Od Kosovskog Zaveta Do Njegoša PDF

ОД КОСОВСКОГ ЗАВЕТА ДО
ЊЕГОШЕВОГ МАКРОКОЗМА
ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ (1813–2013)
УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
ОД КОСОВСКОГ ЗАВЕТА
ДО ЊЕГОШЕВОГ МАКРОКОЗМА
ОТ КОСОВСКОГО ЗАВЕТА
ДО МAКРОКОСМА НЕГОША
ПЁТР II ПЕТРОВИЧ НЕГОШ (1813–2013)
FROM THE KOSOVO VOW

TO NJEGOŠ’S MACROCOSM
PETAR II PETROVIĆ NJEGOŠ (1813–2013)
Косовска Митровица, 2014.

Косовска-Митровица, 2014.
Kosovska Mitrovica, 2014
ОД КОСОВСКОГ ЗАВЕТА ДО ЊЕГОШЕВОГ МАКРОКОЗМА
Међународни тематски зборник
ОТ КОСОВСКОГО ЗАВЕТА ДО МAКРОКОСМА НЕГОША
ПЁТР II ПЕТРОВИЧ НЕГОШ (1813–2013)
Международный тематический сборник
FROM THE KOSOVO VOW TO NJEGOŠ’S MACROCOSM
PETAR II PETROVIĆ NJEGOŠ (1813–2013)
Thematic Collection of Papers of International Significance
Издавач
Филозофски факултет Универзитета у Приштини
са привременим седиштем у Косовској Митровици
За издавача
Проф. др Бранко Јовановић, декан
Главни и одговорни уредник издавачке делатности

Проф. др Бранко Јовановић
Уредили и приредили
Проф. др Валентина Питулић
Проф. др Даница Андрејевић
Доц. др Небојша Лазић
Рецензенти
Проф. др Светлана Толстоја МГУ им. Ломоносова, инострани члан САНУ
Проф. емеритус др Габријела Шуберт, Универзитет у Јени, инострани члан САНУ
Проф. др Персида Лазаревић Ди Ђакомо, Универзитет „Г. д’Анунцио”, Кјети-Пескара
Секретари редакције
Снежана Зечевић, Марија Миљковић
Тираж 300 примерака
ISBN 978-86-6349-026-0
Излажење Зборника помогли

Министарство за просвету, науку и технолошки развој Републике Србије
Канцеларија за Косово и Метохију Владе Републике Србије
Овај међународни тематски зборник је резултат рада на научноистраживачком

пројекту ИИИ 47023 „Косово и Метохија између националног идентитета и ев-
роинтеграција” који финансира Министарство просвете, науке и технолошког
развоја Републике Србије.
УВОДНА РЕЧ
Тематски зборник радова Од косовског завета до Његошевог макрокозма –

Петар II Петровић Његош (1813–2013) доноси резултате међународног
научног скупа који је поводом 200-годишњице рођења Петра II Петровића
Његоша одржан на Филозофском факултету у Косовској Митровици. На ску-
пу је учествовало око осамдесет научних радника из земље и иностранства.
Био је то, без сумње, највећи скуп не само у Републици Србији већ и шире,
одржан поводом овог важног историјског, културног и књижевног српског ју-
билеја.
Радови објављени у овом зборнику осветљавају стваралаштво Петра II
Петровића Његоша из више аспеката: лингвистичког, књижевног, историј-
ског, културолошког, психолошког, теолошког, етнолошког, фолклорног, фи-
лозофског… Зборник садржи педесет пет радова, што значи да сви на скупу
поднесени радови нису нашли и места у зборнику, или због ригорозне проце-
дуре рецензирања, или зато што сви аутори нису припремили и послали радо-
ве за објављивање. У зборник уврштени радови представљају нови допринос
у проучавању богатог опуса књижевног стваралаштва световног и духовног
поглавара Црне Горе, једног од највећих књижевника српскога језика. Иако
о Његошу већ постоји богата библиографија, сваки читалац овог зборника
увериће се да највећи број радова који се овде објављују осветљавају његово
књижевно стваралашто из новога угла, с нових методолошких позиција, из
аспекта интердисциплинарности, и нових књижевнотеоријских, лингвистич-
ких и фолклористичких углова посматрања. Једном речју, у радовима се може
видети бар делимично „ново читање” Његошева дела. Аутори су померали
границе у тумачењу дубоких слојева Његошеве мисаоности, његовог односа
према историјским приликама, религији, језику, материјалном наслеђу, и по-
себно исихастичкој телогији. Они су такође показали да је читање Његоша
„отворено”, да га је могуће читати на нов, модеран начин, применом начела
савремених токова науке о књижевности, лингвистике, филозофије, и посеб-
но интердисциплинарним приступом, откривајући још неоткривене или до-
вољно наресветљене слојеве његове поетике. Већина радова показује свевре-
менску вредност Његошеве мисаоности, преточене у његово књижевно ства-
ралаштво.
Богатству зборника допринели су и радови који имају полемички карактер.
Филозофски приступ Његошевом стваралаштву, позивање на богату литера-
туру, примена интердисциплинарног приступа, а нарочито нових метода у
тумачењу књижевног текста без сумње су померили границе досадашњих ис-
траживања Његошевог дела, и овај Зборник уврстили у едиције од првораз-
редног значаја за тумачење и схватање богатог и разноврсног Његошевог
стваралаштва. Нови и друкчији погледи на Његошев Горски вијенац, Лучу
микрокозма, Свободијаду, Лажног цара Шћепана Малог, Огледало српско,
vii
на поезију Његошеву, показали су из којих се све углова и аспеката може от-
крити нешто ново, још неоткривено и научно нерасветљено, колико је само
Његошево дело неисцрпна ризница која не спутава могућности интерпрета-
ције и тумачења.
Аутори су се бавили и тумачењем косовског завета, који је кључна идејна
мисао целокупног Његошевог стваралаштва, што је у центру његове поети-
ке. Косовски завет се сагледава из различитих аспеката: историјског, психо-
лошког, етнолошког, лингвистичког... чиме се јасније и дубље осветљава
етичка вертикала косовске мисли. У тумачењу идејне стране косовске етике,
највише вредности понео је култ јунаштва, култ предака и култ светитеља,
с посебно наглашеним идејама стоицизма и слободарства.
Богатство Његошева стваралаштва омогућило је повезивање различитих
књижевних епоха, али и писаца који припадају другим и друкчијим поетика-
ма. Тако је Његошево дело, преко заједничких тема, упоређивано са ствара-
лаштвом Симе Милутиновића Сарајлије, Филипа Вишњића, Ивана Гунду-
лића; и осветљавано с обзиром на однос према Дубровнику и Дубровчанима,
према окружењу, али и писцима савременије књижевности: Миланом Ра-
кићем, Мешом Селимовићем, Раковским и другим.
Религија Његошева била је посебан изазов за теолошку анализу, која је
предмет неколико радова заступљених у зборнику. Повезивањем теолошких
и филозофских тема отворена је могућност за ново филозофско-теолошко чи-
тање Његошевог дела, у чијем су средишту теме времена, вечности, смрти,
истине, правде, и ртазличитих историјских и ванисторијских категорија.
Лингвистички приступ Његошевом стваралаштву представља посебно
освежење овога скупа. Лингвистичке и лингвостилистичке анализе неких
Његошевих дела на готово потпуно нов начин осветљавају досад неоткриве-
не или неразјашњене језичке аспекте Његошева стваралаштва. Аутори су
анализирали слојевитост Његошева језика посебно с обзиром на његову
поетску функцију. А унутар ње осветљавани су наноси црквенословенског,
славеносербског и народног језика. У резултату тих анализа на видело је
изашла сва мисаност Његошевог језика, која је у директној зависности од ми-
саоности његовог целокупног стваралашта; и која на известан начин пока-
зује сагаласност с реформама српског језика Вука Стефановића Караџића,
али и успоставља њихову поетску надградњу. Како је Његош често превођен
на стране језике, тај преводилачки аспект указао се као изазов неколицини
аутора, који су се у својим радовима бавили сложеним проблемима превођења
Његошевих дела на стране језике — посебно руски, енглески и француски.
И то није све. Неколико радова посвећено је односу Руске цркве према сло-
бодарским идејама Црне Горе, а неколико аутора бавило се и проблемом Ње-
гошевог споменика на Ловћену, као и хералдичким питањима, питањима пе-
дагошко-психолошке актуелности Његошевог стваралаштва, те посебно не-
пролазношћу његових кључних идеја слободе и стоицизма.
viii
Овај кратки приказ тематских области што их Зборник о Његошевом ства-
ралаштву покрива, показује да ће он бити незаобилазно штиво свим његошо-
лозима — пре свега због тога што отвора нове путеве истраживања непрола-
зног дела Његошевог.
Програмски одбор
ix
САДРЖАЈ
Митрополит Амфилохије (Радовић)

Божанско откривење као унутарња мелодија Његошевог дјела............. 3
Матија Бећковић
Његошев трећи век ................................................................................. 9
Рајко Петров Ного

Може ли „истрага предака” наудити Његошу...................................... 13
II
Иван А. Чарота
Његошева „душа славјанска”
(Нека запажања на основу Писама)..................................................... 25
Миодраг С. Матицки
Епскa беседa у Његошевом делу........................................................... 37
Zoran M. Lakić
Njegoš i tradicija Crne Gore................................................................... 47
Љубомир В. Зуковић
Његош о песми и песницима................................................................. 53
Радмило Н. Маројевић
Његошева Луча микрокозма као пјеснички текст у стиху
Уз критичко издање спјева ................................................................... 63
III
Александар С. Пејчић
Проблеми жанра: Исидора Секулић и
Марта Фрајнд о драматургији Шћепана Малог ................................... 87
xi
Од косовског завета до Његошевог макрокозма: Петар II Петровић Његош
Александар М. Петровић
Теологија и поезија у Лучи микрокозма
Петра II Петровића Његоша.............................................................. 103
Александар Д. Стаматовић
Канонски статус Митрополије црногорске
и Његоша као митрополита 1830–1851. године................................ 127
Ана M. Јањушевић Оливери

Фразеологизми са компонентом „глава”
у Његошевом језику ........................................................................... 143
Ана M. Мумовић, Звездана М. Елезовић

Петар II Петровић Његош и Вук Караџић
као инспирација уметника .................................................................. 163
Анна Д. Алексиева
Епическа героика и национален
метаразказ: Негош и Раковски ........................................................... 177
Бранимир Ђ. Човић
Језички дуализам у структури слике
у Његошевом Горском вијенцу и питања
њене рецепције у руским преводима................................................... 193
Бранкица В. Поповић
Његошев косовски завет..................................................................... 213
Бранко Б. Брђанин
Родовска „драма” на политичкој „позорници” ................................... 227
Бранко Р. Златковић
Косовски завет у устаничкој традицији
и Његошевом Горском вијенцу........................................................... 251
Валентина Д. Питулић
Клицање предака у Његошевом Горском вијенцу.............................. 267
xii
Садржај
Велибор В. Џомић
Српска православна црква у борби за очување
Његошеве капеле на Ловћену ............................................................ 283
Владимир Б. Осолник
Владика, владар, песник Петар II Петровић Његош
у очима филозофа Владимира Дворниковића (1939).......................... 297
Глигор М. Самарџић
Античко насљеђе у Лучи Микрокозма (трагом М. Флашара) ............ 307
Голуб М. Јашовић
Имена у епском спеву Свободијада
Петра II Петровића Његоша .............................................................. 319
Данијела М. Поповић
Ликови жена у Огледалу српском
Петра Петровића Његоша.................................................................. 333
Даница Т. Андрејевић
Његош у виђењу Исидоре Секулић .................................................... 343
Драга И. Бојовић
„Ново читање” Његоша (лингвистички
и социолингвистички аспект) .............................................................. 357
Драгана М. Спасић
Језичка анализа енглеског превода
Његошеве песме Ноћ скупља вијека................................................... 367
Драгомир Ј. Костић
Прва Његошева песма (Црногорац к свемогућему Богу).................... 377
Здравко М. Делетић
Просвета и култура у Његошевој Црној Гори ................................... 389
Зона В. Мркаљ
Стваралаштво Петра II Петровића Његоша
као подстицај за различите наставне активности ............................... 403
xiii
Ирена П. Арсић
Његош о Дубровнику, Дубровчани о Његошу................................... 423
Јасна Љ. Парлић Божовић

Циљ васпитања у Горском вијенцу
Јелица Д. Стојановић
Употреба лексичких јединица Косово,
Црна Гора и Срб(ија) у Горском вијенцу
– лингвокултуролошки аспект............................................................ 451
Јован М. Делић
Однос Меше Селимовића према Његошу............................................ 477
Кирило Бојовић
Вјечност, простор, кретање и вријеме у визији
Марија Ј. Пргомеља
Косовска мисао Петра Петровића Његоша ........................................ 507
Лидија Р. Томић
Теме „чојства” и „јунаштва” у Његошевом Горском вијенцу ............ 523
Кристина Р. Митић
Сестра Батрићева: „Е се земља сва истурчи, Бог је клео!” ................ 535
Лариса И. Чович
Лингвокультурный концепт «героизм» в черногорской
и русской языковых картинах мира (на примере поэмы
П.П. Негоша Горный венец и его перевода на русский язык)............ 547
Марко П. Атлагић, Далибор М. Елезовић

Српски хералдички симболи у грбу Петровића Његоша
као елементи српског националног идентитета у Црној Гори............ 567
xiv
Садржај
Марта М. Вукотић Лазар

Градитељски подухвати Петра II Петровића Његоша
у првој половини XIX века, као важни чиниоци у процесу
урбанизације и модернизације Цетиња............................................... 583
Мила С. Алечковић Николић

Петар Петровић Његош као дубински психолог ................................ 609
Милисав Савић
О стилу Његошевих писама................................................................ 631
Милорад Т. Јеврић
Његошево дело у периодизацијама књижевности............................... 643
Милош М. Ковачевић
Фигуративно-кохезиони паралелизми
у Његошевој пјесми Мисао................................................................. 673
Mиодраг В. Јовановић
Неке фонетско-фонолошке особине језика Горског вијенца............... 693
Митра М. Рељић
Постојаност / непостојаност у Лучи микрокозма
– теолингвистички приступ ................................................................ 713
Небојша Ј. Лазић
Парадигма косовског мита: од Његоша до Милана Ракића................ 727
Ненад Р. Кебара
Твар песништва Његошева ................................................................ 741
Оксана О. Микитенко
„Он има велику заслугу за српску етнографију”
П. Лавров, П. Лавровски и П. Ровински о Његошу........................... 759
Радмила M. Обрадовић
Значење речи „срце” у Горском вијенцу и њени еквиваленти
у француском преводу овог Његошевог дела ..................................... 771
xv
Радмило Б. Пекић
Битка код Поатјеа .............................................................................. 793
Саша Д. Кнежевић
Епска формула у Гласу каменштака ................................................ 803
Славица M. Дејановић
Његошев Горски вијенац и
Сарајлијина Трагедија вожда Карађорђа .......................................... 815
Слађана М. Алексић
Његошева поетичка, филозофска и теолошка мисао .......................... 831
xvi
I
УДК: 821.163.41.09-82 Петровић Његош П. II
МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ (РАДОВИЋ)

Православна Митрополија Црногорско-Приморска
Цетиње, Црна Гора
БОЖАНСКО ОТКРИВЕЊЕ КАО

УНУТАРЊА МЕЛОДИЈА
ЊЕГОШЕВОГ ДЈЕЛА
У својој Биљежници, која је први пут издата 1956. године, Његош је

између осталог записао и следеће ријечи: „Човјек усамјен на високу гору…
како изгубјеник на гору ћути”1. Кратка реченица, међутим реченица која
открива једну димензију Његошеву, димензију Његошевог бића, лично-
сти и Његошевог дјела, која је, чини ми се, заборављена. И другде је запи-
сано за њега да је знао сатима да ћути – и када је био са другима, а посебно
када је био сам. То његово ћутање и плод тог његовог ћутања нарочито се
види у његовој Биљежници, гдје je он повремено записивао понешто што
му се догађало и што је доживљавао – на један егзистенцијални начин до-
живљавајући и свијет у коме живи и самога себе као личност.
Чини ми се да до сада није довољно пажње посвећено управо тој Биљеж-
ници, што би требало да се уради, јер оно што је ту Његош записао прак-
тично је садржај укратко, у неколико реченица, свег његовог дјела, свега
што је записао касније: онога што је записао и о Богу и о Његовом „Пре-
столу свесветија”, и о „свесветију” (израз који он често употребљава за
космос, за све знане и незнане свјетове); и оно што је записао о човјеку и
о људској судбини, што је записао о Богу као Творцу, као Пјеснику, који
је творителном зањат поезијом,2 што је један од његових основних појмова
о Богу. Па онда и о пјеснику, као бићу најсроднијем Богу, управо зато
1 Биљежница, стр. 368.
2 Луча микрокозма, III, стих 3.
3
што је пјесник, што је стваралац у оном изворном смислу те ријечи на

хеленском језику.
Дакле, Његош који као „изгубјеник на гору ћути”… Његош не само као
писац књиге Пустињак цетињски, него очевидно, и то постаје све ја-
сније, као пустињак у изворном смислу те ријечи. И, као такав, личност, по
мом осјећању, најсроднија пустињаку синајском, Мојсију боговидцу и за-
конодавцу. Његова „гора”, на којој он ћути, потпуно је истовјетна са го-
ром Синајском, гдје је Мојсије ћутао четрдесет дана и четрдесет ноћи, про-
водећи их у посту и молитви, и гдје се срео са живим Богом, примивши од
Њега десет Божијих заповијести. Мојсије није случајно назван боговид-
цем, а није ни случајно да је Петар II Петровић Његош своје најзначај-
није дјело, у којем се кондензује све оно што је он написао, Лучу микро-
козма, писао у току четрдесетодневног поста. Дакле, четрдесет дана се
био повукао у своју келију, никога није примао, само што би примио од не-
ког свог ђака нешто што би појео… Ту је он написао Лучу микрокозма,
потпуно истовјетно начину на који Мојсије пише своје Петокњижје, на-
дахнут тим својим ћутањем.
Знање и мудрост Мојсија боговидца није само, и најмање је то, плод
знања које је он стекао у Египту, на фараонском двору, код ћерке фарао-
нове. Његово знање, и оно што је оставио иза себе; и знање о настанку
свијета; Књига постања његова; и његово знање о Промислу Божијем и о
дјејству Божијем у свијету; о изабрању Изабраног народа Божијег кроз
Аврама, Исака и Јакова; све је то засновано на том дубљем виђењу, не
просто интелектуалном, умном виђењу него дубљем виђењу – егзистенци-
јалном, како бисмо ми то данас рекли – свеукупне тајне бића, тајне свијета
и тајне човјека и људске природе. Нема никакве сумње да је и Његош је-
дан од боговидаца мојсијевског типа, и да се сво његово дјело заснива не
просто на ономе што је он научио од Симе Сарајлије, или што је научио од
јеромонаха Троповића, или што је научио читајући књиге (а доста је чи-
тао, то се види баш и по тој његовој Биљежници, где наводи и одломке из
ода Ламартинових, које су тако блиске управо његовом виђењу и дожи-
вљају човјека и свијета).
Мени је некако ближе да у том духу размишљам, да оно што је он запи-
сао јесте оно што је научио прије свега и изнад свега од свога стрица, са
којим је живио од своје десете године у Цетињском манастиру – Петра I
Петровића Његоша. То је његов учитељ, и ја мислим да се нећемо прева-
рити ако у лику Игумана Стефана из Горског вијенца препознамо управо
личност Петра I Петровића Његоша. Има разних тумачења тога лика,
међутим нема никакве сумње да је он Игумана Стефана и оно што он изго-
вара – ту његову исконску мудрост – обликовао према свом стрицу, такође
4
Митрополит Амфилохије – Божанско откривење…
ћутљивом молитвенику Петру I Петровићу Његошу. Игуман Стефан – то

је негдје у скорије вријеме, не знам да ли и раније, истакнуто – као тип,
као лик, типични је носилац онога што се у православној цркви назива
исихастичко предање. По много чему је Његош негдје дубље – и у Игума-
ну Стефану, и у свеукупном свом доживљају човјека и свијета – носилац
тог живог и живоносног опита посвједоченог светогорским исихастима на
челу са Светим Григоријем Паламом. Само да скренем пажњу на мјесто
свјетлости код Његоша, не само у Лучи микрокозма, него у свеукупном
његовом дјелу. То мјесто свјетлости тако је блиско и тако истовјетно са
мјестом свјетлости – вјечне, таворске свјетлости – која је суштина учења
и опита Светога Григорија Паламе.
Не скрећем случајно пажњу на ову димензију Његошевог дјела и на са-
знање да је оно што он пише и дјела засновано управо на једном дубљем
виђењу, егзистенцијалном виђењу и Бога и „свесветија” и људске судбине.
Мелодија која је уткана у Његоша јесте мелодија само оних који су носио-
ци тог исконског ритма „свесветија” – који није просто само космички ри-
там или ритам људског бића баченог у прашину, већ управо плод тог ње-
говог виђења и његовог благодатног доживљаја.
А онда, кроз то виђење – мојсијевског типа виђење – оно што је за Мој-
сија први Изабрани Божији народ, оно што је за њега Јерусалим и гора
Синајска, то за Његоша, нема никакве сумње, јесте Косово и Косовски за-
вјет, и народ лазаревски, народ светосавски, српски народ. Већ је раније
указивано на ту димензију његову, међутим, чини ми се да још увијек није
довољно у том и таквом контексту схваћен Његошев доживљај Косова.
Изабрани Божији народ, Аврам, Исак и Јаков као његови коријени, оно су
што је за Његоша његов народ. Оно што је откривена вјера за Мојсија, ње-
му Богом дарована на Синају, то је за Његоша „вјера права, кукавна си-
рота”. Он је тако дубоко испуњен том вјером да је све што је чинио и радио
утемељено на тој вјери, која није знање књишко или интелектуално већ
управо дубоки сусрет са Оним у кога он вјерује. Сва његова Луча микро-
козма о томе свједочи, као и други записи све до његовог Завјештања,
гдје је доживио оно изворно, библијско, мојсијевско, и новозавјетно, све-
тојовановско Слово „које је из ничега све створило и чијем Закону је све
покорно”3.
Косово је код њега света земља; Лазар је оно што је Мојсије; Косовски
завјет није ништа друго до продужетак Старог и Новог завјета; Косовска
вечера није ништа друго него наставак тајне Христове вечере; а Косово,
по својој природи, како га је он сагледао, не само да је „грдно судилиште”
3 Тестамент, стр. 845.
5
било, већ као да је Његош наш савременик – и то је његова пророчка ди-

мензија – као да живи данас и да учествује и пише о свему ономе што се
тамо догађало и што се дан данас догађа.
Сад се овдје говори о гласању, о изборима… Знате шта: Његош је изгла-
сао, једном за свагда за овај народ, његов глас је глас исконски, читавог
народа, и онај који не схвата Његоша и не чује тај његов глас, тај сигурно
не припада ни Његошу нити том народу. То се видјело и види се на Ловће-
ну. Рушење цркве Светог Петра Цетињског и постављање маузолеја и
утамничење Његошево у онај зиндан мермерни и скривање његово иза
оног његовог кипа, јесте нешто најстрашније што се могло догодити и што
се догађа једном таквом тајновидцу и боговидцу какав је био Његош. То
је плод једног анти-његошевског, анти-косовског, анти-библијског и ан-
ти-хришћанског тадашњег усмјерења у Црној Гори и уопште ондашњој
Југославији. Нешто што се данас наставља и продужује, и што се у наше
вријеме артикулише као тежња за европским интеграцијама.
Утемељење те тежње за европским интеграцијама, Европе каква је она
данас и каква се нуди, то је Његош већ тако дубоко доживио и осјетио као
нешто потпуно супротно његовом бићу и његовом народу. Треба само
видјети његову Биљежницу: 14. марта 1844. године он се налази у Мле-
цима, у Венецији, и описује све шта је у једној од палата видио о млетач-
ким дуждевима.4 Онда ставља своја „примјеченија” на статуе и образе од
мрамора: неки црни, други без носа, Јупитер без очију, грабљиви Парис
ћути забленут у ћошак, без носа; Улис сломљених ногу, Минерва сломље-
на, мрачног и наруженога вида, Цибела сломљене круне; празна мјеста за
дванаест портрета дуждевих… Све он то види и онда описујући све то –
дакле описујући оно што се назива културом, оно што је данас обоготво-
рено као врхунац човјечности и људскога стваралаштва – записује једну
кратку реченицу: „Ум за море, сјекира за врат”. Тако ју је он доживио и
када описује Драшка код Мљетака;5 тако он доживљава ту Европу, која је
већ тада кренула истим путем којим и данас ходи у оквирима мондијализма
и глобализма: обоготворења људске похоте и људске памети, како је запи-
сао Свети владика Николај у својим писмима из Дахауа.
И Његош је то тако дубоко сазнао и осјетио, спознавши човјека „као ми-
нуту бића а вјечност ништожности” с једне стране, а с друге чувајући са-
знање о томе да је Слово Божије све „зачало мирове у просторе”. А онда
његово осјећање дубинске мелодије свесветија:
„Струне су моје лире зраке сунчане и свијех свјетилах.
4 Биљежница, стр. 415–417.
5 Горски вијенац, стих 1400–1692.
6
Митрополит Амфилохије – Божанско откривење…
Жубор листићах и разпуцање цвјетовах, хука мора и вјетро-

вах су глас моје музе.
Глава је моја мога ума (череп) сав простор вообразими; у
овом простору све што постоји јесу произведенија која ја не
постижем, од најмањега до највећега.
А онда, сазнање шта је похот и шта је памет: Страсти су маг-
нет; њима само нама ова земља пријатна постаје”.6
Или на другом мјесту:
Што је човјек, а мора бит човјек!
Тварца једна те је земља вара,
а за њега види није земља.7
„Човјек је трунак којега ток времена једном проз зраку непо-
стижним намјеренијем пронесе”.8
Нема никакве сумње да је то Његошево виђење дубинско познање људ-
ске природе, познање Бога и Сатане, добра и зла; борбе између добра и зла
у области трансценденције, метафизике која се онда преноси овдје на
земљу, и која долази до свога врхунца на Косову – Косову као „грдном су-
дилишту”, јер:
нâда нема право ни у кога
до у Бога и у своје руке;
надање се наше закопало
на Косово у једну гробницу.9
Косово као наставак Христове Голготе и Живоносне гробнице, оно што
је оно било кроз вјекове и што је он тако дубоко доживео, и што не може а
да не опстане као такво. Без обзира на то шта се на њему догађало и шта
се догађа, оно то остаје, вјенчано управо са Његошем и његовим виђењем
велике тајне, и „свесветија”, и Бога, и човјека и људске природе.
Из тог разлога заиста служи на част Универзитету у Косовској Митро-
вици што је на најбољи могући начин овим својим скупом обиљежио две-
стагодишњицу његовог рођења. А годишњица његовог рођења, морам то
да кажем, јесте годишњица пада Србије и Карађорђевог напуштања Ср-
бије (1813) – оног Карађорђа којем је Његош посветио Горски вијенац:
7
диже народ, крсти земљу,

а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва,
дуну живот српској души.10
А у исто вријеме, као што знате, 1912, 1913. година јесте година осло-
бођења Косова. Другим ријечима, велика и дубока мисао и истина Њего-
шева о закопаном „надању” постала је стварност 1912. С једне стране,
његов наследник краљ Никола I Петровић, а са друге краљ Петар и – осло-
бођење Косова. И да буду ствари још трагичније, та ’13. година поново
претвара Косово у „грдно судилиште”, и имаш утисак – поново се губи и
нестаје Косово, кад би то било могуће! Свједок да је то немогуће јесте
управо Петар II Петровић Његош, и зато хвала Универзитету што је ово
организовао. Нажалост, ја морам то да кажем: институције и у Црној Гори
и у Србији – САНУ, на примјер, која би требало на првом мјесту да учини
нешто овакво као што сте ви учинили – нешто су се ућутале. А зашто су
се ућутале? Када Његош, када Косово, постане предмет политикантског
поткусуривања, онда је природно наћи се у положају у ком смо се нашли.
Вама хвала што не прихватате поткусуривање, него ходите путем Косов-
ског завјета и путем Светог Петра II Петровића Његоша, ловћенског тај-
новидца.
10 Исто, Посвета, стих 15. и 16.
8
МАТИЈА БЕЋКОВИЋ
САНУ
Београд, Србија
ЊЕГОШЕВ ТРЕЋИ ВЕК
Трећи миленијум и трећи век свога живота Његош започиње у новом

образу, као Свети Петар II Петровић Његош. Троструки владалац и не-
бесник, као владика, као владар, као песник, трећи пут се рађа исписујући
трећи лист свог житија у надвременом летопису вечности. Два века траја-
ла је његова свенародна канонизација, док се трнов венац није преобразио
у ореол. Графит који је ових дана освануо на зидовима Београда „Благо
томе ко два века живи” навешћује да ће онај који живи два века живети
док је света и века. Никад млад и никад дете из века у век изнова ће се
рађати и у новом лику излазити на нов видик.
Два века је прошло док се није почело увиђати да је Његош стигао из
далеке будућности и да његова реч припада вечној садашњости. По оној
јеванђелској: „Ко се хвата плуга и гледа унатраг није погодан за царство
небеско”, ни Његоша нећемо досегнути, ни срести ни одгонетнути гле-
дајући уназад, већ једино идући му у сусрет, гледајући унапред, у будућа
времена. Ванвремено, аутентично уметничко дело само је оно у којем сва-
ки нараштај открива и себе и нешто ново.
И после свих одгонетања тајна његове појаве остаће без коначног одго-
вора, али нам такав одговор неће ни бити неопходан. Чоек чојку тајна је
највиша, и ако то зна то је и највише што човек може знати. Сам Његош
није знао какву тајну је носио и преносио. И Његошу тајна – Његош је
највиша. Од учитеља који су га учили само је Његош могао научити оно
што је научио.
Пустињак цетињски није бежао у пустињу нити се морао одрицати све-
та. У пустињи се родио, у пустињи живео и певао, у пустињи слушао само
свој глас – „глас каменштака”. У уском поднебију у којем је прогледао, не-
бо му је било једини прозор у свет, једини екран за који је знао и једини
9
скајп преко ког се гледао и разговарао са звездама. Зато је прво запевао о

небу и завапио:
Пустите ме да виђу небеса
Која сте ми собом заступили!
Микеланђело је своје ремек дело под сводом Сикстинске капеле сликао
пет година сопственом брадом, окренут небесима и главом забаченом уна-
зад и наизврат. Његош није пет година него целог живота био окренут не-
бесима са којих није ни силазио, а за само „четири неђеље часнога и вели-
кога поста, не пуштајући никога к себи” испевао је Лучу микрокозма.
Исплео је три венца – један васионски и два горска, а сва три чине један
јединствени и непоновљиви. Луча микорокозма је небески, а Вијенац и
Шћепан Мали земаљски венци. Трогубо јектеније у којем се фикција и
стварност мешају, небо и земља замењују места, а духовна храна налази у
оба света; превод с небеског на земаљски језик, три образа истог, небопис
замењен земљописом.
Као што су извори за космогонију Луче узалудно тражени изван ње,
тако су и потврде за истрагу потурица још залудније и злурадије тражене
у историји. Као што је црква којој је служио била скројена у њему, тако се
и борба између Бога и Сатане, Добра и Зла, Правде и Неправде, Лажи и
Истине водила у њему самом и одатле преносила у космос и преображава-
ла „у српску космичку несрећу”. Кад је Лучу спустио на земљу и непо-
знате заменио познатима, настао је Горски вијенац. Коло које у Лучи
звезде играју на небу, оно је исто које у Горском вијенцу играју људи на
земљи. А у оба кола, и тамо и овамо, „ћерају неба отпаднике!” Описи по-
коља и истрага визије су и песничке слике, а не сведочења и описи ствар-
них догађаја. Није било тешко запазити да је и Његошев Сатана кућић и
оџаковић, који се са Богом равна и раменује. Зло му је једина утеха, а го-
вори наречјем Катунске нахије.
За „Лучу” је Његош рекао да му је најмилије дело, а за Горски вијенац
да се „неће допасти ученијем људима.” Остаје да нагађамо шта је био раз-
лог том предосећању. Језик или приговор да су сваком песнику довољно
пространа небеса па не треба ни да силази на земљу. Или је реч и о тада-
шњим и садашљим зазирањима учених људи од своје земље и свога народа.
Јеремија Косова, трагични јунак косовске мисли, Црну Гору је доживео
као покосовски збег, саму славу, само прибежиште непредатих косовских
витезова, а та слава, то прибежиште, тај непредати косовски витез – био
је он сам. Доказе за то налазио је у језику, а сви су докази ништавни ако
их у језику нема. Зато је његово рођење најрадоснији догађај после Косо-
ва, а његова смрт највећи српски пораз од Косова.
10
Матија Бећковић – Његошев трећи век
Сам је за живота своја „делца” штампао или без имена или са иниција-
лима, а увек са својим монашким чиновима. После смрти, туђом вољом иста
дела потписивана су само именом и презименом.
Разњегошен, разгробљен, развладичен, отиман цркви, више пута
сахрањиван, цензурисан, свлачен с небеса и увлачен у живо блато актуел-
них парница и ситних рачуница, простачки тумачен мимо иједног великог
светског песника, не би ли бар на тај начин био превазиђен – Његош се ви-
нуо до сфера где нема ничег осим светлости, где су сви највећи духови који
различитим језицима кроз векове говоре о једном те истом. Сва питања (ко
је, чији је, какав је, колики је) добила су одговор: да није од овога света.
А не може се бити свет а не бити светски, нити небески а да ниси српски.
Као оном старом стражимештру из Војводине, који је у Италији посетио
Његоша и затражио да му пољуби руку говорећи „то нам је сад све што
имамо”, тако је и нама та рука данас, ако не све што смо имали, једина у
чије се руководство можемо поуздати.
11
323.1(=1:497.16)
РАЈКО ПЕТРОВ НОГО

САНУ
МОЖЕ ЛИ „ИСТРАГА ПРЕДАКА”

НАУДИТИ ЊЕГОШУ
Ова је драма почела на Косову.

Ова се трагедија приводи крају у Подгорици и Београду.
Обрели смо се усред злокобног парадокса. Обележавамо два века од ро-

ђења стожерног српског песника, а ту крупну годишњицу потапа званич-
на тишина.
Владика Петар II Петровић Његош, „духом читав један свет, а телом и
рангом владар самодржац, живео је и умро без иједне засићености. Мирио
се са својим тешким дужностима, извршавао своја опасна права, носио
своју трагедију слободе ради, а упркос срећи и правди”, писала је Исидора
Секулић.
Са трагичним јунаком косовске мисли још горе је и трагичније данас. За
његову двестогодишњицу, у зиндану у који су га браћа / разбраћа зазидала,
своме митрополиту његови архијереји не могу свећу да упале, ни молитву
да очитају над оним костима / моштима које су седам пута сахрањиване:
„Знао је да се над његовом гробницом неће само ломити громови и борити
два страшна символа него ће се и свако зло избљувати и распртити. Хтео је
да се и мртав бори са онима с којима се жив борио. До себе је подигао и нас,
дао нам општу главу и наменио борбу непрестану. А народ који не може да
одбрани гроб, не треба ни да постоји”, писао је Матија Бећковић.
13
Некадашњи гребен за покосовски збег, а данашња званична Црна Гора,

свакојаким „новим читањем” Његоша кривотвори, а фалсификујући њего-
ве речи, заправо га се одриче. Одричући се Његоша, одриче се себе. Сре-
дишња српска земља, ова данашња, званична, у којој је некоћ, над прахом
оца васкрсле Србије из мртвијех Његош Србе дозивао, и дозвао, ћути као
заливена. Као да се све ово ње ни не тиче. А шта и да кажу ти, који Косово
предају, а причају како га избављају. Косово, где су рођене и црква и
држава, где смо сви рођени. Срби су до сад имали два места рођења: прво
на Косову, а друго где се ко случајно родио. У општем пометенију, многи
су без оба останули. Ако останемо и без Његоша – који је „сев муње наше
у човечанству, у Космосу”, који је и косовски завет и Обилића обновио, и
тако нас као народ октроисао – ми ћемо се погубити и просути. И по
Србији и по Црној Гори празноглавци мантрају: Онај сам који нисам.
Отворите Књигу Његошеву, прочитајте било који стих, сваки безмало о
овој данашњој срамоти говори. Случајни људи су један стари, слободар-
ски народ, који се кроз дугу и страшну историју није дао, да би се, ево,
дошло до тога да му се ултимативно наређује да сопствену колективну
свест промени.
Ова је трагедија почела да се окончава охолим речима да Косово треба
оставити поповима и песницима. Онај који их је изрекао и сам је трагично
скончао. Док је Косово било у компетенцијама песника и попова, и било је
наше. И биће док буде кога да „пето јеванђеље” чита и памти.
„Ако је династија Петровића некада морала да се бори против духа по-
турчењаштва како би сачувала српски слободарски дух Црне Горе, дана-
шњи црногорски главари морају да обаве темељну истрагу својих преда-
ка”, писао је у Летопису Матице српске (2012) Иван Негришорац. И још
је додао да су највећи противници данашњег режима Свети Петар Цетињ-
ски, Његош, књаз / краљ Никола, Марко Миљанов, Стефан Митров Љу-
биша… Не савременици, већ моћни преци који су историјску Црну Гору
утемељили. „Мораћу их, мртве, убијат и из памети изгонит”, каже у једној
Негришорчевој песми дуговладајући Велеум.
Може ли, дакле, истрага предака штогод наудити Његошу? Не може.
Сам и зазидан, јачи је од својих ништитеља и живљи данас него јуче. Овај
је слободар „сам собом опасао колико је дала песничка снага свег српског
народа”. Па и мало више. Нисам једини који се, након референдума, уте-
шио када је видео да се Ловћен није помакао. Са ловћенских висина Ње-
гош ће нас трајно и бодрити и постиђивати.
У оштроумној књизи Ноћ дугих маказа (2012), која је већ у наслову
алузија на Ноћ дугих ножева, Веселин Матовић је белодано показао шта
су званични штројачи у читанкама и антологијама, у „новим читањима”
14
Рајко Петров Ного – Може ли „истрага предака” наудити Његошу
Његоша подузели – а избор је увек и тумачење – не би ли све најважније

из Вијенца, Луче и Шћепана Малог заобишли и тако песника „испразни-
ли” од свега што је у његовом делу овејана суштина, мера и смисао чове-
ковог живљења:
„И зато тамо нема помена о Косову, ни о Карађорђу, ни о Ми-
лошу (мјери свеколиког људског живљења), ни о Мићуновићу
(кога ’Српкиња још рађала није’), ни о ’искри бесамртној’, нити
о ’страшном људском паденију’. Ученик из ове читанке неће
сазнати ни коме је Горски вијенац посвећен, ни зашто, ни у ка-
квој је смисаоној вези та посвета са идејном и тематском основом
дјела; неће срести ни Његошеву етногенетску концепцију Црне
Горе као збјега преосталих косовских витезова, а која је вјеко-
вима чинила њену духовну и етичку кичму (’Истурчи се плахи и
лакоми, / Млијеко их српско разгубало! / Што утече испод са-
бље турске, / Што се не хће у ланце везати, / То се збјеже у ове
планине, / Да гинемо и крв проливамо, / Да јуначки аманет чу-
вамо, / Дивно име и свету свободу!’), ни кола – глас народа, који
осмишљава херојско жртвовање (’просте наше жртве свеколи-
ке’), ни сучељавања три духовно, етички и егзистенцијално раз-
личита свијета: Црногораца, Турака и Млечана.”
Тежи им је и гори Његош, макар и на оскврнављеном Ловћену, макар и
у ноћи дугих маказа, него цело кукавно Српство угашено. И пре ових да-
на, разни су гувернадурчићи Његошу исправљали стихове и погрешно их
толковали. Али им се није примило. Који су се усудили да разруше гробну
капелу, што да не утуре и два слова којa Његош уопште није писао и што
да му не исправе цигло стотинак речи. Они од Његоша боље знају како би
он данас писао и мислио.
Ако узвишено попростаче, ваљда им се чини да ће Његоша себи примаћи.
II
Негде је Владика будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићевић) изрекао

једноставну мисао да бисмо све књиге најдубљег српског самосазнања
могли читати као наставак Горског вијенца. А могли бисмо додати да је све
пре Вијенца – Стари и Нови завјет, античка, наша епска и лирска усмена
класика, монашка и класицистичка књижевност, између осталог – припре-
мало Његошево дело. Јер Његош врхуни у нашој класичној усмености, а
истовремено моћно обнавља високу писану књижевност. У књизи Вјечна
15
зубља (2005) Светозар Кољевић целу нашу књижевност види у Његоше-

вом знаку; чим изговорите вјечна зубља, не можете а да не додате вјечне
помрчине. Први чланак овог Његошевог десетерца односи се на поезију,
други, прећутани, на историју, или тзв. стварност. Шта је поезија него
„светлост која размиче границе околнога мрака”. Одјеци усмене у писаној
књижевности поднаслов је сваког озбиљног тумачења књижевности, јер је
„писана реч неминовно графички траг нечега што је ко зна колико пута из-
говорено”. У том смислу Кољевић и издваја речи Виљема Батлера Јејтса,
за кога вели да је највећи песник енглескога језика у двадесетом веку:
„Фолклор је у исти мах Библија, ’вјерују’ и Књига заједнич-
ких молитава, и готово сви велики песници су живели под ње-
говом светлошћу. Хомер, Есхил, Софокле, Шекспир, па чак и
Данте, Гете и Китс једва да су били мало више него фолклористи
са музикалним језицима.”
Тако и наш Његош, врхунски фолклорист музикалног језика. Његош –
пре и после.
III
„Одвазда су Срби народ храбри”, вели у Шћепану кнез Долгоруков.

А Теодосија Мркојевић, и њему и нама, овако одговара:
Истина је да су народ храбри,
да су били. Али ђе су сада.
Ако је тако било у она устаничка времена, и касније, кад је Његош збо-
рио а Карађорђе творио, како ли је тек у ово наше жалосно невреме. И шта
је иза таквих горостасних предака остало овом њиховом каквом-таквом по-
томку. Па можда баш то да – питајући се „Али ђе су сада” – укрсти оно са
овим временом, и тако јадашњост осенчи историјским и књижевним пам-
ћењем. Да најмоћнији српски стих – класични епски и Његошев десетерац
у који је упевана сржна наша историја – укрсти са најстрожим песничким
обликом – сонетом – обликом који има понајдуже памћење, не би ли од та-
квих интензитета, ако му се посрећи, хартија прогорела. А све то са само-
свешћу да је укрштање опасан и клизав посао, а сваки избор тумачење.
У младости сам сонет „Рашта болан оде у хајдуке” скројио од Његоше-
вих стихова, углавном:
Што је ово ево неко доба
Уједно су овце и курјаци
16
Што је човјек ка слабо живинче

Ум се смути а језик заплиће
Мед за уста и ладна приоња
Постадоше лафи ратарима
То нијесу за људе градови
Већ тавнице за невољне сужње
Сакрише се миши у дуваре
Млади вуци подвише репове
Разбјежа се лудо и нејако
Сам остаде у Сријему Рајко
Сам остаде са Борија Рајко
Као суво дрво у планини
У зрелости, да не кажем у старости – а „зрелост је све” – тако сачињен
сонет могао би да носи наслов „Утјеха Његошева”, а у њему су сви стихо-
ви Његошеви. Није, дакле, реч ни о религиозној поеми, ни о „историче-
ском собитију”, већ о свега четрнаест у сонет сврстаних десетераца, о со-
нетној лучи микрокосмоса:
Све дивоте неба и небесах
Све што цвјета лучем свештенијем
Што је скупа ово свеколико
До општега оца поезија
Наша земља мати милионах
Сина једног не мож вјенчат срећом
Нема дана који ми желимо
Ни блаженства за којим чезнемо
Ако исток сунце свјетло рађа
Ако биће ври у луче сјајне
Ако земља привиђење није
Душа људска јесте бесамртна
Ми смо искра у смртну прашину
Ми смо луча тамом обузета
Ослушните како овај сонет збија већ збијен, екразитом пуњен Његошев
десетерац. Како се под притиском строгог и кратког сонетног облика сти-
хови преображавају у саме и дефинитивне кристале. Погледајте затим ка-
ко у првом катрену очи небу подижемо и с усхићењем гледамо, такорећи
„пијемо”, све дивоте онога који је „творителном зањат поезијом”. Небо је
17
непресушна Његошева позорница на којој све „цвјета лучем свештени-

јем”. Небеска светлила – а Његошу је светлост увек и светла и света – то-
лико обузимају имагинацију овог песника да су њима његове речи намаг-
нетисане, ауром опточене. У другом катрену тај „клик смртнога” небу
стрмоглаво ка земљи и земном нашем проклетству обарамо. То проклет-
ство је канда веће, теже и дуже због оног старински продуженог, муклог х
– „Наша земља мати милионах” – и та муклост је јемац да баш ни једног
јединог свога синка мајка земља не може усрећити. А онда стижу сурове,
необориве тврдње – „Нема дана који ми желимо / Ни блаженства за којим
чезнемо”. Не да таквог дана има па, ето, нама не долази, већ га никако
нема, нити ће га бити, сапатнички је истицао Стеван Раичковић. После
два катрена – где се сонет увек прелама на два неједнака дела – већ у
првом терцету тензија је условљена и градацијски подигнута са она
сумњичава три ако на почетку сваког стиха, а нарочито након из-
безумљујуће, фундаменталне упитаности – „Ако земља привиђење није” –
да би се у другом терцету обрнула у будну, разбориту, блаженства жељну
епифанију о бесамртној људској души, о искри у смртној прашини, о лучи
у тами, о зубљи у помрчини. Јесте ли осетили колико су ови стихови и са-
времени и свевремени. И чини ли вам се да би свак по своме избору из Ње-
гошевог дела стотине сонета могао сачинити. А таква би „провера” само
потврђивала како је и колико моћан и свеважећи овај песник.
Најтеже је писати о највећима. То знају есејисти и критичари. Најра-
дије би само цитирали и од цитата колаже правили. А тек песници. Увек
на провери шта је традиција, а шта индивидуални таленат. Песници, који-
ма се увек чини да оно што је речено није речено до краја. Или, ако је и ре-
чено, да то курзивом ваља подвући.
Упитајмо се сада заједно чији су ово сонети. Његошеви, јамачно. Али
малчице и моји. Његош сонете није писао, па сам их, ево, ја од његових
стихова скројио. Укрстио сам Његошев десетерац са строгим и старим
песничким обликом, и хартија је скоро прогорела. А у тој интензивној све-
тлости пажљивији су могли видети како Његош „силом воображенија из-
води из блатне земље клицу небесног живота – трулину боготвори”.
Има у Борхесовим Маштаријама прича „Пјер Менар, писац Кихота”,
где тај извесни Менар дословно, од речи до речи, преписује Сервантесов
роман о велеумном племићу Дон Кихоту од Манче, и пошто га преписује у
свом времену, и својом руком, сасвим озбиљно тврди да је то његово руко-
писно дело. Овај што вам ово говори није ни тако луд ни толико екстензи-
ван. И десетерац и сонет овде су само миг читаоцу да јасно види како упо-
шљава традицију онај који, сем српског језика, ништа нема, па се на
историјску и песничку баштину предака наслања као на сопствени посед.
18
А све то не би ли, макар понекад, макар у Његошевим сонетима, био искра

у смртну прашину, или „луча тамом обузета”. Још је у дванаестом веку је-
дан мудрац писао: „Сви смо ми патуљци који седе на раменима дивова.”
Овај говор са рамена предака неки зову умешношћу наследовања.
И не само да се наслањам, већ се и удвајам, час у Маргитиног од Сријема
Рајка, час у Уроша Нејаког, а нешто сам своје, изгледа, препознао и у
Владичином мрком брку. Уосталом, и Његош се удвајао, увелико.
У једном од десетак текстова о трагичном јунаку косовске мисли, Иво
Андрић призива сведочење Љубе Ненадовића о Његошевом боравку у Ве-
нецији, камо је Владика путовао не би ли се од сушице извидао. А Његош
је, у ствари, од српске историје боловао. Опседнут нашим страдањем – ала
се ми Словени / Срби наробовасмо – Андрић види Његоша у раскошном
венецијанском огледалу, оно његово пантократорски строго лице и
пркосни мрки брк, па вели да свом брку Његош овако тепа:
Црни брче, ђе ћеш окапати –
Да л’ у Мостар, или у Травнику?
И у Италији Његошу су се само наши историјски пејзажи призирали.
У венецијанском огледалу – као у каквом епском косовском бунару – у ни-
зу одсечених глава својих предака, на једном везирском коцу, Његош је и
своју главу препознао, само што није поуздано знао у коме ће везирском
граду крв са брка капати. У беспорецима историје Његош је знао – а и нас
научио – да једном поретку следујемо: придружити се прецима. Отуда у
оном мрачном призору сопственог краја – ако се боље ослушне – чудесна
раздраганост.
Те раздраганости нема у сонету који је нека врста извештаја о нама и
нашем времену баш том „Његошу у Венецији”:
Од Косова поља до Вождовца
Сакрај Книна до на врата Стоца
Од малена Доца до Сокоца
Гдје су некад пушили са коца
Звијезда се до звијезде злати
Крвав уштап као божур никну
Црни брче ђе ћеш окапати
У Мостару или у Травнику
Пјане главе развиле барјаке
Племе наше у Локанди пати
Ту омркни онамо освани
19
Љуља мајка Уроше Нејаке

Међ њима ћеш мене познавати
По сонету по мојој апсани
Као што су имали два места рођења, Срби у двадесетом веку, а срећом и
данас, имају два највећа писца – Иву Андрића и Милоша Црњанског. Ан-
дрић се, и то је опште место, реализовао у класичној, епској, а Црњански
у модернистичкој лирској парадигми. Ова два велика писца важе за анти-
поде. Али обојица се слажу о величини Његошевој. Своје ставове о Њего-
шу Андрић је у десетак текстова обзнанио. Али нису Андрићеве већ Ми-
лоша Црњанског речи да је Његош „песник над песницима”, „песник који
би и да сав наш народ изумре, јасно и горостасно сачувао његов лик међу
народима”.
Има Црњански песму „Његош у Венецији”. Тако сам и ја био назвао
онај свој сонет. Па сам додао једно слово, да се зове „Његошу у Венецији”.
И премда је мој извештај Његошу о овоме шта нас је задесило ослоњен на
Андрићеву евокацију Ненадовићевог виђења Његоша у Италији, држим
да није случајан овај миг Црњанском у наслову. „Наслеђе нам је епско, а
позиција лирска”, говорио је Никола Кољевић.
Црњански је у песми „Његош у Венецији”, као кроз какав витраж, про-
пустио последњи, предсмртни зрачак да обасја Његошево бледо лице, ми-
сао на Ловћен и Омира, на гроб Ахилов и на несрећну Брисеиду. Да „суз-
но помисли” како за све утехе има, а да само „за очи невесте утехе нема”.
Та невеста може бити и Брисеида и Косовка Девојка и Сестра Батрићева,
а понајвише она снаха Милоњића бана која, док „тужи ђевера Андрију”,
долази у сан Вуку Мандушићу. Овај интимни, нехеројски, за невестом
плачни Његош Милоша Црњанског, колико год да је слово разлике у од-
носу према епском Његошу, толико је и лирско сенчење једне пригушене
Његошеве димензије – меланхолије. Оне меланхолије која је проточила
целокупно дело песника Сеоба, по којој ће га читаоци вавек познавати.
На тешко питање Теодосија Мркојевића – ђе су Срби сада – одговоримо

Дучићевим питањима:
Јесмо ли као у исконске сате
Налик на твоје обличје и данас?
Ако ли нисмо, каква туга за нас,
Ако ли јесмо, каква беда за те.
Тужни смо јер нисмо налик, али није све пропало догод са висина на се-
би осећамо и Божји и Његошев прекор.
20
IV
У побрканом и наопаком свету, у ово пошљедње вријеме, и језик је вером

преврнуо. У поганом црногорском и херцеговачком говору има свакојаких
речи, али да се за Црногорце, и ине, који се Србима осећају, може рећи да
су посрбице, а да језик од стида не поцрвени, и да их том поругом оплићу
ови наши савремени црногорски нововерци, дукљани и алтернативни ис-
торичари – то нас, што би Андрић рекао, увек изненади нечим познатим.
Посрбица гори од Србина! Е, није. Од посрбице једино је још горе бити –
Србин. Не знајући како с Његошем на крај да изађу – брисали су му,
мењали и изостављали стихове, толковали оно што је у Вијенцу најјасније
– ево су се јаду досетили: Његош и није Црногорац, аутохтонац, стари-
нац, већ – Србин. Петровићи, доцнија црногорска династија, однекуд су се
из Босне доселили, и то прво у стару Херцеговину испод планине Његош
(1761 м надморске висине), двадесетак километара североисточно од Би-
леће, а потом педесетак километара ваздушне линије, у Петровиће, у Ње-
гуше, испод Ловћена. Али пре свих сеоба које су ишле и тамо и овамо, и
Петровићи су дошли са Косова, јер су на Косову сви Срби рођени.
Отуда митрополит Амфилохије (Радовић) учестало опомиње да речи
Вука Мићуновића – „Надање се наше закопало / На Косово у једну гроб-
ницу” – не значе безнађе, већ то што значе, наду. Надање може, и кад је
закопано, можда нарочито тада, да васкрсне. Баш као оно зрно, бачено у
земљу, што умире да би дало плода. И још митрополит додаје да је Косово
„глава Лазарева”, да би Србија без Лазареве главе, без Косова, била обез-
глављена. Ова је мисао рођена из Његошевих све актуелнијих стихова:
Да, кад главу раздробиш тијелу,
У мучењу издишу членови!
Ми смо позвани да будном самосвешћу разгоревамо надање и да не дамо
да нам главу раздробе. Сада када је Косово, изгледа, опет враћено у над-
лежност песницима и поповима.
Истрага предака не може наудити Његошу, али може нама оваквима.
Ова је драма почела на Косову.
А хоће ли се као трагедија окончати у Подгорици и Београду, не зависи
само од Косоваца. Они су нам не једном поручили да својим главарима от-
мемо писаљке да нас у Бриселу не би „убили пенкалом”.
О Михољу дне 2013.

Рајко Петров Ного
21
II
323.1(=16)
ИВАН А. ЧАРОТА1
Белорусский государственный университет
Минск, Белорусија
ЊЕГОШЕВА „ДУША
СЛАВЈАНСКА”
(Нека запажања на основу Писама)
САЖЕТАК . Ми смо размотрили у хронолошком реду писма владике Петра ІІ Пе-

тровића Његоша од 1830. до 1851. године, са циљем да бар некако пропратимо
формирање његовог својеврсног словенофилства. Коришћена грађа (без обзира
на све конвенције епистоларног општења) ипак пружа могућност да се мање-више
убедљиво закључи: природно осећање припадности Словенству као суперетносу
прераста у важан елемент система погледа на свет, а апстрактни садржај идеје
словенске узајамности постаје сасвим конкретан.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Петар ІІ Петровић Његош, Словени/Славјани, Срби, Црногор-
ци, Руси, православна вера, идеали, јединство, подршка, прошлост, будућност.
Формулацију насловљене теме а уједно и особен истраживачки подсти-

цај дале су нам завршне речи познате само-карактеризације:
… Српски пишем и зборим, сваком громко говорим:
народност ми србинска, ум и душа славjaнскa.
1 ivancharota@mail.ru
25
Управо су оне посебно интересантне и битне за аутора овог излагања,

не само као научника славистичког профила, са више од четрдесет година
стажа, већ и као словенофила белоруског порекла, који је слободан да исто
тако тумачи природу свог ума и своје душе.
Из више разлога, као примарни предмет пажљивог разматрања изабра-
ли смо Његошева „Писма” од 1830. до 1851. године.
Наше полазне поставке биле су отприлике овакве:
Сасвим је могуће да се у овим Његошевим речима некако спонтано, ока-
зионално одразила тада већ у одређеним круговима доста широко распро-
страњена романтичарска идеја словенске узајамности.
По свему судећи, a priori, ова идеја (па и словенофилство уопште, а пре
свега осећање потребе за историјско-политичким јединством Словена) на-
челно није била туђа Петру II Петровићу Његошу, ни као писцу, ни као
мислиоцу, ни као владару црногорском.
Свака идеологија, међутим, обично намеће своју терминологију, чак и
фразеологију. Наравно, ни идеологија словенофилства, која је тада при-
купљала снаге, није изузетак. А то нам не дозвољава да искључимо могућ-
ност да су одговарајући појмови код Његоша имали метафизички, ап-
страктни, ако не посве књишки значај.
Али сигурно ћемо направити грешку, ако беспоговорно прихватимо
претпоставку да је за Његоша, у његово време, словенска идеја имала
исти дијапазон значења који ми данас подразумевамо.
Опет, што се тиче преписке, у њој треба адекватно оценити како оно
што је строги Андрић назвао „фасадом од динарске реторике и облигатног
црногорског патоса”, тако и неизбежну етикецију, тј. коришћење неких
прописаних језичких средстава у зависности од конкретног циља обра-
ћања, намене писма и особености адресата.
Зато је наш задатак да што пажљивије и доследније проучимо читаву
преписку. Само у том случају моћи ћемо пратити реакције „ума и душе”
Његошевих на све што се тиче Словенства/Славјанства.
Појмови овог семантичког низа присутни су већ у једном од првих зва-
ничних писама:
„[…] Ја сам се и от Тураках бојао да не учине какву смутњу
на Крајину ђе, но ми се чини да неће зашто и не могу, но им се
она сила и оно турско старо тирјанство почело ускрачивати от
рати коју су имала с Росијом, која је све славјанство прослави-
ла, а све турство унизила, – Рос, глава Славјан под покрови-
тељством Всевишњаго”.2
26
Иван А. Чарота – Његошева „душа славјанска”
Тежећи максимално коректном третирању наведене реченице из писма,

обавезно треба имати у виду да је оно било упућено Јеремији М. Гагићу,
руском конзулу, а написано 30. октобра 1830. године, тј. неколико дана
након упокојења Петра I Петровића Његоша (Светог Петра Цетињског).
Не само садржај, већ и општи тон, и одговарајући пригодни стил писма у
овом случају диктирале су, бар делимично, поменуте околности. Разуме
се, „намјесник и насљедник митрополита черногорскога”, седамнаестого-
дишњи Раде Томов Петровић, имао је прилично мало вештине у писању
службених писама, а још мање искуства у дипломатским и државним по-
словима. Могло би се рећи да је новопостављени владар Црне Горе био
објективним условима приморан да настави спољнополитички курс покој-
ног стрица већ самим тим што није био припремљен да га промени. А отуда
следи питање: је ли за њега и касније остао непроменљив руски
(=словенски) вектор политичке, културне и духовне оријентације? Према
нашим запажањима, целокупна преписка сведочи да јесте. На пример:
„Истина, кад би сила султанска ударила да нити би се Црно-
горци нити Берђани њој могли одупријети, но барем не би подло
предали се непријатељу, него би се са свом својом моћи борили и
доказали би да су потомци стари Славјана”;3
„[…] дала мне свободу представлять пред лицом истиннаго
Славянина все обстоятельства моего отечества”;4
„[…] и к душевному удовольствию моему узнать в особе Ва-
шей истиннаго Славянина – Родолюбца…”;5
„Всемилостивейший Государь […] от всего моего сердца во-
ссылаю молитву к Всемогущему Творцу о продолжении столь
видимой благодати Его над августейшим домом и державою Его
Императорского Величества для утверждения благоденствия и
могущества России, а с нею и всего славянского племени…”;6
2 Письмо Јеремији М. Гагићу, 30. октобра 1830. год. // Петар Петровић Његош. Писма
І, 1830–1837. // Цјелокупна дјела П. П. Његоша. Књига седма. – Београд: Просвета,
1951, стр. 11.
3 Писмо Јеремији М. Гагићу, 3. септембра 1832. год.// Петар Петровић Његош. Писма

1951, стр. 157.
4 Письмо Д.В. Дашкову, 20. мая 1834. г. // Петар Петровић Његош. Писма І,
1830–1837. //Цјелокупна дјела П. П. Његоша. Књига седма. – Београд: Просвета, 1951,

стр. 236.
5 Письмо Д.В. Дашкову, 3. января 1835. г. // Цјелокупна дјела П. П. Његоша. Књига
седма. – Београд: Просвета, 1951, стр. 294.
27
„День рождения Вашего Императорского Величества есть

самый торжественный праздник всего славянства. […] Я как
начальник славянского народа в черногорских горах живущего,
из давнего времени преданного Вашему высокому двору и обла-
годетельствованного Вашими щедротами, осмеливаюсь поздра-
вить Вас с сим светлым днем Вашего рождения, желая, чтобы
Всемогущий продолжил Вашу драгоценную жизнь для щастия
народов”;7
„[…] и что Ваш смелый поступок сделал Вам честь пред целым
славянством…”;8
„Вы есть средоточие лучей славянского просвещения. Пусть к
алтарю сего светилища приобщится и одна маленькая искра чер-
ногорского народного гения, воспевающего геройские подвиги
горсти славян, обреченной роком на всесожжение за честь и
славу великого племени славянского и православия”.9
Посебно се истиче химна Москви – језгру словенства – у писму Импе-
раторском друштву историје и старина руских при Московском универзи-
тету:
„[…] Благодарю Москву за внимание, за то что она вспомнила
о своем искреннем поклоннике, обитающем на краю славянско-
го мира; за то что не забыла атома, но атома который ей прина-
длежит по всему, – атома который ураганами времен занесен на
страдание в среду чуждых! О, сколь Москва восхищает меня!
Москва – священная скиния великого народа, в которой воспи-
тывается завет нашего величия! Москва – колыбель Донского,
Иоанна Великого, Пожарского и Романовых! Москва – мать ца-
рей, начало величия славянского! Москва – столица знати и свя-
тый олтарь православия и славянства! Москва – которая вели-
кодушным всесожжением своим показала свету имя славянское,
– непоколебимая скала о которую величие запада Европы со-
6 Письмо Николаю I, 21. апреля 1837. г. // Цјелокупна дјела П. П. Његоша. Књига сед-
ма. – Београд: Просвета, 1951, стр. 382.

7 Письмо Николаю 1, 26. мая 1839. г. // Цјелокупна дјела П. П. Његоша. Писма ІІ,
1838–1842. Књига седма. – Београд: Просвета, 1951, стр. 171–172.

8 Письмо Е.П.Ковалевскому, 6. октября 1839. г. // Цјелокупна дјела П.П.Његоша.
Писма ІІ, 1838–1842. Књига oсма. – Београд: Просвета, 1953, стр. 206.
9 Письмо С.С. Уварову, 1846. г. // Цјелокупна дјела П. П. Његоша. Писма ІІІ,
1843–1851. Књига девета. – Београд: Просвета, 1955, стр. 334.
28
крушилось! Как усладительно внимание Москвы для души пыла-

ющей пламенем величия и гордости славянской! Я её преданный
сын, я её поклонник. Я верный поклонник блистательной славы
родного племени! Москва – душа души моей и сладостное снови-
дение, исполненное святыми, великими надеждами. – Судьба
моя не согласна с моим намерением: я Москвы не видал и может
быть не увижу, но она у меня всегда перед глазами: то вижу её
пылающею жертвой на олтаре великого народа; то вижу её воз-
рождающеюся из пепла, подобно фениксу; то вижу священный
Кремль – святую обитель царей, сияющий златыми главами хра-
мов, как державный венец царицы славянского мира; то вижу её
вельмож, непоколебимых столбов трона и славянства. Вот
единственный круг в мире где душа черногорца может торжест-
вовать и открывать свое прямое чистосердечие по чувству еди-
ноплеменности! […]”.10
Владика Петар II не идеализује ситуацију, напротив, отворено сведочи
да међу саплеменицима има антируских расположења и објашњава шта је
у тим расположењима безразложно:
„А говорите некизи: „Нама Русија не помага, нити је помогла
ништа”. Само ми кажите у кога се уздате […] испод ига и от роп-
ства турскога. […]
Зашто истинито то свиколици који смо у памет знамо да нас
није Русија бранила, ми данас свиколици роби турски били […]
ути али јошт десет путах горе […] али ја се истинито уздам […]
у Русију…”.11
Он, „начальник славянского народа”, у својим писмама до краја живота
доследно и једнозначно на Русију гледа као на стожер Словенства, зашти-
ту и бедем родне Црне Горе.
Додуше, сада нисмо у стању да оспоравамо веродостојност познатих ус-
помена Матије Бана:
„[…] ’Слободној Црној Гори приличи само да од слободне
државе као што је Америка прими помоћ, кад већ не може без
ње бити’ – ’А зар вам је руска помоћ тешка’. – ’Русију волем; али
10 Писмо Друштву за руску исторју и старине. Беч, 17. јануара 1847. г. // Цјелокупна
дјела П. П. Његоша. Писма ІІІ, 1843–1851. Књига девета. – Београд: Просвета, 1955,
стр. 335–336.
11 Црногорцима, 27. јуна 1831. г.// Цјелокупна дјела П. П. Његоша. Писма ІІ,
1838–1842. Књига седма. – Београд: Просвета, 1951, стр. 61.
29
не волем да ми се сваком приликом даје осећати цена те по-

моћи. Ја господар слободне Црне Горе прави сам роб петро-
градске ћуди. То ми је већ додијало, па хоћу да тај јарам зба-
цим’. Тада потпуно схватих сву домашност његових претходних
речи. Ту је увређена лична поноситост угушивала политички ра-
зум. Ја сам се на овај позивао доказујући му, да иако имамо не-
ких тренутних неповољства од Русије, ипак бисмо без ње зло
прошли, она једина има интереса, па зато и може бити склона да
подржи дело ослобођења Српства, на коме ево хоћемо да озбиљно
радимо. […]
Ово сам навео зато што г. Мил.(орад) Медаковић у своме делу
о покојном Владици вели да га је Србија онда збуњивала и од
Русије одвраћала. То не стоји. Из овога што сам навео види се
да није требало Владику одвраћати од Русије, него пре к Русији
га повраћати. А да се поносити Владичин дух морао незгодно
осећати у својим сношењима са царским двором види се и из оно-
га места Медаковићеве књиге где се прича како је цар Никола
предузео Владику кад је овај намеравао да походи Париз. […]
Дакле и опет велим: ондашња влада српска није отуђивала
Владику од Русије; напротив, упркос личним нерасположењи-
ма, на Русију се, те како, рачунало за извесно време, кад сазру
догађаји који су се спремали.”12
Али примајући као истинит овај приказ, а такође Банове рефлексије у

вези са њим, овде смо склони видети само један случај: излив ситуационе
огорчености „поноситог Владичиног духа”, експлозију „увређеног личног
поноса”. Јер у целокупној преписци нисмо пронашли нешто слично. А
истовремено, знаци русофилства (макар и протоколарног) и разноврсни
одјеци „словенске идеје”, уз очити пијетет према њој, присутни су у вели-
ком броју писама.
„Словенство” за Његоша није само име (супер)етноса. Код њега поjмо-
ви „словенски/ славјански/словянски” имаjу много опширниjи садржаj и
стално се користе у означавању свих димензија свести (етногенетичке,
историјске, духовно-културне, политичке) његовог народа, као и његове
уопштене карактерологије. И, што је битно, такав приступ се испољава
без видљиве зависности од тога коме су писма упућена.
12 Матија Бан (Петар Петровић Његош о Русији)// Срби о Русији и Русима. Од Елиза-
вете Петровне до Владимира Путина (1750–2010) Антологија / Приредио Мирослав

Јовановић. – Београд, 2011, стр. 168–169.
30
А нарочити значај ови поjмови имају као критеријум посебне врсте за

квалитативне ознаке духовно-културног стања и напредовања народа:
„[…] как для продолжения собирания сербских народных
песен, пословиц и слов, не имеющихся в его (Вука Караџића)
словаре, так и для особенного испытания словянского языка и
описания народных обычаев… […] о новых успехах в сем для
познания славянскаго народа и языка…”;13
„Всемилостивейший Государь […] Единый Бог воздаст пра-
вославной России за неоставление единоверного и единопле-
менного ей народа. Нам токмо остается употребить все усилия
наши сохранить непорочную честь славян, к семейству коих ве-
ликому и Богом благословенному имеем счастие принадле-
жать”;14
„Мы приняли его радостно по обыкновению славянского го-
степриимства. […] что народ черногорский как мужеством, так
и гостеприимством познается быть народом славянским”;15
„Да нијесмо зло са злом предусретали, давно би се на ову гору
турска џамија поперила и ова шака Славјана своје име изгубила”;16
„Ова трудна и крвава позоришта порођена су сва благород-
ном гордошћу. Ово нијесу баснословија и Шпарта греческа, но
је ово истина Шпарта славенска”;17
„Если теперь правдолюбивый монарх отвергнет эту малую
отрасль великого славянского племени, тогда и я сирота без
отца, без племени, без надежды”;18
„Ја просвјешченије љубим, но оно просвјешченије које је
полезно нашему народу, које је сообразно данашњијема опсто-
јатељствама нашијема и којега је темељ благочестије; а просвје-
13 Письмо Д.П. Татищеву, 15. декабря 1834. г. // Цјелокупна дјела П. П. Његоша. Књи-
га седма. – Београд: Просвета, 1951, стр. 287.

14 Письмо Николаю I, 12. июня 1837. г. // Цјелокупна дјела П. П. Његоша. Књига сед-
ма. – Београд: Просвета, 1951, стр. 386–387.

15 Письмо Д.П.Татищеву, 28. октября 1838. г. // Петар Петровић Његош. Писма ІІ,
1838–1842. // Цјелокупна дјела П. П. Његоша. Писма ІІ, 1838–1842. Књига осма. –

Београд: Просвета, 1953, стр. 124–125.
16 Писмо Јеремији М.Гајићу, 12. августа 1843. г. // Цјелокупна дјела П. П. Његоша.
Писма ІІІ, 1843–1851. Књига девета. – Београд: Просвета, 1955, стр. 63.
17 Писмо Петру Перовићу Цуци, 12. нвембра 1844. г. // Цјелокупна дјела П. П. Њего-
ша. Писма ІІІ, 1843–1851. Књига девета. – Београд: Просвета, 1955, стр. 176–177.
18 Письмо К.В. Нессельроде, 23. ноября 1846. года // Цјелокупна дјела П. П. Његоша.
31
шченије развратно, којему су зли основи учињени на поруганије

светиње словенске нити ја љубим нити је ниједан управомисља-
шчи Славјанин”.19
У последњем из цитираних писама Његош беспоговорно изражава став
идеалног „управомисљашчег Славјанина”, за кога највећу вредност пред-
стављају „светиње словенске”. И темељ таквог става он види у „благоче-
стију”, којим се предодређује поштовање словенских светиња. Једино то,
а никако њихово „поруганије”. И једино је тиме условљен Његошев однос
према просвети и културном прогресу. Не ваља заобилазити битну чиње-
ницу да је усредсређеност на проблем просвете са баш таквим приступом
имала сасвим конкретан узрок. Ово писмо било је упућено кнезу Милошу
Обреновићу, а посвећено књизи покојног Доситеја Обрадовића, која је
изашла из кнежеве штампарије и којој је црногорски владика дао овакву
карактеристику:
„[…] то је јавно поруганије с благочестијем, које је корен
шчастија славенскога садашњега и будућега”.20
Његош трезвено и проницљиво гледа на стање не само свог народа, већ
и Словенства у целини:
„Зла клевета! Бог знаде када ће се племе славенско испод
њене гадне анатеме ослободити и када ће га зора истине обасја-
ти […] Злоба и клевета све су ово од свијета колико су могле
криле и наопако га претстављале из ова четири узрока: перво,
што смо Славјани, које клевета посвуда гони; друго што су
наши сусједи свагда били непријатељи слободе, противу ње су
тверђи кордон держали него противу чуме; треће, фанатизам
троструки, паклено сјеме неслоге, који нашему народу више зла
учинио но све иноплемене силе и оружје; четврто, што су
Черногирци у гдјекојима непристојностима ученици турски, те
увреде гдјешто по обичају турскоме”.21
Успут треба рећи да је ова процена тадашње ситуације примерена и са-
дашњој ситуацији. А то већ значи да се у Његошевим писмима садржи не-
ка синтеза објективних погледа и универзалних схватања законитости
19 Писмо Милошу Обреновићу, 3. аугуста 1837. год. // Петар Петровић Његош. Писма
1951, стр. 389.
20 Исто, стр. 388.
21 Писмо Николи Томазеу, 21. априла 1848. г. // Цјелокупна дјела П. П. Његоша.
32
развитка Словенства као заједнице. Владика Петар II оштроумно запажа

и разложно коментарише колизије у вези са словенском узајамношћу:
„[…] Драг ми је позив којим ме браћа Славјани тријестински

позивају за својега сочлена у њином Збору. Основатељима исто-
га Збора служиће на велику част ако он буде славјански. Наше
ствари свеколике имају велику главу, а слабе ноге, те не могу
опстати, па ја се и тому друштву бојим да не пође трагом за
прагскијем. Е, сиромаси Славјани, што би Европа без робовах,
да јој није њих? Та морао би mein Herr збацити рукавице, а
ефендум бенум побацити чибук, па се један и други побратимити
са трудољубијем да им њина срећа у нарок није поклонила
Славјане. Да, наше је племе имуће других народах као проча
животиња, и ко има више стадо, он је богатији. Ко се иколико
сумљао да нијесу Славјани рођени за ропство, нека данас њино
пословање види. Може ли што гадније на свијету бити од њине
сљепоће? Ја се свагда чудим, а нигда се начудити не могу, како
некима људима може постидно ропство толико драго бити […]
Куда би та срећа за мене самога и за ову шаку народа сла-
вјанскога да је наше велико племе правога вјероисповједанија
мњенија освијешћених људих! Та и нашијема би од вјековах за
свободу мученијама убрзо конац дошао! Али бадава, Славјани
једнако за ропством теже.
Поздрав ти братски са свима пријатељима које имаш у
Тријесту и са правим Славјанима”;22
„Свијетли Бане, трудно ли је Твоје свето званије, но величе-

ствено и дивно. Тебе је тајна судбина на челу Јужних Славја-
нах поставила, тебе срећа с дивнима напредностима вјенчаје,
али се види све Твоје изопачују. […] Твој је задатак велик, њим
Европа нови лик добива, он миче гадну љагу са лица силних
Славјанах, који до дана данашњега ништа друго нијесу били
до продани и жалосни робови и надничари других народа. Ах,
драги Бане, већ земља од ове мрске неправде стење, душе су бла-
городно мислећих Славјанах у вјечној муци, стиде се свијета и
људих због овога нискога стања у којему смо спрама других на-
родах европејских, нашом сабраћом. Ради чега мимо проче наро-
де овај зли нарок нас прати? Рашта смо привикли робовати, ра-
22 Писмо неком Тршћанину, 20. новембра 1848. г. // Цјелокупна дјела П. П. Његоша.
Писма ІІІ, 1843–1851. Књига девета. – Београд: Просвета, 1955, стр. 404–405.
33
шта своје силе не познавамо? Рашта неко слијепо задахнуће

управља Славјанима, те се самовољно у туђе вериге вежу?”;23
„Што је Бановина (Троједна Краљевина) и Војводство? То су

мртве историчке ријечи – друго ништа. Југословени силе своје
не познају, па и заслуге своје не виде. Стога они себе и предају
слијепо у безусловно ропство туђину. Ово је вјечна мука за оне
који су њихови и за оне душе које ово осјећају, – него свеједно
бива кад наша браћа не знаду разумјети што је дична свобода”;24
„Ви сте на мjесто те можете велику ползу приниjети силноме

но кукавноме и слиjeпоме jугословенству.”25
Као што видимо, Његош није индиферентан према актуелним поку-
шајима остваривања такозване свесловенске идеје снагама заговорника
југословенства, илиризма, аустрославизма. Владика и владар црногорски
тачно запажа и мудро објашњава полазне противречности у тим покрети-
ма и конкретно у оснивању нарочитих зборова и друштава код „Јужних
Славјанах”, боји се „да не пође трагом за прагскијем”, тј. очито негативно
оцењује перспективу прашког модела.
У горе цитираним писмима неку збуњеност могу изазвати синтагме и
фразе оваквог типа: „сиромаси Славјани”, „Славјани једнако за ропством
теже”, „силних Славјанах, који до дана данашњега ништа друго нијесу би-
ли до продани и жалосни робови и надничари других народа”, „неко слије-
по задахнуће управља Славјанима”. Ствара се утисак да се погледи Петра
II Петровића Његоша на Словенство коренито разликуjу од оних коjе смо
цитирали на почетку излагања: „великого племени славянского”, „начало
величия славянского”, „олтарь православия и славянства”, „гордости сла-
вянской”, „честь славян, к семейству коих великому и Богом благословен-
ному имеем счастие принадлежать”, „отрасль великого славянского пле-
мени”… И ту се налазимо пред саблазни да потражимо за то нека
„историјско-материјалистичка” објашњења. А таква као да и није тешко
наћи у утицају европских револуционарних догађаја 1848. и '49. године
на Негошеву свест. Наравно, ти догађаји нису остали без трага. Али нису
изазвали корениту промену у Његошевим погледима на свет уопште и на
23 Писмо Jосипу Јелачићу, 20. децембра 1848. г. // Цјелокупна дјела П. П. Његоша.
Писма ІІІ, 1843–1851. Књига девета. – Београд: Просвета, 1955, стр. 405–406.
24 Писмо Меду Пуцићу, 23. априла 1849. г. // Цјелокупна дјела П. П. Његоша. Писма
ІІІ, 1843–1851. Књига девета. – Београд: Просвета, 1955, стр. 413.

25 Писмо Францу Миклошићу, 12. марта 1850. г. // Цјелокупна дјела П.П.Његоша.
34
Словенство посебно. То може убедљиво да потврди садржај следећег

писма, написаног управо средином 1849. године:
„Иноплеменники, завидуя величию России, всячески стара-
ются вредить оной. Поляки всегда служили орудием врагов про-
тив России и славянства. Эта злобная пропаганда единственно
для того убивает Австрию, чтобы отпереть дорогу к России для
достижения своих злобных намерений, но праведное наказание
дальновидного государя постигнет злоковарных бунтовщиков.
Высокий мой покровитель отправляет свое войско гасить пла-
мень буянства, вспыхнувший в Венгрии. Мы в том душевное
участие берем по чувству единоплеменности с Россией и всег-
дашней черногорской преданности к трону всероссийскому […]
Также надеюсь у(на) Вас, Граф, что исходатайствуете им по-
зволение государя отправиться и соединиться с русскими про-
тиву общего врага славянского.”26
Ако се нешто мењало у Његошевим погледима, то није имало за узрок
револуцију (споља), већ еволуцију (изнутра) као резултат животног,
мислилачког и политичког искуства. Међутим, начелно, ови погледи су
исти. Овако или онако, у размотреноj преписци они доследно испољаваjу
свест Црногорца – Србина – Словена. И, може се рећи, у складном кон-
центричном систему коjи одражава припадност роду црногорском, срп-
ском и словенском, редом. Управо такав систем условљава одговарајућа
схватања у вези са генезом Словенства, његовом прошлошћу и будућно-
шћу, вредношћу његовог духовног наслеђа, оптималним принципима
међусловенских односа, и свим осталим. Његошев став се у основи не
мења: Словенство треба да буде jединствено; у томе је залог постојања и
Словенства у целини, и посебно узетих словенских народа, међу којима су
Црногорци/Срби; а право јединство није могуће без Русије. У ствари, сло-
венофилство је за Његоша објективно родољубље. Не као рационално
формирана идеја, већ као природни самоникли комплекс схватања и
осећања, који важи у сваком конкретном случају.
26 Письмо А.Ф. Орлову, 2. июня 1849. г. // Цјелокупна дјела П. П. Његоша. Писма ІІІ,
1843–1851. Књига девета. – Београд: Просвета, 1955, стр. 415–416.
35
IVAN A. ČAROTA
Belarus, Minsk
NJEGOŠ’S SLAVIC SOUL

(A few observations based on Njegoš’s Epistles)
The paper discusses in chronological order Petar II Petrović Njegoš’s epistles
written between 1830 and 1851, with the aim of tracing the formation of Njegos’s
authentic Slavophilism. The material used (regardless of all conditional qualities of
epistolary communication) does provide the possibility of more or less convincing
signifying of the following: the natural sense of belonging to Slavdom as a
super-ethnos grows into an important element of the worldview, the abstract con-
tent of the idea of Slavic mutuality becomes very concrete.
KEY WORDS : Peter II Petrović Njegoš, Slavs / Slavjans, Serbs, Montenegrins,
Russians, Orthodox faith, ideals, unity, support, the past, the future.
36
МИОДРАГ С. МАТИЦКИ1
Институт за књижевност и уметност
ЕПСКA БЕСЕДA
У ЊЕГОШЕВОМ ДЕЛУ
САЖЕТАК . На основу поређења Његошевог Горског вијенца са устаничком епи-

ком Филипа Вишњића, посебно беседничких целина које се тичу косовског заве-
та, настојаће се да се реконструише Његошева велика епска беседа у Горском
вијенцу која чини највећи и најзначајнији део овога драмског спева. Реч је о је-
динственој Његошевој беседи коју у делу изговара владика Данило, употпуњеној
мањим беседничким комадима које изговарају поједини ликови и аминовањима
Кола. Такође, предмет разматрања биће и литургијска структура ове беседе.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Његош, Горски вијенац, епска беседа, литургија, Филип
Вишњић.
Замах који је донео Српски устанак, херојска улога коју је на историј-

ској сцени преузео српски народ, допринели су да у књижевности народни
језик заузме место које му припада, да епска народна песма, посебно уста-
ничка епика Филипа Вишњића, дође у први план духовности српског на-
рода.
Вишњић је, по свему судећи, сам испевао песме о Устанку. Те песме су
забележене непосредно по свом настанку, нису доживеле процес преноше-
ња, „понародњавања”, чак се веома тешко може претпоставити да су биле
1 snezana.bojic@vukova-zaduzbina.rs
37
прихватане од стране других певача, односно да су певане. Захваљујући

понајвише књишком, повратном дејству, оставиле су снажан траг у песма-
ма других певача о Устанку и бојевима за слободу. Вишњићев пресудни
утицај на устаничку епику не огледа се само у томе што је највише песама
у Вуковој збирци он сам спевао, већ и у томе што је својим песмама, у тре-
нутку док је Устанак трајао, и он састављао нове устаничке хронике, ути-
цао и на остале певаче. Градећи свој јединствени песнички израз, Вишњић
је градио и општи израз народних певача, хроничара наше укупне епске
усмене традиције, те су Вукове песме о Устанку у Србији, на овај или онај
начин – Вишњићеве.
Биле су то пресудне искре да Његош начини јединствену епску херои-
ку, коју започиње стихотворном историјском читанком свога рода, заокру-
женом у Гласу каменштака, Свободијади и Огледалу српском, те својим
делима – Лажни цар Шћепан Мали и Горски вијенац – којима се издво-
јио као велики српски песник који је на најдостојанственији начин обеле-
жио судбоносно и вaскрсно раздобље српског народа.
У предговору Огледала српског, он јасно истиче да се у епским песмама
„садржава историја народа” (Петровић, 1982: 11), да су епске песме пре
истинотворне неголи историчне, да су истините у једном вишем смислу
како је то, касније, истицао Герхард Геземан (Геземан, 1935: 56), а ја бих
додао да је у Његошевoм делу епска истина далеко надмашила историјску.
Полазећи од Вишњићеве епике Устанка, у којој се опевају Вожд Кара-
ђорђе као избавитељ Србије и храбре војводе и њихови бесмртни подвизи,
Његош у Огледало српско, међу педесет и девет изабраних песама, из
лајпцишког издања Вукове треће књиге Српских народних пјесама
(1923), прештампава чак девет Вишњићевих устаничких песама; а, како
то виспрено запажа Саша Кнежевић, у редакцијама епских песама из
Огледала српског, насталих „након што је Његош читао Вишњићеве пје-
сме” у којима су опевани догађаји из времена у коме је био господар Црне
Горе, налазимо формулативна места, „елементе из Вишњићеве епопеје
којих нема у осталим пјесмама у Огледалу” (Кнежевић, 2013: 26–27).2
У богатој његошологији деценијама лебди питање шта је то по чему се
Његош толико издваја када је реч о српском песништву? На то питање по-
кушавано је да се дође до одговора преко Вишњића, који пре свега припа-
да епској усменој традицији. Ово је, истовремено, допринело да превлада
мишљење да је Филип Вишњић певач и песник. Из овога следи неминовно
2 Речје о песмама: Бој на Мартиниће, правописно поправљена и усклађена варијанта
песме Нова црногорска пјесна о боју с низамом у Мртиниће из Пјеваније Симе Милути-
новића Сарајлије; Освета ускочка; Похара Жабљака; Погибија Бећир-бега Бушатлије;
Удар на Салковину и Освета Јакше капетана.
38
Миодраг С. Матицки – Епскa беседa у Његошевом делу
питање: шта је то суштинско што повезује Његоша са Вишњићем. Пока-

зано је много тога по чему он следи Вишњићево дело, да је за њега, као и
за Вишњића, Карађорђе бич тирјанах, бесмртник који из мртвијех Србе
дозива, који дуну живот српској души. Отуда Његош свој Горски вијенац
посвећује „Праху оца Србије”. Саша Кнежевић с правом примећује да је
Огледало српско и хронолошки непосредно претходило Горском вијенцу, и
да зато овим књигама провејава исти дух (Кнежевић, 2013).
Покушаћу да, данас, када смо се окупили о двестагодишњици Његоше-
вог рођења, јасније артикулишем могући одговор. Он се, по мени, налази у
жанровском контексту епске беседе! У монологу као битној одлици бесед-
ничког, поетског, епског, наратива. Монолог налазимо у епским беседнич-
ким целинама Вишњићеве устаничке епике, у целокупном Његошевом
делу за које Матија Бећковић наслућује да је у основи један сложени мо-
нолог великог песника, да су ликови у Лажном цару Шћепану Малом и
Горском вијенцу тек накит да се нешто у тоталу поручи народу.3
Његошева епска беседа је, у односу на Вишњићеву, израз на вишем сте-
пену исказне силе ослобођеног народног језика, онога што се вековима
слагало у традицији усмености, када је реч о народној историји памћеној
и преношеној усменим путем. То вековима таложено у његовом делу „про-
валило је”, како то Бећковић реторички формулише, што је омогућило да
Његошево дело обезбеди себи дуговечно памћење и рецепцију трајног ин-
тензитета. Управо стилизована епска беседа допринела је да се Његошево
дело покаже и прими као нешто ново у српској литератури, иако је, на
први поглед, веома блиско епици, традираном, традицији епске народне
песме. Ново и громадно у његовом делу јесте управо на маестрални начин
оживљена усменост, боље рећи форма највишег степена усмености. То
више није само круна усмености вековне традиције епске песме, у којој се
певач обраћа групи окупљених слушалаца, већ сублимирана усменост до-
стојна да је песник пренесе читавом српском народу.
Иво Андрић издвојио је Његошев стих „Нека буде што бити не може”
као стих каквог нема у светској литератури.4 Али, тог стиха, нешто друга-
чије формулисаног, има у Вишњићевом делу. Најзад, овај стих у Горском
вијенцу Његош спаја с цитатом Вишњићевог стиха о борби непрестаној,
тако да се реторички дистих одиста прима као вишњићевски:
3 Преузето из Бећковићевих беседа и интервјуа о Његошу.
4 Андрић вели: „Нигде у поезији света ни у судбини народа нисам нашао страшније ло-
зинке. Али без тог самоубилачког апсурда, без тога, да се парадоксално изразимо, пози-
тивног нихилизма, без тога упорног негирања стварности и очевидности, не би била могу-
ћа ни акција, ни сама мисао о акцији против зла” (Андрић, 2013:10).
39
Нека буде борба непрестана!

Нека буде што бити не може!
Сетимо се не Вишњићеве песме Почетак буне против дахија, не славо-
добитне о Боју на Мишару, већ песме о поразу у Боју на Чокешини. Опет
се пева о поразу, попут Косовске битке, који је досегао митско. Реч је о
Вишњићевој песми Бој на Чокешини, у којој, да не би Турци кварили ма-
настир, четрдесетак устаника дочекује турску силу на отвореном пољу и
бије се „до једнога”. Својом жртвом мала чета Турке зауставља. Постоје
записи да су се Турци више препали храбрости устаника што су их у боју
на Чокешини дочекали на отвореном пољу, свима на видику, него свих
оних победа из бусија и уз помоћ хајдучке тактике ратовања са бројнијим
непријатељем. Нимало случајно, у песми Бој на Чокешини Вишњић при-
зива косовско предање. Неда, мајка највећих јунака у том боју, браће Не-
дића, попут Косовке девојке, данима обилази разбојиште и млеком запаја
оне који још нису издахнули.
Јединственост Вишњићевих песама о Устанку обезбедили су веома рани
почетак процеса митизације и веома чврста веза са митом о Косовској
бици. То је у толикој мери изражено да се може говорити и о првом стади-
јуму настајања епа о Устанку: исти ликови јављају се у више песама, при
чему се из песме у песму наставља и развија наративни ток (Стојан Чупић
и Али-паша као ликови у више песама; прича о сабљи задобијеној у Косов-
ској бици) (Матицки, 1982: 69–168). То је разлог што је у Вишњићевим
песмама у први план дошло епско беседништво, почев од онога које се
држи пословица, посебно епских у десетерцу, па све до посебних беседа
начињених по узору на Комаде косовскијех пјесама. Управо ове кратке
епске беседе Филипа Вишњића учиниле су да његово песничко дело тако
дубоко уђе у народ и да више од два века бива уграђивано у српску књи-
жевну и културну традицију, у укупну српску духовност.
Нимало случајно нису се у Горском вијенцу нашле кључне Вишњићеве
епске беседничке синтагме попут: борба непрестана, црвен пламен свезан
је за небо (црвен пламен за небо свезали), јуначка слобода, јунак срца сло-
боднога (јуначкога).
Оно што до сада није уочено у богатој литератури о песничком делу Фи-
липа Вишњића, јесте сржна беседничка компонента, чињеница да је међу
свим певачима и казивачима епских народних песама, Филип Вишњић нај-
већи наш епски беседник. Да су најснажнија места у његовим песмама
управо беседничка, начињена по угледу на Комаде косовскијех пјесама, ко-
ји су се, издвојени, сами за себе, изговарали у подобним приликама као го-
това и независна беседничка целина, да је управо захваљујући тим и таквим
беседничким комадима Вишњић у устаничкој епици оживео косовски мит.
40
Из Вишњићеве устаничке епике, посебно из песме о почетку буне, Ње-

гош преузима начин призивања небеских прилика које су се „стекле” као
знак да је време да се крене у акцију, призивања косовског предања, архе-
типске реторске целине које су у директној вези са општим местима косов-
ског циклуса: косовска заклетва, косовска клетва, сан о испуњењу косов-
ског завета, призивање Милоша Обилића (Вишњић то чини у апотеози
посвећеној Милошу Поцерцу, Карађорђевом војводи, кога директно дово-
ди у везу са Милошем Обилићем). Његош је као подтекст преузимао и оп-
шта места из завршних импровизација у којима Вишњић велича епски по-
двиг (стихови о спомен костурници као вечном знамену учињеног подвига,
као симболу сећања које ће трајати, како Вишњић вели, „докле тече сунца
и мјесеца”, или како Његош пева величајући косовске јунаке – „који живе
доклен сунца грије”). Његош код Вишњића налази маестралне беседничке
дијалоге са Турцима, пророчке беседничке рефрене, писмо/књигу као
помоћну реторску форму. Најзад, и код Вишњића, као и код Његоша,
налазимо свест о беседи (у Вишњићевој песми Бјелић Игњатије Игњатије
захваљује Стојану Чупићу „на слаткој беседи”, а читава песма Хвала Чу-
пићева јесте својеврсни беседнички каталог устаничких јунака). Све су то
разлози да можемо претпоставити да Његош у Горском вијенцу, кроз
кратку беседу сердара Вукоте, посредно изражава захвалност великом
слепом певачу Филипу Вишњићу за подстицај да начини своје ремек дело:
Пјесна добра спава у слијепца,
Поглед смета мисли и језику.
---------------------------------------
А слијепцу очи не сметају,
но се држи све једнога пута,
ка пјан плота када се прихвати.
(Горски вијенац, стр. 117)
Његошева епска беседа запрема 80% текста прве половине Горског ви-
јенца. И света литутргија се тако дели. До јеванђеља и од јеванђеља, када
следи причешће, проповед и праштање. У другом делу Његошеве литур-
гијске беседе игуман Стефан преузима туђе грехове и све „миче на своју
душу”. То је онај део у којем се опева припрема сече потурица. Златни
пресек Горског вијенца Његош гради користећи тужбалицу сестре Батри-
ћеве за погубљеним братом. И тужбалица је подељена, на део који је суп-
ституција херувике, начињен као синтеза усмене тужбалице испеване по
свим правилима тужења на које је још Вук указао објављујући паштров-
ске тужбалице, те на део који је реторско позивање на акцију сестре која
је свој живот већ прежалила и која се главарима обраћа као са онога света.
41
И Вишњић овакве реторске позиве на јуначки подвиг поверава невиним

особама. Тако, голобрадо стражарче у песми Бој на Салашу куне устанич-
ке војводе да крену у одлучујућу битку. Од златног пресека, од беседе се-
стре Батрићеве, следи опис акције која је припремана у првом делу. Ту на-
лазимо краћи део Његошеве беседе, негде око 20% стихова припада
епској реторици. Први део изговара игуман Стефан, почев од стихова:
Пас свакоји своје бреме носи;
нове нужде рађу нове силе,
дјеиствија напрежу духове,
стјесненија сламају громове.
Удар нађе искру у камену,
Без њега би у кам очајала!
(Горски вијенац, стр. 115)
Епском Његошевом беседом почиње Горски вијенац. Његош беседи
кроз уста владике Данила, започиње својеврсну литургију у којој ће оста-
ли ликови тек саслуживати. Њихове краће беседе својеврсна су отпевања,
допевања централне Његошеве литургијске беседе. Сви они беседе, поју
истим тоном, изговарају истим језиком. Таква је и беседа игумана Стефа-
на из другог дела Горског вијенца. Овом величанственом беседом Његош
превазилази архетипски образац неслоге као једног од узрока пропасти
српског царства на Косову, који у нас оживљава кад год се нађемо на ис-
торијским раскрсницама. У овој Његошевој беседи епика остаје тек под-
текст, дело лебди у читању и извођењу тек као привид епске песме, док
централно место заузима лирско. У свим овим беседама, пирамидалној
владике Данила, која се у више наврата наставља у мањим беседама поје-
диних ликова у овом делу, којима се централна беседа допуњава, најчешће
аминује, Његош такође следи Вишњићев пример. Код Вишњића, иако се
опевају битке из Устанка, ваздан одјекују косовски одломци. У готово
свим деловима Његошеве беседе у Горском вијенцу завршни стихови, ре-
торске поенте, упућују на косовско предање. То још у већој мери појачава
утисак јединствености Његошеве беседе у Горском вијенцу. Коло у овом
делу управо има литургијску улогу аминовања, притврђивања онога што
је у претходној беседи изречено. Његошева беседа упућена је, као што су
то и Вишњићеве беседе у устаничкој епици, читавом народу. Када би се
Његошева беседа сложила у целину, она основна владике Данила, допу-
њавана беседама појединих главара, аминована у више наврата Колом,
гласом народа, добили бисмо јединствено дело, не више епско, већ ретор-
ско, добили бисмо најуспелију и најлепшу српску беседу за сва времена. А,
42
уосталом, и Горски вијенац, овакав какав јесте, јединствено је књижевно

дело којим ће се дичити српски народ за сва времена.
Вертикала сржног српског мита, косовско предање, крунисани су Њего-
шевим делом. О томе је Његош беседио у Горском вијенцу, имајући пред
очима Србију која је обнављала своју државу после више векова, у којој је
била ослобођена сила народа и свеприсутна свест о језику, о постојању
Срба као историјском народу, о јуначкој слободи. Због сијасет беседнич-
ких фигура, алегорија пре свега, које налазе природно своје место у кон-
тексту историјских збивања и народне самосвести, Његошево дело се ци-
тира као Свето писмо, зато се његови стихови чују као да долазе, да
одјекују, с Ловћена, зато су они постајали све актуелнији како је време
пролазило. Зато његово дело није само нешто што је изречено „једном па
заувек” како вели Бећковић, већ је то епска беседа која расте и надраста
саму себе. Управо данас, и овде.
43
Литература
Андрић, И. (2013). ,,Његош као трагични јунак косовске мисли”. У: М. Тохољ
(прир. и ур.), Његош и косовски завет. 200 година од рођења Петра II
Петровића Његоша (стр. 7–17). Београд: Панорама.
Геземан, Г. (1982). ,,Композициона схема и херојско-епска стилизација”. У:
С. Кољевић (прир. и ур.), Ка поетици народног песништва (стр. 252–283).
Београд: Просвета.
Кнежевић, С. (2013). ,,Вишњићев одраз у Огледалу српском”. У: Српска вила,
год. XIX, бр. 38 (стр. 23–30). Бијељина.
Матицки, М. (1982). Епика устанка, Београд: Вуков сабор – Издавачка органи-
зација ,,Рад”.
Петровић, П. II Његош (1982). Огледало српско. Београд: Просвета – Обод.
Петровић, П. II Његош (2010). „Горски вијенац, Петар II Петровић Његош”.
У: Миро Вуксановић (прир.и ур.), Десет векова српске књижевности, књ.
30. Нови Сад: Издавачки центар Матице српске.
44
MИОДРАГ С. МАТИЦКИ
Белград, Сербия
ЭПИЧЕСКАЯ БЕСЕДА
В ТВОРЧЕСТВЕ НЕГОША
Эпическая риторическая традиция присуща эпическим народным песням.

Негош опирался на эту традицию, прежде всего на ораторские монологи, которые
присутствовали в «Частях различных косовских песен», и густо рассыпаны в
повстанческой эпике Вишнича, которую Негош почти в целости вносит в Сербское
зеркало, а также трансформируются в Горном венце и других произведениях
Негоша, вплоть до переписки и завещаний, которые «беседует» перед самой
смертью. Именно эти «части» чаще всего цитируются и декламируются в
традиции сербского ораторства вплоть до наших дней и остаются частью сербской
устной традиции.
КЛЮЧЕВЫЕ СЛОВА : риторика, беседа, эпика, паремии, Вишнич.
45
UDK: 821.163.41.09 Петровић Његош П. II
398(497.16)
ZORAN M. LAKIĆ
CANU
Podgorica, Crna Gora
NJEGOŠ I TRADICIJA CRNE GORE
O tradiciji se dosta pisalo. Njome su se zanimali mnogi autori. Pitanje je

koliko je ta stvaralačka tema privlačila Njegoša. I u koje vrijeme njegovog
kratkog života. Jer, kako znamo – živio je samo 38 godina. Koliko mu je tra-
dicija pomogla da bude onakav kakvog ga znamo, poštujemo i volimo. Koliko
je utkana u njegovu stvaralačku misao, pa i u njegovo srpstvo, pri čemu mi-
slim na srpstvo njegovog vremena. Kakvo mjesto zauzima u slojevitoj nauč-
noj disciplini koju odavno nazivamo njegošologija, kao što postoji šekspirolo-
gija, na primjer.
Od Njegoševog vremena mnogi su se zanimali svim tim pitanjima. Prizna-
jem da smo za tim pitanjima tragali i u pripremi Njegoševe enciklopedije, u kom
naučnom projektu sam aktivno učestvovao kao član redakcije. Posjedujem sve
zapisnike toga stvaralačkog tijela, da posvjedoče i ono što sada besjedim a o
čemu drugih zapisa, možda i nema čak ni u navedenoj Enciklopediji. To su, do-
brim dijelom, i motivi zbog kojih sam se opredijelio da za ovaj naučni skup pri-
javim temu – Njegoš i tradicija Crne Gore ili Njegoš u tradiciji Crne Gore. Na-
mjerno sam u prvi plan istakao Crnu Goru, a ne njeni narod koji je tada živio
u Crnoj Gori. Htio sam da makar u naslovu saopštenja izbjegnem sve moguće
dileme. One će se izvjesno pojaviti tokom elaboracije teme, ili na kraju – sve-
jedno, kao pitanje: da li smo mi potomci naših predaka, da li smo tako i Njego-
ševi potomci? I ako, recimo, to nismo, kako Njegoš može biti oslonac naše du-
hovnosti, naše kulturno-istorijske baštine i naše narodne tradicije?!
Već izloženo je uvod u prijavljenu temu naše rasprave. A moglo bi biti i
osnovni sadržaj moga saopštenja, pa i njegova struktura i karakteristika.
U elaboraciji ću se oslanjati i osloniti na istorijsku faktografiju. Kao profesio-
nalac, sa njom sam sigurniji, i na svom terenu. Nema, dakle, potrebe da se ne-
47
što dokazuje; sve je odavno poznato, pa ga praktično samo preuzimamo – iz

postojeće istoriografije i faktografije. Time želim da zaobiđem eventualnu ras-
pru, pa i polemiku, koja je odavno vođena i, na zadovoljstvo nauke – uspješno
završena. Da budem još jasniji i precizniji: nastojim da joj udahnem moj lični
kreativni duh. To sam obavezan i sa stanovišta vremena u kojem živimo i stva-
ralačke generacije kojoj pripadam – bez obzira na njenu raznovrsnost.
Njegoš se nije bavio tradicijom onako kako se mi danas zanimamo Njego-
šem i njegovim stvaralačkim djelom. Nijesu mi poznati takvi Njegoševi rado-
vi. A prilično mi je poznato njegovo stvaralaštvo. Pa i bibliografija o njego-
vom stvaralaštvu. Nema niti jednog ozbiljnijeg stvaraoca iz Crne Gore koji se
nije zanimao Njegošem i njegovim djelom. Često su citirani njegovi poznati
stihovi:
Sirak tužni bez iđe ikoga!

Ili
Jedna slamka među vihorove!

Neki su to shvatali i kao vapaj. Možda su to i bili.
Pisao sam o tim stihovima. Ponoviću da je Njegoš bio prosto ophrvan ne-
moći pred prejakim susjedima – da ih ne pominjem. Dobro se zna da su oni
bili najčešće neprijatelji Crne Gore ili neutralci – i onda kada su prijetili Crnoj
Gori da se više neće zvati crnom, već crvenom, jer će biti spaljena. Njegoševa
obeshrabrenost nije bila kukavičluk! već surova realnost, „Aravijsko sve po-
topi more!”
Pa i tada ima optimizma u Njegoševoj misli – u filozofiji, u poeziji koju pi-
še, u državničkom stavu koji slijedi. Taj optimizam se oslanja na saznanje da
Crna Gora ima moćnog brata – carsku Rusiju, sa kojom Crna Gora 1711. go-
dine postaje saveznik. Ili još bolje reći Crna Gora od tada ima moćnog zaštit-
nika, rođenu majku – kako bilježi Njegošev veliki prethodnik, Sveti Petar Ce-
tinjski. Nije pretjerano reći da je to bio prelomni trenutak u burnoj istoriji
Crne Gore. Otada pa nadalje – nikada ona više nije bila sirak tužni niti jedna
slamka među vihorove. Sa današnje stajne tačke, ta buduća prošlost donosila
je mnogo više pobjeda crnogorskom oružju. A neprijatelji Crne Gore su i da-
lje bili jaki i opasni. Ali joj nisu, makar, prijetili kao nekada, kao do tada. Jesu
bili uvijek velika opasnost po njenu slobodarsku budućnost; ali je i Crna Gora
bivala sve veća, sve hrabrija i sve samouvjerenija. Takvu snagu je crpjela iz
stare tradicije, pa i nove koja se rađala, stvarala i njegovala. To Njegoš prati
i odslikava naročito u Gorskom vijencu. Bezbrojni su stihovi koji to potvrđu-
ju: „Mlado žito povijaj klasove”, „A u ruke Mandušića Vuka svaka puška biće
48
Zoran M. Lakić – Njegoš i tradicija Crne Gore
ubojita”, itd. Bitno je još zaključiti da je Njegoševa misao puna optimizma:

„Na groblju će iznići cvijeće / za daleka neka pokoljenja!”
Kada se u Drugom svjetskom ratu – svijet pozdravljao borbenim pokličem:
Smrt fašizmu! Sloboda narodu! u jednom dijelu Crne Gore i Hercegovine je
zaživio drugi pozdrav: Crvena armija je s nama – Pobjeda je naša! To samo-
pouzdanje je sa sobom nosilo naboje borbene tradicije Crne Gore. Prenijelo se
i na kasnije vrijeme. Naročito u sportu, pa je mala SR Jugoslavija, koju su či-
nili Srbija i Crna Gora, i kasnije još manja Crna Gora ili nešto veća Srbija, bi-
vala olimpijski pobjednik, ili evropski i svjetski šampion u mnogim sportskim
disciplinama, u kojima su do tada gospodarile zemlje sa dugom sportskom
tradicijom. Bez obzira da li su u pitanju kolektivni sportovi ili pojedinačni.
U takve „izlete u nebo” – utkana je i svakojaka bogata narodna tradicija. Je-
dan njen značajan segment je upravo to samopouzdanje.
Svijet se sve više zanima fenomenom srpstva kao tradicije. I sve manje sa
dozom prezira i mržnje. Krivotvorenja. Tome se ispriječila i faktografija u
kojoj Njegoš ima posebno mjesto.
Na istom krivom osloncu je i virtuelna dilema: čiji je Njegoš? Kao Ivo An-
drić, kao Nikola Tesla, kao Meša Selimović, kao Dado Đurić, kao Petar Lu-
barda, kao Mihailo Lalić, kao Dušan Đurović, kao Matija Bećković i mnogi
drugi velikani, Njegoš pripada svome narodu i njegovoj književnosti. A naj-
više svojim brojnim čitaocima na svim meridijanima. U „vunenim vremeni-
ma” pojedinci sa skromnim ličnim identitetom, ili sasvim bez njega, nastoje
da to nadomjeste takozvanim kolektivnim identitetom, nacionalnim ili vjer-
skim. Svejedno. Tako bi željeli da ojačaju svoj identitet, jer je tanak. Pa se,
tamo njima, javlja dilema da li je Njegoš – srpski ili crnogorski. Njegošev
srpski narod je isto što i Crna Gora i Crnogorci! I onda i sada. Nećemo, valjda,
zbog sastava ministara u Vladi Crne Gore, mijenjati istorijske korjene i na-
rod. I genetiku.
Time bi se odrekli i samopouzdanja koje je karakterna osobina Njegoševog
srpskog naroda, Crne Gore i Crnogoraca. Ono se postepeno i postupno razvi-
jalo, kako pjesnik kaže: Gdje ja stadoh – Ti produži.
Svijet se sve više danas zanima fenomenom srpstva i posebno Njegoševog
srpstva. Zapaža se hrabrost kao bitna karakterna osobina ovoga naroda. Čak
kažu i da posjeduje višak hrabrosti, što može da imponuje, ali i da obeshrabri.
U smislu – da su u strahu velike oči, pa se često stvarnost vidi u krivom ogle-
dalu. I dalje: oduvijek su Njegoševo Srpstvo, Crna Gora i Crnogorci imali
vrlo privlačan geostrategijski položaj. Na putu između Istoka i Zapada, isla-
ma i hrišćanstva. Moralo se imati hrabrosti pa ostati na tom turbulentnom
istorijskom prostoru, koji spaja i razdvaja. Hrabrost je vrlina; Srbi je i danas,
možda, imaju previše, kako bilježi jedan francuski književnik (VN –
49
27. 10. 2013). I to može da stvara regionalni, pa i globalni problem. Danas

su najekstremniji globalisti i protivu nacije i protivu tradicije, protivu ljevice
i desnice u političkoj nomenklaturi.
U svakom slučaju sve manje se o Srpstvu piše sa dozom doskorašnjeg pre-
zira i mučnine. Sa dozom krivotvorenja. Tome se ispriječila Njegoševa stva-
ralačka misao, filozofska misao, koja ima svoju dubinu. Samo laici mogu kod
Njegoša vidjeti – genocid. Profesorica iz Sarajeva Lejla mi je u povjerenju
rekla da to ima veze sa njom, koliko sa bilo kim drugim.
Sa tim saznanjem vraćamo se zadatoj temi: Njegoš i tradicija. I opet pita-
nje: koliko mu je, upravo, takva tradicija pomogla da bude onakav kakvog ga
svi znamo? To je svakako tema koju bi grehota bilo elaborirati kroz jedno sa-
opštenje. Bilo bi to, ustvari, i nemoguće! Tradicija čini i okvir i sadržaj njego-
vog stvaralačkog djela. Utkana je u njegovu misao, koja je svevremena i kao
takva doprla do našeg vremena i doprijeće i do svakog drugog istorijskog vre-
mena. I do svakog budućeg vremena; njegova skora budućnost je odavno već
naša daleka prošlost. Ali bez te prošlosti – nema ni budućnosti. To je obilježje
svake dobre tradicije. Zato ona tako dugo traje. To je osjetio Njegoš filozof i
mislilac. I jednostavno se predao tom stvaralačkom osjećanju.
Svako drugačije tumačenje Njegoša je neprihvatljivo. Njegova misao se ne
može podvoditi pod bilo kakav praktikum. To bi bilo krivotvorenje! Još manje
se Njegoševa misao može tumačiti svakojakim stanjem našeg duha danas,
koji je zatrovan brojnim izmima, koji samo mute njegovu bistru i jasnu misao.
Još jasnije je Njegoševo Srpstvo. Znao je što je nasion mnogo bolje od ne-
kih današnjih glasnogovornika. Što je država i kakvi su njena organizacija i
njeni zadaci! Kakva je uloga hrišćanstva i gdje je mjesto pravoslavlju. Osuđi-
vao je sramotnu spremnost da se mijenja vjera za večeru. To je vidio kao od-
narođenje. A znao je da je to put u nestajanje naroda. On, dakle, opominje, a
ne sankcioniše. U takvom razmišljanju nalazi se izvorni Njegoš. I njegova
misao. Tradicionalni Njegoš. U stvaralačkom smislu, to je Njegoš i tradicija
ili Njegoš u tradiciji.
50
Zoran M. Lakić – Njegoš i tradicija Crne Gore
ZORAN LAKIĆ
Montenegro, Podgorica
NJEGOŠ AND TRADITION OF MONTENEGRO
Njegoš is always present in the rich tradition of the people he is descended

from, and its deep roots he prided himself on. This rich tradition gave him
creative inspiration and incredible strength which he expressed through this
well-known verse: Let it be what men thought could never be. It formed an
essential component of his mindset. The more he admired and followed it, the
the more it arose from him and his entire work.
The author of the paper is interested in how much tradition helped Njegoš
become what he is today and has always been, and to what extent it is woven
into his creative thought and his entire poetic oeuvre, including the philoso-
phy of Njegoš’s Serbian people. I am not the first and will not be the last one
who is interested in such Njegoš. I place emphasis on Montenegro, not the
people who live in it, and thus want to avoid dilemmas and the following
question: are we today descendants of our ancestors? For it could lead to
divisions which Njegoš avoided and when he wrote that lipo, ljepo, lepo i li-
jepo are the leaves of the same fragrant flowers.
KEY WORDS: Njegoš, tradition, Montenegro.
51
821.163.41.09-1
ЉУБОМИР В. ЗУКОВИЋ1
Академија науке и умјетности Републике Српске
Бања Лука, Република Српска, БиХ
ЊЕГОШ О ПЕСМИ И ПЕСНИЦИМА
САЖЕТАК . По Његошу, Бог је највећи стваралац. Он је вечито зањат поетским

стварањем. Њему су по томе најближе и најсличније поете. Између њих и свемо-
гућства се, у тренуцима стваралачког надахнућа, успоставља нека света, али тај-
на веза. У улози античких муза јављају се наше виле.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Његош, поезија, поете, Пушкин, Сима, Бранко, Српство,
Славјанство, вила, херој, венац, родољубље, надахнуће.
Мада су Његошева песничка дела, као и његова богата преписка нудили

обиље материјала на основу коjeг се могло говорити о његовом схватању
поезије и песничког позвања, овоме питању, колико је мени познато, цело-
витије се први позабавио Видо Латковић, цео један век након што се поја-
вио Горски вијенац. Учинио је то у Стварању, у тексту под насловом
„Његошево схватање књижевности”.
Први Његошев сусрет са поезијом десио се, ван сваке сумње, усмено,
највероватније у певаном облику; кад је у питању епска песма, уз јек гу-
сала, а лирска, на породичним славама, и свадбама, а могуће и на масов-
нијим скуповима, као што су сијела и вашари. Живље занимање за народ-
не песме подстакле су прве Вукове збирке које су почеле пристизати и на
Цетиње, а још снажније и непосредније кад се у престоници Црне Горе и
Брда изненада обрео, у том тренутку зацело, најчувенији српски живи
1 ljubomir.zukovic@gmail.com
53
песник Сима Милутиновић Сарајлија. Он ће се одмах дати на њихово за-

писивање, а први су му казивачи и певачи били митрополит Петар и људи
из његове околине. Међу њима се нашао Радивоје Томов Петровић, већ од
стране свога срица наречен да, после његове смрти, седне на митрополит-
ску столицу. Уз обавезе народног секретара, Сима Милутиновић Сарај-
лија је био задужен и да се стара о наследниковом васпитању и образова-
њу. Нема никакве сумње да је тај догађај оставио снажан утисак на
млађаног митрополитовог синовца, а можда укресао и прве песничке искре
у његовој души, које ће се у наредним годинама претворити у стваралачки
огањ. Први сачувани трагови о томе сачувани су у Милутиновићевој Пје-
ванији у којој се Његош јавља као казивач неколико песама. Поуздано се
може тврдити да он од тог времена стално ствара али, колико су му прили-
ке дозвољавале, и прати шта се на књижевном пољу збива, првенствено
међу Србима, али и шире. О томе, поред осталог, сведочи и његово писмо
Сими Милутиновићу од септембра месеца 1844. године, у коме каже:
„Многи су Срби излепршали на литерарно поприште, него го-
тово сви они пребирају туђе после, у туђе олтаре жежу српски
тамјан, клањају се и удивљавају туђинству, а српско пренебре-
жу, – српско које је сјајније без никакве баснословне примјесе
но многијех другијех с њинима баснама”.
Налази да има и изузетака, али, нажалост, не тако много. „Ти готово сам
дичиш се са Српством и Српство с тобом. Шта ће ово рећи те Срби своје
пренебрежу?” пита се Његош, а потом и сам одговара:
„Ово је што ми не имамо јошт благородне гордости, а она се
имати не може без правога просвештенија”.
Његош се рано, о томе сам сведочи уједном писму Вуку, упознао и са
Хомеровим еповима „на руском Гнедићем преведеним”, али ће он баш тим
поводом изјавити:
„Српски је Хомер у народној поезији – ко ју хоће разумјети и
коме је српскост мила, а ко неће, залуд су му сва добра качества
праве поезије у народним пјесмама, у којима се налазе.”
Сличну мисао налазимо у некој врсти иновокације, на почетку његове пе-
сме О војни Русах и Тураках:
Бјела вило, моја дивна друго,
Сведи, друго, све у гусле гласе,
Твоје гласе, а у гусле јасне,
Да ји чује који разумије,
54
Љубомир В. Зуковић – Његош о песми и песницима
Разумије драго ако му је.

Србаљ брате, ова пјесна за те;
Ти ћеш чути, ти ћеш разумјети
Понајприје од осталих свије.
Но, да се вратимо ономе што он износи у своме писму Сими Милутино-
вићу. Учини се, али само на први поглед, да овде и није баш сасвим јасно
шта он све то замера српским писцима, својим савременицима, који су „из-
лепршали на литерарно поприште”, а посебно шта све може да значи то да
они „пребирају туђе после”, те да „у туђе олтаре жежу српски тамјан”.
Убеђен сам да исправнијем разумевању Његошевих речи могу помоћи две
појединости које сам управо навео. Оставимо ли, засад, по страни његово
обраћање вили за помоћ, што може бити и непосредан утицај Хомерових
епова, с којима се, могуће је, на неки начин сусрео и пре него што је у ру-
кама имао њихов Гнедићев превод на руски језик, утисак је да он, кад су у
питању песме на српском језику, истиче оно што је њихова суштина, дак-
ле, и облик и садржај, то јест повезаност са народном историјом и свим
оним што чини његову духовност, што представља његов живот, судбину,
жеље и наде. Биће, дакле да Његош држи да српска књижевност треба
првенствено да тражи и проналази теме из властите повеснице, која оби-
лује значајним и занимљивим догађајима и личностима, без било каквих
митолошких примеса и украса којима је, иначе, засићена античка књижев-
ност с којом је он имао прилике да се упозна.
Он, наравно држи да о тим темама из народног живота и његове про-
шлости треба писати народу разумљивим језиком. У потврду овога, Лат-
ковић наводи појединост из Вуковог писма Лукијану Мушицком, којим му
јавља да млади цетињски архимандрит „Глас народољупца вашег зна на
изуст, и обожава ваше родољубиве мисли”, а потом додаје како „му је жао,
што још простије не пишете”. Онда је, свакако, јасније и то зашто, у том
погледу, случај Симе Милутиновића сматра усамљеним, готово јединим, а
поготову што му се непосредно обраћа:
„Ја од тебе јоште много иштем:
Да поставиш у пламтеће врсте
Пред очима Српства и Славјанства
Обилића,Ђорђа и Душана,
И још кога српскога хероја”
Да оне који су заслужили окити поетским венцем, али и да прогрми „ху-
лом страховитом” на издајнике и „богомрске Српства отпаднике”. Под та-
мјаном биће да Његош подразумева оно што причу о неком догађају и ње-
говим актерима подиже на ниво уметничке стварности, што, дакле, чини
55
душу уметничког дела, његов крвоток. Чини ми се да управо на такав за-

кључак упућује она похвала, коју онако одрешито упућује своме учитељу
Сими Милутиновићу. Оно што иза тога следи у цитираном писму сасвим је
јасно, и данас чак, можда је и актуелније него што је било онда кад је на-
писано. Мало ли је данас међу српским писцима, и онима што тумаче и
вреднују њихова дела, оних који се клањају и „удивљују туђинству, а срп-
ство пренебрежу”, који закрећу главу од десетерца и говоре да с гуслама
не можемо у Европу. А Црњански је, дивећи се Мигелу де Унамуну, који
му је издекламовао напамет целу песму Смрт мајке Југовића изјавио:
„Нису само Гете, Грим видели распоне епског десетерца. Са-
гледао их је и модерни персоналистички и ирационалистички
дух Унамуна. Зар нам то не показује колико је епски дух, чији
агон и етику најбоље изражава десетерац, може бити дух најве-
ће остварености? Нема ли нечег унапред неслободног у модер-
ној затворености за десетерац?”
Готово би се без остатка и било каквог додатка могло прихватити и Ње-
гошево објашњење зашто нам се све то дешава, а оно је, да се подсетимо:
„Ово је што ми не имамо јошт благородне гордости” и, наравно, правога
„просвештенија”. Дакле, не оне гордости која може да буде и велики грех,
него благородне, него гордости која значи самопоштовање и самопоуз-
дање. Оним што је Миро Ломпар назвао српским становиштем. И не било
какве просвећености, него оне истинске и праве, коју нам неће прописива-
ти и наметати туђин руководећи се својим интересима и плановима. Нема,
према томе, никакве сумње у то за какву се домаћу књижевност залагао
Његош. За такву која ће не само тематски, него пре свега, стилом и јези-
ком бити првенствено српска, па онда, у зависности од своје уметничке
снаге, и универзална.
Врло је, наравно, занимљиво како је Његош размишљао о поезији уоп-
ште, без националног предзнака, и то свега неколико дана пре него што ће
уснути у Господу. Учинио је то у свом познатом писму Л. А. Франклу за-
хваљујући му се, узгред, на послатој му књизи Гусле. За наше епске на-
родне песме каже да су оне „историја јуначка, епопеја народа”, у којој, уз
остало, „човјек може видјети какав је народ који их пјева”. У томе треба и
видети разлог што је он свој избор јуначких народних песама назвао Огле-
дало српско. У њима се, дакле, огледају и историја и душа народа о коме
певају и који их је спевао. Свестан је он, наравно, да „поезија на неким
мјестима увеличава подвиге” на које се односи, али то већ иде у домен оно-
га да се њоме плете својеврстан венац славе и за подвиг и за подвижнике.
Отуда и онакав наслов његовом главном песничком делу. Отуда оно позна-
56
то „виле ће се грабит на вјекове/да вам венце достојне саплету”, или за-

дивљеност подвигом и подвижницима изражена питањем: ко умије вама
сплести в’јенце!? Споменик је вашему јунаштву, Црна Гора и њена слобо-
да”. Подвиг, за Његоша пре свега јуначки, постаје видљив, и то не само за
остали свет, него и за оне који су га извели, док се не пресазда у песничку
слику „од вјешта гуслара”. А кад се плете песнички венац, поготову своме
роду, онда се цвеће пажљиво бира. Зато он у Посвети Пустињака цетињ-
ског и каже:
Србин Српском роду своме
Ово дјелце посвећује;
Његово је ситно цв’јеће
По ливади правој Српства
И узрасло и узбрато
И у в’јенац роду дато.
То је, као и много шта друго кад је у питању песничко стварање, Његош
могао научити од свога учитеља Симе Милутиновића, који, поводом своје
Србијанке, пише Вуку:
„Ја сам се само распјевав низ рудину спустио у многотравну
луку, ђе сам неколико прошав се понеки сатворношћу љепши и
мирисом љубчији цвјетак ускинуо и у киту га саставио […] кад
све нагиздане у коло, нек и Србска чимгод се дичи и мирише.”
Посебну врсту цвећа у свој поетски венац уплитао је Његошев и Симин
савременик и сународник Бранко Радичевић. Он ће се Његошу учинити
„приличан прољећњему лептиру, који лети с цвијета на цвијет. Он исто то
по запуштеној српској ливади ради”. Но, једна је вештина одабрати цвеће,
а друга све то вешто и складно сложити и уплести у поетски венац. Песни-
ци то чине, наравно, према својим склоностима и способностима. Врло је
битно то радити у своме цветњаку, као што су то, уосталом, чинили овде
сва три поменута песника. Зато је Његош, осим своме драгом наставнику
Милутиновићу, за такав поступак песмом одао признање и Бранку. „Тебе
за род пјесма грли,/као небо вита дуга,/пјевче драги, Србе врли.”
Песма Тројица вас насамо, један другог не гледа, којој је Решетар дао
наслов Филозоф, астроном, поета приказује поету као радознало, немир-
но и весело биће, преданаг слугу „матере природе”, која пред његовим
оком, „вјечно отвореним”, разастире своје тајне, лице и наличје свега што
се у њој збива. Утисак је, ипак, да он, говорећи о свом позиву и дужности,
некако је ближи и усмеренији ономе што га приближава филозофу и
астроному, обичним смртницима и мајци земљи на којој је никао и која га
57
пита. Зато су они сва тројица за обичне људе „свети дуси ал’ вјетрени вра-
зи”, те, као такви, не могу им бити друштво. Размишљајући о овоме, пале
су ми на ум речи песника Адријана Мичела, који каже: „Пишем језиком
којим говорим са пријатељима”, како би га они разумели и прихватили, а
потом додаје: „Већина људи игнорише већину поезије, јер већина поезије
игнорише већину људи”.
Да би се поезија разумела и била прихваћена, нужно је да, осим општих
песничких врлина које је чине уметношћу, буде лишена свега онога што би
било туђе народу о коме говори, или, не дај боже, противно његовим инте-
ресима. То, нажалост, не успева свима онима који се њоме баве; понекад
због запристајања за узорима који су туђи језику и укупној духовности
влатитог народа коме би, у првом реду, требало да се обраћају. Неки ве-
рују да се то може и прескочити, и да се то и исплати. Па можда и може,
али само некњижевним средствима и једно и друго.
За себе Његош каже да је „љубитељ поезије” и да га је она „много зани-
мавала”, а потом занесено узвикује: „Ах дивна поезијо, искро тајинстве-
на!” Настојећи да и себи и другима објасни зашто је тако воли и доживља-
ва, Његош каже: „Ја никад нијесам могао разабрати: али је она искра
бесмртног огња, али је бурна тлапња – чедо поднебија нашег”. Управо би
ова његова мисао требала да упозори како не би требало пребрзо доносити
судове о томе у којој је мери Његош био дуалиста, односно идеалиста.
Можда ћемо најмање погрешити ако кажемо да је он пред свим око себе и
у себи самом био стално и дубоко запитан, а у доношењу коначних судова
о томе колебљив и суздржан. Једно је, ипак сасвим извесно: поезија га је
веома занимала и он се њоме заносио и одушевљавао. Док о њој размишља
као обичан смртник, учини му се „вјетреним наступом”, што ће рећи чедом
узбурканих осећања, па неретко и страсти, али кад се „попне више самога
себе”, што је њему успевало, угледао би сву људску ограниченост, бјед-
ност чак, људску, али и песника као биће које стоји најближе олтару све-
могућега и његовим тајнама. Зато му је песник и налик на „клик смртнога
с бурнога нашега бријега”, као „глас вапијућега у пустињи”, као неко ко
у човеково име „сања о бесмртију, довикујући га и за њим се топи”. И сад
готово да дозива оно што је о песнику казао у песмама Мисао, и Ко је оно
на високом брегу? Овде се треба посебно зауставити на стиху „Природа је
мене богата одабрала”, то чини се да значи и одабрала и обдарила у исти
мах посебним способностима и привилегијом — па стога, на одређен на-
чин, и обавезала. Отуда и оно чувено: „Свемогућство светом тајнм шапти
само души пламеног поете”, отуда његова изузетност и привилегија да
буде „творац мали најближи божеству”, да својим умним погледом „таму
58
просијеца”, што обичним смртницима није дато, или је дато само ретко, у
изузетним приликама. У сваком случају, по Његошу:
Званије је свештено поете,
Глас је његов неба влијаније,
Луча св’јетла руководитељ му,
Дијалект му величество творца.
Дар истинских песника, за каквог је, примера ради, Његош држао и
Пушкина, зачео се и „пјевања миром помазао над земаљским многоструч-
ним сводом”. Па и његов учитељ Сима Милутиновић је песник „небом
осијани”. С обзиром на све наведене песникове способности и изузетно-
сти, није чудо што међу онима који су изузетни по њима супротним особи-
нама и способностима, има и оних који песнике не само не могу да схвате
и прихвате, него су спремни и да им се подсмевају. Отуда оно: „Будалама
кад би вјеровали, поете су покољење лудо”. Његош се није нимало устезао
да повуче понекад и врло оштру, границу међу људима, пре свега у по-
гледу њихове умне способности и надарености, али и нивоа образовања.
Зато и каже: „На простоме трговишту/алмаз цјене нема праве,/нити ге-
ниј међ’ незнанством/може дуже имат’ славе”.
Истински песник гледа „велики лист миробитија”; пред његовим очима
он је увек отворен и он у њему чита „чудества створитељева”. То је његово
„најслађе пиће” којим се опија — он „силом воображенија изводи из блат-
не земље клицу небескога живота, трулину боготвори”. Наравно, уметни-
чки домашај песника, снага његовог доживљаја и проницања у тајне онога
што нас окружује, далеко мање зависе од теме којом се бави него од начина
на који је он ратуме и схвата. Извињавајући се једном свом пријатељу што
му потанко описује град који је познат и толико пута већ описан, он каже:
„Свак са своје стране ствари гледа, свак друкчије очали на очи носи”. Зато
Његош истиче: „Трудољубије и искуство мрава и пчеле и радосно летење
журављевах ја радије гледам но све параде европејских столицах”.
На крају би се с много разлога могло казати: и поред све своје видови-
тости, умности и ширине погледа, Његош је, кад се ради о схватању улоге
и природе поезије, и човек свога времена. Држао је да песник, пре свега,
треба да се бави оним што чини историју његовог народа, али да притом
бира и слаже у поетске венце оно што је највредније из те историје, из жи-
вота и карактера његовог народа. У средишту би увек требало да буде чо-
век и његово дело, и да се избегава натјецање с Богом, јер Бог је највећи
песник и вечито зањат стварањем, па је натјецање са њим унапред осуђено
на неуспех. Отуда и оно: „Шта ћеш мају плести в’јенац/кад му га је сплео
творац”.
59
Његош је, ван сваке сумње, највећи српски мисаони и родољубиви пе-
сник, па стога осећам потребу да овде наведем његове стихове што их је за-
писао на првом броју Вукове Данице, дарујући је Никифору Максимо-
вићу:
Име ми је Вјерољуб,
Презиме ми Родољуб.
Црну Гору, родну груд(у)
Камен паше одасвуд.
Српски пишем и зборим,
Сваком громко говорим:
Народност ми србинска,
Ум и душа славјанска.
Свет античке митологије, сасвим очигледно, био је живо присутан у
свести и доживљају Његошевом, па су ту, сасвим природно, нашле места
и богиње песмотворства — које су у нашој усменој традицији, посебно кад
је у питању глас и певање, замениле виле. По Његошу, вила неће о било
чему да сведе своје гласе „у гусле јасне”, „вилински су престроги закони”,
али ако је подвиг достојан њене песме, онда се оне грабе да о томе исплету
што лепше, у сваком случају достојне подвигa венце. Тако се оне и на овај
начин, али и на многе друге, мешају у људске послове и односе. Виле су по
Његошу „добротворке правде и слободе”. Кад зацари ропство и мрак, онда
се и оне скривају по пећинама, „мјесто пјесме да кукају тужне”.
60
ЛЮБОМИР В. ЗУКОВИЧ
ВЗГЛЯД НЕГОША НА ПОЭЗИЮ
Многие об этом писали, одним из первых был и д-р Видо Латкович, ко-
торый писал очень наглядно и исчерпывающе. Сам Негош занимался эти-
ми вопросами, более или менее, мимоходом, по правилу, поэтически, «пла-
менной душой», положив свои мысли и взгляды на поэтов и поэтическое
творчество «в пламенеющие строки», т.е. в стихотворения и стихи. Но,
все-таки, из этих его мыслительных искр – начиная с той, что без мук
«песня не поётся», что лучше всего, когда герои с поля боя «переходят в
веселое царствие поэзии», что они только тогда понимают смысль и вели-
чину своего подвига, когда об этом услышат «от искусного гусляра», до
того, что «всемогущество святою тайной шепчет только душе пламенного
поэта», и, что Бог одновременно является и самым великим поэтом, с кото-
рым бессмысленно соревноваться («Зачем плести маю венец, когда ему его
сплёл Творец?») и других подробностей об этой теме – возможно создать
цельную и единую картину взгляда Негоша на искусство вообще, особенно
на поэзию, которая была ему наиболее близка.
Поэтический талант великих поэтов (например Пушкина) рождается
волей высших сил, где-то в преэкзистенции «над земным многоликим сво-
дом». Даже его любимый учитель, к которому он испытывает чувство ог-
ромной благодарности, Сима Милутинович Сарайлия – поэт «осиянный
небом». Поэтов, таким образом, какой-то высший дух «поэзией мира пома-
зал». Поэтому поэт – «малый творец, ближайший к божеству». Конечно,
стихотворение не может заниматься тривиальностями, должно заниматься
делами и подвигами, которые сами будут «учить поэта как следует с бес-
смертием говорить». Иными словами, это значит, что до бессмертия можно
добраться по лестницам поэзии.
Интересно, что Негош самым непосредственным образом выразил свои
мысли о поэзии в письме австрийскому поэту Августу Франклу так ска-
зать со смертельного одра, пока его тело, измождённое долгой болезнью
«страдает и стенает», а «душа мечется в бурях». Здесь он говорит, что для
него поэзия – «искра таинственная», и поэтому, подчёркивает, он никогда
не мог «разабрати али је она искра бесмртнога огња, али је бурна клапња,
чедо уског поднебија нашег. Са земне је катедре сматрам вјетреним насту-
пом; но када се човјек попне више самога себе, онда види биједност људс-
ку, и када је поета може рећи да је жрец олтара свесвјетија».
61
Поэт, по его мнению, представляет собой «клик смртнога с бурнога на-

шега бријега, поета је глас вапијућега у пустињи, он сања о бесмртију, до-
викује га и за њим се топи. Он види велики лист књиге миробитија отво-
рен, у њему чита чудества створитељева. Они су његово најслађе пиће. Он
се њима опија, он силом воображенија изводи из блатне земље клицу не-
беснога живота – трулину боготвори» .
Особое внимание уделяется героическим поэмам и гуслярам, которые,
как правило, связываются со слепотой. Слушающие их стихи должны «ви-
деть на земле очами то, что ищут слепые мыслями».
Конечно, во всём этом есть много того, что характерно и для других по-
этов-романтиков, но, все-таки, больше всего и прежде всего, это свойс-
твенно Негошу и его поэтическому гению и восприятию мира.
КЛЮЧЕВЫЕ СЛОВА: Негош, поэзия, поэт, певец, гусляр, творец.
62
УДК:821.163.41.09-1 Петровић Његош П. II
801.6
811.163.41'342.3
РАДМИЛО Н. МАРОЈЕВИЋ1
Универзитет у Београду
Филолошки факултет
ЊЕГОШЕВА ЛУЧА МИКРОКОЗМА

КАО ПЈЕСНИЧКИ ТЕКСТ У СТИХУ
Уз критичко издање спјева2
САЖЕТАК. У овом раду се разматра прозодијска и интонациона структура стиха

спјева Луча микрокозма Петра II Петровића-Његоша, и то, у првом поглављу:
силабичке константе (и посебно: могућност једнотактности другог полустиха и
могућност једносложности другог такта) и тонске константе (и посебно: могућ-
ност акцента на четвртом слогу); у другом поглављу: версолошка опкорачења
(строфе, стиха, цезуре и такта). Учење о версолошким опкорачењима доводи се у
везу с учењем о акцентима (метричким и неметричким, главним и побочним), као
и са синтаксом стиха (посебно с инверзијом и елипсом).
КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: метричке константе, ритмичке доминанте, ритмички такт, ак-
центи (метрички, неметрички, главни, побочни), опкорачења, инверзија, елипса.
0. У В О Д. — Прозодијско-интонациона интерпретација текста риједак

је поступак у српској издавачкој пракси и науци о стиху (најприје је при-
1 radmilo@mail.ru
2 Рађено у оквиру пројекта 178014 Динамика структура савременог српског језика
при Министарству просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.
63
мијењен у [МАРОЈЕВИЋ 2006: 52–54]). Таква интерпретација је предуслов

за версолошку реконструкцију (и версолошку интерпретацију уопште)
књижевног дјела у стиху [види т. 0.2], али и за остале аспекте критичког
издања текста [види т. 0.1].
Припремајући критичко издање Његошевог спјева Луча микрокозма,
објавили смо студију Стих Луче микрокозма: Макроверсолошка анализа
[МАРОЈЕВИЋ 2010], а о једној Његошевој версолошкој иновацији, могућој
једносложности другог такта, расправљали смо у посебном раду [МАРОЈЕВИЋ
2009]. Критичко издање Луче микрокозма слиједи нашу претходну пу-
бликацију, критичко издање Горског вијенца [МАРОЈЕВИЋ 2005], уз неко-
лике новине, од којих је најважнија — акцентовани текст спјева.
0.1. У монографском истраживању чији је овај чланак закључни сег-

мент разматра се Његошева Луча микрокозма с текстолошког станови-
шта, тј. са аспекта утврђивања аутентичног пјесниковог текста, његовог
изворног звучања и изворног значења. Посебна пажња посвећује се раз-
рјешењу „тамних мјеста”, вербализацији текста (подјели на ријечи) те од-
носу графије, фонолошке структуре и њене фонетске реализације.
У првом дијелу студије образлаже се текстологија штампарских грешака у
првом издању спјева које је приредио, и недостајући стих реконструисао, Си-
меон Милутиновић Сарајлија на основу Његошевог аутографа, који није сачу-
ван. — Други дио студије посвећен је реконструкцији (фонетској и грама-
тичкој интерпретацији) Његошеве графије, ортографије и интерпункције.
— Трећи дио рада тиче се поетиколошког аспекта теме, тј. нечега што се
може назвати поетика „тамних мјеста”. Наиме, рјешење (или одгонета-
ње) „тамних мјеста” непосредно утиче не само на лексичко-граматички
план текста него и на оцјену примијењених поетских средстава и разуми-
јевање пјесникове мисли. Посебна пажња у трећем поглављу посвећује се
фразеолошкој реконструкцији те реконструкцији на синтагматском и ре-
ченичком плану.
0.2. У овом чланку се разматра версолошки аспект критичког издања

Лу̀чē ми̏крокòзма (у другој компоненти наслова спјева реконструишемо,
поред главног, и побочни акценат /на префиксоиду/, а у првој дајемо
предност узлазном акценту не искључујући ни силазни).
Први дио овог рада посвећен је метричким константама, силабичким
(обавезност одређеног броја слогова) и тонским (обавезност акцента на
одређеном слогу) [види т. 2], а други — акцентима: главним и побочним,
метричким и неметричким, и версолошким опкорачењима: строфе, стиха,
цезуре и такта [види т. 3].
64
Радмило Н. Маројевић – Његошева Луча микрокозма…
1. М Е Т Р И Ч К Е К О Н С Т А Н Т Е. — У овом, првом делу чланка разматрају

се силабичке и тонске константе српског епског десетерца на примјеру
Луче микрокозма, посебно оне у којима пјесник одступа од класичног, Ву-
ковог и вуковског стиха, тако да се неке појаве могу посматрати као снажне
ритмичке доминанте (или као ритмички курзив).
1.1. Да ли је Његошев десетерац како је он у Лучи остварен, и српски
епски (или асиметрични) десетерац уопште, трохејски стих, тј. стих који
нема метричке акценте на парним слоговима, или је то тротактни стих,
с три метричка акцента, од којих је један у првом, а два у другом полусти-
ху? Прво питање које се с тим у вези поставља јесте питање о могућој јед-
нотактности другог полустиха десетерца. У примјерима који слиједе це-
зуру послије четвртог слога, тј. слога којим се завршава први полустих,
обиљежавамо двјема усправним цртама, а границу између другог и трећег
такта, ако је она остварена — једном усправном цртом.
(1) У другом полустиху налази се најчешће једнотематска ријеч (ријеч
са једним коријеном) с проклитиком, одричном рјечцом у функцији пре-
фикса, префиксом као творбеним формантом, енклитиком — или без наве-
дених компоненти. Таква су 34 стиха, на примјер:
9 сирòмашан, || без надзѝратеља,
85 на кри́лима || непòстојāности,
2174 мрȃчнā глýпōст || обезòбразила!
41 Но̏ вре̏менā || питатèлница ми
509 за грàнице || воображèнија,
(2) У неким стиховима налази се двотематска сложеница, али она која
има акценат само на једној компоненти. По правилу (у десет стихова) —
на другој:
124 рáзличитā || тјелодвѝжēнија
179 лу̀ча сви̭јȇтлā — || руковòдитељ му,
905 жȇртва ти се || благодàрēнија
976 òтеческō || благоу̀трōбије,
1106 а̏л је и̏ме || неблагодáрности
1269 ка̏д нам кру̏не || самодр̀жāвија
1417 да̏ ӣх кру̏нӣ || самодр̀жāвијем
1636 гóрдӣ ȃдскӣм || самодр̀жāвијем —
2043 од Сатàнē || душегу̀битеља
2188 лу̑ч је сјȃјнā || богослòвија вам,
Као што се види, прва (атонирана) компонента, коју чини коријен и ин-
терфикс (-о- или -е-), у три стиха је |само| (у истој ријечи), у три стиха —
|благо|, а у по једном — |тјело|, |руко|, |душе| и |бого|.
65
У једном стиху сачуван је акценат само на првој компоненти:

644 рàсхōрена || слàткоглāсијāма
Дакле, прва (тонски обиљежена) компонента, коју чини коријен и ин-
терфикс -о-, у наведеном стиху је |слàтко|.
(3) У једном стиху налази се двотематска сраслица, али она која има ак-
ценат само на првој компоненти:
1463 ра̏т сте ди̏гли || на Све̏могӯћēга!
Дакле, прва (тонски обиљежена) компонента, коју овдје чини коријен и
окамењена флексија -е, у наведеном стиху је |све̏|.
1.2. Једнотактност другог полустиха остварује се и у случају кад се на
петом слогу реализује неметрички акценат на једносложној побочној фо-
нетској ријечи, на префиксоиду (у овом случају побочни акценат не мора
да буде на петом слогу) или на једносложној првој компоненти сраслице.
(1) Неметрички акценат на једносложној побочној фонетској ријечи, на
везнику да̏, реконструишемо у два стиха:
125 у̏мнā чŷвства || да̏ објелòдāнӣ,
1366 и̏штēм влáду || да̏ пòдијелӣмо
(2) У једном стиху неметрички акценат је на префиксоиду |пре ̏|:
964 од сна̏ хлáдна || и пре ̏вјèчитōга:
(3) Неметрички акценат на једносложној првој компоненти сраслице
(настале комбинацијом суфиксације и синтаксичке творбе) имамо у стиху:
1401 Сатàнини || зло̏умишљени́ци
У овом примјеру, који је заправо русизам, семантички разлози спре-
чавају сегментирање другог полустиха по моделу 2 + 4 (*зло̏у|ми-
шљени́ци) јер су зло̏умишљени́ци ’они који су умислили /тј. смислили/
зло’ — префикс у- припада главној фонтској ријечи и није творбени фор-
мант.
1.3. Други полустих има, по правилу, двије ритмичко-интонационе цје-
лине (два такта), чији распоред може бити симетричан (3 + 3) или асиме-
тричан (4 + 2 или 2 + 4). Једносложност другог такта избјегавала се због
симетрије: први такт је увијек четворосложан јер га омеђује цезура, а тре-
ћи такт никад није био једносложан јер акценат није могао бити на десе-
том слогу.
66
(1) Једносложност другог такта избјегавала се, с једне стране, тако што

се једносложници на петом слогу, која чини једну просту фонетску ријеч,
прикључује проклитика наредне фонетске ријечи, као у примјеру:
136 а̏ко би́ће || ври̂ у | лу̀че сјȃјнē,
Фонетска структура се разликује од метричке: ↓ври̑↓улу̀че↓ (а то значи
да се остварује фонетско опкорачење такта).
(2) Једносложност другог такта избјегавала се, с друге стране, тако што
се једносложници на петом слогу, која чини једну побочну фонетску ријеч,
прикључује проклитика наредне фонетске ријечи, као у примјеру:
319 у смр̏тнӣма || кȃ у | божèствāма —
Фонетска структура се разликује од метричке: ↓кȃ^убожèствāма↓ (а то
значи да се остварује фонетско опкорачење такта).
(3) Трећи начин избјегавања једносложности другог такта остваривао
се тако што се једносложници на петом слогу, која чини једну (просту) фо-
нетску ријеч, прикључује побочна фонетска ријеч, изражена граматичком
ријечју која има искључиво побочни акценат, а која са наредном главном
фонетском ријечи чини сложену фонетску ријеч, као у примјеру:
163 На̏шу сфéру || нȏћ да̏ | не пòлазӣ,
Фонетска структура се и овдје разликује од метричке: ↓нȏћ↓да̏^не-
пòлазӣ↓ (а то значи да се остварује фонетско опкорачење такта).
(4) Сасвим изузетно, једносложност другог такта као једна врста рит-
мичког курзива, а и као својеврсна Његошева версолошка иновација, по-
јављује се у два стиха спјева (у 2175. стиху статус другог такта наглашен
је опкорачењем цезуре; види подробније у [МАРОЈЕВИЋ 2009]):
1111 Гр̑днӯ ду̑шу || зло̏м | опојени́ка
2175 Тáмē ца̏р се || зли̑ | òбрадовао
Силабички распоред ријечи у другом полустиху је 1+5 само у ова два
стиха, а то је 0,09 % укупног броја стихова (мање од једног промила).
1.4. Неакцентованост десетог слога метричка је константа и народног и
Његошевог десетерца. У неким стиховима та неакцентованост се остварује
метрички условљеним преношењем акцента са десетог на девети слог. У свим
примјерима из Луче микрокозма то преношење је историјско, тј. више се ни
фонетски на десетом слогу не може реализовати непренесени акценат (обли-
ци је, смо, су сада су само енклитике).
1032 милиóни || воòбрāжāм | дà сӯ
67
1165 по̏сли̭јē ску̏па || миротвóрци | дà смо;

1766 не̏поби̭јēднōм || ве ̏ћ ми̏шљāше | дà је;
Н А П О М Е Н Е.
1. Може се претпоставити да је преношење са је < јестъ остварено фо-
нетски, а у осталим лицима — по аналогији.
2. И стих 1243:
1243 пòзнāј и̏ме || све̏могӯћē | што̏ је
могао би се изговорити уз ефекат преношења акцента, али би се значење
промијенило. Умјесто изворног ’схвати шта значи Свемогући’, добили
бисмо прозодију *штò је и неаутентично значење — „схвати име које је
свемогуће”. Да је у стиху посвједочена именичка замјеница што̏, а не вез-
ник што на коме би се, послије његовог атонирања, могао остварити ефе-
кат преношења акцента с глаголског облика, потврђује перифраза као
стилска фигура: и̏ме све̏могӯћē је заправо ’Свемогући’, тј. Вишњи (Бог).
1.5. Неакцентованост четвртог слога није метричка константа Њего-
шевог, али јесте класичног народног десетерца. У неким стиховима, до-
душе, остварује се ритмички условљено преношење акцента с четвртог на
трећи слог, али оно није метрички обавезно.
(1) У осам стихова акценат се преноси с именице или личне замјенице
на предлог или на рјечцу:
283 ђе ̏ си ѝ тӣ || ни̏кла | и жи́вила
494 ȏн се сà злом || вје̏чно | обрýчио,
593 смр̏т би нà гроб || њèгов | очàјала,
1073 „ђе ̏ ми у̏ двōр || с ва̏ма | нѝје дòшā
1187 те ̏ сӯ нà праг || дòшли | по̏гибијē:
1267 мèне òд сна || бýдио | вје̏чнōга
1547 зȃјмӣ ѝ нāс || [с] стрȃшнијем | кри̂цима
1630 да̏ га ѝ јā || мòгу нàзват | си̏лнӣм.
Сви пренесени акценти на трећем слогу су краткоузлазни, осим оног у
1073. стиху, а узлазна интонација карактерише источнохерцеговачке го-
воре и књижевни језик, који се у Његошево вријеме налазио у процесу
формирања. Преношење акцента није метрички обавезно, а у свим наведе-
ним примјерима оно се у језику остварује факултативно. Стилско-семанти-
чким разлозима, дакле, мотивишемо овакву прозодијску интерпретацију:
пренесени акценти карактерисали би у оваквим примјерима и природни
прозни говор.
68
(2) У два стиха преношење акцента је обавезно:

500 зна̏ћеш ѝ вам || што̏ је | урáдио.”
1468 трáжēћи̭ у̀ њем || сèби | спàсēнија —
Оба пренесена акцента и овдје су краткоузлазна. Ријеч је о морфолош-
ким архаизмима који се и изговарају само с пренесеним акцентима.
У стилски неутралним, књижевним облицима изостанак преношења био
би не само могућ него и обавезан у другом примјеру — данашњи књижевни
облик би већ имао узлазни акценат: у њѐму, док би у првом примјеру био могућ
и пренесени и непренесени акценат: ѝ вама/и ва̏ма.
(3) У неким примјерима четврти слог се само атонира — акценат се не
преноси, него се на предлогу и на замјеничким облицима побочни акценат
трансформше у главни:
895 а о̏кō њӣх || у ду̀гачкē | вр́сте,
1136 јȃ бих све̏ њӣх || у гр̑днē | комáте
1167 по̏сли̭јē нȃс двā || на̏јвишӯ | на̏ небо;
Атонирање акцента у посљедња два примјера је не само уобичајено него
и редовно, док би се у првом примјеру реализовао — у случају посебног
наглашавања — непренесени акценат: о̏кō њи̑х.
Н А П О М Е Н А.
У 1173. стиху:
1173 „чу̏до да̏ нас || у кри̏стāлнē | стýпце
реконструишемо, из семантичких разлога, енклитику, мада би се и овдје, у
случају наглашавања, остварио пуни замјенички облик (с непренесеним
акцентом): да̏ нȃс.
1.6. У неким стиховима спјева акцентован је четврти слог, па је то на-
глашавање нека врста ритмичког курзива.
(1) Једини стих у Лучи микрокозма у којем акцентованост четвртог
слога нема алтернативе јесте 1603:
1603 у го̑рдӣ стȃс || ке̏дра | нèбеснōга,
Наравно, да је неакцентованост четвртог слога била метричка константа у
његовој перцепцији десетерца као стиха, пјесник је могао примијенити свој
омиљени стилски поступак — инверзију: *у стȃс гȏрдӣ.
(2) У 1771. стиху:
1771 У јèдан мȃх, || кȃ да̏ мýња | си̂нӯ,
69
могло би се — да је неакцентованост четвртог слога метричка константа

— реконструисати атонирање прве компоненте и преношење акцента с че-
твртог слога на трећи: *у једàн мāх.
(3) И у 426. стиху:
426 Јо̏шт бȏг нèк знȃ || што̏ ми ȃнгел | при́ча,
могло би се реконструисати атонирање акцента на четвртом слогу (и
трансформација на рјечци побочног акцента у главни): *бȏг нèк знā што̏.
Такву прозодијску реконструкцију, међутим, опкорачење цезуре компо-
нентама фразеологизма скоро да искључује.
(4) Једини метрички акценат на четвртом слогу (сви остали су не-
метрички) реконструишемо у 230. стиху спјева:
230 на̏ш оризо̏нт || и на̏шу | су̏дбину!
Овдје бисмо могли, да је неакцентованост четвртог слога метричка кон-
станта Његошевог десетерца као што није, реконструисати пренесени ак-
ценат у складу с владајућим мишљењем у нормативистици: *орѝзонт. Та по-
зајмица из (византијског) грчког, у коме се х већ било изгубило у иницијалној
позицији, имала је у српском језику књишку употребу, па се преношење ак-
цента није могло остварити природним путем.
(5) У једном стиху (977) акценат је на првој компоненти дифтонга (у
невезаном изговору, тј. ван стиха, облик гласи Гаврѝил):
977 ре̏че Гаврѝи̭л || òцу | бèсмртнōме,
Досадашњи приређивачи полазили су од монофтонга у другом слогу, с
преношењем акцента на претходни вокал: *Гàврил (како се облик ак-
центује у Речнику Његошева језика [СТЕВАНОВИЋ и др. 1983 II: 550]).
(6) У једном стиху акценат је на криптограму:
1403 А̏лз-зȇнк, И̑лз-ху̏д, || и А̏лз-àвāлг | гȏрдӣ,
Досадашњи приређивачи у криптограмима нису реконструисали два ак-
цента (и нису писали дивиз), што је искључивало акцентованост четвртог
слога: *Ѝлзхуд (како се облик акцентује у Речнику Његошева језика [СТЕ-
ВАНОВИЋ и др. 1983 II: 570]).
2. В Е Р С О Л О Ш К А О П К О Р А Ч Е Њ А. — У овом, другом поглављу рада, по-

свећеном акцентима и версолошким опкорачењима, разматрају се метрич-
ки и неметрички, главни и побочни акценти и четири типа опкорачења —
строфе, стиха, цезуре и такта). Побочни акценат карактерише неке мор-
70
фолошке и неке творбене категорије, а остварује се селективно. Неке ка-

тегорије ријечи могу имати двоструку прозодијску природу: ако нису на-
глашене — побочни акценат, а ако су наглашене — главни.
2.1. Ријечи с пуним лексичким значењем имају главне акценте — два
узлазна, два силазна и послијеакценатску дужину. Ти акценти (као и по-
слијеакценатска дужина) могу, међутим, бити метрички и неметрички.
М е т р и ч к и а к ц е н а т је доминантни акценат у једном такту. Неме-
тричке акценте обиљежавамо курзивом.
Ако се у првом полустиху, или у истом такту другог полустиха, налазе
двије ријечи с главним акцентом, један од та два акцента је метрички, а
други неметрички. Распоред метричких и неметричких акцената у двоком-
понентним (или вишекомпонентним) везама ријечи утврђује се, и описује
у текстолошким напоменама критичког издања, помоћу шест посебних пра-
вила.
(1) Распоред метричких и неметричких (главних) акцената тијесно је по-
везан, с једне стране, с учењем о фразеолошким јединицама, које представљају
семантичко и интонационо јединство, па је, у фразеологизмима (и у другим
устаљеним изразима укључујући пјесникове оказионализме којима се оз-
начава један појам) метрички акценат увијек на првој компоненти унутар
истога такта [правило бр. 1°] (ако компонента фразеологизма прелази у
други полустих, остварује се опкорачење цезуре, а ако прелази у трећи такт
— опкорачење такта).
(2) С друге стране, распоред метричких и неметричких акцената је повезан
с лексикологијом, посебно с учењем о лексичким опозицијама (метрички акце-
нат има компонента која се налази у лексичко-семантичкој опозицији пре-
ма ријечи из другог такта) [правило бр. 4°] и с учењем о ослабљеном зна-
чењу, при чему се пунозначна лексичка јединица подвргава дјелимичној
граматикализацији или прономинализацији (метрички акценат нема она
компонента која има ослабљено лексичко значење) [правило бр. 5°].
(3) С треће стране, распоред метричких и неметричких акцената тијесно је
повезан са синтаксом ― с распоредом компоненти у копулативним синтагма-
ма, формалним и семантичким: oд двије синтаксички и семантички (или само
семантички) истовјетне компоненте метрички акценат има она која је на
првом мјесту, без обзира на то да ли су компоненте повезане везником,
раздвојене запетом, спојене у контекстуалну полусраслицу или је, као
синтаксички русизам, друга компонента прикључена првој са предлогом с
[правило бр. 2°]; ― с логичким нагласком на синтаксичкој јединици: метрич-
ки акценат има компонента која је логички наглашена [правило бр. 6°]; ―
71
с инверзијом: метрички акценат има ријеч која је, ради посебног истицања,
инверзијом заузела иницијалну позицију [правило бр. 3°].
Подробније о метричким и неметричким акцентима у Лучи микрокозма
― и о правилима о њиховом распореду ― расправљамо у посебном раду
[МАРОЈЕВИЋ 2011б].
2.2. П о б о ч н и а к ц е н а т карактерише неке морфолошке кате-
горије — граматичке врсте ријечи: везнике, рјечце, предлоге (и окамењени
предлог |по̏| у позицији префикса) те везничке ријечи, и неке творбене ка-
тегорије — префиксоиде и прве компоненте сложеница и сраслица. У свим
наведеним категоријама, морфолошким и творбеним, побочни акценат се
остварује селективно.
Подробније о ријечима с побочним акцентима у Лучи микрокозма рас-
прављамо у посебном раду [МАРОЈЕВИЋ 2011а].
2.3. Неке категорије ријечи могу имати, ако нису наглашене, побочни
акценат, а ако су наглашене — главни. Такву, д в о с т р у к у п р о з о -
д и ј у могу имати личне, присвојне, неке одређене (показне) и неодређене
замјенице, затим неки облици помоћног (копулативног) глагола и полу-
значних (полукопулативних) глагола те неки основни бројеви.
Подробније о ријечима с двоструком прозодијом у Лучи микрокозма
расправљамо у посебном раду [МАРОЈЕВИЋ 2012].
2.4. В е р с о л о ш к а о п к о р а ч е њ а тичу се строфе, стиха у цјели-
ни, полустиха и такта, али су она повезана с другим аспектима синтаксе
стиха, прије свега с појавом инверзије.
О п к о р а ч е њ е с т р о ф е у Лучи микрокозма није истовремено и
опкорачење финалног стиха једне и иницијалног стиха друге строфе: оно
се остварује у случају кад крај строфе није истовремено и крај реченице,
тј. ако се строфа не завршава тачком, узвичником или упитником. У неко-
лика случаја остварено је двоструко опкорачење строфе. Иако је опкора-
чење строфе јасно одређено примијењеном интерпункцијом, није сувишно
на њега указати и у текстолошкој напомени, што ми у критичком издању
и чинимо.
(1) По дефиницији, о п к о р а ч е њ е с т и х а се остварује у случају кад
је интонациони пресјек (пауза) јасније изражен унутар претходног или унутар
наредног стиха него на граници између та два стиха. Опкорачења стиха,
која се појављују спорадично у спјеву, не нарушавају структуру асимет-
ричног десетерца: инерција десетерца толико је моћна да опкорачења само ди-
намизирају стих и наглашавају, уз честе и разноврсне инверзије, одређене
лексичко-семантичке компоненте.
72
У примјеру:
О̏ све̏вишњӣ || тво̑рче | не̏постӣжнӣ,
у чо̏вјека || и̏скра | бе̏спредјēлнōг
у̀ма твȏга || òглēдā се | сви̭јȇтлā
ка̑ сво̏д јèдан || од твòјē | палáтē
у пу̏чину || што̏ се ̭ òглēдā | на̏шу,
[ЛМ 141–145]
опкорачење се остварује не само раздвајањем конгруентног атрибута бе ̏с-
предјēлнōг од именице у̀ма (која има функцију неконгруентног атрибута)
него и субјекта и̏скра од предиката òглēдā се (и од конгруентног атрибута
сви̭јȇтлā). Поред тога, опкорачење стиха је праћено инверзијом, на коју се
такође указује у текстолошкој напомени: у чо̏вјека [= у човјеку] се òглēдā
сви̭јȇтлā и̏скра твȏга бе̏спредјēлнōг у̀ма. Инверзијом (и опкорачењем) на-
глашена је лексичко-семантичка компонента у̀ма (твoга).
Са опкорачењем стиха тијесно је повезана инверзија кад она обухвата
два стиха. На примјер, стихове:
„Јȃ сам дýшē || твòјē | пòмрāченē
зрàка сјȃјнā || òгња | бèсмртнōга — […]”
[ЛМ 234–235]
карактерише и опкорачење стиха и вишеструка инверзија: Јȃ сам сјȃјнā
зрàка бèсмртнōга òгња твòјē пòмрāченē дýшē.
Елипса: и [тàина] ду̀хōвнē на̏јстрашнијē бу̀рē [у 29. стиху Пролога] по-
везана је са опкорачењем стиха. Иначе се елидирана именица лако рекон-
струише из претходног, 28. стиха:
а̏х òвō је || на̏јвишā | тàина
и ду̀хōвнē || на̏јстрашнијē | бу̀рē:
[ЛМ 28–29].
И овдје Његош проширује граматички потенцијал конструкције елиди-
рајући управну именицу испред адноминалног генитива у функцији не-
конгруентног атрибута (при чему је и он праћен са два конгруентна атри-
бута, чиме се још више повећава дистанца адноминалног генитива и
управне именице).
Елипса у 147. стиху Пролога праћена је опкорачењем и стиха и цезуре,
али и инверзијом у стиховима 147–148: нȏћ [ти покàзује] не̏поњāтнā
чудèства дивóтāх твòјē таѝнственē порфи́рē. Елидиране ријечи (енклитич-
ки датив личне замјенице другог лица једнине и глаголски облик трећег
лица једнине презента) и овога пута се лако реконструишу из претходног,
146. стиха:
73
дȃн ти свје ̏тлōст || кру̏нē | покàзује,

нȏћ — порфи́рē || твòјē | таѝнственē
не̏поњāтнā || чудèства | дивóтāх,
[ЛМ 146–148].
И овдје пјесник адноминални генитив у функцији неконгруентног атрибу-
та ставља у препозицију, при чему су двије именице још више раздвојене три-
ма атрибутима (прва два стоје послије адноминалног генитива у инверзији,
а први испред управне именице). Овакав тип инверзије омиљено је стил-
ско-језичко средство пјесника Луче микрокозма.
У критичком издању на опкорачења стиха се указује адекватном интер-
пункцијом, а као додатно средство, у неким примјерима (гдје се интонаци-
ја мора ускладити са синтаксичком структуром), опкорачења стиха се опи-
сују у текстолошким напоменама.
(2) Д в о с т р у к о о п к о р а ч е њ е с т и х а, које обухвата три стиха
заредом, праћено инверзијом, карактерише стихове 1004–1006:
„ѝмајӯћи || тàквōг | твòритеља
(велѝчеством || не̏измјēрнӣм | дýшē
кòјā сва̏кōг || дòбра | совршèнства
надвѝсује || и у сèбе | хрȃнӣ), […]”
[ЛМ 1003–1006].
Наведени стихови спадају у најсложеније примјере Његошеве пјесничке
синтаксе. Текст који смо ставили у заграду карактерише двоструко опко-
рачење стиха и вишеструка инверзија: дýшē кòјā не̏измјēрнӣм велѝче-
ством надвѝсује и у сèбе [= у себи] хрȃнӣ совршèнства сва̏кōг дòбра. При-
том је адноминални генитив (дýшē) раздвојен од управне именице
(твòритеља) синтагмом која је у адвербијалном односу према предикату
наредне зависне атрибутивне реченице.
У стиховима:
и о̏пēт је || на мрȃчнӯ | пу̏чину
океáна || и̏стōга | мр̏скōга
бљу̏јӯ с је ̏кōм || кру̑пнōм | и у̏жāснōм
[ЛМ 1697–1699]
опкорачење је такође двоструко (обухвата три стиха заредом): раздвојен је
предикат (бљу̏јӯ) од објекта (је) и адноминални генитив (океáна) од управне
именице (пу̏чину).
И у примјерима:
у трèнӯћ се || му̑ње, | у̀прēгнӯте
у свèштенӯ || твóрца | кòлесницу,
74
дýгōм к јèднōј || све̏ нàвишē | стрȃни —

поврáтишē || пóлет | кòлесници:
го̏спōд сла̏вē || на̏ трōн се | по̏врāтӣ.
[ЛМ 1856–1860];
да̏ од свȇтē || òдстӯпӣм | дýжности,
мрàкē ца̏рство || би̏ òстало | вје̏чно,
би̏ ми̏рōвāх || чѝсло, | не̏поњāтно
ни̏кōм дру̏гōм || до̏ мèни | сáмōму,
под ха̏оснē || òстало | о̏блāке
за̏копāно || у ње̏дра | мрȃчности.
[ЛМ 919–924]
опкорачења обухватају по три стиха (1856–1858, 921–923). У оба при-
мјера између медијалног и финалног такта првог стиха је наглашена па-
уза, послије које слиједи партиципска конструкција, док се субјекат (му̑ње
односно чѝсло) и предикат (се нàвишē односно би̏ òстало) налазе на дис-
танци коју раздваја читав један стих. У оба примјера раздвојене су и ком-
поненте предиката.
(3) У четири примјера реконструисали смо д и с т а н т н о о п к о -
р а ч е њ е с т и х а, при чему се „прескаче” један стих (1956):
нà њӯ ћē се || жѝвотнē | пòроде
(у воздýху, || вòди | и на су̑хо)
рȃзнē рàсӯт || у и̏зобӣлију:
[ЛМ 1955–1957],
два стиха (1997–1998):
Òвā ћē ӣх || тирјàнства | ца̏рица
не̏милостно, || с у̏жāснијем | ви̂дом,
нáсилствено, || по свòјēму | прáву,
свобòдити || од тêшкōга | јáрма
[ЛМ 1996–1999],
три стиха (1652–1654):
Сти̏кс је цâрство || злочèстива | ца̏ра
са свòјијем || ки́пēћӣм | вôлнāма
и смôлнијем || смрâднијем | пла̏меном,
с ле̏довима, || с у̏жāснӣм | мра̏зима
дeвèтстручнӣм || окрýжио | ви̭јéнцем:
[ЛМ 1651–1655],
или чак четири стиха (1465–1468):
75
»[…] Би̏ нèсретњи || морехóдци | пре̏ђе

пòстигнӯти || кòрабље|крушéњем
на средѝну || бŷчна | океáна
ка̏д òкрēнӯ || сŷнцу | на рáђāње
трáжēћи̭ у̀ њем || сèби | спàсēнија —
пре ̏ђе сŷнце || рýкам | докýчили
нô ви̂ мо̏ћнӣм || трôном | завлáдали!« —
[ЛМ 1464–1470].
У првом примјеру „прескочени” стих је стављен између заграда. У оста-
лим примјерима нису коришћене заграде него се на овај тип опкорачења
указује само у текстолошкој напомени.
2.5. О п к о р а ч е њ е ц е з у р е остварује се у случају кад је интона-

циони пресјек (пауза) јасније изражен унутар првог или унутар другог
полустиха него на цезури. Опкорачење цезуре може бити фонетско (1),
или семантичко (2), или и фонетско и семантичко (3).
(1) Ф о н е т с к о о п к о р а ч е њ е ц е з у р е појављује се кад цезура
раздваја компоненте исте сложене фонетске ријечи. Притом побочна фо-
нетска ријеч може заузимати читав први полустих или само дио првог по-
лустиха. У првом случају побочни је акценат метрички (или један од два
побочна акцента је метрички):
56 а̏ли га је || твóрац | укрáсио,
288 ка̏ко што̏ му || и сàдā | сље̏дујеш
У другом случају побочни акценат је неметрички:
1027 Е̏во ка̏ко || јâ о њèму | ми̏слӣм:
1207 нè знā да̏ је || лáнац | ми̏родр̄жни
Фонетско опкорачење цезуре остварује се и у случају кад се побочна фонет-
ска ријеч налази у другом полустиху, иза цезуре, а главна фонетска ријеч — у
првом полустиху, испред цезуре, као у примјеру:
299 за мȃх смр̏тна || са̏мо | ѝзникао,
У 12. стиху Прве пјесне (212. стиху спјева):
Прȃвдо, рýкōм || твóрца | о̏свештāнā,
ти̑ кòјē је || и̏ме | сву̀дā свéто
[ЛМ 211–212]
односно-посесивни облик (посесивни генитив женског рода једнине кòјē,
јер се односи на именицу правда) јесте везничка ријеч, с побочним акцен-
том, али тај акценат није метрички (метрички акценат је на замјеничком
76
облику ти̑, који је наглашен, с главним акцентом), али се ипак остварује

фонетско опкорачење цезуре (јер се управна именица и̏ме налази у другом
полустиху). У текстолошкој напомени се указује да које име значи ’чије
име’.
Слични коментари наводе се у текстолошким напоменама уз примјере из
159. стиха Пролога (који је и 159. стих спјева):
не̏бу гра̏бēћи̭ || и̏скру | божèственӯ
с кòјēга је || скòчила | òгњӣшта
у ско̏тскō је || сèлēћи | мр̀твило.
[ЛМ 158–160],
из 18. стиха Прве пјесне (218. стиха спјева):
Е̏во жêртва || с олтáра | чи̏стōга —
не дáдӯ јōј || пра̏во к не̏бу | ѝћи
на кôга је || сла̏ву | сажежèна!
[ЛМ 216–218]
и из 138. стиха Шесте пјесне (2068. стиха спјева):
бèзумнōга || òвōг | јàзичества
нèчистӣ ћē || прéстōл | прèдстављāти
на глѝбљивōм || једнóме | брежýљку
кòјēга ћē || га̏ди | и жѝвотнā
не̏престāно || по вр̀ху | пýзати
[ЛМ 2065–2069],
с тим што с којега огњишта значи ‛с чијега огњишта’, на кога славу — ‛на
чију славу’, а којега гади и животна — ‛чији гади и животна (чији гмизав-
ци и животиње)’, и што се посесивни генитив средњег рода једнине којега
(кога) у прва два примјера односи на именицу небо, а посесивни генитив
мушког рода једнине којега у трећем примјеру — на именицу брежуљак. У
свим наведеним примјерима односно-посесивни облик (кòјēга, кôга, кòјē)
јесте везничка ријеч, с побочним (али метричким) акцентом, и у свим сти-
ховима се остварује фонетско опкорачење цезуре.
(2) С е м а н т и ч к о о п к о р а ч е њ е ц е з у р е остварује се кад це-
зура раздваја атрибут (конгрунтни или неконгруентни) и управну имени-
цу, односно партицип и његов адвербијал (или објекат), рјеђе и друге син-
таксичке цјелине, при чему обје компоненте синтагме имају главне
акценте:
123 зàтō знáке || рáзличитē | дâвā —
146 дâн ти свје ̏тлōст || кру̏нē | покàзује,
5 Чо̏вјек и̏згнāт || за врáта | чудéствāх —
77
246 да̏ сàгри̭јēшӣш || бо̏гу | превлáстила

Семантичко опкорачење цезуре остварује се и ако цезура раздваја ком-
поненте фразеологизма или контекстуалне компоненте полусраслице:
426 Јо̏шт бôг нèк знâ || што̏ ми âнгел | при́ча,
466 те ̏ се ди̏жӯ||-спŷштајӯ | пра̏вӣлно —
У текстолошким напоменама указујемо да је (у 426. стиху) бôг нèк знâ
што̏ „фразеологизам (у значењу ‛бог зна шта’, тј. много тога)”, да је (у
466. стиху) ди̏жӯ-спу̑штајӯ „контекстуална полусраслица” и да је (у оба
стиха) остварено „семантичко опкорачење цезуре”.
Семантичко опкорачење цезуре некад је и синтаксичко — ако се унутар
првог (или унутар другог) полустиха пише запета (у једном примјеру —
повлака) којом је означен одговарајући интонациони пресјек, већи од па-
узе на цезури. Запету у првом полустиху налазимо у сљедећим стиховима:
185 (ми̏слӣм, нè и̭мā || пòдобнē | на Зèмљи!):
211 Прâвдо, рýкōм || твóрца | о̏свештāнā,
307 ѝ јā, плàмтēћ || велѝчеством | не̏ба,
81 „Е̏во”, ре ̏че || слаткòгласнӣ | âнгел,
936 до̏ јâ, ни̏ко || вообрáзит | нè знā),
1497 мно̏гӣ, љŷтӣм || пòстигнӯт | ра̏нāма,
На паузу у другом полустиху указује запета (односно повлака) у сљеде-
ћим стиховима:
346 во̏обрāза || си̏ла — | деликàтна!« —
566 на ва̏лове || ти̂хē, | бе̏сконечнē,
921 би̏ ми̏рōвāх || чѝсло, | не̏поњāтно
1690 пу̏не ди̏ма || и плâма, | òтворē.
2179 ви̏дēћ га̏днē || змѝје, | крокоди́ле
(3) Ако је атрибут, који је од управне именице раздвојен цезуром, изра-
жен ријечју која може имати, кад није наглашена, побочни акценат [види
т. 2.3], опкорачење цезуре је и фонетски обавезно, и семантички је усло-
вљено. Ф о н е т с к о - с е м а н т и ч к о о п к о р а ч е њ е ц е з у р е не
ограничава се само на атрибутивне синтагме него се реализује и у случају
кад цезура раздваја компоненте сложеног предиката.
И фонетско-семантичко опкорачење цезуре може бити истовремено и
синтаксичко — ако се унутар полустиха пише запета којом је означена од-
говарајућа пауза, већа од оне на цезури:
1514 с сòглāсијем || мòјӣм, | во̏јевāти
78
2.6. У неким стиховима остварује се опкорачење границе између другог

и трећег такта. О п к о р а ч е њ е т а к т а може бити, као и опкорачење
цезуре, фонетско (1), или семантичко (2), или и фонетско и семантичко (3).
(1) Ф о н е т с к о о п к о р а ч е њ е т а к т а појављује се кад граница
између другог и трећег такта раздваја компоненте исте сложене фонетске
ријечи. При том ријеч у другом такту има побочни акценат и без посебног
наглашавања:
75 ôн пòмислӣ || да̏ је | не̏кē пýте
161 Будàлама || ка̏д би | вје̏ровāли,
или само уз посебно наглашавање под утицајем инерције десетерца као
тротактног стиха:
203 без кòрмила || и̏ без | рукòвођē
У 20 стихова фонетско опкорачење такта остварује се компонентама
сложенице (при чему је акценат на првој компоненти побочни, а на другој
главни, али су оба метричка):
215 од олýјāх || кòрабље|крŷшнијех!
424 „Нâ њ је прéстōл || ми̏ро|сѝјатеља […]”
435 до небèса || прéстоло|др̂жнōга
609 во̏здӯх пу̏нē || бла̏го|у̀хāнија,
626 ра̏д âнгēлāх || пр̏во|прéстōлнијех,
711 О̏кō гòрē || прéстоло|др̀жēћē
746 Михàила || пр̏во|прéстōлнōга:
1028 шâр небèса || прéстоло|др̂жнōга
1076 кâ нèбеснӣ || во̏је|нáчāлнӣци.
1091 „Àрхāнгели || пр̏во|прéстōлнӣци, […]”
1193 ре̏че твóрац || во̏је|нáчāлнӣцма,
1248 блâгӣ твóрац || мно̏го|ми̏лостив је —
1465 пòстигнӯти || кòрабље|крушéњем
1544 о̏ндā вôјнство || по̏биједо|но̏снō
1755 àрхāнгели || с бла̏го|гòвјēнијем
1764 зло̏бнē вóјскē || бо̏го|ху̏љēнијем.
1881 Двâ вр̀хōвнā || во̏је|нáчāлнӣка
1888 вје̏рнē вóјскē || и по̏би̭јēдо|но̏снē
1934 àрхāнгели || пр̏во|прéстōлници
2156 ђе ̏ са кр̂вљу || бра̏то|убѝственōм
Као што се види из овог потпуног списка, побочна фонетска ријеч, коју
чине први коријен и интерфикс, изражена је компонентама |пр̏во| (у че-
тири стиха), |прéстоло|, |во̏је| (у по три стиха), |кòрабље|, |бла̏го|, |по̏би-
једо| (у по два стиха) и у по једном — |ми̏ро|, |мно̏го|, |бо̏го|, |бра̏то|.
79
Фонетско опкорачење такта остварује се и тако што се једносложници

на петом слогу прикључује компонента која припада наредној фонетској
ријечи [види т. 1.3.(1), (2), (3)].
(2) Ријéтки су примјери с е м а н т и ч к о г о п к о р а ч е њ а т а к -
т а, а они се остварују тако што се придјев као конгруентни атрибут од-
ваја од управне именице (у 1077, 1300. и 1749. стиху), или се адвербијал
(у 595. стиху) одваја од радног глаголског придјева у саставу предиката,
или се граматички субјекат (у 1013. стиху) одваја од предиката, или се
предикат одваја од свог директног објекта (у 1774. стиху), па се тако од-
војена ријеч прикључује једносложници на петом слогу како би се избјегла
једносложност другог такта. Такви стихови су снабдјевени напоменом ти-
па „прикључење једносложници другог такта и семантичко опкорачење
границе између другог и трећег такта”:
595 Âда и̏ме || би̏ вје ̏чно | òстало
1013 би̏т по сèбе || ве̏ћ ни̏шта | нè може
1077 И̏стина је || сви̏ бèсмртнӣ | ду̀си
1300 да̏ имáмо || сви̏ је ̏днāка | прáва.
1749 [с] стрâшнӣм гр̏лом, || [с] зло̏м о̏пштēга | глâса:
1774 тро̏нодр̂жнӯ || сву̏ о̏бузē | го̏ру,
У наведеним примјерима све три ријечи у другом такту су самосталне
просте фонетске ријечи, али метричка структура коригује природну инто-
нацију синтагме (а то значи да се остварује семантичко опкорачење такта
с обзиром на то да пунозначне ријечи имају главни акценат).
Семантичко опкорачење такта остварује се и кад други полустих заузи-
ма фразеолошка јединица или полусраслица, које су семантички недјељи-
ве, при чему једна компонента фразеологизма или полусраслице припада
другом, а друга компонента — трећем такту:
2158 Зло̏бо клȇтā || да̏ те бȏг | у̏бије,
642 на бе̏збрōјнē || хȏре|-легиóне
(3) Ако је атрибут изражен ријечју која може имати, кад није на-
глашена, побочни акценат [види т. 2.3], опкорачење такта је и фонетски
обавезно, и семантички је условљено. Ф о н е т с к о - с е м а н т и ч к о
о п к о р а ч е њ е т а к т а остварује се у случају кад се присвојна замје-
ница прикључује једносложници на петом слогу (како би се избјегла једно-
сложност другог такта). Такви стихови су снабдјевени напоменом типа
„прикључење једносложници другог такта и фонетско-семантичко опко-
рачење границе између другог и трећег такта”:
1539 бо̏гомр̏скӣ || ца̏р са свòјōм | вóјскōм
80
1545 прèдвођено || с двȃ свòје | во̏јводе

У 1545. стиху је и број двȃ с ослабљеним, побочним акцентом, али је тај
акценат метрички. Фонетска структура се и овдје разликује од метричке:
↓ца̏р↓са свòјōм^вóјскōм↓, ↓здвȃ^свòје^во̏јводе↓ (а то значи да се остварује
фонетско-семантичко опкорачење такта с обзиром на то да присвојна
замјеница само у контексту може имати ослабљен, побочни акценат).
3.1. З А К Љ У Ч А К П Р В О Г А П О Г Л А В Љ А. — На основу анализе коју смо

у првом поглављу овога рада спровели могу се извести три посебна за-
кључка и потврдити један општи закључак. А тај општи закључак гласи:
Његошев десетерац како је он у Лучи остварен, и српски епски (или аси-
метрични) десетерац уопште, није трохејски стих него тротактни стих, с
три метричка акцента, од којих је један у првом, а два у другом полустиху,
при чему је минимална силабичка структура другог и трећег такта — двос-
ложна. Другим ријечима: десетосложна силабичка структура, цезура послије
четвртог слога, неакцентованост десетог слога и (један) метрички акценат у
првом полустиху (па макар тај акценат био побочни уз фонетско опкорачење
цезуре) — метричке су константе српскот епског (или асиметричног) десетер-
ца од којих нема одступања.
(1) Први посебни закључак био би: други полустих има два метричка ак-
цента, али се, као ритмичко наглашавање (или ритмички курзив),
појављују стихови с једним (наравно: метричким) акцентом у другом полу-
стиху. Таквих стихова је 49 од 2210 (укључујући и онај један који смо, друк-
чије него Симеон Милутиновић Сарајлија, реконструисали), тј. нешто више од
два процента (тачније: 2,22 %). С тим у вези, поставља се питање: да ли је
тротактност десетерца метричка константа или само изразита ритмичка до-
минанта? — Тротактност је метричка константа реконструисаног прасло-
венског епског стиха; таквом се сматра и у руским билинама иако и у њима
има примјерâ изостајања другог такта. Зато и ми можемо констатовати да је
изостајање једног од два такта у другом полустиху Његошевог десетерца
једна врста ритмичког курзива којим се ритам максимално убрзава, али се тиме
ипак не нарушава тротактност као интонациона карактеристика спјева.
(2) Други је посебни закључак: сасвим изузетно, као ритмички курзив,
други такт може бити једносложан (распоред у другом полустиху 1 + 5).
Таква су само два стиха, што не износи ни један промил (тачније: 0,09 %).
Али ако се наведеним стиховима прикључе и они из претходне групе, у ко-
јима другог такта уопште нема (па је силабички распоред у другом полу-
стиху 0 + 6), може се сматрати да је и ово нека врста Његошевог ритмич-
ког курзива, али се тиме ипак не нарушава интонациона карактеристика
81
спјева — двосложност као минимална силабичка вриједност такта у дру-

гом полустиху.
(3) Трећи посебни закључак гласи: у неким стиховима спјева акцентован

је четврти слог, па је то наглашавање нека врста ритмичког курзива. Так-
вих је стихова само шест, што износи само нешто више од четвртине про-
цента (тачније: 0,27 %). С тим у вези, поставља се питање да ли је неакцен-
тованост четвртог слога само изразита ритмичка доминанта или ипак
метричка константа стиха Луче. Одговор на ово питање није нимало јед-
ноставан јер треба узети у обзир природну прозодију говорâ с пренесеном
акцентуацијом која је и условила изразито слаб удио акцентованости сло-
га испред цезуре. И завршетак другог такта кад је он четворосложан по-
казује слабу заступљеност акцента (он се реализује на једносложним
ријечима, али само на онима са којих се акценат не преноси на проклити-
ку), па би се могло оцијенити да је у овом погледу Његошев стих прелазан
— од некадашњег стиха у коме је анализирана особина још само изразита
ритмичка доминанта ка стиху у коме је неакентованост четвртог слога већ
метричка константа.
3.2. З А К Љ У Ч А К Д Р У Г О Г А П О Г Л А В Љ А. — На основу анализе коју смо

у другом поглављу овога рада учинили могу се извести три посебна за-
кључка и потврдити један општи закључак. А тај о п ш т и закључак
гласи: учење о опкорачењима [види тт. 2.4–2.6] тијесно је повезано са
учењем о метричким и неметричким акцентима [види т. 2.1] и са учењем о
главним и побочним акцентима [види тт. 2.2–2.3].
(1) Опкорачења стиха (то је п р в и посебни закључак) само су семан-

тичка (и синтаксичка). Другим ријечима, у Лучи немамо примјерa да гра-
ница између стихова раздваја компоненте сложене фонетске ријечи, а то
значи да се фонетска и фонетско-семантичка опкорачења појављују само
унутар стиха.
(2) Д р у г и је посебни закључак: опкорачење цезуре у Лучи не оства-

рује се компонентама сложенице (такав један примјер налазимо у Горском
вијенцу: де̏веторо-||стру̏ко | кумòвао, [ГВ 1272]). Опкорачење компо-
нентама сложенице у анализираном спјеву резервисано је само за други
полустих, тј. за границу између другог и трећег такта.
(3) T р е ћ и посебни закључак гласи: у Лучи микрокозма немамо при-

мјерâ да ријеч с префиксоидом опкорачује границу између два такта. Та-
ква сложена фонетска ријеч резервисана је само за исти такт.
82
ЛИТЕРАТУРА
М А Р О Ј Е В И Ћ 2005: Петар II Петровић-Његош. Горски вијенац. Критичко изда-
ње. Текстологија. Редакција и коментар Радмило Маројевић. Подгорица:
ЦИД, 2005.
М А Р О Ј Е В И Ћ 2006: Стих и вeрсолошка рeконструкција „Жалостне пѣсанце
племените Асан-агинице / Радмило Маројевић. – Радови / Филозофски
факултет Универзитета у Бањој Луци, Бања Лука, 2006, бр. 9, с. 13–57.
М А Р О Ј Е В И Ћ 2009: О могућој једносложности другог такта у српском епском де-
сетерцу / Радмило Маројевић. – Стил, Београд, 2009, бр. 8, с. 219–224.
М А Р О Ј Е В И Ћ 2010: Стих Луче микрокозма: Макроверсолошка анализа /
Радмило Маројецић. – Зборник Матице српске за књижевност и језик,
Нови Сад, 2010, бр. 58, с. 67–109.
М А Р О Ј Е В И Ћ 2011а: Ријечи с побочним акцентима. Прозодијско-интона-
циона интерпретација текста Луче микрокозма / Радмило Маројевић. –
Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, [Нови Сад], 2011,
књ. LIV/1, с. 101–114.
М А Р О Ј Е В И Ћ 2011б: Метрички и неметрички акценти (прозодијско-интона-
циона интерпретација текста Луче микрокозма) / Радмило Маројевић.
– Стил, Београд, 2011, бр. 10, с. 169–176.
М А Р О Ј Е В И Ћ 2012: Ријечи с двоструким (главним и побочним) акцентима:
Прозодијско-интонациона интерпретација текста Луче микрокозма /
Радмило Н. Маројевић. – Јужнословенски филолог, Београд, 2012,
књ. LXVIII, с. 49–69.
С Т Е В А Н О В И Ћ и др. 1983 II: Речник језика Петра II Петровића Његоша. [На
корицама: Речник Његошева језика]. Израдили Михаило Стевановић и са-
радници Милица Вујанић, Милан Одавић и Милосав Тешић. Уредник Ми-
хаило Стевановић. Књ. II. Београд–Титоград–Цетиње, 1983.
83
РАДМИЛО Н. МАРОЕВИЧ
ПРОСОДИЧЕСКО-ИНТОНАЦИОННАЯ
ИНТЕРПРЕТАЦИЯ ТЕКСТА ПОЭМЫ
«ЛУЧ МИКРОКОЗМА» ПЕТРА НЕГОША
Метрические константы.
Стиховедческие переносы
В настоящей работе рассматривается просодическая и интонационная

структура стиха поэмы «Луч микрокозма» Петра Петровича-Негоша.
В первой части статьи описываются силлабические константы (в частно-
сти: возможность однотактности второго полустиха и возможность одно-
сложности второго такта) и тонические константы (в частности: возмож-
ность ударности четвертого слога).
Во второй части настоящей работы рассматриваются ударения (метри-
ческие и неметрические, главные и побочные), переносы (стиха, строфы,
цезуры и такта), а также инверсия и эллипсис.
Ключевые слова: метрические константы, ритмические доминанты, рит-
мический такт, метрические и неметрические ударения, главные и побоч-
ные ударения, переносы, инверсия, эллипсис.
84
III
УДК: 821.163.41.09-22:792
821.163.41.09-22 Петровић Његош П. II
АЛЕКСАНДАР С. ПЕЈЧИЋ1
ПРОБЛЕМИ ЖАНРА: ИСИДОРА

СЕКУЛИЋ И МАРТА ФРАЈНД
О ДРАМАТУРГИЈИ
ШЋЕПАНА МАЛОГ
САЖЕТАК . Најпре се издвајају методолошки принципи и интерпретативна

тежишта Исидоре Секулић и Марте Фрајнд. Исидора Секулић Лажног цара
Шћепана Малог опрезно одређује као драмску поему, колебајући се између драме
и комедије. Марта Фрајнд теоријски дефинише драмски спев, специфични облик
поетске историјске драме отворене структуре својствен српском романтизму. По-
меривши на тај начин интерпретативну позицију, полази од теоријских постулата
новог жанра који утемељује Сима Милутиновић Сарајлија. Интерпретативне
сагласности Исидоре Секулић и Марте Фрајнд полазна су основа за даље испити-
вање жанровске природе овог Његошевог дела (проблем форме, драматургије).
Анализирајући комичке и трагичке елементе, Исидора Секулић посредно отвара
питање трагикомичког жанра, па ће се указати на те елементе у овом Његошевом
делу на нивоу форме, семантике, стила.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Његош, драмски спев, форма, трагикомедија, драматургија.
Премда изгледа да су генолошка истраживања устукнула пред новим

теоријским правцима и естетичким интересовањима, не значи да су сва пи-
1 sasa.pejcic@yahoo.com
87
тања решена, нити да можемо прилазити књижевним делима, не узимајући

у обзир њихове жанровске специфичности. У раду ће се покренути неко-
лико важних питања: Шта добијамо жанровским испитивањима? Какви
су, и колико валидни аналитички резултати Исидоре Секулић и Марте
Фрајнд? Шта нам нуде различити методолошки приступи? Да ли се пру-
жају нове истраживачке смернице?
Проблем жанра Лажног цара Шћепана Малог заокупља књижевне
критичаре још од првих рецепција овог интригантно вишеслојног Њего-
шевог дела. Исцрпан преглед радова о проблему жанровских тумачења,
почев од Јована Суботића, па све до Марте Фрајнд, доноси у својој студији
Миладин Вуковић (1994, стр. 574–577). Овом приликом узета су у обзир
разматрања Исидоре Секулић и Марте Фрајнд, чији радови су незаобила-
зни у савременој рецепцији Његошевог дела и историјске драме. Ред би
био подсетити и на Аницу Савић Ребац која се такође темељно бавила
Његошевом поетиком, у првом реду Лучом микрокозмом. Иако има вред-
них запажања у радовима других истраживача, незаобилазне су анали-
тичке основе које је поставила најпре Исидора Секулић, без обзира на
одређена методолошка скретања, као и Марта Фрајнд која прва у нас тео-
ријски заокружује жанр историјске драме. С једне стрaне сусрећемо се са,
најшире узев, формом есеја, а на другој стрaни са књижевно-историјски и
теоријски утемељеном студијом.
И Секулић и Фрајнд сматрају да није у питању чиста форма драме. Иси-
дора у свом првом осврту Случај Шћепана Малог (1939) пише да имамо
посла са драмским епом, да би потом покушала да ревидира ово станови-
ште у књизи Његошу – књига дубоке оданости, где Шћепана Малог опре-
зно одређује као драмску поему, колебајући се између психолошке драме и
комедије. Марта Фрајнд теоријски дефинише драмски спев, као специфич-
ни облик поетске историјске драме отворене структуре својствен српском
романтизму. Занимљиво је да доводе у питање Његошев драмски таленат
(Исидора експлицитно на више места у студији о Његошу), али уочавају,
Исидора и подробније анализира, успешну театрализацију појединих сце-
на, и притом препознају и драмски/изведбени потенцијал пантомимичних
сцена.
Исидора Секулић је у сталним недоумицама, критичким преиспитивањи-
ма жанра, уметничких домета Шћепана Малог, као и изречених формула-
ција. На тим местима њена анализа добија прескриптивни карактер, који
нарочито одликује први рад о Шћепану Малом, где се више бави комеди-
јом Ђуре Димовића. Најпре, без аналитичко-теоријских импликација, Ње-
гошево дело ситуира у жанр драмског епа (1977, стр. 134), а с обзиром на
концепцију јунака-варалице и семантику игре, истовремено му спочитава
88
Александар С. Пејчић – Проблеми жанра: Исидора Секулић и Марта Фрајнд…
недостатак „херојске висине” (1977, стр. 134) у радњи и расплету (нема

покајног самоубиства, нити убиства због преваре). За Исидору нема дво-
умице – јасно је да се на основу историјске и легендарне грађе може напи-
сати само драма, заснована на психолошким односима, остављајући отво-
рен избор између драме и комедије (1977, стр. 134). Међутим, касније у
књизи о Његошу довешће у питање свој ранији суд, оценивши да је Његош
био у заблуди, покушавајући да од апсурдних, нереалних и комичких дога-
ђаја направи историјско дело (иако то експлицитно не наводи, очигледно
мисли на жанр историјске драме). У првом есеју нема недоумице око глав-
ног јунака (препознаје Шћепана као стожера радње), што ће проблемати-
зовати касније у монографији Његошу – књига дубоке оданости. Држећи
се нормативне поетике класичне драме, односно драме затворене форме2, у
књизи долази и до закључка да нема ни централног проблема.
„Нема у Шћепану Маломе централнога проблема; нема глав-

ног јунака; нема носиоца пишчеве тезе; нема одређене страсти
која би скривено спремала коб и јуначку смрт или би била најја-
ча у комичним рефлексијама” (1977б, стр. 240).
Све ове примедбе могле би се узети у разматрање да је Његош написао

драму затворене форме, чије премисе Исидора постулира. Нарочито је
дискутабилна та примедба, јер управо базична ситуација игре улоге
окупља сценски свет и генератор је радње. Проблем, боље рећи, питање
идентитета имплицира опречна виђења, тумачења ликова, као и различите
акције, све до покушаја Шћепана да се ослободи улоге Петра, не и улоге
владара (посредно у трећем чину, директно у четвтром чину током сукоба
са књазом). Не уочава специфичност форме, као и отвореност радње која
се другачије структурира, те запада у извесна противречја. Колеба се из-
међу антагонистички позиционираних ликова Шћепана и Теодосије Мр-
којевића, као носилаца радње, а такође издваја статус Црногораца, колек-
тива, као драмског лика, покушавајући да реши пробем мотивације
(прихватање Шћепана). У том смислу важно је њено издвајање колекти-
витета као константе у радњи Шћепана Малог: „и кривица и комика је за-
једничка” (1977, стр. 340). Премда Његош театрализује један специфи-
2 О затвореној форми драме Фолкер Клоц суверено пише: „Затворена драма тежи да
посредује духовни тоталитет […] Целина, јединство, непремостивост делова карактеришу

радњу која нуди исечак из прагматички, временски и просторно веће и комплексније цели-
не. […] Да исечак делује као заокружена целина, доприносе и структура (с јасно маркира-
ним почетком, врхунцем и крајем), симетрична композиција и уравнотежена двополност
акције и контра-акције, протагониста и антагиноста који се узајамно одмеравају у редов-
ним борбеним и језичким дуелима” (1995, стр. 174).
89
чан свет (патријархално-херојска заједница), саморазумљиво је што је

индивидулизам непожељан у колективу, а кад се јави, доживљава се не-
пријатељски. Отуда је Исидора у праву кад наглашава постепену Шћепа-
нову усамљеност, јер је он по заступању својих, а не заједничких жеља,
насупрот заједници, потенцијално антагонистички позициониран.
Потешкоће око питања жанра отвореније ће се испољити кад у уводном
делу другог есеја говори и о врсти грађанског позоришног комада а потом
и о специфично словенској комедији (1977б, стр. 317), да би се у преиспи-
тивању зауставило на жанру драмске поеме у којој се конфронтирају
стилски и поетички елементи трагедије и комедије, те само посредно отва-
ра питање жанра трагикомедије.
„Шћепан Мали, једна специфично словенска комедија која
није много весела, и више је драмска поема него комедија, и у
којој има несравњено више поезије него проблематике – та је
драмска поема кренула из једне историјске ситуације препуне
људских заблуда” (1977б, стр. 317).
Исидора уочава више структурних и стилских регистара комедије, док
трагичке везује за драмску казну која стиже Шћепана. Вредна су уједно
запажања о комичким ситуацијама, хумору и карактеризацији ликова. Де-
лотворни резултати истраживања нису Исидору усмерили ка испитивању
специфичног жанра какав је трагикомедија (поред драме трагикомично је
присутно и у епици, осим тога трагикомично је својствено и стилским
аспектима књижевног дела, а не само формалним). Кретање у том правцу,
вероватно би одвело ка проблематизовању синкретичког облика, односно
драмске поеме у корист драмског рода.
Након покушаја квалификације, нормативним приступом настоји да по-
тврди тезу о драмској поеми, коју не образлаже, већ претежно испити-
вањем драматургије негира естетику драмске форме. Узгред ће само дати
и уже жанровско одређење („комична поема”) кад разматра питање усуда,
морални кодекс патријархално-херојског света (1977б, стр. 354). Усмера-
вање на драматургију Шћепана Малог, есејистички је одводи и ка инте-
гралистичком приступу кад, попут представника књижевног историзма,
мотивацију радње ликова и карактере тумачи у позитивистичком кључу.
„Без друштвене и културне еволуције, тај се колектив држао
енергијама митскога карактера, делима и гресима митског ка-
рактера” (1977б, стр. 346).
Социолошка, културолошка запажања нису неутемељена, али суштин-
ски мало могу помоћи нормативном приступу за којим иде њена интерпре-
90
тација. Запажања о Црногорцима Његошевог времена, поткрепљена и

Вуковим етнографским записима, нису делотворна за разјашњење мотива-
ционог проблема
„како је Шћепанов свет, свет лажи и неморала ушао и настанио

се у Црногорцима, великим чистунцима образа, и увек буднима
над оним што се ради” (1977 б, стр. 328).
Анализа уметничке форме, односно тешкоће у дефинисању главног
лика, Шћепановог карактера, жанра, усмерава је ка спекулативном сагле-
давању драмског потенцијала историјске грађе на шта је упозорила у
својој опсежној студији Владислава Рибникар3. Проблем у анализи лика
Шћепана, као и радње, јесте у томе што не двоји историографску, леген-
дарну грађу од драмске, односно од театрализације радње, па у есејистич-
ким промишљањима запада у учитавања, дописивања особина лика, при-
дајући тако и драмском јунаку (Шћепан) онтолошки статус.
Проблем Исидориног читања жанра и драматургије Шћепана Малог
очекиван је с обзиром на методолошко-теоријски оквир, где, полазећи са
становишта прескриптивне, нормативне теорије драме установљује неко-
лико поетичких и драматуршких правила којима писац мора да се пови-
нује.
„Безмало као у хемијској лабораторији, драмски писац мора

експериментално изоловати психолошку појединост. Експери-
ментално је требало истаћи прво, моменте и начине како су се
Шћепанове претенсије и црногорски царски сан привлачили и
разумевали; и затим и моменте како су се Шћепанове лажи и
чувство реалности простих и трезвених Црногораца искључива-
ли” (1977б, стр. 327).
Нормативни приступ не треба априори одбацити кад се анализира фор-
ма и жанр драмског дела, будући да се радња структурира и театрализује
по одређеним углавном прихваћеним обрасцима. Међутим, неуочавање
дистинкције између форме отворене и затворене драме, чини основну хи-
потезу невалидном, јер преузети меродавни нормативни образац не одго-
вара радњи Шћепана Малог, која, иако отворене форме како ће касније
Марта Фрајд показати, није без проблематичних драматуршких решења.
3 „Исидора Секулић је у напису о Шћепану Малом стално правила исту методолошку
грешку – мешала је податке из историје са оним које је нашла у књижевном делу, исто-
ријске личности са књижевним ликовима, стварност са уметничком фикцијом” (Рибникар,
1986, стр. 370).
91
С друге стране, веома су корисне, практички утемељене примедбе везане

за избор догађаја за сценску радњу, као и за развој карактера.
„Страсти и кривице на делу, као и бојеве и освете на делу,
Владика оставља иза кулиса. Ми сазнајемо за резулате кроз мо-
нологе и дијалоге […]” (1977, стр. 323).
Занимљиво је да, иако Његошу одриче драмски таленат, посредно неги-
рајући и форму драме, не пропушта да издвоји позоришно инспиративне
сцене. Док констатује да пантомимично-дијалошка сцена са Шћепаном и
младим Петром I тешко може бити сценски реализована, бар у делу кад
Петар јаше коња, дотле у завршној епски интонираној пантомимичној
сцени петог чина проналази срж комике. Иде чак и даље, па ову сцену по
њеној поентирајућој функцији сравњује са завршном сценом Гогољевог
Ревизора (1977, стр. 360).
Очито имајући у виду Хегелову естетику драмске радње (засновану на
вољи и сукобу), покушава да разреши проблем драмског чвора, односно
централног проблемског питања и функцију главног јунака. Отуда не
чуди што есеј почиње промишљањем о агону, односно компаративном ана-
лизом културолошког феномена агона код Грка и Црногораца. Нису увод-
на промишљања о агону нипошто случајна, јер припремају занимљиву па-
ралелу између драматургије Шћепана Малог и атичке трагедије. Исидора
уочава јасну структурну и поетичку везу између хора трагедије и Њего-
шевих кола.
„Хорови у грчких трагичара зато су ту да над тривијалном
сценом изрекну дубоко трагичну истину. У Владичину Шће-
пану Маломе такође има тога. Усред или на крају комичних
сцена, коло пева дивне […] трагичне стихове […]” (1977,
стр. 340–341).
Неспорно је да се Његошева драма ослања и на античко наслеђе, где су
песме кола врста супституције хора. У оба случаја мноштво (хор – коло)
представља суд/мишљење јавности, колектива. Док у античким драмама
хор функционише као коректив радње, морални надзор јунака, у Шћепану
Малом, коло има превасходно епско-хроничарску улогу (опевање бојева,
победа), али такође и функцију колективне свести/памћења (опомиње пе-
смом на превару Ћупрелића), уједно семантизујући пороту (прихватање
Шћепана, пресуђивања у споровима). С тим у вези је и покушај да са по-
зитивистичких позиција разреши питање мотивације, па и жара. Тако
проналази у хазарду и таштини основ социјалне мотивације. „Црногорац
оних времена био је изразито ташта природа, и био изразити љубитељ ха-
92
зарда” (1977, стр. 350). Пошавши од ових спекулативних, културолош-

ких премиса, указује на значај агона, односно реторичких надметања уну-
тар црногорског света. Вербални дуел, с друге стране структурна је
одлика драмског рода и драмске радње. Надметања ликова присутна су у
свим чиновима, безмало у свим ситуацијама где се театрализује српски на-
род (без вербалног агона није ни дуо сцена Долгорукова и игумана Теодо-
сије).
Марта Фрајнд је опрезнија, па истраживање жанровске особености за-
снива на књижевно-историјским и поетичким условностима. Приклонив-
ши се иманентном приступу, уочава битне одлике дела које указују на
конституисање специфичног српског жанра – романтичарског драмског
спева, чији је утемељивач Сима Милутиновић Сарајлија, а Његош успе-
шни настављач. Не полази од одређеног априорног теоријског модела, као
Исидора Секулић, него настоји да проникне у специфичност форме Сарај-
лијиних дела (Трагедија Обилић, Дика Црногорска, Трагедија вожда Ка-
рађорђа) и Његошевог Шћепана Малог. Стога је и комапративан приступ
неминован, не само да подсети на Сарајлију као утемељивача новог жанра
у српској књижевности, већ и да укаже и на вредност његовог дела, које у
драмском погледу може да издржи поређење са Шћепаном Малим. Марта
Фрајнд издваја и идеолошке импликације (родољубље, слободољубље, по-
литика, власт) уткане у генезу драмског спева, као и несумљив утицај на-
родне епске поезије. Тезу о оригиналности нашег драмског спева, пот-
крепљује и извесним социолошко-културним разлозима (одсуство
позоришта, позоришне публике). Одатле, према њеном мишљењу, њихови
драмски спевови рачунају на читаоца и слушаоца као кључни члан рецеп-
цијске везе, па је драмски облик више есетика израза, него поетика форме.
Такво поетичко усмерење Фрајнд проналази у широко утемељеној фолк-
лорној, епској култури.
„Драмски спев наших аутора постојао је сасвим изван театра
и био је окренут другом типу публике. Као и изворна народна
епска песма, он је био намењен слушаоцима, ономе који прати
живо казивање, онако како се народна песма говори уз звук гу-
сала или без њих” (1996, стр. 91).
Кад је реч о техници театрализације, поткрепљује своју тезу поређењем
са драмама Рајића и Козачинског у којима миметичко начело преовладава
у односу на приповедачко казивање драмских спевова Сарајлије и Њего-
ша (1996, стр. 91); о чему би се такође могло расправљати.Истиче се још
једно херуистички интригрантно запажање Марте Фрајнд кад Шћепана
Малог посматра кроз призму савременог театра. С обзиром на историјски
93
развој драме (у првом реду ослобађање од нормативних поетика класичне

драме, и аристотеловске концепције позоришта), појаву нових тенденција
и форми у драми и позоришту, Марта не искључује успешну поставку ових
дела у кључу модерних театролошких читања. Свакако да промена позо-
ришне рецепције отвара могућности нових, иноватнивнијих читања драм-
ске баштине, што је и доказао Слободан Стојановић својом драматиза-
цијом Шћепана Малог у Југословенском драмском позоришту 1993.
године (режија Дејан Мијач).
Сад се долази до следећег, кључног питања. Форма отворене драме није
била непозната драмским писцима (Шекспирове драме су одличан пример,
нпр. Краљ Лир), али јесте теоретичарима. Први је о том облику драме ис-
црпније писао истакнути немачки теоретичар Фолкер Клоц (Отворена и
затворена форма у драми). Отворену форму драме карактерише, што и
Фрајнд уочава, јединство делова, сцена, еластичније композиционо
ужљебљених у заплет драме, при чему чинови нису затворене целине,
нити има јединства радње, времена и простора, а драма тежи прикази-
вању/театрализацији тоталитета, по принципу целина у исечцима4. Стога
Марта упућује и на опрезност приликом анализе драме отворене форме,
која је ослобођена чвршћих драматуршких веза. Јачи уплив епских кому-
никацијских модела, води у опасност од епског, а не драмског транспоно-
вања историјске грађе, те у томе види кључни проблем одступања од драм-
ске композиције Шћепана Малог (1996, стр. 96). „Наративна,
епизодијска, отворена структура”, према њеном мишљењу, приближава
Његошево дело средњовековној драми, што је проблематично5, али и, што
је важно нагласити, открива из савремене перспективе извесну антиципа-
цијску везу са епским и политичким театром 20. века. Узимајући у обзир
тематику, српски романтичарски спев смешта у шири жанровски оквир –
историјску драму (1996, стр. 96), односно одлучује се да дело ипак класи-
фикује ближе драмском књижевном роду. Атрибут историјски тако потвр-
ђује своју наджанровску природу, јер може обухватити и драму и епику.
Што се тиче саме историјске драме, Фрајнд даје једну ширу дефиницију:
4 „Целина у исечцима: спољашња радња пробија изван граница које су дате почетком и
крајем драме. Догађање почиње непосредно и непосредно се прекида. Унутар ове привид-
не границе оно не тече континуирано и доследно, него пунктуелно испрекидано, не сле-
дећи одређен развој, него нижући моменте исте вредности”. (Клоц, 1995, стр. 176)
5 Средњовековно позориште није било световно устојено, тематски радње су се кретале
у оквиру библијских извора, параболичне радње, са разбијеним једнинством места, време-

на. По тој фрагментаризацији радње, Његошева драма пре би се могла довести у везу са
модерном драмом, односно једним њеним рукавцем – тзв. фрагментарном драматургијом.
94
„Историјска драма била би она драма која узима причу о до-

гађајима и личностима из прошлости, непосредно из историо-
графије или већ интерпретирану и измењену у националним ле-
гендама или општијим митовима, па онда путем обраде,
засноване на извесној националној, политичкој или друштвеној
идеји, тој причи даје облик осмишљеног драмског заплета и тиме
појединачно претаче у опште, историографско у историјско и
поетско”. (1996, стр. 65)
За њу нема сумње да се може говорити о посебном жанру драмског спева
у српској науци, који се разликује од сличних драмских дела у западно-
европској књижевности. На крају драмски спев дефинише као „поетску
историјску драму отворене структуре, засновану на јединству историјске
или епске приче, на унутрашњем јединству појединачних сцена и на све-
обухватном јединству виђења света, историје, епа и националне слободе”
(1996, стр. 98). Једновремено доводи у питање драмску форму Шћепана
Малог управо преко доминације епских чинилаца, те упада у извесно про-
тивречје кад тврди да је „његова варијанта жанра ближа одредници спев,
него драма” (1996, стр. 93).
Интерпретативне сагласности Исидоре Секулић и Марте Фрајнд (про-
блем форме, драматургије) полазна су основа за даље испитивање жанров-
ске природе овог Његошевог дела. У првом реду обе се слажу да немамо
посла са чистим жанром. Овоме се може одмах приговорити ако се имају у
виду генолошка истраживања према којима је чистота жанра проблема-
тична, поготово у епоси роматизма. Фрајнд се делом ограђује, настоји да
протумачи поетичке законитости, утицаје, па драмски спев ситуира у
шири жанровски оквир – историјску драму. Док се Исидора критички
осврће на избор историјске грађе и технику епизације, Марта анализира
таква поетичка решења компаративним приступом (веза са фолклорном
традицијом). Обе приговарају драматургији Шћепана Малог, одричући
Његошу драмски таленат, с тим што Марта оправдање налази и у неразви-
јеној позоришној пракси. Такође обе сматрају да Његошевом делу недо-
стаје и сценска визија, ослон на позоришне условности. У поређењу са Са-
рајлијиним драмским спевовима, Марта Фрајнд тврди да у Њеошевом делу
има више елемената спева, с обзиром на епске импулсе (језик, стил, приказ
догађаја). Тезу образлаже у социолошко-културном кључу (свет у којем
живи и ствара Његош не познаје позоришну културу, уметност). Одатле и
нестанак овог жанра види у промењеним културно-историјским условима:
„стварање позоришта, нови политички односи” (1996, стр. 96). Иде чак и
даље па тврди да је свест о позорници потпуно одсутна (1996, стр. 92), да
би мало затим, издвајала драмске минијатуре у сценама, доказујући да је,
95
за разлику од Сарајлије, Његош чвршће повезивао сцене (1966, стр. 98).

Дакле, без противречности, спорених места није ни анализа Марте
Фрајнд, и то такође везано за драматургију дела.
Исидора више замера Његошу што се догађаји не театрализују, већ се
извештава о последицама радње. Позивајући се на технику театрализа-
ције и фокализације радње („начин презентације и рецепције”), Марта
Фрајнд констатује да је позиција слушалаца фундаментална у структури-
рању Сарајлијиних и Његошевих драмских спевова, те је отуда „припове-
дачко казивање” пресудни обликотворни чинилац. Међутим, у Његошевој
драми сусрећемо се итекако са драмским приказом радње/театрализа-
цијом, разлика је у томе, како је већ Исидора запазила, што се дају после-
дице радње. Акценат је на реакцији ликова, доминацији спољашњих до-
гађаја. Његош се послужио дакле драматуршким обрасцима затворене
драме, али је напустио на макроплану (композиција радње, театрализа-
ција заплета). У затвореној драми, јунак трпи радњу, на њега спољашњи
догађаји пресудно утичу.
И Исидора, узгред истиче драмско јединство сцена, док Марта препо-
знаје унутрашње јединство монолога и драмско јединство појединих сце-
на. Иако фрагментарна, радње итекако има. Довољно је издвојити Шћепа-
нов долазак, потврду идентитета, устоличење, сукоб са Теодосијом
Мркојевићем, потом надметање Турака и Црногораца предвођених Теодо-
сијом, па поновно устоличење и делом одрицање од идентитета цара, све
до сукоба са кнезом Долгоруковим (затварање, па ослобађање). Свакако
не треба одбацити Мартину опаску о одсуству позоришне културе, будући
да рад практичара писцима предочава на најјаснији начин шта би један
драмски трекст требало да садржи као и начин како театрализовати
радњу, и претходно фокализовати догађаје.
Основна разлика у анализама Исидоре Секулић и Марте Фрајнд, као
што је већ и истакнуто, јесте у методологији истраживања и аналитичког
приступа (нормативни и позитивитивистички насупрот иманентном, књи-
жевно-историјском). А приори пошавши од модела класичне драме затво-
рене форме, Исидора Секулић се суочила са делом које не одговара зада-
тим канонима. С друге стране, Марта Фрајнд не издваја довољно јасно
елементе спева, јер упућивање на стилска решења (поезија, језик, епиза-
ција) није по себи довољно, без експликације и селекције структуралних
чинилаца спева и драме. Зато се усмерава на детерминисање жанровских
одлика историјске драме, што се показује као обухватније, генолошки уте-
мељеније.
Можемо се сложити са Мартом Фрајнд да имамо посла са историјском
драмом, али уже посматрано, следећи и Исидору Секулић, и са трагико-
96
мичким жанром, који није дијахронијски условљен (поред историјских

разликују се и грађанске трагикомедије). Настојећи да разреши жанров-
ску природу Шћепана Малог, Исидора се позабавила стилским одликама.
У једном делу користи и одредницу комична поема. Структурна и стил-
ска особеност комедије јесте срећан крај, често дидактички устројен
(кажњавање једних, награђивање других ликова, обично у релацији пози-
тивни – негативни ликови). Овде је обрнут случај – трагички исход (смрт
Шћепана). Исидора, проницљиво запажа стуктурну диспарантност лико-
ва и односа. Наиме, на једној страни налази се неугледни, плашљиви, али
веома вешт варалица Шћепан, а на другој високоморални, промућурни
Црногорци, који се предају феномену игре. Веома је делотворно Исидори-
но издвајање хазарда и црногорске таштине, иако из позитивистичких
премиса, што је води до антрополошких основа игре. Управо је приближа-
вање комичком језру довело преко феномена игре. Неспорно је да у радњи
Шћепана Малог постоје јасне индикације лудизма (глума, предавање ира-
ционалности, па тиме и фикцији), која је у тексту културолошки кодифи-
кована. „Шћепан и цар – драж нечег потпуно непознатог; драж опасне иг-
ре, јер се подиже страх и бес у Турској; уједно драж од комике око цара
који није цар – а можда ипак јесте – и који је за мегдан кукавица, и који је
најјевтинији цар на свету” (1977, стр. 351). Отварањем питања лудизма
могла је ближе прићи проблему идентитета, односно базичној ситуацији.
Марта Фрајнд, за разлику од Исидоре Секулић, не расправља о драм-
ским ликовима. Исидора је прилично оштра у оцени да ликове не препо-
знајемо док не проговоре. Пре је реч о једностраним карактерима какви се
срећу у драми затворене форме (Гетеова Ифигенија, Расинова Береника),
али не и о плакатски једнодимензионалним. Наиме, сваки, за заплет, реле-
вантнији лик конципиран је на основу доминирајуће карактерне црте. Ако
се погледа Шћепан, јасно је да се не може свести само на тип варалице или
хвалисавца, а такође и Теодосија или сердар Вукале имају комплекснију
карактеролошку карту. Његош дакле користи још једну структурну одли-
ку драме затворене форме – концептуализује јунаке према доминантој ка-
рактерној особини у складу са функцијом у радњи и релацијом према на-
дређеном конфликту. Други разлог извесне статичности ликова треба
сагледати у контексту културног кoда патријархалне средине, где се одби-
ја признање о заблуди и насамарености, па и комичности која одатле про-
исходи. Такође, као што Шћепан код прве препреке (најављен напад Ту-
рака) наставља да игра улогу цара, тако и представници народа, великаши
настављају да играју своју (царски поданици) и након Шћепановог сра-
мотног скривања.
97
Што се тиче технике епизације („приповедачко казивање”) на шта се и

Исидора и Марта обрушавају, избором догађаја и њиховом театрализа-
цијом, Његош је посредно истакао улогу рецепијента. Кад год су у међу-
собном спору, великаши и Шћепан обраћају се народу, који је у радњи
театрализован колом, али у сценској поставци (исто и у виртуелној пред-
стави рецепијента/читаоца), додатно се семантизује улога слушалаца и
гледалаца, који се игром увлаче у радњу. Метатеатралност је инверзивна
– не прекорачује глумац-лик рампу, већ гледалац, слушалац улази у
радњу.
Основно питање жанра – да ли је реч о драми или о драмском спеву
(Марта Фрајнд), драмској поеми (Исидора Секулић), може се аисторично
решити, узимајући у обзир и форму драме отворене форме, али и модрену
драмску форму. Ако се пође од одредница драмски спев, драмска поема,
очекивано је било размотрити други члан синкретичког облика. Поема
подразумева фрагментарну нарацију, посебан тип јунака (сувишан човек)
и одговарајући стилски репертоар (емфаза, метафоричност) (Т. Поповић,
2007, стр. 538). У Шћепану Малом нема нарације, нема приповедача,
изузев у унутрашњем комуникацијском систему, где ликови у одређеним
случајевима преузимају функцију приповедача, што је уобичајено за дра-
му. Фрагментарност радње није само одлика поеме. Још је проблематич-
није довођење у везу са спевом (синоним за еп, као и поема). Довољно је
узети у обзир спев Луча микрокозма, па да се непосредно оцртају струк-
турне, поетичке разлике између ова два Његошева дела.
Драмска форма није тек тако употребљена, јер се јасно диференцирају
ликови, њихове жеље, намере, низ сукоба (спољашњих и унутрашњих).
Што се тиче главног јунака, проблем се може решити раздвајањем објекта
театрализације (онај ко је у средишту радње, обухваћен идеологијом
радње) од структуре радње. У овом другом случају запазиће се различита
усмереност више ликова (Шћепан, Теодосија, Беглербег, Долгоруков),
чије жеље, намере, радње обједињује проблемска ситуација – идентитет
цара. Потом се тек може прећи на проблем епских елемената, који се своде
на негде и приповедно стилизоване дидаскалије (опис радње), и ситуације
причања. Ситуације причања, надаље, дају нужне информације о биогра-
фији лика, као разговор о другоме (Шћепан) или о себи (Теодосија), затим
и за пренос скривене радње. Како је и приметио драматург Слободан
Стојановић, сажимањем ситуација причања, односно свођењем епских им-
пулса на најбитније информације (претежно на биографске податке, као и
нужне информације везане за предрадњу, делом и скривену радњу) у пот-
пуности долази до изражаја заплет. Према томе, једини пут којим се може
ићи у жанровском детерминисању, јесте покушај утврђивања структуре
98
заплета, другим речима, постављање питања да ли се могу издвојити

субјекти радње (жеља, намера, циљ), уједно и релевантни сценски чинови
који доводе до промене односа. У овом случају недвосмислено имамо посла
са обликом драме, који се јасно, миметички разликује од спева, поеме,
најпре одсуством инстанце наратора, као посредника радње. Несумњиво
се ради о драми, са свим структурним чиниоцима – ликови, сукоб, разли-
чите тежње, намере, радње, односно сложен заплет, преокрети, кулмина-
ције. Дакле, сви постулати класичне драмске радње су ту: (веома добра)
директна експозиција, заплет и унутар њега перипетије, кулминације и
завршни трагички обрт. Такође се мора водити рачуна и о културолошком
оквиру, на шта и Исидора и Марта упозоравају. С обзиром на то да се теа-
трализује сцецифични патријархално-херојски свет, где је фолклорна тра-
диција и реторика усмености посебно обележје, очекивано је што пре-
овлађују ситуације причања. Осим тога чистота жанрова, поготово, у
епоси романтизма, прилично је дискутабилна (рушење жанровских кон-
венција, синкретички облици).
Проблем жанра треба дакле сагледати и у односу на позоришну праксу.
У прилог томе, Слободан Стојановић у предговору своје драматизације
Шћепана Малог из позиције позоришног практичара долази до прецизног
решења драмсог жанра.
„Савршена експозиција, довољан низ перипетија и преокрета
у којима је органски дубоко уграђен хуморни кoд као примарно
својство замисли и структуре, судар јасних драмских воља, бога-
то диференцирани ликови и карактери и супериорни поглед
одозго на ’људску комедију’” (1993, стр. 10).
Адаптација потврђује само да се ради о драмској форми која је била оп-
терећена епским дигресијама, односно епским техникама театрализације.
Смањен је удео кола, сведене ситуације причања на основне биографске
податке ликова, затим на извештаје о предрадњи као и о скривеној радњи.
Тиме проблем драмске фокализације није решен, будући да је Стојановић
водио рачуна и о Његошевој замисли, али се добило на кохерентности
радње. Према томе, не може се доводити у питање драмска форма, за раз-
лику од Луче микрокозма и делимично Горског вијенца, већ естетика фор-
ме; не поетичке основе, већ техника театрализације, односно драмског
развоја приче. У том смилу прихватљиви су Исидорини критички судови о
техници театрализације и епизације. Свакако да су монолози, нарочито
поједине реплике, које се осамостаљују до монолошке форме, могли бити
редуцирани. Стојановић такође признаје драматуршки проблем петог
чина, који је остао нерешен будући сведен на ситуацију причања. Мини-
99
мум драмске напетости (проблем због лажног цара), отвара рефлексије о

Црногорцима и судбини турског царства кроз усаглашене погледе ликова
(етичке тачке гледишта). Тек потом ситуације причања прелазе у епиза-
цију (извештај о скривеној радњи, план да се Шћепан уклони). Несумњи-
ва статичност петог чина није довољна да би дело жанровски приближили
спеву.
Упореде ли се Његошева дела, видан је пут ка драмској форми од Луче
ка Шћепану Малом, као и промена поетичке перспекитиве, да се послу-
жим терминологијом Нортропа Фраја, од високомиметских ка нискоми-
метским модусима. Слично је тврдио и Јован Деретић, за кога иначе нема
сумње да се ради о драми: „Ако је Горски вијенац романтична херојска
поема у драмском облику, Шћепан Мали херојска је комедија […], Њего-
шев заокрет од романтизма ка реализму (Деретић, 1983, стр. 304). За раз-
лику од Горског вијенца, сентенциозни израз уступа театрализацији
радње у Шћепану Малом. Прегнантност реплика Горског вијенца, осамо-
стаљена готово до монолошке форме, уставља радњу, отежава развој ка-
рактера, што се постиже у Шћепану Малом изменом краћих реплика које
такође језгровито окривају мисли, намере ликова, као у примеру дуо сцене
између сердара Вукала и поп Андрије (IV, 8). Такође, на шта је луцидно
указала Марта Фрајнд, естетика драме отворене форме, ка којој гравитира
Његошева драма, у битној мери одређује аналитичке резултате. Проме-
ном поетичких претпоставки драмског писма (класицистичких јединстава,
превласт форме отворене драме и епске технике), Његошев драмски спев,
ближи је модернијим позоришним/драмским формама (фрагментарна дра-
матургија).
100
Вуковић, М. (1994). Његошев Шђепан Мали као облик историјске драме, Ства-
рање (6–7), 574–584.
Деретић, Ј (1983). Историја спске књижевности. Београд: Нолит.
Деретић, Ј. (2007). Шћепан Мали као политичка драма, Огледи о српској књи-
жевности. Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије.
Клоц, Ф. (1995). Затворена и отворена форма у драми. Београд: Лапис.
Лешић, З. (1977). Теорија драме кроз столећа II. Сарајево: Свјетлост.
Поповић, Т. (2007). Речник књижевних термина. Београд: ЛогосАрт.
Поповић, Т. (2010). Поема или модерни еп. Београд: Службени гласник.
Рибникар, В. (1986). Књижевни погледи Исидоре Секулић. Београд: Просвета.
Секулић, И. (1977а). Случај Шћепана Малог. Из домаћих књижевности II, СД.
Београд: „Вук Караџић”.
Секулић, И. (1977б). Његошу, књига дубоке оданости. Београд: „Вук Караџић”.
Стојановић, М. (2009). Увод у теорију жанрова. Београд: Икум; Панчево: Мали
Немо.
Стојановић, С. (1993). Лажни цар Шћепан Мали. Београд: Ars dramatica, Југо-
словенско драмско позориште.
Фрајнд, М. (1996). Историја у драми, драма у историји. Нови Сад: Прометеј,
Стеријино позорје; Београд: ИКУМ.
101
ALEKSANDAR S. PEJČIĆ
Belgrade, Serbia
PROBLEMS OF GENRE: ISIDORA SEKULIĆ AND

MARTA FRAJND ON THE DRAMATURGY
OF STEPHEN THE SMALL, THE PRETENDER
To begin with, the present paper singles out methodological principles and
interpretation emphases of Isidora Sekulić and Marta Frajnd. Isidora Sekulić
carefully categorizes Stephen the Small, the Pretender as a dramatic poem,
although she fluctuates between drama and comedy. Marta Frajnd theoreti-
cally defines dramatic epic poem as a specific type of poetic historical drama
with open structure typical of Serbian Romanticism. In moving her interpre-
tative position in that manner, she begins with theoretical theses of new
genre established by Sima Milutinović Sarajlija. Compatibilities between Isi-
dora Sekulić’s and Marta Frajnd’s interpretation are the starting points for
further investigation into the genre nature of this literary work of Njegoš
(problems of form, dramatugy). Analysing both comical and tragical
elements, Isidora Sekulić indirectly opens the question of tragicomic genre.
Consequently, the paper will emphasise these elements on the level of form,
semantics, style.
KEY WORDS: Njegoš, dramatic epic poem, form, tragicomedy, dramaturgy.
102
821.163.41.09”04/14”
316.75:2
АЛЕКСАНДАР М. ПЕТРОВИЋ1
Универзитет у Приштини с привременим седиштем
у Косовској Митровици, Филозофски факултет
Косовска Митровица, Србија
ТЕОЛОГИЈА И ПОЕЗИЈА
У ЛУЧИ МИКРОКОЗМА
ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША2
САЖЕТАК . Интелектуално образовање и логичка разматрања у Србији су прак-

тиковани као припремна фаза за доспевање до теолошких концепција хришћан-
ства. Обе ове сфере културе су се активно прожимале, а њихово садејство и
узајамно разликовање спроводили многи учени људи у дугом трајању културних
напора и остварења. Спој хришћанског учења и грчке мисли, као хришћанским
средствима исказани „философски значајни садржаји”, сачувао је философију од
заборава и показао се као плодно тлe за обликовање идеја које су водиле у будућ-
ност. Сем узајамне различитости, а понекад и чегрсти, за философију је важила и
могућност да помогне да се методолошки трасира пут, тј. омогући приступ видо-
вима истине који су се ту отварали према препознавању њихових форми и садр-
жаја. Разумевање теолошких истина је на тај начин попримило онај сјај који из
њих неисцрпно избија већ вековима, оваплоћујући се на својствен начин и у пое-
зији Владике и господара Црне Горе, Петра II Петровића Његоша.
1 aleksandarpet1@gmail.com
2 Рад је резултат истраживања у оквиру научно-истраживачког пројекта ИИИ 47023
Косово и Метохија између националног идентитета и евроинтеграција који финансира

Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.
103
КЉУЧНЕ РЕЧИ : интелектуално образовање, теолошке концепције хришћанства,

философски значајни садржаји, књижевност српског средњовековља, Његошева
поезија.
Његошеву душу обузимала је општост и налагала му приступ виђењу

савремености на сасвим специфичан начин. Трагање за унутрашњом свр-
хом постојања као да му је била основна свакодневна преокупација. Појам
сврхе је један од нарочито затворених појмова који тешко разоткривају
свој садржај, као што и појам веровања не мора да подразумева провере-
ност уверења и оног што га је покренуло, већ уобичајено слепо поверење.
Утолико је у новије време везивање акта рефлексије уз оба појма подјед-
нако неуобичајено, као што је и ретко, поготово у текстовима теорија
књижевности и књижевне историје, чак и философске есејистике, или
оних природно-естетичких садржаја. Филолог и теоретичар књижевности
Аница Савић-Ребац фокусирала је њихову предметност око мисаоне еро-
тике, бавећи се поетичким аспектима пре свега грчке књижевности, да би
опажајни хоризонт старине приближила нашем опису стварности, под им-
перативом једне рационалистичке дескрипције модерног хуманизма, и ти-
ме задовољила уобичајену потребу за процесом интерпретације, којом
сваки појединац управља у својој перцепцији смисла властитог постојања
и виђења световности света. Ако се обрати пажња и на тему којом се Ани-
ца Савић-Ребац бавила наизглед узгредно, али која при пажљивијој ана-
лизи указује на стасавање рефлексије при настојању да се довољно добро
разуме развој главне идеје спева Петра II Петровића Његоша, Луча мик-
рокозма, то је неосвешћено али у иманенцији композиције текстова при-
сутно питање крајње сврхе свега што јесте и бива. У том спеву она је ви-
дела могућност књижевне експозиције на трагу дијагностиковања
основних мотива спева, али такође и довољно широке и утемељене разра-
де основних претпоставки хришћанске идеје у теологији откривења, која
је изнесена и на најузвишенији начин – онај песнички. Својим живим ис-
траживачким даром којим је руководио песник у њој, као и натпросечном
ерудицијом која је успевала да искаже филогенетски супстрат на коме
спев почива, она је застала пред његовом онтогенезом, припремивши та-
корећи све за њу. Певање је теологија како најранијих мислилаца, тако и
културе патристичке епохе.
У Лучи, песник је у првом певању описао свој задатак суочавања са пу-
тевима судбине, са признањем да је готово смрзнут побожношћу, те да је
ношење завета на олтар Вишњега тешко, дато у слици ванредне лепоте
која подразумева упуштање у подухват: „на лађици крилах распетијех, /
104
Александар М. Петровић – Теологија и поезија у Лучи микрокозма…
без крмила и без руковође, / у бескрајни океан воздушни”, обраћајући се

притом самој Правди која је освештана руком Творца, за заштиту од бро-
доломних олуја, молитвом: „Поклоника виђи сиромаха / како плови морем
к светилишту”3. Аница Савић-Ребац је луцидно приметила да се спев не
ослања на традицију поштовања хришћанских светитеља (вероватно на
онај „обави уместо мене” начин, што је само похвално за изворност Њего-
шеве побожности), али и да садржи поприличан број хетеродоксних елеме-
ната (није неуочљиво како је пропустила да боље означи њихову унутра-
шњу сврху, због чега је он и испеван), када након основне претпоставке
природне теологије светла, као просте најсјајније мудрости, наступа ди-
ван призор смисла теологије откривења:
Син достојни Оца превјечнога
обука се у человјечество,
наоружан оружијем правде
и стр’јелама светог просвештења,
попирући злобу и тирјанство,
добродјетељ у храм освештава.
На етосну незакривеност природе ове потребе, као на теолошки прин-
цип посматрања стварности уопште, осврт на крају спева баца најбоље
светло.
Она је сасвим добро проценила да је без обзира на недостатке његовог
учитеља Симе Милутиновића Сарајлије, од њега потекла идеја о висини
песничког позива с натчулном основом, као и да њему припада заслуга за
буђење мистичког нерва утицајем песама Расвити самоће I, II; мада он
сам као личност није био дорастао задатку да у свом надареном ученику
развије „јаче осећање форме, култ уметности и дисциплину уметника”,
„систематски увод и путоказ у више систематске области”, као ни „све-
страно опште образовање”. Ванредно је суптилна и рефлексија да је Ње-
гош у стиховима који пламте жарким родољубљем, кроз повезивање са хе-
ројском традицијом антике израженом код Хомера и Пиндара, како она
каже: „у једноставној дикцији, блиској народној… остао веран начину из-
ражаја са којим је поникао”4. Аница Савић-Ребац је оправдано сматрала
3 Петар II Петровић Његош (1813–1851): Луча микрокозма, Електронско издање по
благослову Митрополита Црногорског-приморског Амфилохија, у сарадњи са сајтовима

Митрополија Црногорско-приморска и Српска земља Црна Гора, у оквиру Пројекта Рас-
тко приредили и објавили: Александар Раковић, Зоран Стефановић, Ненад Петровић, Ми-
лан Стојић и Маринко Лугоња /I, 19–20/.
4 А. С. Ребац и Његошева Луча микрокозма, Нови Сад: Књижевна Заједница Новог Са-
да, 1986, стр. 67.
105
да то чини самониклу вредност његове личности, и сасвим је добро описала

и унутрашњу његову муку:
„Јер мада је био високо свестан вредности своје личности и

свога народног колектива, мада је у своме тестаменту захваљи-
вао Богу што га је 'и духовно и телесно над многима узвисио', он
је осећао да су та личност и тај колектив – још увек са многим
елементима егзотичним и старинским, још увек у непрекидној
борби са истим непријатељем као кроз столећа своје прошлости,
и живећи стога нужно под далеко примитивнијим животним
условима у много чему одвојени од тадашње заједнице нација.”5
Нажалост, непријатељи у ликовима економске оскудице, темперамен-

талне надмености, наметљивости која пробија доње границе доброг укуса
нервозом агресивне воље, дакле свега оног што указује на застрањивања
лишавана државне небриге и проблематике савести, спадају у темпера-
мент и сасвим су реално присутни и данас. Међутим, има одређене мањка-
вости у процени какве су идеје и у коликој мери утицале на Његошев ин-
телектуални развој, као и у типично западњачки пресађеном схватању да
калуђерски живот осујећује емоционалност, коју је она додуше повезала и
са политичким активностима које су га удаљавале од бављења поезијом,
видећи у том његовом положају тек „релативну слободу” и „свест горчине
жртвованости”. То је и методолошки у нескладу са предходно изнесеним
мишљењем да га нико није прозивао да доказује своју ортодоксију, као и
са оним да и није био баш ревностан владика и калуђер (она користи реч
„узоран”, са упућивањем на извесну ласцивност), мада су га ради тога
прозивали једино супарнички претенденти на исти политички положај
(племе Радоњића). Међутим, њена рефлексија је, у трагању за мотивом
његовог финалног теолошког мишљења, исказана у духу тога да је при-
метила како је артизам његове поезије подређен архајском карактеру
његових мисли које сједињују култ врлине са слободарским идеалима,
констатујући више него значајну мисао за разрешење питања основне мо-
тивације спева: „али, углавном и уопште, хеленство живи код нас животом
још сасвим друкчијим од онога који, на Западу, потиче из свесног дивљења
и угледања – живи животом органског трајања и непосредног наслеђа, жи-
вотом духовног обнављања из врло давних, подсвесних трдиција које по-
тичу из старобалканске агонистике и мистике, из хеленских елемената ис-
точног хришћанства и богомилске гнозе, из тихог инфилтрирања
5 А. С. Ребац и Његошева Луча микрокозма, Нови Сад, Књижевна Заједница Новог
Сада, 1986, стр. 67.
106
последњих, позних културних напора Византије… /он је/ ближи нашем, а

и западноевропском средњем веку но хеленизму ренесанса и поренесан-
сних столећа.6” Мада је такође приметила да и употреба речи „идеја” има
своју евентуалну кабалистичку подлогу у замисли кристалног шатора
(што се нама чини мало вероватним, јер је то и старозаветна мојсијевска
слика, која је као архетип прихватљивија), као и у замисли да анђео хра-
нитељ казује о бесмртним идејама које „светљају у нашу сферу” опстанка
(а што може да звучи и филонски), ипак је јасно да те идеје најпре вуку
своје порекло из патристиком посредованог платоничког „лета временога
ка вечности7”.
Овде не треба губити из вида ни чињеницу, која није неважна, да су ти
огледи унеколико прилагођени могућностима схватања модерног читаоца
6 А. С. Ребац и Његошева Луча микрокозма, Нови Сад, Књижевна Заједница Новог
Сада, 1986, стр. 70

7 Јеврејски платоновац Филон Александријски је истакао у свом тумачењу Tore (Књиге
битија, настанка), да једино божанство може да схвати умни свет идеја, јер му је оно не-
имар и место опстанка које назива и првобитним логосом. Логос првобитности је оствари-
вао услове важења постојања, обезбеђивао јединство смисла и приказивања бића. Такво
поимање бестелесности идеја или бестелесних суштина, прихватили су и рани хришћански
мислиоци попут Јустина Философа. За њега су идеје живе суштине које постоје у умности
Бога Оца, а за оца Иринеја Лионског узори и обличја Божија (exempla et figurationes
Dei), као и за Климента Александријског, за кога је божанска област бивствовања неви-
дљива и подразумева и „област идеја”. Идеје су код њега сасвим на Филоновом трагу „ми-
сли Божије” и „силе Божанског Духа”, које све заједно обједињене „сачињавају Сина Бо-
жијег” (Clement d’Alexandrie, Strómates, *Sources chrétiennes, éd. 30, Paris, 1951). Његов
ученик Ориген, те је мисли још разуђеније поставио и развео у спекулативније садржаје:
„Није, наиме, допуштено ни најмање сумњати да су те силе, по којима се првенствено – ка-
ко и доликује – спознаје Бог, некада оставиле дјела која су Бога достојна и биле непомич-
не. Не смије се, наиме, мислити да су биле извана спријечене, јер оне су у Богу. Оне су,
штовише, Бог… Ријеч је о оној Мудрости у којој се Бог, довршивши свијет, увијек радо-
вао” (Мудр. 8, 30–31). Тако се даде разумјети да се Бог непрестанце весели. У тој је, да-
кле, Мудрости која увијек бијаше с Оцем, вазда било оцртано и обликовано створење. Ни-
када није било тренутка, када се у Мудрости није налазио нацрт бића, која су једном
требала настати… будући да ничега нема нова под сунцем – без сумње су увијек били сви
родови и врсте, па можда и појединачна бића” (Ориген, О начелима, гл. IV, 3 – Створење
и стварање, прев. M. Мандац, Сплит, 1985, стр. 187,188). Такође је и Јован Дамаскин из
седмог века, у свом делу Источник знања сматрао да Господ Бог „ствара мишљу”, те да
„мисао лежи у основи дела”. Господ је стварао свет „безвременом и вољном мишљу, која је
предодређење, слика и узор” (Io. Damascenus, De fide ortodoxa, PG 94 Migne, s. 864, 837).
Григорије Ниски је такође сматрао да је Господ Бог смислио (одмислио и осмислио) идеју
творевине света према „светлосном узору” који је нашао у самом себи (PG 36 Migne, 629,
беседа 45). Његошева замисао идеје за собом носи и богато патристичко наслеђе, значећи
уједно и присвајање оног што је Платон мисаоно изборио у разматрању првобитне везе вр-
ста ствари и њиховог изгледа, као и смисла докучивања таквих ејдетских структура.
107
у Америци, те да је прагматизујућа стилизација утицала на изглед писања

предговора за њен препев Луче на енглески језик, у сасвим незанемаривом
обиму. Будући да је склоност неком проширујућем оквиру тумачења за-
хтевала приступ који ће се западном читаоцу учинити ближи поређењем
са западним песништвом (Данте, Милтон, Бајрон, Ламартин, Виктор Иго,
Гете), као да је то ипак пре могло да укаже на даљу сродност, помало са
намером и да се замери што је то тако (пример може да се узме за катар-
ско-богомилски мотив, као што је именовање „црног сунца”, које се такође
налази и код Игоа), како су те аналогије имале функцију европеизације.
Сродности које је Мирон Флашар нашао са песничким мотивима Боброва,
Ломоносова, Хераскова итд., а чија је дела Његош имао у својој библиоте-
ци, и по језичкој сродности и више читао, далеко су веће и самеривије,
мада на њих раније у секундарној литератури није обраћана већа пажња.
Није неважна ни тзв. „метафизичка мотивација” утврђивања положаја
равноправности, у студији Бранислава Петронијевића (из појма слободе
који захтева универзалну периферију у потчињености потирању разлика
и квалитета), приликом разматрања Његошевог лика Сатане у спеву Луча
микрокозма, где нема спора да је то бунтовник који диже буну у име прво-
битне демократије, дакле као родоначелник демагогије и манипулације,
мада је спорно да је стилизација приказа тог мотива нешто што указује на
Оригена, који је ненавиди, а сасвим је неодрживо позивање на Кантову
Општу историју природе и теорију неба (Аllgemeine Nаturgeschichte und
Тheorie des Himmels), као што у том контексту тешко да помажу и одјеци
неопаганизма Ђордана Бруна. Све би то заправо могао да буде тек евен-
туални посредни подстицај, уз све оно што је Његош већ имао на српско-
словенском језику у непосредним цветничким преводима или литургиј-
ским изворима псеудо-ареопагитске и исихастичке традиције, а што је
Аница Савић-Ребац у својим разматрањима испустила из вида, јер је др-
жала да није оспособљена да одреди „личне изворе песника”. Она се при-
ближила самом карактеру финалног каузалитета и натчулном основу све-
га што јесте и бива, на тај, историјским током идеја описно у литератури
делујући начин, остављајући нерешеним како је песник „из свог основног
'богомилства'” доспео до познавања становишта „Филона и Оригена, Ка-
бале и предкабалистичког Мерхаба – мистицизма”.8
8 А. С. Ребац и Његошева Луча микрокозма, Нови Сад, Књ. Заједн. Новог Сада, 1986,
стр. 109. То „богомилство” заправо је исхисастички утицај који је Његош највероватније
још зарана искусио у богословској обуци код свог стрица, или у манастиру Савина код не-
познатих а посвећених и веома учених монаха. Окривљавање за „месалијанство” стара је
тема исихастичког спора и одавно је locus divergentiae политичке теологије.
108
Свакако да је питање из тог угла посматрања и нерешиво. Али ако се

пође од целисходности каузалитета основне констелације спева, и при то-
ме не потцени образовање које се добија у манастирским школама, онда је
блиско могућем решењу да се помисли на она латентна струјања и преносе
идеја све до „позних настојања Византије”, како је и сама Аница то сасвим
добро наслутила и оценила на почетку излагања. Будући да о њима у огле-
дима нема помена, осмелићемо се да укажемо на један њихов ток, који је
по истородности осећаја намах препознатљив, а то је православно пре-
дање великих богословских мислилаца које не јењава до видљиво ширеног
исихазма.
У велике линије развоја културе ’византијског комонвелта’ свакако да
спада стваралачки рад на писмености и књизи, изражен посебно у делова-
њу мудрих логотета Константинопољског универзитета, са величанстве-
ним Патријархом Фотијем и његовим следбеницима Аретом и Ћирилом и
Методијем, а у који се учланила и српска култура својим значајним делом.
Тај значајни део не може да се држи за пролазну епизоду која би била оква-
лификована као ектипско пресликавање византијског модела и третирана
као безначајно спољашње опонашање узора који су дупке испуњени за-
страњујућим сујеверјем или арогантношћу забрана, које огољеним прет-
њама утерују послушност. То је у основи био заиста стваралачки допринос,
а оно у чему се он састојао осветлила су и повезана проучавања, са сажетим
и јасним указивањем, одбрањена и као магистарски рад на катедри за исто-
рију Филозофског факултета у Београду 1998. године; чиме се коначно
изашло на крај са локалним затварањима у ускост језичких традиција, што
се повлаче пред величинама са комплексом ниже вредности.9 Предност и
9 Сам историјски хоризонт није лако ни разоткрити, ни показати кроз предањски егзи-
стенцијални карактер, али нам је он понуђен као излаз у посредној димензији којом се баве
духовне науке. У то би коначно морала да се уброје и она историјско-филолошка истражи-
вања са подручја Источне Европе која су допунила рупе у науци, како је то са одређеним
тактом за успостављање пољуљане равнотеже препоручио и Ханс-Георг Гадамер:
„У оквиру тих датости (истраживачко-географских), културно јединство западног света
формирало се кроз низ покушаја да се оживи античко наслеђе. Пошто су прошли најжешћи
налети сеобе народа и пошто је римска црква успела да се наметне као моћна снага реда,
историју западног свеата стално су, од каролиншке ренесансе наовамо, пратиле ренесансе
германско-романских народа који су следили Римско царство. Тек полако почиње у нашу
историјску свест продирати чињеница да је, за источну половину Европе, из Византије по-
текао сличан традициотворан утицај и да се дубље усвајање те традиције одвијало у слич-
ним ретроспекцијама” (Х. Г. Гадамер, Будућност европских духовних наука, у књ.
„Европско наслеђе”, Бгд., 1999, стр. 26–27). Узимајући у обзир то што је барем у начел-
ном ставу Гадамер испољавао потребу да до речи дођу и Источноевропејци, а с њима да и
Словени учествују у размени култура, особеност која се неговала у нашем поднебљу тако-
ђе је значајна помена и претпостављала је радове који су уродили сасвим занимљивим ре-
109
основна врлина те студије др Милорада Лазића јесте обухват једним зама-

хом још естетички и логички неиспитане епохе (1371–1459. г.), када је
књига била неизоставан и изричит преносник информација и медијум обра-
зовања појмова, што ће рећи, представљала аутентичну могућност из-
градње типологије свести као елементарно разабране димензије кретања
умности у догађању стварности. О томе сведочи и литература којом се на
научној библиотекарској основи и са истанчаним историјско-књижним
осећајем за драгоцености истраживачки посветио др Милорад Лазић.
На својеврсној окосници читавог рада, спису Тријаде у заштиту све-
штенобезмолвника од Григорија Паламе (1296–1359), Лазић је показао
да је својим идејама ушао у Зборник манастира Дечани (бр. 88 из
1360–1380. године), поневши и име „Григорије Палама”. Управо овај
косметски зборник сматрао је најпоузданијим ослонцем за своју тезу да је
сасвим присутан и издвојив плодотворан утицај исихазма у српској
средњовековној средини, тврдећи да он „… целом својом садржином (пред-
ставља) материјал који је Палама уз још неколико списа уобличио у
Тријаде, па и у том смислу представља један од најважнијих извора за
исихастичко поимање теолошког и философског схватања књиге”.10 Ту је
зултатима. То је у сваком случају било немогуће без присуства знакова духа, који су ис-
пољени у истрајности истраживања и држања за одређене теме из теологије и философије
као исцрпљиване и усаглашаване са снагом захватања. Науке у школским формама су на
овај или онај начин покушале да им измакну смисао позитивистичким приступом и ускрате
право на таква истраживања. Стога је извесна вирулентност која избија из намера духа
или из самог појма логосности логоса, заправо нешто добродошло, јер нуди прекорачења
грубо емпиријских мерила и позитивистичких застрањивања. За њега и Гадамер каже:
„Појам логоса пре је укупност људских увида наталожених у језику и у језичкој форми
преношених с колена на колено, и тај појам логоса јесте оно што потпуно одређује и грчки
појам науке. Моћи оправдати, положити рачуна, образложити и доказати – све то садржи
се у 'логици' и 'дијалектици' Грка. Ту спада и то да је главни израз за науке који су Грци
користили био το μαθηματα, оно чему се неко може поучавати и што се може научити, а то
укључује да при том искуство не би било од помоћи, нити да би било преко потребно. У том
погледу математика је за Грке узорна фигура 'науке', и то у смислу који се суштински ра-
зликује од улоге коју математика игра за појам науке модерног истраживања природе.
Узорност математике у грчком знању подразумева, не на последњем месту, идеал језичког
преношења, а на тај начин подразумева и то да су са сазнањем нераздвојно повезане по-
учљивост и научљивост” (Ханс-Георг Гадамер, Европско наслеђе, /Грађанин два света/,
Бгд., 1999. стр. 73). Овај предемпиријски карактер епистема које подразумева јелинско
искуство духа, никако није неки надмени презир према емпиријској стварности, него је пре
дубинска свест о стварности самог духа или о присутном непознатом свету, који овај тек
васпитно подешеним чулима опажљиво можемо да костатујемо и чинимо расположивим за
одређене врсте сазнавања. Светлосна природа свести чини живот живим, а сазнања пре-
чишћава до њихових основа или до одређених типологија духовне стварности.
10 Милорад Лазић, Исихазам српске књиге, Београд, 1998, стр. 74.
110
утемељена логосна основа српске историјске библиотеке, која је издвојила

важне појмове суштаства, сопства и словесности.
Средњовековни човек који се упуштао у умно тиховање имао је потребу
за улажењем у шире хоризонте сазнавања стварности, а израз те потребе
био је аскетизам са центрираном намером кретања ка непознатом. Свакако
да данас можемо да наведемо много примера људи који се отуђују од живо-
та да би стекли моћи које би могле још више да удовоље њиховој незаја-
жљивој похлепи за надмоћи, али опет она важи само за свет свакодневице,
судара острашћености и обичних догађања. Мотивацијом отшелништва и
трпљења мора да господари љубав (а не нека застрањујуће заслепљена
воља за моћима) према самом животу, не би ли се у трагању за његовим ис-
коном превладало и двоглаво поземљарско главињање и застрашујућа уса-
мљеност у којој се, у тој ситуацији, појединац затиче. Живе мисли у књи-
гама тада су подстрек и подршка, па њихова волуминозност према
Паламиним записима, не значи ништа ако не можемо да се упитамо: „… где
су у тим књигама правила отшелничког и девственог живота, где је повест
о борбама и подвизима која покреће читаоца на подражавање” (Св. Григо-
рије Палама, Тријаде…, 111). Свакако, појмовна стратегија коју он пре-
дањски усваја, томе је доказ.
Употреба појма подражавања овде је не само ликовни или позоришни
мим као опонашање карактера, него и архетипски код који је мишљен про-
дуктивно и у крајњој линији повезан са заповестима из светих списа – као
синтетичко поимање, а не као неко необавезујуће слепо опонашање и пре-
пуштање разноврсним истјазавањима, која само сигнализују сензације
глади, жеђи, премора или болних трпљења. Утолико је наглашаван и зна-
чај естетике, која у трансценденталној аперцепцији категорија кроз ре-
цептивитет утисака и спонтанитет појмова признаје и уметничко владање
према самој природи, с обзиром на то колико смо, у погледу крајње сврхе
свих ствари, оспособљени да сагледавамо њено суштаство, што према
древном учењу од почетка воли да се крије, или постоји кроз сопствену љу-
бав у истоме са оном љубављу којом она у себи љуби оно скривено (φύσις
κρύπτεσθαι φιλεῖ, Хераклит). Може се рећи да је ту примењен и један есте-
тички динамизам у захватању стварности, према коме оно што је мистично
или тајанствено захтева и другачије разумевање, већ према томе колико
смо у стању да мењамо квалитет својих перцептивних захвата, те да кате-
горије које формирамо доводимо и до њихових дифузности и флуидно-
сти.11 За све што ради, а поготово за ово, човеку је потребно да поседује
11 Мистично је очигледно оно што је у стању да нас обузме и усмери, а не тек оно које је
'негде тамо' и много нас не дотиче. Духовна и космолошка димензија бивствовања као до-
111
неутаживу знатижељу (а и петљу, јер значење синтагме „волети живот”

није добро директно повезивати са страхом од смрти), будући да све указу-
је на то како би без таквог енергетског расположења шифра укључивања
остала непозната. Од давнина, од Хераклита па до нашег Лазе Костића,
појмови 'истинствовања' или 'истинскости', као меродавног исказивања
оног што јесте и није, поимани су као искреност или поверење, али ипак
тако да су постављани у положај значајне удвојености коју карактеришу
виђења смисла сна и јаве, будности и смрти12. У истицању примата бого-
местификоване у естетским задовољствима, предочавају нашој продуктивној машти оне

могућности, које равнина временског трајања обично прекрива низом тентативних, па и
иритативних захтева, који нас увлаче у раштрканост феноменалне свакодневице и одвлаче
пажњу постојанијег разабирања ствари. Оваква неумољива натурализација наше свести
која има карактер 'реалности' почесто онда могућности представља као привидне ствари,
држећи да је непосредну чулну извесност са тиме отргла од њене когнитивне структуре, па
и од 'осећајућег захватања уметничких вредности' (Moritz Geiger, Die Bedeutung der
Kunst, Zugaenge zu einer materialen Wertaesthetik, Muenchen: W. Fink, 1976.), које не
само да се релативизују, него и упућују на доживљавање властитог сутона. Па ипак, ми и
даље слушајући постајемо свесни вредности неке симфоније или оперске арије, као што и
даље читајући можемо да постанемо свесни вредности неке старе србуље или средњовеков-
ног превода са старогрчког језика. Та се област тада јавља и као сасвим поуздано знање
које можемо да проверавамо попут предметности у другим областима.
12 Из Хераклитовог онтолошког увида у логику бивствовања као исконски огањ из онога
што јесте /аналогно појму времена/, следи и начелно висок критеријум сазнавања и компе-
тенција епистемолошког карактера поимања (логике ватре или дубинске свести) истине
као свему заједничке, а не из неке посебне памети. Истина је нешто непосредно сазнајно
извесно, па услед тога он уноси и јак тон (који налазимо у изреци која је сврстана под ред-
ни број 17): „Светина не схвата ствари са којима се судара нити их разуме кад стекне
знање о њима, него то себи уображава.” Уздизање сазнања до перцептивних моћи свести
која је у стању да зађе у дубину, подразумева комплетно поклањање пажње логици
бивствовања у природном склопу. Наизглед, Хераклит је сасвим против живота проведеног
у стању сањања и будност сматра далеко премоћнијом: „Будни имају један једини и за-
једнички свет, а они који спавају окрећу се сваки свом властитом.” „Бити један и заједнич-
ки космос”, претпоставља примаран онтолошки ранг, као што у фр. В73 – „не треба попут
оних који спавају творити и зборити, јер и тада сматрамо да творимо и зборимо.” У складу
са његовим удвојеним кретањем супротности следи и да: „Премда спавају, људи су ипак
радници и сарадници у збивањима у свету”, јер (фр.В88): „Једно те исто је у нама: живо и
мртво, будно и спавајуће, младо и старо. Јер ово друго, променивши се постаје оно прво, и
обратно, оно прво, променивши се ово друго.” Важи и то да (фр.В21): „Што будни гледамо
јесте смрт, а што у сну јесте живот”, са чиме сан добија на сазнајном дигнитету јер се у
њему очитује други тип будности или обраћање пажње на прави живот повезан са енергет-
ским светлосним влакнима знања оног бити напросто. О томе да то човек може, те да му је
такав тип непосредне спознаје могућ, сведочанство се налази у фрагменту бр. 26: „Ноћу,
кад му се угаси очњи вид, човек ипак додирује светлост. Иако жив додирује он у сну мр-
тваца, будан – додирује спавача.” Када се догоди то паљење или додир са светлошћу човек
112
човечанске светлости која се у непрозирној антропологији налази негде

око физичког пупка, Палама од оног који би то хтео да провери захтева
беспрекорност побожног живота и смештање у интелектуалну утихлост
христолике светлости која се појавила из Господа на гори Тавор, са чијим
се јачањем стиче снага да се човек удаљи од још горег пута који од њега
чини горопадно чудовиште.
Човекова природа сама по себи није бедна и безвредна, али он постаје
као мало грамзиво чудовиште испуњено слепилом страсти када подилази
мрачној страни свог бића, и окрене се од светлосне основе на којој заправо
и почива. Када се божанска светлосна основа злоупотребљава или учини
безначајном, па наступи окретање огољеном хедонистичком сензибилите-
ту, услеђује срозавање које такву индивидуу облепљену охолошћу и за-
творену у егоизам, подјармљује приморавањем на грамзивост и извешта-
чена понашања, као са неким уграђеним спољашњим инсталацијама,
чинећи ионако сићушно биће у бесконачном мору словесности још па-
туљастијим; или, како Његош каже – „све се човјек брука са човјеком /
гледа мајмун себе у зрцало”.
Један од валидних начина да се човек оплемени и етосно-онтолошки уз-
дигне јесте и образовање, које може да утиче на мењање типологије њего-
ве свести о стварности. Поглавље књиге насловљено Утицај књиге на
формирање српске средњовековне интелигенције посвећено је испити-
вању у којој мери је на тај процес могла да утиче литература оног времена,
са закључком и где је место да се на такво питање добије меродаван одго-
вор: „Дакле, изворе сазнања учених Срба треба тражити у укупној про-
дукцији српске, бугарске и грчке књиге.” С обзиром на овај методолошки
постулат који није тек залудно ширење теме на оно што тој теми на први
поглед не би припадало, јер се задире у културну баштину других и дру-
гачијих, то неприпадање одмах се разоткрива као привид када се покаже
сам материјал којим се располаже. Да то није само лепа жеља или преко-
мерно истицање, сведоче и следеће констатације аутора: „… књижни по-
тенцијал врхунског српског интелектуалца периода 1371–1459. године
био је за средњовековне прилике огроман, ако се зна да је само на простору
бивше Југославије сачувано око 3000 кодекса целокупног фонда средњо-
вековне књиге, а да се у библиотекама Грчке, бившег СССР-а, Бугарске и
других земаља налази скоро исто толико књига.”13 Oвим се не добија ути-
је будан и располаже са неким немим знањем којим зна за спавајуће, живе и мртве, јер се
те димензије другачијих енергетских поља које је премештање пажње запалило, сасвим
другачије и виде.
113
сак никакве националистичке нарцисоидности, јер аутор профињено и са

стилом уме да покаже да зна како никакав патриотизам, сем лажни, не мо-
же да замени религиозно јединство и солидарност – а поготово не може да
га изједначи са националним партикуларизмом.
Захваљујући еросу који је нагонио на истраживања постао је прегледан
комплекс разасутих списа по фондовима старе и ретке српске књиге, бу-
дући да је близак додир са њима допустио и обимно извођен теренски рад,
којим су се остваривали увиди у наше књижно благо и прибављао мате-
ријал за веродостојно писање о том сегменту културне историје. Писање
др Лазића тако је имало ону снагу убедљивости коју може да издржи само
пажљиво сабрана енергија и самопоуздање црпљено из дубоког упозна-
вања предмета. Стога је он са поносом писао о не баш сасвим познатим
чињеницама: „У разним збиркама на простору бивше Југославије за пе-
риод од 1371–1459. године постоји око 213 кодекса, а добар део припада
и бившем фонду Народне библиотеке у Београду, који је изгорео за време
немачког бомбардовања 1941. године. Фонд збирке манастира Хиландара
на Светој Гори броји око 40 зборника, чију смо структуру узели у обзир у
егзактном делу овог нашег рада. Реч је заправо о динамичкој страни ове
највеће збирке српских средњовековних кодекса, што даје врло репрезен-
тативну слику интелектуалног профила оних који су те кодексе отварали
и читали.”14 Свакако да би такав обим старих књига многе библиотеке по-
желеле да могу да имају и данас, не само због стравичне социјално-еко-
номске кризе која је, може се метафорично рећи, срушила небо над глава-
ма народа бивше Југославије, а нама данас у Србији књиге учинила
онолико приступачним, колико је то била, рецимо, пре изградње шећерана
за обимнију производњу, намирница шећер. У бављењу средњовековним
стварима прави материјал или грађа јесу идеје у својим преносима, засту-
пањима, стављањима на страну и усвајањима, а тај идејни план је још од
Платона наовамо био кључан за енергију духа.
Усклађујући и повезујући разне изворе, према структурној садржини,
саставу промењљивости и елементу зборничког карактера монашко-по-
движничке литературе, Лазић је пронашао да већ у првој половини XIV
века постоје оригинални састави под непосредним утицајем динамизоване
исихастичке оријентације, записујући: „Реч је о трима књигама из руко-
писних збирки бивше Југославије и четири из манастира Хиландара: Исак
Сирин, 1380/95, 372 л., Дечани 76; Златоуст, 1370/85., 420 л., САНУ
62; Доротеј, 1370/80, 295 л. Дечани 80; Хиландар 390; Златоуст По-
сни Монаха Дамјана, трећа четвртина XIV б. 1+356+1 л.; Хиландар
114
399 Зборник, последња четвртина XIV б. 188 л.; Хиландар 457 Зборник,
последња четвртина XIV в. 139 л.; Хиландар 476 Зборник, последња че-
твртина XIV в. 401+1 л.”15 Подробни опис заиста импозантног низа ру-
кописних примерака исихастичког учења о присуствовању и уделу Божи-
јих тзв. „нестворених енергија” са којима је општење обичном чулношћу
искључено, те до којих се долази подвижничким методама дисциплино-
вања воље и ума, зауизимао је велики простор у духу (као и у чулима), за-
служујући да се издвоји и у први план изнесе управо као елемент из укуп-
не богословске заоставштине књижног културног блага нашег народа, те
да се обрати посебна пажња на интензиван утицај тих струјања, чиме се
достиже и садржајна новина. Она мења и потцењивачке ставове историча-
ра попут Оболенског, који су држали да је то тек пуко копирање узора и
готово механичко опонашање без већег значаја по историју књиге и кул-
туре. Већ код претеча исихазма (код Псеудо-Дионисија Ареопагита, Ма-
ксима Исповедника, Симеона Новог Богослова), а да се и не спомињу пре-
водиоци и преписивачи инок Исаија из времена цара Душана, или инок из
Далше из времена деспота Стефана Лазаревића, логосо-логички културни
образац сасвим се устаљује. Следећи исихастичку културу, састављач Го-
ричког зборника за Јелену Балшић (1435–1443), Никон Јерусалимац, са
епистоларним прилозима рефлексивне стилистике, чак и поетске природе
(рецимо: „Повест о јерусалимским црквама и местима у пустињи”, „Увод у
поимање васељене”, „Земља виси сред небесне провалије” л. 262–265 /
Зборник (Савина 21) – Шестодневник Никона Јерусалимца из 1440. г.),
показивао је крајњу иперватичност људске природе, гледајући новозавет-
ним духом васкрсавања на човекову коначност. Кроз њега је проговорила
потреба једне епохе, винувши се до тематске универзалности и достојне
апстрактности, чиме је, уз несамериве преводилачке заслуге и записе ино-
ка Исаије, савијен онај креативни лук православно-словенских исиха-
стичких зборника, који тек треба шире упознавати. Такви зборници радо
су уврштавали тада савремене теолошке писце Јована Дамаскина, Стефа-
на Тивејског, Климента и Теофилакта Охридског, Григорија Синаита
итд., па се заједно са претечама и актуелним исихастама дошло до сазре-
вања атмосфере која је погодовала и нашим ондашњим писцима, да се кроз
разумевање тог кретања у српском друштву подухвате и сами посла про-
дукције књига. Лазићу, свакако, није промакао ни филолошко-логички
врхунац таквих настојања: „Преводом 1371. године Ареопагитског кор-
15 Милорад Лазић, Исихазам српске књиге, Београд, 1998, стр. 174–175. На ово је та-
кође скренуо посебну пажњу својом докторском дисертацијом проф. др Иван Коларић, Све-
ти Сава Српски, харизма и мит, Ниш, 2000, као и сјајним упутствима – Проф. др Иван
Коларић, Филозофско-теолошки лексикон, Златибор, 2004.
115
пуса (Corpus Areopagiticum) од стране српског теолога и преводиоца ино-

ка Исаије, наша култура је добила књигу која је потенцијално утицала на
многе аспекте црквеног, државног и друштвеног живота, као и на естетич-
ке вредности уметности на заласку српске средњовековне државе… На-
име, превод Ареопагитског корпуса уз, до данас најпоузданији запис ино-
ка Исаије о Маричкој бици, представљају свест једног друштва о
историјском задатку на вршењу културне и духовне мисије, у циљу њеног
спасавања, очувањем и стварањем највиших културних вредности.”16
У ово наше модерно време, када су се метафизички појмови и онтолошка
постројења сасвим сасушили и исцрпли, имајући у виду и посредовања
књижевних преноса наслеђа, за која је парадигматична Његошева Луча
микрокозма, највише културне вредности достижне су поново кроз про-
дубљенија читања и разумевања овог нашег богатог књижног наслеђа.
Садржина идеје да се Бог не сазнаје чисто интелектуалним процесом
(сем ако иза тога не стоји фундаменталистичка вера о свемоћи неке вла-
стите самоузрочности, попут армираним бетоном рационалне тврдогла-
вости оклопљеног егоитета, острашћеног према свему што га иоле доводи
у питање), већ да се тим процесом сасвим добро може садејствовати у пре-
ображавању нествореном божанском светлошћу, која физиолошки столује
око човековог физичког пупка, свакако да заслужује свеобухватније сту-
дије и практичко-философске разраде, које би уздигле философију, обо-
гаћујући и теологију и науку, али и антрополошку литературу уопште.
Важан путоказ за ово је и једно место из опуса самог родоначелника иси-
хазма, Св. Григорија Паламе: „… доброта није у природи знања самом по
себи, него у људским намерама, са којима се и знање помера у другу стра-
ну. Из тог је разлога назвао истовремено добрим и злим навике и надаре-
ност у многоговорљивим исказима, снагу красноречивости, знање исто-
рије, откривање тајни природе, многе методе принципа логике, сложена
расуђивања науке, многобројне процене нематеријалних фигура – не само
што је све то колебљиво у зависности од мишљења и подложно лаким изме-
нама, него и зато што су те дисциплине корисне за изоштравање душевног
ока…”17 То што Св. Палама истиче намере (извољеност, утежњеност (из-
16 Милорад Лазић, Исихазам српске књиге, Београд, 1998, стр.235.
17 Према Милорад Лазић, Исихазам српске књиге, Београд, 1998., цитат према руском
преводу – Тријаде у заштиту свештенобезмолвника од Григорија Паламе (1296–1359).
Строже преведено: „Чини се да и он сада онима који неће да обрађују и чувају властито
срце, обећава тачно знање многокретних и узајамно уравнотежених небеских сфера с њи-
ховим својствима, као да је то знање добра и зла, зато што не поседује доброту у властитој
природи, већ у извољењу /намери, избору/ оних који се њиме служе /тачним знањем/,
мењајући се на тај начин и на једну и на другу страну. Пре ових знања, а можда унеколико
116
бор)) као пресудне, као свој основ нашла би и савремена ноематска тео-
рија феноменолошке интенционалности, као и свака суверенија разбори-
тост која попут Св. Василија Великог рестрингује верске садржаје
паганских уверења, а прихвата несумњиво високо изграђена образовна
достигнућа, пре свега логички избрушене појмовне склопове.
Не мали број списа нашао је Милорад Лазић трагајући за средњовековном
литературом, упорно ишчитавајући дебеле прашњаве кодексе, да би успоста-
вио колико-толико поуздано индексирање из којег би се и квантитативно да-
ла ишчитати заступљеност таквог материјала на нашем ондашњем језику, тј.
да би и на тај начин могла да се покаже снага утицаја која отада не јењава
ни до дана данашњег (многи уметници и научници Запада, када су чули за
ово учење итекако су пожелели да се са њиме ближе упознају – многи љуби-
тељи религиозне слободе који не зазиру од дисциплине исихазам помињу са
одушевљењем, споменимо само књижевне примере: Селинџеров Френи и
Зуи, Јонескове Дневнике, или честе реминисценције у делу Семјуела Беке-
та). Следећи ту намеру, он је истакао попис зборника непостојаног каракте-
ра, у којима се такође налазе елементи исихастчких идеја за овај период, као
и преглед зборника непостојаног састава у збиркама бивше Југославије –
Зборник, 1360/70, 462 л, Дечани 75 (ред. бр. 261); Зборник, 1360/70, 201
л, Дечани 103 (р. б. 262); Зборник, 1365/75, 368 л, НБС 26 (р. б. 264);
Зборник, 1370/80, 260 л, Пећ 83 (р.б. 266); Зборник, 1390/1400, 322 л,
УБ Ћоровић 28 (р.б. 268); Зборник (одломак), последња четвртина XIV ве-
ка, 8 л, НБС 8 (р.б. 273); Зборник, крај XIV века, 294 л, Савина 23 (р.б.
278); Зборник, трећа четвртина XIV в. 160 л, Пећ 92 (р.б. 271); Зборник,
крај XIV в. 249 л, Пећ 90 (р.б. 277); Зборник полемичких састава, крај
XIV б. 56 л, НБС 11 (р.б. 402); Зборник житија, 1370/75, 326 л, НБС 17
(р.б. 367); Зборник полемичких састава, („Главизни о Латинах”), крај XIV
– XV в. oко 366 л, Пљевља 41 (р.б. 403); Зборник („Извод из Патерика си-
најског и римског, питања и одговори Атанасија Синајског и др.”), XIV в.
НББ 71 (р.б. Р 108); Зборник, XIV в. НББ 104 (Р 109); Зборник, („Житија
и слова”), XIV в. НББ 637 (Р 112); Јефрем Сирин (одломци), XIV–XV в.
и ради њих, /обећава он/ искуство и милину разноликих језика, говорничку моћ, знање ис-
торије, откривање тајни природе, разнолике методе логичких истраживања, многоделна
испитивања рачунских наука, многолика мерења нетварних обличја са лако преобли-
кујућим поседом гледишта, за шта бих ја рекао да је све и добро и зло, не само с обзиром на
то што, како се чини, после запада онима који се тиме служе и чији се поглед мења заједно
с тим, него зато што је добро занимати се њиме јер вежба душевно око и изоштрава га; али
да је зло бити упоран у њима до старости” (Григорије Палама, Слова у одбрану светих
исихаста, Солун: ЕПН, 1.1.6).
117
НББ 731 (Р 196); Зборник, („Пљеваљски зборник”) последња четвртина

XIV в. 82 л, Пљевља 73 (р.б. 274); (а да у збирци манастира Хиландара по-
стоје и следећи кодекси:) Хиландар 456 Зборник, крај XIV в. 314 л; Хил.
640 Зборник, друга половина XIV в. 121 л; Хил. 476 Зборник, последња че-
твртина XIV в. 2+426 л18. Оно што је у овим предањским списима остало
животно важна а пренебрегнута тема јесте смисао телесности као прафено-
мена. Кроз објективне слике које су продукт атрибута духовно слепог порива
и пратеће маштовитости, у нама се ствар телесно спецификује као нужно
парцијални идентитет са животом који лежи у темељу света представа. Опа-
жајући психофизички организам, покривен телесним сликама које се нижу у
једној струји животног тока, јесте феномен сингуларности који захтева везу
идеја и прафеномена. Знање које увиђа и врши синтезу ових претходећих
знања и открива темељ на коме почива сва природност природе (живе и не-
живе), у унутарсветској сфери налази прву близину у кинестезијама власти-
те телесности. Оно отуда претпоставља тело као прафеномен, који је углав-
ном прекривен неважним структурама и самим тим застрт.
Његово извлачење пред поглед, који подразумева и адекватну пажњу
прегледности, могуће је у потезима који су супротни тенденцијама дерива-
ционог механицизма или пак позитивизма науке. Наука поседује тежњу да
што више искључи субјективно-односне садржаје, или да их преуређујући
уклопи у објективни систем у коме више не представљају никакву сметњу.
Тиме се, у најбољем случају, постиже замена чулних и чувствених квали-
тета механичком метриком чисто квантитативних значења произвољних
тачака, у релацији са неким другим тачкама те идеализујуће егзактности,
као објективација и натурализација, која код древних философа није била
18 Сумарно је описан и садржај кодекса Григорије Палама из 1360/80 г., као тврд текст
са темом из пнеуматологије или о исхођењу Светог Духа у полемици са „Латинима” и син-
тетизацијом учења о Светој Тројици, те са заступљеним материјалом спора са формал-
но-конзервативним ставовима Варлаама и Акидина. Држећи да је настао готово непосред-
но након избијања спора, он је утврдио да представља „идеолошки (догматско-полемички)
извор првог реда који је полазна основа развојног лука српске књиге покренуте византиј-
ским исихазмом” (Милорад Лазић, Исихазам српске књиге, Београд, 1998, стр. 183). Дру-
ги велики представник исихазма Григорије Синаит прошао је некако повољније у Зборни-
ку из 1360/70. године (л. 368–385) и насловљен је Поуке Григорија Синаита о
послушању, страстима, добродетељима, о безмолвију у акростиху, те су ту заступљена
његова искуства умног тиховања и виђења карактера благодати које подразумева (л.
385–401). И у косметском кодексу Доротеј из 1370/80 Дечани 80, где уз поуке о безмол-
вију и молитви следује од листине 134 спис Григорија Синаита казивање мало о безмол-
вију у 12 глава. Циљ је био приспевање у виђење божанског светла или умне светлосне
енергије која исијава из Божијег бића, слично (Фаранском) светлу које је исијавало на Та-
ворској гори у часу Божијег преображења (Матеј 17, 1–13; Марко 9, 2–13; Лука 9,
28–30; Дела ап. 9,3).
118
таква.19 Међутим, проблем је у релативној одређености која се неприметно

провуче као аподиктичка довођењем до логофикујуће хомогености, а овако
виђен холистички став, који као резултат има „хомогеност”, последица је
застирања прафеноменалне оријентације и дикција застрањивања у по-
жељну фикцију. Доследно, таква „апсолутна механика” искључује и идеју
Бога као могућег крајњег узрока света (што парадоксално бива спроведено
у његовом позамашном штиву о философији природе), а у коме се сам Бог,
природа и човек јављају као универзална периферија и акцидентални де-
ривати бивствовања, ако не већ и наговештени сурогати у ликовима симу-
19 Органско сагледавање природе подразумева посредовања која је модерна физиологија
оставила иза себе. Платонова математичка астрономија претпостављала је да су звезде бо-

жанске и да их покреће светска душа („властитом топлином”), те да су душе богова умне,
а да су умна кретања кружна. Мишљењем свемира и његових кружних токова тиме се ула-
зило у близину оног божанског, али није постизано изједначавање с њим. Њен говор исти-
нит је и без оглашавања, јер је „ношен без звука и одјека унутар онога што се само од себе
креће” (Тим. 37б), а за њега важи и да је „говор једнако истинит и када се односи на раз-
личито, како у области оног што настаје тако и у односу на оно што је увек исто” (Тим.,
37б). Телесни свет и његово постојање тиме више нису тек неко просто небиће, већ оно што
у датим склоповима или констелацијама чини јединство идеје и деоништво на истини.
Условљеност свих делова свемира (видљивог и невидљивог из положаја усмерено васпита-
не чулности и одговарајуће регистроване обичне свести): тако је светском душом оживље-
на целовитост, а раздвојени моменти се тиме само приметно показују, омогућени баш тиме
што су делови једне исте надређене животне повезаности. Било да кажемо да је то среди-
ште платоновски Демијург, Отац и Творац или Бог, било Зевс чувар или Велики Дух, име-
новали смо конкретним језиком заправо нешто што тим истим језиком не можемо суштин-
ски да објаснимо, јер нас у томе омета његова тврдо омеђена синтактичка рационалност
аналогија. Очигледно је да је за казивање о таквим стварима неопходна сасвим другачија
синтакса, као и језик који би општио измичући себи основ на којем је утемељен, а то нужно
значи да би у тој мери морао да промени свој идентитет, да више и не би било потребе да
такво општење називамо језиком. Речи људског језика немоћне су да опишу праву ствар-
ност по себи, будући да душа света говори говором или логиком непосредног препозна-
вања, а не посредног именовања које је преводиво. Пренос у тумачење које подразумева
спекулативно поимање јесте саморазликујући идентитет у самоодношењу двоструког кре-
тања, где се то непосредно испосредованим мишљењем самоукида у основу који га омогућа-
ва, порађајући новонастали идентитет присвојене констелације. Смртник обично ненавиди
тај спекулативни говор „немог знања”, јер се достиже кроз одстрањивање унутрашњег
дијалога као улажење у место тишине, где се кретања мисли усклађују са кретањима свет-
ске душе, те подразумева логосност која се обично ни не слути као сродна бивствовању.
Оглашавања из унутрашње тишине претпостављају и да може да дође до тога да се „у души
појави светло као запаљено од искре која одскочи, и онда саму себе уздржава” (Седмо
писмо, 341д), тј. да се појединачна душа рефлексивним поистовећивањима изједначава са
оним од чега је начињена, задобијајући својства и моћи властите изворности. Оно што је
неочекивано и непредвидиво јесу увиди који наступају код петог степена сазнавања, који
се показују другачијом синтаксом, непреводивом у категорије изражаване неким конкрет-
ним језиком, где поезија добија свој надахнути полет, а метафоре показују своје значајне
предности.
119
лација и симулакрума, као омиљених постмодернистичких вредносних изу-

ма. Оријентисање према прафеномену (гетеовски израз), јесте оријентиса-
ње према телесности као датој ту и овде (не тек емпиријски већ и априорно
омогућено живом целином), у њихању према отвореној бесконачности из
овог хоризонта ту и овде, којег је могуће пратити опажањима и рефлексија-
ма. Интересовање се, свакако, може разумети и као активно кретање ка
стварима и продирање у њихову садржину у виду заинтересованости за
свет и бивствовање бића у њему. Давање простора или допуштање просто-
ру да буде оно што јесте као дат, једнако као и констатација да време треба
пустити да се удаљава од нас или да нам се приближава као допуштање
времењења, усклађује нас са светом. Свет ипак тиме није једна субјективна
укупност или обична умска идеја без објективног реалитета, како је при-
хватао и Кант, већ генеративно предметан феномен који бивствујуће дово-
ди у појаву и допушта му временовање, којим смо, самим тим, свакако и ми
условљени, како у својствима опажања оптичких и фото-соматских увида,
тако и при конституцији појмова који иду иза и преко природе.
Управо овакав смисао појма идеје обнавља се у спеву Луча микрокозма
Владике Рада. Сама интенционалност која сачињава темељну структуру
људског духа указује на незатвореност монаде, несаможивост појединца
или несолипсистичко јаство. Човек по Владици Раду налази свој интерес
у интересовању за бића, па су и оно што се сазнаје и онај који сазнаје
заинтересовани за сазнање кроз само бивствовање које сачињава њихову
првобитну економску, педагошку и сотериолошку везу. Тако је могуће из-
бављање из својствене партикуларне и у себи затварајуће се егзистенције,
а начин како је то могуће носећи од старина форму знања, код њега је и бо-
жанска поезија која је идејно надахнута или феноменолошки уздигнута
над запалошћу мунданог простора у световању света, када из њега ’изби-
јају прве искре’.
Разумом достигнута интерпретација сруктура свари у лику теолошког ра-
ционализма није нашла херменеутичку основу своје рекуперације у довољно
снажним тумачењима, јер је у очигледном дефициту акта веровања по пита-
њу карактера Божијег присуства. Исихастички мишљена енергија не уводи
у суштаство и јединство бивствовања никакво раздвајање или цепање (њу
догматичари сматрају добротом, а мистици љубављу), будући да суштаство
само по себи остаје носилац енергија, а енергија полазећи од ствари опет не
може да пређе у твар, јер је у јединству са Богом. Будући да је слобода појаве
исконски саборна у супротстављањима, те да носи непорециво својство самог
њеног пројављивања Божијом вољом омогућеног-испољеног светла и тла,
света, права слобода се указује и на хоризонту побуђености на разазнавање
пред тајном оног највише бивствујућег, с обзиром на које се бивствовање
120
свег бивствујућег тек и одређује у своме рангу. Тиме се она енергетски сме-
шта у својствене границе, аподиктично поимајући оно коначно с обзиром на
безусловно, васкрсавајући у световању света све што јесте, те омогућујући
на тај начин повратак свих ствари путем значења њихове светлосне знајнос-
не суштине у Бога: „Јер он треба да царује док не положи све непријатеље
под ноге своје. Посљедњи непријатељ укинуће се – смрт. Јер све покори под
ноге његове. А када каже да му је све покорено, очигледно, осим Онога који
му покори све. А кад му се све покори, онда ће се и сам Син покорити Ономе
који му све покори, да буде Бог све у свему20” (Кор. 1; 15, 25–28). Стваралач-
ка природа и створена природа у свем су будућем животу нешто што почетну
удаљеност човека од Бога премошћава у животну заједницу, sunous…a или
consubstantialitas, која указује на стање у коме саборност природе јесте или
стање бивствовања, јер Христос је живот, пут и истина, καὶ ἐν τῶ μέλλοντ21ι.
У том смислу је философија природности природе као резултат онтолошког
(платоничког) лова на (светлосно-знајуће) бивстовање, или великог трагања
попут на јеванђеоски начин сабираног знања, један вид философије васкрсе-
ња која проговара у делу Владике Рада или нашег великог песника Петра II
Петровића Његоша. Према таквом виђењу, Божије име тако не припада са-
мо суштини, него и његовим енергијама или својствима као доброта, благо-
дат, премудрост, светлост, промисао, блиставост, љубав итд. Уздизање ка
Богу и освећивање (озаривање) његовим светлом могуће је због тога што вас-
цела твар настоји да се приближи Богу, па Његова енергија саопштена чо-
веку постаје на основу боговиделачког налога и својство самог човека: „Да
стекнемо Бога у себи, да се са Богом начисто сродимо, те да се помешамо са
најчистијом светлошћу.22” Тако је по причешћу и помоћу Божије милости
човеку доступно обожење као степенована величина сличности Богу, што не
значи интензивну истоветност суштине, већ да је по смислу могуће тек енер-
гетско поистовећивање човека с Богом, будући да је човеков дух ерос ума
према Божанском Логосу. Енергија осветљености (Φῶς, Јов., 1, 5), као знање
које превазилази самоодносну рефлексију или огољену рационалност као по-
стоље техно-политичке моћи, а достижући исконску феноменолошку меру,
која свему одмерава оно што је мерено присуством Сведржитеља (Παντοκρά-
τωρ, Апокал. 1, 8), као присуством оног спасоносног Непознатог (Σωτήρ,
Лук. 1,47; Тимот. I, 2,3; 4,10), као исихастичком претпоставком седимен-
тације смиреног умствовања у знању срца (Καρδιογνώστης, Дела ап. 1, 24;
15, 8), и ослонца на заснивање снаге привлачности спасоносног временова-
20 Кор. 1.; 15, 25–28
21 Ефесцима 1, 21
22 Св. Григорије Палама, У одбрану свештених исихаста, 1,3,42
121
ња, које би евентуално могло да крене према нама, та енергија осветљености

од Бога, који обитава у неприступачном светлу (Fîj o„kîn ¢prÒsiton, Ти-
мот. I, 6,16), јесте оно што природа сама у себи негује и љуби. Природност
природе тако баштини овај незаменљиви сотериолошки подстрек кроз ради-
калне антрополошке засаде, усуђујући се на искорачивање у неомеђене ди-
мензије агиолошке ипостаси великог, свевишњег духа (Mšgaj (Тимот.
2,13), `/Uyistoj (Лук. 1,32;76)). Сабирањем и праћењем захватима перцеп-
ције његових енергематика као знакова присуства, тако да сама поседује се-
би својствен несводив логос или сабрано окриље мишљења и певања, у коме
се показује и истовремено и закрива.
У кинематичкој димензији времена (да би се доспело до безусловног ра-
забирања истине као ¢pokat£stasij p£ntwn, разабирања, уздизања и вас-
постављања свих ствари, повратка свега што јесте и бива у Бога: „Којега
треба да прими небо до времена васпостављања свега о чему је Бог гово-
рио устима свију светих пророка својих од вајкада” (Дела ап. 3, 21)), пре-
дочено као видљива и невидљива страна Бога, логосно отеловљеног и вас-
крслог у телесности Господа нашега, Господа мира (KÚrioj tÁj e„r»nhj)
Исуса Христа, у осветљености од јенинствене нарави Бога који обитава у
неприступачном светлу (Fîj o„kîn ¢prÒsiton, Тимот. I, 6,16) – Бог се
схвата дисањем и срцем, а ум се своди на груди и упија дословно тим ду-
ховним средиштем, где се прикупља горући пламен молитве, који преобра-
жава ум и сву природу човека у духовно чуло тачке стапања са Богом, бес-
почетно и бескрајно.23
23 Бог је отуд бескрајни беспочетни искон који се симболички манифестује у својим енер-
гијама и именима, док је за варлаамске хуманисте и потоње рационалне теологе ренесанса

бивао принципијелан само апстрактни појам Бога. Његове манифестације у творевини и
само име Божије више нису сам Бог, него замењени рационализам конструкције тварног
начела: „То се и догодило код Варлаама, да је Бог као самосталан предмет и суштаство
остао сам по себи у виду апсолутне несазнатљивости, а енергије у виду њиховог познавања
и рашчлањености, доспеле су до потпуне одвојености од Бога и сматране су тварним. Тиме
је одједном покопана и хришћанска трансцедентност Бога, тј. Његова нетварност, и пла-
тонско неразликовање тварног и нетварног у мистичком искуству. Стога је било сасвим ра-
зумљиво и основано разјаривање варлаамита против свих практика свештене исихије са
њеним апсолутно разговетним разликовањем човека и богочовека, обреда и тајне, с њемом
мистичном техником самоиспитивања, самоподстицања, исповеди, дисајних и срдачних
осећања… Варлаамски дуализам с јачањем рационализма, постаје картезијанство и ока-
зионализам, при јачању субјективизма (који не може да не јача, јер Бог је – несазнатљива
«ствар-у-себи», а оно што се да сазнати ствара субјект) – кантијанство, а при слабљењу
осећаја за трансцендентно (а њега не може да не буде јер је од самог почетка оно најважни-
је проглашено несазнатљивим) – позитивизам; итд. итд. Речју, ако је Таворско Светло
неодељиво од суштаства Божијег и по томе сам Бог (мада Бог Сам није светлост) – тада је
православље спасено, или ако је Светло одељиво од суштаства Божијег и по томе је твар –
тада почињу апокалиптички грчеви ренесансног Запада.” Алексей Феодорович Лосев,
Очерки античного символизма и мифологии, Москва, 1993, стр. 872–873.
122
Етосни скандал, који је настао са петрификованим формама рационали-

зације појма суштаства у преренесансном периоду, у сукобу око оваквих
виђења стварности, значио је и то да би тај првобитни принцип могао да
буде надокнађен квантитетом разуђених регионалних бивствујућих, од
којих би опет сваки за себе чинио општи моменат, и тако се бавио својом
слободом као степеном надвладавања на рачун друге општости са којом би
се проширивао, што су заиста менталне адске муке које је Његош оштро-
око запазио и богато описао. Владавина те тзв. „универзализације пери-
ферије” као нововековни појам јаства, које хиперболичном сумњом све
друго показује као привид сем себе самог, у модерно доба претакано у во-
љу за моћ, као да је његовом коментатору Аници Савић-Ребац у овом кон-
тексту измакла. Уосталом, да је ствар стајала другачије, могуће је поста-
вити питање, да ли би и сам њен живот изгледао другачије, поготово
с обзиром на очајничке кораке које је предузела на самом његовом крају.
Самој крајњој тачки живљења као да је измакнут ослонац, а то измицање
изгледа да се коренило у есхатолошкој равни, која је без упућивања у по-
длогу ове латентне и занемарене врсте предања остала и сама страна и не-
прозирна.
Сам спев Луча микрокозма Владике Рада почивао је на извођењу на ви-
дело оног невидљивог, да би се одатле отворио узвишенији хоризонт и
бацило снажније светло на најприсутније бивствујуће, или првобитни
натчулни основ природе који она у себи носи. Дужност песника и мисли-
лаца и даље је у томе да осветле начине за тај достојан човека отварајући
препород, који је објавом рођења Бога у природи и историји, светописам-
ска порука јеванђеља унела у каузалитет рефлектовања о природи и сми-
слу историје постојања. Код песника нашег спева то је изазвало потребу
за испољавањем тријумфалног расположења које се не може пренебрећи,
када са узвишеном уметничком тананошћу и ослобођенијом идејном осно-
вом Божијег прослављања, пева:
О преблаги, тихи учитељу,
слатка ли је света бистра вода,
с источника твога бесмртнога!
Од твога су свјетлога погледа
Уплашене мраке ишчезнуле,
Од твога су хода свештенога
Богохулни срушени олтари;
Воскресењем смрт си поразио,
Небо твојом хвалом одјекује,
Земља слави свога спаситеља!
(Л.м. VI, 271–281)
123
Петровић, А. (1986). Аница Савић Ребац и Његошева Луча микрокозма, у:
Д. Зличић (прир.), Зборник (стр. 23–43). Нови Сад: Књижевна заједница.
Alexandrie, d’ C. (1951). Strómates, *Sources chrétiennes, ed. 30. Paris.
Damascenus, I. (1857). De fide ortodoxa. PG 94. Paris: Migne.
Палама, Г. (1982). Слова у одбрану светих исихаста. Солун: ЕПН.
Migne, J. P. (1857). Patrologija Graeca. T. 150; Paris.
Geiger, M. (1976). Die Bedeutung der Kunst, Zugaenge zu einer materialen Wertae-
sthetik. Muenchen: W. Fink.
Коларић, И. (2000). Свети Сава Српски, харизма и мит. Ниш.
Коларић, И. (2004). Филозофско-теолошки лексикон. Златибор.
Лосев, Ф. А. (1993). Очерки античного символизма и мифологии. Москва.
Георг-Гадамер, Х. (1999). Будућност европских духовних наука, у: „Европско
наслеђе”. Београд.
Лазић, М. (1998). Исихазам српске књиге. Београд.
Лазић, М. (1998). Естетичка схватања светог Саве. Београд.
Лазић, М. (2007). Српска естетика аскетизма (1375–1459). Београд.
Origen (1985). O načelima, gl. IV, 3. Stvorenje i stvaranje (prev. M. Mandac). Split
Петар II Петровић Његош (1813–1851): Луча микрокозма. Електронско из-
дање, http://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/njegos-luca_mikrokozma
_c.html.
124
ALEKSANDAR M. PETROVIĆ
Kosovska Mitrovica, Serbia
POETRY AND THEOLOGY

IN PETAR II PETROVIĆ NJEGOŠ
Bishop Rade’s poetry ripened through Serbian cultural heritage. Intellectual edu-
cation and logical considerations in Serbia were employed as a preliminary phase for
reaching theological conceptions of Christianity. Both these spheres of culture
actively pervaded one another, and their synergy and mutual distinguishing were
conducted by many educated people in the long period of cultural efforts and achieve-
ments. In that manner, understanding of theological truths assumed brilliancy which
has been radiating from them inexhaustibly for centuries, epitomizing itself in its
own way in the poetry of the Bishop and Lord of Montenegro, Petar II Petrović Nje-
goš. Njegoš’s poetry is intellectual and emotional at the same time, revealing
philosophically relevant contents in accordance with the manner which was prepared
for centuries. Furthermore, his poetry is contemporary, bearing a clearly subjective
mark. Fusion of Christian teachings and Greek thought as “philosophically relevant
contents” expressed through Christian devices, saved philosophy from falling into
oblivion, and proved itself to be a fertile ground for the formation of ideas leading into
the future. Those ideas answer questions of the sense of things, and they are relevant
to philosophy as well, and help theology in the formation of definitions enabling
access to forms of truth. Through that openness to understanding their ideas and
contents, it also lends clarity to the character of contemporary spirituality.
KEY WORDS : Njegoš’s poetry, theological conceptions of Christianity, philosophi-
cally relevant contents, Medieval Serbian literature, poetics of ideas.
125
УДК: 271.222(497.11)-772-9(497.16)”1830/1851”
271.222(497.11)-726.1:929 Петровић Његош П. II
АЛЕКСАНДАР Д. СТАМАТОВИЋ1
Универзитет у Источном Сарајеву
Филозофски факултет
Источно Сарајево – Пале, Република Српска, БиХ
КАНОНСКИ СТАТУС МИТРОПОЛИЈЕ

ЦРНОГОРСКЕ И ЊЕГОША КАО
МИТРОПОЛИТА 1830–1851. ГОДИНЕ
САЖЕТАК . До укидања Пећке патријаршије, тј. Српске цркве 1766. године од

стране Османлија, Митрополија црногорска неспорно је била у њеном саставу.
Опште расуло епархија Српске цркве, које је наступило послије њеног укидања,
условило је самосталан црквени живот Митрополије црногорске, који је био по-
сљедица њене политичке независности. Одређени утицај на ову Митрополију
имала је Руска црква, но Митрополија црногорска никада се није сматрала њеним
канонским дијелом, о чему свједочи неколико извора из периода митрополита Пе-
тра I. Његов насљедник Петар II наставио је континуитет таквог положаја Ми-
трополије. Проблематика канонског положаја Митрополије у његово доба може
се сагледати из неколико аспеката: канонског, хиротонијског, титуларног и поли-
тичког. У сваком случају, у његово доба, Митрополија црногорска је себе сматра-
ла дијелом Српске цркве, са увијек присутном тенденцијом да ће се њена цјелови-
тост у бољим политичко-државним приликама српског народа обновити. Овај
тренд настављен је и у доба његових насљедника, и окончан је васпоставом је-
динствене Српске цркве 1921. године.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : канони, аутокефалност, Митрополија, Црна Гора, Петар II
Петровић Његош.
1 oss@t-com.me
127
ПОЈАМ АУТОКЕФАЛИЈЕ
И ЊЕНО КАНОНСКО ОДРЕЂЕЊЕ
Да би се сагледала проблематика канонског статуса Митрополије црно-

горске у доба Петра II Петровића, потребно је најприје објаснити сам по-
јам аутокефалије, односно шта тај појам значи? То је грчка ријеч, и озна-
чава организацију која сама (аутос) има своју главу (кефале), односно,
конкретно у црквеном смислу, црква која је независна од неке друге цркве,
тј. црквене власти, а такође и свјетовне, на територији гдје своју органи-
зацију спроводи. У првим вјековима развитка хришћанства, био је велики
број цркава са самосталном управом. То су биле цркве основане од апо-
стола. Но, од V вијека, број самосталних цркава се, због боље комуника-
ције и централизације државне власти, стално смањивао. Послије Седмог
васељенског сабора никејског (другог) од 787. године, број самосталних
цркава је на Истоку знатно смањен, односно био је сведен на седам.2 То су
биле: Цариградска, Александријска, Антиохијска, Јерусалимска, Кипар-
ска, Новојустинијанска и Иверска. Новојустинијанска црква је мало вре-
мена постојала, и нестала је усљед најезде Авара у VII вијеку, а недуго за-
тим и Иверска. Преосталих пет цркава значи има изворну аутокефалност.
Епископ далматински Никодим Милаш као касније цркве набраја: бугар-
ску Трновску патријаршију, која је била укинута усљед најезде Османли-
ја у XV вијеку; Охридску бугарско-српску архиепископију, укинуту у
другој половини XVIII вијека од Османлија; и српску Пећку патријарши-
ју, укинуту од Османлија 1766. године.3
Основ аутокефалности лежи у канонима, који подразумијевају избор
поглавара цркве од својих епископа, тј. епископа своје цркве. Дакле, у хи-
ротонији (рукоположењу) од својих епископа јесте суштина аутокефално-
сти. То се види и по Правилима светих апостола, за које се вјерује да су
их издали сами апостоли 45. године у Јерусалиму. Тако у Правилу првом
стоји: „Епископа нека постављају два или три епископа.”4 Правило пак 37
каже ово: „Два пута у години нека пута нека бива сабор епископа, и нека
међу собом испитују догмат благочестија и ријешавају црквене спорове,
2 Сергије Тројицки, Суштина и фактори аутокефалије, Архив за правне и друштвене
науке, бр. 3, Београд, 1933; Сергије Тројицки, Државна власт и црквена аутокефалија,
Архив за правне и друштвене науке, бр. 6, Београд, 1933.
3 Др Никодим Милаш, Православно црквено право, Задар, 1890, 291–292.
4 Никодим, епископ далматински, Правила Православне Цркве с тумачењима, књ. I,
Нови Сад, 1895, 43.
128
Александар Д. Стаматовић – Канонски статус Митрополије црногорске…
који се истакну: први пут четврте недјеље педесетнице, а други пут двана-
естог дана хипервертеја мјесеца.”5
Правило четврто светог Првог васељенског сабора никејског, одржаног
325. године, у вријеме цара Константина, назначава ово:
„Епископ треба уопће да буде постављен од свију епископа,
који су у епархији, а ако је то мучно, или због какве хитне по-
требе, или због даљине пута, нека се барем три на једно мјесто
сакупе, а одсутни нека такођер свој глас даду, пристајући кроз
грамате, и тада нека се обави рукоположење; утврђење пак свега
тога има припадати у свакој епархији митрополиту.”5 6
Суштину набројених правила потврђује и Правило тринаесто Седмога по-
мјеснога сабора цариградског, одржаног 394. године, у коме стоји:
„Да епископ не може бити постављен, него од многих, а ако је
потреба, три да постављају епископа.”7
У свом дјелу Православно црквено право др Никодим Милаш наводи
која су се звања развила из епископског степена као основног:
„1. Митрополити. Овим именом су се називали епископи, који
су имали право власти у једној пространијој области, у којој је
било неколико епископа, и добили су то име од главних градова
у грчко-римској држави. Први је пут ово име споменуто у кано-
нима I васељенског сабора. 2. Архијепископи. Ово је било цр-
квено име, које се давало старијим епископима, и одговарало
степену митрополита […] 8. Аутокефали називали су се сви они
епископи, који су имали под својом јурисдикцијом неколике
епархије, и који су ту јурисдикцију самостално вршили, незави-
сно од неког другог црквеног старјешине.”8
ОСВРТ НА ХИРОТОНИЈСКУ ХРОНОЛОГИЈУ

ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА-ЊЕГОША
Раде Томов је потврдом тестамента свога претходника митрополита Пе-
тра I од главарске скупштине постао господар Црне Горе 20. октобра (1.
новембра) 1830. године. Истог дана се замонашио, добивши монашко име
5 Нав.дј., 100.
6 Нав.дј., 175.
7 Никодим, епископ далматински, Правила Православне Цркве с тумачењима, књ. II,
Нови Сад, 1896, 143.

8 Као нап. 38, стр. 271–272.
129
Петар. Тако је у историографији познат под званичним именом Петар II

Петровић-Његош. Уопште у историјској, црквеној, књижевној и шире кул-
туролошкој терминологији често се назива Његош, иако су сви Петровићи
себе титулисали као Његоше. Монашки постриг над Петром II извршио је
острошки архимандрит Јосиф Павићевић, који је био најстарији у црквеној
хијерархији, пошто ни цетињски манастир није имао архимандрита. Но,
именом Петар почео се служити пошто је произведен за архимандрита 31.
јануара 1831. године. Ово чинодејство извршио је призренски епископ
(владика) Ананије у манастиру Кому на Скадарском језеру. Ананије је у
Црну Гору побјегао јер је прије тога боравио у Србији, и запао у немилост
кнеза Милоша Обреновића. Његошево објашњење у писму недуго потом од
8. фебруара, писаном Матији Вучићевићу, да су му тада промијенили име
од Раде у Петар прилично је конфузно, јер се зна да се приликом замона-
шења мијења свјетовно име. Његош се у та три мјесеца најприје потписи-
вао као Радивој Петровић, а по произвођењу у чин архимандрита као мо-
нах Петар. На основу одлуке Црногорског сената од 23. маја 1833. године,
Његош је кренуо преко Трста и Беча за Русију, да се хиротонише у звање
епископа.9 Средином јула стигао је у Петроград. Цар се сагласио са Њего-
шевом хиротонијом, одобривши трошак од 15000 рубаља за тај чин. У ис-
том смислу потврду је дао и руски Синод. Свечани чин хиротоније извршен
је 3. августа, уз присуство самог руског цара Николаја I.10
У трећој и посљедњој декади своје владавине Петар I титулисао се као
митрополит. У изворима међутим нема никаквог доказа када је и од кога
он добио ово високо звање у црквеној хијерархији. За разлику од њега, мо-
же се тачно утврдити када је његов насљедник Петар II добио ово звање.
У писму руском конзулу у Дубровнику Јеремији Гагићу од 20. априла
1845. године, Његош потврђује да су му 14. априла дошла два писма, која
му је овај послао још 21. септембра прошле године „послата ми поред гра-
мате, за коју ми ви јављате да ћу по првом параброду получити.”11
Његош је Гагићу јавио 1. маја да је примио касету у којој је Грамата.
То је потврдио и у писму руском вицеканцелару Ивану Воронцову-Да-
шкову од 8. маја: „Маја 1. имао сам част примити грамату на чин митропо-
лита, препорученом уваженим Вашим писмом од 21. септембра минуле
године.”12 Аустријске власти брзо су добиле информацију о овом Његоше-
вом унапређењу. Срески начелник из Котора обавијестио је Предсједни-
штво далматинске владе у Задру актом од 14. маја о томе. Истакао је да је
9 Мираш Кићовић, Петар Петровић Његош, Писма, књ. 7, Београд, 1951, 41.
10 Радослав М. Грујић, Православна српска црква, Београд, 1921, 184–186.
11 Као нап. 44, стр. 359–360.
12 Нав. дј., стр. 221, 223.
130
чак нашао начина да Грамату лично види. Она је од свиле укусно извезена
златном жицом. Руски Синод је дао Његошу за црквене заслуге звање ар-
хиепископа Црне Горе и Брда. За државне заслуге цар му је дао звање ми-
трополита. На Грамати је неколико потписа чланова Синода, или његовог
Предсједништва. Први је потпис архиепископа и митрополита новгород-
ског и петроградског. Начелник је јавио да није потврђено да ли је Његош
сходно томе имао право да носи панкамилавку и крст који се пришива на
њу, што свједочи о високом достојанству у православној цркви. Тврдио је
да од Његоша није добио званично обавјештење о овоме унапређењу, нити
се нада да ће га добити. Молио је владу за упутства како да Његоша убу-
дуће титулише у коресподенцији, те да би било незгодно да не уважи нове
околности у томе смислу.13 Грамата је иначе сачувана у оригиналу, и на-
лази се у сталној поставци ризнице цетињског манастира на Цетињу, те се
и данас може проучавати као извор.
КОНТРАДИКТОРНИ ИЗВОРИ И
КОНСТАТАЦИЈЕ У ВЕЗИ СА КАНОНСКИМ
СТАТУСОМ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКЕ
У ДОБА ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА
Неколико контрадикторних извора о канонском статусу Митрополије

црногорске (цетињске) од укидања Пећке патријаршије 1766. године, на-
вели су низ црквених историчара на сасвим погрешне констатације. Тако
Нићифор Дучић пише: „Руски Синод признавао је православну цркву у
Црној Гори аутокефалном у вријеме славнога митрополита црногорскога
Петра I Петровића Његоша.”14 Јован П. Рогановић констатовао је ово:
„Свети Руски Синод у вријеме Светога Петра митрополита црногорског,
признао је Православну Цркву у Црној Гори аутокефалном.”15 „С обзиром
на аутокефалност Православне цркве у Црној Гори историју њену би мо-
гли подијелити на два периода: први обухвата доба од установе прве епи-
скопије у Зети (1221) па чак до признања њене потпуне самосталности од
Светог Синода Руског. Други би период обухватао вријеме од признања
13 Петар Д. Шеровић, Извјештај среског начелника у Котору о наименовању Његоша
за архиепископа и митрополита, Историјски записи, св.1–2, Цетиње, 1956, 308.
14 Нићифор Дучић, Књижевни радови, књ.9, Београд, 1889, 245.
15 Јован П. Рогановић, Црногорски теократизам 1446–1851, Казан, 1890, 32 (на
руском).
131
самосталности Православне цркве у Црној Гори од стране Светог Синода

Руског па до данашњих дана”, закључио је Павле Ћупић 1901. године.16
Јевросије Поповић и др Мојсије Стојков писали су: „За вријеме влади-
чанства Петра I Петровића Његоша Свети синод Руски признао је Право-
славну цркву у Црној Гори потпуно независном каква је и до наших дана
остала.”17 Радослав Грујић констатовао је ово: „Послије укидања Пећке
Патријаршије Сава Петровић је прогласио себе самосталним митрополи-
том. Ову самосталност признао је доцније свети Синод Руске православне
цркве, а затим и Цариградска патријаршија.”18 У другом тексту везаном за
исту тему, он је написао за Црногорску Митрополију, да се по укидању
Пећке Патријаршије „ослонила на руску цркву која јој је признала аутоке-
фалност.”19 Иста суштина види се и у констатацији Ж. К. Маринковића и Ј.
Игумановића који пишу: „Сава Петровић се прогласио за самосталног ми-
трополита. Ову самосталност признао је касније (за вријеме Петра I Петро-
вића) Руски Синод, а ускоро послије тога и цариградска патријаршија.”20
Да се ради о потпуно паушалним закључцима наведених аутора, говори
низ чињеница. Не постоји у изворима било какав акт, одлука и сл. митро-
полита Саве Петровића, којим он своју Митрополију по укинућу Пећке
патријаршије проглашава аутокефалном, самосталном, независном и сл.
Ово тим прије што ни у канонском смислу то није могао учинити, јер му то-
мос или одлуку о томе не би ни дала Цариградска патријаршија, као мај-
ка-црква православља, с обзиром на чињеницу да то није ни било у њеном
интересу, јер су све територије бивше Пећке патријаршије интегрисане у
њу. Не постоји ни било какав акт, одлука и сл. Руског синода из доба ми-
трополита Петра I Петровића, којима се констатује аутокефалност, неза-
висност, самосталност и сл. Митрополије црногорске, нити би Руски синод
уопште могао то дати једној цркви у канонском смислу, јер аутокефал-
ност, како је већ речено даје Цариградска патријаршија, од које је уоста-
лом и Руска црква сходно канонима исту добила.
Да ни Митрополија црногорска није сматрала себе дијелом Руске цркве,
нити да је ова могла имати било какву јурисдикцију над њом, говоре два
16 Павле Ћупић, Гласник Православне цркве у Краљевини Србији, бр. 3, Београд,
1901, 14.
17 Јевросије Поповић-др Мојсије Стојков, Опћа црквена историја са црквено стати-
стичким додатком, књ.II, Сремски Карловци, 1912, 642.

18 Као нап. 45, стр. 140.
19 Др Радослав Грујић, Црногорска митрополија, Народна енциклопедија српско-хр-
ватско-словеначка (приређивач Станоје Станојевић), Загреб, 1929, 923.

20 Ж. М. Маринковић–Ј. Игумановић, Историја опште Хришћанске и Српске право-
славне цркве, Београд, 1934, 131.
132
извора управо из периода Петра I. Познато је да је он и поред своје изра-

зито русофилске настројености, имао и два момента затегнутих односа са
Русијом. Послије хиротоније за епископа у Сремским Карловцима 13. ок-
тобра 1784. године, од стране митрополита Мојсија Путника, Петар I је
продужио за Беч, а одатле за Русију, тј. Петроград гдје је стигао 5. новем-
бра 1785. године. Иако у изворима није утврђено гдје је и колико он бора-
вио послије доласка у Беч, евидентно је да су до руског двора још прије до-
ласка у Петроград доспјеле интриге у вези са лицима са којима је он био у
контакту по доласку у Беч. У раним јутарњим часовима 8. новембра њега
је полиција ухапсила, стрпала у кола и послала назад (практично протје-
рала). Приликом повратка Петар је из Минска упутио 17. децембра про-
тестно писмо руском министру спољњих послова, у коме поред осталог
стоји:
„Чудновато је такође, како се је могло од мене, као обичног

човјека слободног, захтијевати да ја не могу бити архијереј без
допуштења Руског Синода. Зар они не знаду, да власт Руског
Синода не излази изван граница руске државе? Па и сами четво-
ропрестолни васељенски патријарси не могу тога од нас тражи-
ти будући словено-илирски народи издавно имају свога архије-
пископа, који има право и власт посвећивати архијереја.”21
Други моменат затегнутих односа Петра I са Русијом збио се у другој

половини 1803. и првој половини 1804. године. Он је такође био плод сло-
жених и комбинованих интрига, најприје аустријског барона Розетија код
Руса, да је владичин секретар, иначе авантурист и бивши католички опат,
родом Дубровчанин Франо Долчи, утицао на Петра да покушава да збаци
аустријску власт у Боки, и окрене се ка Француској. У интриге се уплео и
црногорски изасланик у Русији архимандрит Стефан Вучетић, иначе ро-
дом Бокељ, који је од Петровог повјерљивог човјека постао његов љути
противник и конкурент. Русија је почетком 1804. године послала свог ге-
нерала Марка Ивелића, иначе родом Херцеговца, и Вучетића у Котор, као
своје делегате. Они су носили писмо руског цара и Руског синода црногор-
ским главарима. Руски синод оптужио је Петра за немар, нерад, и запу-
штање црквеног живота. Тражено је да дође у Русију да се оправда, а ако
то не уради да ће бити смијењен. Ивелић и Вучетић се међутим нијесу
смјели из Котора упутити даље у Црну Гору због своје безбједности, него
су писма послали главарском збору.
21 Марко Драговић, Русија и Црна Гора од 1780–1790, Гласник српског ученог дру-
штва, бр. 72, Београд, 1891, 224–226.
133
Главарски збор састао се почетком јула. Послао је одговор руском цару.

Потписала га је група главара на челу са гувернадуром Вуком Радоњи-
ћем. У њему поред осталог стоји:
„Сам митрополит Петар има заслуге што нас Турци још није-
су покорили. Руски Синод не може лако знати наше стање и по-
тешкоће […] До сад наше архијереје није нико вукао Руском си-
ноду на одговор, па и овог нашег архипастира нећемо пустити,
да ико над њим тријумфира и да му се суди […] Наш митрополит
није нигда био под заповједи Руског синода, него само под по-
кровитељством нашег императорског величанства, и то под мо-
ралним покровитељством […] Св. Синод нејма никаквог права
заповједати над оним архијерејима који су изван Русије, па зато
с нашим архипастиром никаква посла нејма.”22
Поред наведених констатација црквених историчара о канонском ста-
тусу Митропилије Црногорске у вези са Руском црквом, има и сличних, та-
кође паушалних, које се тичу Цариградске патријаршије. Познати српски
канониста, епископ далматински Никодим Милаш, у свом дјелу „Право-
славно црквено право” констатовао је за Митрополију црногорску: „Само-
сталност цетињске митрополије признала је и цариградска патријаршија.”
Као извор за своју тврдњу, односно критеријум који га је навео да Митро-
полију црногорску уведе у ред аутокефалних цркава, Милаш је у фусноти
под бројем осамнаест навео атинску Синтагму Ралиса и Потлиса, из
1855. године.23 На истом становишту био је др Карол Кадлец 1912. годи-
не, када је констатовао: „Самосталност јој је признала и Цариградска па-
тријаршија.”24 И у вези са овим констатацијама треба такође напоменути
да у изворима не постоји било какав томос, синодална одлука, рјешење и
сл. Цариградске патријаршије, у вези са додјељивањем аутокефалности
Митрополији црногорској.
Кључни извор за Милашеву констатацију била је дакле атинска Син-
тагма. Њени аутори били су грчки црквени правници Г. А. Ралис и
М. Потлис. Штампана је у више томова, а први је штампан 1852. године.
Том интересантан за тему којом се бави овај рад штампан је 1855. године.
Са насловом Аутокефална Митрополија црногорска, под редним бројем
22 А.Попов, Путешествије по Црној Гори, Санкт Петербург, 1847, 107 (на руском);
Милорад Медаковић, Повјесница Црне Горе од најстаријег времена до 1830.године, Зе-
мун, 1850, 151–155.
23 Као нап. 38, стр. 295–303.
24 Др Карол Кадлец, Аутокефалне цркве православних Словена, Словенство – слика
његове прошлости и садашњости – Зборник радова, Праг, 1912, 398–407.
134
девет, стоји текст: „Митрополит скадарски и приморски, архиепископ це-

тињски, егзарх свештеног Трона пећког, деспотис (владика) црногорски и
брдски г. Петар Петровић”. За Митрополију црногорску наведена је фус-
нота са текстом: „Овај ранг има према руском Синтагмату: у Синтагмату,
пак, Велике Цркве25 не помиње се. Некад је био подручни пећком архи-
епископу.”26
Већ на први поглед чињенице у овом тексту контрадикторне су једне
другима, а и доста непрецизне. Из наведених звања поглавара цркве може
се рећи да су она неспорна, али и међу њима има разлика, иако су сва ова
звања настала из епископског степена као основног. Никодим Милаш у
дјелу Православно црквено право, у поглављу Управна јерархија о митро-
политу пише: „Овим су се именом називали епископи, који су имали право
власти у једној пространој области, у којој је било неколико епископа, и
добили су то име од главних градова у грчко-римској држави.” Шта су ар-
хиепископи Милаш наводи: „Ово је било управо црквено име, које се дава-
ло старијим епископима, и одговарало је степену митрополита.” За егзархе
наводи: „Били су епископи, који су имали сједиште у главним градовима
великих окружја у грчко-римској држави, и као такви имали су првенство
части међу митрополитима, који су у истоме окружју били.”27 Канонско
право међутим не познаје егзарха на челу једне аутокефалне цркве.
Послије првог миленијума хришћанства, звање егзарха имало је само
почасну форму. Под егзархом се у свим православним црквама подразу-
мијева титула замјеника или опуномоћеника патријарха, и даје је неком
митрополиту патријарх или Синод, нпр. у случајевима: болести патријар-
ха и друге његове неспособности да привремено врши послове, и том при-
ликом га замјењује егзарх; од смрти патријарха до избора новог (чиме би
егзарх био вршилац дужности патријарха); заступања патријарха при не-
ким преговорима, пословима, закључивањима споразума са неком другом
црквом или државом; као почасно звање итд. Канонски је ово звање имао
једино митрополит Василије Петровић, и то још прије укидања Пећке па-
тријаршије. Вјероватно у знак сјећања на ово звање, крајем XIX вијека,
црногорски митрополити Иларион Рогановић, а затим и његов насљедник
себи су додијелили помпезно звање егзарха Трона пећког. Вјероватно је
ова титулација била по наговору књаза Николе, ради остварења његових
државних амбиција уједињења свеколиког Српства под жезлом Петро-
вића. Ову титулацију у данашњици има митрополит црногорско-примор-
25 Мисли се на Цариградску патријаршију.
26 Георгис А. Ралис–Михалис Потлис, Синтагма, том V, Атина, април 1855, 529 (на
грчком).
27 Као нап. 38, стр. 271.
135
ски Амфилохије Радовић. Навођењем титуле егзарха Трона пећког, и чи-

њенице да је некада био подручни пећком архиепископу, аутори наведене
Синтагме посредно су признали неспорну чињеницу да је до укидања
Пећке патријаршије Митрополија црногорска била у њеном саставу.
У тексту се наводи Петар Петровић, али не прецизира који. Да ли Пе-
тар I или Петар II? Није свеједно је ли Црква у Црној Гори била аутоке-
фална у вријеме Петра I, или четири деценије касније, у вријеме његовог
насљедника. Ова Синтагма писана је 1855. године, што значи када Пе-
тар I и Петар II више нијесу били живи, да би их евентуално аутори ове
Синтагме могли консултовати (путем писма, преко посредника или лич-
ним доласком у Црну Гору) о статусу Митрополије црногорске. У моменту
издавања ове Синтагме, Митрополија црногорска није имала чак ни јед-
ног јединог епископа, што потпуно руши тезу о могућности њеног ауто-
кефалног статуса. Наиме, послије упокојења Петра II, нови епископ Ни-
канор Ивановић хиротонисан је у Петрограду, тек 1858. године. На
основу ових чињеница, поставља се питање колико су уопште Ралис и
Потлис познавали опште прилике у Црној Гори као и њеној Митрополији?
Коначно, тврдња двојице аутора да је аутокефалност Митрополије цр-
ногорске признала Руска црква а није Цариградска потпуно је контрадик-
торна из два разлога. Прво, и већ поменуто, Руска црква као само једна од
помјесних православних цркава, није могла дати аутокефалност Митропо-
лији црногорској, јер канонски то није било у њеној надлежности. Друго,
њихова тврдња да се као аутокефална Митрополија црногорска не помиње
у Синтагмату Велике цркве (Цариградске патријаршије), негира наве-
дене ставове црквених историчара који су цитирани.
Како је већ назначено, у изворима није пронађен било какав акт, сино-
дална одлука, рјешење и сл. Руске цркве којима се званично потврђује или
признаје аутокефалност Митрополији црногорској. Дакле, нека руска
Синтагма, на коју су се позвали Ралис и Потлис, извор је свих конфузија.
О томе црквени историчар Љубомир Дурковић-Јакшић пише:
„Руси су први, колико је познато, убројили Црногорску ми-

трополију у ред аутокефалних цркава. Зна се да су је они унели
у један каталог из 1851. године. По том каталогу Ралис и По-
тлис навели су је у Синтагму као девету по реду аутокефалних
цркава […] Тамо је узгред наведено да су подаци узети из неког
руског каталога и да Црногорске митрополије нема у зборнику
Цариградске цркве који је изашао априла 1855.”
О самој наведеној руској Синтагми Дурковић-Јакшић пише:
136
„Узалуд сам трагао да бих пронашао овај руски каталог, било

писца, Србина или Руса, који би ми нешто поближе знао о њему.
Прегледао сам скоро сва важна издања из црквеног права на
руском и нисам могао наћи да се ма где спомиње овај каталог.
Можда је он објављен у збирци неких законских одредаба, или је
објављен у часопису Христијанскије чтение за 1851. Овај ча-
сопис из тог времена код нас не постоји.”28
Политичке прилике посљедње деценије XX вијека, условљене распадом
комунизма, донијеле су у Црној Гори злоупотребу црквеног питања, у
оквиру кампање денационализације српског народа, започете још 1945.
године. Управо због тога, црногорско-приморски митрополит Амфилохије
Радовић обратио се 1992. године, преко патријарха српског Павла, зва-
нично Московском патријархату да да тумачење улоге Руске цркве у про-
шлости по питању канонског статуса Митрополије црногорске. На овај
акт дат је и званичан одговор од стране предсједника Одјела спољњих од-
носа Московске патријаршије и Светог синода Руске цркве, митрополита
смољенског и калињског Кирила (данашњи патријарх).
У овом акту поред осталог стоји:
„Поводом представке Његовог Високопреосвештенства, Ми-
трополита Црногорско-приморског Амфилохија, подржане Ва-
шом Светошћу, упућене Архијерејском Сабору Руске Право-
славне Цркве, у вези са питањем постојања у прошлом вијеку
тобожње аутокефалије Црногорске епархије, дужан сам да са-
општим Вашој Светости и Архијерејском Синоду Српске Право-
славне Цркве сљедеће:
Хиротонија 1833. г. у Санкт Петербургу члановима Светог
Правтељствујућег Синода Православне Руске Цркве Владике
Петра (II) Цетињског није значила, као што се види из његове
Грамате посвећења, признање њега у својству поглавара Ауто-
кефалне Помјесне Цркве. Очевидно, додјељивање аутокефално-
сти Црногорској епархији са стране Руске Православне Цркве
било је просто незамисливо, с обзиром да она није никада била
дио њене канонске територије. Такође ми не располажемо било
каквим документима, који би свједочили о томе да су се Цетињ-
ски епископи било када признавали са својством предстојатеља
Аутокефалне Помјесне Цркве.
28 Љубомир Дурковић-Јакшић, Одређивање међуцрквеног положаја црногорској мит-
рополији, Историски записи, књ. IX, св. 1, Цетиње, 1953, 86.
137
Хиротонија Цетињског епископа у Санкт Петербургу

1833.г. (аналогно томе и касније хиротоније), била је са стране
Руске Православне Цркве акт љубави ка сестри Српској Право-
славној Цркви, која у то вријеме није имала могућности да по-
пуни упражњену Црногорску катедру…”29
Из свега изнетог изводи се низ закључака у вези са канонским статусом
Митрополије црногорске у доба Петра II. Послије укидања Пећке патри-
јаршије 1766. године, на основу османске силе у сарадњи са Цариградс-
ком патријаршијом, територије Пећке патријаршије биле су унифициране
у њу. Митрополија црногорска и њен митрополит Сава Петровић остали
су ван тог процеса, из простог разлога што је Црна Гора била политички
независна и слободна од Османске државе. Стога је она од тада имала са-
мосталан развитак и црквени живот. То се наставило и послије хиротоније
Петра I у Сремским Карловцима. Неколико извора из његовог периода ја-
сно указују да не само да Руска црква није имала никакву канонску јурис-
дикцију над Митрополијом црногорском, него да је у њој још увијек била
жива свијест о припадности српској Пећкој патријаршији, и нади да ће се
она обновити.
И у доба Петра II Митрополија црногорска наставила је и даље да дје-
лује као самостална, канонски неподложна ни Цариградској патријар-
шији, а ни Руској цркви, без обзира на чињеницу што ће од њега почети
пракса хиротонисања црногорских епископа у Русији, која ће бити завр-
шена са окончањем црногорске независне државе, тј. посљедњег Митро-
фана Бана, из једноставног разлога што при потпуном растројству епар-
хија некадашње Пећке патријаршије то није ни могло бити другачије. И у
самој Грамати којом се Петар II произвео у звање архиепископа и митро-
полита из 1844. године нема помена о канонском статусу Митрополије цр-
ногорске. Уосталом, он се никада није ни титулисао ни потписивао као
епископ једне аутокефалне цркве.
Ни у чисто канонском смислу, Митрополија црногорска у доба Петра II
није могла бити аутокефална. Петар I и Петар II никада нијесу под својом
јурисдикцијом имали три епископа, чиме би се остварио услов и бит ауто-
кефалије, тј. хиротонија поглавара једне аутокефалне цркве од својих епи-
скопа. Од упокојења Савиног насљедника и сестрића митрополита Арсе-
нија Пламенца, до хиротоније Петра I, Митрополија црногорска није
имала нити једног епископа. Сличан случај је и послије упокојења Петра I,
29 Архив Митрополије Црногорско-приморске (Цетиње), фонд Митрополијска акта,
1992, Московски Патријархат, Свети Синод Руске Православне Цркве, Одјел спољњих
црквених односа, бр. 4164, Москва, 13. новембар 1992. (на руском)
138
до хиротоније Петра II. Иста пракса наставила се и послије њега до хиро-

тоније Никанора Ивановића 1858. године. Сасвим је јасно да једна црква
нема нити један прерогатив аутокефалности, када у одређеним временима
нема нити једног епископа, а њени епископи се хиротонишу код других
цркава.
Но, са друге стране, неспорно је да је Митрополија црногорска послије
укидања Пећке патријаршије 1766. године наставила свој црквени живот
као самостална и независна Епархија, захваљујући политичкој незави-
сности Црне Горе, тј. чињеници да османска држава ни по једном прерога-
тиву, па ни по црквеном, није могла извршити репресију. Све остале епар-
хије бивше Пећке патријаршије биле су упућене да се сналазе како знају
и умију, и прилагођавају своје постојање османској држави, Аустрији и
Млетачкој Републици (док ова није престала да постоји). Деветнаести ви-
јек био је вијек националне еманципације српског народа у широком спек-
тру, па и у црквеном, захваљујући државној изградњи Србије и Црне
Горе, и добијањима политичких слобода Срба у Аустријској монархији.
Донекле, овај тренд захватио је и црквену организацију у османској држа-
ви. Стога, већ у другој половини XIX и почетком XX вијека, Митрополија
црногорска себе титулише као независну, самосталну, а некада и аутоке-
фалну, иако није имала никакав канонски услов да таква буде. Неке по-
мјесне православне цркве ту су титулацију у коресподенцији са њом и
прихватиле.
Никада, међутим, Митрополија црногорска није довела своју црквену
бит у питање, штавише, увијек је истицала да је она једина српска и све-
тосавска епархија Пећке патријаршије која је сачувала њену самобит-
ност. Усљед политичко-државних претензија књаза (краља) Николе Пе-
тровића почетком XX вијека, јављају се чак и претензије васпоставе
Пећке патријаршије, али са центрумом у Црној Гори. Суштину постојања
и егзистирања црквене организације Митрополије црногорске најбоље је
исказао предсједник Владе Књажевине Црне Горе др Лазар Томановић,
на свечаној сједници у Црногорској народној скупштини 30. августа
1910. године (по новом календару), приликом уздигнућа Црне Горе у ранг
Краљевине, а књаза Николе у титулу краља рекавши: „Поврх тога, Ми-
трополија цетињска једина је светосавска епископска столица, која је без
прекидања до данас сачувана, и као таква законита престоница и насљед-
ница Пећке патријаршије.”30
На дан проглашења редовног стања у Пећкој Патријаршији 12. септем-
бра 1920. године, пред цетињским манастиром окупљеном народу обратио
30 Из Народне Скупштине, Глас Црногорца, бр. 35, 15. август 1910, 2.
139
се члан Цетињске Консисторије и секретар некадашњег Светог Синода

Краљевине Црне Горе ђакон Иво Калуђеровић, који је поред осталог
рекао:
„Посљедњи плам на Пријестолу Св. Саве, гори увијек, гори и
данас, те својим животом и бићем класички свједочи да је прво-
битна Светосавка аутокефалија Српске цркве увијек и непре-
кидно остајала, да је трајала и дотрајала до данашњег дана. Тај
живи и никад не угашени пламен тињао је на Цетињу, на Прије-
столу старославне Зетске, скендеријске и приморске митропо-
лије, тој јединој митрополији српској, до данашњег дана успје-
шно се одржао црквено-правни континуитет и традиција Пећке
патријаршије”…3031
ИЗВОРИ
1. Необјављени:
Архив Митрополије Црногорско Приморске. (1992). Цетиње: Фонд Митропо-
лијска акта
2. Објављени:
Кићовић, М. (1951). Петар II Петовић Његош, Писма, књ. 7. Београд.
3. Штампа:
Глас Црногорца – Цетиње (1910); Гласник Православне Цркве у Краљевини Ср-
бији-Београд; Службени лист Уједињене Српске Православне Цркве-Бео-
град (1920).
1. Посебна издања:
Дучић, Н. (1889). Књижевни радови,књ. 9. Београд.
Грујић, М. Р. (1920). Православна српска црква. Београд.
Маринковић, М. Ж, Игумановић, Ј. (1934). Историја опште Хришћанске и
Српске Православне Цркве. Београд.
Медаковић, М. (1850). Повјесница Црне Горе од најстаријег времена до 1830.
године. Земун.
Милаш, Н. (1890). Православно црквено право. Задар.
Милаш, Н. (1895). Правила цркве с тумачењима, књ. I. Нови Сад.
Милаш, Н. (1896). Правила цркве с тумачењима, књ. II. Нови Сад.
31 Гласник, Службени лист Уједињене Српске Православне Цркве, Београд, 1920,
84–85.
140
Попов, А. (1847). Путешествије по Црној Гори. Санкт Петербург.

Поповић, Ј, Стојков, М. (1912). Опћа црквена историја са црквено статистич-
ким додатком, књ. II. Сремски Карловци.
Ралис, А. Г, Потлис, М. (1855). Синтагма, том V. Атина.
Рогановић, П. Ј. (1890). Црногорски теократизам 1446–1851. Казан.
2. Чланци и расправе:
Грујић, Р. (1929). „Црногорска митрополија”. У: С. Станојевић (прир.), Народна
енциклопедија српско-хрватско-словеначка. Загреб.
Драговић, М. (1891). „Русија и Црна Гора од 1780 до 1790”. У: Гласник српског
ученог друштва, бр. 72. Београд.
Јакшић-Дурковић, Љ. (1953). „Одређивање међуцрквеног положаја Црногор-
ској Митрополији”. У: Историјски записи, књ. IX, св. 1. Цетиње.
Кадлец, К. (1912). „Аутокефалне цркве православних Словена”. У: Словенство
– слика његове прошлости и садашњости. Праг.
Тројицки, С. (1933). „Суштина и фактори аутокефалије”. Архив за правне и дру-
штвене науке, бр. 3. Београд.
Тројицки, С. (1933). „Државна власт и црквена аутокефалија”. Архив за правне
и друштвене науке, бр. 6. Београд.
Шеровић, Д. П. (1956). „Извјештај среског начелника у Котору о наименовању
Његоша за архиепископа и митрополита”. У: Историјски записи, св. 1–3.
Цетиње.
141
АЛЕКСАНДР Д. СТАМАТОВИЧ
Реcпублика Сербская, Восточное Сараево
КАНОНИЧЕСКИЙ СТАТУС МИТРОПОЛИИ

ЧЕРНОГОРСКОЙ И НЕГОША КАК
МИТРОПОЛИТА 1830–1851 ГОДА
Фирманом султана Мустафы III насильственно и некононически в 1766 году
была упразднена Печская Патриархия, т.е. Сербская Церковь, а ее территории
присоединены к Константинопольской Патриархии. С тех пор все епархии Серб-
ской Церкви были принуждены приспосабливаться различным обстоятельствам,
обусловленным отношением к Константинопольской Патриархии или к государс-
тву, в составе которого они находились. Только Черногорская Митрополия (Це-
тиньская) сохранила свою индивидуальность и не признавала юрисдикцию
Константинопольской Патриархии, находящейся в вассальном положении, благо-
даря своей политической независимости и неподчинённости османской, венециан-
ской и австрийской власти. После упокоения митрополита Петра I Петровича в
1830 году кафедра черногорских митрополитов и Митрополии осталась незанятой
вплоть до хиротонии Петра II в Петрограде в 1833 году. Уже в следующем году
Петр II канонизирует своего предшественника на День св Луки, причислив его к
лику святых как Святого Петра Цетиньского, на основании того факта, что во вре-
мя работ в цетиньском монастыре и перемещения могилы Петра I на другое место
в помещении, его тело нашли нетленным. Этот поступок Петра II встретил неодоб-
рение некоторых кругов Сербской Церкви в Австрии. В 1844 году Петр II получил
от Синода Русской Православной Церкви титул митрополита. Сохранился и один
из портретов Петра II с белой камилавкой на голове, что являлось знаком автоке-
фальной или независимой церкви. После его упокоения в 1851 году, кафедра Це-
тиньской Митрополии осталась незанятой восемь лет, вплоть до хиротонии
Никанора Ивановича-Негуша в Петрограде. Современная черногорская истори-
ография, которая бесспорно разделена на два направления, в более широком кон-
тексте исследования канонического статуса Черногорской Митрополии, а потом и
более узко хронологически и времени Петра II, имеет совсем противоположные
толкования на основании источников по этому вопросу. Исторические факты час-
то представлены как грубая подделка их подлинных свойств и значений. Они ухо-
дят так далеко, что Митрополия Черногорская и ее митрополиты представляются
как церковная организация и личности автокефальной, и по своему характеру не-
сербской епархии. Светосавское значение и принадлежность этой Митрополии, а
также осознание косовского культа связывается с импортацией из Сербии, именно
во время Петра II при посредстве сербов, приехавших сюда с других территорий,
начиная с Симы Милутиновича Сарайлии, Милорада Медаковича и т.д. Факты из
общей, а также и церковной истории, между тем, говорят совсем иное, если толку-
ются научно и без претенциозности.
КЛЮЧЕВЫЕ СЛОВА : Негош, Митрополия Черногорская, Черногория, автоке-
фальность, каноны, церковь.
142
УДК: 821.163.41.09 Петровић Његош П. II
821.163.41.09:811.163.41'373.72
АНА M. ЈАЊУШЕВИЋ ОЛИВЕРИ1

ФРАЗЕОЛОГИЗМИ
СА КОМПОНЕНТОМ „ГЛАВА”
У ЊЕГОШЕВОМ ЈЕЗИКУ
САЖЕТАК . На основу грађе ексцерпиране из Његошевих спјевова Горски вије-

нац и Лажни цар Шћепан Мали, у овом раду анализирамо устаљене лексичке
спојеве у чијем се саставу налази лексема глава. Категоризација фразеологизама
је извршена на основу формално-функционалног критеријума, при чему су издво-
јени супстантивни, адвербијални и предикатски идиоми. Фразеолошке јединице
са компонентом глава у свакој од група реализују више фразеолошких значења,
која се могу уопштено интерпретирати као животна угроженост, затим емотивни,
ментални, етички аспекат човјековог живота, нарочита вриједност или мјера
ствари итд. С обзиром на то да су Његошеви фразеологизми у највећој мјери за-
сновани на народној фразеологији, као посебан задатак овог рада намеће се испи-
тивање односа идиома са компонентом глава у Његошевом језику са онима за-
биљеженим у рјечницима српског језика и, посебно, у језику народних пјесама и
у књижевним дјелима Његошевих савременика који су писали на народном
језику.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : фразеологизам, идиом, лексема, општејезички, варијанта,
трансформација.
1 anna.janjusevic@gmail.com
143
0.1. Предмет овог рада јесте структурно-семантичка анализа фразео-

лошких јединица (ФЈ) са компонентом глава у Његошевом језику.2 Тео-
ријско полазиште истраживања представља руска фразеолошка школа, и
то у првом реду она Мокиенкова, у којој је фразеолошка јединица3 (одн.
фразеологизам, фразеолошки обрт) дефинисана као „релативно устаљен
(постојан), репродуктиван и експресиван спој лексема, који, по правилу,
обједињује јединствено значење” (Мокиенко, 1989, стр. 5).
0.2. Грађа за ово истраживање ексцерпирана је из критичких издања
спјевова Горски вијенац (у даљем тексту: ГВ) и Лажни цар Шћепан Мали
(у даљем тексту: ШМ) у редакцији Радмила Маројевића. Као контролни
корпус послужио нам је и језик епских народних пјесама сабраних у анто-
логији чији је приређивач С. Самарџија (2005) и оних публикованих на
веб-сајту www.umotvorine.net, као и попис ФЈ које је забиљежила Лариса
Раздобудко Човић (2005) у дјелу Стјепана Митрова Љубише.
0.3. У језику Његошевих спјевова забиљежен је укупно 41 фразеологи-
зам чији је интегрални дио лексема глава, а на основу формално-функцио-
налног критеријума подијелили смо их на супстантивне, адвербијалне и
предикатске идиоме.4 Фразеолошке јединице са компонентом глава у сва-
кој од група реализују више фразеолошких значења, која се могу уопштено
интерпретирати као животна угроженост, затим емотивни, ментални, етич-
ки аспекат човјековог живота, нарочита вриједност или мјера ствари итд. С
обзиром на то да су Његошеви фразеологизми, како свједочи А. Пејановић
(2010, стр. 10) у највећој мјери засновани на народној фразеологији, као
посебан задатак овог рада намеће се испитивање односа ФЈ са компонен-
2 Л. Раздобудко Човић испитивала је поступком упоредне анализе однос културне, ко-
нотативне и денотативне компоненте устаљених фраза са соматизмом у Горском вијенцу и
њихових еквивалената у четирма руским преводима. Међу анализираним примјерима на-
шли су се и они са компонентом глава, с тим што је, како и задата тема и методологија на-
лажу, анализа била усмјерена на могућност изналажења адекватних преводних еквивале-
ната у руском језику – в. Раздобудко-Човић, 2001, стр. 12‒28. Другачији приступ
фразеологизмима са именицом глава има Гордана Штрбац (2012), која је ове јединице ис-
питивала са циљем да утврди семантичко-деривациони и појмовно-асоцијативни потен-
цијал лексеме глава у оквиру српског фразеолошког система. Испитивање је уз то изврше-
но и на ширем и другачијем корпусу преузетом из Матешићевог Фразеолошког рјечника
хрватскога или српског језика.
3 У овом раду ће се у истом значењу употребљавати и термин идиом. Идиоми, према
ријечима В. Н. Телије представљају основни тип ФЈ и чине језгро фразеолошке структуре

(Телия, 1996, стр. 58‒59).
4 Примјењујемо класификацију засновану на функционалном критеријуму и термино-
лошке ознаке поткатегорија које даје А. Пејановић у Фразеологији Горског вијенца (Пе-
јановић, 2010, стр. 37‒38).
144
Ана M. Јањушевић Оливери – Фразеологизми са компонентом глава…
том глава у Његошевом језику са онима забиљеженим у рјечницима савре-

меног књижевног и народног језика и, посебно, у језику народних пјесама
и у књижевним дјелима Његошевих савременика који су писали на народ-
ном језику.
1.0. Забиљежили смо само 5 супстантивних фразеологизама. Сви они
имају форму именичке синтагме са конгруентним или неконгруентним
атрибутом. Неки од њих припадају општејезичком фразеолошком слоју и
описани су у рјечницима савременог српског језика, док други, опет, нису
лексикографски обрађени.
1.1. У Његошевом језику присутне су вишелексемне конструкције му-
шка глава у значењу ’мушкарац’, мртва глава у вриједности једнолексем-
не јединице ’умрли’ које припадају и општејезичком фразеолошком слоју:5
МУШКОЈ ГЛАВИ они не различу,
да је нађу и у колијевци,
но је сiјеку једни другијема (ШМ: 1743–17456);
ГЛАВЕ МУШКЕ не копа од пушке,
жељела му кућа МУШКЕ ГЛАВЕ! (ГВ: 2419‒2420);
Чудне пушке, ваља МУШКУ ГЛАВУ (ГВ: 139);
МРТВУ ГЛАВУ не диже из гроба
ни прекова бистра џефердара (ГВ: 2814‒2815).
У подлози фразеологизма мушка глава у Његошевом језику прије се
налази метафора него синегдоха. Мушка глава не означава само биће
мушког пола већ и узданицу, заштитника (жељела му кућа мушке главе)
и као такав представља параметар према коме се мјери вриједност нечега
(чудне пушке ваља мушку главу).7
1.2. Код Његоша се срећу и лексички спојеви млада глава, саморана
глава и глава од закона, којима би се такође могао приписати статус ФЈ:
5 Мушка глава и мртва глава забиљежени са као изрази у РМС/МХ (1, стр. 485) и
РСАНУ (3, стр. 275), али не и у Речнику Његошева језика.
6 Уз сваки примјер наводимо број стиха из одговарајућег дјела.
7 Л. Раздобудко Човић (2001, стр. 12‒28) помиње ФЈ млада глава, несретна глава и
мушка глава и интерпретира их као јединице којима се изражава племенско поимање

мушкарца као главе породице. А. Пејановић фразеологизам мушка глава посматра као
микроконцепт у оквиру макроконцепта „род” и истиче: „Ратник мушкарац био је заштит-
ник и борац (муж је бранич жене и ђетета), и због тога је он имао главну и назамјењиву
улогу у патријархалном ратничком друштву, стога не чуди да је он мјерило ствари […]”
(Пејановић, 2010, стр. 134).
145
Ти нијеси САМОРАНА ГЛАВА (ГВ: 110);

Осамдесет већ имам годинах:
сто путах сам гледа Црногорце,
гледа Турке а гледа Латине:
М Л А Д Е Г Л А В Е онакве не виђах (ГВ: 1968‒1971);
Збиља, пашо, што се огријеши

те поћера ГЛАВУ ОД ЗАКОНА
и остави стадо без пастира
а толике опусти храмове (ШМ: 1092–1095).
Вишелексемни изрази само(х)рана глава и млада глава могли би се
супституисати једнолексемним јединицама – придјевом сам, односно име-
ницом младић. Први од њих, саморана глава, обрађен је у склопу Фразео-
логије Горског вијенца, у којој је семантизован преко именице ’самохра-
нац’ (Пејановић, 2010, стр. 136). Наведене лексичке спојеве не биљежи
ниједан од рјечника, нема их ни у попису ФЈ из Љубишиних дјела, а
нисмо их нашли ни у народним пјесмама, али се не зна да ли таквих кон-
струкција има у народним говорима. Због тога можемо само претпостави-
ти, али не и са сигурношћу устврдити, да је ријеч о индивидуалним, одно-
сно ауторским фразеологизмима. Исти статус има и конструкција глава од
закона описана у Речнику Његошева језика као ’вјерски поглавар’, одно-
сно ’владика’ (РЊЈ I, стр. 115).
2.0. Адвербијални фразеологизми са компонентом глава су, уз супстан-
тивне, најмање заступљени у језику Његошевих спјевова. Они обично ре-
ализују значења квалитета и мјере.
2.1. Идиоми главом без обзира и главом по свијету8 у Његошевим спје-
вовима употребљавају се у функцији адвербијала уз глагол бјежати, а у
Речнику Његошева језика третирају се као синоними са значењем „што бр-
же, што је могуће пре, и у непознатом правцу, у што даље бежати, побећи
не осврћући се ни на шта” (РЊЈ I, стр. 114).
8 У РМС/МХ (I, стр. 484) и РСАНУ (III, стр. 276) унесен је само фразеологизам главом
без обзира (побећи), а у овом првом рјечнику значењу ’што се брже може’ додато је и зна-
чење ’у највећем страху’. У Матешићевом рјечнику као обавезна компонента овог фразео-
логизма наводи се и глагол бјежати, односно побјећи, а у интерпретацију значења укљу-
чено је и ’спасити се бијегом’, као и дословно значење ’бјежати не окрећући се’ (Matešić
1982, str. 135).
Оба фразеологизма забиљежена су и у дјелима С. М. Љубише (Раздобудко-Човић,
2005, стр. 58. и 90). У ГВ се уз то, како свједочи А. Пејановић (2010, стр. 181), употре-
бљава и варијанта са елидираном компонентом глава: бјежати без обзира. Иста форма на-
ђена је и у Љубишином језику (Раздобудко-Човић, 2005, стр. 64).
146
нека бјежи главом без обзира (ГВ: 2692);

бих му младу снаху уграбио
па с њом бјежа главом по свијету (ГВ: 1273‒1274).
Према нашем мишљењу, ријеч је о два фразеологизма, а не о двије вари-
јанте фразеологизма, јер се о варијантама може говорити једино уколико
је опште значење исто. Међутим, главом без обзира има значење ’брзо’, ’са
великим хитањем’, док главом по свијету значи ’далеко’. Оно што је зајед-
ничко за оба фразеологизма јесте да допуњавају глаголе кретања (бјежа-
ти, побјећи, утећи, трчати, ићи) и да одређују околности у којима се
одвија радња обиљежена тим глаголима.
2.2. Идиом као очи у глави, који је код Његоша забиљежен као адвер-
бијал уз глагол држати (у значењу ’чувати / пазити’),9 може имати зна-
чење квалитета, али и квантитета:
Фатиму ће Суљо држати
како очи своје у глави (ГВ: 1859(5)‒1860 (6)).
Овај идиом је у РМС/МХ (I, стр. 485) семантизован прилогом ’особито’,
односно прилошким изразима ’изнад свега’, ’у највећој мјери’. У Његоше-
вом спјеву фразеологизам је претрпио незнатну трансформацију дода-
вањем присвојне замјенице своје у функцији интензификатора.
2.3. Значење количине, и то оне потпуне, Његош изражава фразеоло-
гизмом од врх главе до зелене траве:
дароват им црвене бињаше
од вр[х] главе до зелене траве (ШМ: 976–977).
Истом формом, са незнатном модификацијом првог предлога, користи се
и народни пјевач: „Ранићу те медом и шећером / окитити тебе дукатима /
саврх главе до зелене траве” (Самарџија, 2005, стр. 144). Љубиша, међу-
тим, употребљава обичнији фразеологизам с главе до пете или сврх главе
додно пете (Раздобудко-Човић, 2005, стр. 61), који је забиљежен и у рјеч-
ницима савременог српског језика (од главе до пете) и има значење ’сав’,
’потпуно / сасвим’, ’у сваком погледу’ (РМС/МХ I, стр. 485).10
9 Фразеологизам је у РМС/МХ наведен без глаголске компоненте, а у загради је назна-
чено да се израз користи уз глагол вољети и њему сличне глаголе (РМС/МХ I, стр. 485).
Матешић, међутим, у ФЈ укључује и глагол, а семантизује је као: ’особито брижљиво чу-
вати’, ’вољети изнад свега’ (Matešić 1982, s. v. oko, str. 413). С обзиром на то да се јавља
уз глаголе различитог значења и да њихова промјена уопште не утиче на промјену зна-
чења фразеологизма, мислимо да глаголске компоненте (вољети, чувати, пазити) не улазе
у састав ове ФЈ, зато га и посматрамо у оквиру параграфа у коме се разматрају адвер-
бијални фразеологизми.
147
3.0. За разлику од супстантивних и адвербијалних фразеологизама са

компонентом глава, који су малобројни, предикатски фразеологизми су
изузетно бројни и формално-семантички разноврсни. На основу синтак-
сичког типа конструкције, подијелили смо их на оне изражене глаголском
синтагмом и оне са формом реченице, при чему у оба случаја ФЈ има пре-
дикатску конституентску вриједност.
3.1. Међу глаголским синтагмама диференцирају се спојеви са лексемом
глава у објекатском дијелу и они у којима та компонента има функцију ад-
вербијала.
3.1.1. ФЈ са формом глаголске објекатске синтагме припадају истом
фразеолошком моделу глагол + лексема глава у функцији директног или
индиректног објекта, а само у једном примјеру забиљежена је синтагма
глагол + главу + адвербијал. Овако оформљене јединице остварују разли-
чита фразеолошка значења.
(1) Његошеви спјевови тематски везани за вријеме ратних и друштвених
превирања у којима су се главе лако губиле, и у којима је императив био да
се глава, тј. живот сачува – обилују фразеологизмима типа изгубити гла-
ву, узети главу, главом платити, чувати главу и опростити главу:11
и даде ми своју вјеру тврду

да ће своју ГЛАВУ ИЗГУБИТИ
ал посјећи цара лажавога (ШМ: 3924–3926);
Половина ГЛАВЕ ИЗГУБИТЕ,

не оставте Косу у кавуре –
такво воће није за кавуре! (ГВ: 1839‒1841);
10 ФЈ од траве до главе забиљежена је у Матешићевом рјечнику (Matešić 1982, str. 144).
11 Другачији статус има лексички спој одсјећи/откинути главу у сљедећим примјерима:
„како би им запа да те могу – / главу би ти онај час пощекли / ал ти живу руке савезали /
да те муче, да срце насладе” (ГВ: 549‒552); „Грбичић се мени кунијаше / да су једном
жбири и шпијуни / облагали једнога принципа / пред сенатом и свијем народом / и да су
му главу откинули / баш на стубе његова палаца” (ГВ: 1521‒1526). Лексички спојеви
одсјећи/откинути главу са становишта савременог језичког осјећања заиста пред-
стављају идиоме са значењем ’убити/погубити некога’. Међутим, ствари стоје другачије
када је у питању Његошев језик. У њему се примјери у којима именицу глава регира гла-
гол откинути, посјећи не могу третирати као фразеологизми јер обје компоненте задржа-
вају своје примарно лексичко значење – синтагма описује начин на који је неко погубљен.
148
Хоћаху ми и ГЛАВУ УЗЕТИ (ШМ: 232);

ако слажеш – ГЛАВОМ ЋЕШ ПЛАТИТИ (ШМ: 285);
Ако овај самозванац мрски
ГЛАВОМ лажу сад НЕ ПЛАТИ СВОЈУ (ШМ: 3387–3388);
што не ЧУВА МЛАДУ ГЛАВУ

људска вило (ГВ: 1924 (12));
удри мене – ОПРАШЋАМ ТИ ГЛАВУ (ШМ: 1066).
Како је примијетила Р. Драгићевић, конструкције изгубити главу, узе-
ти главу, главом платити припадају истој фразеосхеми и повезане су
истом темом, која би се могла одредити као ’окончање живота трагичним
путем’ (Dragićević, 2009, str. 41), док би се конструкције чувати главу и
опростити главу могле подвести под тематски оквир ’продужетак живо-
та’. ФЈ опростити главу представља Његошеву варијанту фразеологи-
зма поклонити главу.12
(2) Идиом доћи главе, који се среће у Шћепану Малом у том двочланом
облику, али и у трочланој варијанти доћи врха главе13 заснован је на зна-
чењу окончавања (живота или нечега другог):
Каква људска сила може
ДОЋИ ГЛАВЕ том народу (ШМ: 2033 (37));
Ти се сакри како назре муку,

но народу не бјеше скривања –
но да муци ВРХА ГЛАВЕ ДОЂЕ
ал да му се угаси свијећа! (ШМ: 1907–1910).
И у Љубишином опусу регистрована је ФЈ доћи главе, при чему истра-
живач прави разлику између конструкције доћи главе (послу) са значењем
’завршити, докрајчити’ и доћи главе у смислу ’убити’14 (Раздобудко-Чо-
вић, 2005, стр. 214‒216). Према нашем мишљењу, основно значење иди-
ома доћи главе јесте значење довршавања, докрајчивања неког процеса
12 У форми поклонити главу фразеологизам је забиљежен у РМС/МХ (I: 485) и у Мате-
шићевом рјечнику (Matešić, 1982, str. 145).

13 Обје варијанте фразеологизма забиљежене су у РСАНУ (III, стр. 275‒276), а према
опису датом у том рјечнику, дâ се закључити да их лексикограф посматра као синониме.

У РМС/MХ (I, стр. 484) наводи се само основна варијанта доћи главе. У Матешићевом
рјечнику диференцира се ФЈ доћи главе са значењем ’убити, упропастити, уништити неко-
га’ од идиома доћи доврх (наврх) главе који је семантизован као ’дојадити, досадити неко-
ме’ (Matešić, 1982, str. 136).
149
који је дуже трајао. Уколико се уз ову јединицу налази аниматни неправи

објекат, идиом се може семантизовати и лексемама ’уништити, убити’, док
се за неаниматну допуну веже значење ’довршити, докрајчити’.
(3) Слично значење има и ФЈ сломити главу, која у Његошевом језику
има фонетски лик саломити главу:
сваки јемца код мене остави ‒

неки брата, неки братучеда,
неки сина, а неки синовца ‒
ако бише мене преварили
(ако врагу НЕ САЛОМЕ ГЛАВУ)
да њихове исијечем јемце (ШМ: 3920‒3934).
Овај фразеологизам није забиљежен ни у једном од рјечника, па ни у
Речнику Његошева језика. Сматрамо да није у питању ауторски фразео-
логизам, већ само фонетско варирање идиома сломити главу, који се може
чути у српским народним говорима, макар онима у Црној Гори, а има зна-
чење ’уништити / упропастити’ некога.
(4) Лексема глава јавља се као рекцијска допуна и уз глаголе окрета-
ти, обртати и обраћати, при чему може имати форму словенског гени-
тива или акузатива без предлога, а конструкција је по правилу одрична:15
14 Љубиша се користи и идиомом састављеним од глагола доћи и предлошко-падежне
конструкције до главе: „Али ту треба хитрине големо, а и големо муке, могло би ље и до

главе доћи” (Раздобудко-Човић, 2005, стр. 45). Доћи до главе у овом примјеру, према на-
шем мишљењу, значи прије ’бити у животној опасности’, него ’погинути’.
15 Фразеологизам је у облику главе не окретати / не окренути на некога забиљежен и
у рјечнику савременог српског језика (РМС/МХ I, стр. 484), као и у Речнику Његошева
језика (РЊЈ I, стр. 115), док се у Матешићевом рјечнику (Matešić, 1982, стр. 144) и у
рјечнику О. Н. Трофимкине (2005, стр. 45) јавља без негације – одвраћати главу од кога,
окретати / окренути главу од кога. Осим тога, уз негирану варијанту фразеологизма
који има значење ’не марити’ (РМС/МХ I, стр. 484), односно ’не поклонити (не поклања-
ти) ни најмање пажње коме (чему)’ (РЊЈ I, стр. 115) обавезна је допуна у облику акуза-
тива са предлогом на или за.
И у народним пјесмама као и у Љубишиним дјелима забиљежена је само одрична форма
овог фразеологизма, када он има значење ’не марити / не хајати за нешто’: „Марко слуша,
ништа не говори, / на шатора не окреће главу” (Самарџија, 2005, стр. 120); „Не хћену
Клименти ни главе обратити на главарев савјет” (Раздобудко-Човић, 2005, стр. 76). Код
Љубише је регистрована, додуше, и конструкција окретати главу, али она, према нашем
мишљењу, у примјеру: „а ја окренем главу, да ми срце не пукне с бола и туге!” (Раздобуд-
ко-Човић, 2005, стр. 73) – другачијег је значења од оног које има одрични фразеологизам
(окренути главу = одвратити пажњу).
150
ко се себе не стиди лагати,

тај за свијет НЕ ОБРЋЕ ГЛАВЕ (ШМ: 2408–2409);
а он за то ГЛАВЕ НЕ ОБРАЋА (ШМ: 1889);
слану шаку радо људи лижу,
а на празну НЕ ОБРАЋУ ГЛАВЕ (ШМ: 3059–3060);
Опрости ми Боже свемогући:
када ни ти ГЛАВУ НЕ ОБРЋЕШ
што се чини по земљи несрећној (ШМ: 547–549);
траг по трагу мени погинуо,
да је бјеше Србин уграбио,
ако хоћах ГЛАВЕ ОБРАТИТИ (ГВ 487‒489).
Као што показују наведени примјери, фразеологизам и у самом Њего-
шевом језику има више варијанти. Могу се варирати фонетски ликови гла-
гола (обртати, обраћати), глаголски вид (обратити : обраћати), затим
падежни облици именице глава; варирању је подложан и распоред компо-
ненти фразеологизма – објекат се може наћи и у антепозицији и у постпо-
зицији глагола. Посебно значајан структурно-семантички елеменат пред-
ставља присуство или одсуство негације. Посљедњи наведени примјер
свједочи о томе да је појава потврдне варјанте ипак могућа у Његошевом
језику.
(5) Истом фразеолошком моделу састављеном од глагола и именице гла-
ва у функцији објекатске допуне припада и идиом разбијати главу.16
У Његошевом језику, међутим, поред ове варијанте, јавља се и трансфор-
мисана варијанта ломити главу:17
Рашта ћемо РАЗБИЈАТИ ГЛАВУ
о стијени овој крвавојзи (ШМ: 1320–1321);
16 Фразеологизам је забиљежен и у РМС/МХ (I, стр. 485), као и у Матешићевом рјечни-
ку (Matešić 1982, str. 149) са значењем ’размишљати, мучити се бригама’, односно ’раз-
мишљати о нечему сложеном, тешком’.
17 Варијанта је потврђена и у Матешићевом рјечнику (Matešić 1982, str. 141). ФЈ ломи-
ти главе среће се и код Љубише: „Заврти ми се усред мозга оно што ми бацише ријеч у
сметиште, пак ломијах главу: како да им се осветим” (Раздобудко-Човић, 2005, стр. 61).
Интересантно је напоменути да фразеологизам са имперфективним глаголом ломити и
именицом глава у функцији објекта има потпуно другачије значење од оног са глаголом
свршеног вида ‒ с(а)ломити (главу). Пописана грађа из Љубишиних дјела показује и да
фразеологизми разбити и разбијати главу познају исту значењску разлику. Тако ФЈ раз-
бити главу у примјеру из Љубишиног дјела: „[…] у оној хитњи поплатом попузне, сломије
врат или разбије главу” (Раздобудко-Човић, 2005, стр. 86) ‒ има значење ’погинути’.
151
мисли ЛОМЕ ГЛАВЕ немилостно (ШМ: 2558).

Трансформација је заснована на замјени глаголске компоненте њеним
дјелимичним синонимом, при чему обје варијанте припадају истој фразе-
осхеми са темом ’напорно мислити’, ’мучити се размишљајући’. У Речнику
Његошева језика забиљежена је само прва варијанта (РЊЈ 1, стр. 115).
(6) За разлику од ФЈ не окретати главу и разбијати / ломити главу,
чије се значење тиче социјалне и интелектуалне сфере човјековог живота
(Штрбац, 2012, стр. 107‒113), идиом мирити главе18 припада, у патри-
јархалном црногорском друштву, сфери колективне етике. Забиљежен је у
овом облику само у једној дидаскалији из Горског вијенца:
Скупштина о Маломе Госпођину дне на Цетињу, под видом да
мире неке главе (ГВ: -198).
Како је већ примијећено (ГВ, стр. 49. и 707; Пејановић, 2010,
стр. 145‒146.), овај идиом у синонимском је односу са идиомом мирити
крви,19 који се такође јавља у Горском вијенцу и има вриједност ’прекину-
ти, окончати крвну освету’.
(7) Сви до сада анализирани фразеологизми имали су двочлану структу-
ру глагол + објекат. ФЈ држати главу над облаком има форму синтагме
састављене од управног глагола, именице глава у функцији директног
објекта и адвербијала:
ал никада људска мајсторија
извест кључа да јој скаче неће
више наше Горе поносите,
која ДРЖИ ГЛАВУ НАД ОБЛАКОМ (ШМ: 1390–1391).
Подвучени фразеологизам представља заправо варијанту општејезич-
ког идиома држати главу високо у значењу ’поносити се’, ’бити горд’
(Matešić, 1982, str. 136), а настао је метафоричком замјеном адвербијала
високо падежном конструкцијом над облаком.
3.1.2. Лексема глава може се наћи и у позицији адвербијала уз управни
глагол, са којим формира идиом са јединственим значењем и јединственом
18 ФЈ мирити главе није забиљежен у РЊЈ, док се у РСАНУ (III, стр. 279) и Мате-
шићевом рјечнику (Matešić 1982, str. 141) наводи у лику мирити мртве главе, уз напоме-
ну у првоме од њих да је ријеч о покрајинском изразу. У оба рјечника значење је описано
као ’рјешавати спорове око убистава међу крвно завађеним племенима’.
Идиому мирити главе посвећена је посебна пажња у Фразеологији Горског вијенца, у
којој је посматран у оквиру концепта „част” (Пејановић, 2010, стр. 145‒146).
19 Код Љубише је регистрована само варијанта мирити крви: „[…] дођу у Махине под
изговором као да ће у Црној Гори мирити крви” (Раздобудко-Човић, 2005, стр. 47).
152
синтаксичком функцијом, а то је функција предиката. Најразноврсније су

ФЈ које се односе на умне и душевне, односно карактерне одлике човјека.
А ове конструкције, као што ћемо видјети, подесне су и за бројне трансфор-
мације.
(1) Његош се користи општејезичким идиомима доћи у главу са значе-
њем ’сјетити се’, ’помислити’, ’пасти на памет’ (РМС/МХ I, стр. 874. и Ma-
tešić, 1982, str. 136) и утјерати памет у главу који се семантизује као
’уразумити, опаметити некога’ (Matešić, 1982, s. v. pamet, str. 447):
да му ДОЂЕ У СУЛТАНСКУ ГЛАВУ,
са помоћом турскога Алаха,
може бацит свијет да му прсне (ШМ: 1362–1364);
Спуштавах се ја на ваше уже,
умало се уже не претрже –
од тада смо виши пријатељи,
У ГЛАВУ МИ ПАМЕТ УЋЕРАСТЕ (ГВ: 1169‒1172).
ФЈ доћи (коме) у главу код Његоша је претрпјела незнатну трансфор-

мацију – уз именицу глава додат је атрибут султанска, док је фразеоло-
гизам утјерати (коме) памет у главу, модификован на дијалекатском
плану (јотована варијанта сугласника т: ућерати : утјерати) и на син-
таксостилистичком плану (замијењен је распоред компоненти, тако да су
се испред глагола нашли и адвербијал и објекат).
(2) Истом тематском оквиру – оквиру који се односи на ментални аспе-
кат човјека ‒ припадају и фразеологизми бити убијен топузом у главу и из
главе не вадити, а забиљежени су у сљедећим Његошевим стиховима:
Булгарин је без душе трупина:
он је УБИЈЕН ТОПУЗОМ У ГЛАВУ
не сјећа се што је пређе био (ШМ: 2804‒2806);
Пази добро, ИЗ ГЛАВЕ НЕ ВАДИ,
од каква си рода великога (ШМ: 601–602).
ФЈ убијен топузом у главу нисмо нашли ни у једном од рјечника, а нема
је ни у Љубишиним дјелима, нити у народним пјесмама. Овај идиом и по
структури и по семантици подсјећа на спој бити убијен маљем/мацом у
главу који такође нисмо нашли ни у једном од рјечника нити пописа фра-
зеологизама, а оба би, према нашем мишљењу, имала исту вриједност
’бити глуп’, односно ’бити ментално ограничен’.20
20 Њима је сличан идиом ударен мокром чарапом/обојком по глави, за који Г. Штрбац
(2012, стр. 108) тврди да реферише о интелектуалној (не)способности човјека.
153
Идиом из главе не вадити такође представља Његошеву трансформа-

цију фразеологизма држати у глави, који је у рјечницима (РМС/МХ I, стр.
484; Matešić 1982, str. 136) семантизован глаголом ’памтити’ и фразеоло-
гизмом ’имати на уму’. У овом идиому потврдни глагол држати замијењен
је одричним глаголом не вадити, а претпостављамо да је супституција из-
вршена посредно, преко глагола ставити: држати у глави – ставити у
главу21 – не вадити из главе.
(3) Његош употребљава и идиом стајати на врх главе који у тој форми
није забиљежен у рјечницима:
јер ми није лакши, што ћу крити,
него да МИ НА ВРХ ГЛАВЕ СТОЈИ (ГВ: 948‒949).
Идиом стајати на врх главе у наведеним Његошевим стиховима не
значи исто што и израз стајати на глави који је у рјечницима описан као
’бити у нереду’ и ’бити некоме на првом мјесту’ (РМС/МХ I, стр. 485), од-
носно ’дати предност чему’, ’прво какву ствар урадити’ (Matešić, 1982, str.
150).22 Прије ће бити да је Његошев фразеологизам стајати (некоме) на
врх главе заправо варијанта идиома попети се/пењати се/доћи некоме на
врх главе који се семантизује глаголима ’досађивати’, ’дојадити’ некоме
(РМС/МХ I, стр. 485; Matešić, 1982, str. 145), а настао је замјеном гла-
голске компоненте и овог пута глаголом из истог семантичког круга, али
не и са идентичним значењем.
(4) Другачије значење, а и другачији тип трансформације одликује ФЈ
утећи у бестрв, посвједочену у сљедећим стиховима:
из ње чисто видим и вјерујем
да за ону не знате будалу,
но је ГЛАВОМ У БЕСТРВ УТЕКА (ШМ: 1316–1318).
Овај је фразеологизам настао контаминацијом фразелогизама утећи
главом без обзира23 и бестрага му глава,24 а према нашем мишљењу екви-
21 Исп. ФЈ улити у главу и утувити у главу са сличним значењем (Matešić 1982,
str. 152‒153). Код Љубише се јавља ФЈ из главе турати са значењем ’избацити из гла-
ве, заборавити’: „Тако и Стеван, тура Ружу из главе, а Ружа се ту удомила и царује”
(Раздобудко-Човић, 2005, стр. 36).
22 Трофимкина наводи фразеологизам бити наврх главе и погрешно га семантизује при-
логом ’довољно’, односно изразом ’више није потребно’. У примјеру који наводи: „Скита-
рања по белом свету било му је наврх главе, старост му је јахала на врату” (Трофимкина,
2005, стр. 40) – ФЈ бити наврх главе има значење ’досадити’, ’дојадити’.
23 ФЈ бјежати/утећи главом без обзира у Матешићевом рјечнику описана je као ’спаса-
вати се бијегом’, ’бјежати у паничном страху’, ’бјежати, побјећи што се брже може’
(Matešić 1982, str. 135).
154
валентан је глаголу нестати.25 Овдје је, дакле, ријеч о Његошевој транс-

формацији двају општејезичких фразеологизама.
(5) Његош није само иноватор постојећих фразеологизама, већ и творац
нових. Идиом ућерати маглу у главу регистровали смо у сљедећим Њего-
шевим стиховима:
Ко је да је, он је нама добар:
он је ову земљу прославио
и Турцима много јада дао –
у ГЛАВУ ИМ МАГЛУ УЋЕРАО (ШМ: 3129–3132)
а нисмо га нашли ни у једном од рјечника. Сличног фразеологизма нема ни
у Љубишином опусу нити у епским народним пјесмама. На основу наведе-
ног контекста може се закључити да је лик о коме је ријеч (а то је лажни
цар Шћепан) Турцима (за)дао много јада тако што их је збунио (на шта би
могла указати компонента магла) или заплашио. А да Његошев фразео-
логизам има управо значење ’уплашити’, потврђује и наредна реплика
књаза Долгорукова: „Може лi икад то истина бити / да се Турци, како ми
се прича, / једне лаже баш толико боје?” (ШМ 3131‒3133). Фразеологи-
зам је највероватније настао на основу модела утјерати страх у кости26
(са значењем ’уплашити’), у чији састав такође улази глагол утјерати и
соматизам кости.
(6) Глаголске синтагме у чијем се адвербијалном дијелу налази именица
глава у неком од зависних падежа могу реферисати и о појединостима веза-
ним за погибију. Такви су идиоми с главе погинути и на главу погинути:
Ох до Бога а ох до вијека,
да чудно ли С ГЛАВЕ ПОГИБОСМО (ГВ: 1966‒1967);
Како чусмо за бој на Цетињу
да НА ГЛАВУ ПОГИБОШЕ Турци (ГВ: 2687‒2688).
Оба идиома су семантизована у Речнику Његошева језика – први, према
тумачењу М. Стевановића има значење ’изгубити првака, најзначајнијег
јунака’, а други ’погинути сасвим’, ’потпуно изгинути’27 (РЊЈ I,
стр. 115).
24 ФЈ забиљежена у РМС/МХ (I, стр. 484), а семантизована клетвом ’нека иде до ђавола’.
25 Д. Мршевић-Радовић истиче да изрази са компонентом бестраг, бестрагија и бестрв
преко значења далеког, непознатог, огромног простора, које (у)носи ова компонента, раз-
вијају и значење ’нестати, пропасти’ (Мршевић-Радовић 2008, стр. 32).
26 У тој форми ФЈ је забиљежена у Матешићевом рјечнику, а семантизована је синтаг-
мом ’силно уплашити некога’ (Matešić, 1982, s. v. strah, str. 650).

27 Фразеологизам на главу погинути, како показује Р. Маројевић, ушао је у Његошев
155
(7) И док претходно анализиране ФЈ са компонентом глава допуњавају

глагол погинути, глаголска лексема ваљати (у значењу ’вриједјети’) у
Његошевом језику управља идиомом ваљати мушке главе, којим се изра-
жава посебна вриједност нечега:
Чудне пушке, ВАЉА МУШКУ ГЛАВУ (ГВ: 139).
ФЈ ваљати главе забиљежена је и у рјечницима (РМС/МХ I, стр. 484;
Matešić, 1982, str. 153) и семантизована је синтагмом ’много користити’,
’бити од велике користи’. Код Његоша је овај идиом трансформисан дода-
вањем адјектива мушка уз именицу глава, а осим лексичког, промијењен
је и синтаксички лик ФЈ: умјесто партитивног генитива употријебљен је
акузатив без предлога.
3.2. ФЈ са предикатском конституентском вриједношћу неријетко имају
и форму реченице, а тако структурирани фразеологизми могу остваривати
различита значења.
(1) Значење смртне опасности реализује ФЈ глава виси о концу, која је
посвједочена у стиху из Шћепана Малог:
но ти ГЛАВА САД О КОНЦУ ВИСИ (ШМ: 650).
Ријеч је о општејезичком идиому забиљеженом у рјечницима (Matešić,
1982, str. 137; РЊЈ I, стр. 114), који је у наведеном стиху „разбијен”
уметањем адвербијала сад, а има значење ’бити у смртној опасности’.
(2) Фразеологизми док су здраво главе и здраво твоја глава на рамена,
као и претходно наведени идиом, у вези су са поимањем главе као живота,
а забиљежени су у сљедећим Његошевим стиховима:
ко ће узет наше славе
ДОК СУ НАШЕ ЗДРАВО ГЛАВЕ (ШМ: 834 (19));
ЗДРАВО ТВОЈА ГЛАВА НА РАМЕНА,
ти ћеш пушку другу набавити (ГВ: 2816‒2817).
ФЈ док је (коме) глава на рамену28 унесена је у тој форми у РМС/МХ (I,
стр. 484) и у Матешићев рјечник (Matešić, 1982, s. v. rame, str. 556). Обје
Његошеве варијанте проширене су придјевским предикативом здраве, од-
носно прилошким – здраво, с тим што је код првонаведеног фразеологизма
језик под утицајем дјела Василија Петровића, а представља варијанту руског фразеоло-
гизма разбить на голову (ГВ: стр. 612‒621).
28 У народним пјесмама јавља се и варијанта у којој је компонента на рамену замијењена
адвербијалом на мени/на мене, а лексема глава при том је укључена у облику партитивног
генитива – док је на мени главе: „А ја не дам моје Иконије / док је мене и на мени главе”
(Женидба Тодора Јакшића, http://www.umotvorine.net/sr/articles/details, 26. 1. 2014.).
156
испуштен адвербијал на рамену, а код другог, који је дат у форми опта-

тивне конструкције (здраво твоја глава на рамена) и није било потребе за
навођењем везника док.29
(3) Фразеологизам док је главе на рамену у Његошевом језику доживља-
ва још једну трансформацију: умјесто копулативног глагола уводи се гла-
гол имати уз негацију и добија се нова форма немати главе на раменима,
која је посвједочена у Шћепану Малом:
акo у Скадар сјутра не приспијем,
НЕ IМАМ ВИШЕ ГЛАВЕ НА РАМЕНА (ШМ: 3141–3142).
Увођење негације у фразеолошку структуру неминовно доводи до про-

мјене значења: немати главе на рамена30 значи ’не бити жив’, односно
’бити погубљен’, ’погинути’.
(4) Тематском кругу ’погибија’ припадају и ФЈ мртве главе пролијећу и
докле глава скочи:
Шест путах сам с њим на муку био
ђе прах гори пред очи јуначке
и ђе МРТВЕ ГЛАВЕ ПРОЛИЈЕЋУ (ГВ: 1985‒1986);
вјера турска поднијет не може
да се хаба ДОКЛЕ ГЛАВА СКОЧИ (ГВ: 1017‒1018).
Оба наведена фразеологизма заправо су варијанта општејезичког идио-
ма главе лете/падају који има значење ’гине се’31 (РМС I, стр. 484;
Matešić, 1982, str. 145). Прва варијанта оформљена је тако што је дура-
тивни имперфективни глагол летјети замијењен итеративним пролијета-
ти, а уз лексему глава додат је и атрибут мртве. У другом пак случају до-
шло је до замјене глагола пасти глаголом сличног значења – скочити,
који уз то има и богатији стилистички потенцијал.
(5) Фразеологизмима са структуром реченице у чији састав улази лексе-
ма глава могу се изражавати и другачија значења. Тако ФЈ свијет се (не-
коме) врти око главе из познатог монолога Вука Мандушића има значење
менталне збуњености:
кад је виђу ђе се смије млада
СВИЈЕТ МИ СЕ ОКО ГЛАВЕ ВРТИ! (ГВ: 1279‒1280).
29 У овој варијанти умјесто локатива употријебљен је акузатив са мјесним значењем,

који је иначе одлика црногорских народних говора.
30 И у овом случају присутна је замјена нормативне локативне форме акузативном.
31 У Матешићевом рјечнику наводи се и секундарно значење ’губе се положаји’ (Mate-
šić, 1982, стр. 144).
157
ФЈ окренуо се/завртио се свијет (некоме) око главе32 код Његоша је,

замјеном перфективног глагола завртјети се имперфективним вртјети се
и промјеном распореда компоненти, добила лик: свијет се (некоме) око
главе врти.
(6) Истом тематском оквиру припада и ФЈ има соли у нечијој глави из-
ражена једночланом простом реченицом:
Мусафа ми и мога Курана
У ПОПОВОЈ ГЛАВИ ИМА СОЛИ (ШМ: 1313–1314).
Ријеч је о општејезичком фразеологизму са значењем ’бити паметан’,

’имати разума’ (РМС/МХ I, стр. 485; Matešić, 1982, s. v. sol, str. 625‒626),
који је код Његоша претрпио само синтаксостилистичко варирање: адверби-
јал у (поповој) глави нашао се у антепозицији глагола и логичког субјекта.
(7) У вези са менталним аспектом човјековим је и ФЈ капе лете око гла-
ве, која је забиљежена у сљедећим стиховима:
Алаха ми и његове браде,
баш нам КАПЕ ЛЕТЕ ОКО ГЛАВЕ (ШМ: 3409–3410).
ФЈ капе (некоме) лете око главе доводимо у везу са идиомом врти се ко-
ме капа око главе33, чије значење Матешић описује синтагмом ’имати мно-
го брига’ (Matešić, 1982, s. v. kapa, str. 231). Његошева варијанта наста-
ла је супституцијом глагола вртјети њему блиским, али не и
синонимичним глаголом летјети.
(8) Форму реченице, и то овог пута зависносложене реченице, има и ФЈ
реп ни глава не знају ђе им је, која је посвједочена у Шћепану Малом:
грдно су се смели и смутили –
РЕП НИ ГЛАВА НЕ ЗНАЈУ ЂЕ ИМ ЈЕ (ШМ: 3113–3114).
Идиом не знати гдје је чему глава а гдје реп у Матешићевом рјечнику је
семантизован глаголом ’не разабирати’. Мислимо да је и тај идиом варијан-
та фразеологизма бити без главе и репа, који се посебно наводи у истом
рјечнику (Matešić 1982, str. 134), док РМС/МХ (I, стр. 484) биљежи само
ову форму. У оба лексикона ФЈ је описана прилошким изразом ’без икаквог
реда’, односно прилозима ’збркано’, ’смушено’. У Његошевом спјеву овај је
идиом доживио трансформацију не само увођењем глагола не знати, већ и
нарочитом инверзијом, при којој су субјекат зависне клаузе, који се нашао
32 Ова ФЈ је у Матешићевом рјечнику описана као ’запрепастити се’, ’збунити се због
неочекиване и изненадне вијести’ (Matešić, 1982, s. v. svijet, str. 668).

33 У тој форми идиом је забиљежен и у Љубишином језику, а Л. Раздобудко-Човић се-
мантизује га помоћу глагола ’узнемирити’ (Раздобудко-Човић, 2005, стр. 226).
158
на почетку, и њен предикат раздвојени управном клаузом. У наведеним

стиховима идиом има вриједност израза ’бити збуњен’, због чега га и наво-
димо у оквиру ФЈ са предикатском конституентском вриједношћу.
4.0. Анализа ФЈ са компонентом глава показала је да се Његош користи
јединицама које постоје у народним говорима, преко којих су доспјеле и у
књижевни језик, али је важно истаћи да скоро нема јединице која код Ње-
гоша није претрпјела неки вид трансформације. Најбројнији и трансфор-
мацијама најподложнији су, како смо видјели, предикатски фразеологи-
зми, док су код Његоша прилично ријетки адвербијални и супстантивни
фразеологизми у чији састав улази компонента глава.
4.1. Супстантивни фразеологизми са компонентом глава изграђени су по
моделу именица + атрибут, а њихова значења су прилично монолитна ‒
тичу се човјекових стања и његовог друштвеног положаја. Неки од њих –
мртва глава и мушка глава припадају општејезичком слоју, а за друге, по-
пут саморана глава, млада глава и глава од закона можемо само претпос-
тавити да су Његошеве ауторске форме, изведене на основу постојећег мо-
дела.
4.2. Адвербијални фразеологизми су, као и супстантивни, веома ријетки
и формално су најстабилнији. Скоро да је за неке од њих устаљена не само
форма већ и избор глагола, тако да се у рјечницима наводе и са глаголском
компонентом (пазити/вољети као очи у глави, бјежати/трчати главом
без обзира). С обзиром на то да глагол не учествује у семантичкој интер-
претацији фразеолошке јединице, ми смо идиоме овог типа уврстили у ад-
вербијалне фразеологизме којима се остварују прилошка значења квалите-
та и мјере.
4.3. Језичко богатство аутора, али и његова креативност посебно су еви-
дентни у погледу употребе идиома са предикатском функцијом. Анализи-
ране ФЈ најчешће реализују значења која су у вези са човјековим емоцио-
нално-интелектуалним одликама (не окретати главе, ломити главу, доћи
у главу, утјерати памет у главу, бити из нечије главе, утјерати маглу у
главу, капе лете око главе). Неки од фразеологизама имају значења завр-
шетка / наставка живота (изгубити главу, чувати главу, с главе погину-
ти, на главу погинути), затим значење довршавања (доћи главе), које у
крајњој линији прелази у нестајање (утећи главом у бетрв), односно
уништавање (саломити главу).
Најчешћи вид трансформације јесте замјена лексичких компоненти си-
нонимичним (разбијати : ломити главу) или значењски блиским ријечима
(убијен топузом у главу : убијен маљем у главу; капе лете око главе : капе
се врте око главе; стајати на врху главе: попети се на врх главе; докле
глава скочи : докле глава падне). Понекад пјесник гради варијанте и дода-
159
вањем лексема у постојећи идиом (доћи врха главе), али и контаминацијом

двају фразеологизама (утећи главом у бестрв : утећи главом без обзира,
бестрага му глава).
Неријетко су лексичке промјене праћене и измјеном синтаксичке струк-
туре: употреба директног објекта у акузативу умјесто словенског генитива
(не обраћати главу/главе), употреба негације (из главе не вадити : држа-
ти у глави; окретати главу : не окретати главу), употреба глагола несвр-
шеног умјесто глагола свршеног вида (свијет се врти око главе : свијет се
некоме заврти око главе) или итеративног умјесто дуративног имперфек-
тивног глагола (главе лете : мртве главе пролијећу).
Трансформације на синтаксостилистичком нивоу огледају се у промјени
распореда реченичних дијелова (не знати гдје је коме реп, а гдје глава : реп
ни глава не знају ђе им је). Ваља напоменути да је ово посљедње варирање
често условљено и ритмичком структуром стиха.
Наша анализа ФЈ са компонентом глава показује да се Његош не кори-
сти само фразеолошким општејезичким благом, које његов стваралачки ге-
није има потребу да преобликује, већ и сам, на бази постојећих фразеолош-
ких модела, твори нове фразеолошке јединице, какве су на примјер
утјерати маглу у главу, која до сада није нигдје забиљежена нити семан-
тизована, и с главе погинути, коју је забиљежио и објаснио М. Стевановић.
ИЗВОРИ
ГВ: Петар II Петровић Његош. Горски вијенац. Критичко издање. Текстологија.
Редакција и коментар Радмило Маројевић. Подгорица: ЦИД, 2005.
ШМ: Петар II Петровић Његош. Лажни цар Шћепан Мали. Рукопис критичког
издања. Ред. Р. Маројевић.
Самарџија, С. (2005). Антологија епских народних песама. Приредила С. Са-
марџија. Београд: Политика и Народна књига.
www.umotvorine.net
Dragićević, R. (2009). „O problemima identifikacije frazeologizama”. Südslavistik
online. Nr 1, str. 35‒44. http://www.suedslavistik-online.de/01/dragi ce-
vic.pdf
Matešić Ј. (1982). Frazeološki rječnik hrvatskoga ili srpskog jezika. Zagreb: Školska
knjiga
Мокиенко, В. М. (1980). Славянская фразеология. Москва: Высшая школа
Мршевић-Радовић, Д. (2008). Фразеологија и национална култура. Београд:
Друштво за српски језик и књижевност Србије
160
Пејановић, А. (2010). Фразеологија Горског вијенца. Подгорица: Црногорска

академија наука и умјетности
Раздобудко-Човић, Л. И. (2001). Руско-српска компаративна истраживања.
Београд: Ведес
Раздобудко-Човић, Л. И. (2005). Стилски ефекти Стефана Митрова Љубише.
Нови Сад: ИТП „Змај”
РМС/МХ I. Речник српскохрватскога књижевног језика, књига прва. Нови Сад:
Матица српска и Загреб: Матица хрватска, 1967.
РЊЈ I. Речник Његошева језика, књ. I. ур. М. Стевановић. Београд и Подгорица,
1983.
РСАНУ III. Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књига
трећа. Београд: САНУ, 1965.
Телия, В. Н. (1996). Русская фразеология. Москва: Школа «Языки русской куль-
туры».
Трофимкина, О. И. (2005). Сербохорватско-русский фразеологический словарь,
Москва: «Восток‒Запад».
Штрбац, Г. (2012). „Фразеологизми с лексемом глава у српском језику”. Зборник
Матице српске за филологију и лингвистику, XV/2, стр. 105‒118.
161
АННА М. ЯНЮШЕВИЧ ОЛИВЕРИ

Косовска-Митровица, Сербия
ЛЕКСИЧЕСКИЕ СОЧЕТАНИЯ С
КОМПОНЕНТОМ ГЛАВА В ЯЗЫКЕ НЕГОША
На основании материала, эксцерпированного из поэм Негоша Горный венец и

Самозванец Шчепан Малый, в данной работе дается анализ лексических сочета-
ний, в составе которых находится лексема глава. Учитывая то, что лексические
сочетания с данным словом в языке Негоша могут иметь более свободную или бо-
лее устойчивую структуру, материал классифицируем в две группы. В первую
группу входят фразеологические конструкции, компоненты которых не охвачены
полностью процессом идиоматизации, а во вторую – фразеологизмы, которые от-
личаются непрозрачностью и компактностью. Делая анализ обоих типов сочета-
ний, учитываем то, принадлежит ли определенная единица общеязыковому
фразеологическому слою или представляет собой иновацию Негоша, т.е. авто-
рский фразеологизм.
КЛЮЧЕВЫЕ СЛОВА : лексема, лексическое сочетание, фразеологическая конс-
трукция, фразеологизм, идиоматизация, значение.
162
821.163.41.09-6 Караџић В. С.
АНА M. МУМОВИЋ1
ЗВЕЗДАНА М. ЕЛЕЗОВИЋ2
Институт за српску културу Приштина
са привременим седиштем у Лепосавићу
Oдељењe за књижевност и језик
Лепосавић, Србија
ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

И ВУК КАРАЏИЋ КАО
ИНСПИРАЦИЈА УМЕТНИКА
САЖЕТАК . Рад осветљава мисију и трајање два великана српске књижевне и

културолошке мисли: Петра II Петровића Његоша и Вука Караџића. У првом де-
лу, разматрајући преписку између два великана, у писмима откривамо карактер
њихових односа, стваралачке мисли и борбе за освајање европских вредности, као
и начин на који Његош живи данас у светлу обележавања два века од његовог
рођења. Други део осветљава Његошев и Вуков долазак на Косово и Метохију
кроз призму споменичких решења, аутора Павла Пејовића и Зорaна Каралејића,
који су подигнути па уништени у Приштини деведесетих година. Циљ рада јесте
да у равни књижевности и ликовне уметности осветли културну заоставштину
два велика ствараоца.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Петар II Петровић Његош, Вук Караџић, писма, споменик,

култура, трајање.
1 djordj_ana@yahoo.com
2 zvezdana.el@gmail.com
163
Писма Петра II Петровића Његоша, а има их 1808, индикатори су

уметникове поетике и начина генерирања идеја. Али, још више, она су
важна за разумевање и тумачење живота и слике историјског времена у
којем ствара, влада и живи пустињак цетињски. Овом приликом у писмима
ислеђујемо само Његошев однос према Вуку Караџићу, као једном од сту-
бова српске културе и њене афирмације у Европи. О Вуковом схватању
културе пишу Предраг Палавестра, Милан Радуловић, Јоже Погачник и
други.
У писмима је важно најпре пратити тај братски однос између великана
српске књижевне и научне мисли. Потписујући се као „архим(aндрит)”, на
пример, Његош једно писмо завршава речима дубоке оданости: „За дуго
остајем твој прави и искрени доброжелатељ и слуга”. Из Петербурга
1833. године, града који доживљава као да је „међу најљепшијема столи-
цама европејскима”, надахнут моћима великога рускога народа и цара,
јасно указује на њихову сарaдњу и заједничку културну мисију у са-
купљању и штампању народних песама, као и на интересовање за своје де-
ло Глас каменштака.
Како Његош подржава Вука и колико вреднује његов сакупљачки рад
илуструје експлицитан критички суд:
„Српски је Хомер у народној поезији који је хоће разумјети и
коме је српскост мила; а ко неће, залуд му сва добра качества
праве пеозије у народним пјеснама, у којима се налазе” (Његош,
2001, стр. 65).
Исти однос према народним умотворинама Његош показује и у писму од
7. фебруара 1836. године, тражећи да се штампају све песме Теодора
Икова, које му овај шаље на дар, јер треба да буде „за удивљеније људима
ови прости Србин који је оволико пјесамах мога упамтит у своју просту
главу” (2001, стр. 76).
У писму из августа исте године, потписујући се као „влад(ика) црногор-
ски” и најављујући да ће доћи у Беч, Његош од Вука захтева да му не
шаље примерке Каменштака, и закључује:
„зато не остаје ми ништа друго него те љубазно поздравити са
жељом да те скоро у добром стању затекнем, а међутијем остајем
Твој особити почитатељ” (2001, стр. 66).
Следеће писмо Вуку Његош шаље из Трста новембра исте године. Тон
помало званичног Његошевог обраћања из првог писма, означеног форму-
лом „Многопочитајеми Стефановићу”, у другом писму постаје интими-
стички и означен је обраћањем „Дражејши Вуче”, док у писму из Трста
164
Ана М. Мумовић, Звездана М. Елезовић – Петар II Петровић Његош…
прелази на европски начин обраћања и гласи: „Господин Караџић”. Пред-

мет писма на путу повратка у завичај: „Ја данас пођо за Црну Гору”
(2001, стр. 67) су свакодневне бриге око питања културе, штампања књи-
га, ливења штампарских слова, повезивања с другим културним послени-
цима и подвижницима. За људски лик Његошев и за историјски склоп вре-
мена у којем делује као владар, владика и писац индикативан је
драматичан исказ и молба Вуку: „јавите ми штогод у оне крше, отуд ћу и
ја вама писати”.
Може се само слутити колико га је болела културолошка разлика између
петерсбуршке културе сјаја и крша дивље земље и дивљег и оскудног на-
рода у којој влада. Владика црногорски ово, као и друга писмо, потписује
речима: „Ваш искрени српски почитатељ” (2001, стр. 67). Исказ упућује
на пријатељство и националну идентификацију великих српских ствара-
лаца 19. века.
У марту 1834. године опет као „искрено српски почитатељ”, наглаша-
вајући да пријатељство и љубав остају, Његош шаље Вуку писмо које но-
си високо поштовање: „Почитајеми господин Караџићу”. У писму се инте-
ресује за судбину српских слова: ј, љ, њ и за лепоту већ изливених слова:
„Разгледајте лијепо једна и друга, пак ми искрено кажите која су љепша”
(2001, стр. 69).
Каменштак је ту опет једна од спона међу писмима. У овом су јасно де-
финисане суштина и генеза наслова, али и функција књиге у овим кршима:
„Каменштак овђе је писан, пак нек се овђе и штампа” (2001, стр. 69), за-
хтева Његош. Аналогијом се може, ван сумње, закључити да је то траг
којим, на пример, вреди ићи на путу разумевања реторике наслова и оста-
лих дела, посебно Луче микрокозме и Горског вијенца, као везе и односа
између историје и биографије писца.
Као „особити почитатељ владика црногорски”, бавећи се и даље слови-
ма, 19. априла 1834. године саопштава Вуку део свога културно-просве-
титељског пројекта:
„Ја сам намјеран штампати овђе букваре, часловце и псалтијере,
и то на малом колу” (2001, стр. 71).
Овај државни и лични пројекат јасно дефинише неук народ којим Вла-
дика влада и који духовно предводи. А велики формат његове душе и муке
изражен је у писму Васу Поповићу, којега у исто време позива да постане
„сасвим житељ пустиње цетињске”, предочавајући му своје осећање:
„Ти знаш какво је моје срце – доста сам ратова, блажени иже в
рај внидоша и раја не увидјеша” (2001, стр. 72).
165
Континуитет преписке сведочи о заједничком интересу и циљу велика-

на српске речи. У писмима, као и у делима, историјском или космичком
спеву, Његошева мисао се непрестано распиње између божанске идеје:
– „све ће бити како бог узоће” и световне праксе: „а за хартију како ја
узоћу” (2001, стр. 74), и
– између потраге за добрим певачима народних песама, што му их Вук
тражи, и одбијања да пише о којекаквим бесмислицама.
Писмо упућено са Цетиња 16. новембра 1834. године окончава роман-
тичним стиховима, пуним набоја и патоса, апострофирајући свест и прак-
су којима се подиже национална свест. У њима доминира идеја да се обоји-
ца налазе на заједничком задатку, па зато писмо потписује речима „твој
искрени В. П. Петровић” (2001, стр. 77):
Збогом остај збиљски Србе,
храни српства душом грубе,
буди свагда оне ћуди
да ти српством дишу груди,
па ћеш сваком мио бити,
душом ћу те ја љубити.
О присној вези Његошевој и Вуковој и о уважавању рада и функције
сведочи писмо написано две године касније. У том писму Његош резимира
рад на сакупљању и преписивању сто двадесет песама од неког Тодора
Икова и Вука обавештава о штампању пословица. За однос који пратимо,
а из којег се пресликавају карактери великих људи и околности у којима
раде условљени историјом, битне су две идеје:
1) „Али сте Ви они који ћете опростити”, каже Његош, извињавајући
се уколико је закаснио с одговором, и начин на који поздравља Вука: „Ја
љубезно Вас, сву вашу фамилију, поздрављам, све ваше пријатеље и
добротворе” (2001, стр. 76); и
2) Последњи из низа већ наведених стихова из наведеног писма у но-
вом обраћању Вуку доживео је суштинску измену. Стих душом ћу те ја
љубити у новом писму гласи: вјечно ћу те спомињати (2001, стр. 77).
Дакле, однос према делу, раду и човеку у емоционалној равни, из првог
писма, померен је на временску раван трајања, односно вредновања, у
другом писму.
Кратка анализа Његошевих писама упућених Вуку у светлу разуме-
вања и тумачења њихових односа, живота и услова у којима су стварали,
као и вредновања домета њихових дела у историји српске културе најпре
166
ће нам дати одговоре пођемо ли од писма писаном на Цетињу 1. новембра

1847. године – године која се сматра историјском за српску културу3
(Кецмановић, 1949, стр. 7). Указујемо на драматичну исповест „почита-
теља и слуге”, Владике црногорскога:
„Бог и ја савим знамо моје положеније. Паклена се мрежа ра-
застире. Стари су се ђаволи бојали крста, а данашњи се боје сво-
боде. Да је човјек постојан, што би требало да је, ја бих јој
најусрднији жрец био, али ми кад и кад крвава и тврда борба до-
сади, те проклињем час у који је скочила ова искра у наше горе
из гомилах пепела и величине Душанове, рашата и она није умр-
ла ђе се огњиште српско угасило, но се припела на гору те бјеска
и довукује на себе громове, злобе и зависти, како златна игла
потресне стријеле облачне. Не, Боже ме сачувај! Ја сам највиши
грешник на земљи када што противу ње помислим – она једина
нас издваја од проче животиње” (2001, стр. 186).
Филозофску и поетску снагу овог писма, и пројекцију властите судбине
и личности, Ђорђевић (2007) је показао тако што га је пресложио и дао му
песничку форму, у којој је централни знак Ја бих — па оно изгледа овако:
Бог и ја савим знамо моје положеније.
Паклена се мрежа разастире.
Стари су се ђаволи бојали крста,
А данашњи се боје свободе.
Да је човјек постојан, што би требало да је,
Ја бих јој најусрднији жрец био,
Али ми кад и кад крвава и тврда борба досади,
Те проклињем час у који је скочила ова искра
У наше горе
Из гомилах пепела и величине Душанове,
Рашата и она није умрла
Ђе се огњиште српско угасило,
Но се припела на гору те бјеска
И довукује на себе громове, злобе и зависти,
Како златна игла потресне стријеле облачне.
Не, Боже ме сачувај!
3 То је „година велике прекретнице у историји наше културе, тада су отворене перспек-
тиве развоја наше књижевности и наше науке” – јединствена је оцена књижевне критике
и културологије и односи се на штампање Његошевог Горског вијенца, Песама Бранка
Радичевића, Рата за српски језик Ђуре Даничића и Вукова превода Новог завјета.
167
Ја сам највиши грешник на земљи

Када што противу ње помислим.
У писму се прелама драма световног и духовног владара, ствараоца и
практичара: „Стари су се ђаволи бојали крста, а данашњи се боје свободе”.
Ово писмо открива битне идеје с којима се рве Његош, и проблеме које мо-
ра да решава: „Да је човјек постојан […] али ми кад и кад крвава и тврда
борба досади, те проклињем час у који је скочила ова искра у наше горе из
гомилах пепела и величине Душанове”. Готово да би се могло рећи да се
већ само из овога писма може закључити зашто народ о њему пева као о
најмудријој српској глави4 и, посебно, зашто је и како он постао инспира-
ција уметника: вајара, сликара, писаца.5 Религиозна идеја и етика чине
битан слој Његошеве мисли и акције и имају практични смисао: борбу за
слободу народа српског.
Анализирајући преписку у том смислу и трагајући за њеном суштином,
Андрић6 пише да је Његош трагични јунак косовске мисли и на тај начин
одређује њену основу и висинско усмерење:
„Кад би се судило по овој преписци, могло би се закључити да
највећи песник нашег језика није ни имао личног живота: свака-
ко у њој се тај живот не види, него ту и тамо назире. Разлог томе,
наравно, није у преписци, која је донесена у целини и савесно
урађена, него у судбини Његошевој у којој се живот једног чове-
ка–песника потпуно поистоветио са заједницом у којој је тај чо-
век рођен и у којој је радио и умро” (Андрић, 1996, стр. 68).
Личност и карактер владике Јован Скерлић такође високо вреднује и
сврстава га у плејаду твораца српске књижевности. Иако и у писмима, као
и у делима, егзистирају религиозна мисао и етика, он сматра да „у својим
религиозним идејама он нимало није догматичан”:
„Његош је био владика особене врсте. Он се закалуђерио не
зато што је осећао љубав према цркви но зато што је такав ред
био, што по утврђеној традицији владар Црне Горе морао је
4 Исидора Секулић, (1996, стр. 7) с разлогом, пише: „Његош је у Црној Гори и у Срп-
ству био и остао Прометеј. Ватра би требало да пламти и светли на Ловћену”.
5 За то су индикативна и остала писма, Његошев тестамент и мисли из Биљежнице.
Свугда се могу наћи фрагменти из којих се може сложити мозаик његове личности, славе и
муке.
6 И. Андрић је написао девет текстова о Његошу: Његош као трагични јунак косовске
мисли, Његош у Италији, Љуба Ненадовић о Његошу у Италији, Његошева човечност,

Светлост Његошевог дела, Нешто о Његошу као писцу, Вечна присутност Његошева,
Његошев однос према култури и Над Његошевом преписком.
168
бити владика. Он носи црквено одело само када служи архије-

рејску службу, а то бива врло ретко. Јака, жива духа, плаха ка-
рактера, он живи слободно као световњак” (Скерлић, 1995, стр.
13–14).
Анализа садржаја Његошевих писама упућених Вуку и њихове за-
једничке културне и књижевне борбе, а посебно ако се она доведе у кон-
текст садржаја Вуковог Живота српских војвода и других знаменитих
Срба као историјског списа, показује да су они заправо били и хроничари
и биографи свога доба (Добрашиновић, 1961, стр. 7–17).
Речено Андрићевим вредносним судовима означеним реториком насло-
ва есеја о владици и песнику, Његош данас најснажније живи, у свом
трећем веку, као заточеник косовске драматичне мисли и свести о поразу,
својом вечитом присутношћу, као песник и владар, и својом човечношћу.
Тај живот је, ипак, другачији него у претходна два века.7 Могуће и праве
узроке и поводе за такав однос најбоље изражавају стихови Душана Радо-
вића у песми Већи гроб за нову смрт:
Његоша подмићују
нуде му нову смрт и већи гроб
маме га у своју раку, у казамат,
да га ставе под свој камен и своје страже
да једино они буду надлежни за његов случај
да нам једино они могу препричавати његове праве мисли
да није мислио оно што је мислио
и да није написао оно што је написао
и да је одувек мислио оно што они мисле.
Али у основи не губи се она вредносна вертикала која се кристалисала
током минула два века. Библиографија о Његошу достигла је бројку од
7 О томе сведочи начин обележавања Два века Његошева. Држава није имала слуха да
одвоји средства за скуп у Матици Српској, чији је суорганизатор била Српска академија
наука и уметности, па скуп није ни одржан.
Обележавање свечане академије у Удружењу књижевника Србије у Београду било је
скромно, уз педесетак посетилаца, махом старијих лица, а од три беседника један није ни
дошао!
Лист Политика је достојанствено обележио два века од рођења. У прилогу под насловом
„Његошев трећи век” (приредили Батић Бачевић и Никола Тркља), на 12 страница,
4. 11. 2013. године штампано је више прилога, стихови најважнији дела, портрети писца
и рукописи. Лист доноси изводе из текстова Андрића, Скерлића, Исидоре Секулић, Слобо-
дана Јовановића, Јована Цвијић, Добрице Ћосића, Меше Селимовића, Милоша Црњанс-
ког, Миће Поповића, Предрага Палавестре, Емира Кустурице, као песме инспирисане ли-
ком и делом Његошевим.
169
преко 15 000 библиографских јединица. У новембру ове године у Ан-

дрић-граду биће откривен споменик великом песнику у седећем положају
који је урадио вајар и младобосанац Сретен Стојановић, „јер је био преви-
сок, па ако би стајао, постоји опасност да ће му глава бити у облацима, као
и док је био жив” (Кустурица, 4. 11. 2013, стр. 5).
Све то показује како Његош као „недостижни узор”, како је писао
Меша Селимовић, и даље остаје инспирација уметника, онако како је Вук
Караџић то био још за живота, и потврђује властиту идеју:
Благо оном ко довијека живи
Имао се рашта и родити.
Лик и дело Петра II Петровића Његоша одувек су представљали инспи-
рацију ликовних уметника. Значајно је поменути да је „најранији познати
портрет Његоша” (Вујичић, 2001, стр. 8) у техници акварела насликао
руски сликар Алексеј Моргунов 1833. године. Имајући у виду да се тај
психолошки портрет загубио, сачувани су његови литографски отисци, а
од истих је поједине Његош поклонио својим пријатељима. Његошево
пријатељство са познатим сликаром, фотографом и графичаром-литогра-
фом Анастасом Јовановићем, који је имао радионицу у Бечу, значајно је
утицало да се појаве бројне литографије с Његошевим портретом. Међу
првим сликарима којима је Његош позирао, помиње се Урош Кнежевић,
пореклом из Сремских Карловаца, који је био активан у Бечу. Претпо-
ставља се да је Кнежевић (Вујичић, 2001) упознао Његоша крајем 1846.
године, у време док је портретисао Вука Караџића. Познати Његошев
портрет, на коме је Владика приказан у богатом митрополитском орнату и
по први пут, с белом панакамилавком на глави је насликао Кнежевић.
Поред сликарства, цртежа и графике (Вујичић, 2001), Његошев лик је
нашао место и у скулпторским остварењима (слободним и рељефним), мо-
нументалног и камерног карактера, али и пригодним медаљама и плакета-
ма. Најмонументалније уметничко дело посвећено владици Раду (које је
уједно и изазвало највише полемике у стручној и широј јавности) јесте
Његошев Маузолеј на Ловћену, дело Ивана Мештровића. Данас бисмо га
тумачили на други начин, да није реализовано на месту разорене и оскр-
нављене Његошеве капеле. Мештровић је још 1932. године за споменик
Његошу, који се требао градити у Београду, изградио бисту која је изве-
дена у неколико одлива.
Од познатијих споменика Његошу, два су настала у Подгорици и
Београду, а исклесао их је вајар Сретен Стојановић (1898–1960), који се
прославио као аутор добрих портрета, статуа и јавних споменика. Сличан
је, али друкчије концепције, споменик Његошу у Требињу, који је изра-
170
дио Тома Росандић (1878–1958). Од наших вајара Његошевим ликом и

делом највише је био заокупљен вајар Ристо Стијовић (1894–1974), као
скулптор који је радио портрете познатих личности (Амброзић, 2006). Он
је у послератном периоду стваралаштва, поред два Његошева попрсја, из-
радио читаву галерију ликова из Горског вијенца: Кнеза Рогана, Кнеза
Бајка и друге ликове.
Запажено скулпторско дело представљао је споменик Његошу у мону-
менталној величини (Никчевић, 2006), који је у Приштини реализовао
вајар Павле Пејовић.8 Споменик је свечано откривен на Видовдан 1996.
године у Парку младих, на платоу између Универзитетске библиотеке и
Филозофског факултета у Приштини. Израђен је као монолитна фигура у
стојећем ставу у бронзи, висине око 4,2 метра, на постаменту висине око
једног метра, и постављен на простору прилагођеном његовој висини.
Према Никчевићу (2006), о улози елемената „симболичких и формално
језичких поенти”, као кључних за идејну пројекцију и реализацију модела
споменика, аутор монолитног Његоша истиче да: „фигура је представље-
на као стојећа”, што се први пут да видети „када је Његош у питању.”
Стојећи став, са лаганим полуискораком у десну страну, што фигуру до-
датно „покреће” у простору, одредила је на неки начин чињеница да се
споменик поставља баш овде, на Косову, које је за Његоша било посебно
митско место, исходиште српске духовности, место на основу којег се
одређује и бит нашег постојања, оно што бисмо данас назвали централним
елементом српског националног идентитета. Стога је стојећа фигура у ак-
тивном ставу Његоша приказивала како „долази на Косово”.
Никчевић (2006, стр. 13) преноси ауторов исказ да „гестови руку”, узи-
мајући у обзир чињеницу да формално дефинишу просторне поенте и
енергетске путање волумена тела, следе основну „косовску” мисао: десна
је положена на груди (на срце), а лева је спуштена и са испруженим ка-
жипрстом, који показује на земљу каже: „то је моја вољена земља!” Аутор
о стилизацији уочљивој на моделу Његошевог споменика, објашњава да је
у њега покушао унети идеју једноставности, прочишћености и сведености,
чиме се омогућава „директна и брза комуникација”, а истовремено пред-
ставља изазов и за усредсређени стварни духовни разговор. Оно што је
уочљиво на моделу јесте капа на глави владике и мантија, које (како Пе-
јовић каже) „истичу двојност Његошеве историјске позиције, духовну и
8 Павле Пејовић (1950), дипломирао је на вајарском одсеку Факултета Ликовних умет-
ности у Београду 1980. године у класи проф. Мише Поповића, код којега је магистрирао
1982.године. Редовни је професор Универзитета Црне Горе на Факултету ликовних
уметности на Цетињу и ванредни члан ЦАНУ.
Преузето са: http://www.canu.org.me/cms/dr_pavle_pejovic
171
профану”. У исто време, указује да је једноставност мантије помогла да се

формално дефинише једноставност и сведеност волумена тела . Исто тако,
за крст око врата, који пада на десну руку положену на груди, додаје да
симболише духовно лице, а истовремено представља и посебан формално
језички детаљ, који лепо акцентује просторно-телесне координате.
П. Пејовић: снимак модела Његошевог споменика мо-

нументалних димензија, Приштина, март 1996.
P. Pejović: image of model for Njegoš memorial, of
monumental proportions, Priština, March, 1996.
Као некада у Бечу, Његош и Вук су се срели на Косову, где су им у

блиско време подигнути споменици, на простору који су доживљавали као
митски, и на који нису крочили за живота. Када је Вуков споменик, дело
вајара Зорана Каралејића,9 откриван у Приштини, октобра 1995. године,
Елезовић (2006, стр. 262–263), преноси речи академикa Мирослава Пан-
тића,
„[…] Косово је у највишој мери прошлошћу својом, књижевно-
шћу и самом бити своје историје, ушло у Вукове књиге и у њего-
во свеукупно дело.” Додајући „[…] да Вуков долазак на ове про-
172
сторе […] мада само симболичан и остварен само посредством

уметности има најдубљи духовни смисао”.
Каралејићев индивидуални израз, са упечатљивом снагом потеза којом
одише споменик Вуку, можемо препознати управо на овом месту. Мону-
ментални споменик Вуку (Елезовић, 2006), красио је простор Косова и
Метохије, био је обележје српске културе и духовности, уклапајући се у
амбијенталну и историјску димензију овога простора.
З. Каралејић, Вук Караџић, Јавни споменик монумен-

талних димензија, бронза, Приштина, 1995.
Z. Karalejić, Vuk Karadzić, Public monument of
monumental proportions, bronze, Pristina, 1995.
9 Зоран Каралејић је рођен у Призрену 1937. године; академију уметности завршио је у

Приштини у класи проф. Светомира Арсића-Басаре, а магистарске студије у Београду у
класи проф. Миодрага Поповића. Редовни је професор у пензији на Одсеку вајарства, Фа-
култета уметности у Приштини. Приредио је 25 самосталних и више од 200 колективних
изложби у земљи и иностранству. Добитник је 18 награда за скулпторска остварења, од
којих се издвајају: Награда УЛУС-а 1978., Новембарска награда града Приштине 1994.,
и Вукова награда 1995. Добитник је Видовданског признања за посебан допринос раду
Универзитета у Приштини 2006. године.
173
Уништавање споменика Вука Караџића. Фотографија

преузета из монографије Dani terora (u prisustvu
medjunarodnih snaga, Centar za mir i toleranciju,
Beograd, 1999.
The destruction of the monument of Vuk Karadžić, Photo
taken from the monograph Days of terror (in the presence
of international forces), Center for Peace and Tolerance,
Belgrade, 1999.
Његош и Вук су, и на тај начин, делили своју и судбину српског народа
на Косову. Самим доласком на овај простор, постали су трн у оку екстре-
мистима, који су, у тренутку када им сe указала прилика, порушили ове
белеге српства. Споменици Његошу и Вуку, страдали су у јуришу екстре-
миста зарад уништења српске културе на Косову и Метохији 1999.
године.
Андрић, И. (1996). Његош као трагични јунак косовске мисли. Подгорица: Ок-
тоих.
Амброзић, К. (2006). Ристо Стијовић. Београд: Библиотека града Београда.
Вујичић, Р. (2001). Његош и његово дјело у ликовним уметностима, Поводом
150 година од смрти Петра II Петровића Његоша. Подгорица: Универ-
зитет Црне Горе. Вујовић, Б. (2005). Историја уметности. Београд: Из-
дање аутора.
Добрашиновић, Г. (1961). „Вук – устанички хроничар и биограф”. У В. С. Ка-
раџић, Животи српских војвода (стр. 7–17) Београд: Просвета.
Ђорђевић, М. (2007). Стваралачки дух и аналитички чин 3. Нови Сад: Змај.
174
Елезовић, З. (2006). „Распеће споменика српске уметности и културе на Косову

и Метохији”. У В. Ђурић (ур.), Духовност писане културе Срба у контек-
сту културе балканских Словена, (стр. 261–268). Лепосавић: Институт
за српску културу Приштина.
Елезовић, З. (2006). Птице искона (О циклусу Птице Зорана Каралејића). Баш-
тина (21), 221–226.
Кецмановић, И. (1949). Вук, Његош, Светозар Марковић. Сарајево: Свјетлост.
Кустурица, Е. (4. 11. 2013.) „Седам сахрана”. У: Његошев трећи век. Београд:
Политика.
Никчевић, Н. (1996). Његош у парку младих, Побједа, 18 (3), 13.
Његош, П. П. (2001). Проза, Изабрана писма, Из Биљежнице, Преводи, СД,
књ. седма. Цетиње: Октоих, Светигора.
Погачник, Ј. (1988). „Вуково схватање културе”. У З. Бојовић, М. Костић и
С. Самарџија (ур.), Вук Караџић и његово дело у свом времену и данас (стр.
99–108). Београд: МСЦ
Секулић, И. (1996). Његошу књига дубоке оданости. Подгорица: Октоих.
Скерлић, Ј. (1995). Творци српске књижевности. Београд: Вајат.
Церовић Емилија В. (1988). „Портрети Вука”. У З. Бојовић, М. Костић и С. Са-
марџија (ур.), Вук Караџић и његово дело у свом времену и данас, (стр.
561–575). Београд: МСЦ
http://www.canu.org.me/cms/dr_pavle_pejovic приступљено 14.11.2013.
175
АНА М. МУМОВИЧ
ЗВЕЗДАНА М. ЭЛЕЗОВИЧ
Лепосавич, Сербия
НЕГОШ И ВУК КАК ИСТОЧНИКИ

ВДОХНОВЕНИЯ ДЛЯ ХУДОЖНИКОВ
Целью нашей работы является мультидисциплинарное освещение мис-

сии и масштабов влияния двух великанов сербской литературы и культу-
рологической мысли.
В первой части рассматриваем переписку между двумя великими твор-
цами сербской культуры: Петром II Петровичом Негошем и Вуком Карад-
жичем. В письмах нам открывается характер их взаимоотношений, твор-
ческой мысли и борьбы за принятие европейских ценностей.
Во второй части анализируем характеры Негоша и Вука, запечатленные
в памятниках Павла Пейовича и Зорана Каралеича, воздвигнутых и раз-
рушенных в Приштине в девяностые годы. Негош и Вук через эти памят-
ники пришли в Косово, источник нашей культурной идентичности, кото-
рой они уделили большое внимание в своих размышлениях о сербской
культуре.
КЛЮЧЕВЫЕ СЛОВА: Петр II Петрович Негош, Вук Караджич, письма, па-
мятник, культура.
176
821.163.2.09-13 Раковски Г.
82.09-13
АННА Д. АЛЕКСИЕВА1
Българска академия на науките
Институт за литература
Софија, Бугарска
ЕПИЧЕСКА ГЕРОИКА И
НАЦИОНАЛЕН МЕТАРАЗКАЗ:
НЕГОШ И РАКОВСКИ
РЕЗЮМЕ . Статията разглежда две произведения, издържани в духа на южносла-

вянския романтизъм – „Горски венец” на Петър Негош и „Горски пътник” на Ге-
орги Раковски. Написани в периода на формиращата се национална идеология, и
двата текста, чрез средствата на епическото повествование, се опитват да се на-
ложат като „гранд наративи” на националното живеене. Затова са пропити с „го-
леми герои, големи опасности и голяма цел” (Лиотар). Но докато текстът на Не-
гош успява да бъде репрезентативен за идентификационните потребности на
средата, в която е създаден, и да се наложи като безспорен и каноничен текст,
произведението на Раковски изпада от реда на българската литературна класика.
Вглеждайки се в динамиката на културните процеси, статията търси причините
за неговото маргинализиране. Същевременно с това се опитва да посочи печелив-
шите стратегии, превръщащи даден епически текст в илюстрация на националния
метаразказ.
КЛЮЧОВИ ДУМИ : Възраждане, национална идеология, национална идентичност,
епическо повествование, гранд наратив.
1 annaaleksieva@hotmail.com
177
Като време на романтически копнежи и мечти по възродени нации, XIX

век, особено на Балканите, явно е периодът, в който започва конструира-
нето на националните гранд наративи. Имам предвид онези метаразкази,
които обемат в себе си исторически спомени и митове, героични образи и
представи за полагаемо отечество. С превръщането на това отечество в
държава и с раждането на модерните институции, тези разкази се канони-
зират и се превръщат в легитиматори на националната идентичност.
Според Жан–Франсоа Лиотар гранд наративите имат своите характер-
ни повествователни ядра: големите герои, големите опасности, големите
пътешествия и голямата цел (Лиотар, 1996, с. 40). На балкански терен
разказите за националноосвободителните движения несъмнено се разгръ-
щат около тези сюжетни ядра. Големите герои са националните водачи,
революционерите, в чиито образи има нещо изключително и недостижимо:
те са едновременно мъченици, жертващи се за общностната кауза, и аван-
тюристи, чиято радикалност е „обезвредена” от ореола на светостта2. Го-
лемите опасности са съсредоточени върху фигурата на врага, който може
да бъде „чуждият сред нас” (предателят, шпионинът, псевдопатриотът,
чорбаджията), но още по-често е етнически различният (турчинът, „поро-
бителят”). В балканска среда големите пътешествия, макар и да пазят
приключенски нюанс, се обвързват с високия смисъл на героичните проя-
ви; на хайдушките странствания, съпътствани от бунтовни подвизи. Те,
разбира се, водят към една-единствена голяма цел – промяна на властови-
те конфигурации, национално освобождение.
Художествените жанрове, които в най-голяма степен отразяват гранд
наративите заедно с техните основополагащи сюжетни ядра, без съмнение
са епическите повествования. Веднага следва да уточним, че имаме пред-
вид модерните, национални епопеи, които се различават от класическите
2 Процесът на конструирането на „големите” национални разкази включва обезателно-
то потискане на алтернативните дискурси, разглеждащи героите през призмата на техни-

те авантюрни или битови начала. Според мемоариста Захари Стоянов немалко съвремен-
ници на революционерите са се усъмнявали в смисъла на бунтовните им дела, наричали са
ги „луди и неразбрани глави, нехранимайковци” (Стоянов, 1983, с. 30). Тези определения
ни напомнят характерните за XIX век конотации на думата „хайдутин”, според които тя
функционира и със значение „разбойник”, „престъпник”. Връщат ни и към някои възрож-
денски представи, които „смесват” номинациите „революционер” и „разрушител”. И, раз-
бира се, актуализират консервативния възглед на Томас Карлайл, че модерното револю-
ционерство носи знаците на хаоса и безпорядъка (Карлайл, 1997, с. 204). Чрез усилията
на интелектуалци, културни дейци и пр. идеолози на нацията, тези представи постепенно
биват лишени от негативните си измерения. Така в гранд наративите безразсъдството на
революционерите се трансформира във възхитителна, непроницаема за обикновения ум,
смелост.
178
Анна Д. Алексиева – Епическа героика и национален метаразказ…
си предходници. Ако последните по същество са „поетически артикулации

на политическото статукво в определена епоха” (Антов, 2007), то новият
тип епически повествования, родени в недрата на формиращата се нацио-
нална идеология, носят преобразуващите енергии на политическата про-
мяна. Със своята монументалност и консолидиращи функции те приличат
на класическите епопеи и също като тях са „народни библии” (Хегел,
1969, с. 555), своеобразни „свещени писания”. Те обаче са „големите”
книги на един нов политически феномен – нацията; създават се, за да ут-
върдят „големия разказ” на въобразената общност. Вярно е, че този раз-
каз би могъл да получи израз (и на практика го получава) и чрез други жа-
нрови форми: историографски съчинения, публицистични и мемоарни
текстове и т.н. Той обаче става особено ефективен, когато се вплете във
форма, тежнееща към художественото; когато се реализира в сферата на
естетическото (Антов, 2007). В европейски контекст след последните епи-
чески отзвуци от класически тип („Анриада” на Волтер, „Месиада” на
Клопщок и т.н.), се появяват първите произведения, ползващи епическия
дискурс за целите на националната идеология. Появата им ознаменува
прехода от XVIII към XIX век, завоя от Просвещение към Романтизъм,
който интензифицира разни есенциалистки схващания за „народната съд-
ба” и „националния дух”. На Балканите те стават особено актуални към
средата на XIX век, в разгара на националните „възраждания”, които из-
ковават и новите визии за героични пантеони, смели дела и достойни мъ-
же, тоест националните гранд наративи. Тъкмо тогава се появяват и пър-
вите модерни епически произведения, имащи претенцията да илюстрират
тези метаповествования: на сръбска почва3 – поемата на Петър Петрович
Негош4 „Горски венец” (1847), на българска – поемата на Георги Раков-
ски5 „Горски пътник” (1857).
3 Понятията „сръбски” и „черногорски” в настоящия текст ще бъдат употребявани спо-
ред смисъла, който влага в тях Негош и историческият контекст на XIX век, а именно:
„сърби” е концептът с по-голям обхват (т.е. етноним), а „черногорци” – с по-тесен, лока-
лен (т.е. регионим).
4 Утвърденото българско транскрибиране на името на Његош е без смекчаване на съ-
гласната – Негош.
5 Георги Раковски (1821–1867) фигурира в българския исторически канон като осно-
воположник на организираната революционна борба за освобождение на България от ос-

манска власт. Ръководи хайдушка чета (1857), съставя „План за освобождението на Бъл-
гария”, също и „Привременно българско началство”. В Белград организира Първата
българска легия (1862). Изявява се и като книжовник, поет, публицист, историк и етног-
раф. Макар и да бъде сочено като значимо за литературната история, художественото
творчество на Раковски, по причини, които ще посоча по-нататък в текста, така и не при-
добива каноничен статус.
179
И двамата автори се изявяват като национални идеолози, чертаещи

стратегии за пренаписване на геополитическата карта. И двамата автори
са интелектуалци, прокарващи нови тенденции в съответните национални
литератури. В определен момент от живота си Георги Раковски пребивава
в Белград и Нови Сад, общува със сръбски културни дейци, особено с пуб-
лициста Данило Медакович. През 1863 г. дори посещава Цетине, където
се запознава с тогавашния владика. Темата „Черна гора” очевидно вълну-
ва Раковски, защото се появява, макар и спорадично, в публицистиката
му: най-вече във връзка с информация за обществени недоволства там, за
огранизиране на съпротивително „черногорско движение”, което според
автора „не може да остане ограничено и да се примири тъй лесно” (Раков-
ски, 1864). „Ако ли же черногорци – пише той – из начала добият една са-
мо решителна битка, за кое няма съмнение, тогава е веке свършено с тур-
ци!” (Раковски, 1861). В поемата „Горски пътник”, чрез словото на един
от героите, авторът призовава българите към въоръжена борба против ос-
манската власт, давайки за пример тъкмо черногорската смелост:
Славни прехрабрии черногорци
турско иго не са те видели!
Дивно прехвални всегда юнаци
отечество си славно бранили!
(Раковски, 1983, с. 287).
Несъмненият интерес, който Раковски проявява към тази част от бал-
канския регион, а също и досегът му със сръбската култура и книжовност,
правят възможно допускането, че той може би е познавал съчинението на
Петър Негош „Горски венец”. Доколкото обаче той никъде не споменава
това, предположението остава само хипотетично. Единственият сръбски
автор, чието творчество директно се посочва от Раковски като източник на
неговата поема, е Доситей Обрадович, който е много популярна фигура за
българските възрожденци. Колкото до Негош, първият български превод
на „Горски венец” се появява чак през 1891 г. и то под формата на „извле-
чения”6.
Незвисимо от липсата на податки за преки взаимодействия обаче, меж-
ду съчиненията на Негош и на Раковски е откроим отчетлив интертексту-
6 Книгата „Извлечения из „Горский венец”, излязла в гр. Видин през 1891 г., е свърза-
на с преводаческите усилия на Петър Иванов (1847–1927). По думите на литературоведа

Боян Ничев, макар и да е близо до фолклорната основа на оригинала, макар и да е прециз-
на спрямо неговите смислови, сюжетни и лексикални особености, тя остава на равнище
„превод-информация”; тоест, превод, предимно с културноисторическо, а не толкова с ху-
дожествено значение (Ничев, 2004, с. 30).
180
ален пласт. Той прозира още на равнище заглавие – в определителя „гор-

ски”, който при Негош вероятно е обвързан с топоса „Черна гора”, а при
Раковски явно отвежда към Стара планина, към Балкана – място с възло-
во значение за българското национално самосъзнание, свързано с хай-
душката романтика.
Романтическият заряд е друг обединител на разглежданите произведе-
ния. И двата текста са обвързвани с характеристиките на южнославян-
ския романтизъм, при всички проблемни граници и неясноти при разгръ-
щането на това направление, особено на българска почва. В сръбската
литературноисторическа традиция, където деленето на школи и направле-
ния е по-утвърдено7, колебанията са най-вече във връзка с предхождаща-
та романтизма стилова формация. Някои изследователи я наричат „пред-
романтизъм” (Деретић, 1983), други я определят като преходно явление
от „рационализъм към романтизъм” (Скерлић, 1912) и тъкмо в нейните
рамки поставят фигурата на Негош. В България не само че не се утвърж-
дава подобна детайлизация на направленията, а изобщо се поставя въпро-
сът дали те са приложими спрямо българския културен развой. В противо-
вес на тезата на руския българист Георги Гачев, че българската
литература преживява характерната за Европа смяна на направленията
само че ускорено (Гачев, 1979), литературният теоретик Никола Георги-
ев твърди, че тя „не минава през класицизъм, сантиментализъм и роман-
тизъм нито ускорено, нито с нормална скорост – през тях тя изобщо не ми-
нава”. Това е така, мисли той, защото „приликите на някои групи творби
с едно или друго направление не означават, че то е действало и се е осъ-
ществило като разностранна идейно-художествена категория, каквото е
направлението (Георгиев, 1999, с. 395). Поради подобни съображения
повечето литературноисторически изследвания изключват романтизма от
българските периодизационни схеми, канони и типологии; отричат раз-
гръщането му като цялостна естетическа и идеологическа парадигма и го-
ворят само за романтически елементи, нюанси и отзвуци, маркиращи не-
чие авторово светоусещане. По отношение на писателите от XIX век, като
7 Така е впрочем и по отношение на редица славянски литератури, чиито периодиза-
ционни разкази се случват чрез преминаване през Средновековие, Барок, Просвещение,

Романтизъм, Реализъм и пр. Устойчивостта на тази типология се запазва и при препода-
ването на славянските литератури (извън българската) в университетите в България, къ-
дето изпитните конспекти неизменно включват въпроси от типа: „Барок и бароков слави-
зъм”, „Романтизъм в славянските литератури” и т.н. Спрямо българската литература
обаче подобна подредба по направления така и не успява да се наложи. Поради това се
следва предимно хронологичният принцип, според който българската литература бива
„стара” (средновековна), „възрожденска” (XVIII–XIX век), „следосвобожденска” (пери-
одът след 1878 г. до към Първата световна война) и „нова/съвременна” литература.
181
Георги Раковски, такива романтически нюанси са търсени в бунтовния

ентусиазъм, заявен в текстовете им; в желанието за „пречистане” на наци-
ята от чуждите потисници; във вкуса към приключенията и силните страс-
ти; в носталгичните изображения на миналото; в образите на протагонис-
тите, решени като квинтесенция на националните добродетели. Въобще в
цялата прицеленост към „високото”, „възвишеното” и „великото”, която в
„Горски пътник” на Раковски, а и в „Горски венец” на Негош, би следвало
да означи националния дух8.
И двете произведения са сложно и концептуално организирани. Започ-
ват с предговори-посвещения: при Негош – към „създателя на Сърбия”,
при Раковски – към българския народ. Сетне текстът на Негош се разгръ-
ща в няколко дяла, концентрирани около големи християнски празници.
Съчинението на Раковски е снабдено с поетическа част, обособена от сти-
хотворните разкази на героите; и със справочникова част (т.нар. „замеча-
ния”, бележки), която със средставата на един прозаично-публицистичен
стил дообяснява смисъла на поетическия текст от първия дял.
И двете творби сюжетно се опират върху подготовката на важни за общ-
ността събития. В текста на Негош акцентът е върху замисъла да се изби-
ят черногорците, приели мюсюлманската вяра. В поемата на Раковски
юнаците се събират, за да заявят готовност за героични битки срещу „тур-
ските злодеи”9. Но и в двата случая подготовката за събитията, разказът
8 Повече за романтическите рефлексии в български контекст и за всички литературно-
исторически колебания около разгръщането на това направление в България, вж. Алекси-

ева, 2012, с. 603–617.
9 Едно от измеренията на злодейството според текста на Раковски също е „потурчване-
то”. Макар и да не е главен тематичен акцент, то присъства осезаемо в два плана. Първият,
разбира се, е травматичен и в разказите на героите прозвучава като мъченически житиен
сюжет: „Мъки безчеловечния разни / мохамеданци ми налагаха, / тяхная вяра те безсло-
весни / да изповядам се ме силеха!” (Раковски, 1983, с. 218). Вторият план парадоксално
(но всъщност по логиката на националистичната интенция) се опитва да трансформира
травмата в гордост. При него не става дума точно за „потурчаване”, за приемане на мюсюл-
манската вяра, а за съюзяване на български юнаци с „турскаго царя”, подобно на „Марко
Кралювич от Прилепа града”. Един от героите в „Горски пътник” разказва например за
храбър български пълководец, назован от турците Михал-бег, който участвал в турската
войска и даже „княжество свое… учредил”. В бележките към същото произведение се спо-
менава за „наш помак”, който „бил предводител на българския съюзници войници помаци и
е съвоювал с Баязида Илдаръма…” (Раковски, 1983, с. 250–251, 376). В приведените
примери категорично се отрича възможно отстъпление от христовата вяра („Сега е пита-
ние, дали са били в него еще време помаци потурчени, както ги гледаме днес? – Не! В него
време са били еще християни” – пак там, 376). Но не се проблематизира и минаването на
тези българи на страната на турците. Явно съюзяването с последните не се тълкува крайно
негативно, защото се осмисля като възможност за „съществуване на българи – пълководци
и юнаци – след падането на България” под османска власт (Аретов, 2006, с. 153).
182
за тях, преобладава над конкретната им реализация. В „Горски венец”

картината на клането не се представя; читателят разбира за него от раз-
каза на войводата Батрич пред владиката Данило. В „Горски пътник” е
разгърната една-единствена битка, при която хайдутите отмъщават за
убито от турците момче. Разказът за събитията предопределя и „моноло-
говия режим” на текстовете. Те са изградени под формата на речи на ге-
роите „по определена тема и по предварително зададена текстова схема”
(Станева, 2001, с. 134). Това задейства драматургичното звучене на про-
изведенията, подсилено от наличието на колективен образ, подобен на ан-
тичния хор („хорото” в текста на Негош, „пилето” в първата редакция на
„Горски пътник”); също от текстови ремарки, забележими и при двамата
автори; от наличието на конфликти, произтичащи от етническите сблъсъ-
ци и пр.
Освен драматургични елементи, в произведенията са откроими и одиче-
ски компоненти, свързани с възхвали на „свещената земя”, на народа,
който обезателно е богоизбран, на жертвоготовните водачи:
О, витязи, сърби въртиелски,
винаги лъч светъл ще сияе
върху гробницата ви свещена!
(Негош, 1949, с. 54).
Чести са и елегичните нюанси, с които се разгръща сюжетът за нескон-
чаемото страдание на християнските народи и злото на чуждото потисни-
чество:
Всяко загубихме веселие,
мила свобода, правда законна,
впаднахме под турско насилие,
тлее немилно ръка злобна
(Раковски, 1983, с. 243)
Не са малко и баладичните мотиви, които при Раковски се разгръщат
около митологичните образи, изпълващи произведението му, а при Негош
– около напрегнатата и мрачна атмосфера; описанието на възлюбената на
Вук Мандушич; езическите знаци и ритуали; образът на вещицата и др.:
Имаме една трева вълшебна.
В пръстено гърне варим тревата
И със нея ний се мажем редом;
След това сме вещици ний вече
(Негош, 1949, с. 96)
183
Присъствието на лирически и драматургически елементи в произведени-

ята не отменя решаващата роля на епическия пласт. Той не е обеззначен и
от характерния подход, наличен и в двата текста, събитията не толкова да
се показват, а да се разказват. Той не намалява дори при отсъствието на
някои конститутивни черти на класическата епопея, изведени още от Ми-
хаил Бахтин. Известно е, че според литературния теоретик, тя има за свой
обект „абсолютното минало”, а светът, който изобразява, е отделен от съ-
временния с абсолютна епическа дистанция (Бахтин, 1983, с. 506). И при
двамата автори тази постановена „абсолютност” е проблематична. Може
би по-малко при Негош, който изобразява „историческо събитие от края на
XVII век”, както гласи подзаглавието на текста; събитие, на което авторът
очевидно не е свидетел. Едва ли обаче става дума за толкова дълбинна тем-
порална пропаст, за такова драматично незасрещане между „тогава” и „се-
га”, за което говори Бахтин. Текстът на Раковски сюжетно се опира на
четническото движение в България, с което явно също се изплъзва от из-
искването за непреодолима епическа дистанция.
Както изглежда, и в двата случая се натъкваме на специфичен жанров
синтез, който, макар и да няма характеристиките на класическата епопея,
заема нещо от нейните функции (способността ѝ да консолидира, да е
илюстрация на етническото оцеляване и заедност), задавайки им модерен
идеологически хоризонт, свързан с целите на националното. През тази
доктринална призма от епическото се очаква да се превърне в дискурсивна
основа на конструиращия се национален гранд наратив. Като продукт на
модерната епоха, този метаразказ не се нуждае от пълния арсенал на епи-
ческите жанрови конвенции. За него е важно да изобразява значими за въ-
образената общност събития, осигуряващи чувство за солидарност и вяра
в етническото „ние”. Подобно на класическия епос – да представя „първи-
те” и „най-добрите” герои. Пак като него – да разказва за славата на пре-
дходното. Но като нов национален проект, да гледа на миналото не като на
„чужда страна” (Лоуентал, 2002); не от позицията на абсолютната дис-
танция, а от перспективата то да е двигател на предстоящи политически
действия. В този смисъл не е изненадващо, че текстът на Негош побира в
себе си митологични образи, предмодерни вярвания и суеверия; спомени
за отминали събития, вкоренени в културната памет, като боя на Косово,
за чиито герои игуменът Стефан отслужва помен. Произведението на Ра-
ковски, от своя страна, гради цялостна митология на българското (с разни
славянски и индийски субстрати, с езически и християнски елементи);
представя величието на някогашната свободна държава, въплътено в об-
разите на могъщи царе, достолепни патриарси, героични битки и културен
престиж. Митологичният пласт в двете произведения обаче е далече от
184
космогоничните и етиологичните представи, характерни за класическата

епопея. Той се превръща в национална митология, тоест във вторична
митологична конструкция, обслужваща пряко националната идея. Темпо-
ралният пласт на миналото, от своя страна, който в класическите епически
текстове е недосегаем за профанното настояще, в творбите на Негош и Ра-
ковски има най-вече контрапрезентен смисъл. Миналото е инструмент на
настоящето, онзи „висок” пример, който може да активизира революцион-
ни, трансформиращи статуквото действия. Поставяйки си такива идеоло-
гически цели, текстовете на Негош и на Раковски са модерни епопеи, има-
щи потенциала да разгърнат „големите разкази” на националните
общности, които ги излъчват.
Произведението на Негош „Горски венец” успешно реализира този по-
тенциал. То минава през задължителните процедури на институционално
внимание, на академично вглеждане откъм исторически, културни и тек-
стологични аспекти. Превръща се в обект на „почтителни” интерпретации
и анализи, които го отсяват в онзи висок корпус от текстове, призвани да
сочат „семантическите и ценностните структури на една национална
идентичност” (Кьосев, 1998, с. 7). С други думи, то се превръща в кано-
ничен текст, в надежден легитиматор на сръбския гранд наратив. Така
творбата е разчетена и в чужда рецептивна среда. На български терен,
след първия опит за превод от 1891 г., дело на Петър Иванов, тя е преве-
дена като цялостен текст през 1949 г. от поета Димитър Пантелеев. Спо-
ред изследователя Боян Ничев този превод е значително по-успешен от
предходния, защото адекватно представя „фолклорно оцветените пласто-
ве от текста” и философските рефлексии, откроими особено в речта на игу-
мена Стефан. Преводът също така успява да се доближи до стегнатия, ла-
пидарен стил на оригинала; да представи неговите ритмични и
интонационни особености, предадени на български чрез петостъпен хорей
(Ничев, 2004, с. 30–31). Преводът на Д. Пантелеев допринася за популя-
ризацията на „Горски венец” в български контекст, където и днес произ-
ведението се осмисля като представителен текст на сръбската литература
със задължително присъствие в учебните програми на обучението по сла-
вянски филологии10.
Не така стоят нещата с поемата на Раковски „Горски пътник”. Наисти-
на, тя се ползва със значителен авторитет в революционните кръгове пре-
ди Освобождението на България от османска власт (1878 г.). Оказва не-
малко влияние върху бунтовните разкази и повести на писателя Любен
10 През 2013 г. излезе от печат и ново издание на произведението с преводач Андрей
Романов.
185
Каравелов например, в които се натъкваме на сходни образи и мотиви: не-

поносимостта на живота-робство, похитената вяра, унищоженото култур-
но наследство, смелия войвода, решен на радикални действия срещу влас-
тта и пр. Някои стихове от „Горски пътник” намират своеобразна
перифраза в поезията на един от най-каноничните български автори –
Христо Ботев (например изображенията на чудовищната жестокост на
„поробителите”, които при Раковски (1983, с. 296) „колят, съблачат, гра-
бят, бият […] / българска кръв немилно пият”, а при Ботев (1978, с. 48)
приемат глобалния образ на „тирана”, който „коли, беси, бие, псува / и
глоби народ поробен!”). Представите за „Горски пътник” непосредствено
преди и след Освобождението общо взето гравитират около разбирането,
че поемата е мащабна епическа конструкция, съумяваща да разкаже „ви-
сокия” сюжет на българската героика и доблест. Това разбиране доприна-
ся още повече за популярността на Раковски, който освен като идеолог на
революцията, покрай текста си започва да се възприема и като „българ-
ский Вергилий” (Николова, 2004, с. 187).
През следващите десетилетия обаче знаците на безспорното приемане
постепенно се съсредоточават върху бунтовния образ на Раковски. Разби-
рането, че той е основоположник на българското националноосвободител-
но движение, предопределя и високото позициониране на фигурата му в
националния героичен пантеон на българите. Образът му на поет обаче
започва да предизвиква възражения, гравитиращи около представите за
художествена непълноценност и неумело стихоплетство. Според литера-
турния историк Иван Радев (1997, с. 250) във версификационно отноше-
ние поезията на Раковски не само че не е облъхната от „нови естетически
идеи”, но дори е отстъп от дотогавашната поетическа традиция в лицето
на автори като Найден Геров и Добри Чинтулов. Що се отнася до поемата
„Горски пътник” – с времето тя придобива предимно литературноистори-
ческа стойност, осланяща се на известни достойнства в плана на съдържа-
нието, но не и на приемливост в плана на израза. Макар и да фигурира в
учебните планове на специалността „Българска филология”, това произ-
ведение е изолирано от сферата на средното образование, остава непозна-
то за масовия български читател, а възможността му да се превърне в
„продукт за износ”, да предизвика интереса на чуждестранната слависти-
ка, явно не е реализирана. С други думи, „Горски пътник” остава встрани
от българския литературен канон, независимо че в същия канон специал-
но място заемат тъкмо бунтовни, национално утвърждаващи творби.
Неминуемо при това положение възниква въпросът, защо този текст,
създаден с амбицията да е модерна епопея, реферираща към знаците на
„родното”, не се превръща в класическа творба на българската литерату-
186
ра? Защо представителността му е побрана само в тесните рамки на въз-

рожденското време, а извън тях му се вменява само историческо значение,
но не и „високата” стойност да репрезентира българския метаразказ?
Вероятно отговорът се крие в допускането, че тази „висока” стойност не
се постига с елитарни стратегии. Воден от идеята да означи цялата възви-
шеност и непомерност на българския дух, Раковски го прави на също тол-
кова възвишен и непомерен език. Стилът на автора е съзнателно архаизи-
ран, изпълнен с плеоназми, перифрази и сложни реторични конструкции.
Употребата им може да се тълкува като контрааргумент спрямо станови-
щето за поетическата неумелост на автора. Тъкмо напротив, тя доказва до-
бре премислен подход, концептуалност на неговия художествен език. В не-
го прозират както патриотични подбуди и носталгии по старославянското
слово (което той смята за българско), така и нормогенериращи амбиции.
Стремежът на Раковски е да възкреси въпросното старославянско слово и
да го утвърди като книжовен език на българите. В неговите представи този
кодифициран модел на езика е непременно възвишен, отдалечен от еже-
дневното говорене. Затова и персонажите от „Горски пътник”, при все че
обсъждат всекидневните, битови страни на „робското” живеене, неизменно
следват „високия”, официален изказ, наложен от повествователя.
Този елитарен дискурс обаче така и не се превръща в норма на изграж-
дащия се книжовен език. Още в рамките на възрожденския период той се
усеща отчуждено старинен. През следващите десетилетия неговата не-
проницаемост се засилва до там, че някои литературни историци и лингви-
сти изтъкват нуждата поемата „Горски пътник” да бъде преведена на съ-
временен български език – по подобие на творбите от средновековната
българска литература, които обикновено биват адаптирани към днешните
езикови норми (Станева, 2001, с. 94). Произведението на Негош „Горски
венец” има друга стилистична база – фолклорната традиция, сръбския на-
роден епос, което, независимо от неминуемото лексикално архаизиране на
някои форми, прави текста разбираем, преводим и за съвременния чита-
тел. Лишава го от онази елитарна визия, от онова затрудняващо „плете-
ние словес”, което налага произведението на Раковски.
Българската литературна история познава и други опити за утвържда-
ване на „високо”, неупотребимо в делника слово, което инак не е лишено
от амбицията да е мяра за националното. Във възрожденска среда, десети-
летие преди Раковски, книжовникът Неофит Бозвели се опитва да пробу-
ди националното съзнание на българите чрез изразните средства на една
все по-неразбираема средновековна поетическа традиция. Носталгично
обърнат към нея, той изпълва стила си с патетични тиради, възклицания
и архаизми; вмъква в произведенията си алегорични образи и абстракции;
187
обръща се към жанровите форми на „библейския плач”11 и пр. Актуализи-

рането на позабравени езикови и стилови реликви, както и при Раковски,
е обвързано с желанието да се създаде усещане за изконна връзка с висо-
ката старобългарска книжовна традиция. На практика обаче вместо ней-
ното „възкресяване” се постига мистифициране, въобразяване на минало-
то; стига се до изковаването на нова, експериментална стилова линия,
трудно съотносима с рецептивните възможности не само на съвременния,
но и на възрожденския възприемател.
В поствъзрожденски контекст такива експериментални начинания мар-
кират и творчеството на поета модернист Пенчо Славейков. Повече от
двадесет години той работи върху мащабен епически проект – поемата
„Кървава песен” (издадена през 1911–1913 г.12) – която осмисля не само
като „голямата книга” на своя живот, но и като Книга-емблема на българ-
ската национална идентичност. Също като „Горски пътник”, „Кървава
песен” е сюжетно центрирана в „най-българската епоха” – Възраждането
– както свърхемоционално и до днес се нарича времето на националноо-
свободителното движение на българите. Отново като текста на Раковски,
„Кървава песен” изобразява вековния „робский гнет”, но и устрема на ге-
роите (които наподобяват юнаците от „Горски пътник”) към „възкръсний
ден” на свободата. Подобно на своя възрожденски предшественик, Сла-
вейков въвежда романтическия образ на Балкана, митологични фигури и
топоси (като магичните „змейски свърталища”, „преизподни балкански”,
„вмряморени девойки” и т.н.). Освен фикционални персонажи, текстът из-
образява и „незабравимите мъртви” („Хаджи Димитър, Левски, Кънчев,
Караджата, / со своя подвиг те възчудиха света”); възкресява значими мо-
менти от българската история („великий Симеон / с дружина отборна […]
/ в Цариград тържествено навлиза”13), изобщо – следва мнемоничните
фиксации, маркирали и поемата „Горски пътник”. И също като нея ги ог-
ласява на един философско-рефлективен, съзнателно усложнен, трудно
„смилаем” поетически език.
11 Например: „Ах! Болгария, всеокаянная Болгария! / Скоро умилно презови пророка
Еремия / на планината най-високо да ся каче, / жалостно да тя нарежда и умилно оплаче!”
(Неофит Бозвели, 1980, с. 94). Сходни синтактични конструкти и образи (включително и
„йеремиевият плач”) откриваме и в „Горски пътник” на Раковски: „О, бедно страждаща
България, / кой пристойно да т’ оплачи! / Где е на свят други Еремия, / твоя страдания да
назначи!” (Раковски, 1983, с. 266).
12 В този времеви диапазон са публикувани първите три части на поемата. Като цяло
епическият замисъл на автора не е реализиран докрай: заради преждевременната му

смърт (1912 г.) някои части на текста остават недовършени.
13 Вж. Славейков, 1958, с. 15–16, 54–60.
188
Независимо че „Кървава песен” има своите вдъхновени адепти (особено

в лицето на шведския славист Алфред Йенсен, който номинира автора ѝ за
Нобелова награда за литература), независимо че литературната история
отчита впечатляващата мащабност на епическия замисъл, тази поема не
получава широк рецептивен прием. Тъкмо обратното: популярното стано-
вище за нея е, че „не може да се чете от днешния читател без сериозни въз-
раждания” (Тодоров, 1958, с. 62). Както изглежда, подобни концептуал-
ни, стилово утежнени, „елитарни” проекти остават в зоната на
потенциала да сочат национални епически сюжети и на невъзможността
разбираемо да ги разкажат.
Тази невъзможност дава основание на някои изследователи да се усъм-
нят изобщо във валидността на епическите дискурси на български терен.
Сякаш някакъв провал тегне над опитите да бъде конструиран наративът
за големите геройства в „голямото” минало време на нацията. Сякаш се
натъкваме на „български блян по епопея” (Тотев, 1995) и на малко ус-
пешни негови реализации. Отвъд песимистичните констатации за епиче-
ската неслученост обаче, следва да посочим и щастливите изключения в
българския литературен развой, радващи се на популярност и канонична
легитимност. Емблематичен в това отношение е цикълът „Епопея на заб-
равените” (1881–1884), написан от Иван Вазов. Той е съставен от десет
оди, посветени на отделни исторически личности от периода на Възражда-
нето („Левски”, „Бенковски”, „Кочо”, „Братя Жекови”, „Каблешков”,
„Паисий”, „Братя Миладинови”, „Раковски”, „Караджата”, „Волов”) и
две стихотворения, които отново в одически стил описват колективни под-
визи, обгръщащи събитията около Априлското въстание и Освобождение-
то на България от османска власт („1876”, „Опълченците на Шипка”).
Понеже е съставен от отделни стихотворни творби, чиито сюжети не се
разгръщат в хронологична последователност, този поетически замисъл
изглежда отстъпва по епическа концептуалност от текстовете на Раков-
ски и Славейков. Неговата висока позиция в българската канонична се-
лекция обаче потиска всички подозрения за евентуална случайност на
идеологическата му направа. Чрез проникновени арументативни вериги
от причини и следствия, чрез провиждането на свръхзамисъл на мястото
на времевата разбърканост, Вазовото произведение се чете като правилно
организиран, истинен разказ за събитията от миналото, който с „познава-
телната” си стойност се сраства с учебника по история, тоест, превръща се
в гранд наратив. Рецептивната сполука на одическия цикъл вероятно се
крие в способността му да създава едновременно възвишен, но и разбира-
ем, близък образ на героичното минало. Спрямо неговите персонификации
– революционерите и просветителите от XIX век – се оказват работещи
189
две дискурсивни стратегии: на подчертаване на изключителността и раз-

личието, и на тяхното „нивелиране” и унифициране с мнозинството. С
други думи, изобразените герои са „толкова изключителни, че никой не
може да бъде истински изключителен” (Дамянова, 2000, с. 70), което без
съмнение улеснява идентификацията с тях. Що се отнася до езика на ци-
къла, той е по епически величав, плеоназмен и тавтологичен, но заедно с
това е подчинен на стратегията (приложима към цялото творчество на ав-
тора), да е „жив отклик на духа народен” (Вазов, 1995, с. 363). Тази стра-
тегия в крайна сметка води до официалното признаване на Вазов като „на-
роден поет” – титла, която от момента на получаването през 1895 г. до
днес легитимира правото на автора да задава символните и аксиологични
стойности на българското културно пространство; да изковава неговите
герои, врагове, езици и исторически истини.
Можем да заключим, следователно, че гранд наративът на дадена наци-
онална общност, макар и да е прицелен в идеологически „високото”, може
да бъде репрезентиран само от текстове, артикулиращи езика както на
елитите, така и на масите. Така би се изпълнил основният смисъл на „го-
лемия” национален разказ: да бъде годен за общностно ползване, да се из-
висява над частните идентификационни пориви и да скрепява колективна-
та тъкан на националното.
Алексиева, А. (2012). (Анти) романтически реплики на/за Възраждането. –
В: Литературознанието като възможност за избор. Пловдив: Контекст.
Аретов, Н. (2006). Национална митология и национална литература. София:
Кралица Маб.
Антов, Пл. (2007). XVIII век – сциентизъм и митология. „История славяно-
българска” между историята и националния епос. – Достъпно на: http:/
/www.bulgc18.com/Science/Antov.htm (09. 11. 2013).
Бахтин, М. (1983). Въпроси на литературата и естетиката. София: Наука и
изкуство.
Ботев, Хр. (1978). Стихотворения, публицистика, писма. София: Български
писател.
Вазов, Ив. (1995). Съчинения. Т. 1. София: Академично издателство „Проф. Ма-
рин Дринов”.
Гачев, Г. (1979). Ускореното развитие на културата. София: Наука и изку-
ство.
Георгиев, Н. (1999). Мнения и съмнения. По дирите на едно литературоведско
чергарство. София: Литературен вестник.
190
Дамянова, А. (2000). „Епопея на забравените”: националният мит. – В: Българ-

ската литература – фигури на четенето. София: Фигура.
Деретић, Ј. (1983). Историја српске књижевности. Београд: Нолит.
Карлайл, Т. (1997). Героите, преклонението пред героите и героичното в исто-
рията. София: УИ „Св. Климент Охридски”.
Кьосев, Ал. (1998). Списъци на отсъстващото. – В: Българският канон? Криза-
та на литературното наследство. София: Александър Панов.
Лиотар, Ж. (1996). Постмодерната ситуация. София: Наука и изкуство.
Лоуентал, Д. (2002). Миналото е чужда страна. София: Критика и хуманизъм.
Негош, П. (1949). Горски венец. София: Първи май.
Неофит Бозвели. (1980): Ах! Болгария… – В: Българска възрожденска поезия.
София: Български писател.
Николова, Ю. (2004). Записки по българска възрожденска литература. Плов-
див: Хермес.
Ничев, Б. (съст.). (2004). Преводна рецепция на европейските литератури в
България. Балкански литератури. Т. 6. София: Академично издателство
„Проф. Марин Дринов”.
Радев, Ив. (1997). История на българската възрожденска литература. Велико
Търново: Абагар.
Раковски, Г. (1861). Черна гора. – Дунавски лебед, 26 септ., бр. 52.
Раковски, Г. (1864). Черна гора. – Будущност, 15 март, бр. 2.
Раковски, Г. (1983). Съчинения. Т. I. София: Български писател.
Скерлић, Ј. (1912). Историја нове српске књижевности. Београд: С. Б. Цвија-
новић.
Славейков, П. П. (1958). Събрани съчинения. Т. 3. София: Български писател.
Станева, К. (2001). Гласове на Възраждането. София: Полис.
Стоянов, З. (1983). Съчинения. Т. 1. София: Български писател.
Тодоров, А. (1958). Пeнчо Славейков. – В: Пенчо Славейков. Събрани съчине-
ния. Т. 1. София: Български писател.
Тотев, Пл. (1995). Българският блян по епопея. Пловдив: Хермес.
Хегел, Г. Ф. (1969). Естетика. Т. 2. София: БКП.
191
ANNA D. ALEXIEVA
Sofia, Bulgaria
EPIC HEROISM AND NATIONAL

META-NARRATIVE: NJEGOŠ AND RAKOVSKY
The paper is focused on two texts, representative for romanticist literature in the
Balkans – The Mountain Wreath by Petar Njegosh and A Traveler in the Woods by
Georgy Rakovsky. Both texts were written during the period, when national ideolo-
gies were being forged. They were intended to be „Grand narratives” of the national
being, using the means of the epic narration. Therefore, they are marked with „sig-
nificant heroes, life-threatening dangers and big goal”, as Lyotard maintained. The
text of Njegosh became representative of the identification needs of the context, and
it is now one of the most canonic poems of Serbian literature. The text of Rakovsky
– in contrary – was not included in the row of Bulgarian literary classics. While trac-
ing the dynamics of the cultural context, the paper investigates the reasons why the
poem A Traveler in the Woods was marginalized. The process how an epic narrative
could be successfully installed as national meta-narrative is analyzed, and strategies
for canonization of a literary text are outlined as well.
KEY WORDS : National Revival, national ideology, national identity, epic narrative,
grand narrative.
192
81'255.4:821.161.1
БРАНИМИР Ђ. ЧОВИЋ1
Паневропски универзитет „Апеирон” у Бања Луци
Факултет филолошких наука
Бања Лука, Република Српска, БиХ
ЈЕЗИЧКИ ДУАЛИЗАМ У СТРУКТУРИ

СЛИКЕ У ЊЕГОШЕВОМ ГОРСКОМ
ВИЈЕНЦУ
и питања њене рецепције у руским преводима
САЖЕТАК . Овај рад представља сегмент студије под насловом „О структу-

ри поетске слике у Његошевом Горском вијенцу”, која опет треба да буде
једно од поглавља широко замишљене књиге „Његош и Руси”. У овом сег-
менту је обрађена једна од 24 слике, и то стожерна, једна од оних неколико
најсложенијих што репрезентују свако од 24 поглавља спева. У расправи-
цу објављену 2001, под насловом „О структури слике у Његошевом Гор-
ском вијенцу”, уграђена је рецепција те исте слике од стране четирију ру-
ских преводилаца који су, преводећи у 130-годишњем следу, у сопственом
духу и у духу свога времена, различито тумачили руском читаоцу интен-
ције аутора оригинала. У објављеном тексту извршена je анализа слике
применом тзв. унутрашње (иманентне) анализе; у овом новом тексту — по
систему концентричних кругова — све што је претходно анализовано,
уведено је у нову, компаративну раван, а уз примену новог методолошког
поступка — компаративно-стилистичке анализе. А један део без другог не
може на прави начин да функционише. Један је, према томе, ужа рецепци-
ја, дата у визури нашег „идеалног” српског читаоца, друго — шира, јер се
1 covicb@mail.ru
193
сумирају резултати рецепције руског „идеалног” читаоца–преводиоца у

130 година дугој дијахронијској перспективи, а у оцени критичара прево-
да. Јер сваки је нови превод истовремено и ново тумачење оригинала. Др-
жимо да ће у тој двострукој визури и бити основна вредност будуће књиге
о поетској структури Горског вијенца — тј., о структури његове 24 слике.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : поетска слика, структурно–семантичка анализа, иманентна и
компаративна анализа, рецепција, књижевни превод, аутор и метааутор.
Са обе власти и оба језика: Небеским и замаљским.

Једини Владика, Господар и Песник. […] Запевао је прво о Небу, па
тек онда о земљи”.
Бећковић, 1992
Код интерполације резултата анализе преводне „естетике рецепције”
уз примену тзв. спољашњег приступа тексту, где је претходно извршена
иманентна анализа споменуте слике, требало је избећи нека од понавља-
ња, али не и сва, јер се обе рецепције морају сачувати: оне су комплемен-
тарне, међусобно се додирују, пресецају, па и допуњују. То је и намера
овога рада — симбиоза двају поступака са двају разних истраживачких
тачака гледишта. Стога је у поднаслов унесено да је примењена комбина-
ција два приступа: иманентног и компаративно-стилистичког. У оба при-
ступа пажња је фокусирана на структурно-семантичку анализу једне–је-
дине поетске слике из разноврсног система слика Његошевог Горског
вијенца који до сада није био предмет систематског проучавања, ни у нас,
ни било где у свету. Реч је о ретком репрезентативном узорку — кохерен-
тном, јер је смештен у једну–једину реплику једног од главних јунака,
Вука Мићиновића на једну од јадиковки сердара Вукоте, када овај говори
о злој судбини Црногораца да их „смрт пожње у цв'јету младости”, „пређе
рока”, те се Црна Гора претворила у „гомилу костију”. Слика је репрезен-
тативна не само за први чин и дело у целини, већ и за структуре нижег ни-
воа — све до монолога јунака као нуклеуса овог драмског спева у целини.
У стурктурно–семантичком смислу она представља сложену и слојевиту
јединствену поетску слику у којој се на стешњеном вербално-естетском
простору нагло смењују деонице час поетског, час опет прозног казивања,
те се тако као ретко где другде сустичу елементи узвишеног и колоквијал-
ног, па понекад и супстандардног стила. И сва драматика смене казивања
смештена је у три сегмента који чине јединствени целовити структур-
но-семантички блок — поетску слику која је разапета на мрежи сложеног
метафоричног заплета. У прелиминарним истраживањима пошло се од
194
Бранимир Ђ. Човић – Језички дуализам у структури слике…
чврстог убеђења да се на њој, као ретко где може „очитати” основна пес-
никова идеја која ће представљати јединство елемената значења у оквири-
ма ове слике, схваћене као сложени знак. Та интуитивна очекивања су се
и обистинила, и ми их овим путем нудимо на суд филолошке јавности.
Шта је то што Горски вијенац сврстава међу врхунска дела европског
романтизма и због чега се Његош „поравнао са најбољим представницима
европског романтизма: Шилером, Бајроном, Пушкином, Љермонтовом,
Ламартином” (Бабовић, 1997, стр. 252)? То је пре свега јединство разно-
ликости: синкретизам жанрова, богат и разнородан језичко–стилистички
орнамент. И управо то га чини јединственом и непоновљивом вербално-
-естетском структуром. Док прати сижејну линију пажљиви читалац ће
отпрве запазити преплет деоница драмских, епских и лирских, које, даље,
прате „осцилације казивања” и промене стилског валера — час узвише-
ног, час прозаичног, па опет узвишеног. Све то заједно доприноси да је
унутрашњи распон овог спева изузетно велик: у тематско–мотивском је
енциклопедијски, у жанровском — редак пример синкретизма жанрова, у
језичко-стилистичком — полиморфан (Поповић, 1923; Секулић, 1951;
Ђурић, 1964; Деретић, 1969, 1986; Стевановић, 1990; Бабовић, 1997).
Несумњив утицај на ово Његошево дело имала је и лектира која је по
сведочењу његових савременика, па и савремених његошолога, импозант-
на, чак и по савременим мерилима: од дела античке књижевности, махом у
руским преводима, до савремених писаца и песника (Флашар, 1997; Бабо-
вић, 1997 и др.). Читао је много, а у својим делима се ослањао на поетску
традицију антике, европске и наше књижевности, како савремене тако и
претходних епоха. Учио је од многих, не само од великана, али је преузи-
мао ретко, и то од оних ретких — понајвише од Пушкина и његовог Бориса
Годунова (1825), али исто тако и од немачких романтичара, па и Бајрона.
Приметни су у Вијенцу трагови утицаја језика српске поезије предвуков-
ског периода и, можда још у већој мери, руске поезије, јер су му оне, по
сведочењу Јосипа Рајачића, биле „посебно миле” и „којих је био заљубље-
ни читалац” (Бабовић 1997, стр. 19–33). Али је притом све то пре-ства-
рао тако да је у његовом делу тешко препознати узоре, изузев оног колек-
тивног епског казивача и певача. Међутим, ни њега не прати Његош
сустопице, јер је истовремено тражио ослонац и у црквенословенској и цр-
квеноруској писаној традицији (Стевановић, 1990, стр. 62). Уз то се не
могу заобићи ни Његошеви оказионализми, настали по деривационим мо-
делима црквенословенског, славеносрпског, али исто тако и његове ориги-
налне „извиискре”, „архибадњидане”, којих такође није мали број (Стева-
новић, 1951/52, стр. XIX, 17–33; Бабовић, 1997, стр. 170–179).
Међутим, тражећи ослонац у црквенословенској и црквеноруској лексици
195
и фразеологији, „налазио је увек виши језик за вишу мисао” (Бећковић

1992, стр. 17–18). То двојство — писана традиција и колоквијална осно-
ва народне епике и лирике — налази се и у структури тзв. „ауторовог
лика” у Горском вијенцу, што је међу првима уочио и тумачио у својој мо-
нографији О ’Горском вијенцу’ Павле Поповић још 1923. године:
„Филозофска и осећајна страна Његошева, та његова друга,
узвишенија природа, показала се испод просте одеће народнога
писца, и дала сасвим другу боју делу, племенитију, благородни-
ју, вишу […] да дикције Вијенца одједном постане узвишена
лирска” (Поповић, 1923, стр. 190).
Овај језичко–стилистички дуализам у структури ауторовог лика у Гор-
ском вијенцу, присутан на свим нивоима текста — и у глобалу и у поједи-
ностима — био је предмет вишегодишњих истраживања Михаила Стева-
новића, почев од једне расправице под насловом Неке особине Његошева
језика (1951–52) па све до капиталног дела О језику Горског вијенца
(1990), у којима је применио комбинаторику чисто лингвистичких и лин-
гвостилистичких анализа у тумачењу многих нејасних или недовољно ја-
сних места у спеву, полазећи од претходних, често дијаметрално супрот-
них тумачења. Заједно са многим другим тумачењима и коментарима, ова
Стевановићева књига је незаобилазна литература у тумачењу Горског ви-
јенца и за преводиоца, ако прихватимо распрострањено мишљење у тран-
слатологији да је превођење један од видова тумачења дела: истина, спе-
цифичног тумачења, у сопственом духу преводиоца, његовог језика и
стила, као и поетске и жанровске традиције књижевности на чији језик он
дело преводи.
„Одвећ је познато”, вели на једном месту Стевановић
„да је Његош своја најзначајнија дела писао народним језиком
[…] Но ипак ни Његош није свакад писао посве чистим народ-
ним језиком већ се и код њега гдекад сретну елементи, народу
туђег углавном руског (црквеноруског и црквенословенског) је-
зика. Његошу тај језик није био туђи, јер се он на њему, управо
песнички највише на њему, образовао, те се није могао отети
спонтаности употребе језичких средстава својствених руском, а
страних језику његова народа” (Стевановић, 1990, стр. 62).
Важно је прецизирати да је овај чисто народни језик био израз народнога
колорита, свеприсутног у спеву, а елементи црквеноруског, црквеносло-
венског и славеносрпског били су заступљени у „узвишеним лирским ме-
стима” (Поповић, 1923, стр. 197).
196
O oвом и оваквом дуализму језика у виду бинарне опозиције „славени-

зам” — „солецизам” проговорио је кроз метафору и Матија Бећковић:
„Без старијега, без претходника, без следбеника. Са обе вла-
сти и оба језика: Небеским и замаљским. Једини Владика, Го-
сподар и Песник. […] Запевао је прво о Небу, па тек онда о зем-
љи” (Бећковић, 1992, стр. 17).
Сложеност генијалних песничких творевина долази отуд што њихов по-
етски садржај има два плана информације: спољашњу или „фактуалну” и
унутрашњу или „концептуално–естетску”. Ову последњу чине неколике
подврсте информације: естетска у правом смислу речи, хедонистичка, ак-
сиолошка, сугестивна, катарзична. Као релевантну читалац треба да ре-
цептује „концептуално–естетску”, али се при том не сме занемарити ни
она споредна, „фактуална” информација (Борев, 1981, стр. 132–150).
Притом треба узети у обзир да три битне компоненте концептуално-естет-
ске информације (еуфонијска, еуритмијска и металогичка или сликови-
то-метафорична) у поетском тексту доприносе да се огроман фактуални
информативни материјал акумулира на релативно „малом вербалном про-
стору” (Лотман, 1972, стр. 35), те на тај начин доприносе вишеструкој
интеграцији вербално–естетског материјала у свим правцима: и вертикал-
но, и хоризонтално, и дубински.
Супстанционалност Његошевa језика у Горском вијенцу његошологија
је одавно истакла као основну одлику, у којој пресудну улогу има бинарна
опозиција „славенизам” — „солецизам”, који захваљујући Његошу и да-
нас живе (Лесковац, 1979, стр. 3–4, 247), уз нужну напомену да је састав
и једног и другог слоја лексике и фразеологије разноврстан и хетерокли-
тан. Треба истаћи да се под појмом „славенизма” подразумевају сви они
архаизми црквеноруског, црквенословенског и славеносрпског, било да су
адаптирани, било да су преузети у неизмењеном облику. Други појам „со-
лецизам” још је хетерогенији по саставу и још више обухвата: у њега ула-
зе дијалектизми Његошева родног краја, али и примери неправилне упот-
ребе речи и облика; надаље, одступања од правила лексичке и синтаксичке
спојивости, махом оних крњих, дефектних исказа, тако карактеристичних
за језик спева у целини, па и свака друга одступања од неке замишљене
неутралне приповедно–поетске норме, као и нелогичности сваке врсте из
домена пишчеве licentia poetica. А све то заједно принесено је на жртвеник
књижевно–језичке норме зарад милозвучности, склада и сликовитости
Горског вијенца.
Крња, дефектна реченица битно је обележје у језичкој структури спева
која доприноси максималној сажетости. Стога с правом закључује наш по-
197
знати његошолог Јован Деретић: „У Горском вијенцу све тежи максимал-

ној сажетости тако да на најмањем простору добијамо највећи садржај”
(Деретић, 1986, стр. 66). А као резултат таквога сажимања настаје сплет
уланчаних метафора и изразита гномичност израза.
Иако у знатној мери народна епика представља богат извор Његошева
песничког језика, иако несумњиво многи стихови садрже обиље фолклор-
них елемената, па су многи обрти и изрази комуникативног језика црногор-
ске средине постали нуклеус стихова Горског вијенца, „али у њему” — ка-
ко истиче писац прве свеобухватне поетике овог спева Милосав Бабовић —
„звуче стихови који гномском семантиком, метафоричношћу и
експресијом надмашују све што је Његош могао наћи у народ-
ном епосу и фолклорној традицији. То су пре свега стотине афо-
ризама и готово цела парадигма поетских фигура” (Бабовић,
1997, стр. 177).
Границе у том стваралачком чину не постоје јер је Његош досезао све до
„заумног језика”, што је недавно, на свој бећковићевски начин, уочио и
истакао наш песник:
„У највећем афекту за који зна наше биће, Његош је покре-
нуо из жилишта наш језик, укључујући праисконске облике
прајезика наших праотаца све до тамног залеђа иза којег је без-
дан” (Бећковић, 1992, стр. 16).
Идући у поетском исказу ивицом тог претећег бездана, Његош није од-
већ течан, али је зато увек „тачан — страховито прецизан” (Лесковац,
1979, стр. 177).
О особеностима Његошевих поетских слика и поетских симбола доскора
— до појаве Бабовићеве Поетике Горског вијенца — готово да се и није
расправљало у његошологији већ само гдегде и гдекад, и то махом неким
другим поводом. Дакле, нипошто довољно, ни приближно у оној мери у
којој ово сложено питање заслужује. Први који је у нас осмислио бинарну
опозицију „славензам” — „солецизам” у језичко–стилистичкој структури
спева био је Милосав Бабовић у Поетици Горског вијенца, и то у два цен-
трална поглавља. У поглављу под насловом Његошев поетски језик иста-
као је значај ове опозиције у структури Његошеве поетске слике, а у пог-
лављу Осцилације казивања уочио је њену присутност у смени поетских и
прозних блокова нарације Горског вијенца. Тако ће, између осталог, за
однос стилских особености почетка и завршетка првог чина драме Бабо-
вић истаћи да је феномен осцилације казивања карактеристичан за дело у
целини. Додали бисмо овој значајној опасци као илустрацију да у истом
198
том првом чину постоји једно значајно место — реплика Вука Мићуновића
на јадиковке сердара Вукоте на злу судбину Црногораца које смрт „по-
жње у цв’јету младости”, „пређе рока”, те се стога Црна Гора претворила
у „гомиле костију” — које је репрезентативно не само за први чин и дело
у целини, већ и за структуре нижег нивоа, све до монолога јунака као ну-
клеуса читавог драмског спева.
То је сложена слојевита јединствена поетска слика у чијим се оквирима
на малом вербалном простору смењују деонице поетског и прозног кази-
вања и сустичу се као ретко где на другом месту језички елементи узвише-
ног и колоквијалног, чак супстандардног стила, и то у три сегмента који
чине поетску слику, тј. јединствени структурно–сематички блок са сложе-
ним метафоричним заплетом који носи једно од неколиких основних ин-
тенционалних и идејних чворишта дела. Притом истичемо да под идејом
пре свега подразумевамо јединство елемената значења у оквирима сложе-
ног знака — структуре. На њој се даље може, уз извесна упрошћавања,
неизбежна у оваквим анализама, „прочитати” и основна, огољена песни-
кова идеја, запретена у понорима сложених односа елемената те структу-
ре. Све започиње реторичким, узвишеним стилом који се смењује коло-
квијалним, да би се на крају све вратило изнова у реторичке висове. А све
то је смештено у три издвојена сегмента, са опадајућим бројем стихова од
првог ка трећем — завршном сегменту: девет — у првом, осам — у другом,
шест — у трећем сегменту.
Истини за вољу, Војислав Ђурић је још крајем 1960-их година увео ово
сложено питање у филолошку раван у покушају да одгонетне „тајну и
предност Његошевог песничког поступка”, „порекло снаге његових пе-
сничких слика, које су — то бива само на врхунцима поезије — колико
сликарске толико и музичке, грађене звуком као бојом и рељефом речи”
(Ђурић, 1960, стр. 20). Међутим, ова луцидна и надахнута запажања о
„звучној слици”, као оригиналној и аутентичној Његошевој творевини,
изузев једне која се односи на опис боја на „ћиновића гори”, нису, нажа-
лост, поткрепљена и другим анализованим примерима, већ су само хотими-
це побрајани. Међу многим побројаним примерима нашла се једна од нај-
упечатљивијих међу сликама по својој загонетности, јер је грађена
„звуком као бојом”, тј. ретким поступком понављања једног јединог еле-
мента, и то један једини пут. Ова слика се јавља у завршном сегменту прве
сцене првога чина у говору „множине” (што узима у заштиту сироте, за-
лутале у мрежу јаребице), а у окружењу све самих колоквијалних локал-
них елемената — „утекле су к вама да утеку”:2
Наизглед парадоксалним понављањем покрајинског колоквијалног еле-
мента „утећи” (побећи) на почетку и на крају стиха, овом непоновљеном
199
„звучном прстенастом конструкцијом” ицртан је круг безизлаза јата јаре-

бица које су у бегу од птица грабљивица полетеле у привидан спас — у ра-
запете мреже, из којих би опет да „утеку”. Иако привидно једноставна,
ова Његошева слика спада међу најзагонетније и најпарадоксалније међу
многим оригиналним сликама Горског вијенца.
У песничком казивању Горског вијенца, и у глобалу и у појединостима,
доминантна је антитеза: узвишено са богатим инвентаром структурно–се-
мантичких конструкција које улазе у парадигму фигура по узору на кла-
сицистички „високи” стил, с једне стране, и прозаично са колоквијалним
елементима, што се налазе на рубовима поетског, па и супстандардним ко-
локвијалним елементима који се већ налазе с ону страну нормативног. Са
друге стране, овој антитези кохерентна је лексичко–фразеолошка бинар-
на опозиција „славензам” — „солецизам”, са доминацијом првога слоја у
сегментима са узвишеним казивањем, а другога (тј. „солецизма”) у блоко-
вима са прозним казивањем. Међу 24 сцене спева са разуђем монолошких
партија и дијалошких преплитаја требало је сачинити шири избор узора-
ка, различитог нивоа и сложености структуре, постепено редукујући број
репрезентативних узорака, све до оног најрепрезентативнијег. То је могу-
ће било реализовати јер је у његошологији добро познато да због идентич-
ности делова Горског вијенца и целине, „делови нису потчињени целини,
они су са њом истоветни, тако да спев можемо дефинисати као својеврсну
целину целина. Свака од тих целина представља неку врсту микрокозма
Горског вијенца, свака је Горски вијенац у малом” (Деретић, 1986,
стр. 64). Због тога је требало правити нове исечке и сужавати узорке до
оних од којих би сваки био кадар да репрезентује дело у целини, да би, нај-
после, избор пао на онај један, најрепрезентативнији међу репрезентатив-
ним — поетску слику која би престављала у правом смислу речи својевр-
стан микрокозам Горског вијенца са јединством структурно–семантичких
конструкција у којима доминирају час „славенизми”, час „солецизми”.
У првом случају би „испод одеће народног писца показала се филозофска
и осећајна страна Његошева, та његова друга узвишенија природа” која
би „дала сасвим другу боју делу, племенитију и узвишенију” (Поповић,
1923, стр. 190). Међутим, требало је пронаћи такав узорак у којем би Ње-
гош поред узвишеног лирског „погодио и онај фамилијарни начин изража-
2 В.: Сви из грла повичу Пуштите их, аманат ви божи,
јера их је невоља нагнала,
а не бисте ниједну хватали:
утекле су к вама да утеку,
а нијесу да их покољете.
(Стихови 193–197)
200
вања којим се одликује говор простог народа. У Вијенцу често, место ко-
ректног књижевног облика, долази казивање фамилијарно, на прескок,
онакво какво се води на улици, скоро небрижљиво, и то даје стилу много
више живости и оригиналности” (Поповић, 1923, стр. 186).
Таква једна јединствена и непоновљива сложена поетска слика изабра-
на је међу многим после низа прелиминарних анализа, а садржи се у реп-
лици Вука Мићуновића и репрезентује дело у целини: и на тематско–мо-
тивском плану (вековна борба Црногораца против Турака, ране косовске
и косовски мит), и на тзв. металогичком или сликовито–метафоричном (са
богатом и разноврсном парадигмом стилских фигура), и на плану стилис-
тичких слојева (са доминантном бинарном опозицијом „славенизам” —
„солецизам”) који се смењују у деоницама са час узвишеним, час прозаич-
ним, па опет узвишеним казивањем. Због свега тога, и још много чега дру-
гог, ова сложена поетска слика је јединствени и непоновљиви микрокозам
Горског вијенца у целини. А то је, заправо, реплика Вука Мићуновића на
јадиковке сердара Вукоте, „познатог мајстора клетве” на злу судбину
Црногораца. Овај целовити блок се састоји од укупно три јединствена је-
зичко-стилистичка сегмента, а сегментација је извршена по принципу раз-
личитог тоналитета казивања: од узвишеног лирског ка фамилијарно про-
заичном, па опет ка узвишеном лирском. Стога је разумљиво да су први и
трећи сегмент испевани, како би рекао Бећковић, „небеским језиком”, а уз
доминацију „славенизама”, док је средишњи сегмент казиван „земаљским
језиком”, где је језички исказ преплављен „солецизмима” сваке врсте.
Прави куриозитет је да први сегмент започиње неуобичајено са два ло-
кална колоквијална елемента и двема дефектним, крњим реченицама: „Пи,
сердаре, грдна разговора!”, од којих је први („Пи”) узвична речца „којом
се изражава омаловажавање, презир, гађење” на оно што је претходно сер-
дар Вукота рекао, и значи: „срамота је, страшно је, ужасно је, сердаре”;
други исказ у виду именске синтагме („грдна разговора!”), где „грдан”
значи: „ружан, страшан, срамотан”, заправо је реченица која има зна-
чење: „ружно је страшно, ужасно, сердаре, да Црногорац тако збори”.
Иако започиње од најнижег језичко–стилистичког регистра — супстан-
дардног колоквијалног (како, присетимо се, започиње и први монолог Вла-
дике Данила на почетку спева, „солецизмима”: „виђи” и „су”, да би се на-
ставио узвишеним филозофским медитацијама са читавом парадом фигура
са великом концентрацијом „славенизама”) — већ од следећег стиха
оштро се мења тоналитет казивања, у облику реторичког питања: „Што су
момци прсих надутијех, / у којима срца претуцају, / крв уждену пламеном
гордошћу?”, да би се у петом стиху ово поновило: „Што су они?” Уз доми-
нацију све самих „славенизама”, од истог тог петог стиха почиње да се уз-
201
диже метафизичка трансцендентна вертикала („уз зраке сунчеве”) у виду

метафоре и поређења, вертикале која води у космичкие висове косовске ле-
генде и мита: „Шта су они? Жртве благородне / да прелазе с бојнијех
пољанах / у весело царство поезије, / како росне свијетле капљице / уз ве-
селе зраке на небесах.”
Није нимало случајно да је Михаило Стевановић, управо, овим стихови-
ма посветио читава два аналитичка блока у својој књизи О језику Горског
вијенца, где између осталог каже:
„У скоро сваком од наведених стихова понека, а у понеким од њих и ско-
ро свака реч одаје дар песников за максимално срећан избор језичких сред-
става, било да су у метафорском или реалном значењу”, завршавајући ана-
лизу сегмента овим речима одушевљења: „То је само Његош умео”
(Стевановић, 1990, стр. 135–236, 246).
Имплицитно назначен у првом сегменту, мотив косовских рана и косов-
ског мита експлицира се у трећем сегменту са истоветном структуром и ис-
тим онаквим реторичким питањем: „Што спомињеш Косово, Милоша?”, а
притом се сегмент завршава метафором којом се изнова извлачи метафизи-
чка вертикала, да би се преко ње „жртвама благородним” дао ранг Милоша
Обилића (којег је песник, nota bene, у првом „колу” такође назвао „жртвом
благородном”, „прсих надутијех”), узносећи их на Олимп косовских јуна-
ка: „над облаком, у витешко царство, / ђе Обилић над сјенима влада”.
У средишњем сегменту, у виду прстенасте композиције, измеђ два узви-
шена језичко–стилистичка сегмента у славу Милоша и косовских јунака,
смештено је прозаично казивање о срамотној старости које нису достојни
прави епски јунаци, са згуснутом палетом колоквијалних језичких сред-
става и опет са оним истим реторичким питањем: „Куд ће више бруке од
старости?” Међутим, у овом реторичком питању садржи се имплиците и
потврдна реченица јер се њоме истовремено констатује чињеница, тако да
је на крају уз упитник могао да стоји и узвичник. А у одговору се даје ис-
црпна анамнеза симптома старости — сенилности, и то грубим натурали-
стичким језичким средствима, са „центром структурности” у стиху „уз-
блути се мозак у тиквини”, уз доминацију супстандардне колоквијалне
лексике и фразеологије у читавом овом средишњем сегменту. Иако се на
крају све завршава уобичајеним поређењем, међутим, овај пут се уместо
трансцендентне вертикале извлачи у овом сегменту опадајућа хоризонта-
ла збиље, да би се у завршном дистиху суновратила у онострано: „смрт се
гадно испод чела смије / како жаба испод своје коре.” Управо по овом, са-
мо њему својственом распону у овој непоновљивој поетској слици света, са
вертикалом што се узноси прво до трансцендентних космичких висова, да
би одмах затим пала до хоризонтале збиље, и, најпосле, нагло се суновра-
202
тила у бездане оностране — при чему су сва три света осликана одгова-
рајућим Небеским, земаљским и заумним језичко–стилистичким средстви-
ма — Његош ће остати запамћен у поетици европског романтизма.
Као још један куриозум треба истаћи да се у издању Горског вијенца
што га је за штампу приредио Матија Бећковић, у књизи Пустињак це-
тињски (1992) ова три сегмента издвајају у три засебне строфе. Нисмо у
могућности у овом тренутку да ценимо колико је ова Бећковићева сегмен-
тација оправдана у осталим случајевима, иако је несумњиво да је настала
као резултат читања „у сопственом духу” великог савременог српског пи-
сца, али у нашем случају сегментација реплике Вука Мићуновића на три
строфе спроведена је на основу три критеријума: тематско–мотивском,
сликовито–експресивном и наративном, са преломницама међу њима на
месту где се јављају реторичка питања и понављају исте стилске фигуре:
метафора и поређење. Цео блок са спроведеном сегментацијом тек сада на-
водимо у целости:3
У сва три сегмента присутан је метафорични заплет, а у два од укупно
три сегмента метафоре су удружене са поређењем и врше неколико функ-
3 В.: Вук Мићуновић
Пи, сердаре, грдна разговора!
Што су момци прсих ватренијех,
у којима срца претуцају,
крв уждену пламеном гордошћу?
Што су они жртве благородне
да прелазе с бојнијех пољанах
у весело царство поезије,
како росне свијетле капљице
уз веселе зраке на небеса.
Куд ћеш више бруке од старости?

Ноге клону, а очи издају,
узблути се мозак у тиквини,
пођетињи чело намрштено:
грдне јаме нагрдиле лице,
мутне очи утекле у главу,
смрт се гадно испод чела смије
како жаба испод своје коре.
Што спомињеш Косово, Милоша?

Сви смо на њем срећу изгубили:
ал' су мишца, име црногорско
ускрснули с косовске гробнице
над облаком, у витешко царство,
ђе Обилић са сјенима влада.
203
ција: прво, функцију тематско–мотивске и језичко–стилистичке прелом-

нице, како између првог и другог, тако и између другог и трећег; друго, на
крају првог и другог овај исти пар добија допунску функцију — трансцен-
дентне космичке вертикале; и, треће, на крају трећег сегмента метафора
има и допунску функцију — поенте поетске слике у целини. Притом, и то
треба посебно истаћи, на крају првог сегмента поређењем се извлачи вер-
тикала ка метафизичком космичком вису: када се прелаз „жртви благород-
них” „с бојнијех пољанах у весело царство поезије” пореди са капима росе
што се узносе „уз веселе зраке на небеса”; на крају пак трећег и уједно за-
вршног сегмента новом вертикалом експлицира се косовски мит: када се
црногорско име узноси с косовске гробнице „над облаком, у витешко цар-
ство, / ђе Обилић над сјенима влада”. А између ове две вертикале, очеки-
ване у узвишеном патетичном тону казивања о дичној црногорској младе-
жи што се обилићевски жртвује и узноси у „весело царство поезије” — и
насупрот њима, у средишњи сегмент смештено је казивање о старости које
нису достојни прави епски јунаци, где се пружа све до завршног дистиха
хоризонтала збиље, када се ова суновраћује у пределе оностраног са ан-
тропоморфизираним ликом смрти што се „гадно испод чела смије / како
жаба испод своје коре”. Тиме распон између Небеског, земаљског и заум-
ног језика, као израза изнадзбиљског, збиљског и исподзбиљског уметнич-
ког модела света, превазилази чак и онај врхунски поетски модел света
који, по мишљењу Мирче Елијаде, није потпун без трансцендентне верти-
кале. Вертикала Његошева у овој поетској слици двосмерна је — од збиље
навише, и од збиље наниже. Да, то је умео само Његош!
Са ова два поетска узлета у почетном и завршном сегменту, испеваним
„Небеским” језиком, с једне стране, а с друге, са хоризонталом грубе на-
туралистичке збиље у средишњем сегменту, где владају овоземаљски био-
лошки закони, исказани „земаљским” језиком, сви заједно чине сложени
контраст — заправо, представљају поетску схему црногорске етике и мо-
рала: узвишени је идеал и достојно епског човека умрети млад на бојном
пољу за високе етичке идеале; срамотно је, ружно дочекати старост.
Сви ови поетски акценти, контрасти, паралелизми, реторичка питања,
конструктивне доминанте или „центри структурности”, као битни елемен-
ти концептуално–естетске информације овог јединственог поетског блока
— сложене слојевите поетске слике, у којој прва и трећа строфа образују
композициони прстен око средишње прозно–поетске строфе — све то за-
једно чини ову поетску сензацију јединственом и непоновљивом у читавом
Горском вијенцу, и тешко да јој има равне у читавој нашој новијој поезији
XIX и XX века: те стога може с правом да понесе епитет репрезентативног
микрокозма овога дела у целини.
204
Да, то је умео само Његош!
Својевремено смо истакли да је међу многим ризицима који прате сваког

ко би да се бави Његошем најризичније — препевати Његоша на свој ма-
терњи језик, позајмивши му глас онога поетског језика на који се дело пре-
води, па и свога преводиочевог, јер неприпремљеног и неопрезног пре-пе-
вавача вребају у сваком стиху, свакој слици, монологу или дијалогу многе
опасности (Човић, 2001, стр. 33). Да би их избегао, он мора да се потанко
упозна са Његошевим делом и животом, да буде добар зналац језика ори-
гинала, а да до стваралачке перфекције влада преводним језиком, и уз то
да има и аналитичког дара. Тек тада ће моћи да корак по корак ишчитава
поетске и симболичне поруке, запретене у многим поетским сензацијама,
да би тиме испунио услов да „стави своју (преводилачку) руку на Њего-
ша”. Он, наравно, ишчитава и тумачи дело Његошево у сопственом духу,
уз максимално поштовање интенција ауторових информација: и оне „фак-
туалне”, која се сматра споредном, а посебно оне унутрашње — „концеп-
туално–естетске”, која носи металогичку или сликовито–метафоричну
информацију. Успутне жртве су неизбежне; код процене: шта жртвовати,
а шта обавезно сачувати, постоји општеприхваћено у транслатологији
схватање да су мање консеквенце жртвује ли се делић фактуалних инфор-
мација на рачун очувања релевантних — концептуално–естетских —
било да су оне експлицитне или имплицитне.
Поставља се питање да ли је неко од руских преводилаца у последних
век и по у преношењу ове јединствене сложене поетске слике дорастао
творцу оригинала, пренео већину концептуално–естетских информација
репрезентативног узорка микрокозма Горског вијенца у целини? Да ли је
неко од њих успео да уплете свој венац у ствараочев, да у свом прево-
ду–препеву истумачи интенције аутора у свом сопственом духу, да укрсти
ауторове и своје преводилачке интенције које се никад у потпуности не
подударају, а да су при том преводиочеве у служби ауторових — а све то
са циљем да пренесе руском читаоцу сву магијску моћ „лавиринта спојева
речи”? Нажалост, ово није реализовао ни један од тројице преводилаца
Горског вијенца (М. А. Зенкевич /1948,1955/, Јуриј Кузнецов /1988/,
А. А. Шумилов /1996/).
Ако то већ није учинио ни један од руских преводилаца, онда смо то
дужни да учинимо ми — критичари књижевног превођења, и то тако што
бисмо показали да се на овом репрезентативном узорку већ на самом по-
четку реплике Вука Мићуновића, у прва два стиха радикално одступило
205
од ауторових интенција јер се ни у једном од споменута три превода није

нашла одговарајућа језичко–стилистичка грађа која би одговарала анти-
тези прозаично–узвишено, па отуд ни приближно нису погођени функци-
онално–смисаони еквиваленти:4
Ево како су сва тројица преводилаца на самом почетку поетске слике од-
ступила од антитезе оригинала:5
Приближност, као и осредњост највећи су непријатељи код изналажења
најближег природног функционално–смисаоног еквивалента. Наиме, ни
један од преводилаца није сачувао антитезу прозаично — узвишено ни у
прва два стиха који репрезентују структуру слике у целини, па се није
могло очекивати да то накнадно учине у даљем тексту. Опозицију „соле-
цизам” — „славенизам” потопила су сва тројица у раван неутралног језич-
ко–стилистичког слоја. Уз то Зенкевич и Шумилов нису сачували ни ре-
торичко питање „Што су момци прсих ватренијех?” Шумилов је поред
тога сасвим неочекивано и без праве компензације заменио друго реторич-
ко питање узвичном афирмативном реченицом „Слава павшим!”, чиме је у
потпуности срушио структуру првога сегмента. Па и Кузњецов, иако је
сачувао интонацијске модулације овога сегмента, без потребе је експли-
цирао супстанционалност и сведеност исказа реторичког питања, прево-
дећи га са „Для чего же рождены на свете”, а смисао је „Кто они такие?”
(„Што /ко/ су они?”). А први стих је могао да гласи у преводу, рецимо,
овако: „Фу-ты, сердар, уж право чушь несешь!”, јер су оба исказа преузе-
та из супстандардног колоквијалног варијетета. Постојала су, дакако, и
друга решења, којих увек има више за сваки пар језика.
Међутим, истини за вољу, треба истаћи да је Кузњецов нашао право ре-
шење за прву од укупно две вертикале — „у весело царство поезије” —
увођењем архаичне речи „глагол” (у значењу „говор”, „реч”): „в царство
вдохновенного глагола” (Исп. код Пушкина: „глаголом жги сердца
людей”).
У другом, оном прозаичном сегменту заступљена су два „центра струк-
турности”: 1. „узблути се мозак у тиквини” (што, заправо, значи „проки-
4 В.: Вук Мићуновић Пи, сердаре, грдна разговора!
Што су момци прсих ватренијех…
5 В.: Вук Мичунович Вук Мичунович
Фу, сердар, не говори такого! Фу, сердар, к чему такие речи!
Наши юноши — у них всех сердце… Для чего же рождены на свете…
(Зенкевич, 1955, стр. 66) (Кузнецов, 1988, стр. 80)
Вук Мичунович
Это речи, сердар, не мужские.
Не бездумны храбрые юнаки…
(Шумилов, 1996, стр. 90)
206
сне мозак у тинтари”) и 2. метафорични исказ „мутне очи утекле у главу”.

М. Зенкевич је први од ова два стиха пренео у виду поређења мозга (ста-
рачког) са сирћетом које ускисне у тикви, а други — деметафоризовао:
„прокисает мозг, как уксус в тыкве”; „Мутные глаза глубоко впали”. Шу-
милов је „тиквину”, као локални елеменат Његошева родног краја у зна-
чењу „тинтара”, превео као „тыква” са атрибутом „старая”, а то није ко-
ректно јер се за „главу” у руском језику погрдно каже „башка”; други стих
је просто изоставио (као, уосталом, и још два стиха овога сегмента):
„в старой тыкве мозги прокисают”. Кузњецов је први стих пренео описно,
а други је деметафоризовао: „помутился ум, рассудок глохнет”; „мутные
глаза ввалились в череп”.
Судбина „момака прсих надутијех” у овој слици се повезује са јунацима
косовскога мита, на челу са Обилићем који влада „у витешком царству”,
„над сјенима”. А за младе Црногорце се каже да су „ускрснули с косовске
гробнице”, где се „ускрснути” тумачи као „винути се” / „узнети се”/, и
с правом се то чини, јер се казује о „мишцама и имену црногорском”, те је
стога „винути се” у овом контексту адекватније. Шумилов је у свој превод
унео оба ова значења — и „васкрснути”, и „винути се /узнети се/”; а ово
друго је употребио уместо елемента из оригинала — „под облаком”:
Шумилов је, међутим, и овом приликом испољио свој редак преводилач-
ки дар када је пре интуитивно неголи свесно амортизовао неке претходне
омашке. Наиме, он је у предлошко–падешкој синтагми оригинала „у ви-
тешко царство” срећно пронашао за неутрални елеменат „царство” замену
у виду речи „держава” која припада узвишеном, реторичком стилу, чиме је
контраст оригинала „појачао”. На тај начин је и поред споменутих ома-
шки, у знатној мери погодио тоналитет узвишенога стила овог завршног
сегмента, а тиме у доброј мери неутралисао негативне ефекте, настале као
последица у једном случају изостављања, а у другом неадекватног еквива-
лента за два реторичка питања у првом сегменту ове сложене слојевите
слике.
Као посебан куриозум треба истаћи да су завршно поређење из другог,
оног прозног сегмента, где се смех антропоморфне смрти доводи у везу са
кором жабе, сви у преводу заменили са „корњачин оклоп”, што још једном
сведочи о томе у којој мери могу бити опседнути неким првобитним ре-
шењима потоњи преводиоци:
[…] гнусно смерть смеется исподлобья

черепаха из щита так смотрот.
(Зенкевич, 1955, стр. 66)
207
[…] смерть смеется мерзко исподлобья,

как головка скрытной черепахи.
(Кузнецов, 1988, стр. 80)
[…] и смется, будто черепаха,
уродливо смерть из-под черепа.
(Шумилов, 1996, стр. 90)
И да закључимо. Сваки од три досадашња превода ове сложене поетске
слике има својих мањкавости, али и врлина: мањкавости стога што ни у јед-
ном није у целости сачувана основна антитеза узвишено — прозаично, а
она је карактеристична за песничку структуру Горског вијенца, како у гло-
балу, тако и на нижим нивоима структуре; врлина — јер се, ту и тамо, спо-
радично успевала надоместити колико–толико споменута антитеза. Међу-
тим, применимо ли једну занимљиву идеју нове англосаксонске критике о
„идеалном читаоцу” и искористимо ли је на овај низ превода, у том случају
том фиктивном, имагинарном идеалном читаоцу најближи би био онај чита-
лац који би пажљиво и у хронолошком следу читао паралелно сва три руска
превода Горског вијенца, па и ове најсложеније међу многим сликама. Тада
би он доживео комплексније Његошев уметнички модел света, заједно са
овом сликом, неголи код читања издвојених појединачних превода. И био
би близу „подлинику”. Међутим, тај експеримент ипак остаје у домену чи-
сте спекулације и тешко да ће икад наћи практичну примену.
Бабовић, М. (1997). Поетика Горског вијенца. Подгорица: ЦАНУ. Његошев ин-
ститут. Монографије и студије, књ. 2.
Бећковић, М. (1992). Петар II Петровић Његош, пустињак цетињски. Ник-
шић-Титоград: Универзитетска ријеч.Октоих.
Деретић, Ј. (1986). Горски вијенац П. П. Његоша. Београд: Завод за издавање
уџбеника и наставна средства.
Зенкевич, М. (1955). Петр Негош, Горный венец. Перевод с сербско-хорватского
Мих. Зенкевича. Москва: Госиздат Художественная литература.
Кузнецов, Ю. (1988). Петр Негош, Горный венец. Перевод Юрия Кузнецова.
Москва: Художественная литература.
Лесковац, М. (1979). Нови мађарски превод Горског вијенца. У: Руковет (стр.
244–254). Суботица, св. 3–4.
Поповић, П. (1923). О Горском вијенцу. Београд: Геца Кон.
Стевановић, М. (1951/52). Неке особине његошева језика. Јужнословенски фило-
лог, књ. 19, св. 1–4, 17- 33.
208
Стевановић, М. (1990). О језику Горског вијенца. Београд: САНУ, Научна књи-

га. Посебна издања. Одељење језика и књижевности, књ. 41.
Стевановић, М, и Бошковић, Р. (1967). Целокупна дела Пењтра Петровића Ње-
гоша, књига LII. Београд: Просвета.Обод-Свјетлост.
Флашар, М. (1997). Његош и антика. Подгорица: ЦАНУ. Његошев институт.
Монографије и студије, књ. 1.
Човић, Б. (2001). Бинарна опозиција 'славенизам'- 'солецизам'у структури
слике Његошева Ѓорског вијенца'и руски преводни еквивалоенти. У: Пре-
вођење 'Горског вијенца'на стране језике (стр. 33–71). Подгорица: ЦА-
НУ. Научни скупови, књ. 56. Одјељење умјетности, књ. 19.
Шумилов, А. (1996). Петр II Петрович Негош. Горный венец. Перевод с серб-
ского и комментарий Александра Шумилова. Подгорица: Унирекс, 1996.
209
БРАНИМИР ЧОВИЧ
Реcпублика Сербская, Баня Лука
РЕЧЕВОЙ ДУАЛИЗМ В СТРУКТУРЕ ОБРАЗА В ГОРНОМ ВЕНЦЕ

ПЕТРА II ПЕТРОВИЧА НЕГОША И ВОПРОСЫ ЕГО РЕЦЕПЦИИ
В РУСССКИХ ПЕРЕВОДАХ
В настоящей статье освещаются два основных вопроса, тесно взамосвязанных

мужду собой. В первом сосредоточивается внимание нв семантическом анализе
всего лишь одного, но зато сложного и многомерного поэтического образа из мно-
гообразия все еще не исследованной системы образов и символов «Горного венца»
(1847) Петра II Петровича Негоша, образа представляющего собой своеобразный
микрокозм этой драматической поэмы в целом. Помещается он в всего одной реп-
лике одного из главных персонажей, Вука Мичуновича, в которой он отрицательно
относится к причитаниям сердара Вукоты над горькой судьбой черногорцев, живу-
щих, по его словам, в «проклятой стране», в которой смерть «пожинает во цвете
юности», до срока» ее молодцев.
Этот многомерный образ является микрокозмом «Горного венца» и в тематичес-
ком плане (с тремя стержневыми мотивами поэмы в целом: многовековая борьба за
освобождение Черногории от турецкого ига, раны былого поражения на Косово
поле в 1389 году, косовский миф), и в плане металогическом или образно-метафо-
рическом (с густо насыщенной парадигмой стилистических фигур и тропов), равно
как и в плане собственно языково-стилистическом (с бинарной оппозицией «славя-
низм» — «солецизм», которая явдяется «конструктивной доминантой» или «цент-
ром структурности» даного сложного образа, состоящего из трех подструктур). В
первом и в третьем сегментах преобладают славянизмы (т.е. церковнославянские,
русскославянские и сербскославянские элементы), в то время как в среднем сег-
менте абсолютно преобладают «солецизмы» (т.е. диалектная лексика и фразеоло-
гия, самые разнообразные отступления от языковой нормы, в частности,
субстандартные неполные предложения родного края Негоша). При этом нужно
подчеркнуть, что первый и третий сегменты передаются «небесным» языком, т.е.
средствами, характерными для высокого классицистического стиля, и образуют
кольцевую композицию, обрамляющую центральный сегмент — где рассказ о по-
зорной для черногорских юнаков старости передается «земным» языком, т.е. суб-
стандартным колоквияльным языком. Интересно, что все сегменты структуры в
стилистическом плане начинаются одиноково — риторическими вопросами, кото-
рые сменяются метафорой, а заканчиваются сравнениями, В первом и третьем сег-
ментах метафора в содействии с образным сравнением образуют своеобразную
метафизичемскую вертикаль (без которой, по мнению Мирче Элиаде, невозможна
ни одна поистине художественная модель мира): в первом — воскресением погиб-
ших смертью храбрых черногорцев на поле брани и взлетом «в царство поэзии»; в
третьем — их вознесением в «юнацкую державу», т.е. в пантеон косовских юнаков.
В среднем же сегменте, наблюдается обратный процесс: средствами «земного» язы-
210
ка, с сугубо вещными метафорами и сравнениями чертится горизонталь грубой

действительности в рассказе о «позорной старости немощной», а в заключитель-
ных двух стихах, в которых налицо процесс антропоморфизации смерти, эта же го-
ризонталь резко обрушается в потусторонний мир. Эта многмерная модель
художественного мира — ценный вклад Негоша в поэтику европейского романтиз-
ма, не имеющая по охвату художественного простраства себе равных во всей евро-
пейской литературе.
После проведенного структурно-семантического анализа этого сложного образа
автор пришел к единственно возможному толкованию основной идеи (если под иде-
ей понимать единство элементов значения внутри сложного знака-структуры), ко-
торую лучше всего можно выразить в форме сентенции, передающей этику
черногорцев испокон веков: человек рожден для подвига на благо родины, а смерть
на бранном поле высшая награда; это лишь переход жертвы в заслуженное «царс-
тво поэзии», и вознесение ее в пантеон мифических косовских юнаков. Для таких
юнаков «немощная старость» — это кара бижия, своего рода позор.
Основная цель второго вопроса дать как можно более подробный анализ трех
последних поэтических переводов этого многомерного образа, которые реализова-
ли Михаил Зенкевич (1948, 1955), Юрий Кузнецов (1988) и Адександр Шумилов
(1996). Сравнивая результаты этих переводов, особое внимание мы уделили двум
сторонам информации, которая передается в структуре этого многомерного обра-
за, Это, с одной стороны, так наз. «фактуальная» информация, и, с другой сторо-
ны, глубинная, так наз. «концептуально-эстетическая». Основная проблема при
перводе данного образа, в структуре которого налицо бинарное противопоставое-
ние «славянизмы» — «солецизмы» (т.е. лексические и синтаксические средства,
характерные, с одной стороны, для классического высокого стила и, с другой, —
для низкого стиля, с разного рода одступлениями от некоей общей языковой нор-
мы, в частности, с локальными элементами родного края Негоша. Основная про-
блема при передаче этого противопоставления — как подобрать эквиваленты для
разного рода просторечной лексики и синтаксических контструкций родного края
Негоша и, с другой стороны, какими средствами передать в переводе церковносла-
вянизмы и руссизмы оригинала, которые, как известно, в сербском языке сильно
стилистически маркированы, а в современном русском литературном языке при-
близительно половина всех ресурсов языка церковнославянского происхождения,
и в большинстве своем являются этимологическими славянизмами, т.е. принадле-
жат общеупотребительным средствам. За редкими исключениями, никто из перe-
водчиков не решил как следует этой сложной задачи, Но если подойти к данному
переводческому ряду как целостному единству, применив одну идею «новой англо-
саксонской критики» об «идеальном читателе», — в таком случае если такой чита-
тель будет читать подряд, в хронологическом порядке переводы троих
переводчиков этого образа, то у него будет приблизительно такое же восприятие,
как у читателя оригинала.
КЛЮЧЕВЫЕ СЛОВА : образ, структурно-семантический анализ, имманентный и
сравнительный анализ, рецепция, художественный перевод, автор и метаавтор.
211
821.163.41.09:398
94(497.11)”1389”
БРАНКИЦА В. ПОПОВИЋ1
ЊЕГОШЕВ КОСОВСКИ ЗАВЕТ2
САЖЕТАК . О Косовском завету и опредељењу Срба говорили су и писали многи

наши великани. Пре свих у раду се помиње сам народни геније, епско виђење Ко-
совског завета. Одмах иза народног песника стоје имена владике Петра II Петро-
вића Његоша, владике Николаја Велимировића, Иве Андрића, Милоша Ђурића…
Све ове поменуте мислиоце несумњиво повезује једна основна мисао и потврда да
је епско виђење Косовског завета један самосвојни српски доживљај Хришћан-
ства. Његош, у свом ловћенском монологу именује и упозорава на зло, „мрачну
оријенталну алу (азијатску неман) што зобље народе”! То је снажна поетска сли-
ка с митолошким призвуком и дубоким филозофским и историјским конотацијама
јер садржи у себи универзалне поруке опстајања српског народа. Владика с
Ловћена проклиње, њега раздиру црне мисли, али у свему томе су и клице будућег
отпора. Једино остају за бригу „погани изроди”, домаћи издајници – вечити ре-
френ целокупне наше историје, муке кроз векове, од Косова до најновијег геноци-
да и изгнанства. Његошева промисао о издаји, „домаћим Турцима” намеће неза-
обилазно питање: Откуда и зашто све наше кризне ситуације рађају издајнике?!
Косовски завет указује на унутрашње расколе и поделе као највећег непријатеља
опстанка српског рода и опомиње да би сваки будући пораз могао бити косовски!
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Косовски завет, Његош, опстанак, српски народ, издаја.
1 brankicapopovic69@gmail.com

213
ГЕНЕЗА КОСОВСКОГ ЗАВЕТА
Косово је граница која се са самом свешћу о њој већ прекорачује у мо-

ралном и религиозном одлучивању, у песничком говору и у сталној кризи
која јесте национална савест у етичком смислу. Наш чувени хелениста
професор Милош Ђурић бавио се етиком Косовског боја усред велике рат-
не кризе и борбе српског народа за опстанак, о чему сведоче наслови ње-
гових списа: Видовданска етика (1914) и Смрт мајке Југовића (1918).
Већ из самих наслова се разабира његова антрополошко национална ори-
јентација, којом он косовску етику сматра, у исти мах, као нацоналну и
као екуменску. Косовски завет је за Ђурића од националног значаја по
вредности патње за један народ који је у својој трагичној историји стално
био рањаван и уништаван и за који бол представља најдубље осећање и
стваралачки порив. Косовски бој има екуменску вредност по универзал-
ности патње и трагичној судбини човека уопште. Он је међу првима уочио
слагање стоичке етике дужности и жртве са неким вредностима косовске
етике. Према речима нашег професора „философија Косова” је „филосо-
фија феникс-птице”, дакле народа који се из пораза и пропасти изнова
рађа са вером у живот достојан људског, који се живи за неки виши циљ.
Отуда је епика српског народа, према његовој констатацији, пунолетна,
ведра и несебична, прожета етичким двојством земаљског и небеског жи-
вота, реалног и духовног живота у хришћанском смислу.
Генеза мита као доминантног духовно–уметничког израза древних на-
рода свакако је условљена општим развојем људског друштва. Свака кул-
тура развија своју сопствену митологију и на тај начин дефинише свој
идентитет и карактер као начин разумевања света. Мит се јавио на почет-
ку стварања човечанства – појавом рада, песме и игре, као социјална ком-
понента те јединствене прауметности. Настанком песме и говора човек је
из њих створио мит, који ће са своје стране социјално обележити природу
и карактер песме на самом почетку стварања poiesisa. Зато њихово биће,
како наводи В. Илић, има заједничка својства – стваралачко је (Илић, В.
9, 18). Мит је, у својој суштини, реалистичка слика свести људи свога вре-
мена, јер је у његовој основи догађај, који је директно утицао на квалитет
човековог живота. Мит, такође, проистиче из потребе људи да сачувају ус-
помену на неко дело које је од судбоносног значаја за колектив а његова
редовна улога јесте да прославља крупне прегаоце једне заједнице.
У митолошким и епским песмама уграђен је етички кодекс патријархал-
ног друштва, оне садрже праостатке старих паганских веровања и еле-
менте хришћанског поимања живота. У њиховој основи лежи морална по-
ука, упозорење на грешност неког поступка и на тежину греха. Та
214
Бранкица В. Поповић – Његошев косовски завет
морална поука није изречена директно већ посредно, преко неког до-
гађаја, са симболичким и фантастичним сликама које остају умногоме не-
јасне, загонетне и отворене за нова тумачења и поимања.
Неминован амбијент и услов за настанак и опстајање јуначке хришћан-
ско-легендарне епике јесте да један народ води борбу за очување свог
идентитета и слободе или за ослобођење – ако је у ропству. Таква борба
пружа грађу за епско–митолошко обликовање јуначких подвига поједина-
ца, колектива и преломних битака и догађаја. Епопеја настаје, по прави-
лу, одмах иза догађаја који опева, а њени творци су најчешће учесници у
самим догађајима или певачи који су о догађајима обавештени од директ-
них учесника у њима. Тако су и песме о Косовском боју настале на самом
Косову, где се и одиграо тај догађај, и живе у усменој традицији Срба на
Косову, што је сасвим природно, до данашњих дана. Пошто епска песма
бива прихваћена од колектива, она живи и развија се тако што из мноштва
других насталих епова, који су пуни детаља, временом постаје један ода-
брани низ епова који даје општију и уметнички убедљивију слику. Управо
уопштавањем поједине песме добијају општенародни карактeр и значај-
нију садржину и идеју, тако да превазилазе локалне границе и шире се у
сродне етничке групе, бивају преузете од певача других народа. На овом
месту, илустрације ради, довољно је подсетити на мит о Светом кнезу Ла-
зару Хребељановићу који је веома познат и поштован и у руском народу.
Једно филозофско тумачење косовског боја упозорава нас да је за говор
о Косову потребно овлашћење, јер је веома важно ко и како говори о Ко-
сову (Дамњановић, 32). Оправдано говоре само они који су директно по-
гођени косовским догађајем, његовом традицијом и историјском дубином.
Сами по себи, догађаји нису ни велики ни мали, ни убојити ни животворни
већ онакви како их прима душа народна. Војна сила може да отме земљу и
градове, да погази законе и слободу, али да продре у душу – не може. Ту,
пред сјајем чврстог и неподељеног духа вере једног народа, спадају копља
и окови историјског удеса којим је српски народ погођен. Тако ће и мит о
косовском боју примити у себе тешка искуства једног народа коме је пре-
тила стална опасност од потпуног уништења. Косовски пораз и страдање
оставили су дубоке ожиљке на души српског народа, али су истовремено,
великом концентрацијом туге, изазвали и велико ширење духовности на-
шег народа: из губитка царства земаљског он је изнедрио нове видике
вере народног Васкрсења. Ако је држава пропала, душа није, тај бол и та
вера чине мост који спаја нараштаје кроз векове. Тежак удар судбине није
поколебао Лазареву душу, због чега га народни геније не посматра толико
у бојном оклопу колико у његовој вери и жртви – племенитом страдању –
за царство небеско. Управо тај избор Лазаревог слободног духа импре-
215
сионирао је душу српског сељака снажније од свих осталих војевања и по-

беда. Наиме, митска и поетска снага народа, који је дуго живео у оскуди-
ци, без државе и слободе, својом духовном концентрацијом омогућила је
Србима да из једног историјског догађаја сагледају смисао светског зби-
вања и свог опстанка по правди. У својој борби за опстанак српски народ
је спознао унутрашње поделе и расколе као свог најопаснијег непријате-
ља. Из такве спознаје проистекла је основна порука и заповест косовског
мита и завета који упозорава да би узрок сваког будућег пораза могао би-
ти косовски. Снагу вере у оваплоћење косовског завета – душе наше губи-
ти немојмо – задобио је сам народ. Нису је могле донети политичке пар-
тије у својим програмима нити политичка решења разних страних
дипломата. Живећи на вековима (политички и ратовима) потресаном под-
ручју наш народ је, у сталним напорима, мукама и патњама, снагом своје
душе, косовску трагедију учинио извором вере и крепости из које просија-
ва светлост месијанске мисли, собом осветљавајући народна покољења.
Косовски мит није само ратничка епопеја, он се уздигао у савест и фи-
лозофију нашег народа, тачније његову религију. Управо у своме опреде-
љењу на Косову за духовно царство српски народ је најдубље потврдио
свој хришћански идентитет који одређује понашање народа у кључним мо-
ментима (ви)тешке српске историје. Наиме, српски народ са својим дубоко
укорењеним и јасно изграђеним духовним вредностима, државом, црквом
и културом уопште, није могао да прихвати робовање неком туђем систему
вредности. Уместо тога, он свесно прихвата борбу и страдање које не сма-
тра поразом него надмоћношћу духа и вере у Васкрс новог живота, веру-
јући да пуки живот није људски у пуном смислу али да то постаје тек као
средство за неки виши циљ. Дакле, мученички тријумф над телесним, љу-
бави и жртве над мржњом и силом – то је истинско српско Косово – надах-
нуће монументалног догађаја историје и највећи етички принцип народ-
ног менталитета и доживљаја Крста који је српском роду идеал за подвиг.
Различити митови и епови указују на разноврсност и сличност људске
природе на специфичне начине. Наиме, бавећи се боговима и херојима, у
великој мери њихова фасцинантност је у људским вредностима које осве-
тљавају. Стога је трајна привлачност мита резултат његове отворе-
ности за основне људске особине и потребе. Митови указују на моћ љуба-
ви и њених пропратних осећања немира и љубоморе; они казују о
подлостима негативаца који се досађују свакодневним животом; о жалости
због повреде или издаје од стране породице или пријатеља; о мистерији
смрти и могућем животу после ње. У првобитном стварању митова и епова
главну улогу има даровити појединац, док у даљем обликовању мита ту
улогу преузимају генерације стваралаца које припадају различитим вре-
216
менима. На тај начин митови представљају колективне творевине, јер из-

ражавају дух колектива у коме се рађају и који их негује. Тако је битка на
Косову описана у низу сцена које заједно дају потпуну панораму збивања
и остварују емоционалну везаност јунака према догађајима. Наиме, суд-
бина сваког појединца, било да је реч о витезовима који су непосредно уче-
ствовали у боју или о девојкама и мајкама које се растају од најмилијих,
подређена је захтевима вишег етичког принципа. Ни у једном другом еп-
ском циклусу није постигнуто такво јединство између осећања и радње,
између унутрашњих циљева и спољашњих догађаја – што јесте основни
услов стварања великог мита – чисте, непрерађене књиге, недодирнуте од
стране филозофа, теолога и научника.
У чему се састоји актуалност косовског завета (моралне заповести) из
једне историјске епохе? Ако прихватимо да моралне вредности имају над-
времено значење у духу платоновске и кантовске метафизике, онда се ак-
туалност косовске етике састоји у њеном непрекидном деловању и обаве-
зујућем важењу њених суштинских вредности, све до данашњих дана, као
антрополошке константе (мишљење идентитета). Оне, попут неког коор-
динатног система у коме се суштински односи не мењају, трпе епохалне
модификације као могућности које се развијају и исказују у историјском
времену, при чему није угрожен идентитет основних вредности. Отуда се
ништа битно не мења у етици дужности и жртве која је била на делу у Ко-
совском боју у хришћанском смислу, пошто је та етика постојала у анти-
чко доба у стоичком духу, као и у потоња времена у бројним ослободилач-
ким биткама које је водио Српски народ. Актуалност хришћанске етике
састоји се у дужности и задатку хришћана да остваре Христово учење,
како у овоземаљском (историјском) животу човечанства, тако и у животу
своје нације. Хришћански завет испуњава сваки хришћанин угледањем на
Христа, у свакој егзистенцијалној и историјски преломној ситуацији, као
што је био историјски Косовски бој или данас на Косову, где би хришћани
требало да жртвујући се издрже и опстану и на тај начин омогуће даљи
живот у хришћанском смислу (Damnjanović, 37).
ЊЕГОШЕВО КОСОВО
Немогуће је поменути реч Косово а да не дође до дубоког узбуђења код

свакога од нас Срба. Скоро је 625 година од знамените и трагичне Косов-
ске битке, која очигледно, ево, још није завршена и сва је прожета Косов-
ским заветом на који нас подсећа и нагони пре свега само Косово, како ра-
није, тако и данас. Желимо ли да останемо на ширинама, дубинама и
217
висинама наше хришћанске, православне теме Косовског завета, неизбе-

жно ће бити вратити се и на тему данашњице нашег Косова. Но да бисмо и
њу могли да схватимо како треба, потребно је да читаво Косово, па и ње-
гово данашње стање, сагледамо у светлу Косовског завета.
О Косову и његовом смислу, о Косовској мисли или идеји, о Косовском
завету и опредељењу нас православних Срба, мучили су се, говорили и пи-
сали многи наши велики људи. Као што је поменуто на самом почетку, то
је најпре сам народни геније, народни песник (тј. народне песме), затим
велики владика Његош и други, не мањи од њега, владика Николај (Вели-
мировић), затим предратни професори Милош Ђурић и Бранко Лазаре-
вић, књижевник Иво Андрић, наш велики теолог и филозоф отац Јустин
Поповић, и многи други знаменити Срби нашег времена: сви су се они пос-
ветили Косову и писали о Косовском завету.
Народна песма има своје виђење Косова и Косовског завета, и то је не-
сумњиво наше свенародно виђење, на које ћемо се одмах вратити. За Ње-
гоша сви добро знамо да је био заточник Косовског завета или, како је то
рекао и написао Иво Андрић, „трагични јунак Косовске мисли”. Андрић је
написао свој познати есеј на ту тему (пре рата, тридесетих година) у којем
је изнео Његошеву, и уопште црногорску и свесрпску, обузетост Косов-
ском идејом и Косовском судбином нашег народа.
Његошев Горски вијенац настао је у великој муци, „шкрипцу и ропцу”
– кад су се суша, глад и Осман паша удружили да „утуле црногорску вар-
ницу” и право на постојање под својим именом и вером. Чудо да су опстали
мали народи може се објаснити једино њиховом великом поезијом, јер за
велике песме потребни су велики разлози. „Само највећа нужда изажима
сушту реч” (Бећковић, 10). У црногорском кршу и камену је избегли на-
род верно чувао своје национално биће и језик. „Велики сунчани круг на-
шег језика свео се на ову тачку, где престаје земља, а почињу небеса”
(Бећковић, 9). Дакле, у свом збегу на крову наше отаџбине било је све за-
увек присутно, народ није морао ничег да се сећа јер ништа није ни забо-
рављено. „У вечној садашњости сабирали су се сви као сватови у митолош-
ким песмама, сазвани из свих времена” (Бећковић, 9). Косовска традиција
је у црногорским брдима вековима чувана као суштинска потреба за хле-
бом и водом, а целокупна судбина ових људи одређена косовским заветом.
„Све што се у тим брдима рађало долазило је на свет са рефлексијом косов-
ске крви у погледу” (Андрић, 7), тачније, са витешким обилићевским пои-
мањем живота. Према Андрићу, Његош је трагични јунак косовске мисли
и прототип косовског борца. Комплексан Његошев живот као владара и
владике, песника и човека, представља оличење косовске борбе, пораза, и
218
наде у остварење Обилићеве мисли. У тим горама се, према Његошевом

говору „Крсту служи а Милошем живи”.
Само је у таквом амбијенту могла искапати епска песма која чува пуно-
ћу бића нашег народа и континуитет његовог слободарског духа. Највећи
епски песник српскога народа, Владика црногорски Петар II Петровић
Његош својим је делом исказао суштину српске епопеје и њен најдубљи
хришћански смисао. Витештво косовског боја по мери етичких оквира Ла-
заревог завета, управо је Његош најснажније дефинисао као морални ко-
декс и историјску парадигму. За њега је Косовски бој, који се одиграо на
Видовдан, 1389. Године, један датум и морално-политички аргумент (Ан-
дрић, 8) који утиче на решавање свих битних националних питања и доно-
шење судбоносних одлука. „Косово је грдно судилиште”, дакле, пресудни
живи фактор колективне и личне судбине. Једино живот у муци, борби и
жртви својствен је следбеницима косовског завета који и не помишљају да
следе неки други пут. Констатација која се са уздахом изговара и може чу-
ти једино од старина на косовској земљи, у облику следеће изреке: „Да чо-
век има неку муку!”, снажно говори о кротком и смерном прихватању жи-
вота по косовској промисли и завету. Спољни односи сиромашне и јуначке
Црне Горе о којој Његош мора да брине нису ништа мање мучни и замр-
шени. У тим околностима је терет завета који лежи на овом светионику
Српства сувише велик и тежак, да под њим Црна Гора крвари, и таква под-
гриза здравље свога владике. Најтежа мука и главна борба Његошева је-
сте велико и моћно Османлијско царство, са којим му завет налаже да води
борбу под јединственом апсурдном лозинком у којој је оличена сама жи-
вотна истина: „Нека буде шта бити не може.” Косовски завет којим се ди-
ше, мисли и живи, ту је непосредно на испиту. Уосталом, сви Његошеви
спевови, са својом живом борбом између добра и зла, са неугаслом мисли о
ранијем светлом царству и надом и вером у избављење, написани су и пос-
тављени у службу косовске мисли и традиције.
Његош у свом делу приказује Милоша Обилића и кнеза Лазара Хре-
бељановића, и све српске јунаке који су дали живот за Косово у борби про-
тив неверника, као оличење српских витезова. Култ Обилића је најсна-
жније изражен у Горском вијенцу као узор светог ратника, „жертве
благородне” коју Његош пореди са својим државничким подвигом.
Владика Петар II Петровић Његош својим је животом и делом наш ве-
лики учитељ, хранитељ и чувар Косова, али не више само Косова као те-
риторије и политичке границе, већ као једне идеје, духовне стварности,
живе снаге косовске традиције. Та идеја је наша, аутентична, народна
идеја, толико стварна и блиска као хлеб и вода. Његошево Косово је нај-
виша категорија и духовна тачка ослонца целокупног његовог стварала-
219
штва. Њега нам је владика Његош завештао и задао морални императив

као наш највећи цивилизацијски задатак: да чувамо, потхрањујемо и пре-
носимо новим поколењима духовну снагу косовске традиције као највишу
вредност и благо.
Косовски бој се по свом значају може узети као критеријум националне
свести у смислу кризе која се зачела на Косову и која има превасходно
етички значај. Отуда, као критички установљени фактум (Damnjanović,
33–34), Косово је тај хоризонт, „критична ситуација”, размеђе, дакле
критeријум у етичком и националном смислу.
ЛАЗАРЕВ И ЊЕГОШЕВ ЗАВЕТ
Постоје два изузетна завета у српском народу којима нас наша два вр-
ховна владара осветљавају и опомињу кроз векове. Један је тестамент че-
ститога Кнеза Лазара у време када се турска војска спремала да пороби
самосталне српске земље. Кнез Лазар свој тестамент није нити написао
нити изговорио, већ га је Он Српству завештао са погледом упртим право
у вечност, без уобичајених сведока и без ичијег јамства и потписа. По на-
родном предању, поруку о пропасти српског царства донео је орао у кљу-
ну, а уочи дана пропасти и страдања наш господар више није имао ништа
од земаљског богатства и власти. Ритуалним обредима кнежеве вечере и
причешћем војске пред Косовом, велики Кнез Лазар већ је кренуо са зем-
ље на пут у вечност. У тај свети час одлуке, у коме светови и времена подр-
хтавају, Свети цар Лазар, последњим силама своје свести и слободне воље,
оставља народу у завет образ и душу, царство небеско изнад царства зе-
маљскога. Лазарево завештање је снажно и континуирано деловало и на
даљи ток догађаја у нашој витешкој и подвижничкој историји и допирало
посебно до оних којима је Косово испуњавало душу. Други је завет, теста-
мент, најузвишенијег црногорског Владике Његоша, који је, опет, настао
у тешко и црно време, када се отоманска сила енергично спремала да удари
на Црну Гору. За Његоша је моћно Османлијско царство било оличење
пакла на земљи, оваплоћени принцип зла за који му дужност завета нала-
же да се бори без поговора и помирења.
По томе је Његош прототип обилићевског витештва и узор најдубљег
херојског осећања које је покретало све наше борбе за ослобођење кроз ис-
торију. Ово је најтежа Његошева борба јер се одиграва истовремено и на
физичком и на духовном плану: Заветна борба против турског завојевача,
„але азијатске што прождире народе”, највећа је брига његове политичке
и војне делатности, а упоредо с тим и главни предмет његовог главног спе-
220
ва, Горског вијенца. У таквој ситуацији Владика се упоређује са Проме-

тејем, додајући да му Турска личи на јастреба који му прикованом нагриза
утробу. Наша је судбина да се судар двеју вера, раса и стихија Истока и
Запада одигра на нашим територијама, и да подвоји нашу националну за-
једницу својим крвавим зидом. Трагика те борбе била је увећана неиз-
бежним братоубилачким сукобима који су се скоро редовно јављали у на-
шој трагичној историји. О томе Његош у своме писму скадарском везиру,
поред осталог храброг говора, каже следеће:
„ […] Од онога несрећног дана, од како је азијатин наше цар-

ство разгњавио, са ким се ова шака горштака за обште поштење
и име нашега народа бори? Све са својом рођеном браћом изтур-
ченом: брат брата бије, брат брата сијече – развалине су нашега
царства у нашу крв огрезле – ево наше обште несреће! Ова је не-
срећа и општа вражда братска више, но сила туђа учинила, те је
наше јуначко племе постало туђим надничаром и служитељима,
као што си и ти туђи надничар […] Ја бих радије но ишта на
свијету виђети слогу међу браћом у којима једна крв кипи, и коју
је једно млијеко одојило и једна колијевка одњихала; што се пак
мене тиче самога и ове шаке народа, ја поштења више ни мало не
желим, но га имамо пред великијем и опамећенијем свијетом; но
се нешто друго жели јербо је крвава рана и голо поштење. Ја бих
рад да сам се мало доцније родио, јер бих видио своју браћу, ђе
су својијех и себе споменули и јавно пред свијетом казали, да су
они достојни праунуци потомци старије витезова нашега наро-
да. Када се ова света ријеч изговори, благо цијеломе нашему
племену, онда ће име црногорско, босанско и прочи витезова
србскога народа како свети талисман чествовати и у њедрима
носити […] Када са мном говориш, као мој брат бошњак, ја сам
твој брат, твој пријатењ; али када говориш као Турчин, као ази-
јатин, као непријатељ нашега племена и имена, мене је то про-
тивно и свакоме би благородно мислећем чоеку противно било, а
знам, ти ћеш рећи, кад ово моје писмо видиш: шта овај чоек које-
шта пише и снијева; али се надам, да ће наши потомци, кад било
да било, дати достојну цијену отачаствољубивим мислима у пи-
сму владичину, на кога се данас виче са сваке стране како на
бијелу врану.”
Из наведеног се јасно види безизлазност стања у коме се нашло Српство

у Црној Гори, и сам Владика; тај мали народ осуђен је на беспоштедну
борбу „са својим и са туђином”, коју му је као примарну дужност налагала
221
обилићевска мисао – тако разумљива и јасна за обичног Црногорца као

што је живот сам. У Његошевој политичкој и војној активности, као и у
његовом духовном и песничком деловању и стварању, косовска промисао
је свуда присутна својим невидљивим знацима, тражећи од Владике спасо-
носну жртву. У својој књизи о Његошу владика Николај Велимировић је
написао да је Његошев поглед на свет и живот био, поред свега, христо-
лик! Тражећи излаз из сукоба у себи и око себе, Његош га налази у све-
сном и вољном примању живота и позива који му је он одредио као непре-
кидне борбе и жртве:
„Крст носити нама је суђено
Страшне борбе с својим и с туђином”.
Косовски завет је заиста наше памћење, али тако да се то памћење стал-
но потврђује нашим поновним избором и опредељењем, попут Лазаревог
заветног, литургијског избора и опредељења. У Косовском се завету, зато,
као ретко где испољава наш српски идентитет као хришћанског право-
славног народа. У том смислу значајна је и данас улога и мисија Косовског
завета за цео Српски народ. Јер тај завет нас морално и духовно оживљава
и васкрсава. Својом крсном драматиком Косово утиче позитивно на карак-
тер читавог нашег народа: да се и појединачно и саборно стално проверава
– којем ће се приволети царству? Јер није узалуд са српском свенародном
драмом Косова спојена и страшна чињеница издајства, слична Јудином
издајству Христа на Тајној вечери. Слично томе, схваћен је у нашем наро-
ду и поступак издајства Вука Бранковића на Косову, када је Вук хтео да,
ради царства земаљског, спасе себе и своју војску завођењем за Голеш
планину. Нажалост, и данас, нарочито у последњих пар деценија, многи
хоће да тим путем и начином спасу Српски народ издајничким завођењем,
тј. напуштањем нашег Косовског завета, нашег православног цркве-
но–народног памћења и идентитета.
Српско Косово се може посматрати и као трагедија, поготово у светло-
сти најновијих трагичних збивања на Косову и Метохији, чији смо сви ми
неми сведоци. Али, за нас православне Србе, Косово ипак није никада
била нека бесмислена трагедија, него се све до данас кроз нашу цркву до-
живљава као историјска драма, као тежак али частан Крст наш хришћан-
ски и православни, који ево више од шест векова носимо.
Благодарећи узвишености нашег Косовског завета и опредељења ми и у
данашњој тешкој ситуацији на Косову можемо свима и свакоме, и у нашој
земљи и у свету, право и незазорно да погледамо у очи. Тешко је страдање
наше на Косову, на нашим вековним огњиштима и у нашим светосавским
и немањићким Светињама, али „не губимо душу своју!” како нас је наш
222
свети кнез заветовао. Право косовско стање и расположење нашег много-

напаћеног живља на Косову јесте тешко, готово трагично, али је то народ
који управо на Светој Литургији показује да ће истрајати, да ће издржати
и ове зулуме као и оне раније. Са каквом љубављу Срби Косовци долазе
својим Светињама – црквама и манастирима на Косову! Можемо слободно
рећи: док је тих светиња на Косову, и док се у њима служи Божанска Ли-
тургија, дотле ће бити и Срба на Косову; и они ће бити у страдању не-
одољиви, у смрти непобедиви. У том смислу наше Косово није изгубљено,
и неће бити изгубљено све док га будемо доживљавали у светлости лаза-
ревског Косовског завета.
Једно је несумњиво са нашим Косовом и Косовским заветом данас: Ко-
сово и његова драма и трагика враћају нас себи, своме хришћанском иден-
титету и историјско–литургијском памћењу. Ово не значи да постајемо
или остајемо само „људи прошлости”. Напротив, још боље и дубље и сми-
саоније доживљавамо нашу крстоносну садашњост, наш Косовски крсни
завет и опредељење: да се само у светлости Царства Небеског може живе-
ти и издржати судбоносна драма живота и историје на земљи.
Андрић, И. (1976). Његош као трагични јунак косовске мисли, Уметник и ње-
гово дело(есеји, огледи и чланци). Сарајево: Сабрана дјела Иве Андрића,
књига XIII, стр. 11–35.
Бећковић, М. (1979). Над Његошевим рукописом, предговор репринт издања:
Пустињак цетињски, и Пјесмотворје Његове Свијетлости Петра Пе-
тровића Његоша. Београд: ИО Слово љубве, стр. 1–14.
Велимировић, Н. (1988). Косово и Видовдан, Епископ Николај. Шабац: „Глас
Цркве”.
Damnjanović, M. (1990). Ophođenje sa mnogostrukošću, Filozofski eseji. Banjaluka:
Novi glas, Banjaluka, str. 32–69.
Ђурић, М. (1914). Видовданска етика. Загреб: Српско академско друштво „Ње-
гош” и ГРО „Просвета”, Ниш, 1988.
Зуровац, М. (2006). Луча косовског мита,отисак из публикације Срби на Косову
и Метохији, САНУ – књ. 26. Београд, стр. 77.
Илић, В. (1990). Мит и стварање. Ниш: Просвета, стр. 9–105.
Петровић, П. Владика Његош (1979). Осман Паши Скопљаку, ОД НАС, ВЛА-
ДИКЕ, ПЕТРА ПЕТРОВИЋА, Цетиње, 5. Октобра 1847, у Пустињак
цетињски, Пјесмотворје Његове Свијетлости Петра Петровића Њего-
ша, Београд, ИО Слово љубве, стр. 187–189.
Петровић, П. Владика Његош (1979). Горски вијенац, сочинение П. П. Н. Вла-
дике Црногорскога, Беч, 1847 у Пустињак цетињски, Пјесмотворје Ње-
223
гове Свијетлости Петра Петровића Његоша, Београд, ИО Слово љубве,

стр. 59–165.
Поповић, Б. (2009). Етика косовског завета, у Простор Косова и Метохије као
културолошки феномен српског народа. Косовска Митровица: Филозоф-
ски факултет, стр. 43–46.
Секулић, И. (1971). Тестамент Владике рада, Исидора Секулић, II,Огледи и за-
писи, српска књижевност у сто књига, књ. 74, Матица српска – Српска
књижевна задруга, Нови Сад – Београд, стр. 152–174.
224
BRANKICA V. POPOVIĆ
NJEGOŠ AND THE KOSOVO VOW
Many of our great men spoke about and wrote about the Kosovo vow and the com-
mitment of Serbs. Above all, the paper refers to the folk genius, the epic vision of the
Kosovo vow. Immediately after the folk poet come the names of Petar II Petrović Nje-
goš, Bishop Nikolaj Velimirović, Fr. Justin Popović, who is our great theologian and
philosopher, then Ivo Andrić, Miloš Đurić and many others. All of these aforemen-
tioned thinkers are undoubtedly connected by an essential thought and a confirmation
that the epic vision of the Kosovo Vow represents a uniquely Serbian experience of
Christianity. In his monologue delivered on the Mount Lovćen, Njegoš warns of evil,
i.e. “the oriental dragon that gobbles up the nations”! This is a powerful poetic image
with mythological overtones and deep philosophical and historical connotations as
well, as it contains the universal message related to the survival of the Serbian people.
The Bishop curses on the Mount Lovćen, he is troubled by dark thoughts, yet this
bears the seeds of future resistance. The only remaining concerns are “the heathen
degenerates”, domestic traitors — the eternal refrain of our entire history, sufferings
over the course of many centuries, from Kosovo to the latest genocide and exodus.
Njegoš’s idea of betrayal imposes an unavoidable question: how and why do all of our
crises produce traitors?! The Kosovo Vow underscores the internal disunity and divi-
sions as the greatest threats to survival of the Serbian people.
KEY WORDS : The Kosovo Vow, survival, people, betrayal.
225
821.163.41.09-22:792
БРАНКО Б. БРЂАНИН1
Универзитет у Источном Сарајеву, Филозофски факултет
Катедра за Општу књижевност, библиотекарство и театрологију
Источно Сарајево – Пале, Република Српска, БиХ
РОДОВСКА „ДРАМА”
НА ПОЛИТИЧКОЈ „ПОЗОРНИЦИ”
САЖЕТАК . По родовско–жанровском типу Владичин спјев Горски вијенац (еп-

ски, са лирским одликама, а у форми драмског!) доживљавамо као поливалент-
но–синкретично дјело; а сценске прераде – извођења Његошевог изворника на
театарским позорницама, од свјетске праизведбе у Рисну, још за живота аутора,
25. 2. 1851, до најновије у ЦНП Подгорица, 17. 12. 2010. – нарочито у другој
половини 20. вијека, указују како присуство–одсуство „сценског” Вијенца на по-
зоришним репертоарима никада није било само естетичко–умјетничко, него и (на-
глашено!) политизовано питање, што ће му и одредити сценску судбину; посебно
у историјски оптерећеној, национално преосјетљивој и конфесионално сукобље-
ној „мултикултурној” Босни и Херцеговини у оквирима и међуратне Краљевине
(како оне, првобитне „карађорђевићевско–александровске” СХС, тако ништа
мање и оне доцније, „унитарне” Југославије), али и поратне, „титовске” НДР,
ФНРЈ и СФРЈ.
Са овогодишњим Његошевим јубилејом (200 година од рођења) – скоро „у дла-
ку” – поклапају се и годишњице: 110 година од прве српске професионалне позо-
ришне поставке (адаптације) цјелокупног сценског Горског вијенца (1902; „Срп-
ско народно позориште” у Новом Саду), и шест деценија од прве „југословенске”
поставке (подразумијевајући и прву Југославију), у београдском Народном позо-
ришту (1951).
У раду освјетљавамо питања жанровско–типолошке класификације Горског
вијенца, прегледно третирамо хронологију поставки знаменитог Његошевог дје-
1 bajobrbr@yahoo.com
227
ла на нашим театарским сценама (са политичким импликацијама и „конотација-

ма”), доносимо и текстуалну анализу Његошевих ауторских карактеристика са
драматуршког аспекта, а дајемо и посебно освјетљење (реконструкцију „одјека”)
адаптаторско–редитељско–глумачке поставке Вијенца Раше Плаовића (са по-
себним уклоном на интерпретације Хуга Клајна).
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Његош, Горски вијенац, жанровско–родовска типологизација,
драматургија, позоришне поставке–извођења.
Његош је од стране комуниста (а нарочито муслиманске интелектуалне

„социјалистичке елите”) отворено жигосан као националистички аутор, а
његово дјело (прије свега Горски вијенац) као „распиривач међунацио-
налне мржње и неповјерења”; те – као такав, посљедично – и стављен на
црну листу:2 тако, нпр. Народно позориште у Бања Луци (одувијек регији
са вишеструком доминацијом Срба)3 од оснивања 1930. до данас никада
није постављало Горски вијенац (в. Лазаревић, Лешић 1980, стр.
402–413; 60 година 1990; 70 сезона 1999); а не случајно,4 исто5 је било
2 Раних 80-их НИН објављује низ „одјека и реаговања” са обје „супротстављене стране”,
кад се открива и политичка „позадина” привидне расправе о умјетничком карактеру Њего-
шевог дјела.
3 Посебно до усташког, хрватско–муслиманског геноцида над православним Србима
(1941–1945); што се наставља и у посљератном периоду: тако попис становништва 1991. –

пред сами грађански рат у бившој СР БиХ – показује да је „несрба” укупно било мање од
30%: Хрвата 14,7%, а Муслимана 14,6% (в. Брђанин 2010, стр. 154–155; 2011а; 2011б)!
4 Мало доцније и дјело Ива Андрића доживјеће сличну политичку судбину, а од стране
„носилаца” бошњачког духа у књижевности (Мухамед Филиповић) нобеловац је оптужен да

су му дјела нанијела Босни више зла но све окупаторске војске у историји; што је „круни-
сано” цртежом Андрића набијеног на „колац”–графитну оловку, штампаним на зеленој по-
задини насловнице муслиманско–бошњачког гласила VOX – све као „додатна духовна при-
према” грађанског рата у БиХ 1992–1995. „Изопштавање” Његоша и Андрића, потрајаће
све до грађанског рата 1992. и сецесије СР БиХ од Југославије, те наметања „контро-
лисаних” школских програма, који су дијелове појединих дјела оба писца „комисијски про-
гласили” шовинистичким „распиривачима међунационалне мржње” у потоњој муслиман-
ско–хрватској Федерацији БиХ; те провели и њихово брисање из уџбеника, а чак – све по
наредби страних „намјесника”, дословно жигосано цензорским црним мастилом – и у Репу-
блици Српској!
5 У електронској презентацији сарајевског НП – од двадесетих година прошлог вијека,
Нушићевог доба до данас (в. http://www.nps.ba…) нема представе Горски вијенац; на ре-
пертоару зеничког позоришта, од 1950. до 2012. (в. http://www.bnp.ba…) такође, као и у
позоришту у Тузли (в. http://www.narodnopozoristetuzla.org.ba/pozoriste). Лешићева
(1985) Историја позоришта БиХ (прати Народна позоришта у Сарајеву и у Бања Луци,
до Другог свјетског рата), не наводи ниједно постављање Вијенца (Његошева „прича о ис-
трази потурица” посебно у БиХ, могла је бити доживљена „контекстуално” – као нека врста
228
Бранко Б. Брђанин – Родовска „драма” на политичкој „позорници”
и у осталим професионалним театрима – од државе „уредно” финансира-

ним и, још „уредније”, контролисаним – бивше југословенске СР БиХ
(Тузла, Мостар, Зеница), као и у Сарајеву (са три професионалне сцене:
Народно, Позориште младих и Камерни театар 55; а доцније је основана
и четврта сцена, Позориште „Обала” на Академији).
Јован Скерлић у Историји нове српске књижевности (1997, стр. 168)
наводи 1912. како је било покушаја да се Горски вијенац игра на позор-
ници (1897. у Карловцима; 1902. у Новом Саду) – и оцјењује – „али без
успеха”! Историја српског позоришта Боривоја Стојковића доноси по-
датке о нашем театарском репертоару и животу до 1941, гдје налазимо ка-
ко је Његошев „драмски спјев” извођен на позорницама у Новом Саду
(26. 1. 1902) и Београду (9. 11. 1951, у адаптацији и режији Р. Плаови-
ћа, уједно и тумача главне улоге); али и куриозитет како је постојала и
„трећа обрада, само музичка” (Стојковић, 1979, стр. 106): сценски орато-
ријум у два дијела (изведен 19. 10. 1957. у Опери НП у Београду; режија
Р. Плаовић, диригент Оскар Данон) композитора Николе Херцигоње (са-
жети либрето, коауторски са Плаовићем).6
Преглед Писци националног театра (Позоришни живот у Србији
1835–1994) Петра Волка, зна – мимо, од стране Скерлића већ маркира-
ног постављања у Новом Саду7 – још само за три8 поставке Његошевог
српске „националне провокације” иновјераца – с обзиром на знатан проценат муслиманског

становништва а њихову неславну улогу у усташко–фашистичкој „Независној држави хр-
ватској”). Књига Позоришни репертоар у Мостару (Шарић, 2006, стр. 20, 27) помиње
поставку Вијенца у „Гуслама” (1901) режисера А. Шоле (адаптација и остале „дораде”,
пролог, епилог, музика и сл. исти као за новосадску поставку: А. Хаџић, Лаза Костић, Јован
Живојиновић…), те Лажни цар Шћепан Мали 1898. режисера Душана Билића. Шарић
(2006, стр. 196, 215) биљежи и гостовања Горског вијенца ЦНП Титоград, 12. 4. 1961.
(сценарио, адаптација и режија Никола Вавић) и монодраме Ја, Раде Томов Гојка Шантића
(17. 8. 1981; на Мостарском љету); док театарско–историјске монографије 50 година
(2006) о приједорском и Дјечјем позоришту (Бјелошевић, Вујановић и др. 2006), а и елект-
ронски прегледи репертоара професионалних позоришта не показују Вијенац ни на једној
сцени данашње РС! По неким информацијама (податак колеге–Фочанина, др Рада Симо-
вића) у БиХ је и Друштво православних Срба „Побратимство” на прелому вијекова (21.
септембра 1901. у Фочи, а потом у Билећи, па и у Никшићу–Стара Херцеговина) сценски
извело засебне мање дијелове Горског вијенца, као само неколико монолога: „Заклетва на-
родних главара”.
6 У сарадничком „тиму” су поново сценограф Миомир Денић и костимограф Милица Ба-
бић (супруга Ива Андрића)!

7 Српско народно позориште, премијера 8.2.1902; „за позорницу удесио: Антоније
Хаџић”, „Пролог написао: Лаза Костић. Апотеозу као епилог написао: Јован Живојино-
вић”, режија Димитрије Спасић; са Димитријем Ружићем у улози Владике Данила, а Ан-
дром Лукићем као Игуманом Стефаном. (в. Волк, 1995, стр. 715)
8 Четврту – у Театру поезије, у Београду, 1970. – у адаптацији Рашка В. Јовановића,
229
Горског вијенца у два српска позоришта, двапут (1951. а потом и 1980) у

Народном позоришту у Београду, те и у Приштини (1981).
Хтијење Раше Плаовића – подсјећају хроничари – било је да се од Гор-
ског вијенца – коначно! – направи репрезентативна позоришна предста-
ва,9 која ће (очекивано?) изазвати „много вике (углавном!) ни-око-шта”,
шекспировском парафразом речено:10
„Била је то драмска целина, прожета зрелим редитељским

решењима. Створене потенцијалне драматичне слике ослобо-
ђене су дидактичности, како би се кроз њих осетио дах време-
на, живота, нешто од знамења народа и самог духа великог
Његоша. Раша Плаовић, ма како био велики поштовалац црно-
горског песника, ипак није сматрао форму Горског вијенца као
нешто неприкосновено и идеално што се мора једном за свагда
безрезервно поштовати. Његово осећање сцене било је зато ве-
зано за унутрашњу садржину дела, које је Плаовић представио
као врхунско не само песничко надахнуће, него и искуство;
употребљена су различита сценска средства ради непосред-
нијег доживљаја. Ова адаптација и сценска поставка изазвала је
Волк „превиђа” (можда и зато што је посриједи сцена која „није професионална”; иако у ис-
тој књизи има и навођења комада „ванинституционалних позоришта”, па чак и из истог,
београдског Театра поезије). (в. http://www.narodnopozoriste.co.rs) Основано је претпоста-
вити како је у српској театарској „историји” – посебно током друге половине 20. вијека –
било још поставки Горског вијенца, које не биљежи Волкова ни друге „хронологије”. Тако,
прегледом података о ансамблима српских позоришта (београдски Звездара театар, в. http:/
/www.zvezdarateatar…), установљава се да је глумица Андријана Виденовић у позоришту
КПГТ Љубише Ристића играла Сестру Батрићеву, у режији Виде Огњеновић (та поставка
није евидентирана у српским „историјама” позоришта), без навођења датума премијере или
осталих података (нпр. аутор адаптације). Слично је и у случају биографије глумца Гојка
Шантића (в. www.rastko…): наводи се да је – поред монодраме Ја, Раде Томов из 1979. и
драматизације Луче микрокозма – у каријери играо улогу Владике Данила, без навођења
позоришта, аутора адаптације, редитеља и датума премијере.
9 Премијера 29. 11. 1951; драматизација и режија Радомир Плаовић, који тумачи и глав-
ну улогу Владике Данила – поред низа великих глумачких имена, у правој „ансамбл–пред-
стави–подјели” – уз Љубишу Јовановића–Војвода Драшко и Живојина Петровића–Игума-
на Стефана, легендарни Добрица Милутиновић тумачи улогу Кнеза Бајка.
10 „У суштини, највише полемика је било управо око овог Плаовићевог пројекта, јер су се
на њему сударали литерарни и позоришни критичари око тога, какав треба да буде однос по-
зоришта према вредностима домаће литерарне баштине. Позоришне уметнике, а посебно
Плаовића, занимало је до које мере могу бити слободни у својим визијама и да ли и највећа
дела ваља свести на аутономну сценску креацију. Мора ли позориште да буде инфериорно
у односу на књижевно стваралаштво или су то два равноправна израза која се међусобно
омогућавају, допуњују и инспиришу” (Волк, 1995, стр. 195. Истицања наша.).
230
противуречне реакције, поготово књижевне критике!” (Волк,

1995, стр. 176. Истицања наша.)
На истој, престоничкој сцени, 16. 12. 1980. поново је постављен Вије-

нац, у адаптацији Борислава Михајловића и Матије Бећковића, и режији
Виде Огњеновић, са Данилом Лазовићем као Владиком Данилом и Брани-
славом Јеринићем као Игуманом Стефаном, уз праву плејаду „звијезда”
националног театра у мањим ролама, нпр. Петар Баничевић као Војвода
Драшко, Милош Жутић Вук Мићуновић, Мида Стевановић као Манду-
шић, те Марко Николић, Предраг Тасовац и Душан Јакшић, па Оливера
Марковић као Баба, Љиљана Контић Сестра Батрићева… све до тада мла-
ђаних Тихомира Арсића–Ђаче или Жарка Лаушевића у улози Момчета.
Не само елитна и „централна” национална сцена или прворазредни аутори
(Михиз–Бећковић; Огњеновићка), него и сама круна „цвијета” српске
сцене; што све свједочи – претпостављамо, наравно; иако мислимо да је са
доста оправданости – како се овом поставком жељело и нешто „више” од
обичног играња једног репертоарског комада народног „програма” (посеб-
но када се има у виду вријеме у коме се представа припрема и настаје).11
Трећа поставка Горског вијенца у СР Србији – и додатни показатељ

„политичности” репертоарског посезања за Његошем – била је 24. 4.
1981. у Покрајинском народном позоришту Приштина, Драма на срп-
скохрватском језику (адаптација и режија Урош Гловацки); премијера на-
кон мартовских протеста шиптарских сецесиониста12. Посриједи је била
нека врста „сценског рецитала” – говорења поезије: на „каст листи” је са-
мо пет имена, једна жена (првонаведена), Дивна Илић, те глумци Угљеша
Вујовић, Драган Рачић, Миодраг Радојковић и Крста Срзентић; непо-
знати широј позоришној јавности; што само додатно потврђује да се (ка-
дровски) мала и (продукционо) нејака позоришта ријетко усуђују да по-
сегну за громадним Вијенцем.
Друга половина 20. вијека (на, још увијек, привидно заједничком и је-
динственом југословенском језичком простору), доноси ријетке – политич-
11 Дакле, и овдје би било могуће „учитавати” политичке конотације из овог репертоарског
„сценског потеза”, пошто је то било на самом измаку године у којој је комунистички „дожи-
вотни предсједник” Ј. Б. Тито физички „сишао са животне сцене”; а адаптацију „потпи-
сују” освједочени социјалистички дисиденти, Б. М. Михиз и М. Бећковић.
12 У – и иначе не баш увијек поузданим – Волковим „хроникама” (вјероватно грешком), у
литератури о представи наведен је само један аутор и чланак (М. Рамадани, „Рилиндија”,
Приштина), али са – очито – погрешним датумом, 30. 12. 1980. (као да је текст написан и
објављен четири мјесеца прије премијере)! Наравно, могуће је да је и датум премијере по-
грешно наведен (или барем година), али и тада се „све не уклапа”.
231
ки објашњиво! – сценске изведбе Горског вијенца чак и у Црној Гори13 (па

и на „новом језику”, тзв. црногорском), чешће у Србији,14 а никако у Хр-
ватској и БиХ.15 (Доцнија – скорашња – политичка судбина бивших
13 Занимљиво је да је прво–праизведбено постављање Горског вијенца било у Рисну, за
Његошева живота, 25. 2. 1851: „прва позоришна представа у Боки Которској и Црној Гори
на српском, односно народном језику” (Ујес, 2004, стр. 18. Истицање наше.); приказана је
као „затворена”–тајна представа, само за позване Ришњане и породице „дилетаната” који су
наступали у представи, јер је најављено играње било забрањено, пред само извођење, указом
Окружног поглавара. (в. Исто, стр. 19) Али, „информације о приказивању одломака Горског
вијенца на Цетињу, под Његошевим надзором, у виду читаће пробе, као и извођењу Његоше-
вих дјела Горски вијенац и Шћепан Мали у Будви за вријеме Његошева живота још увијек
нису материјално потврђене” (Исто, стр. 18). ЦНП Титоград гостује 12. 4. 1961. у Мостару
са истоименом представом (адаптација и режија Никола Вавић), чија је премијера изведена
децембра 1960. у Загребу у част стогодишњице Хрватског НК! Из биографско-библиограф-
ске биљешке Миладина Шеварлића (Савремена српска драма, бр. 43, Београд, 2010, стр.
168) сазнајемо да је 1973. године у ЦНП Титоград постављена његова–ауторска „сценска
адаптација” Горског вијенца. На престижном и најутицајнијем нашем фестивалу „домаће
драме”, Стеријином позорју, поставка (уприличена поводом Његошевог и „јубилеја” 150 го-
дина од објављивања Горског вијенца, 25. 5. 1997; адаптација и режија Бранислав Мићуно-
вић) ЦНП из Подгорице (некада Титограда!) „покупила” је 1998. прегршт признања и награ-
да (за представу у цјелини, режију, сценографију, костимографију и сценски покрет); што је –
сигурни смо, као и у неколико других „случајева”, када су црногорски театри били и те како
фаворизовани, од селекције до признања, са истовјетним циљем – било и „ванумјетнички” мо-
тивисано, тада политичком важношћу партиципирања Црногораца у још (једва икако) зајед-
ничкој Држави, која је била већ добрано на издисају. Ипак, критика уочава неспорне квалите-
те адаптаторско–редитељске визије и неких сценских „сегмената”, а посебно наглашава Ми-
ћуновићеве „интервенције” у Његошевом изворнику: „Мићуновић мијења сам крај Његоше-
вог епа: Вук Мандушић, као парадигма ратника и јунака, мртав је а Владика Данило, са мр-
твим Мандушићем на рамену, изводи данс макабр, плес смрти као реквијем за изгинуле али и
побједнички плес у којему му се придружује она Дама с дјететом, из друге ’приче’, из ’дру-
гог’свијета…” (Радуновић 1998. Истицање наше.) Најновија поставка, 17. 12. 2010. ЦНП
(адаптација Жанина Мирчевска, режија Словенац /!?/ Диего де Бреа), није „обнова” (поста-
вљена са другим ансамблом, изузев Бранимира Поповића – који је 1997. тумачио улогу Вла-
дике Данила, а сада игра Игумана Стефана – Срђана Граховца, некадашњег Томаша Марти-
новића, који сада игра главну улогу Владике Данила, и само још Данила Челебића из раније
поставке – Поп Мићо сада је Мустај Кадија). Ово стављање на репертоар „истог комада” на
истој сцени, али у „другој држави” (у кратком временском „размаку”), свједочи пак о – и по-
ред свега, несумњивом – значају Његошевог дјела за Државу и Народ; само сада у сасвим
другачијем (политичком!) контексту! (Уз „ретуширања” садржаја, све у – савременом – поли-
тички „корективисаном” кључу и данашња латинична издања сабраних дјела на „црногорс-
ком језику”; Његош се изводи на позорници као конституишући елемент самобитности „нове
државе”: територије, нације и језика!) Интернет „портал” (в. Муњин 2013) преноси оцјену
овог (не само) театарског „остварења”: Занимање за новог Његоша било је огромно. Де Бреа
није у „Горском вијенцу” истицао јуначки патос, борбу за слободу и црногорски фолклор, што
је публику смјеста подијелило на оне који су били смртно увријеђени оваквом „издајом” и на
оне који су модернистички сценски заокрет одушевљено прихватили. (Курзиви и истицања
наши.) Ето још једне додатне потврде о „политичној употребљивости” Вијенца!
14 Све то само у „престоничким” – савезно–републичким или покрајинским театрима.
232
„братских” југословенских Република, јасно показује како се већ и из од-

носа према Његошу и Горском вијенцу могло наслутити куда иде та вели-
кодржавна илузија, „братскојединственичка” опсјена александровске
Краљевине СХС, као и заблуда потоње титовске СФРЈ!)
Ипак – мимо ванумјетничких разлога, узрока или повода, изостајању
или присуству Горског вијенца на позоришним репертоарима – вратимо се
„драмској природи” овог поливалентног епско–лирско–драмског спјева;
књижевног дјела које још Скерлић (1997, стр. 168) одређује као „еп све-
ден у дијалог”, али – наглашавајући литерарно–умјетничке вриједности –
указује и на родовску измијешаност и драмске и драматичарске недостат-
ке и слабости:
„Споредно је питање шта је управо Горски вијенац, јер је у

њему складна мешавина и драме и епа и лирике. Епизоде можда
немају велике везе са главном радњом и има празнина и преска-
кања у историјском излагању.”
Његошева дјела – мада (условно) драмска – нису била извођена на по-

зоришним сценама у XIX вијеку (осим у Сремским Карловцима, 1897. и
оне бокељске „свјетске праизведбе”, у Рисну, биљежимо и двије поставке
на самом почетку XX вијека: у Новом Саду 1902, као и у Мостару 1901;
све изван ондашње Србије!), иако у српској књижевности нема већег књи-
жевног ни дубљег драмског талента. Током XX вијека је сазријевала те-
жња да се његово најзначајније16 дјело Горски вијенац прикаже на теа-
(Мала и „провинцијска” позоришта, „не усуђују се” и због нејаких продукционих услова и
одсуства глумачких–умјетничких „потенцијала”, али и због политичке коректности тада-
шњег времена, по старој „социјалистичкој мудрости”: немој, па се не бој!)
15 Према доступним подацима о репертоарима професионалних позоришта (електронски
прегледи и монографије). Аматери српског Друштва Гусле у Мостару – поред низа нацио-
налних комада – 1899. године изводе Његошеву „драму” Лажни цар Шћепан Мали, а
1901. и – амбициознији! – Горски вијенац; обје представе у „модернијој режији” (Стојко-
вић, 1979, стр. 560) Атанасија Шоле. (Или је Шћепана режирао Душан Билић?; уп. Ша-
рић, 2006, стр. 20.) Ово је и додатна потврда „политичности” репертоарског опредјељења
за неко Његошево дјело – посебно Вијенац – као национално „мобилишуће”; будући да
мостарски Срби (сва три – конфесионална – „закона”) у Гуслама дјелују под аустроугарс-
ком окупацијом, а умјетнички рад им је облик заједничке националне борбе за ослобођење
од туђина!
16 „Драма” у стиховима Лажни цар Шћепан Мали (објављена 1851) има више елемената
драмског од Горског вијенца, а у њој се јављају – у знатно већој мјери и обиму – и елементи
комичког; са мање „мисаоности” и са мање „универзалних тема”, карактеристичних за Вије-
нац: „ово дело има више практичне животне мудрости и реализма у сликању ликова и среди-
не” (Марјановић, 2005, стр. 214). Скерлић (1997, стр. 166) оцјењује: „Дело је израђено у
233
тарској сцени, увјерен је Петар Марјановић (2005, стр. 213); успут

указујући на то како код Његоша има нечег од грчког трагичара Есхила:
„Неспорно је да у овом лирско–епском спеву у драмском обли-

ку нема довољно радње и да се, као у свим драмским делима која
служе некој идеји, много говори, те се зато догађаји збивају
успорено, али се упркос томе, све време осећа унутрашња дина-
мика сценских ситуација и дубока мисаона заснованост дела.”
„У уметнички блиставом, песнички крепком и полетном, реалистички

снажном национално–историјском спеву у дијалошком облику Горски
вијенац (1847) има ту и тамо врло потресних и драмски снажних призора.
Зато су неки српски редитељи покушавали да спев, са извесним скраћењи-
ма, оживотворе у инсценацији у позориштима”, Историја српског позо-
ришта (Стојковић, 1979, стр. 105) „памти” – иако стилски анахроно;
помоћу оновремене позоришне критике – уз добронамјерне оцјене позори-
шних поставки (1902. и 1951. године):
„Хаџићева инсценација је била једноставна: он је сачувао

ток радње у делу и скраћивао је монологе и дијалоге убацујући
чешће музику. Глумачка интерпретација спева примљена је ле-
по и повољно оцењена са указивањем на све сценске и драматур-
шке тешкоће у инсценацији. Извођачи су били ’проникнути уве-
рењем’ – писао је рецензент др Јован Храниловић у новосадском
Позоришту – да се овај пут ради о ’достојном приказу највели-
чанственијег песмотвора што га је икад српски ђеније испевао,
те су управо с пијететом настојали да Горски вијенац засја у
што сјајнијем светлу на позорници’. Друга и успелија драмска
обрада је глумца, редитеља и драмског писца Радомира–Раше
Плаовића […] Овакав сценски ангажман, у којему су сарађивале
најлепше уметничке вредности, деловао је и песнички и извођач-
ки врло ефектно. Плаовићева драмска обрада је са лепим
осећањем сцене и са дужним поштовањем песничког текста: он
драмском облику, али то је у ствари ређање дужих и краћих сцена без ближе везе. По обли-
ку и по склопу и начину излагања Лажни цар Шћепан Мали је истоветан са Горским
вијенцем, али више драмски склопљен но Горски вијенац, често и са фразама из њега, но
без његове поезије и величине.” (Истицања наша.) Б. Стојковић (1979, стр. 105) о Шћепа-
ну Малом вели како је то национално–историјска драма, у којој се „драматизују историј-
ски догађаји на махове доста живо и динамички. Најлепши уметнички квалитети ове драме
су у понекад добро и тачно оцртаним ликовима, у пријатним лирским изливима и нарочито
у животном реализму и то у евокацији национално–политичких и друштвених прилика и
читаве епохе XVIII-ог века […] али његови дијалози су оптерећени епским причањем”.
234
је скраћивао врло обазриво и понегде неминовно мењао токове

радње” (Исто, стр. 106).
И заиста – иако се многима, оправдано, чинило како је практично немо-
гуће извести ово дјело на позоришној бини, а да задржи слојевитост и жан-
ровско–типолошку поливалентност, уједно са засебно високим умјетнич-
ким дометима – мада је Горски вијенац разнородна структура, коју је
тешко усагласити на сцени (почиње као поетска визија, наставља као поли-
тичко–историјска драма, па прелази у низ епских слика из народног живо-
та, окончавајући се призорима „сливености” у јединство мисли и акције (в.
Деретић, 2005, стр. 39)); искуства савремене драматургије и аутономног
језика позоришта показују да изворник–предтекст драмског спјева не дје-
лује ни недрамски ни несценично (уп. Марјановић, 2005, стр. 213).
Ипак, и несклони – с пуним правом – тумачењу умјетничких дјела из
биографија аутора, ваља да имају на уму како Владика Раде пише „на
кољену”, у предаху између унутрашњих раздирања (већ добрано начет
смртоносном болешћу), али и спољних, стварних (вођених на бојном пољу)
или политичких битака, против далеко надмоћнијих душмана; што је, на-
равно, и те како утицало на избор теме, причу–фабулу, садржај–сиже,
композицију, структуру али и родовску полиморфност Горског вијенца,
јер у дјелу „можемо тражити и одраз Његошевих политичких схватања и
политичких проблема” (Павичевић, 1990, стр. 164); или, како опажа и
Миодраг Поповић (1990, стр. 5–6): „У рукама Његошевих непријатеља
налазила се сила и моћ; над њим, пак, судбина је плела трагичне мреже.
Немајући већу војну силу, он се пробијао напред ка слободи личним јуна-
штвом и снагом властитог визионарског духа.” На истоме трагу су и увиди
Исидоре Секулић (1990, стр. 155): „У Владичином делу приказана је це-
локупност наше народне судбине, историске17 и духовне. Што је у Гор-
скоме вијенцу изражено поетским речима, и сликама рационалне и ираци-
оналне снаге, то је у Лучи изражено поетском религиозном чежњом. Цело
Владичино дело, чак и Шћепан мали, алегорија је трагичних борби на
земљи и у космосу, ради хармоније и равнотеже у видљивоме и у невидљи-
воме свету. Његош је био створ од једног комада.” Срећом по дјело, оно-
времене и будуће читаоце, као и за умјетност уопште – Пјесник није остао
у домену спекулативних идеја, нити је дао овај вишеслојни драмски спјев
као огледало (што пуко рефлектује стварни живот времена у коме на-
стаје): „своје обиље идеја он је преточио у поезију, дао му моћну емоцију
и драматичан покрет” (Слијепчевић, 1990, стр. 144).
17 Сви наводи – па и овај – дати су дословно, у складу са оновременим правописањем.
235
„У Горском вијенцу, међутим, он је пред нама наг и екстати-

чан, у извесној несразмери са средишњим догађајем, али дубоко
везан са сплетом јуначких мотива далеко општијег и дубљег
значаја, и потпуно сливен са песниковим родољубљем. […] Она
нарочито трепери у ’колима’ Горског вијенца, која, доста слич-
на античким хоровима, прате радњу у овом делу које је конци-
пирано драмски али доживљено епски.” (Савић–Ребац, 1990,
стр. 146–147. Истицања и курзивна истицања наши.)
Бројне су – лабаво повезане или потпуно неповезане епизоде Вијенца

(давно уочене, а до данас пречесто и непотребно оправдаване) – Његошеве
драматичарске слабости; па тако настаје и тумачење Д. Миличевића (2012,
стр. 36), по коме засебне епизоде драматуршки може објединити једино (на
смисаоном плану) „превођење предања из епа у историју као оквир спјева”;
а „тек када буде постављена у драматуршки оквир чија разноврсност скла-
па пун духовни круг српског историјског и обичајног насљеђа, Владичина
унутрашња борба почиње да одјекује тоновима који надјачавају оно почет-
но неразумијевање колектива према свом духовном вођи”.
Проблем „разврставања” Његошевог дјела (у оквирима књижевне пе-
риодизације, али и теорије родова, тј. родовско–жанровских калупа, пре-
узетих из европске традиције), једно је од хередитарних немуштих питања
српске књижевне (и позоришне) критике и теорије, како упозорава и Ми-
личевић (2012, стр. 30–31): „Нема сумње да Горски вијенац својом мону-
менталношћу превазилази оквире дефиниције драме као књижевног ро-
да.” Наравно – због епске ширине спјева – неопходно је постојање
чврстог драмског центра, који би све те епизоде држао на окупу. То већ
није – оно Скерлићево – питање „мањих недостатака”, него питање основ-
ног функционисања дјела као драмског; питање драмског чвора, који се
„плете” око православне љествице вриједности као своје окоснице:
„Нека нам посвједоче три мјеста кључна за сваку драму – ње-
на експозиција, дакле само отварање, њен тренутак кулминаци-
је, и, на крају, сам завршетак. […] И ево, одмах на почетку Гор-
ског вијенца, јасно дефинисаног основног сукоба. Умјесто
монолога имамо отворени дијалог. […] На једној страни је,
укратко, јеванђељски, а на другој епски принцип човјековог по-
стојања и дјелања у свијету… Горски вијенац (се) драмски плете
око сукоба ова два принципа. […] нагли завршетак Горског ви-
јенца – Владичин гест даривања Вука Мандушића […] Ово је
крајња тачка узрастања индивидуалне свијести засноване на
236
православном систему вриједности […] показатељ који јасно го-

вори да је централна тема дјела откривање и прихватање косов-
ског завјета за цијели колектив кроз призму те освећене, поједи-
начне свијести.” (Миличевић, 2012, стр. 31–32; 33–35)
У логици Његошеве „драматургије” све је подређено томе да се акција
непрестано одгађа, како би се сви – помињани – елементи „духовног жи-
вота” заједнице предочили и добили своје одговарајуће мјесто. У „тријад-
ној структури” дјела је централни монолог о „зрну” и о „плоду” (иза којег
слиједи одлука на акцију: Удри за крст, за образ јуначки… да крстимо
водом али крвљу!), али он није ни приближно у средини спјева (од 612. до
662. стиха од укупно 2819 Његошевих), нити му та одлучена акција сље-
дује: Владика Данило наредним стиховима „чин” – који би требало да ус-
лиједи – преводи у дубоко моралну акцију:
Ја бих, браћо, с општег договора
да главаре браће истурчене
дозовемо на општему скупу,
да им дамо вјеру до растанка,
еја би се како обратили
и крвави пламен угасили.
„Једним драматуршким потезом Његош постиже два ефекта:
свог јунака он овом првом акцијом коју покреће поново уздиже
на виши морални степен, и истовремено добија оправдање да
пред читаоца изнесе поменути шаролик сплет народних вјеро-
вања и обичаја. А у том одгађању акција ће се из области непо-
средне усмјерености према вањском свијету пренијети у сферу
језика. Пред нама ће се, као главни агон, до пред сам крај Гор-
ског вијенца, одвијати окршаји у којима језик неће бити тек по-
средник. Свака акција имаће и своје исходиште и свој завршетак
у језику” (Миличевић, 2012, стр. 37).
Самосвојност Његошевог драматичарског поступка огледа се управо у
томе што је (само спољна) форма драме искоришћена за овакво језичко
„осамостаљивање”:18
„Протагонисти драме, носиоци језичке поруке, ту су да би
окошталој епској десетерачкој форми удахнули снагу индиви-
18 Посебноје питање да ли је то (уопште) „књижевно–умјетнички квалитет”, што зависи
од индивидуалног доживљаја и „интерпретација”; нарочито је (сумњиво) питање да ли је то
истовремено и драматуршки квалитет!?
237
дуалног исказа, да би канонизованом ритмичком обрасцу даро-

вали синтаксу индивидуалног говора која се не да остварити са
дистанце свезнајућег епског приповједача. Али у свеукупној
драматургији дјела сви ти индивидуално интонирани искази
преламају се кроз фокус централне теме – односа инстинкта и
духовног вође – и излазећи на другу страну сабирног сочива на-
пуштају гравитационо поље ликова чији су продукт. Реплику за
репликом, Горски вијенац прераста оквире драме.” (Миличе-
вић, 2012, стр. 39. Истицања наша.)
Неспорна су питања и одговори – каква је и досад вишекратно поста-
вљала–нудила српска књижевноисторијска и критичка мисао, немушто
или сувисло – Јована Деретића (2005, стр. 33):
„Као драмски спев Горски вијенац има доста заједничких

црта с разним историјским врстама драме. Сличности с грчком
драмом су најизразитије.19 […] Највећа је сличност у основном
драмском језгру, у драми сумње Владике Данила. У осталим пак
деловима Горски вијенац битно одступа од затворене форме
класичне драме и увођењем самосталних призора из народног
живота и сцена поетског и симболичког карактера приближава
се отворености и нерегулативности романтичне драме. […] не
опонаша њене (грчке трагедије – прим. наша) формалне особи-
не, већ из ње преузима пре свега оне црте за које је имао ослонца
у домаћој традицији, у нашој епској поезији и у фолклору свог
завичаја, у драми С. Милутиновића.”
Историјски догађај (основна „прича” која је – дијелом – „садржај” Гор-
ског вијенца20: само историческо собитије), истрага потурица, из 17.
вијека – само као форма, а не као једнократно собитије21 – постаје „про-
извођач” структуре драмског спјева; из којег произлазе и природа радње и
карактер пјесничког говора у дјелу. (в. више, Деретић, 2005, стр. 34–36)
При оваквом устројству текста–комада, сама нит збивања се често кида:
умјесто јединственог догађања (а Аристотел дефинише трагедију–драму
19 „Коло као конкретизација колективног, народног начела, догађаји што теку изван сце-
не док се на сцени драматизују пре свега моралне и психолошке претпоставке радње, техни-
ка гласника, извештача о оном што се догодило изван сцене, лирска, епска и рефлексивна
усмереност дијалога и монолога, све су то моменти који Његошеву драмску поему прибли-
жују хеленској трагедији.” (Деретић. 2005, стр. 33. Истицање наше.)
20 Као и руска формална школа, ваља разликовати „причу” (фабулу) од садржаја (сижеа)
дјела: „прича” као шири низ догађаја, у који се „уклапа” оно што је централно драмско дога-
ђање, тј. сиже (односно „садржај”) дјела.
238
говорећи прво о једној, јединственој, и завршеној радњи), настаје низ

више–мање самосталних цјелина; што би – по драматуршким критерију-
мима – била наглашена и темељна слабост овог дјела, али – у поетском
интерпретативном кључу Ј. Деретића (2005, стр. 35) – та „вертикална
повезаност између догађаја и мисли, та поетско–мисаона надградња спе-
ва”, добија пуни смисао и „с тог становишта недовољна хоризонтална, фа-
буларна повезаност радње не представља недостатак”.
Наредна – у дугачком низу – драматуршка слабост Горског вијенца,
свакако је и питање мјеста радње. (Занемаримо Хорацијеву Посланицу и
накнадне фалсификате Николе Боалоа о наводно аристотеловском закону
о три драмска јединства; по којима се захтијева и јединство „мјеста”, као
и „времена” – о чему Аристотел нигдје нема ни словца – уз драми урођено
и једино природно јединство радње, за које – видјели смо већ – Његош та-
кође нема успјешно драматичарско рјешење.) Наиме, сва „радња” се оди-
грава на толико скученом простору (а има три различита: на врху Ловће-
на, па – најдуже – на цетињском Вељем гумну; те само неколико призора
у самом Манастиру на Цетињу), тако да једва има мјеста и да стану све
бројне личности које активно партиципирају на сцени (ваљда зато само и
сједе, леже, понекад стоје, ријетко и мало се крећући), а камоли да буду
драмски дјелатне, праве dramatis personae. Ова статичност свакако је још
једно од спољних и унутрашњих „поклапања” са есхиловском структуром
драмског комада; која је најближа појму ораторијумског устројства.
(Нимало случајно, Горски вијенац је и изведен као ораторијум, у београд-
ској Опери 1957, у режији Раше Плаовића; шест година након „контро-
верзног” покушаја истог аутора на драмској сцени!)
Вријеме радње је „разбијено” на четири (уз велике хришћанске празни-
ке): о Тројичин–дану – на прољеће, педесет дана након Васкрса – о Малој
Госпојини (21. септембра по новом календару), на Божић (25. Децембар /
7. јануар), те на Нову годину22 – Мали Божић (1. / 14. јануара). Дакле,
очигледно је (поновно) драматичарско непридржавање (непознавање?)
правила; али је право питање, у ствари, не да ли се Његош огрешује о за-
21 Има три дијела: прва и друга црногорска скупштина те сам догађај–истрага. На скуп-
штинама и нема неке посебне „радње” (посебно не драмске радње), у односу на коју би скуп-
штина била „драмска позадина”; саме скупштине у ствари и чине ту „радњу”! Јер, Вијенац
– највећим својим током – и јесте „догађање скупштина” (предодређује природу и „твора и
говора” учесника). „Ниједна индивидуална судбина није покретач радње, није чак ни суд-
бина ’главне особе’ владике Данила.” (Деретић, 2005, стр. 34. Истицање наше.)
22 Још један драматуршки „гаф”: у истој дидаскалији завршава радњу у трећем „времену”
(на Бадње вече и Божић) па „прелази” у радњу која се збива седам дана касније: „Изједоше
оно кољиво, ручаше и свак дома одлази Ново љето. Изашли из цркве, сједе уз огањ, па се не-
што игуман замислио.” (Његош, 2005, стр. 165. Истицање наше.)
239
коне и правила, него да ли је Владици уопште и стало до драматургије и

занатске вјештине! Сасвим је неприхватљиво, недовољно убједљиво и
стварно непотребно брањење, оправдавање Његошеве драматичарске не-
вјештине: слабости уопште нису скривене ни спорне; а тим прије нам се
немуштим чине сви покушаји да се оправдају наводним вишим циљевима
и ауторовим поетичко–стваралачким замислима – какви су, у суштини и
Миличевићев23 и Деретићев; које овдје шире, у изводима, рекапитулише-
мо – умјесто да се на страну ставе питања драмског, драматуршког и дра-
матичарског, а окрене се суштинским–умјетничким одликама дјела; како,
у ствари, чини већ „анахрони” Јован Скерлић.
Сљедеће (драматичарско) питање су ликови драмског спјева: исходиште
акције код Његоша јесте народ као „јединствени колектив” (индивидуали-
зован потом – идејно и према карактерима – паралелно и у засебним лич-
ностима); односно коло као отјелотворење „начела заједнице”: прво (ве-
лико Коло) је у средишту збивања, а остале појаве (пет пута) као
„позадинска пратња” одлука које доносе протагонисти (Владика и „име-
новани” Главари):
„Ликови у Горском вијенцу израстају из историјске идеје

чији је непосредни израз дат у песмама кола. Његоша не зани-
мају првенствено личности у њиховим непосредним животним
манифестацијама, не интересују га њихова лична проживља-
вања, болови, радости, жеље, њихови међусобни односи и лични
интереси; једина веза, у коју их он доводи, јесте њихов историј-
ски, национални однос, једини интерес који их покреће на ак-
цију јесте општи интерес, ’Црна Гора и њена слобода’, српство,
једини циљ којем теже јесте победа над Турцима и национално
ослобођење. […] Личности се међусобно разликују посебношћу
свог односа према историји, па тек онда по својим личним особи-
нама.” (Деретић, 2005, стр. 37)
Дакле, Његошеви ликови су више „идеје” а мање „људи” (као у морали-

тетима; слично позоришној драматургији сценских таблоа), а – сљедстве-
но томе (као наредни ниво драматуршких слабости)24 – нема правог
23 „Скерлић није могао а да не испусти из свог критичког фокуса и суштину драмског
сукоба овог великог дјела”, вели Миличевић (2012, стр. 31). „И поред опште (и уопштене)
похвале Горског вијенца, за Скерлића ово дјело носи видне ’мање недостатке’: епизоде, жа-
ли се Скерлић, ’немају велике везе са главном радњом’.” (Исто)
24 „У великим монолошким партијама појављује се једна или више таквих лирских целина
које делују као заокружене и целовите песме, а мање говорне партије често имају у целини
обележја песме. У говорима јунака има низ наративних мотива развијених у кратке припо-
240
(драмског) сукоба, изван историјски сукобљених околности, тј. „кара-

ктеролошке диференцијације међу њима, иако рељефне, у бити уносе само
нијансе и нагласке у то темељно јединство” (Исто). У том смислу и главни
ликови (Владика Данило и Игуман Стефан) представљају само различите
етапе у развоју (поетске) мисли а не (драмске) акције: ако је сумња Вла-
дичина драмски „покретач радње” (мада оклијевање – произашло из не-
убијеђености у исправност одлуке и акције – унеколико и успорава и од-
гађа акцију), мисао Игуманова јесте крајња тачка, односно „разрјешење”
(окончање) дилема Владичиних. (Данило се јавља на почетку, а Стефан
помало изненадно–неприпремљено, при самом крају; када је одлука о „ак-
цији” већ и била сазрела.) Коначно, као и сваки, и овај покушај оправдања
Његошевих драматичарских слабости, окончава у одлучној спознаји:
„Структура Горског вијенца, иако одступа од закона драм-

ског рода, има дубљу мисаону, философску заснованост. Основ-
ну тему спева […] није развио у линеаран низ каузално повеза-
них догађаја […] почиње као поетска визија, наставља се даље
као политичко–историјска драма, прелази затим у венац епских
слика из народног живота, а завршава се философски интонира-
ним призорима који почивају на пуном јединству мисли и ак-
ције. […] Његоша, међутим, најмање занима сам ток збивања.
[…] То је статично дело, без праве радње, у коме се догађаји
нижу тромо, неповезано, а личности стварно ништа не раде већ
само говоре. […] Самосталност делова јесте битно обележје
структуре25 Горског вијенца, принцип који се јавља на свим
плановима дела, у систему ликова, у развоју радње, у говору
личности, у облицима израза. […] у овом делу не само што имамо
ведне песме.” (Деретић, 2005, стр. 41) Карактеристична „драмска слабост” је и епизода о
отмици Руже Касанове: „Томаш Мартиновић прича скандалозну историју о Црногорки по-
беглој с Турчином, којој примедба кнеза Рогана о женској ћуди даје комичан карактер. Али
прича тиме није завршена, што и сам Томаш примећује: ’Нијесам ви све још исказао’, преки-
дајући смех слушалаца. Но, то што он даље прича није обичан наставак прве приче већ је то
друга прича или тачније друга песма о истом догађају […] Две приче налазе се у контраст-
ном односу, једна скандалозна и комична, друга лирска и трагична. […] Сличних удвајања,
модулација, варијација на исту тему налазимо у свим призорима и говорима. […] Посебан
случај контрастног удвајања чине антитечки говори (нпр. монолози владике Данила и Вука
Мићуновића на почетку спева), код којих други говор доноси побијање ставова из првога и
развијање супротних.” (Исто, стр. 42–43)
25 „На плану радње откривамо више самосталних драмских целина, драма у малом, разли-
читог жанра: сатирични дијалог (војвода Драшко у Млецима), политичка комедија (свато-
ви), трагедија у малом (оплакивање Батрића), реалистичка комедија из народног живота
(поп Мићо и лажна вештица) и др.” (Деретић, 2005, стр. 45–46)
241
равноправну заступљеност сва три основна рода поезије – лири-

ку, епику и драму, него и различите варијације унутар сваког од
њих.” (Деретић, 2005, стр. 39–45)
Његош је имао нескривене драмско–позоришне амбиције, али није имао
времена да се враћа првопису текста (написаног – за само педесетак дана
– током васкршњег поста, 1846!), да поправља, редигује, мијења, „отпи-
сује” и дописује: одатле и драматичарска огрешења (нпр. четврто „врије-
ме” радње у истом простору гдје је окончано треће; без раздвајања, макар
у опису сцене). Уз то, Владика није имао – у Црној Гори, ама ни у свим
„српским земљама” – позориште које би поставило Вијенац, да ослушне
како његове драмске реплике одјекују са позорнице; будући да након Кња-
жевскосерпског театра Јоакима Вујића 1837–38. у Крагујевцу, или
београдских Позоришта на Ђумруку 1841/2. и Позоришта „Код јелена”
1848, Стерије и Атанасија Николића, тек 1860. у Новом Саду, а 1868. у
Београду, настају прва српска позоришта. (Постоје индиције и докази ка-
ко су биле припремане представе – цјелокупног или само дијелова – Гор-
ског вијенца за Владичиног живота, у данашњој Црној Гори: у Рисну, на
Цетињу – под Његошевим надзором, или у Будви; в. Ујес, 2004,
стр. 17–57.) Слабо да је Његош имао и икаквог позоришног искуства,
осим ријетких посјета театру у иностранству гдје – рецимо, у Италији –
присуствује извођењу представа и упознаје „позоришни свијет” средине
19. вијека, драмске писце, нпр. Франческа дал Унгара, аутора комада о
Краљевићу Марку, Српски Херкул (L’ Ercolo Serbo),26 или (вјероватно)
глумца (словенског поријекла?) Тому Салвинија.
Дакле, није Горски вијенац поливалентан (драмски спјев, са епско–лир-
ским и драмским одликама) зато што Владика није хтио да напише драму,
него јер није имао (довољно) знања, искуства, вјештине, снаге и времена
да дјело узнесе до „чисте драме”: то је и епика, још више поезија (лирска);
а можда највише прича о косовском завјету, исконски прожета православ-
ном духовношћу, кичменом вертикалом нације. Коначно, споредно је пи-
тање шта је управо Горски вијенац! (Скерлић, 1997, стр. 168) Довољни
су општа писменост, занатска вјештина, и драматуршка техника да би се
26 Дал О/Унгаро је комад написао „према Томазеу, али је било ранијег утицаја и са стра-
не великог песника Горског Вијенца наводи Светислав Шумаревић у својој Историји срп-
ског позоришта”, 1939. (Брђанин, 2001, стр. 206). „На истом мјесту се наводи како се
Франческо дал О/Унгаро упознао с владиком у Трсту, у самом тршћанском позоришту, у
коме ће се касније приказати и Српски Херкул […] У октобру 1863. играо је Краљевића у
Трсту Тома Салвини. […] Рукопис драме Српски Херкул (игран и под насловом Словенски
Херкул, због захтјева италијанске цензуре) није сачуван, а постоје индиције да се налази у
оставштини глумца Т. Салвинија. […] Поменимо овдје и налазе да је драма написана још
прије 1845. године, иако је играна тек 1862. односно 1863” (Исто, стр. 353).
242
написала „права” драма: мноштво је аутора драма (па и оних „добрих и

правилних”), ама Његош је један и јединствен; поред свих његових „дра-
матичарских слабости”!
„Да ли је било оправдано драматуршки обрадити и прерадити

дело као што је Горски вијенац? Одговор на то питање зависиће,
пре свега, од оцене дела као драме, од тога да ли ко сматра Гор-
ски вијенац за добру драму, и за драму уопште, или не. Зачудо
су већ ту мишљења потпуно супротна. Док је, на пример (да на-
ведемо само неколицину), за Јашу Продановића ’Горски вије-
нац у драмском погледу убого сироче’, јер нема ни радње, ни
сукоба ни заплета; док Милан Решетар том делу одриче једин-
ство радње, узрочну повезаност делова и мотивисаност поступа-
ка; док Исидора Секулић више пута понавља да Вијенац н и ј е
драма, дотле Божа Ковачевић налази да је ’јединство радње пот-
пуно’, а мишљење о примитивности драмског облика у Вијенцу
’површно’. Милан Богдановић чак одриче ’таленат за поимање
уметничког феномена’ онима који тврде да Вијенац није драма;
а Раша Плаовић је ’осетио да је Горски вијенац драма у пуном
смислу речи’.”
Овако – језгровито, а тачно; сведено, а свеобухватно – рабоши Хуго

Клајн (1957, стр. 411), пишући поводом Плаовићеве поставке Горског
вијенца (прве и задуго једине – чак и на српским сценама – у Титовој Ју-
гославији), критички „текст”, објављен у Књижевним новинама, 1951,
Београд, бр. 46; остављајући до данас – по нашем мишљењу и увиду у ли-
тературу – најкомплетнију, најпотпунију и најпромишљенију анализу
Његошевог дјела и текста Горског вијенца као (уопште) „повода за пред-
ставу”, али и драгоцјен документ–свједочанство, јединствен „доказ” о
конкретној изведби, чија је премијера била у београдском Народном позо-
ришту 9. новембра 1951. Истовремено – мада аутору очигледно ни у при-
мисли није била намјера да се бави (нити би се и усудио да о томе прозбори
коју, у посљератно брозно вријеме) нама данас најинтересантнијим пита-
њем „политичких импликација” у односу према Његошу и његовом дјелу,
нарочито Вијенцу – из Клајновог текста (1957, стр. 411–428) могуће је
лако излучити читав низ допунских „доказа” наших пређашњих „хипоте-
за”. Коначно (мада не најмање важно), знајући колико је данас – у вријеме
убитачне брзине виртуелног „глобалног села” и муњевите површности,
постмодерног „писања маказама” по принципу copy–paste; безбрижног
„брчкања” при разузданој распојасаности у откривању дражи „надахнућа
компјутерског стваралаштва” а суштинског превиђања или скривања
243
стварних истина под глобалистичко–демократском маском свеопште до-

ступности информација – практично немогуће и доћи у прилику да се ова-
кав текст „сусретне”, прилажемо нашим претходним виђењима и шире из-
воде из Клајновог „читања” – а све поводом двјестоте годишњице рођења
Петра Петровића II Његоша, 2013; више од шездесет година од Плаови-
ћеве представе (премијерно изведене поводом стоте годишњице Владичи-
не смрти) и настанка овог надахнутог а „старовремски” мишљеног и писа-
ног текста – као својеврстан apрendix, туђи (ма колико истомишљенички)
„сажетак” властитих гонетања смисла; „закључак” нашег рада који су нам
други написали!27
Основно у сваком драмском делу, оно што је непосредно дато
и без чега оно није драма, јесте збивање. Не мисли, ма како ду-
боке и оригиналне биле, не звучност стихова, ма како очаравали
својом лепотом и складношћу, не богатство слика и описа, ма ко-
лико привлачили својом живописношћу и шароликошћу, него
збивање. Не интрига, него збивање; збивање које се може оди-
грати пред очима гледалаца, које гледаоци морају бити у стању
да прате не заустављајући и не прекидајући га (као што чини
читалац при читању); збивање разумљиво и интересантно, зби-
вање које не замара, него држи напету пажњу до краја. Ако све-
га тога има у Горском вијенцу, онда у њега не треба дирати, јер
од тога може постати само гори. Зачудо – и опет зачудо! – баш
они који Горски вијенац одлучно проглашавају за драму, и то
савршену драму, залажу се, исто тако одлучно, за његову драма-
тизацију (како се може драма драматизовати?).
Но ја мислим да се аутори супротних изјава о Вијенцу више
разилазе на речи него у својим схватањима. Каква је драма Ви-
јенац? Оставимо на страну оно што је очигледно неизводљиво
или од самог аутора неизведено, оно „тридесет четрдесет других
причају своје снове”. На страну и то што после већања с поту-
рицама „све спава…”, што и после Игумановог говора „сви по-
спаше”, што и после божићњег вечера опет „иду да спавају” –
има ли ишта недрамскије од спавања! – оно што се између тог
спавања дешава јесте истрага потурица; да ли је она драмски
приказана? У девет десетина спева (у 2547 од 2819 стихова,
све до Ђачетова причања Игуману Стефану) та се истрага до-
душе припрема, али се не почиње и не извршује; у последњој де-
сетини сазнајемо да је свршена. […]
27 Незнатна скраћења текста (изостављања мањих дијелова изворника) и курзив су наши.
244
Видимо ли ликове, као у драми, супротстављене један другом

или један са другим а против трећег и четвртог, у догађајима
који извиру један из другог и сукобима који се заоштравају до
кулминације? Или ликови стоје, недрамски, један поред другог
(или испред и иза њега), у засебним призорима који се, мало или
нимало повезани између себе и са „главном радњом”, нижу један
за другим? […] Недовољно повезани са „главном радњом”, ли-
кови нису ни довољно супротстављени у драмској акцији.
Носиоци противакције, Турци, после заједничког већања оду.
Касније их видимо само још једном, у пролазу, и чујемо их како
певају у сватовима. Никаквих више судара па ни непосредних
додира између црногорских и потурчених главара – све до боја,
који се одиграва иза кулиса, који није приказан, него препри-
чан. Рекло би се то што смо казали за носиоце противакције
важи исто тако и за носиоце акције. […]
Да не дуљимо. Замишљен и писан у облику драме (а значај-
ност тога момента М. Богдановић с пуним правом истиче), Вије-
нац, неоспорно ремек–дело, неоспорно пун унутарње драматич-
ности, посматран као дело намењено извођењу у позоришту
има, исто тако неоспорно, недостатака. То је потврдио и сам
Његош у познатој својој изјави Матији Бану да се дело „неће
допасти образованом свијету, који ће ми замјерити да оно није
права драма”. Кад би било извесно да је Његош све то не само
сматрао за недостатке него и сам хтео да поправи, онда бисмо
имали и најмеродавнију ауторизацију за драматуршку обраду
Горског вијенца. Али тај податак је оспораван и непроверен.
Зато наводим, као argumentum e contrario, да је Раша Плаовић,
који је „осетио да је Горски вијенац драма у пуном смислу
речи”, осетио и признао и то да је у тој драми морао извршити
„повезивање сцена онако како то захтева драма”, и како то Ње-
гош, у својој верзији, очигледно, није учинио. […]
О позоришној представи Вијенца Његош свакако није имао
јасну претставу; али он је, ван сваке сумње, осећао да никако
друкчије, већ само преко оног што се на позорници буде видело
и чуло, кроз оне који се буду и видели и чули, као жива реч, која
је више него то, која је реч–дело, делање живих људи, да само
тако његове речи и мисли, његове пламене жеље и његови строги
захтеви могу ући у главе и срца људи и постати више од цитата,
постати њихови, део њих, њихова крв и месо, живети у њима,
упућивати их и управљати њима, њиховим рукама и ногама, њи-
245
ховим одлукама и поступцима. Зато је Његош, који по природи

свога талента није био драмски писац, Вијенац замислио и на-
писао Вијенац као драму. То је била воља песника Горског
вијенца, то је био неписани књижевни тестамент Његошев, и то
је Раша Плаовић извршио.
Плаовићева обрада зацело није последња реч у постављању
Горског вијенца на позорници, напротив, она је прва, прва за
више од сто година, бар прва не промуцана, него јасно и разго-
ветно изговорена; и што је главно, она је реч Његошева.
246
Бјелошевић, П, Вујановић, В. и др. (2006). Бањалучка кућа од снова (пола вије-
ка позоришта). Бања Лука: Дјечје позориште Републике Српске.
Брђанин, Б. (2001). Марко Краљевић и српска драма. Српско Сарајево: ЗУИНС.
Брђанин, Б. (2010). Свјетска драма и домаћа позорница. Бања Лука: Арт
принт.
Брђанин, Б. (2011а). Друштвено-политички оквир као референца за форми-
рање националног (позоришног) репертоара. У: М. Шукало и И. Симано-
вић (ур.), „Статус српске књижевности у БиХ” (стр. 117–140). Бања
Лука: Матица српска-Друштво чланова МС у Републици Српској.
Брђанин, Б. (2011б). Судбина Марице-Мери Попдхраски: симболи и комента-
ри. Радови Филозофског факултета (стр. 195–202), бр. 13, књ. 1. Пале:
Филозофски факултет.
Волк, П. (1995). Писци националног театра. Београд: Музеј позоришне умет-
ности.
Деретић, Ј. (2005). Његош, предговор у: Горски вијенац, Луча микрокозма
(стр. 5–52). Београд: Политика – Народна књига.
Један век. (1968). Један века Народног позоришта у Београду. (прир. Р. В. Јова-
новић). Београд: Народно позориште.
Клајн, Х. (1957). Живот двочасовни. Београд: Нолит.
Лешић, Ј. (1985). Историја позоришта Босне и Херцеговине. Сарајево: Свје-
тлост.
Лазаревић, П, Лешић, Ј. (1980). Народно позориште Босанске крајине
1930–1980. Бањалука: Народно позориште Босанске крајине – НИГРО
Глас.
Марјановић, П. (2005). Мала историја српског позоришта XIII–XXI век. Нови
Сад: Позоришни музеј Војводине.
Миличевић, Д. (2012). У огледалу српском. Београд: Београдска књига.
Муњин, Б. (2013). Култ личности. http://www.novossti.com/2011/01/kult-lic
nosti-4/, 17. 01. 2013.
Његош, П. П. (2005). Горски вијенац, Луча микрокозма. Београд: Политика –
Народна књига.
Павичевић, В. (1990). Напомена о објашњавању ’Луче’, избор из критика
(стр. 160–163). У: Луча микрокозма. Сарајево: Свјетлост.
50 година (2005). Педесет година Позоришта Приједор 1953–2003 (ур. Ранко
Поповић), Приједор: Графид – Позориште Приједор.
Поповић, М. (1990). Космичка поезија. У: Луча микрокозма (стр. 5–22). Са-
рајево: Свјетлост.
Радуновић, В. (1998). 43. Стеријино позорје – награђена представа.
http://www.pozorje.org.rs/arhiva/predstava1998.htm, 10. 01. 2013.
247
Савић-Ребац, А. (1990). Песник и његова позиција. У: Луча микрокозма

(стр. 142–159). Сарајево: Свјетлост.
70 сезона. (1999). Народно позориште Републике Српшске Бања Лука 70 сезо-
на (прир. С. Стјепановић – Б. Брђанин, ур. Б. Брђанин). Бања Лука: На-
родно озориште РС.
Секулић, И. (1990). Луча микрокозма – покушај једног тумачења. У: Луча
микрокозма (стр. 150–158). Сарајево: Свјетлост.
Скерлић, Ј. (1997). Историја нове српске књижевности. Београд: Завод за уџбе-
нике и наставна средства.
Слијепчевић, П. (1990). Стварање света и слика васионе у 'Лучи микрокозма'.
У: Луча микрокозма (стр. 113–142). Сарајево: Свјетлост.
Стојковић, Б. (1979). Историја српскког позоришта. Београд: Музеј позоришне
уметности Србије.
Ујес, А. (2004). Припремање и приказивање прве представе Његошевог ’Горског
вијенца’ у Рисну 25. фебруара 1851. године. У: (В. Песторић (ур.), „Бока”
(стр. 17–57). Херцег Нови: Градска библиотека и читаоница ХН.
Шарић, С. (2006). Позоришни репертоар у Мостару 1879–2001. Мостар: Цен-
тар за културу.
60 година. (1990). 60 година Народног позоришта Босанске крајине (Ч. Нинко-
вић, прир. и Н. Радмановић, ур.). Бањалука: Народно позориште.
http://www.narodnopozoriste.co.rs/index.php?id=4631, 10. 01. 2013;
http://www.pozorje.org.rs/arhiva/nagrade1998.htm, 10. 01. 2013;
www.rastko.rs/drama/sdd/ssd20/nenadisantic.pdf, 10. 01. 2013;
http://www.cnp.me/istorijat/, http://www.cnp.me/predstave/velika-scena-gorski
vijenac-2010.htm,
http://www.cnp.me/predstave/gorskivijenac.htm, 10. 01. 2013;
http://www.zvezdarateatar.rs/biografije/andrijana_videnovic.php, 10. 01. 2013;
http://nps.ba/Program.aspx?id=1&lang=BS, 17. 1. 2013;
http://www.bnp.ba/bnp/doc/BNP_Zenica_REPERTOAR_1950_2013.pdf, 17. 1.
2013;
http://www.narodnopozoristetuzla.org.ba/pozoriste, 17. 1. 2013.
248
BRANKO B. BRĐANIN
Republika Srpska, East Sarajеvo
ANCESTRAL “DRAMA” ON POLITICAL “STAGE”
In terms of genre, Njegoš’s epic The Mountain Wreath (being epic, with
lyrical qualities, and in the form of drama!) is seen as a polyvalent and syncre-
tic work; scenic remakings and performances of Njegoš’s original on theatre
stages, beginning from the world premiere in Risan, which was held on Feb-
ruary 25th, 1851, (during the author’s lifetime), to the latest performance in
“CNP”, Podgorica, held on December 17th, 2010, particularly in the second
half of the 20th century indicate that the presence-absence of the “scenic” The
Mountain Wreath on theatrical repertoires has never been a merely aesthetic
and artistic, but also a (pointedly!) politicized issue, which will also determine
its fate on stage; this is the case especially in historically burdened, nationally
overly delicate, and religiously conflicted multicultural “Bosnia and Herze-
govina within the Interwar Kingdom of Yugoslavia (both the original
“Karađorđević’s-and-Aleksandar’s “SHS, and, and later “unitary” Yugosla-
via), as well as Post-World War II “Tito's” NDR FNRJ and Yugoslavia.
With this year's Njegoš’s jubilee (bicentennial of Njegoš’s birth), the fol-
lowing anniversaries coincide almost entirely: 110 years since the first
Serbian professional staging (adaptation) of the entire scenic The Mountain
Wreath (1902, “Serbian National Theatre” in Novi Sad) and six decades
since the first “Yugoslav” staging (involving the First Yugoslavia), in Bel-
grade National Theatre, 1951).
This paper sheds light on the issues of genre and typological classification
of The Mountain Wreath, treats the chronology of staging of Njegoš’s mag-
num opus in our theatres (with political implications and “connotations”),
presents the analysis of textual features of Njegos’s authorial characteristics
from a dramaturgical perspective, and also casts light on (reconstruction of
the “echo”) Raša Plaović’s adaptational, producer’s, and actor’s staging of
The Mountain Wreath (with a special emphasis on Hugo Klein’s
interpretations).
KEY WORDS: Njegoš, The Mountain Wreath, genre typologization, drama-
turgy, theatrical staging.
249
821.163.41.09-34:398
94(497.11)”1389”
БРАНКО Р. ЗЛАТКОВИЋ1
Институт за књижевност и уметност
КОСОВСКИ ЗАВЕТ У УСТАНИЧКОЈ

ТРАДИЦИЈИ И ЊЕГОШЕВОМ
ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ2
САЖЕТАК . У епској и казивачкој традицији о Српској револуцији (1804–1815)

устанички јунаци надахњују се косовским збивањима. Они воде и довршавају Ко-
совску битку, али се, за разлику од средњовековних догађаја, у устаничкој епици
и наративним формама конфликти, токови и исходи борби разрешавају у српском
победничком кључу. Стога су устаници одбацили идеологију „косовског завета”
и „царства небеског” и недвосмислено се определили за култ јунаштва. Отуда је
потиснут светачки култ кнеза Лазара, а испољила се слава јунака-жртве, Мило-
ша Обилића. Детронизована је категорија моралног победника, јер се онострано
и вечни живот једино достижу ослободилачким акцијама и коначним осло-
бађањем. Устаничка идеологија темељно је прожела и поетско ткиво Горског
вијенца (1847). И Његошеви Црногорци, такође косовски осветници, воде бес-
компромисну борбу до потпуног истребљења непријатеља. Делује се под девизом:
Удри врага, не остав му трага / али губи обадва свијета! Наиме, ако се не извр-
ши „истрага потурица”, онда неће бити изгубљен само земаљски него и небески
живот.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Косовски завет, култ Милоша Обилића, Први и Други српски
устанак, Његош, Горски вијенац, епика, казивања, епске легенде, предања, Сима
Милутиновић.
1 branz_1973@yahoo.com
2 Овај рад настао је у оквиру делатности пројекта Српско усмено стваралаштво у ин-
теркултурном коду (бр. 178011) Института за књижевност и уметност у Београду који

финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.
251
Од 1389. године до данас, у српској епској традицији чини се да се бије

само један бој – бој над свим бојевима. Косовска битка као да никада није
окончана. Напротив, сваким новим међуетничким и међуконфесионалним
сукобом, она се актуелизује и оживотворава с читавим парадигмама тра-
дицијске и митско–епске симболике. Чак и у најновијем епском и гусларс-
ком стваралаштву које је опевало и просуђивало о недавним сукобима у
грађанском рату на тлу бивше Југославије поново је активирана архетип-
ска косовска драма. Према томе, слојевите и обремењене епске хришћан-
ске косовске легенде дограђивале су се, надграђивале су се и дописивале
су се вековима. У тој сложеној историји сеоба и адаптација косовских тема
и мотива, у ткивима разноврсних усмених и писаних творевина, једно од
најпосебнијих места свакако да припада гласовитом Горском вијенцу
(1847). С аспекта историјске веродостојности, проблематичан догађај
„истрага потурица”, при свршетку 17. века, послужио је владици Петру II
Петровићу Његошу (1813–1851) да у свом најпознатијем песничком
делу реинтерпретира читав репертоар косовске драме. Најпре, путем гла-
сова народног Кола, односно црногорског јавног мњења, Црна Гора се
представља као српско убеглиште након Косовске битке: Што утече ис-
под сабље турске, / што на вјеру праву не похули, / што се не хће у ланце
везати, / то се збјежа у ове планине… (1997, стр. 23). Реплицирајући на
речи сердара Вукоте, слично збори и Вук Мићуновић: Што спомињеш Ко-
сово, Милоша, / сви смо на њем срећу изгубили; / ал’ су мишца име црно-
горско / ускрснули с косовске гробнице / над облаком, у витешко цар-
ство, / ђе Обилић над сјенима влада (51).
На тај начин, успоставља се непосредна повезаност и континуитет
с тлом и са савременицима средњовековног догађаја. Косовско предање у
толикој је мери живо и животворно да се стиче утисак да у Горском вијен-
цу још нико није схватио да је одсудна битка свршена, јер његове јунаке
„ране боле косовске” (54) и једнако их муче и растрзају древни проблеми.
У српској историји и народној судбини као да се одвајкада ништа не мења.
Све је фиксирано између вечитих антиномија – између исказивања јуна-
штва и срчаности, с једне стране, и испољавања неслоге и издајства, с дру-
ге стране. Стога су у Горском вијенцу толико актуелне гласовите епске
хришћанске косовске легенде о оклеветаном витезу Милошу Обилићу и о
издајству Вука Бранковића, односно с много је жара присутна традициј-
ска приповест о неслози зетова кнеза Лазара. Зато се народно коло опоми-
ње „проклете косовске вечере” и апострофира се негативна улога Вука
Бранковића: Бранковићу, погано кољено, / тако ли се служи отачаству,
252
Бранко Р. Златковић – Косовски завет у устаничкој традицији…
/ тако ли се цијени поштење? (22) Када највичнији међу Црногорцима у

изрицању клетви стане да проклиње евентуалне издајице, сердар Вукота,
између осталог, наводи: Ко издао, браћо, те јунаке / који почну на наше
крвнике / спопала га брука Бранковића (111).
Супротно прокаженом Вуку, твори се апотеоза јунаку–жртви Милошу
Обилићу: О Милоше, ко ти не завиди? / Ти си жертва благородног чув-
ства, / војинствени гениј свемогући, / гром стравични те круне раздра-
ба. / Величество витешке ти душе / надмашује бесмртне подвиге / дивне
Спарте и великог Рима; / сва витештва њина блистателна / твоја гор-
да мишица помрачује (22).
У Горском вијенцу лик Милоша Обилића представља најсветији узор
светосавских Црногораца. Обилићев косовски подвиг њих једнако инспи-
рише и мотивише да, у оскудици и непрестаном ратовању, преброде егзи-
стенцијална и морална искушења и да остану привржени предачком
идентитету. У визијама Црногораца, Обилић поприма одлике соларног
змајевитог ратника: Обилићу, змају огњевити, / ко те гледа, блијеште му
очи, / свагда ће те светковат јунаци! (84)
Ирационалну и мистичку компоненту и снагу Обилићевог култа међу
Црногорцима добро илуструју супарнички погледи са стране. Истичући
лепоте, раскоши и моћи исламске вероисповести у односу на хришћанску,
Мустај–кадија поручује Црногорцима: Крсту служиш, а Милошем жи-
виш! / Крст је ријеч једна сухопарна, / Милош баца у несвијест људе /
ал’ у пјанство неко прећерано (46–47).
Проклетство косовске издаје, међутим, наставило је да и даље раслојава
и раздире Србе и на зетском, потом и црногорском тлу. Историјском реми-
нисценцијом, Коло збори о Станиши, сину зетског владара Ивана Црноје-
вића, који је, према предању, преверио и примио ислам услед мајчине
клетве. Кнегиња Мара је проклела дете које јој је прогризло „сису” док га
је дојила: Љута клетва паде на изрода! / Прокле мати од невоље сина, /
[…] / Станиша је образ оцрнио, / похулио на вјеру Христову, / на јунач-
ко племе Црнојево, / обукâ се у вјеру крвничку (39).
Доследни предачком идентитету, правоверни Црногорци вековима гаје
презир и непријатељство према негдашњој једноверној браћи, а сада поту-
рицама или домаћим Турцима. Горски вијенац описује кулминацију не-
подношљивости за време управе владике Данила. С почетка драмског спе-
ва, владика куди Србе који су напустили предачку веру: Бог вас клео
погани изроди, / што ће турска вјера међу нама? / Куда ћете с клетвом
прађедовском? / су чим ћете изаћ пред Милоша / и пред друге српске ви-
тезове, / који живе доклен сунца грије? (15)
253
Међутим, и једни и други, правоверни и потурице, заричу се Косовом

као одсудним и судбинским историјским међашом који у традицији и Ње-
гошевом делу добија обрисе изванвременске, метафизичке димензије и по-
јављује се у космогонијском значењу. Илустративно је сведочење кнеза
Јанка о томе како су се Вук Мандушић и Вук Мићуновић споречкали око
вере с Хамзом–капетаном, па „уљегоше у крупне ријечи”. Хамза убеђује
Вука Мићуновића: Ја сам бољи, чуј, влаше од тебе, / боља ми је вјера него
твоја; / хата јашем, бритку сабљу пашем, / капетан сам од царева гра-
да, / у њем владам од триста годинах, / ђед ми га је на сабљу добио / ђе
су царство сабље дијелиле, / те му трагу оста за господство. На то се ра-
срдио Вук Мићуновић, па одговара: Какво влаше, крмска потурице! / Ђе
издајник бољи од витеза? / Какву сабљу кажеш и Косово? / Да л’ на њему
заједно бјесмо, / па ја рвâ и тада и сада, / ти издао пријед и послијед, /
обрљао образ пред свијетом / похулио вјеру прађедовску, / заробио себе у
туђина? (27)
У поларизованој слици света Горског вијенца, Његош је, према томе, у
свој пунини адаптирао и функционализовао две епске косовске легенде –
о јунаку–жртви Милошу Обилићу и издајству Вука Бранковића. Међу-
тим, песник ипак није заокружио целовитост косовског мита. У духу новог
доба, опредељеног ослободилачким борбама Срба и Црногораца у XIX ве-
ку, Његош је потпуно преиначио трећу компоненту – епску легенду о све-
тачком и мученичком култу кнеза Лазара, заступљену у епици и неговану
у окриљу цркве. У Горском вијенцу сасвим је деепизована и детронизова-
на дилема цара Лазара о томе да ли да се он приклони царству земљском
или царству небеском, те је и његова одлука да се ипак приклони царству
небеском, јер је оно „у век и до века”, насупрот земљаском које је „за ма-
лено царство”, сасвим поништена (Караџић, 1976, стр. 214). Идеологију
косовског завета кнеза Лазара смениле су другачије, ослободилачке и ак-
тивистичке вредности. У Горском вијенцу није могућ компромис између
Црногораца и потурица, јер је управо, у новонасталим приликама, у црно-
горском поимању косовског завета дошло до суштинских промена. Делује
се под девизом: Удри врага, не остав му трага / али губи обадва свијета!
(1997, стр. 24) Друкчије речено, ако се не изврши истрага потурица, онда
неће бити изгубљен само земаљски него и небески свет, односно извршење
дела почиње да испуњава и небески и земаљски смисао Косовске битке
(Ломпар, 2010, стр. 244). До бесмртности више се не достиже моралним
подвизима, контемплацијом, сакралним задужбинарством, већ једино
ослободилачким акцијама и правоверном борбом. Круну таквих тежњи
свакако да представља јуначка смрт. Међутим, она није нимало трагична,
јер је искупљујућа и богоугодна. Стога духовни идеолог „истраге потури-
254
ца”, игуман Стефан вели: Воскрсења не бива без смрти / […] / Славно
мрите, кад мријет морате! (1997, стр. 108) И потом, након окршаја с де-
сеткованим потурицама, када Црмничанима недостане гробова око цркве
за укоп множине настрадалих, па сахрањују шест Црногораца у једну ра-
ку, вести о томе игуман Стефан прихвата радосно и насмејано. Уцвељени
владика Данило помисли да старац није разумео садржај писма, али га
игуман разуверава: Разумјех га, ал’ плакат не могу; / да умијем плакат
од радости, / бих плакао слађе него игда, / ал’ код мене када поје душа, /
сузе ми се смрзну од радости (125).
Низом разноврсно стилизованих сентенци, Његошеви јунаци листом
изричу одлучност и опредељеност да се коначно обрачунају с потурицама.
У томе се посебно истиче један од експонената ратне реторике и идеолог
црногорског хероизма, Вук Мићуновић: Борби нашој краја бити неће / до
истраге турске али наше (17) / […] / Без муке се пјесма не испоја, / без
муке се сабља не сакова! / Јунаштво је цар зла свакојега – / а и пиће нај-
слађе душевно, / којијем се пјане покољења (36) / […] / Крст и топуз нека
се ударе, / коме прсне чело, куку њему! / Јаје здраво добије сломјено! (48)
Слично просуђује и војвода Батрић: Земља мала, одсвуд стијешњена, /
с муком један у њој остат може / какве силе пут ње зијевају, / за дво-
струкост ни мислит не треба! / Но примајте вјеру прађедовску / […] /
Не сложи се Бајрам са Божићем! (45–46) Сагласан је и Иван Петровић:
Малене су јасли за два хата (51). Сват Црногорац изриче: Срб и Турчин
не слаже се нигда, / но ће приђе море ослачити (85). Стога се Вук Манду-
шић чуди откуда Црногорци у турским сватовима: Ема што се друже с
крвницима, / а у један котâ да их свариш, / не би им се чорба смијеша-
ла?! (87)
С дистанцом према јединственим и монолитиним ставовима и опредеље-
њима народа и његових старешина јављају се гласови владике Данила
који из своје управне и одговорне позиције испрва филозофски скептично
релативизира поруке јавнога мњења. Но, његове дилеме, неодлучности и
оклевања да коначно донесе одлуку о оружаној борби против потурица на-
илазе на отпор и гнев Црногораца. У њих нема збора о дипломатским ре-
шењима и компромисима. Одбијајући сваку мрачну примисао владике Да-
нила у вези с трагичним последицама црногорског предузећа, Вук
Мићуновић испољава зебње од његова многа мишљења: Људи трпе, а же-
не наричу! / Нема посла у плаха главара! (16) Једнако суди и кнез Јанко:
Кад сам годе много размишљава, / вазда ми се посâ повуковâ: / ко разгађа,
у нас, не погађа (32). Богдан Ђурашковић респектује реакцију неприј-
теља: Кад опазе браћа некршћена, / неће они кâ ми растезати (29). Кнез
Раде, такође, нема разумевања за спекулације брата владике Данила:
255
Што се мрчи када коват нећеш? / Што збор купиш кад зборит не сми-
јеш? / […] / Жалиш нешто, а не знаш што жалиш; / с Турцима ратиш,
а Турке својакаш / […] / Него удри докле махат можеш, / а не жали ни-
шта на свијету! (33–34) Услед неодлучности, брат га још и куне: Приђе
си им с коца утекао, / дабогдâ им скапâ на ченгеле/ (34), алудирајући на
то како су Турци претходно заробили владику Данила и мучили га у Под-
горици, док га Црногорци нису избавили откупом (Милутиновић, 1997,
стр. 42–53; Деретић, 1997, стр. 26).
Након извесне драмске стагнације која уздржава расплет збивања, нај-
после и владика Данило пристаје ратничком табору. Кулминацију пред-
стављају његове ратоборне изјаве које се поетски снажно истичу: Ал’ ти-
рјанству стати ногом за врат, / довести га к познанију права, / то је
људска дужност најсветија! (36) / […] / Нека буде борба непрестана, /
нека буде што бити не може, / нек ад прождре, покоси сатана! / На гро-
бљу ће изнићи цвијеће / за далеко неко покољење! (37–38) / […] / Трије-
бимо губу из торине! / Нек пропоје пјесна од ужаса, / олтар прâви на ка-
мен крвави! (38 ) / […] / иза туче ведрије је небо, / иза туге бистрија је
душа, / иза плача веселије појеш (42).
Дакле, у једнообразном, монолитном хорском гласу Горског вијенца
нема места дилемама, погађањима. Свака сенка сумњи устукнула је пред
црногорским апотеозама јунаштву, херојству и ратништву. Стога је при-
родно то што је у Његошевом песничком делу у други план потиснут све-
тaчки култ кнеза Лазара. Легендарног косовског кнеза црногорски влади-
ка помиње свега двапут. Једанпут да би исказао предање о постанку
животињске врсте кукавица које су потекле од Лазаревих кћери (19) и
другом приликом, у посве декоративном и симболичном контексту, споми-
ње се „светлост” круне Лазареве и то пошто „е слетио Милош међу Србе”
(42). Насупрот главним токовима косовске епске традиције, славу кне-
за–мученика надвисио је, како је то претходно већ истицано, идеализова-
ни лик косовског осветника и јунака–жртве Милоша Обилића. Ристо Ко-
вијанић је избројао да се Милош Обилић у Горском вијенцу помиње чак
тридесет пута (1929, стр. 96). Такође, у најдубљем дослуху с Његошевом
идејом о бескомпромисном херојству стоји и његова Посвета праху оца
Србије – „хероју тополском, Карађорђу бесмртноме”, који „диже народ,
крсти земљу, а варварске ланце сруши”. Попут Обилића, Вожд је савреме-
нији идеал Српства. Карађорђево надасве мотивисано и природно прису-
ство у ткиву Горског вијенца апсолутно негира веродостојност анегдота
које заговарају да је Његош своје песничко дело најпре посветио Милошу
Обреновићу, па се због нечега с њим споречкао, те одустао од првобитне
намере и Горски вијенац најзад посветио Карађорђу.3 Штавише, Горски
256
вијенац, заправо, јесте и својеврсна експлицитна критика политичке и ди-

пломатске делатности кнеза Милоша Обреновића.
Најснажнији, најлуциднији и уметнички најуспелији исказ, српска хе-
ројска идеологија добила је позно у Горском вијенцу. Настао у политичко
доба, кога су већ обележиле дипломатске делатности кнеза Милоша Обре-
новића, његовог сина Михаила и кнеза Александра Карађорђевића, Гор-
ски вијенац је, заправо, заснован на национално анахроним и песнички
архаичним представама које нису аутентично Његошеве, већ су се оне ар-
тикулисале и формирале више деценија раније, у току ослободилачких
борби у Србији током Првог српског устанка (1804–1813). Сазнања о то-
ковима, исходима, духу и идеологији устаничких борби допирала су до
Његоша из више извора. С једне стране, њему су била доступна издања
Вука Караџића, а с друге стране црногорски Владика био је у непосредном
контакту с многим сведоцима и учесницима Устанка, међу којима се из-
дваја особити утицај Симе Милутиновића Сарајлије, који је био и један од
најбоље обавештених савременика тога доба.
Устаничка епска и казивачка традиција константно је водила сложен
дијалог с косовским митом (Матицки, 1982; Милошевић Ђорђевић, 1990;
Самарџија, 2008, стр. 230–239; Сувајџић, 2010; Љубинковић, Дрндар-
ски, 2012, стр. 83–98, 209–213). И у устаничком повоју, као и током ње-
гове пропасти, активирао се симболички потенцијал косовске издаје која
се у традицији везује за Вука Бранковића. У Орашцу, о Светом Аранђелу
1803. године, на првом збору устаничких завереника,4 према казивању
3 У Бечу је дошло до сусрета између кнеза Милоша и владике Петра II Петровића Ње-
гоша. О њиховом познанству остало је забележено више прича. Једна од њих тиче се и
објављивања првог издања Горског вијенца. Када спев буде готов, аутор га посвети кнезу
Милошу. Казује се да је та Посвета била „најдивнији састав… икад изишао из пера Његу-
шева”. Добивши од Његоша готов рукопис за штампање, кнез Милош је био тиме задово-
љан, па је отишао у штампарију јерменског манастара, предао рукопис и обећао плаћање
штампарских трошкова. „Кад један Кнез књигу пише, а други Кнез за њу трошак плаћа,
та књига мора бити особите лепоте”, рекне владика Раде, па нареди у штампарији да хар-
тија буде чврста, фина, слова крупна и тескст оперважен, те и да књига буде илустрована
са 34 слике. Чувши да ће таква штампа, која њему раније није помињана, бити скупља,
кнез Милош се заложи за првобитне трошкове. Тада Владика одбије сваку помоћ, а Посве-
ту намењену Милошу подере у комаде, па спев посвети Праху Оца Србије, односно Кара-
ђорђу. Према анегдоти тако су се и за свагда растале ове две важне историјске личности
(Милићевић, 1891, стр. 276–279; Prodanović, 1938, стр. 13).
4 На основу сећања савременика и учесника догађаја, реконструисане су три заклетве
проте Атанасија Антонијевића из Буковика – Заклетва завереника у Орашцу 8. новем-

бра 1803, о Св. Аранђелу, затим Заклетва устаника у Орашцу, о Сретењу 1804. и За-
клетва војника у Рогачи пред окршај у Дрлупи (Недељковић 2002, стр. 64–67).
257
Петра Јокића, духовни учврститељ морала, прота буковички, Атанасије

Антонијевић, непосредно пред изрицање заклетве, поручио је присутни-
ма: „Опомените се шта би с нама на Косову, кад издаде Вук. То ће исто
бити и сада, него треба да се сами пред Богом и један другом обећате да о
издаји ни помислити нећете” (1980, стр. 167). Такође, уочи устаничке ка-
тастрофе, после пада Лознице 1813. године, Срби су крај Дрине заробили
пет Турака. Међу заробљеницима нашао се и један Турчин од 125 година.
Он је објавио Србима да је Устанак пропао, јер је проклетство косовске из-
даје поново оживело у српском народу: „Не можете се одржати зашто вам
се родио Вук Бранковић. Цару се подватио да ће истребити кукољ из пше-
нице. Издати сте” (Пантелић, 1980, стр. 103–104). Преноси се, такође,
да су Турци из Босне пред пропаст Устанка викали Србима преко Дрине:
„Предајте се, родио вам се опет Вук Бранковић да вас изда, опет сте изгу-
били царство” (Историјски гласник, 1954, стр. 234).
Према томе, очито да се питање устаничке издаје у традицији не до-
живљава као аутохтона и посебна појава, већ се она тумачи као део конти-
нуитета и као последица проклетства косовске издаје која се отада увукла
у српски народ и која се спорадично актуелизује и обнавља у времену и
простору. При том, Вук Бранковић се јавља као симбол и синоним за из-
дајника. Поводом непријатељства босанских Турака против српских уста-
ника током 1806. године, у писму, од 4. априла исте године, Карађорђе са
Советом пише владики црногорском Петру I Петровићу да је Босна свагда
у својим недрима гајила „нечастивога Бранковића семе проклето”, које
ради на томе да „избрише сасвим име и благочестије србско” (Хаџић,
1862, стр. 53–54). У традицији се сачувало и предање о некој „рупчаги”
крај Крушевца о којој се збори као о месту где се некада налазио гроб
Вука Бранковића кога су Турци поштовали. Међутим, када су Срби под
Карађорђем освојили Крушевац, они су ископали кости, спалили их и пе-
пео развејали на ветру, а место где су оне биле ружили су после како се
најгоре може (Милићевић, 1876, стр. 745).
Супротно негативним карактеризацијама једног од зетова кнеза Лаза-
ра, висок степен борбеног морала у устаничкој војсци подупиран је и ус-
поменама на косовско херојство и жртву другога традицијског зета, Мило-
ша Обилића. Вук Караџић пише да је јунаштву поцерског војводе Милоша
Стојићевића „млого […] помагало, што је све помишљао на Милоша Оби-
лића, који је, као што се пева и приповеда, такођер био из Поцерине; а
кажу да га је и Црни Ђорђије тога опоменуо; кад га је завојводио” (Кара-
џић, 1969, стр. 422). У вези с тим, занимљива је и приповедна варијанта
Петра Јокића о томе како је Милош постао војвода, која експлицитно и
симболично упућује на косовску легенду и на својеврстан начин поправља
258
трагични исход „косовске вечере”. Он вели да је Карађорђе дошао на ко-

нак у место звано „Милошева вода. Бунар Милоша Обилића”, у подножју
Цера, где су, према предању, били двори косовског јунака. Он сведочи да
је ту била приређена „вечера” за којом су сви седели према старешинству,
где је коме место, а Милош Поцерац служио је при софри. У неко доба, Го-
сподар рече да и Милош седне. Иако је у традицији знано да је Карађорђе-
во омиљено пиће било ракија,5 оно је у Јокићевом казивању симболично
замењено вином. Када се послужи Господару трећа чаша вина, он је узме,
па рече:
„Господари и браћо! Ову чашу вина да пијемо у здравље мла-
дог нашег јунака Милоша, одсадањег војводе поцерског, који за-
једно са именом наслеђује храброст и јунаштво свог имењака
Обилића. Здрав си, Милошу, војвода поцерски!!!” (1980, стр.
204–205; Милићевић, 2002, стр. 50–51)6
И заиста, према саопштењима савременика, поцерски војвода се широм
дринског ратишта одликовао изузетним јунаштвом, достојним славног ко-
совског узора.
Међутим, докле су антиномичне епске легенде о косовској издаји и херој-
ству функционализоване и митизиране у устаничком предању, дотле је
трећа епска легенда о косовском завету кнеза Лазара остала сасвим ван
снаге.7 Будући да њена симболика упућује на крах српског средњовеков-
ног царства, стога је, у доба предузимања ослободилачких акција и подсти-
цања борбеног оптимизма и ентузијазма с почетка XIX века, култ кнеза
Лазара природно потиснут, уступивши место развијању култа српског Пр-
вовенчаног краља (1196–1228, до 1217. велики жупан), јер се успоменама
на Светог Краља јасније и светлије испољавала симболика утемељивања
нововековне српске државности. Стога је у Устанку исказивано велико по-
5 Карађорђе је јутро почињао молитвом и чашицом ракије, пева Вишњићева песма.
Анегдота, такође, наводи да је Ђорђе највећом гозбом сматрао „погачу и папулу, уз пост;
а погачу и суво месо уз мрс, и уз то чутурицу шумадијске ракије”. Казује се и о томе како
је руски посланик у Србији, К. К. Родофиникин, чак настојао да Вожда одвикне од ракије
и да код њега створи навику пијења чаја, па му је зато уз чај послао упутство како се на-
питак припрема и уз то још и рума. Баш када се Вожд привикао на чај, понестало је рума
и он се поново приволео ракији (Златковић, 2007, стр. 91, 93, 96).
6 Ј. Хаџић тврди да је Карађорђе Милоша Поцерца прогласио војводом у селу Јаловик
где су устаници ископали шанчеве и пошто се вратио с конака у Дворишту Милоша Оби-
лића (2000, стр. 92).
7 О идеолошким процесима у традицији и оживљавању култа јунака страдалника, Мило-
ша Обилића, те потискивању у позадину култа светитеља, кнеза Лазара, у послевуковској

епици писала је Валентина Питулић (2012, стр. 27–46).
259
штовање моштима Стефана Првовенчаног. Године 1789, као фрајкорац,

Карађорђе је учествовао у ослобађању манастира Студенице и пратио је
мошти Светог Краља из Студенице у Београд (Јокић, 1980, стр. 157; Ву-
кићевић, 1986, стр. 76). Потекла је легенда да се светац јавио Карађорђу
у сну и издао му готово наредбу о подизању устанка (Винавер, 1975, стр.
69). На ратној застави Вождовој био је на једној страни насликан лик Све-
тог Стефана Првовенчаног (Самарџић, 1983, стр. 39). Звоно из београдске
тополивнице даривао је Вожд цркви Светог Стефана у Крушевцу, иначе
задужбини кнеза Лазара Хребељановића (Бура, 2005, стр. 80).
Отклон према култу кнеза Лазара условљен је „догматским” одсуством
скептицизма и контемплативизма у јасно испољеној устаничкој идеоло-
гији. Устаничко предање кипти од ратничких поклича. На сретењском
Орашачком збору устаничких завереника 1804. године, будући Вожд срп-
ског устанка прети „да је зао и љут, па оће одма да убије” (Караџић, 1969,
стр. 333). Готово програмска Вишњићева песма Почетак буне против да-
хија изриче Вождову ратничку опредељеност: Бићемо се, море, до једнога
(Караџић, 1986, стр. 119). У односу на природу и карактер ратних прика-
за у Његошевом Горском вијенцу, ток устаничке борбе је сложенији, ет-
нички и конфесионално слојевитији. Осим беспоштедне борбе против ја-
ничарске, а од 1805. и против султанове војске, Устанак је једнако и
бескомпромисна борба против унутрашњих отпадника, односно заговор-
ника старог поретка. Већ трећег дана Устанка, према наводима устанич-
ких мемоариста, Карађорђе је упутио јасну поруку „потурицама”. Обесио
је Турчина о врата куће угледног старца, Томаша пушкара, који је одвра-
ћао мештане села Венчани од мобилизације у устаничку војску. Старцу,
који је на време избегао, код куће је остао син. Карађорђе му није наудио,
већ је објавио да „син за дела оца не одговара”. Тиме је и свом ранијем
делу оцеубиства дао идеолошки смисао (Ђурић, 1980, стр. 42). Вожд није
опростио дефетизам ни сопственом оцу Петру, а потом ни брату Маринку.
У страху од Карађорђеве одмазде, о принудном приступању Срба Устанку
посведочио је и Божидар Грујевић у дневничкој белешци од 9. јуна 1805.
године: „[Карађорђе] потера све, и који није хотео, њему Турчина обеси о
врати, или закоље, онда бојећи се село глобе, сви су устали” (Златковић,
2007, стр. 190).
Вождов устанички радикализам посведочио је и његов биограф, Милен-
ко Вукићевић, описујући својеврсну устаничку верзију „истраге потури-
ца”. Боравећи у буковичкој цркви (данас у Аранђеловцу), Вукићевић је у
њеној околини уочио већи број издвојених гробова. Интересујући се о то-
ме, стари буковички поп М. Поповић испричао му је оно што је он слушао
од свог оца:
260
„У оно време кад су се почели договори за устанак, састајали

први људи с Карађорђем овде у Букуљи, призивали поједине
људе и договарали како да се дигну против Турака, па оне, који
су пристајали и били поуздани, пуштали кућама; а оне, који ни-
су хтели пристати, или су били непоуздани или турске удворице,
убијали и онуда закопавали, па су им породице доцније удрале
каменове на гробове” (Вукићевић, 1986, стр. 365).
Устанички ослободилачки императив добио је особену идеолошку и те-
олошку надградњу у усменој традицији. У Устанку, светињу искључиво
представља коначно ослобођење од Турака, а оно се једино може да оства-
ри у земаљском животу, ослободилачким акцијама. Оставивши по страни
низ примера, усмерио бих пажњу само на јединствени подвиг Ивана Кне-
жевића кога је гласовитом песмом особито прославио Филип Вишњић.
Семберијски кнез откупио је свe српско робље које је Кулин-капетан заро-
био у походу на мачванско село Добрић 1806. године. Иван је прикупио
два товара блага од својих земљака, а за једну трећину откупнине задужио
се лично код Турака. Сводним стиховима, зато Филип Вишњић посвећује
Ивана Кнежевића:
Благо Иви и Ивиној души!
И то Иви нико не припозна,
Ни Ивану когоди зафали,
А камо ли да Ивану плати,
Иван не ће ни од кога плате,
Ивану ће Ристос Господ платитʼ
Када Иван буде на истини
(Караџић, 1986, стр. 154)
Вишњићева песма завршава се ведро, спокојно и оптимистички. Гер-
хард Геземан тачно запажа да се песма „свршава исто онако скромно и не-
патетично као што је и до сада текла” (1935, стр. 63). Она уздиже Ивана
Кнежевића због његовог милосрдног и богоугодног чина. У њој нема иро-
нијских конотација и сматрам да њен садржај треба да се схвати и тумачи
дословно. Међутим, читајући песму доживљајно, у специфичном тренутку
1815. године,8 када су српске избеглице у Аустрији пребивале у безнађу
након устаничке пропасти, Вук Караџић ипак није могао да се отме очају,
па је у Вишњићеву песму учитао искуствену горчину. Тако је он својом
8 Песму је Вук Караџић записао 1815. године од Филипа Вишњића у манастиру Шиша-
товцу, а потом ју је први пут објавио 1919. у Забавнику за годину 1820. Димитрија Дави-
довића.
261
чувеном прозном допуном песми унео трајне неспоразуме и иницирао за-

нимљива, али с аспекта веродостојности и изворности проблематична, до-
мишљања о злој судбини и мучним детаљима из трагичне биографије Ива-
на Кнежевића. Вук констатује, између осталог, да се по откупу добрићког
робља Ивану Кнежевићу „после тога одма почело зло за добро враћати,
као што често бива међу људма” (Караџић, 1969б, стр. 13–14; 1986, стр.
535–536).9 Наиме, чини се да Вук Караџић тада није осетио да најврснији
и најаутентичнији интерпретатор устаничке поетике и идеологије, Филип
Вишњић, поменутим завршним стиховима, у ствари, полемише с епском
легендом о Лазаревом косовском завету и једновремено формулише те-
мељно другачији – устанички завет, заснован на овоземаљској жртви која
је Вуку, у том тренутку, можда могла да делује анахроно и немотивисано,
с обзиром на то да је Устанак катастрофално пропао без изгледа да се ика-
да обнови.
У основи, заједнички садржалац средњовековног и нововековног завета
јесте досезање царства небеског, јер је оно „у век и до века”. Међутим, пу-
теви остварења заједничких циљева битно се разликују. У своме тради-
ционално–симболичком слоју, устаничко предање се и даље живо надах-
њује и кореспондира с косовским митом, али се текући проблеми сада
доследно разрешавају на другачији, српски добитнички начин. Косовску
контемплативност, која подразумева и земаљско црквено задужбинарство,
у Устанку сменила је теологија овоземаљског ослободилачког активизма,
према којој ни смрт није жртва, а камоли да су то сиромаштво, избегли-
штво, хајдучко ропство, најзад и заборав у којем је, наводно, пребивао
кнез Иван Кнежевић. У прилог тврдњи да у Вишњићевој песми нема ла-
ментирања нити злослутних наговештаја сведочи и Сима Милутиновић
Сарајлија. Он је 1844. године посветио стихове семберијском кнезу и нај-
милосрднијем Србину. Песму је саставио у спомен и част боравка у Бео-
граду Јосифа Бођанског, професора словенске филологије у Москви. Том
пригодом, он се ништа не обазире на Вукове слутње о тегобном животу
Ивана Кнежевића и нимало не спекулише о апсурду људске незахвално-
сти. Напротив, он још луцидније следи и испољава изворни ослободилач-
ко–ентузијастички дух и карактер Вишњићеве песме, те у још ведријем
тону окончава песму:
9 Прихвативши Вуков подстицај, потом су о тегобном животу сведочили и други аутори:
Ранке, 2002, стр. 85; Ненадовић 1884, стр. 533–538; Милићевић, 1888, стр. 255; Гаври-
ловић, 1901, стр. 22; Милинковић, 1923, стр. 223. О наведеним и другим релавантним
изворима видети опширније у студији Снежане Самарџије (2006, стр. 81–96).
262
Алʼ (Иво) весео шета кроз ордију.

Уто њега владике спазише,
Три владике од Босне ришћанске,
Ту су биле, ту се находиле.
Они зовну кнез–Ивана себи,
У свој чадор уведоше кнеза,
Пак молитве читају му свете
Да све враге можʼ поразит клете,
Светим миром њега помазаше,
Њему опште благослове даше.
За свакада причесте га сада,
Начајана и напрасна смртца
Да му страхом већ не дирка срца…
(Милутиновић, 2010, стр. 64–65)
Најпосле, и сам учесник и хроничар Устанка и један од најсвестраније
и најпоузданије обавештених ондашњих савременика, Сима Милутиновић
Сарајлија извршио је снажан и пресудан утицај на свога ученика Рада
Петровића, потоњег владику Петра II Петровића Његоша. Он га је свака-
ко живописно и подробније обавестио и заинтересовао о устаничким зби-
вањима, али и одушевио за проучавања и промишљања о српској повесни-
ци уопште. Пре него што се обрео 1827. у Црној Гори, Милутиновић је
већ објавио Сербијанку (1826, Лајпциг), најобимнију и најпонесенију ус-
таничку епопеју; у рукопису је донео драму Трагедију Обилић коју је за-
вршио за недељу дана у једној овчарској колиби на путу ка Цетињу, пошто
је залутао у ловћенској магли. У Горском вијенцу, драматизујући „истра-
гу потурица”, Његош је такође пошао од народне песме коју је објавио
Сима Милутиновић у Историји Црне Горе (1835). Другу варијанту исте
песме Милутиновић је претходно објавио у првом издању своје Пјеваније
црногорске и херцеговачке (1833), а потом под измењеним насловом и у
издању Пјеваније из 1837. Најзад, догађај је драмски обрадио и сам Ми-
лутиновић у последњем чину драме Дика Црногорска (1835). Стога, пре-
судно захваљујући посредничкој улози и плодотворном утицају Симе Ми-
лутиновића Сарајлије, Горски вијенац тако стоји у потпуној сагласности
и у најдубљем дослуху с аутентичном устаничком идеологијом и њеном еп-
ском поетиком у којима су делотворне две компоненте косовског мита – из-
дајство Вука Бранковића и јунаштво Милоша Обилића – док је потиски-
вање треће епске легенде о светачко–мученичкој жртви кнеза Лазара
уступило место анахронијем, али симболички прихватљивијем култу срп-
ског Првовенчаног краља.
263
Бура, Н. (2005). Звона кроз историју. Београд: Теовид.
Винавер, В. (1975). Стефан Првовенчани у традицији Првог српског устанка.
Огледи, 3.
Вукићевић, М. (1986). Карађорђе. Прва књига. Београд: ИРО Слобода.
Гавриловић, А. (1904): Знаменити Срби XIX века. Загреб.
Геземан, Г. (1935). Једном мртвом певачу. У: Зборник у славу Филипа
Вишњића и народне песме (стр. 43–63). Београд: Издање Одбора за про-
славу Филипа Вишњића.
Деретић, Ј. (1997). Горски вијенац Петра Петровић Његоша. Београд: Завод за
уџбенике и наставна средства.
Ђурић, Ј. (1980). „Копија Историје сербске”. У: Д. Самарџић (ур.), Казивања о
Српском устанку 1804. (стр. 1–68). Београд.
Златковић, Б. (2007). Први српски устанак у говору и у твору, анегдоте и срод-
не приповедне врсте усмене књижевности о Првом српском устанку.
Београд – Аранђеловац: Институт за књижевност и уметност – Фонд
„Први српски устанак”.
Историјски гласник (1954). 1–2. Београд.
Јокић, П. (1980). „Причања Петра Јокића о Српском устанку”. У: Д. Самарџић
(ур.), Казивања о Српском устанку 1804. (Стр. 149–263). Београд: СКЗ.
Караџић, С. В. (1969). „Даница 1826, 1827, 1828, 1829, 1834”. У: М. Павић
(ур.), Сабрана дела Вука Караџића. Књига осма. Београд: Просвета.
Караџић, С. В. (1969б). „Историјски списи I”. У: Р. Самарџић (ур.), Сабрана де-
ла Вука Караџића. Књига петнаеста. Београд: Просвета.
Караџић, С. В. (1976). Српске народне пјесме II. Београд: Просвета.
Караџић, С. В. (1986). Српске народне пјесме IV. У: Љ. Зуковић (ур.), Сабрана
дела Вука Караџића. Београд: Просвета.
Ковијанић, Р. (1929). „Обилић у Његошевој поезији”. Књижевни север, V, 3.
Ломпар, М. (2010). Његошево песништво. Београд: СКЗ.
Љубинковић, Н. и Дрндарски М. (2012). Први српски устанак – од историје до
„народне историје” и њене усмене митизације. Београд – Аранђеловац:
Наша прича плус – Задужбинско друштво „Први српски устанак”.
Матицки, М. (1982). Епика устанка. Београд: Вуков сабор – Рад.
Милинковић, М. Д. (1923). „Гроб кнеза Иве од Семберије”. Прилози за књижев-
ност, језик, историју и фолклор, 3. Београд.
Милићевић, М. Ђ. (1876). Кнежевина Србија. Београд: Државна штампарија.
Милићевић, М. Ђ. (1888). Поменик знаменитих људи у српскога народа новијег
доба. Београд.
Милићевић, М. Ђ. (1891). Кнез Милош у причама. Београд.
264
Милићевић, М. Ђ. (2002). Карађорђе у говору и у твору. Београд: Чигоја.

Милошевић, Ђ. Н. (1990). Косовска епика. Београд: Завод за уџбенике и настав-
на средства.
Милутиновић, С. С. (1997). Историја Црне Горе. Цетиње: Цетињска митропо-
лија.
Милутиновић, С. (2010). Тројебратство, Тројесестарство, Зорица, Лирске пе-
сме. У: П. Зубац (ур.). Бачка Паланка: Логос.
Недељковић, М. (2002). Орашац, колевка српске државности. Аранђеловац:
Фонд „Први српски устанак”.
Ненадовић, К. (1884). Живот и дела великог Ђорђа Петровића Карађорђа и ње-
гови војвода и јунака. Беч.
Пантелић, Г. (1980). „Казивање старца Гаје Пантелића из Тополе Исидору
Стојановићу”. У: Д. Самарџић (ур.), Казивања о Српском устанку 1804.
(стр. 67–147). Београд: СКЗ.
Питулић, В. (2012). Усменост и веродостојност. Ниш – Косовска Митровица:
Филозофски факултет у Нишу – Филозофски факултет у Косовској Митро-
вици.
Петровић, П. Њ. (1997). Горски вијенац. Аранђеловац: Народна библиотека
„Свети Сава”.
Ранке, Л. (2002). Српска револуција. Аранђеловац – Београд: Фонд „Први срп-
ски устанак” – СКЗ.
Prodanović, J. (1938). Vuk Karadžić i Miloš Obrenović. Beograd: Eos.
Самарџија, С. (2006). „Све ће то народ – заборавити” (уз казивања о кнезу Ивану
Кнежевићу). У: Н. Љубинковић (ур.), Настајање нове српке државе (стр.
81–96). Београд-Велика Плана.
Самарџија, С. (2008). Биографије епских јунака. Београд: Друштво за српски је-
зик и књижевност Србије.
Самарџић, Д. (1983). Војне заставе Србије до 1918. Београд.
Сувајџић, Б. (2010). Певач и традиција. Београд: Завод за уџбенике.
Хаџић, Ј. (1862). Устанак србски под Црним Ђорђем I. Прве три године. Нови
Сад.
Хаџић, Ј. (2000). „Боја на Мишару”. У: М. Радевић (ур.), Настајање нове српске
државе (стр. 89–99). Велика Плана-Београд.
265
BRANKO R. ZLATKOVIĆ
Belgrade, Serbia
THE KOSOVO VOW

IN THE INSURRECTIONARY TRADITION
AND NJEGOŠ’S THE MOUNTAIN WREATH
In the oral epic and narrating tradition on the First and Second Serbian Uprising,
insurrectionary heroes are consistently inspired by bygone Kosovo events. In the
mythical and folkloric temporal dimension they continue to wage and complete the
Battle of Kosovo. Nevertheless, unlike the medieval fateful events, conflicts, duration
and outcomes of battle in the insurrectionary epic poetry and narrative forms are re-
solved resulting in completely different ends, i.e. with Serbs notching up a victory.
Therefore, they completely rejected the ideology of “The Kosovo Vow” and “The
Kingdom of Heaven” and undeniably opted for the cult of heroism. Hence the Serbian
Revolution (1804–1815) suppressed the saintly cult of Prince Lazar, and made the
glory of the hero-victim Miloš Obilić prevalent. During the Uprising, the category of
moral winners was dethroned, for the transcendent and eternal life was only attained
through liberation actions and final liberation from the Turkish yoke. Modern insur-
rectionary ideology thoroughly permeated the poetic texture of The Mountain Wreath
(1847). Njegoš’s Montenegrins, who are vindicators of Kosovo as well, wage an un-
compromising battle to the total extermination of their enemy. They are governed by
the war-cry: “Strike the devil and leave of him no trace, or relinquish this world and
the next, too!” Namely, unless “the extermination of the Turkish converts” was done,
not only would the earthly world be lost but also the heavenly one, i.e. committing this
deed starts fulfilling both the heavenly and earthly sense of the Battle of Kosovo. The
paper will compare, analyze and interpret the insurrectionary world view and that of
Njegoš’s The Mountain Wreath within a unique and integral poetic, historical and
ideological context.
KEY WORDS : The Kosovo Vow, the First and Second Serbian Uprising, Njegoš, The
Mountain Wreath, epic poetry, oral narratives.
266
94(497.11)”1389”
398(497.11+497.16)
ВАЛЕНТИНА Д. ПИТУЛИЋ1
КЛИЦАЊЕ ПРЕДАКА У ЊЕГОШЕВОМ

ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ2
САЖЕТАК . У раду аутор прати процес буђења заспалог јунаштва у етнопсихо-

лошкој заједници која се у одређеном историјском тренутку нашла у великој ди-
леми: остати пасиван или ући у борбу. Његош у Горском вијенцу уводи читав слој
из народне традиције у којем важну функцију има култ предака. Клицање преда-
ка, као својеврстан позив у помоћ, укорењен је у српској епској традицији и Ње-
гош га је инкорпорирао у структуру Горског вијенца, са циљем да у саборности
живих и мртвих успостави устаљени поредак ствари. Фокусирајући се на славне
и неславне претке Његош у њиховом опозитном односу издваја појединце који су
узор по којем се живело и који ће бити архетипски образац буђења заспалог јуна-
штва. На идеји клицања предака Његош је до краја извео сложени процес сусрета
са предачким знањем, које је резултирало доношењем важне одлуке за будућност
колектива.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : преци, јунаци, клицање, призивање, Милош Обилић, завет, Ко-
сово, Божић.
1 valentinapit@beotel.net
2 Рад је настао у оквиру пројекта (178011) Српско усмено стваралаштво у интеркул-
турном коду Института за књижевност и уметност у Београду, који финансира Мини-

старство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.
267
У српској народној традицији укорењен је појам клицање предака који

представља призивање у невољи. У народним песмама често се може наћи
реч клицати или кликовати где сестра кликује брата, отац синове, Марко
Краљевић вилу. У догађајима важним за опстанак колектива постоји тзв.
клицање предака где се призивају живи и мртви да помогну колективу у
невољи (Чајкановић, 1994, стр. 116).
Горски вијенац Петра II Петровића Његоша почива на идеји буђења
заспалог јунаштва, које се иницира преко призивања предака. Овај епски
спев Његош је посветио Карађорђу. Сама Посвета „праху оца Србије”
увод је у култ предака који ће помоћи у доношењу одлуке важне за опста-
нак колектива. Радун из Прогоновића, када у кули није могао одолети
Турцима, кличе и живе и мртве. Коло је у знаку призивања култа јунака,
а призивање Милоша Обилића архетипски је образац призивања јунака
жртве, модела по којем се живи.
Наводећи разлоге клицања предака Чајкановић каже да је јасно „да је
клицање хероја заштитника (Милоша Обилића, Страхинића бана, Југо-
вића и других) и клицање мртвих јунака, који такође имају особине и сна-
гу хероја, имало првобитно за циљ да и њих заинтересује за борбу, и да
их увуче у борбени ред” (Чајкановић, 1994, стр. 119).
Обредне радње у Горском вијенцу такође су у служби буђења заспалог
јунаштва и нека врста савезништва са прецима, јер „свака заједница си-
стемом културе дефинише начин понашања својих чланова” (Раденковић,
1996, стр. 48). Клицање предака важна је идеја која ће на крају дати ре-
зултат. У духу народне традиције игуман Стефан ће на крају благослови-
ти претке речима:
На небу им душе царовале
ка им име на земљу царује
(Његош, 2005, стр. 165)
На овај начин поново ће се успоставити хармонија између овога и онога
света.
Петар II Петровић Његош на самом почетку спева даје кратак осврт на
„вијек горди” и страшну еру која долази. У новом добу назире се хтонски
простор у којем се издваја појединац, Црногорац који „зна за славу и за
царство србско, за Немањиће и за Косово као и сви Срби” (Медаковић,
1860, стр. 15). Између историјског, пролазног времена, Његош уводи ар-
хетипски образац бесмртног појединца који је у Горском вијенцу оличен у
Карађорђу, кога назива „бесмртно име”. Преко овог историјског лика он
улази у бесмртно време и успоставља комуникацију са прецима. Ово је
268
Валентина Д. Питулић – Клицање предака у Његошевом Горском вијенцу
прво клицање предака, одавање почасти једном кога издваја од свих оста-
лих. За њега је Карађорђе бесмртни херој који
Диже народ, крсти земљу,
а варварске ланце сруши.
(Његош, 2005, стр. 55)
Његош вожду Карађорђу додељује неку врсту стваралачке моћи. Кара-
ђорђе крштавањем земље успоставља сакрални однос са њом (Бандић,
1991, стр. 73–76). Он прво крштава простор земље и тиме омеђава грани-
цу предака у којој ће битисати једна етнопсихолошка заједница. Карађор-
ђе је позициониран као предак који „из мртвијех Срба дозва” и „дуну жи-
вот српској души”. Он као да преузима функцију некакавог древног
божанства које удахњује живот и преузима улогу Створитеља. Он му даје
улогу митског јунака од кога се Стамбол тресе. Његош призива славне и
неславне да би се јасно одредио према култу предака. Он поларизује поје-
динце које ставља у опозитан однос. Песник поколењима даје улогу судије
који „што је чије дају свјема” и нека су врста врхунског етичког кодекса.
Песник издваја Карађорђа, супротно Вукашину. Прво појављивање слав-
ног претка на самом почетку спева, клицање је које ће касније бити изго-
ворено гласом предака.
Као централну личност свог спева Његош издваја владику Данила, који
се осврће на пошаст која је напала хришћане. Он јасно позиционира однос
хришћана и тлачитеља. Као стални идеал у спеву се појављује Милош
Обилић. Он је, као и у многим цивилизацијама, јунак – узор по којем се
живело (Frye, 1979, стр. 238–240). Маркирају се Карађорђе и Милош,
као архетипови јунака који ће будити заспало јунаштво. У тешким трену-
цима самоће и затвореног неба, владика Данило призива Милоша и апо-
строфира „клетву прађедовску”, која је завет који обавезује и који чува
идентитет. Он се обраћа онима који су актери догађаја и призива на завет
предака, уз питање са чиме ће изаћи пред Милоша. Песник указује на за-
вет предака, на пример и узор по којем се живело, понављајући вечни жи-
вот и њихово одређење „који живе доклен сунца грије”. Песник славне
претке уводи у светлосне сфере вечног живота. Својим делима они постају
бесмртни. Он их на неки начин смешта у сферу светих ратника3 којима је
обезбеђен простор вечног живота.
У Горском вијенцу читаном у кључу народне традиције појављују се ку-
кавице и табу њиховог убијања. Призивање предака појављује се у виду
подсећања на табу убијања животиња (Бандић, 1980, стр. 211–234), а
посебно на забрану убијања кукавица4. Песник преко њих, које су по на-
родном предању кћери кнеза Лазара, успоставља комуникацију не само са
269
народним предањем већ и са обредним тужбалицама и конкретним исто-

ријским догађајем, Косовском битком. И овде је присутан мотив призи-
вања предака, кћери кнеза Лазара, које су претворене у кукавице. Њих
песник уводи у структуру Горског вијенца тако што примењује табуисану
радњу забране њиховог убијања и то применом традиционалног облика го-
ворених народних творевина, заклетве и клетве:
Немој, Драшко, тако ти живота!

Не ваља се бити кукавица…
Али не знаш, рђа те не била,
Да су оно шћери Лазареве?
(Његош, 2005, стр. 65)
Коло, као обредна радња која у себи садржи елементе синкретизма, има
једну врло важну функцију. Њена примарна функција је опомена Црно-
горцима и садржи у себи елементе призивања предака. Ако пратимо прво
појављивање кола, уочавамо да је текст онога о чему пева усмерен према
прецима и да је његова функција њихово призивање. Међутим, коло се
обраћа прецима у негативном контексту, тј. обраћа се клетвом онима који
су се огрешили о закон предака, као највише етичко начело. У првом поја-
вљивању су великаши на које се не само народ већ и Бог разљути „за њи-
хова смртна сагрешења”. Коло се обраћа прецима за „смртна сагрешења”,
и фокусира на цареве који су „закон погазили” и стали „један другом ва-
дит очи живе”. Коло открива узрочно–последичну везу између невоље
која је снашла Црногорце и грехова предака. Формулом усмене књижев-
ности, дакле клетвом, обраћа се великашима који „на комате раздробише
царство”.
3 Говорећи о светим ратницима Бојан Јовановић указује на култ предака у Горском
вијенцу где Његош „развијајући сукоб између Црногораца и потурица њихову оружану
борбу чини неминовним, нужним исходом који оправдава и сам чин истраге. У том смислу
је и читав Горски вијенац својеврсна апотеоза изнађеног оправдања за нижа средства
употребљена у више циљеве националне одбране, духовне заштите и животног смисла.”
Бојан Јовановић, Дух паганског наслеђа у српској традиционалној култури, Светови,
Нови Сад, 2000. стр. 151.
4 Кукавица у народном приповедању представља сестру која тужи за умрлим братом
или, ређе, мајку која жали сина.

У неким предањима, кукавице су Марта и Марија, сестре Лазареве, а по другима, кћери
или сестре српског кнеза Лазара, које кукају за изгинулима у бици на Косову, пре свега за
браћом Југовићима и за кнезом Лазаром. Због тога је, по општем веровању, грехота убити
кукавицу. (Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић. Пантелић, Српски митолошки речник, Нолит,
Београд, 1970, стр. 187.
270
Његош прави ретроспективу догађаја везаних за Косовску битку, где

јасно позиционира славне и неславне Србе. Он посебно кличе Милоша и
његова два побратима и потпуно се ослања на епску матрицу и прави ка-
талог јунака (Пешић и Милошевић–Ђорђевић, 1996, стр. 114), где је до-
минантан Милош Обилић, чије:
Величанство витешке ти душе
Надмашује бесмртне подвиге
Дивне Спарте и великог Рима
(Његош, 2005, стр. 67)
Коло, слављењем Милоша и његовог подвига призива славне претке и
опомиње владику Данила да донесе одлуку. Његош употребљава оне сим-
боле који су својствени народној традицији, али и хришћанском поимању
живота (Калезић, 2009, стр. 45–66). Милош ватреним очима гута „тмуше
азијатске” и тежи „к светом гробу бесмртног живота”. У каталогу јунака
које коло призива и коме кличе су и „лијепе ките Југовићах”. Необично
клицање предака налазимо и у разговору владике Данила са Турцима. Он
покушава да успостави хармонију са прецима призивањем Милоша и из-
ражавањем жеље када би „слетио Милош међу Србе”, повезујући његово
присуство са сјајем Лазареве круне. Овај начин клицања предака прису-
тан је и у личном и у колективно–несвесном; и у владици Данилу и у све-
сти колектива. У свести владике и колектива су два архетипа, јунака и
светитеља, који делају у исто време и на неки начин спајају небески и зе-
маљски план, између којих лебди жељно очекивана одлука. Владика Дани-
ло помиње круну Лазареву (као архетипски образац и владара и светите-
ља) али и Милоша (архетип јунака жртве), док Турци попреко гледају, јер
им нешто не иде по плану. Ово призивање предака делотворно је, јер су се
и Лазар и Милош нашли на истом месту, са истим циљем.
У разговору са Турцима Батрић говори „Но примајте вјеру прађедов-
ску” што је тихо клицање прадедовске вере и покушај освешћења и враћа-
ња преверених у пређашње стање. Стално враћање на Милоша и Косово је
и нека врста бугарења преко кога се кличе прецима, односно призива се
њихова снага. Свако спомињање Косова и Милоша је тешко јер су Срби
„на њем срећу изгубили”. Међутим, клицање предака претвара се у нешто
друго. Његош прво посеже за тужбалицом и Косовом као гробницом сре-
ће, а онда гробницу трансформише у васкрсење преко евхаристије (Кале-
зић, 2009, стр. 147–150), што је круна свих дешавања у Горском вијенцу.
Клицање предака одвија се и на другом плану. Митски предак се призи-
ва на неки начин и преко хришћанских симбола који асоцирају на рајско
време прапочетка. Христијанизоване процесије су такође у служби призи-
271
вања у невољи. Успостављање свезе са прецима у патријархалним зајед-

ницама обављало се преко обредно–обичајне праксе. Кроз ритуал, било да
је пагански или хришћански, човек улази у неку врсту комуникације и са
прецима и са Богом, у „време обиља и стваралаштва, у реалност” (Елија-
де, 2003, стр. 25). Медијатор између предака и колектива је и сан у којем
се понавља оно што се догађа у стварном животу. И он је у служби успо-
стављања нарушене хармоније. „Облици понављања наглашавају пореме-
ћај равнотеже, неопходан за истицање преокрета стања у догађање” (Са-
марџија, 1996, стр. 418). Обрад сања да се народ окупио „као некад да
крсте носимо” (Његош, 2005, стр. 108). Ношење крста,5 симбол поља и ја-
буке у служби су успостављања нарушеног реда. Народ се одмара испод
јабуке, као симбола тренутног успостављања комуникације са рајским
временом прапочетка. Дрво јабуке на неки начин представља Осу света
„која повезује горње и доње делове” (Ајдачић, 1996, стр. 69), а његова
симболика је и у садејству са потоћићем сличним „реци бесмртија” у Лучи
микрокозма. Његош у Горском вијенцу каже:
Починемо под једну јабуку
Испод које и поточић враше
(Његош, 2005, стр. 108).
Заустављање испод јабуке, као симбола дрвета, асоцијације на Осу све-
та, испод које ври поточић, нека је врста враћања у рајско време. И не само
то, занимљиво је да народ једе слатке плодове јабуке,6 а у српској народној
традицији свако обедовање је у знаку предака. Обедовање у знак предака
овде је христијанизовано, јер поп под јабуком чита јеванђеље:
Уберемо зрелијех јабука
Као цукар свака бјеше слатка
Поп очита под њом еванђеље
(Његош, 2005, стр. 108)
Јављање предака Његош смешта и у сан. Наиме, Црногорцима преко
сердара Вукоте у сну мртви Озринићи шаљу поруку да граде цркву
„Аранђелу, да ни свуд помага” (Његош, 2005, стр. 109). Преци шаљу по-
5 „Најзад, васкрсење крстова на оном свету и улога која им је тамо додељена бацају но-
ву светлост и на значење појма онај свет.” Мирјана Детелић, Митски простор и епика,
САНУ, Посебна издања, књ. DCXVI, Одељење језика и књижевности, књ. 46, САНУ,
6 „Као чудесно дрво код Словена именују се храст (дуб), јела, врба, јавор, јабука, дафи-
на (миришљава или грчка врба), кипарис.” Дејан Ајдачић, Чудесно дрво у народним пе-
смама балканских Словена. У: Кодови словенских култура. Београд. Клио, стр. 34.
272
руку да граде цркву Светом Аранђелу, чиме се директно успоставља света

заједница живих и мртвих и саборност у Христу. Клањање прецима, као
део обрдно–обичајне праксе, симболично је замењено клањањем златном
крсту, када га „пет Мартиновићах” постављају на олтар:
Крст засија ка на гори сунце
И сав народ на ноге устаде,
часноме се крсту поклонише
(Његош, 2005, стр. 108)
У врло важним тренуцима, доминантна је слика народа којег се „бјеше
много дигло”, са циљем да носе крстове. Ношење крста у духу колектива у
циљу је призивања помоћи Господа. Крст, који је део обредне радње на
овом свету, васкрснуће на оном. „Васкрсење крстова на оном свету и улога
која им је тамо додељена бацају нову светлост и на значење појма онај
свет.” (Детелић, 1992, стр. 37)
Певање и игра кола јесте глас народа који успоставља колективну везу
са прецима који би требало да појачају свест оних који доносе одлуку.
Коло је нека врста медијатора између савременика и предака. Војвода Ми-
лија, који зна значење костију прађедовских покушава да их призове уз
констатацију:
И имају разлог Црногорци
На нас дићи проклету гомилу.
Не смијемо ништа започети
Што би народ к витештву зажегло,
Што би свете кости прађедовске
Огрнуло, да у гроб играју.
(Његош, 2005, стр. 69)
Како је коло у функцији буђења заспалог јунаштва, оно у свом синкре-
тизму (игра, песма и мелодија), дакле, преко обредности, покушава да вра-
ти заједницу у поредак предачког знања. Оно је усмерено на време када су
преци били узор по коме се живело. Буђење архетипског хероја, односно
митског претка, који је био раван божанству, главна је функција кола. Оно
призива Милоша и даје слику славних предака који остају сами на бојишту:
Сам да Милош оста на сриједи
Са његова оба побратима
Те би Србин данас Србом био
(Његош, 2005, стр. 66).
273
Милош је у опозитном односу према великашима који „закон погазише”.

Његово призивање7 је у служби призивања светлости, односно, највишег
архетипског обрасца отпора, Спаситеља који „престол сруши а тартар уз-
дрма” (Његош, 2005, стр. 66). Петар Петровић Његош уводи обичаје, ри-
туале и веровања који су у свим патријархалним културама важни „за оп-
станак јединке и породице” (Самарџија, 2008, стр. 123). Милош Обилић,
као предак у којег се не сумња, има атрибуте змајевитог јунака („Оби-
лићу, змају огњевити” (Његош, 2005, стр. 128)), али и божанства светло-
сти, оличеног у стиху „Ко те гледа, блијеште му очи” (Његош, 2005,
стр. 128). Он не само да представља јунака највишега реда, већ и претка8
који се доказао у боју. Регресивним враћањем у митско време он добија и
атрибуте соларног претка и оног који се жртвује добровољно, јер „жртво-
вање не доноси плодове ако није добровољно” (Павловић, 2000, стр. 174).
Он подсећа на божанства претхришћанског пантеона, Световида9 или Бе-
лог Вида. Повезивањем са змајем, додајући му соларне атрибуте, Његош
ствара модел који је био потребан у тренутку клонулости колектива. Коло
уводи у обредну игру најјачи симбол – претка који је архетипски образац
и херојског и божанског (Нојман, 1994, стр. 112). Ово потврђује став Ми-
одрага Павловића да је „предање о јунаштву увек једно и сакрално” (Па-
вловић, 2000, стр. 119). Обилић се појављује и у сну војводе Батрића:
Ноћас у сан Обилић пролеће,
преко равна поља Цетињскога
на бијела хата ка на вилу:
ох, диван ли, боже драги, бјеше.
(Његош, 2005, стр. 151)
7 „Тако је Обилић постао средишна личност епских народних песама косовског циклуса,
симбол високе части, јуначког подвига, херој који не преза од очигледне смрти. Црногор-
ци су и у недавним борбама клицањем призивали Обилића у помоћ: 'Ха, потеци, Оби-
лићу!'” Ш. Кулишић, П–Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Нолит,
1970, стр. 203.
8 „Сходно томе, јунаци народне приче више нису полубогови–демијурзи, иако због иде-
ализације могу имати божанске родитеље. Чаробног порекла, могу задржати реликте то-
темских црта: Сунчев син или зет код североисточних Индијанаца, потомак чаробнице
која је сишла са неба – полинежански јунак Тафаки, Међедовић у фолклору многих наро-
да и сл.” Е. М. Мелетински. Поетика мита, Нолит, Београд, б.г, стр. 270.
9 „Свотовид је силан бог, повезан са плодношћу и берићетом, али он је и ратни бог
који, како смо видели из наше раније цитиране песме, бије чудан бој од дванаест година,
четири пута по три године са разним непријатељима, он је и и Бог светла, дакле, соларно
божанство, и налази се у самом врху пантеона, чинећи и по Велесовој књизи један зна-
чајан сегмент великог словенског Светог Тројства.” Српска митологија, Систем српске
митологије, I књига, Просвета, Ниш, 2000, стр. 174.
274
Играње кола смештено је у време Мале Госпојине, када се почињало са

орањем и сетвом озимих усева (Недељковић, 1990, стр. 145–146). Са-
крални контакт са земљом, као Великом Мајком, у ствари је и неки вид ус-
постављања везе са прецима који су симболизовани у аграрној традицији
српског народа. У стиху „Земља стење а небеса ћуте” (Његош, 2005,
стр. 81), Земља се пројављује као „као станиште душа покојника” (СМР,
1970, стр. 141) и мајка која треба да донесе на свет ново биће, а Небо је
асоцијација на оца, Господа, коме се обраћа владика Данило. Певање кола
на Малу Госпојину, празник рођења пресвете Богородице, искорак је из
времена и контакт са прецима, појачано деловање хришћанског празника
и предака који су у заједништву са живима. У српској народној традицији
врло је развијен култ земље која је „у многим српским крајевима фигури-
рала као седиште животне силе” (Бандић, 1991, стр. 74). Земља је давала
онолико колико јој се човек посветио и колико је сакралности, преко
обредних радњи, унео у њу. Култ земље излази из историјског времена и
улази у космогонијско време где владају небеска правила. У Горском ви-
јенцу простор Земље присутан је у повременом призивању предака. У јед-
ном стиху „Земља стење а небеса ћуте” (Његош, 2005, стр. 81), Земља се
појављује као Велика Мајка и „као станиште душа покојника” (СМР,
1970 141). Владика Данило упућује поглед ка небу и, кроз молитву, при-
зива Створитеља:
Проведри ми више Горе Црне

Уклон од ње муње и громове
И смућени облак градоносни
(Његош, 2005, стр. 86).
Стална тежња ка идеји бесмртности обликовала је, како наводи Ерих

Нојман, „духовни свет свих народа” (Нојман, 1994, стр. 92). Његош води
своје јунаке до „светог гроба бесмртног живота”. Човек је у току свог ду-
ховног развоја стално тежио да пронађе узор по коме се живи. Пре појаве
хришћанства тежило се оживљавању митског претка и поштовању свих
правила обредног живота. Мирча Елијаде каже да „Уколико је човек рели-
гиознији, он има утолико више парадигматских узора, он утолико више
улази у стварност (Елијаде, 2003, стр. 25). У Горском вијенцу нарушен
је устаљени поредак ствари јер су људи отпали од „вјере прађедовске”.
Примарна функција кола је обнављање свести колектива, нека врста рели-
гиозног обнављања и враћања у саборност, а свака религија, како наводи
Нортоп Фрај „започиње као својеврстан вољни напор да се поново освоји
изгубљена веза с природним циклусом” (Frye, 1979, стр. 139).
275
Оно што је Милош Обилић у песми кола, то је на неки начин игуман Сте-
фан, као архетипски образац мудрости, у историјском времену. Колико је
Милош призиван из прошлости, толико је игуман Стефан сублимирао ду-
ховно искуство садашњости. У тренутку када саопштава зашто је слеп до-
шао међу њих, игуман Стефан говори да је „многа зажега канђела” и да је
дошао да поджеже колико може „огањ свети на олтару”. Слика игумана
Стефана и народа који ослушкује глас мудраца, подсећа на архетипску
слику племенског поглавице или домаћина који предаје тајна знања по-
томцима. Потпуна христијанизација мудрости предака у лику игумана
Стефана важан је моменат у структури Горског вијенца. У његовој причи
сакривено је духовно искуство предака. Његош је на два плана призивао
претке. Један је у јуначком кључу, а други у религиозном. Ова два модела
била су неопходна да би предачко знање опоравило нарушени ред ствари.
Народ се окупља око игумана Стефана и јасно ограничава време до када
ће га, ако он хоће, слушати, а то је време „до поноћи” јер после тога на-
стаје време које је у народној традицији простор деловања „злих сила”
(Чајкановић 1994а, стр. 72–88).
Бадње вече у Горском вијенцу има посебну функцију. Као породични
празник он је посвећен прецима (Чајкановић 1994, стр. 240–261). Нај-
важније и духовно најчистије личности, владика Данило и игуман Стефан
седе крај огњишта, уз присуство ђака који, „весели, играју по кући и на-
лажу бадњаке”. Игуман Стефан брине о томе да ли ће се све обавити по
строгим правилима хришћанске обредно–обичајне праксе. У традицији
Срба постоји веровање да свака обредно–обичајна пракса захтева строго
поштовање правила обредности. Игуман Стефан пита децу да ли су нало-
жили бадњаке како ваља:10
Јесте ли их, ђецо, наложили,
У пријекрст ка треба метнули?
(Његош, 2005, стр. 156)
10 „Кад први бадњак прегори, мушки га прелије унакрст вином па му напије: здрав
бадњаче мој весели весељаче! Сретно нам се превеселио! Налагао те на наше огњиште
пуно љета и година да Бог да!” Три главне народне свечаности, Божић, Крсно име и свад-
ба, сабрао по Боки–Которској, Црној Гори и Ерцеговини и описао Вук О. Врчевић
Ришњанин, Панчево 1883, Наклада књижаре браће Јовановића, стр. 26.
276
Он упућује ђаке да наложе бадњаке у ватру11 као што су и њихови преци

чинили, поштујући на тај начин своје претке.12 Како, по Елијадеу, „Арха-
ични човек има потребу да живи што више у светоме или у близини посве-
ћених предмета” (Елијаде, 2003, стр. 70), овде је испоштована хришћан-
ска архаичност да се наложе бадњаци, поспу се „бијелом шеницом” и
„црвенијем вином”. Наздрављање бадњацима, које обавља игуман Стефан
уз гуслање, успостављање је контакта са прецима,13 а слика деце и унучи-
ћа који играју заједно уводи полако у успостављање нарушене хармоније.
Присуство предака појачава се сликом:
С унучађу ђедови играју,

По три паса врте се у коло
Све би река једногодишници:
Све радошћу дивном наравњено
(Његош, 2005, стр. 157)
Игра старих и младих где је присутна симболика броја три, који поред
светог тројства значи и „многострукост; тварну моћ; раст” (Kuper, 1986,
стр. 20) иде у правцу буђења заспалог јунаштва. Како се преци призивају
кроз песму и игру, као и извођење обредних радњи, на крају ће призивање
резултирати појавом душа предака над Цетињем и прављењем каталога
јунака, што је формулативно правило у народној епици. Коло на Божић у
радости дечекује сусрет са прецима:
Како су се душе прађедовске

Над Цетињем данас узвијале.
(Његош, 2005, стр. 164)
11 „Стављање бадњака на ватру имплицира чин његова крштења. Овим чином домаћин,
као носилац функције заштитника рода, оца породице, има овде улогу 'кума'.” Сретен
Петровић, Српска митологија, Митологија, магија и обичаји, V књига, Просвета, Ниш,
2000, стр. 262.
12 „Пошто се бадњаци наложе, домаћин их преспе пшеницом да му, бајаги, оне године
роди жито, па прелије унакрст вином и напије му како ко зна и како је оног мјеста обичај.
Па зове 'дајте ракију и да се са срећом сиједа за вечером'. Сва кутња чељад на около слам-
не трпезе. Кад се сваки ракијом обредио, прекрсте се и помоле Богу па једу. Свијећа им ни
зубља не требује код божићње ватре.” Вук О. Врчевић, нав. дело, стр. 23.
13 „У оквиру годишњег циклуса најпре треба истаћи посебне празнике намењене свим
умрлим члановима једне заједнице, као што су Задушнице, а затим и друге празнике, као
што су Божић, Ускрс, свечаности обредних поворки и крсну славу у којима култ према
прецима има своје одговарајуће значење.” Бојан Јовановић, Српска књига мртвих, Гра-
дина, 1992, стр.128.
277
Песник их пореди са дивним лабудовима који се играју „над образом

свијетла језера”. Призивање предака манифестује се и кроз каталог слав-
них Црногораца:
Соколови пет Мартиновићах,
Које једна прса задојише
А одњиха једна колијевка,
Два Новака с барјактаром Пимом,
И витезе Бориловић Вуче,
Који први удристе на Турке,
Ко умије вама сплести в’јенце?
Споменик је вашега јунаштва
Гора Црна и њена слобода!
(Његош, 2005, стр. 164)
Последње одавање поште прецима чини игуман Стефан који излази
„међу народ и носе за њим два момка међу собом једну синију и
на њој двадест оках шенице варене, измијешане зрнима шипча-
нима, налите добро вином и медом. Народ се чуди његову послу
и сав се окупи около њега да гледају што ће да ради. Момци по-
ставише кољиво на сред великог гувна, а Игуман поче говори-
ти.” (Његош, 2005, стр. 164)
Народ присуствује тајни обредно–обичајне праксе која има за циљ пошто-
вање предака и активан однос према догађајима. Игуман Стефан приступа
обредној радњи спомена душама. На тај начин он и цео колектив ступају
у важну, хришћанску и евхаристијску саборност са прецима. Овај важан
обредно–хришћански чин, како наводи Игуман Стефан, велика је радост
за душе предака:
Чуј, народе, сви скините капе!
Хоћу спомен да чиним душама
Витезовах нашега народа;
Данас ће им најмилије бити,
Од Косова нигда као данас
(Његош, 2005, стр. 164)
Наговештај доношења одлуке и смех Црногораца, уз обредно скидање
капа са главе, ступање је у комуникацију са прецима. Све што је претхо-
дило њиховом клицању резултирало је сабирањем у оквиру важних праз-
ника, а посебно помена, када се успоставља духовно јединство са умрлима
(Чајкановић 1994а, стр. 123–132).
278
Његош, по формулативној пракси епске поезије, даје каталог јунака за

које Игуман Стефан моли да их Господ помене:
Непобједног младога Душана,
Обилића, Кастриота Ђура,
Зриновића, Ивана, Милана,
Страхинића, Рељу Крилатога,
Црновиће Ива и Уроша,
Цмиљанића, Војводу Момчила,
Јанковића, девет Југовићах,
И Новака поради халака!
И остале наше витезове!
Ка им име на земљи царује!
(Његош, 2005, стр. 164)
Каталог јунака је стављен пред обредну радњу хришћанског помена,
где преци ступају у контакт са својим потомцима, и који ће довести до до-
ношења коначне одлуке. Радња једења кољива и ручања поштовање је
култа предака. Преци су призвани, што потврђује и узвишена сакралност
њиховог помена на важан празник. Тиме ће бити испоштована сва правила
култа предака, који ће резултирати коначном одлуком владике Данила:
А у руке Мандушића Вука
Биће свака пушка убојита.
(Његош, 2005, стр. 171)
Његош је у саборности живих и мртвих успео да пробуди заспало јуна-
штво и донесе одлуку коју су преци прижељкивали у гласу кола. Самим
тим што су се у структури Горског вијенца нашли славни и неславни преци
направљена је јасна етичка вертикала и узор по коме се живи. На архаич-
ном обрасцу клицања предака Његош је показао колико је традиција жива
и на који начин се у саборности живих и мртвих, у одсудном тренутку, ус-
поставља нарушена харомонија. Свечаност на крају спева, као искорак из
времена, најбољи је показатељ да се кључеви чојства и јунаштва налазе у
саборности живих и мртвих, што чини идејну основу Његошевог Горског
вијенца.
Петровић, П. Њ. (2005). Горски вијенац. Београд: Политика – Народна књига.
Ајдачић, Д. (б. г.). „Чудесно дрво у народним песмама балканских Словена”.
У: Кодови словенских култура. Београд: Клио.
279
Бандић, Д. (1991). Народна религија Срба у 100 појмова. Београд: Нолит.

Врчевић, В. (1883). Три главне народне свечаности, Божић, Крсно име и свадба,
сабрао по Боки-Которској, Црној Гори и Ерцеговини и описао Вук О. Вр-
чевић Ришњанин. Панчево: Наклада књижаре браће Јовановића.
Детелић, М. (1992). Митски простор и епика. Посебна издања, књ. DCXVI,
Одељење језика и књижевности, књ. 46. Београд: САНУ.
Елијаде, М. (2003). Свето и профано. Сремски Карловци-Нови Сад: Издавачка
књижарница Зорана Стојановића.
Јовановић. Б. (1992). Српска књига мртвих, Ниш: Градина.
Калезић, Д. (2009). Његошеве теме, Београд: Издавачки фонд српске православ-
не цркве.
Кулишић, Ш, Петровић, П. Ж, Пантелић, Н. (1970). Српски митолошки реч-
ник. Београд: Нолит.
Kuper, Dz. K. (1986). Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola. Beograd:
Nolit.
Медаковић. В. М. (1860). Живот и обичаи Црногораца, написао В. М. Медако-
вић у Новом Саду, Брзотиском епископски кньигопечатија.
Недељковић. М. (1990). Годишњи обичаји у Срба. Београд: Вук Караџић.
Нојман, Е. (1994). Историјско порекло свести, Београд: Просвета.
Павловић. М. (2000). Поетика жртвеног обреда. Београд: Просвета.
Петровић, С. (2000). Српска митологија, Митологија, магија и обичаји, V књи-
га, Ниш: Просвета.
Пешић, Р, Милошевић-Ђорђевић, Н. (1996). Народна књижевност. Београд:
Требник.
Раденковић, Љ. (1996). Симболика света у народној магији јужних Словена.
Београд–Ниш: Просвета – Балканолошки институт САНУ.
Самарџија. С. (1996). „Улога ретроспективе у српској усменој епици”. У: Књи-
жевна историја XXVIII 1996 100. Београд: Институт за књижевност и
уметност.
Самарџија. С. (2008). Биографије епских јунака. Београд: Друштво за српски је-
Frye, N. (1979). Anatomija kritike, Zagreb: ITRO-Naprijed.
Чајкановић, В. (1994). Стара српска религија и митологија. Београд: СКЗ –
БИГЗ – Просвета – Партенон М.А.М.
Чајкановић, В. (1994а). Студије из српске религије и фолклора. Београд: СКЗ –
БИГЗ – Просвета – Партенон М.А.М.
280
ВАЛЕНТИНА Д. ПИТУЛИЧ
ПРИЗЫВАНИЕ ПРЕДКОВ В ГОРНОМ ВЕНЦЕ

ПЕТРА II ПЕТРОВИЧА НЕГОША
В сербской народной традиции укоренено понятие клицање предака (в значе-

нии призывание предков), которое представляет собой призывание на помощь в
беде. В народных песнях часто встречается слово клицати или кликовати (в зна-
чении призывать), где сестра призывает брата, отец – сыновей, Марко Кралевич
– фею. В событиях, важных для существования сообщества, имеет место так на-
зываемое призывание предков, когда призываются живые и мертвые предки прий-
ти на помощь сообществу в беде.
Горный венец Петра II Петровича Негоша основывается на идее пробуждения
спящего героизма, которое иницируется призыванием предков. Само начало Гор-
ного венца, посвящение праху отца Сербии каким-то образом представляет собой
введение в культ предков, который поможет в принятии решения, важного для су-
ществования сообщества. Радун из Прогоновича, когда в башне не мог одолеть
туркам, призывает и живых и мертвых. Хоровод тоже в знаке призывания культа
героя. Призывание Милоша Обилича представляет собой архетипный образец
призывания героя – жертвы, который должен служить образцом для жизни.
Обрядные действия в Горном венце также в службе пробуждения спящего геро-
изма и представляют собой своего рода союзничество с предками. Призывание
предков – важная идея, которая в итоге принесет свои плоды. В духе народной
традиции, игумен Стефан в итоге благословит предков словами пусть царят их
души там на небе, как царит здесь на земле их слава, что будет способствовать
восстановлению гармонии между этим и потусторонним миром.
КЛЮЧЕВЫЕ СЛОВА : предки, призывание, Милош Обилич, традиция, героизм,
жертва.
281
УДК: 271.222(497.11)-772-9
061.27(497.16)
ВЕЛИБОР В. ЏОМИЋ1
Православна Митрополија Црногорско-Приморска
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

У БОРБИ ЗА ОЧУВАЊЕ ЊЕГОШЕВЕ
КАПЕЛЕ НА ЛОВЋЕНУ
САЖЕТАК . У раду се анализира духовни и национални значај Цркве Светог Пе-

тра Цетињског, задужбине митрополита Петра II Петровића Његоша, кроз прет-
ходна два века историје Српства и Црне Горе. На основу до сада необјављиване
архивске грађе осветљава се борба Српске православне цркве и Митрополије цр-
ногорско-приморске за обнову Његошеве капеле током двадесетих година ХХ ве-
ка, као и за заштиту Његошевог завештања и задужбине током седамдесетих го-
дина ХХ века. Кроз два судска поступка пред Уставним судом СФРЈ и Окружним
судом у Титограду СПЦ и Митрополија су покушале да испослују судску зашти-
ту Његошевог гроба и капеле. Државне одлуке о изградњи Мештровићевог мау-
золеја и рушењу капеле и њихова образложења представљају почетак тзв. „но-
вог”, тј. анти-историјског тумачења свеукупног дјела митрополита Петра II
Петровића Његоша.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Ловћен, Језерски врх, капела, задужбина, судски поступак, ру-
шење, маузолеј.
1 otacvelibor@gmail.com
283
Након завршетка Првог светског рата и стварања Краљевине Срба, Хр-

вата и Словенаца, на дневни ред је стављено и питање обнове Цркве Све-
тог Петра Цетињског на Језерском врху на Ловћену, која је гранатама са
аустро-угарског разарача, усидреног у Боки, била готово порушена, а
Његошеве кости су претходно, у ноћи између 12. и 13. августа 1916. го-
дине, од стране црквене комисије извађене из гроба и похрањене у Цетињ-
ски Манастир (Џомић, 1996, стр. 217). Иницијативу за обнову порушене
капеле покренуо је митрополит црногорско-приморски др Гаврило (До-
жић), а Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је 19. новем-
бра 1920. године донео и одлуку о обнови капеле. Међутим, краљ Алек-
сандар Карађорђевић је имао намеру да се, уместо обнове порушеног
храма, изгради маузолеј. Из тог разлога, ступио је у контакт са хрватским
вајаром Иваном Мештровићем. Међутим, Српска православна црква се ус-
противила тој идеји сматрајући да нико нема право да прекраја завештање
митрополита Петра II Петровића Његоша. Краљ Александар је, после ви-
шемесечног размењивања мишљења и сучељавања ставова, одустао од
своје идеје. На тај начин су створени услови да се приступи извођењу ра-
дова на обнови Ловћенске капеле.
После вишегодишњих радова, председник Комисије за изградњу Капеле
на Ловћену, пуковник Пантелија В. Ђукић је 2. септембра 1925. године
известио митрополита Гаврила да ће „Капела на Ловћену бити завршена
до 10. септембра” и тражио да се одреди датум његог освећења како би,
сходно црквеним правилима, Његошеве кости биле свечано пренете.2 Ми-
трополит Гаврило је 3. септембра одговорио да ће се „освећење Капеле из-
вршити у току идуће недеље, тј. на дан који буде за то подесан без обзира
да ли је све довршено на Капели” те да ће он извршити тај свети чин, а ок-
ружном протојереју Петру Хајдуковићу је ставио у дужност да са цетињс-
ким ђаконом припреми све што је потребно за освећење.3
Комисија за изградњу Капеле на Ловћену, у саставу пуковник Панте-
лија Ђукић, инжењер Војислав Боучер и мајор Јосип Лукар је 2. октобра
1925. године упутила акт Митрополији са извештајем о изведеним радо-
вима.4 Примопредаја Капеле Светог Петра Цетињског је извршена 6. ок-
тобра 1925. године на лицу места. У Протоколу примопредаје је наведено
да је „Капела у свему изграђена према приложеном опису Комисије” и да
црквена Комисија, у саставу окружни протојереј Петар Хајдуковић, све-
2 Архив Митрополије црногорско–приморске (даље: Архив МЦП), Комисија за из-
градњу Капеле на Ловћену, бр. 244 oд 2. септембра 1925. године, Цетиње, 1925.г.
3 Архив МЦП, М. бр. 1313–1925–787 од 3. септембра 1925. године, Цетиње, 1925.г.
4 Архив МЦП, Комисија за изградњу Капеле на Ловћену, незаведено, 2. октобар 1925.
године, Цетиње, 1925.г.
284
Велибор В. Џомић – Српска православна црква у борби за очување…
штеник Никола Марковић и свештеник Симо Мартиновић прима изграђе-

ни објекат са списком покретних ствари.5 Капелу је живописао сликар
Урош Предић. Након чина освећења храма, кости митрополита Петра II
Петровића Његоша су 21. септембра 1925. године свечано пренете на
Ловћен.
Црква Светог Петра Цетињског – Ловћенска капела на Језерском врху
на Ловћену – је од времена њене изградње била у својини Митрополије
црногорско-приморске, и у њој су се вршила света богослужења. Имовин-
ска права Митрополије су потврђена и званичном примопредајом обно-
вљене Капеле о чему постоји више веродостојних докумената.
После Другог светског рата, Његошева капела на Ловћену је, сходно
тадашњим законским прописима, решењем Завода за заштиту споменика
културе СР Црне Горе од 7. јула 1961. године проглашена за споменик
културе, уписана у Централни регистар заштићених непокретних споме-
ника културе и стављена под заштиту државе.6 Пре тога, почетком педе-
сетих година ХХ века је у партијско-политичким и државним структурама
започето са разговорима о изградњи маузолеја на Ловћену. Данас се само
може нагађати о разлозима који су тадашње руководство Црне Горе наве-
ли да, поричући Његошево завештање, у дело спроведу идеју краља Алек-
сандра Карађорђевића. С друге стране, идеја, првенствено у Цетињу, али
и широм Црне Горе, није примљена са одушевљењем, тј. онако како се оче-
кивало. Из тог разлога, од тог пројекта се одустало за неко време.
Скупштина општине Цетиње је у дневни ред IX седнице од 9. децембра
1968. године уврстила захтев одборникâ Бранке Вучковић, Тома Јаблана,
Душана Перишића и Марка Борозана да се приоритетно расправља о њи-
ховом предлогу, који су формулисали на следећи начин: доношење одлуке
о подизању споменика Његошу на Ловћену по пројекту и изради Ивана
Мештровића.7 Након расправе у којој је учествовало више општинских
одборника, Скупштина општине Цетиње је истог дана донела одлуку о по-
дизању Његошевог маузолеја по пројекту и изради Ивана Мештровића на
Ловћену.8 У одлуци је наведено да је Скупштина општине „тумачећи
5 Архив МЦП, Протокол примопредаје саграђене Капеле Светог Петра на Ловћену од
6. октобра 1925. године, незаведено, Цетиње, 1925.г.
6 Архив МЦП, Завод за заштиту споменика културе Социјалистичке републике Црне
Горе, Решење бр. 01–770/I од 7. јула 1961. године, Цетиње, 1961.г.

7 Скупштина општине Цетиње, Записник са IX сједнице од 9. децембра 1968. године,
бр. 01–7980/68, Цетиње, 1968.г.

8 Скупштина општине Цетиње, Одлука о подизању Његошевог маузолеја по пројекту и
изради Ивана Мештровића на Ловћену, бр. 01–8094/68 од 9. децембра 1968. године, Це-
тиње, 1968.г.
285
жеље Југословена, а посебно Црногораца и становника Општине Це-

тиње”,9 одлучила да на Ловћену – Језерском врху подигне Мештровићев
маузолеј, преузме обавезу изградње маузолеја и формира Иницијативни
одбор за подизање Маузолеја.10 Иницијативни одбор је овлашћен да Скуп-
штини општине Цетиње предложи Одбор за подизање Његошевог маузо-
леја „водећи рачуна да у одбору буду представници целокупног јавног,
културног и политичког живота Југославије”.11 На крају, изражено је
очекивање да ће „како Његош и његово дело припадају свим народима Ју-
гославије, Скупштина општине Цетиње у овом подухвату наићи на разу-
мевање и свестрану помоћ свих Југословена”.12
Општинска одлука је донета једнострано, тј. прикладно духу идеолошки
обележеног времена. Иако се радило о богослужбеном објекту у својини
Митрополије црногорско-приморске, а тиме и њеној имовини, не само да
су представници Митрополије игнорисани приликом доношења одлуке
него су, у конкретном случају, игнорисана и имовинска права Митропо-
лије и Српске православне цркве. Средства јавног информисања су углав-
ном била отворена само за заговорнике рушења Његошеве капеле и из-
градње Мештровићевог маузолеја.
Из доступне архивске грађе, конкретно из Фонда комисије за односе са
верским заједницама, може се видети да је питање рушења Његошеве ка-
пеле и изградње маузолеја на Ловћену проблематизовано више пута и то
приликом званичних сусрета представника државне власти и Српске пра-
вославне цркве. Црквени великодостојници су се безрезервно противили
рушењу цркве и кршењу Његошеве последње воље. Притом нису оспора-
вали право државним властима да на неком другом месту на адекватан на-
чин изразе своје поштовање према Његошу и његовом делу.
Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је на свом ванред-
ном заседању од 12. марта 1969. године, а поводом „намераваног рушења
Његошеве цркве – капеле на Ловћену, да би се на истом месту поставио
маузолеј”, донео једногласну одлуку и „подржао став митрополита црно-
горско-приморског Данила (Дајковића) да се постојећа Његошева црква
– Капела не сме ни по коју цену рушити, нити његове кости скрнавити”.13
Након саопштења званичног става Светог архијерејског сабора, митро-
полит црногорско-приморски Данило (Дајковић) се и јавно супротставио
9 Исто.
10 Исто.
11 Исто.
12 Исто.
13 Ванредно заседање Светог архијерејског сабора – саопштење, Православље, бр. 48,
13. март 1969. године, Београд, 1969.г.
286
одлуци Скупштине општине Цетиње од 9. децембра 2013. године. Пози-

вајући се на древно начело audiatur et altera pars, митрополит је у аутор-
ском или, прецизније, пастирском тексту изнео црквене, али и личне ра-
злоге против рушења Ловћенске капеле и изградње маузолеја, који је
квалификовао као „пагански”.14
Став и одлука Светог архијерејског сабора и митрополита Данила као
надлежног архијереја за Црну Гору означили су почетак борбе Српске
православне цркве за очување Ловћенске капеле и поштовање Његошеве
последње воље. Званични став Цркве и непоколебљивост надлежног архи-
јереја су, мимо очекивања владајуће политичке структуре у Цетињу, Цр-
ној Гори и Југославији, створили не само простор за озбиљне нападе на
Цркву преко медија, него и простор да се огласе људи различитих профе-
сија који су не само поштовали и подржавали став Цркве, него се на ци-
вилизацијски начин борили за поштовање Његоша и његовог величан-
ственог дела. О томе постоји читав низ доказа у архиви Митрополије
црногорско-приморске.15
Осим бројних напада и осуда става Цркве, представници државних влас-
ти су на јавни иступ митрополита Данила узвратили и покушајем органи-
зовања отпора свештенства унутар Митрополије. Наиме, медији су објави-
ли вест да је „на пленарном састанку Удружења православних
свештеника, који је одржан 27. марта 1969. године у Титограду, дата
једногласна подршка акцији за изградњу Његошевог маузолеја на Ловће-
ну. Такође, одлучено је да се из скромних средстава Удружења додијели
1.000 нових динара (100.000 старих) као помоћ за изградњу маузолеја”.16
Митрополит Данило је, одмах након објављивања те информације, распи-
сом обавестио подручно свештенство и навео да су га 28. марта 1969. го-
дине посетили представници Удружења свештеника и обавестили о одржа-
ној седници, при чему су навели да на седници није вођен записник те да
није донет никакав закључак. Из тог разлога, а након објављивања инфор-
мације о наводној подршци свештенства за изградњу маузолеја, митропо-
лит је од сваког свештеника појединачно тражио изјашњење о наведеној
подршци. Апсолутна већина свештеника је званично одговорила да се не
слаже са рушењем Његошеве капеле и изградњом маузолеја. Докази о
томе су сачувани у архивској грађи Митрополије црногорско-приморске.
14 Митрополит Данило (Дајковић), Његошу не треба маузолеј, Православље, бр. 48, 13.
март 1969. године, Београд, 1969.г.
15 У три кутије архивске грађе у архиву Митрополије црногорско-приморске на Цети-
њу, које смо користили у току истраживања, сачувано је 358 архивских докумената из тог
периода – званичних аката, списа, приватних писама, судских аката и новинских чланака.
16 Политика, 29. март 1969. године, Београд, 1969.г.
287
Митрополит Данило је 4. јула 1969. године известио Свети архијереј-

ски синод да „рушиоци Лоћенске капеле и њихови једномишљеници, на
жалост и свештеници који у име удружења акцептирају све њихове наме-
ре, не сједе мирно. Ми смо већ поодавно чули да извјесни партијци, који
сједе на одговорним мјестима, наговарају свештенике – специјално оне
који су 27. марта ове године у Титограду донијели одлуку којом се соли-
даришу са одлуком Скуопштине општине цетињске и дали прилог од
100.000 ст. динара – да одвоје засебну црногорску цркву и изаберу свог
митрополита.”17 У акту од 29. јула 1969. године митрополит Данило је
подсетио Свети архијерејски синод на детаље из свог извештаја од 4. Јула,
и у вези сепаратистичких акција у Црној Гори констатовао да „све ове
приче нијесу тако наивне, како би их многи хтјели протумачити, и све то
није без неког основа и нечијег настојања да се тако – ако се могне – ура-
ди”, и навео да се идентификује овај случај са примером раскола у Маке-
донији, али да „можемо доживјети случај УСА18 и једног дана имати у Цр-
ној Гори два митрополита и двије цркве – то није искључено. Избор
игумана Филарета Копривице у одбор за подизање маузолеја на Ловћену
и његов пристанак да уђе у тај Одбор – када су католички свештеници од-
били – није случајан и није без неке позадине”.19
Ради заштите Његошеве капеле, митрополит Данило се 29. јула 1969.
године приватним писмом обратио Блажу Јовановићу, председнику
Уставног суда Југославије и молио га да „приликом одлучивања о рушењу
капеле и постављању умјесто ње маузолеја, прегледа са члановима одбора
све списе” и да уваже „глас народа (овдје претежно православног), глас
стручних лица и глас већине и донесу једну праведну одлуку”.20
Одбор за изградњу маузолеја основан је 7. јула 1969. године одлуком
Скупштине општине Цетиње.21 Одбор је по свом карактеру био југосло-
венски, а међу више десетина његових чланова нашло се, како је напред
17 Архив МЦП, Извештај митрополита црногорско-приморског Светом архијерејском
синоду СПЦ, М. бр. 738/I-Повјерљиво од 4. јула 1969. године, Цетиње, 1969.г.

18 Реч је о тзв. америчком расколу у СПЦ који је, вољом државних власти, изазван
1963. године рашчињењем дотадашњег епископа америчко-канадског Дионисија (Мили-

војевића). Његовим неприхватањем одлуке о рашчињењу, створена је тзв. Слободна срп-
ска православна црква у дијаспори.
19 Архив МЦП, Извештај митрополита црногорско-приморског Светом архијерејском
синоду СПЦ, М. бр. 826/I-Повјерљиво од 29. јула 1969. године, Цетиње, 1969.г.
20 Архив МЦП, Писмо митрополита Данила Блажу Јовановићу од 29. јула 1969. годи-
не, незаведено, Цетиње, 1969.г.

21 Д. Медаковић, Ж. Стојковић, Л. Трифуновић, Сумрак Ловћена – документи и при-
лози о судбини Његошеве капеле на Ловћену 1845–1971, Уметност, бр. 27/28, Београд,
1971.г., стр. 107.
288
наведено, и једно свештено лице – игуман Филарет (Копривица). У са-

општењу за јавност од 20. августа 1969. године Одбор за изградњу је, на-
кон прве седнице, позвао грађане да се својим новчаним прилозима укључе
у изградњу маузолеја и констатовао да „садашња капела, ни по материја-
лу, ни по димензијама, ни по локацији, а нарочито по унутрашњем изгледу
не одговара старој Његошевој капели”.22 Евидентно је да Одбор у свом са-
општењу није навео тачне податке о изгледу Његошеве капеле. Наиме,
непосредно пре седнице Одбора, Владимир Дедијер је 20. августа 1969.
године у Побједи и београдској штампи објавио текст о Ловћенској капе-
ли. На тај текст, под насловом „Ко и зашто спроводи у свијету неистине”,
на молбу митрополита Данила реаговао је инжењер Велиша Поповић из
Подгорице, који је 1925. године био овлашћени грађевински инжењер за
пројектовање и извођење свих врста грађевинских радова у Краљевини
Југославији, те је исте године учествовао у обнови Његошеве капеле. По-
повић је навео да је 1925. године капела обновљена на истим темељима и
то од камена из мајдана Златарица на Ивановим коритима.23
Осим јавне полемике и преписке са државним органима, а након утврђи-
вања чињенице да власт, без обзира на противљење стручне и шире јавно-
сти, нема намеру да одустане од свог пројекта, Митрополија црногорско-
-приморска је и судским путем покушала да заштити Ловћенску капелу.
Митрополит Данило се 15. јануара 1970. године обратио адвокатима Јев-
ту Павићу из Никшића, Слободану Суботићу, Николи Радовићу и Вељку
Ковачевићу из Београда, тражећи сусрет у Београду ради њихове правне
помоћи, како би се „Његошева црква и његов гроб на Ловћену сачували од
рушења и уништења”.24 У архивској грађи Митрополије не постоји слу-
жбена белешка о садржају тих разговора, који су вођени у Патријаршији
18. јануара 1970. године, али се, из пуномоћја које им је митрополит из-
дао, као и из других списа, може закључити да је на том састанку донета
одлука да се Његошева задужбина заштити и правним путем у складу са
важећим законским прописима.25
22 Исто,стр. 123.
23 Архив МЦП, Изјава инг. Велише Поповића из Подгорице од 28. августа 1970. годи-
не, незаведено, Цетиње, 1970.г.
24 Архив МЦП, Писма митрополита Данила адвокатима Јевту Павићу, Слободану Су-
ботићу, Николи Радовићу и Вељку Ковачевићу од 15. јануара 1970. године, незаведено,
Београд, 1970.г.
25 Архив МЦП, Пуномоћје митрополита црногорско–приморског Данила адвокатима
Јевту Павићу, Николи Радовићу, Слободану Суботићу и Вељку Ковачевићу од 9. априла

1970. године, незаведено, Београд, 1970.г.
289
Истог дана када је митрополит Данило издао пуномоћје адвокатима,

патријарх српски Герман (Ђорић) и митрополит Данило посетили су
Митју Рибичича, председника Савезног извршног већа. Црквени велико-
достојници су покушали да Рибичича упознају са историјатом Ловћенске
капеле и противљењем идеји о њеном рушењу. Разговор је завршен за-
кључком да црквене власти треба да контактирају са државним органима
на нижем нивоу, првенствено у Црној Гори.26
Пуномоћници Митрополије су 23. априла 1970. године Уставном суду
Југославије поднели тужбу против Републике Црне Горе и општине Це-
тиње. У тужби је тражено да Уставни суд утврди неуставност одлуке о
„преношењу капеле на одговарајуће место”. Даље, наведено је да су та-
квом одлуком повређена основна права Цркве; да тужени нису активно ле-
гитимисани у погледу доношења одлуке о рушењу цркве и да ће се, извр-
шењем оспорених одлука, нарушити односи између Цркве и државе.
Посебно је указано да „тужба не садржи у себи никакво противљење одлу-
кама Владе СРЦГ, СО Цетиње и Одбора за изградњу маузолеја као споме-
ника на било ком другом месту, не дирајући у Цркву Св. Петра I Цетињ-
ског”.27 У тужби је на 14 страница указано на историјат цркве на
Ловћену, њену богослужбену функцију, Његошев завет и њен имовин-
ско-правни статус. Тужбом је предложено да Уставни суд одлуке Владе
СР Црне Горе и СО Цетиње о рушењу Цркве на Ловћену огласи незако-
нитим и противуставним и да изда привремену меру забране рушења цр-
кве и мењања њене непосредне околине до доношења одлуке по тужби.
Митрополит Данило је копије тужбе доставио на око 40 адреса, почев од
Јосипа Броза, преко председника савезних и републичких скупштина и
влада, до универзитета и факултета, академија наука и угледних научних
и културних радника.
Поступајући по тужби, Уставни суд је спровео само две радње: од СО
Цетиње је затражио одлуку о подизању Његошевог маузолеја, а од Завода
за заштиту споменика културе Црне Горе је затражио документа о прогла-
шењу Цркве на Ловћену за споменик културе. Општина Цетиње је својим
актом од 19. јуна 1970. године Уставном суду доставила препис тражене
одлуке са наводом да је објављена у Службеном листу СР ЦГ – Општин-
ски прописи (бр.1/69),28 а Завод за заштиту споменика културе Црне
26 Архив МЦП, Службена забиљешка од 9. априла 1970. године, незаведено, Цетиње,
1970.г.
27 Архив МЦП, Тужба Уставном суду Југославије од 23. априла 1970. године, Београд,
1970.г.
28 Скупштина општине Цетиње, Допис Уставном суду Југославије бр. 01–3229/1 од
19. јуна 1970. године, Цетиње, 1970.г.
290
Горе је 25. јуна исте године Уставном суду доставио решење о проглаше-
њу Цркве на Ловћену за споменик културе и решење којим је СО Цетиње
издала одобрење за премештање цркве са Ловћена на друго место.29
Након тога, председник Уставног суда Југославије др Јован Ђорђевић
је 8. јула 1970. године пуномоћника Митрополије адвоката Николу Радо-
вића из Београда обавестио да је тај суд на седници од 8. јула 1970. годи-
не разматрао представку Митрополије и „нашао да није надлежан да по
њој поступа, пошто наведене акте треба оцењивати у односу на републич-
ке прописе. Зато је наведену представку доставио Уставном суду Црне
Горе да оцени своју надлежност”.30
Одмах након тога, митрополит Данило је 12. августа 1970. године
Уставном суду СР Црне Горе доставио пет доказа као прилог тужби и ука-
зао суду да ће поднети докази послужити да се утврди да је „црква својина
црквена и да је од свога постанка припадала парохији Ераковићској у Ње-
гушима; да је Црква бринула о њеној обнови, одржавању и чувању, као и
о повратку Његошевих костију на Ловћен, те да никада није била, а нити
је данас у ма чију влаштину осим црквену”.31
Уставни суд СР Црне Горе је, користећи се методологијом Уставног
суда Југославије, од Владе СР Црне Горе затражио одлуку из 1952. годи-
не о подизању Његошевог маузолеја и одговор на тужбу Митрополије.
Потпредседник Владе др Мијат Шуковић је 25. септембра суду упутио до-
пис у коме је навео да „одлука Владе као формални акт није објављена у
Службеном листу”.32 Влада је од суда затражила да се „чињеница да је
Влада почетком 1952. године донијела одлуку о изградњи маузолеја Пе-
тру II Петровићу Његошу на Језерском врху Ловћена по пројекту вајара
Мештровића, прихвати као чињеница релевантна за даљи рад Уставног
суда по овој ствари”.33 Наведено је да ће одговор на наводе Митрополије
суду пружити секретар Секретаријата за законодавство Скупштине СР
Црне Горе Бранко Вуковић на дан расправе.34
29 Завод за заштиту споменика културе СР Црне Горе, Допис Уставном суду Југосла-
вије бр. 02–582/2 од 25. јуна 1970. године, Цетиње, 1970.г.

30 Уставни суд Југославије, Обавештење бр. 223/70 од 8. јула 1970. године, Београд,
1970.г.
31 Архив МЦП, Поднесак митрополита црногорско-приморског Уставном суду СР Црне
Горе од 12. августа 1970. године, Цетиње, 1970.г.

32 Извршно вијеће СР Црне Горе, Поднесак Уставном суду Црне Горе бр. 03–843/3 од
25. септембра 1970. године, Титоград, 1970.г.

33 Исто.
34 Исто.
291
Скупштина општине Цетиње је 2. новембра 1970. године суду достави-

ла одговор на тужбу Митрополије. У одговору је на 30 страница оспора-
вано не само право него и активна легитимација СПЦ и Митрополије цр-
ногорско-приморске да покрећу поступак, јер се „Црногорска православ-
на црква сада налази у нередовном стању, она нема канонски изабраног
митрополита, нити свог Светог Синода, те у њено име нико не може по-
кретати спор”.35
Уставни суд Црне Горе је 11. новембра 1970. године донео решење ко-
јим је констатовао „да нема основа за покретање поступка против одлуке
Владе НР Црне Горе из 1952. године и одлуке СО Цетиње о подизању Ње-
гошевог маузолеја по пројекту и изради вајара Ивана Мештровића на Лов-
ћену од 9. децембра 1968. године”.36 Као разлоге за своју одлуке суд је на-
вео да „није нашао основа за покретање поступка у смислу чл. 57. ст. 1.
Закона о Уставном суду Црне Горе због повреде права цркве загарантова-
них Уставом, односно законом, а у конкретном случају Митрополија Црно-
горско-Приморска није овлашћени предлагач у смислу чл. 223. Устава
СРЦГ и чл. 18. Закона о Уставном суду Црне Горе”.37 Суд је оценио да
„Његошева капела на Ловћену није храм него надгробни споменик, а исто-
времено и споменик културе”.38 Суд је у решењу игнорисао чињеницу да
Влада није доставила одлуку из 1952. године која је послужила као правни
основ СО Цетиње за доношење своје одлуке, а био је обавезан да то учини,
него је констатовао да због недостављања, односно очигледно непостојања
одлуке Владе, „не постоје процесне претпоставке за оцјену њене уставно-
сти и законитости”.39 Суд је, очевидно поступајући на идеолошким, а не
правним основама, констатовао и да је одлука СО Цетиње заснована на
овлашћењима из Устава и да је донета у форми општег акта и да није у су-
протности са одредбама Закона о заштити споменика културе.40
Осим напред наведених докумената, у архиви Митрополије нема других
списа из овог предмета. Из тог разлога, у току овог истраживања, покуша-
ли смо да преко историчара који има одобрење за истраживање у Држав-
ном архиву Црне Горе обезбедимо и остале списе из овог предмета.
Државни архив Црне Горе је 28. маја 2013. године обавестио подносиоца
35 Скупштина општине Цетиње, Одговор на тужбу Митрополије црногорско-приморске
бр. 01–5835 од 2. новембра 1970. године, Цетиње, 1970.г.
36 Уставни суд Црне Горе, Решење У. бр. 23/70 од 11. новембра 1970. године, Тито-
град, 1970.г.
37 Исто.
38 Исто.
39 Исто.
40 Исто.
292
захтева да, приликом предаје архивске грађе између Уставног суда и

Државног архива 14. септембра 2000. године, предмет под бројем У 23/
70 није предат тој институцији на чување.41 У прилогу одговора прило-
жен је и записник о примопредаји између Уставног суда Црне Горе и
Државног архива.42
Након одлуке Уставног суда, Митрополија је 29. децембра 1970. годи-
не пред Окружним судом у Титограду тужбом против СР Црне Горе и Оп-
штине Цетиње покренула поступак „ради утврђења и заштите права вла-
сништва” над Црквом на Ловћену.43 Уз тужбу су приложени докази о
својинским правима Митрополије над Црквом на Ловћену, а од суда је
тражено да утврди право својине Митрополије на храму посвећеном Св.
Петру Цетињском; да туженима забрани премештање цркве и нарушава-
ње њеног изгледа; да обавеже тужене на исплату парничних трошкова и
да изда привремену меру којом ће туженима забранити да до доношења
правоснажне судске одлуке обављају било какве, па и припремне и орга-
низационе радње којима би био циљ уклањање цркве.44
Јавно правобранилаштво СР Црне Горе је 19. априла 1971. године
Окружном суду у Титограду доставило одговор на тужбу у коме је навело
да првотужена СР Црна Гора није у правном односу са Митрополијом по-
водом Његошеве капеле. Такође, наведени су и одређени историјски пода-
ци у соц-реалистичкој интерпретацији међу којима су најинтересантнији
следећи: да је окупатор 1916. године „делимично порушио” капелу; да
1925. године није обновљена Његошева капела него саграђен нов објекат
од другог материјала; да представља задужбину краља Александра као су-
верена; да није познато да су се представници Митрополије тада противи-
ли рушењу остатака старе капеле; да је Ловћенска капела по својој намени
Његошева гробница, а не црква или црквена имовина; да је реч о надгроб-
ном споменику и да није грађена са намером да буде црква. Јавно право-
бранилаштво је тражило да се тужба и захтев за издавање привремене
мере одбију као неосновани.45 Правни заступници Митрополије су 29.
41 Државни архив Црне Горе, Одговор на захтев др Александра Стаматовића бр.
0202–9/145 од 28. маја 2013. године, Цетиње, 2013.г.

42 Уставни суд Републике Црне Горе, Државни архив, Записник о примопредаји архи-
вске грађе СУ бр. 417/2000 и бр. 08–2361/1 од 14. септембра 2000. године, Подгорица,
Цетиње, 2000.г.
43 Архив МЦП, Тужба Митрополије црногорско-приморске против СР Црне Горе и Оп-
штине Цетиње П. бр. 1180/70 од 29. децембра 1970. године, Титоград, 1970.г.
44 Исто.
45 Социјалистичка Република Црна Гора, Јавно правобранилаштво П. бр. 31/71 од 19.
априла 1971. године, Одговор на тужбу П. бр. 1180/70, Титоград, 1970.г.
293
маја 1971. године Окружном суду доставили своје изјашњење на одговор

јавног правобранилаштва на тужбу.46
Поступак је трајао више година, а Одбор за подизање Његошевог мау-
золеја на Цетињу је у августу 1972. године порушио Цркву Светог Петра
Цетињског на Ловћену. Годину дана пре рушења, пуномоћници Митропо-
лије су се 26. августа 1971. године обратили суду са обавештењем да је
Одбор за подизање маузолеја одлучио да се црква измести – демонтира
иако спор није окончан. Захтевали су да суд хитно закаже рочиште на
коме би се расправљало о предлогу за издавање привремене мере.47 Судија
у овом предмету је на сваки начин опструирао поступак због чега су пуно-
моћници Митрополије више пута протествовали код надлежних органа,
али без успеха.
Окружни суд у Титограду је тек 20. маја 1975. године донео прву пре-
суду у овом предмету и одбио тужбени захтев Митрополије.48 Пуномоћни-
ци Митрополије су Врховном суду СР Црне Горе благовремено изјавили
жалбу због свих законских разлога. На опште чуђење, председавајући
парничног већа судија Марко Марковић је 15. јула 1977. године донео ре-
шење којом је укинуо пресуду Окружног суда у Титограду и предмет вра-
тио на поновно одлучивање.49 У образложењу решења су веома прецизно
наведене незаконитости које је првостепени суд починио. Окружни суд је
обавезан да уклони недостатке у поновљеном поступку. Овај судски по-
ступак никада није завршен што, заједно са напред изнетим чињеницама,
довољно сведочи о насиљу које је извршено над Његошевим земним оста-
цима и Црквом Светог Петра Цетињског на Ловћену. Важно је напомену-
ти да је и принц Михаило Петровић Његош из Париза 1971. године преко
својих пуномоћника против Општине Цетиње и Завода за заштиту споме-
ника културе поднео тужбу „ради заштите гроба Његошева”, али се ни тај
поступак није разликовао од претходног с обзиром да је идеологија била
изнад права и закона.
Свети архијерејски сабор и синод СПЦ и Митрополија црногорско-при-
морска су током читавог ХХ века, а посебно у другој половини, водили ве-
лику борбу за заштиту Његошевог завештања и Цркве Светог Петра Це-
46 Архив МЦП, Поднесак пуномоћника Митрополије црногорско-приморске Окружном
суду у Титограду од 29. маја 1971. године у П. бр. 1180/70, Титоград, 1970.г.
47 Архив МЦП, Поднесак пуномоћника Митрополије црногорско-приморске Окружном
суду у Титограду од 26. августа 1971. године у П. бр. 1180/70, Титоград, 1971.г.
48 Архив МЦП, Пресуда Окружног суда у Титограду П. бр. 1180/70 од 20. маја 1970.
године, Титоград, 1970.г.

49 Архив МЦП, Решење Врховног суда СР Црне Горе Гж. бр. 215/76 од 15. јула 1977.
године, Титоград, 1977.г.
294
тињског на Језерском врху на Ловћену. Борба је вођена на медијском,

политичком, културном и правосудном пољу, али безуспешно. Међутим,
борба за обнову Ловћенске капеле траје и у ХХI веку.
Дурковић-Јакшић, Љ. (1970), Његошева Црква на Ловћену под заштитом за-
кона, Београд: „Православље”.
Кљакић, С: Пековић, Р. (2013), Седам Његошевих сахрана, Београд: „Јасен”.
Медаковић, Д: Стојковић. Ж: Трифуновић, Л. (пр.). (1989), Сумрак Ловћена.
Вршац: Епархија Банатска, „Глас Цркве”, „Задужбине Косова”.
Џомић, В. (1996), Голгота Митрополита Црногорско-Приморског Јоаникија
(1941–1945). Цетиње: „Светигора”.
ИЗВОРИ
Архив Југославије, Београд
Архив Митрополије Црногорско-Приморске, Цетиње
Архив Светог Архијерејског Синода СПЦ, Београд
295
ВЕЛИБОР В. ДЖОМИЧ
Цетине, Черногория
СЕРБСКАЯ ПРАВОСЛАВНАЯ ЦЕРКОВЬ

В БОРЬБЕ ЗА СОХРАНЕНИЕ ЧАСОВНИ
НЕГОША НА ЛОВЧЕНЕ
В работе дается анализ духовного и национального значения церкви

Святого Петра Цетиньского, задужбины митрополита Петра II Петровича
Негоша, в течение предыдущих двух веков истории сербского народа и
Черногории. На основании до сих пор не опубликованного архивного ма-
териала освещается борьба Сербской Православной Церкви и Митропо-
лии Черногорско-Приморской за защиту наследия и задужбины Негоша,
которая происходила в течение семидесятых годов ХХ века.
С помощью двух судебных процессов в Конституционном суде СФРЮ и
Районном суде в Титограде, Сербская Православная Церковь и Митропо-
лия пытались осуществить судебную защиту могилы Негоша и часовни.
Решения государственных органов о строении мавзолея Мештровича и
разрушении часовни и их аргументация представляют собой начало т.н.
«нового», т.е. антиисторического толкования совокупного творчества
митрополита Петра II Петровича Негоша.
КЛЮЧЕВЫЕ СЛОВА: Ловчен, Езерский верх, часовня, задужбина, насле-
дие, разрушение, судебный процесс, мавзолей.
296
980.85(=163)
821.163.09:398
ВЛАДИМИР Б. ОСОЛНИК1
Универзитет у Љубљани
Љубљана, Словенија
ВЛАДИКА, ВЛАДАР, ПЕСНИК

ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ
у очима филозофа Владимира
Дворниковића (1939)
САЖЕТАК . Мој скромни прилог бави се неким додирним тачкама односно интер-
текстуалним и идејним везама између уметничког књижевног стварања Петра
Петровића Његоша, хиљадугодишње усмене традиције црногорског, српског и
јужнословенских народа, и ставова филозофа и психолога Владимира Дворнико-
вића. Прилог осветљава одређене индивидуалне и колективне духовне релације
међу разнородним становништвом Хемоса/Балкана, односно међу племенима и
људством Јужних Словена, њихове опште ставове и лични однос истакнутих поје-
динаца током 19. века, у раздобљу епохе романтизма, пре свега уз додирне тачке
у мисаоним световима надарених поета Петра II Петровића Његоша, Ивана Ма-
журанића, Франца Прешерна, Григора Прличева, Христе Ботева и др., и у неза-
обилазним пионирским и капиталним научним делима Вука Стефановића Кара-
џића, студијама антрополога Јована Цвијића Психолошке особине Јужних
Словена (Београд, 1922), и филозофа Владимира Дворниковића Карактероло-
гија Југословена (Београд, 1939).
КЉУЧНЕ РЕЧИ : карактер, епика, психологија, Јужни Словени, Његош, Дворни-
ковић.
1 vladimir.osolnik@ff.uni.lj.sl
297
Уметничка реч, која је код Јужних Словена изражавала вековима њихо-

ве врховне, култне вредности, реалност опстанка, истину и идеале бројних
генерација, спонтано се развијала у усменој и писаној форми поетског
стварања. Богата усмена традиција у дуговеком раздобљу пре грађанске
револуције постигла је највиши уметнички израз у епици, која је током
XIX века, према мислима генерација европских филозофа, теолога, фило-
лога и књижевника, најцеловитији и најпотпунији, најсавршенији израз
духовног живота Јужних Словена. Ту мисао налазимо и у делима Петра II
Петровића Његоша.
Кроз историју различитих европских народа, књиге и речи, усмена тра-
диција и писана књижевност, које се често, односно непрестано преплићу,
биле су средство исказивања различитих идеала и идеологија и покретач
судбоносних процеса: као код германских и романских, и код јужнословен-
ских племена, људства и народа на Хемосу/Балкану, писана реч, властита
словенска хришћанска књижевност, била је моћно средтво ширења хри-
шћанства.
Ту судбоносну улогу имала је поново вековима касније, у доба изграђи-
вања народне и (деценијама касније) националне свести Јужних Словена,
тада још у оквирима страних империја („Словени Аустрије”, „Словени
Турске”). Међутим, за разлику од истоветних процеса афирмације језика
и књижевности, идентитета и народности код других европских народа,
писана реч Јужних Словена остала је у чврстом загрљају активне усмене
традиције, изграђене и богате народне књижевности; током векова очува-
на писана књижевност и народна песма испреплетено и верно рефлектују
одређене фазе у трајном развојном процесу афирмације народног иденти-
тета Јужних Словена (у процесу који још тече).
За угледне генерације мислилаца управо је народна књижевност, посеб-
но изворна народна песма, епика и драматика у баладама, исказивала еле-
ментарни народни дух, карактер народа, његов идентитет, „душу народа”,
утемељену у психологији јужнословенских племена и народа и осмишље-
ну њиховим свестраним мисаоним хоризонтима. Душа народа, коју су ан-
гажовано тражили европски романтичари кроз прву половину XIX века,
сама се кристализовала у спонтано насталим и колективно усавршаваним
песмама у доба антике, у синкретичним ритуалним колективним плесови-
ма, певању и играма, у избору времена и места њиховог одржавања, у све-
чаним ношњама, начину понашања учесника итд., у активностима које се
непосредно одражавају у првобитним раносредњовековним записима…
Према детаљним истраживањима и њиховим достигнућима током друге
половине XIX века (и прве половине XX века), духовни, односно интелек-
туални свет Јужних Словена стицајем познатих историјских околности
298
Владимир Б. Осолник – Владика, владар, песник Петар II Петровић Његош
био је утемељен у свету усмене традиције и народне књижевности, и, још

прецизније, у њиховим етичким схватањима и ставовима.
Према констатацијама Милана Ракочевића (Љубљана, 1939), та су
схватања непосредно и уметнички упечатљиво, свеобухватно изражена у
уметничкој речи Петра II Петровића Његоша, у специфичној „Његошевој
народној филозофији”, изграђеној на изворној усменој црногорској, срп-
ској и јужнословенској епској народној поезији. Целокупна уметност јуж-
нословенских људстава/народа (на пример драматика, ликовна уметност
итд. – типичне су скулптуре Ивана Мештровића), базира се на њој.
У студијама и закључцима Владимира Дворниковића, професора на
Свеучилишту у Загребу између два светска рата, студиозног истраживача
изворног карактера Јужних Словена у различитим видовима људког ду-
ховног и психолошког света, који је настављао гео–антрополошке студије
свестраног познаваоца Хемоса/Балкана и његових становника Јована
Цвијића, отварао и ширио нове научне хоризонте, уметничка реч у стиху
код Јужних Словена кроз векове је задржала култно место, настављајући
и продубљујући етничке и етичке поруке, сазнања минулих „гласова”, ге-
нерација, и садржаје и облике усмене традиције.
Из материјала објављених у Дворниковићевој главној антрополошкој и
психолошкој студији „Карактерологија Југословена” (Београд, 1939),
народна књижевност, епска поезија, била је у прошлости жанр, облик,
форма усмене традиције чија су средтва изражавања родољубља, домољу-
бља и слободољубља, жртвовања појединца за заједницу итд., у највећој
мери могла обухватити култне вредности изговорене или испеване речи
као носиоца врховне и вечне истине Јужних Словена.
Његов је закључак да се карактер становника Хемоса/Балкана, одно-
сно „Југословена” не може упознати ни дефинисати без проучавања њи-
хове анонимне и колективне епске поезије и њених атрибута.
Владимир Дворниковић (1888–1956), професор филозофије и психоло-
гије из Северина на Купи, био је бечки студент, докторанд и сарадник чу-
веног Сигмунда Фројда, загребачки свеучилишни професор и свестрани
истраживач духовног света Јужних Словена, аутор често помињане (али у
суштини непознате) студије „Карактерологија Југословена” (издате код
Геце Кона у Београду крајем 1939).
У свом је научном раду кроз филозофску и психолошку перцепцију раз-
матрао различита подручја људког света и стварања: написао је многе
студије и чланке (преко 470 објављених наслова), са којима је отварао
нове научне правце и хоризонте размишљања. Као, пре њега, угледни фи-
лолог Јернеј Копитар, или пак његов пријатељ и сарадник Вук С. Кара-
џић, неуморни сакупљач и тумач српске, односно српскохрватске/хрват-
299
скосрпске јужнословенске народне баштине, етнолошког блага и усмене

традиције током XIX века, највећу пажњу посвећивао је изразима елемен-
тарног, несвесног, личног и уједно карактеристично колективног, свесним
напором оствареног естетског у усменој традицији, спонтано говореној
речи и поезији Југословена.
В. Дворниковић, који је одлично познавао актуалне европске научне
тенденције и методе, болно је осећао недостатке на многим подручјима ду-
ховног живота и културе јужнословенских народа: у то доба међу јужно-
словенским научницима није још било аутора или дела, који би омогућава-
ли целовиту и аргументовану слику њиховог идентитета и историјских
достигнућа. Са ентузијазмом хуманисте, који је својим знањем и живот-
ним искуством спознао одговоре на егзистенцијална питања свог времена,
служећи се научним етно–психолошким методом, аргументацијом и ин-
струментима, одговорио је на бројне изазове тадашње науке и политике.
Употребио је изузетно филозофско знање, познавање историје, културе,
уметности, пре свега књижевности, и у њој најпре литерарног опуса Пет-
ра II Петровића Његоша, уз сазнања тада најновијих научних достигнућа
у делима француских методичара и открића бечке психоанализе.
У бројним међународно утемељеним аналитичким компарацијама слу-

жио се најновијим научним сазнањима, и, наравно, савременим студијама
угледног антрополога Јована Цвијића, који је јужнословенске територије
подредио животној енергији „динарске расе”. Као полиглота детаљно је
познавао германско–аустријску и романско–италијанску културу, поли-
тику, и њихово вековно насиље над суседним, пре свега словенским наро-
дима: властито искуство га је усмеравало, као и многе друге његове савре-
менике, научнике и писце, у ново заједништво Јужних Словена, у
„Југословенство”.
Развој народа Дворниковић је схватио као свестрани ток развоја култу-
ре и стваралаштва које потврђује властити, посебни идентитет одређене
заједнице. Између свих различитих јужнословенских покрајина и језика,
њих осам (Цвијић набраја четири расна типа), налазио је више заједнич-
ких елемената него између којег год дела јужнословенског света и његове
туђинске околине: због тога уводи општи термин „југословенска култу-
ра”. То је био неутралан израз без политичких конотација, који служи за
разликовање већински словенског становништва и покрајина од грчке, ро-
манске, свесловенске, германске, угрофинске итд. популације и категори-
је, и обухвата широк географски простор и широк круг становништва, које
(као и Цвијић) приказује са високим степеном познавања и толеранције.
300
У Дворниковићевим студијама видно је присутна за почетак двадесетог

столећа водећа европска филозофска идеја о апсолутној доминацији зајед-
нице, расе, у свим облицима живота на Земљи; његова анализа се граничи
и сусреће са познавањем научних дисциплина психологије, историје кул-
туре и историје књижевности. А управо је уметничка садржина свих обли-
ка усмене епике за Дворниковића пут до психолошки базираног, рацио-
нално утврђеног народног карактера – духа нације. „Душа народа”, коју
су са много труда тражили, безнадно, романтичарски песници у деветнае-
стом веку, научнику Дворниковићу се показала у спонтаној усменој речи,
у богатом и разуђеном језику народа, у старој књижевности, записима, из-
рекама, песмама, синкретичној и обредној културној активности, њеним
фолклорним посебностима, у расним, племенским и локалним „југословен-
ским” спецификама.
Његово интересовање за књижевност изражено је, на пример, у студио-
зној анализи живота и деловања репрезентативних чланова хетерогене
јужнословенске заједнице, песника Силвија Страхимира Крањчевића,
мислиоца Петра II Петровића Његоша, еруптивног скулптора Ивана Ме-
штровића (и др.). Њих је Дворниковић сматрао изузетним личностима.
Ценио је њихову снагу карактера, стваралачку и животну енергију, ми-
саони набој њихових уметничких дела.
Развојне правце јужнословенских политичких, културних и привредних
токова (Дворниковић је те токове увек посматрао заједно) изводио је из
усмене народне традиције, која је за старије доба постојања људске врсте
и различитих људских заједница несумњиво детерминантна.
Ту налазим прву и најдубљу тачку синергије са ставовима Владике
Рада. И даље, другу, са мишљу да је усмена народна књижевност изворни
темељ за обликовање уметничке речи, основа националне писане књижев-
ности, незаменљив едукативни и народотворни елемент сваке националне
културе, њене духовне самосвести и стваралаштва уопште.
Своја проницљива опажања и закључке Дворниковић је утемељио на
грчком античком аксиому „Прави дом душе је језик”, односно на угледним
и цењеним остварењима уметничке речи „југословенске” заједнице, увек
на њеној властитој словенској језичкој парадигми: „језик и дијалекти су
колективни стваралачки резултат народног духа”, „највеће богаство наше
народности” и темељ карактеристичног „духовног идентитета југословен-
ске културе у уметности и књижевности”.
У различитим јужнословенским покрајинама, односно њиховим култур-
ним центрима, књижевност је била схваћена као средство и јавни медијум
ширења општих идеалних вредности, идеја и идеологија. Међу јужносло-
венским становништвом Дворниковић је уочио две њене пресудне функци-
301
је: функцију покрштавања многобожаца, Словена пагана, и вековима ка-

сније функцију остварења јужнословенског народног самопознавања,
номинације сродних племена и људстава, њихове свестране афирмације,
као носилац самосталног живота њихових заједница. Све фазе тих проце-
са Дворниковић је пратио кроз трајне конотације и циљеве у епској поеми,
у такозваним „јуначким” и „мушким” песмама, објављиваним према дале-
ковидом и утицајном Караџићевом ослободилачком и народноафирматив-
ном програму.
Ту је, опет, нова, трећа додирна тачка заједничких ставова и напора
двају осведочених зачетника и активних поборника народне слободе и са-
мосталности, јужнословенских интеграција и уједињавања самосталних
јужнословенских племена. И четврта тачка њиховог мисаоног додира, из
данас непојмљиво скромних околности у отаџбини, непознатој у Европи:
као Петар II Петровић Његош и Владимир Дворниковић је плански освет-
лио специфичан, међународно познат и афирмисан корпус живог народног
стваралаштва, и истовремено га надградио, према властитим сазнањима,
филозофском искуству и мисаоном програму.
Притом се В. Дворниковић послужио савременим научним сазнањима, и
интегрисао вредности јуначке епике у тадашња научна достигнућа, зна-
чајна за читаву европску заједницу народа. Промишљено је изабрао пре-
познатљиву предност за свој народ и за све Јужне Словене. Ту мудру
одлуку олакшала су му својим позитивним ставовима о Словенима многа
славна имена: Фортис, Хердер, Гете, браћа Грим, Каниц, Херман, Маха,
Коритко, Мицкијевич, Франчески, Форлани, Скот, Патон, Лавров, Пуш-
кин, Ровински, Срезњевски, Враз, Миклошич итд.: са њиховим угледом, и
високим оценама српске и јужнословенске народне књижевности, додатно
је учврстио своје констатације пред европском јавношћу.
Међутим, за разлику од истоветних тенденција у Његошевој поезији и
политици, утемељених у личним емотивним и мисаоним световима Влади-
ке Рада, Владимир Дворниковић употребљава „документацију”, објектив-
ну анализу и научне студије о југословенском културном стваралаштву.
Нажалост, ту су му тада били на располагању само малобројни очувани
историјски и књижевнокритички текстови: из њих цитира, најчешће из за-
писа страних аутора, високе оцене његове вредности, и с том похвалном
оценом епског, херојског раздобља у развоју југословенске заједнице
оправдава њен самостални, препознатљиви идентитет. И, поново, ту се су-
среће са личношћу Петра II Петровића Његоша, његовом свеобухватном
идејом слободе: и он тражи, односно ослања се на прометејску идеју слобо-
де, на ту срж романтичарских јуначких епова, на историју и искуство у на-
302
дањима и визијама у стиховима Његоша, Прешерна, Мажуранића, Прли-

чева, на врхове уметничког стварања јужнословенских народа.
Према Дворниковићевом суду и под утицајем мисли угледних научника
из развијенијег света ту лежи спонтани, природни израз карактеристич-
ног епског набоја свих „Југословена”.
Из наведених ставова Вадимира Дворниковића мора се закључити да се
без елемената епике у књижевности и уметности не могу дефинисати ка-
рактер и особине „Југословена”. Зато његово животно научно дело „Ка-
рактерологија Југословена”, свестрана антрополошко–психолошка ана-
лиза осам различитих географских и етно–психолошких региона на
јужнословенском тлу не може заобићи свет колективне епике као детерми-
нанте карактера читавог „југословенског народа”.
Дворниковићева студија је обимна и аргументована; показује недељиво
преплитање књижевних и национално детерминантних садржина; већ сам
њен наслов и поглавља означавају уметничке потенцијале, тенденције и
способности српског народа и Јужних Словена (на пример у насловима не-
ких поглавља поменуте студије): „Ускочки и хајдучки барок јуначке на-
родне поезије”; „Освежење јуначке епике пред ослобођење Србије”; „Цр-
на Гора, устанци и последњи епски глас из Босне и Херцеговине”;
„Јуначки еп – најкарактеристичнија југословенска колективно–духовна
творевина”; „Свет естетских вредности у југословенској народној епици”
итд. Такође, често помињање црногорског митрополита – цетињског
Владике, црногорског владара, црногорског, српског и јужнословенског
песника Петра II Петровића Његоша, његовог психофизичног лика, само-
прегорног рада, великих државничких заслуга, изузетног уметничког
књижевног стваралаштва, специфичне „Црногорске трилогије” као те-
меља јужнословенских националних опредељења на Хемосу/Балкану,
указује на истанчано познавање филозофске мисли и патриотских на-
стојања у поступцима водећих јужнословенских историјских личности.
Из ових кратких цитата, и из поменутих тематских блокова, а и из цело-
вите Дворниковићеве обимне студије, избија и по шести пут очигледна ми-
саоно–програмска баштина, и идеје Петра II Петровића Његоша; мада се
Дворниковић рационално удаљава од одређених једностраних Караџиће-
вих, Његошевих и неких Цвијићевих мисли: култ историје, славне ратнич-
ке прошлости и вечитог војевања Дворниковић је ставио ad acta; уместо
егзотике, патетике или феудалне патријархалне идиличности, он нагла-
шава пасивну патњу и активно насиље као две превладавајуће каракте-
ристике живота и бића Јужних Словена.
Седми пут, односно седма додирна тачка у њиховим световима: Његошу
и Дворниковићу заједничка је мисао, сазнање, да упркос њиховим на-
303
стојањима врховни принцип духовног живота у Црној Гори, Србији и раз-

личитим јужнословенским покрајинама још увек остаје архаична „etica
heroica montenegrina”, култ крвне заједнице и идеал физичке слободе ко-
лектива. Слобода појединца, субјекта са властитом вољом и интересима,
још увек је подређена његовој крвној или религиозној заједници. Дворни-
ковић ту поново тражи свестан напор нових генерација „Југословена” да
се она у будућности оствари.
Уметничка реч кроз векове је очувала култну позицију: духовна ро-
дољубива етничка и етичка настојања само је продубила. У новој ери са-
мосталности Југословена песма је, као култна истина и свеобухватна сад-
ржина у животу и делу Петра II Петровића Његоша, задржала – међу
свим многобројним облицима књижевног стварања – најзначајније место,
као вечна свеобухватна форма која нуди разноврсне и оригиналне ствара-
лачке могућности, и узрокује многе, далекосежне и карактеристичне одје-
ке и утицаје.
Целокупна дела Петра II Петровића Његоша, I–VI, (треће издање)(1974). Бео-
град: Просвета, Обод.
Цвијић, Ј. (2006). Психичке особине Јужних Словена. Београд: Српска књижев-
на задруга.
Дворниковић, В. (1939). Карактерологија Југословена. Београд: Књижара Геце
Кона.
Енциклопедија Југославије, том III, (1958). Загреб: Југословенски лексикограф-
ски завод.
Осолник, В. (1999). Историја књижевности о Петру II Петровићу Његошу.
Подгорица: Црногорска акдемија наука и уметности.
Ракочевић, М. (1940). Црногорски Прометеј. Покушај повезивања Његошеве
филозофије. Чојство. Љубљана: издање аутора.
304
VLADIMIR B. OSOLNIK
POET, PRIEST, RULER PETAR II PETROVIĆ

NJEGOŠ IN THE EYES OF PSYCHOLOGIST
VLADIMIR DVORNIKOVIĆ
In this literary work we have discussed and expressed seven points of the
same ideas, thoughts and values which determines ‘Crnogorska trilogija’ (the
Montenegrin trilogy: Luča Mikrokozma, Lažni car Šćepan Mali, Gorski
Vijenac, printed 1845, 1851 and 1847) of Petar II Petrović Njegoš, priest,
ruler and poet of Montenegro (1813 – 1851), typical for Serbian and South
Slavs romanticism in the XIX c., and in the scientific studies of psychologist
and philosopher Vladimir Dvorniković (1888 – 1956), in his monumental
work Karakterologija Jugoslovena (Characters of South Slav People) printed
in Belgrade 1939. They are based on the same elements of Christianity and
human ethics which were formed in the old oral epic tradition of
Montenegro’s, Serbs and South Slavs trough the history as ‘etica heroica
montenegrina’; they are expressing patriotism, freedom, sacrifice for own
people and those ideals as kategzohen, the leading rule in South Slav history.
KEY WORDS: character, epics, psychology, South Slavs, Njegoš,
Dvorniković.
305
130.2(37/38)
ГЛИГОР М. САМАРЏИЋ1
АНТИЧКО НАСЉЕЂЕ
(трагом М. Флашара)2
САЖЕТАК . У раду се анализира античко насљеђе у дјелу Петра II Петровића

Његоша – Луча микрокозма. У њему се наводе основни извори Његошевих
сазнања о антици. Да је Његошево образовање веома широко, показују његова
дјела, која увјерљиво свједоче о тој ширини и свестраности. Наиме, у њима се он
доказује као врсни познавалац античке цивилизације, коју на особен начин укљу-
чује у свој опус. Он је, између осталог, у њима указао на значај антике и због тога
осјећамо захвалност и поштовање према његовом достојном лику и дјелу.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : антика, насљеђе, цивилизација, дјело, Луча микрокозма,
Његош.
Савременици црногорског владике и пјесника Петра II Петровића Ње-

гоша забиљежили су да је радо читао античку поезију, која је несумњиво
морала оставити трага у његовом књижевном раду. Послије његове смрти
1 gligorijas@yahoo.com

307
почело се само узгредно указивати на понеку изразитију подударност из-

међу Његошевог и античког књижевног израза. Однедавно се пажња кри-
тичара и стручњака за књижевност усредсредила на трагање о сазнањима
како је и колико античка књижевност утицала на Његошево стваралаштво
(Вуксан, 1951, стр. 5; Будимир, 1959, стр. 313–316; Шоћ, 1965, стр. 11;
Флашар, 1968, стр. 327–341; Флашар, 1972, стр. 37–76; Јелић, 1998,
стр. 245–248).
Истраживања су између осталог усмјерила пажњу на питања: како је и
у каквом виду пјесник Луче микрокозмa упознао и преузео учење о пре-
егзистенцији душа и анамнези заступано у платоничарској традицији,
гдје је проналазио пјесничке симболе и мотиве и колики је удио античког
књижевног и мисаоног насљеђа у генези овог религиозно–филозофског
спјева (Флашар, 1959, стр. 313–316; Флашар, 1997, стр. 5–10; Јелић,
1998, стр. 245–248). На основу сачуваних дјела и забиљешки из Њего-
шеве библиотеке добило се веома поуздано свједочанство о важном мјесту
античких аутора у заоставштини пјесника и владике. Истраживања су по-
тврдила из којих се текстова Његош највише обавјештавао о античкој ис-
торији и култури – Nouveаu Dictionnaire de la Conversation, publié par
Auguste Wahlen, tome I–XXV, Bruxelles, 1842–1845; Салустије, Верги-
лије, Полибије, Плутарх, Платон, Хомер, Херодот (Вуксан, 1927, стр.
194, 209–213; Будимир, 1959, стр. 313–316; Миловић, 1963, стр. 213;
Шоћ, 1965, стр. 11; Флашар, 1966, стр. 65–108; Флашар, 1967, стр.
315–362; Флашар, 1968, стр. 327–341; Флашар, 1972, стр. 37–76; Фла-
шар, 1997, стр. 13–32; Јелић, 1998, стр. 245–248).
Било је много покушаја да се нађу извори на којима почивају замисли
Његошеве Луче. Најчешће се указивало на један или више списа са који-
ма би се нашла понека подударност са Лучом о темама преегзистенције и
сагрешења душе (Платон, Ориген, aпокриф о Еноху и Откровење Варухо-
во, путопис Димон Д’Ирвила, Шестоднев Епифанијев). Сматра се да су
ови и овакви текстови морали привући пажњу Његошеву. Запажено је да
је пјесник Луче микрокозма повезао шестодневску тематику хришћанске
религиозно–филозофске епике са елементима платоничарских учења о
преегзистенцији и са мотивима који потичу из античких, орфизмом и пла-
тонизмом надахнутих списа. Другачије речено, пјесник је читао текстове
у којима је налазио терминологију, слике и представе античког и позноан-
тичког платонизма, новоплатонизма и синкретистичких учења, познијег
питагорејства и орфизма блиског платонизму. Исто тако, тврди се да је
Његош био увјерења да су ти текстови преносили аутентичну античку ми-
сао (Флашар, 1997, стр. 5–10, 146–152). Међутим, истиче се да се извор
Његошеве Луче није могао наћи ни међу богумилским текстовима или но-
308
Глигор М. Самарџић – Античко насљеђе у Лучи Микрокозма…
воманихејским списима, а ни тврдња да она има више сличности са запад-

ним него са источним изворима није аутентична (Савић–Ребац, 1952,
стр. 45–59; Будимир, 1959, стр. 313–316; Флашар, 1962, стр. 201–232;
Флашар, 1966, стр. 65–108; Флашар, 1967, стр. 315–362; Флашар,
1968, стр. 327–341; Флашар, 1972, стр. 37–76; Јелић, 1998,
стр. 245–248).
Сматра се да владика и пјесник своје излагање подређује основној зами-
сли о сагрешењу душе у преегзистенцији. Наиме, тврди се да то није неки
доказ његовог познавања одређених извора гдје би учење о преегзистен-
цији и сагрешењу душе било већ књижевно уобличено. Ипак се у распра-
вама о Лучи тврди да се пјесничка оригиналност огледа у томе да све што
је основно у његовом дјелу пјесник види иза себе самог. То би указивало
на то да њему ништа није било потребно сем онога што је он посједовао
(вадио из себе) из родног предања и искуства (Секулић, 1951, стр. 1, 200;
Савић–Ребац, 1952, стр. 45–59; Будимир, 1959, стр. 313–316; Флашар,
1962, стр. 201–232). Други настоје да објасне подударност између Ње-
гошеве основне замисли и сродних античких учења. Исто тако помиње се
да је пјесник поред своје самосталности претрпио извјесни књижевни ути-
цај Платонов и Оригенов (Шмаус 1927, 46; Савић–Ребац, 1952, стр.
45–59; Флашар, 1959, стр. 313–316; Флашар, 1962, стр. 201–232; Фла-
шар, 1966, стр. 65–108; Јелић, 1998, стр. 245–248).
Наиме, на сличној претпоставци заснива се и мишљење по коме би за
„путописни дио” Луче, прво и друго пјевање узор био Дантеов спјев – Бо-
жанствена комедија. Извјесно је да су сличности веома опште и сасвим
уобичајене у предању које се огледа у описима визионарског усхођења
(Шмаус, 1927, 46; Будимир, 1959, стр. 313–316; Флашар, 1962,
стр. 201–232; Јелић, 1998, стр. 245–248).
По истом основу су недовољно убједљиве и хипотезе о томе како је Ње-
гош идеју о преегзистенцији, тј. специфичну црту Луче преузео из сасвим
оскудних алузија садржаних у богумилским и другим апокрифима, или из
литерарних описа индијских вјеровања у селидбу душа. Међутим, у тексту
Луче, тврде, има трагова Милтоновог утицаја. Ти знаци указују на пут
којим се може поближе одредити тип књижевних извора из којих је Његош
сазнао за учење о преегзистенцији и сaгрешењу душе (Флашар, 1962,
стр. 201–232). Ипак, сматра се да је Његош имао и читао дјела са исцрп-
ним обавјештењима о платоновским учењима и пјесничким описима узла-
жења душе и виђења рајског боравишта нематеријалних идеја (Будимир,
1959, стр. 313–316; Флашар, 1962, стр. 201–232; Флашар, 1966,
стр. 65–107; Јелић, 1998, стр. 245–248).
309
Мотиви, симболи и терминологија у пјевањима Луче паралелни су са но-

воплатонским списима, а корјени су им у новоплатонској традицији. Еле-
менти књижевног предања у Лучи не раздвајају се од учења о преегзи-
стенцији душе, њеном паду у материју и повратку на небо. Сматра се да
такви описи шематски одговарају новоплатоничарима и касноантичким
мистичарима. Претпоставља се да је Његош прије настанка Луче позна-
вао учење платонизма о преегзистенцији душе, а из књижевног је предања
знао мотиве, термине, симболе и космографију новоплатоничарског описа
проласка душе кроз сфере. Наиме, мисли се да је за генезу првих пјевања
Луче постојао неки узор у коме су црте визионарског лета душе на небо
биле одређене новоплатонским описима (Будимир, 1959, стр. 313–316;
Флашар, 1962, стр. 201–232; Флашар, 1966, стр. 65–107; Јелић, 1998,
стр. 245–248).
Космолошки костур узлажења, са свим мотивима, јавља се у прва два
пјевања Луче, док у другим Његош описује бескрајну васиону са хелио-
центричним системима планета. Претпоставља се да је космолошки костур
првих двају пјевања преузет из истог извора као и опис узлажења који је
заснован на учењу о преегзистенцији настао на темељима новоплатонских
симбола. У прва два пјевања техника приповиједања и начин излагања
подсјећају на Милтона. Композиција другог дијела Луче, са великим бе-
сједама, носи читаоца у далеку прошлост и враћа га у будућност, донекле
пратећи дијелове Вергилијеве епске технике (Будимир, 1959,
стр. 313–316; Флашар, 1962, стр. 201–232; Флашар, 1966, стр.
65–107; Јелић, 1998, стр. 245–248).
Луча може да се доводи у везу са разним античким и другим књижев-
ним дјелима, у којима је Његош могао упознати кључне симболе и метафо-
ре за сложено сагледавање свијета. Свакако се може говорити о разним
утицајима, уз истицање значаја самосталне пјесникове маште. Ипак, неки
су тврдили да свјетлосну симболику Његошеве искре, луче и зраке не тре-
ба тражити у платоничарским изворима. Човјек као божанска искра и по-
сматрач космоса, књиге свијета и хармонија сфера – опште су теме, моти-
ви и метафоре европске књижевности и воде поријекло из античке
књижевности, која очигледно Његошу није била непозната (Флашар,
1962, стр. 201–232; Флашар, 1966, стр. 65–107).
Код Његоша кроз материјални свијет душу води искра, њен виши, бе-
смртни дио. У тренутку када из тог свијета излази и ступа на кристални и
зрачни бријег, на двије посљедње сфере материјалног космоса, душа среће
новог водича, свијетлога анђела, који је води на брежуљак један од топаза
и одатле јој показује и тумачи блистава, империјална и вјечна небеса.
Душа је код Његоша искра или луча, а божанство се рађа као сунце, као
310
диск средине коме се враћају душе – искре, зраке, луче (Флашар, 1962,
стр. 201–232; Флашар, 1966, стр. 65–107; Његош, 1966, стр. I, 219;
Maricki–Gađanski, 2000, стр. 109–116).
Када „Његошева” душа доспије у небеса, види у њима велику свјетло-
сну ријеку воде бесмртија и рајску башту са њеним становницима. Ту је и
небески шатор на коме је Бог извајао своје Идеје и Планове – симбол из
платоничарски инспирисане хексаемералне и визионарске књижевности
који садржински одговара цртежу, плану васељене у духу божијем. Анђео
у Лучи, послије посматрања небеске ријеке и Идеја – Планова, одводи
душу некуд у страну, до једног малог извора. Пошто душа одатле пије, у
дјелу почиње други дио виђења, душа види страшну судбу свога паденија,
своју небеску прошлост и преегзистенцију. У Лучи је кристални шатор
смјештен у нематеријални рај, описом обиљежен као ноћни небески свод
тог духовног свијета, а идеје којима је украшен смјењују се у опису са
планетама на којима су извезени планови божанства. Ту постоји одјек
схватања о утицају планета на човјеков живот и схватање развијено у
платоничарском позноантичком дуализму, према коме материјалном небу
као узор одговара у материјалном свијету иматеријално небо посуто
Идејама Сунца, Мјесеца и Звијезда (Савић–Ребац, 1952, стр. 53; Фла-
шар, 1962, стр. 201–232; Флашар, 1962, стр. 146–191, стр.
Maricki–Gađanski, 2000, стр. 109–116).
Такође, Његошеви стихови јасно показују да симбол свјетлосног лан-
ца–љествице служи као слика двоструке анагошке акције коју врши са
једне стране божанство својом бригом о људима и са којом човјек сарађује
својим молитвама. Утврђено је да варијанте о „златном” ланцу потичу од
новоплатонско–орфичког круга представа. У Лучи, душа, која је ис-
кра–идеја–зрака, враћа се своме извору, огњишту из кога је потекла, над-
космичком небу гдје тече ток божанске ријеке чија је вода свјетлост и
идеја. Из небеских фонтана та се иматеријална свјетлост лије у материјал-
ни космос и оживљава све звијезде, сунца која се крсте у свјетлости, па
свако понаособ редом одлази да царује у својој сфери. На крају Луче чује-
мо да ће Бог своје возљубљено слово у плот људску облачити и послати да
избави људе. У овој пјесми просијава борба Његошевих принципа свјет-
лости и мрака гдје се на крају наговјештава потпуна побједа свјетлости.
У Лучи стилизација описа, избор амбијента и симболичких слика заснива
се на јаким и значајним основама. То је комбиновани платонски дуализам
свијетова и слике из свјетлосне симболике каснијег новоплатонизма (Са-
вић-Ребац, 1952, стр. 53; Флашар, 1962, стр. 201–232; Флашар, 1962,
стр. 146–191; Maricki-Gađanski, 2000, стр. 109–116).
311
Из анализе Његошевих текстова произилази античко насљеђе па се на

основу тога закључује да о потпуној самосвојности не може бити ријечи
(Флашар, 1962, стр. 201–232; Флашар, 1966, стр. 65–107). Мисли се да
се платонизам у дјелу Луча микрокозма јавља у низовима и заокруженим
мотивским и тематским цјелинама које изражавају платоничарска учења.
У Лучи се налази мит о паду преегзистентних духова у материју, са моти-
вом теодицеје која је постигнута спојем случаја и провиђења. Дјело носи
тему изгнанства и сужањства са симболиком сна која говори о слабљењу
сазнајних моћи духа баченог у физичке окове. Исто тако у њој налазимо и
полемику против епикурског истицања улоге случаја и против питагорејс-
ког учења о метенсоматози у животињама, које су одбацили хришћани и
најутицајнији новоплатоничари антике (Флашар, 1974, стр. 39–69).
У Лучи се налазе теме античке филозофске књижевности стоичког и
платонског смјера: „божанство је видљиво у ономе што је створило”. Ова
тема се јавља у обје античке и традиционалне варијанте: као посматрање
земаљских љепота и посматрање небеског свода и хармоничног кретања
небеских тијела. Овим стоичко–платонским мотивима припада метафора и
опште мјесто о „земаљском сајму”. Наведене метафоре и термини јављају
се у склопу Његошевих приказа човјекових психичких моћи у којима се
уочавају трагови платонске психологије. На тај начин сматра се да наве-
дени елементи потичу из платонизма, новоплатонизма и синкретистичке
филозофије чинећи једну логичну цјелину (Флашар, 1974, стр. 39–69).
Испитивање извора и узора Његошевог спјева наилази у новије вријеме
на отпор међу литерарним критичарима и међу испитивачима историје
књижевности. Ако се никада не би нашли извори који би материјално по-
тврдили неко од предлаганих схватања о настанку спјева, мотивска анали-
за би усмјерила наше погледе у одређеном правцу, тј. да укажу на лите-
рарно предање у коме треба да тражимо објашњења за многе Његошеве
стихове, чак и када пјесник заузима самосталан став. Значење и пјесма на-
стају у Лучи из сукоба и прожимања традиционалног и индивидуалног мо-
мента. Поједини истраживачи у Његошевој Лучи нису налазили знаке не-
ког радикалног претапања старог платоничарског и библијског мита у
нови индивидуални пјеснички симбол. Они су у Његошевим стиховима
тражили значења условљена предањем и на основу њих одређивали приро-
ду Његошевих пјесничких и мислилачких ставова (Савић-Ребац, 1968,
стр. 194–223).
312
ЗАКЉУЧАК
Закључак који нам се намеће на основу до сада изнијетих библиограф-
ских података указује на сасвим поуздано свједочанство о важном мјесту
античких дјела и њиховог утицаја на Његоша. Сматра се да је Његош да-
леко више био под утицајем антике него што се донедавно тврдило. Извр-
шена анализа Његошевих текстова указује да су платонски мотиви и поз-
ноантички филозофски текстови имали великог утицаја на његова дјела.
Изучавање пјесничког израза Луче микрокозме назначује да је Његош
имао прилику да се упозна са терминологијом и сликама, симболима и ми-
товима платонизма и позноантичке космичке теологије, као и новоплатон-
ског еманатизма или соларног пантеизма који стоји на завршетку историје
античке религиозности. Његош је читао текстове у којима је налазио тер-
минологију, слике и представе античког и позноантичког платонизма, но-
воплатонизма и синкретистичких учења, познијег питагорејства и орфи-
зма блиског платонизму. Мисли се да су ти аутори и њихови текстови
преносили аутентичну античку мисао, па је таквог увјерења био и Његош.
Анализа представа и изражајних елемената указује на опсежну подудар-
ност између Луче и овог предања. Сматра се да нема мјеста тумачењима
која негирају Његошеву зависност од ње. Овакви закључци се позивају на
природну метафорику и симболику, тј. на полигенезу говорног и књижев-
ног израза, полазећи од романтичарског мита о потпуној пјесничкој ин-
спирацији, самосвојности и стваралаштву.
Сматра се да су за историјат и генезу Његошеве Луче микрокозма пре-
судне његове књиге у којима се налазе прикази хеленских учења и митова
о сагрешењу у преегзистенцији, метемпсихози и соларној есхатологији
душа, који се и у појединостима дескрипције подударају са оним у Лучи.
Мање прихватљивија је чињеница да је трагове учења о преегзистенцији
могао у рудиментарном облику наћи у богумилском предању, у апокрифи-
ма који су се у јужнословенским преводима налазили у библиотекама сре-
дњовјековних манастира. Поуздано се сматра, да представа о човјеку као
микрокозму јесте и остаје у античкој и европској традицији један од нај-
типичнијих појмова аналогијског мишљења, као концепција и као тема
развијена у платонизму, питагорејству и познијој синкретистичкој фило-
зофској религиозности антике.
Може се закључити да из анализе Његошевих текстова произилази ан-
тичко насљеђе па се на основу тога закључује да о потпуној самосвојности
и полигенези не може бити ријечи, како то сматрају неки критичари. Ипак
се у расправама у Лучи Његошева самосвојност понекада оштро супрот-
ставља утицају књижевно уобличених узора и доприносу извора уопште.
313
Али, уосталом, пјесничка оригиналност не лежи само у исходишту ствара-

лаштва колико у његовом коначном уобличењу и реализацији. То посебно
важи када је ријеч о спјевовима традиционалног типа којима припада и
Луча микрокозма. Може се извући мишљење из анализе стручњака, који
траже одређеније изворе основне Његошеве замисли, да је пјесник њу мо-
гао преузети из књижевно и формално различитих извора.
Претпоставља се да су два прва пјевања Луче могла настати под ути-
цајем једног књижевног извора. Значај тога позноантичког или
средњовјековног извора одређен је предањем позноантичке мистике у
којој преовлађују платоничарске и орфичко–питагорејске представе.
Међутим однедавно се указује да у два прва пјевања нема никаква поузда-
на трага дубљем утицају Дантеова спјева. И учење и симболика и начин
описивања у овим пјевањима разликују се од Дантеова поступка. Испита-
но је и античко насљеђе у другом дијелу Луче и утврђена значајна посред-
ничка улога Милтонова спјева из којега су бројни елементи античке епике
и епске технике доспјели у други дио Луче. У другом дијелу Луче, за ра-
злику од првог, налазе се трагови сложене ренесансне поетике античког
поријекла (Вергилије). Испитани су и неки специфични мотиви који се не
налазе у Милтона, већ их самостално пјесник уноси у свој опис. На тај на-
чин се на елементима античког поријекла показују специфичности Њего-
шева поступка, његове пјесничке и мислилачке оргиналности.
Његошевој Лучи није био циљ да изналази један одређени „извор” или
„узор”, него да покаже предање коме Луча припада, у појединим својим
елементима и у цјелини. Сматра се да је приликом анализе Луче микроко-
змa потребно читати и схватити метафоре, симболе, традиционалне описе
онако како их је пјесник схватао, јер их је упознао из своје лектире, из дје-
ла која имају традиционалне вриједности.
Да би се приближили Његошевом дјелу литерарно и историјски или да
би га схватили из неког посебног угла, нужно је разликовати традицио-
налне и индивидуалне црте његове. Приликом тумачења поетског израза и
мисаоне садржине дјела мора се водити рачуна о представама које су пи-
сац и његово вријеме везивали за тематику и устаљене облике казивања.
Истраживање и анализа Његошеве мисли и литерарне симболике указују
да су омиљени симболи пјесника Луче микрокозма: хармонија и музика
сфера, свјетлосна љествица и ланац, свјетлосни круг и центар, уопште
симболи аналогијског мишљења и платоничарског предања. У измјенама
тих симбола могуће је наћи литерарну основу на којој је примјетна и пје-
сникова самосвојност.
314
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Будимир, М. (1959). Флашар Мирон, Античко наслеђе у песмама Његошевим.

Скопље: Жива антика, 9: 1–2, 313–316.
Вуксан, Д. (1951). Петар I Петровић Његош и његово доба. Цетиње: 1951.
Вуксан, Д. (1927). Библиотека владике Рада. Цетиње: Зборник Цетиње и Црна
Гора, 209–213.
Јелић, В. (1998). Мирон Флашар, Његош и антика. Београд: 30: 105, Институт
за књижевност и умјетност, 245–248.
Maricki–Gađanski, K. (2000). Estetika svjetlosti u studijama o Njegošu Mirona
Flašara. Beograd: Estetičko društvo Srbije, 109–116.
Миловић, Ј. (1963). Његошева „Биљежница”. Задар: Народни лист, 21. Рујан,
1963.
Петровић Његош, П. (1966). Луча микрокозма (приредили: Бранко Бањевић,
Алексије Обрадовић, Сретен Перовић, Милорад Стојовић). Титоград: Гра-
фички завод.
Петровић Његош, П. (2004). Луча микрокозма (приредили: Александар Младе-
новић, Мирон Флашар). Подгорица: ЦАНУ.
Савић–Ребац, А. (1952). Његош, кабала и Филон. Београд: Зборник Филозоф-
ског факултета Београд II, 45–59.
Секулић, И (1951). Његошу, књига дубоке оданости. Београд.
Flašar, B. (1960). Ascensus (Petar Petrović Njegoš, Luča mikrokozma). Skoplje:
Živa antika, 10: 1–2,325–346.
Флашар, Б. (1962). Новоплатонско предање и извори „Луче микрокозма”.
Београд: Зборник Филозофског факултета Београд V/2, 201–231.
Флашар, Б. (1966): Извори Његошева познавања платоничарских митова и
позноантичких филозофских теологумена. Београд: Зборник Филозоф-
ског факултета Београд IX/2, 65–108.
Флашар, Б. (1966). Стоичко–новоплатонска теорија сазнања и један нејасни
Његошев стих. Skoplje: Živa antika, 16: 1–2, 271–277.
Флашар, Б. (1967). Традиционалне теме Луче и новије визионарско и метафи-
зичко песништво–Из Његошеве лектире II. Београд: Зборник Филозоф-
ског факултета Београд IX/1, 315–362.
Флашар, Б. (1968). Главни извор Његошевих бележака о античкој историји и
култури. Београд: Зборник Филозофског факултета Београд X/1,
327–341.
Флашар, Б. (1968). Аница Свић Ребац и изучавање генезе Луче микрокозма.
Београд: Књижевност св. 8, Просвета, 194–223.
Флашар, Б. (1972). Извори Његошевих знања о антици. Цетиње: Зборнок радо-
ва о Његошу, Његошев музеј, 37–76.
315
Флашар, Б. (1974). Топика и метафорика платонизма у посвети Његошеве Лу-

че. Београд: Анали Филолошког факултета Београд, 11, 39–69.
Флашар, Б. (1997). Његош и антика. Подгорица: Војислав Јелић, ЦАНУ.
Шмаус, А (1927). Његошева „Луча микрокозма”. Београд.
Шоћ, П. (1965). Из Његошеве Биљежнице, Мисли – Пјесме. Београд.
316
GLIGOR M. SAMARDŽIĆ
ANCIENT HERITAGE IN THE RAY OF THE MICROCOSM

(ON THE TRACE OF M. FLAŠAR)
This treatise analyses the ancient heritage in the literary masterpiece The
Ray of the Microcosm, by Petar II Petrović Njegoš. The primary sources of
Njegoš’s knowledge of the antiquity are stated in the work. Njegoš’s broad
education is clearly demonstrated throughout his literary work which is,
indisputably, the witness to his breadth and diversity. Namely, his work
demonstrates that Njegoš is an outstanding expert on the ancient civilization
and that he incorporates it in his work in a distinctive way. He, among other
things, indicated the importance of the antiquity in his work, and we feel
gratitude and respect for him and his work because of this.
It can be concluded that the ancient heritage stems from the analysis of
Njegoš’s literary work and, thus, there is no place for the notion of individu-
ality and polygenism, as some critics have been implying. However, in the
disputes in The Ray of the Microcosm, Njegoš’s individuality does fiercely
oppose the influence of literary shaped patterns and the contribution of the
sources in general. Nonetheless, poetic originality does not lie only in the ini-
tiation of the creation but also in its final shaping and realization. That is
especially true for the poems written in the traditional style such as The Ray
of the Microcosm.
Based on the analysis of experts who search for more specific sources of
Njegoš’s original idea, it can be concluded that the poet took over the idea
from literary and formally different sources. In order to get closer to Njegoš’s
work in both literary and historical way or to understand it from an unique
angle, it is necessary to differentiate between traditional and individual traits
of his personality. During the process of interpretation of the poetic expres-
sion and the content of the work, attention has to be paid to the notion that
the poet and his time connected with themes and the ordinary forms of story-
telling of this period. The research and the analysis of Njegoš’s thought and
literary symbolism have shown that the favourite symbols of The Ray of the
Microcosm poet are: harmony and the sphere of music, light scale and chain
and light circle and center; in general, these are the symbols of analogical
thought and platonic tradition. In the alterations of those symbols, it is pos-
sible to find the literary basis in which poet’s individuality can be noticed as
well.
317
It is believed that for the understanding of the history and genesis of Nje-
goš’s The Ray of the Microcosm, one has to look at his other works in which
the illustrations of Hellenic education and myths about pre-existence trans-
gressions, metempsychosis and solar eschatology of human soul can be
found; these coincide in the details of description with descriptions in The
Ray of the Microcosm. Less accepted is the fact that the traces of his preex-
istence studies can be found in the rudimentary form in Bogomil tradition and
in apocrypha that were part of the Medieval monastery libraries. It can be
said with confidence that the idea of viewing the man as a microcosm is, most
certainly, one of the most typical concepts of analogical thought, developed in
Platonism, Pythagoreanism and later syncretistic philosophical religiousness
of the Antiquity.
KEY WORDS: antiquity, heritage, The Ray of the Microcosm, Njegoš.
318
821.163.41.09-13:811.163.41'37
ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ1
ИМЕНА У ЕПСКОМ СПЕВУ

СВОБОДИЈАДА ПЕТРА II
ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША2
САЖЕТАК . Предмет нашег истраживања у овом раду јесте именослов Свободија-

де, епског спева са десет певања, који је први пут објављен после упокојења Вла-
дике Петра II Петровића Његоша, у Земуну 1854. године.
Његошеву Свободијаду је за штампу приредио Љубомир Ненадовић. Садржи-
ну испитиваног спева чини 6668 стихова. У књизи су опевани сви значајнији
бојеви и битке које су црногорска и брдска племена водила против Турака, Фран-
цуза и других непријатеља Црне Горе за време владавине митрополита из рода
Петровића Његуша.
Урађена је лексичко–семантичка и творбена анализа комплетне антропонимије
и топонимије забележене на страницама испитиваног дела, објављеног 1984. го-
дине у Београду и на Цетињу (тринаесто издање). Приређивачи испитиваног из-
дања Свободијаде су Никола Банашевић и Михаило Стевановић.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Петар Петровић Његош, Свободијада, антропонимија, топони-
мија, лексичко–семантичка анализа, творбена структура имена.
1 jasovicgolub@gmail.com
2 Истраживања су извршена и рад написан у оквиру пројекта 178020, Дијалектолош-
ка истраживања српског језичког простора, који се реализује уз помоћ Министарства

просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.
319
Властита имена и њихово проучавање предмет су интересовања синхро-

нијске и дијахронијске науке о именима. Проучавањем имена појединих
књижевних дела протеклих деценија бавили су се страни лингвисти, оно-
мастичари из источноевропских земаља (Русија, Бугарска), затим јези-
кословци из Пољске, Чешке, Словачке. У Енглеској, на пример, са изра-
дом ономастикона одређених књижевних дела, па и читавих књижевних
корпуса неког писца, почело се још пре два века.
Код нас су већ урађени речници властитих имена у најзначајнијим де-
лима: Боре Станковића, Стевана Сремца, Слободана Џунића, Григорија
Божовића, Петра Д. Петровића, Владимира Бована, Ђокa Oстојића.3
Већина лингвиста и научника који се баве проучавањем језика и фило-
зофије језика сагласни су у дефинисању имена према којима је onim у
ствари језички знак са функцијом појединачног именовања. Односно,
друкчије речено, властито име није ништа друго до скраћени опис нечега
или некога.4
Предмет нашег истраживања у овом раду јесте именослов Свободијаде,
епског спева који има десет певања, дело које је први пут објављено после
упокојења владике Петра II Петровића Његоша, у Земуну 1854. године.5
Његошеву Свободијаду је за штампу приредио Љубомир Ненадовић.
Садржину испитиваног спева чини 6668 стихова. У књизи су опевани сви
значајнији бојеви и битке које су црногорска и брдска племена водила про-
тив Турака, Француза, Mлечана и других непријатеља Црне Горе за вре-
ме владавине митрополита из рода Петровића Његуша.
Овај најопширнији епски спев младог Његоша написан је између 1834.
и 1835. године. У тој раној фази Његошева стварања, која је трајала до
1840. године штампане су његове књиге: Пустињак цетињски, Лијек ја-
рости турске и Огледало српско, у којима су објављене десетине Њего-
шевих песама, песама испеваних по угледу на народне и народних епских
песама.6
3 Именослов романа Нечиста крв објавила је Јелена Стошић, именослов Медовине обја-
вио је Недељко Богдановић, именослов Слободана Џунића урадио је Драган Лилић, име-
нослов прозних творевина Петра Д. Петровића из збирке приповедака Неизмишљени ли-
кови Григорија Божовића објавио је Голуб Јашовић.
4 Џон Серл у свом Огледу из филозофије језика каже: „Да је карактеристика властитог
имена то да га користимо како бисмо могли указивати на исти објекат у различитим при-
ликама” (Серл, 1991, стр. 255).
5 Грађа за овај рад ексцерпирана је из издања Свободијаде које су за штампу приредили
Никола Банашевић и Михаило Стевановић, објављеног у издању београдске „Просвете” и

цетињског „Обода” 1984. године.
6 Најпознатије песме младог Његоша су: Србин Србима на чести захваљује, Заробљен
Црногорац од виле, Нова пјесна црногорска о војни Русах и Тураках почетој у 1828. году,
320
Голуб М. Јашовић – Имена у епском спеву Свободијада…
Композицију Свободијаде чине обимом десет неједнаких певања. Нај-

мање (две–три стотине стихова) имају треће, четврто и седмо певање, а
највише (око хиљаду и/или више од хиљаду стихова) имају прво, друго,
девето и десето певање.
Његош је у Свободијади настојао да сједињавањем класицистичких еле-
мената, призивањем античких хероја, полубогова и божанстава и народне
епске традиције српске и црногорске, позивањем и призивањем српских
старовремских и нововековних хероја увелича и придонесе глорификацији
својих предака на владичанском трону црногорском. На композицију, је-
зик и стил овог Његошевог дела утицала су дела његовог учитеља Симе
Милутиновића Сарајлије: Пјеванија црногорска и херцеговачка, Исто-
рија Церне Горе од искона до новијих времена, Србијанка, и друга дела
античких писаца и његових савременика (Хомерова Илијада и Росијада
руског књижевника Хераскова).
У Свободијади су опеване све значајније битке и бојеви у којима су
учествовали Црногорци, а које су вођене током 18. и 19. века. У првој и
другој песми спева описани су бојеви Црногораца и Турака предвођених
везиром Ћуприлићем, са Црногорцима предвођеним владиком Данилом на
Царевом Лазу. У трећој и четвртој песми опеване су борбе Црногораца
против Љубовића и Ченгића; у петој, шестој и седмој песми опевани су
бојеви Брђана (Пипери, Кучи и Ровчани), у којима се посебно славе под-
визи легендарног Никца од Ровина. У последњој песми Свободијаде (1228
осмераца) опеване су борбе Црногораца и Руса против Наполеонових
Француза, вођене у околини Котора, Конавла и Дубровника.
Ради истицања славе и величине својих претходника на челу Митропо-
лије црногорске Његош се не устручава ни да кривотвори историјске
чињенице. Тако на пример Никола Банашевић наводи податак да је Ње-
гош преправљао историјске чињенице у осмом певању Свободијаде. Побе-
де извојеване у време владике Саве и Шћепана Малог на Чеву и Црмници
једноставно је пребацио у време младог Петра I и владике Данила.
Скоро да нема књижевног дела у коме се некоме или нечему не припи-
сије шта или не одређује простор, место дешавања. И радња ове стиховане
историје црногорске Петра II Петровића Његоша лоцирана је на преци-
зно именовани простор, стару Црну Гору (коју су чиниле Катунска, Ље-
шанска, Ријечка и Црмничка нахија) и Брда (област данашње Црне Горе,
Црмничани, Мали Радојица, Нова пјесна црногорска о боју с низамима у Мартиниће,

Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима, Ода сунцу спјевата ноћу без мјесеца, Мојему
друштву на Петров дан, Плач или жалосни спомен на смрт мојега десетљетњег синов-
ца Павла Петровића Његоша, Глас каменштака и друге.
321
тада под турском управом, у којој су била настањена племена: Бјелопа-

влићи, Пипери, Ровчани, Морачани, Кучи, Васојевићи и још нека друга
мања племена).
Његошеви ликови именовани су именима просто преузетим из онома-
стикона локалних говора, али има и имена преузетих из литературе, из ан-
тичке књижевности, митологије и из историографске литературе.
Регистроване ономастичке јединице подељене су у две групе, антропо-
нимију и топонимију, а оне потом у више подгрупа.
Антропонимијска грађа регистрована у испитиваном Његошевом
остварењу подељена је у следеће подгрупе:
а) лично име + презиме:
„Мехмед–пашо Бушатлијо, дигни војску свуд хваљену” (132); „[…]
онда до два војеводе, Божовићу витез Пејо […]” (106); „Мићуновић силна
Вука којега се мача Турци ка огњена грома боје” (26); „Ми са њима од
времена Думан-паше Ћуприлића непрестано крв лијемо” (127); „Трећу
даде војску хитру Ђурашковић знатну Јанку” (26); „И Капета Хуга
древна […]” (201); „Другу дају бјеличкоме Милић Вуку војеводи” (148);
„Отачество Обилића и крилата војеводе Омућевић силна Реље” (76); „[…]
и Пилетић знатни Ћетко, окупише све пиперско” (106); „Ускоковић
Стано витез, војевода од нахије” (197).
б) само презиме:
„Косанчићу, Југовићи, срећни ли сте витезови” (12); „[…] с једне стра-
не вожд Вјаземски” (192); „Но прискочи Кнежевићу” (182); „Обилићу и
Топлица, Косанчићу, Југовићи, срећни ли сте витезови” (12); „[…] онда
скочи и устаде Љубовићу беглербеже” (66); „[…] једну граду никшићкоме
Мушовићу капетану” (175); „А свједок је тога прави Обилића мач крва-
ви” (11); „Већ на ноге, Ћуприлићу, бранитељу Орканове славе, царства
над царствима” (37); „Онда храброст Пелевића и одважност Обилића у ср-
цима св’јема уђе” (30).
в) лично име – мушко:
„Eво нама Василије, младолика умна вожда” (91); „[…] па Данила по
храбрости себи вождом изабраше” (14); „Слуша Данил, вожд им храбри,
на бојни се мач нагнуо” (20); „[…] Јаковова душа света кад Јосифа позна
сина” (187); „На ти, Јанко, ову војску, с њом западни у Пржнику” (26);
„[…] с двије главе круну диже – са Лазара и Мурата” (10); „[…] па Мах-
муду хитајући на његово упорито отписаше писмо тако” (162); „Махмут
први – син Мустафе” (120); „[…] из синџира несноснога у који га Осман
свеза” (12); „[…] тад владика Петар млади баш Данилов унук прави […]”
322
134; „Радан знатни војевода” (109); „[…] и соколу Јововоме од Његушах

храбру Раду” (148); „[…] к Тугомира древној грађи, Подгорици гласови-
тој” (104).
г) само надимак:
„Али храброст Кара–паше не кће више то растезат” (166); „[…] а пред
њима Дрекалова храбра рода и племена […]” (109); „[…] од Призрена
славна града сестричића Мурто–пашу” (176); „војевода од нахије име-
носне Љеша храбра” (197); „[…] па гласита Ћехај–пашу зовну себе на
капију” (86).
д) надимак + лично име:
„[…] спрам нахије Бјела Павла” (174); „Кара–Махмут, силни везир и
гласити” (158); „[…] да не доби Кара–Махмуд у лијево плеће рану”
(169); „[…] једну даше војеводи Озринићах Драгу знатну” (147).
ђ) лично име + етноним:
„[…] побједитељ Шведа Карла прутска поља сва уступи” (17).
е) лично име + етник:
„Но прискочи Кнежевићу Љешкопољац попе Јово” (182).
ж) лично име + ктетик:
„Са Лазара српског цара” (11); „[…] једну даде Абдул–бегу гусинско-
ме” (174); „бјеличкоме (Милић) Вуку војеводи” (148).
з) само етноним:
„Само знаке што познаше Азијата и Венета” (152); „Откуда сте, Вла-
си, море, и доклен сте наумили?” (96); „Морао би Рим витешки како што
је и Грк храбри овој сили уступити” (28); „[…] родну браћу Русе виђе”
(187); „Виђ потомке Славјанове и војнике Душанове” (12); „Крепке миш-
це Славенина, војске руске, црногорске” (195); „Али тврду трону Славе
Славјанина мишца не да” (185); „Клону слаби пред силнијем, изнемокша
мишца Срба” (11); „[…] У ком турска многа војска безбројена мртва паде
од Србина мишце крјепке” (33); „Али Бошњак, Херцеговац – Срб је тур-
ске вјере збиљски” (70); „[…] свети покор и срамоту нанесене сунцу св’је-
та од Србаља мишце слабе” (37); „[…] ђе год витез особити […] од Срп-
киње породи се” (13); „боје с Турцма честе бити” 14; „[…] изгна Турке и
пос’јече из области Горе Црне” (14); „[…] све Француза изабрана”
(187).7
7 Забележено је двадесетак примера. Најчешће понављани етноними су: Турчин – 114,
Француз – 35, Срб/Србин/Српкиња – 31, Славјан/Словенин/Славјанин – 13, Рус – 10.
323
и) само етник:
„Али Бошњак, Херцеговац – Срб је турске вјере збиљски” (70); „[…]
само знаке што познаше Азијата и Венета” (152); „Хај, на ноге, браћо
Кучи и Брђани сви остали!” (109); „Јусуф–бегу трећу даде од Дибрана
извјеснога” (174); „[…] тад да хитро и ваљатно удре храбри Катуњани”
(177); „Сад Ловћенко посестримо, немој да ти дим пушчани смете виђет
храбра дјела” (170); „Но прискочи Кнежевићу Љешкопољац попе Јово”
(182); „Онда храбри Малисори владаоцу своме љуту […]” (173); „[…] и с
помоћу бојољубне родне браће Приморацах” (186); „Црногорца око би-
стро виђе турско намјерење” (20); „Пак се вију Црногорке у небројна кола
многа око гроба Данилова” (86).
ј) лично име + синтагма са месним одређењем:

„Војсковођи са Цетиња Вукотину” (148); „[…] и соколу Јововоме од
Његушах храбру Раду” (148); „Жутковићу Његош Томо и кнез Станко
од Бјелицах погибоше и осташе” (99); „Јусуф–бегу трећу даде од Дибрана
извјеснога” (174); „другу Мурат–капетану од крајична Колашина”
(175); „Витез Никац од Ровинах, којему ће дјела славит Црне Горе
предјел вјечно” (92); „[…] и Хасана од Тирана” (176).
Део антропонимијске грађе чине свакако и називи празника поменути у
Свободијади. Поменута су само два празника, српски, Видовдан: „И Ви-
довдан данак страшни, с двије главе круну диже” (10); и турски, Бајрам:
„[…] а коњско им месо тада бјеше ка част најславнија мрачне пасхе Бајра-
мове” (71).
Ликови и личности поменути у испитиваном делу припадају различитим
нацијама, различитим верским заједницама, живели су у различитим вре-
менским епохама, различитог су социјалног порекла и статуса, а све то је
утицало на структуру именослова Свободијаде.
Најчешће конструкције таквих личних имена јављају се у форми
двочланих конструкција типа, апелатив + лично име, хипокористик, на-
димак или презиме, као у примерима: Ахмет–паша, серашћер Ахмет,
султан Ахмет, султан Бајазит, Ахмет–бег, капетан Мушовић, цар
Лазар, витез Данил, владика Данил, владика Петар, Мурто–паша,
Мехмед–паша, Јусуф–бег, беглербеже Љубовићу, Скендербег, паша Бу-
шатлија, Махмут Бушатлија; Ахмет силни, Ахмет грозни, Ахмет
Трећи, Франц Први, Петар умни, Петар митроносни, Петар Први.
Регистрована су и имена која говоре о породичним односима, о комуни-
кацији унутар породичне задруге, обраћању међу војницима и саборцима,
о обраћању рођацима, братственицима и саплеменицима: сестрић Мурто,
324
братанић Мехмед–паша, брат Ибрахим, син Јосиф, … бјеловласа шћер

Олимпа; кћер Јунона, витез Данил и слично.
У осмерцима Његошеве Свободијаде бележимо бројне синтагме у којима
се антропониму додаје атрибут или атрибутив помоћу којих песник иска-
зује свој став према учесницима у описаним ратним сукобима. Те су стога
у спеву најчешће помињани називи: Црна Гора/Гора Црна, Црногорци,
Срби, Српство, Турчин/Турци, Турство. Његошу су Црногорци, разум-
љиво, углавном: гласовити, бојељупци, славоносни, храбри, свагда силни,
врсни, хитри; а Турци и Млечићи су: гнусни, бијесни, мрски, безакони,
глупци, погибши, клети, огњене змије, мртви, али и: силни, храбри, зорни,
витешки.
У Свободијади, изузимајући име мајке прапророка Мухамеда Амене,
нема женских личних имена.8 Регистровано је укупно педесетак мушких
личних имена, а нека од њих се понављају и по неколико пута.
Поред личних имена српског, односно словенског порекла типа: Вук
(7х), Вукотин, Драго, Душан, Јанко (4х), Раде, Радан (2х), Станко,
Стано, Тугомир, Ћетко, јављају се и хришћанска, календарска имена:
Василије, Данил/Данило, Лазар, Перо, Петар (10х), Марко, Никац
(7х), Никола, Томо.
Записан је, разумљиво, и значајан број имена оријенталног порекла
типа: Абдолах, Абдул, Амурат, Ахмет, Бећир, Бајазит, Думан, Ибра-
им, Ибрахим, Мурат, Јусуф, Махмут/Махмуд, Мустав, Мустафа (5х),
Оркан, Осман (7х), Отман (6х), Оркан, Ресул, Топал (5х), Хасан, Скен-
дер (4х) (пореклом од грчког имена Александар); имена преузета из гер-
манских и романских језика: Карло, Леонид, Франц (2х), Хуго, Леополд.
Посебну подгрупу имена чине теоними (имена божанстава) преузети из

античке грчке и римске митологије:
а) из грчке митологије:
„[…] док Аполон бистри сакри своје чело поносито у Тритона мрачно
царство” (31);9 „Аврорино бистро чело, изведоше витезове на друм чисти
и широки” (96);10 „Аполон је своје очи од неправде те сакрио, и Астреа
8 Једино женско лично име регистровано у Свободијади јесте Амена, име мaјке свеца
Мухамеда, оснивача исламске вероисповести (Стевановић, 1983, стр. 531).
9 Аполон (Απόλоν) је једно од дванаест олимпских божанстава, заштитник од зла
(Срејовић–Цермановић, 1987, стр. 38).

10 Аурора, односно Еоја (ΗωΔσ), код Његоша Аврора је грчка богиња јутарњег румени-
ла и зоре. Супруга бога Титона (–138).
325
сјајне дворе” (59);11 „Кад га Еол зајми хитри из њедарах океана” (10);12
„[…] док Аполон бистри сакри своје чело поносито у Тритона мрачно
царство” (31)13; „Исход њежне љубимице Ориона и Титона, преходнице
Аполона” (32);14 „Исход њежне љубимице Ориона и Титона, преходнице
Аполона” (32);15 „[…] којега се крепкој вољи Посидона страшно царство
покорило и предало” (16);16 „Поче Гипнос први санак из њедара Танато-
са […]” (30);17 „[…] лучесипни Титан бистри” (200);18 „Откуд свјетлост
истјецаше и ума се Феб рађаше” (9);19 „[…] распространи мрачно царство
тавне ноћи и Ереба” (10);20 „Поче духом Немезисе против Турства сваки
дисат” (14);21 „[…] из њедарах Танатоса од мачева и сабаљах” (30);22 „И
којега сабља брани Селенино плаво царство” (18);23 „[…] и смршене баци
мисли Морфејеве пробирати” (32).24
б) из римске митологије:
11 Астраја (Аστραία), у Свободијади Астреа, је грчко божанство које је персонифика-
ција сазвежђа Девице (Срејовић–Цермановић, 1987, стр. 59).

12 Еол (Аῐоλоς) je бог ветрова у грчкој митологији.
13 Тритон (Тριτον), у грчкој митологији једно од морских божанстава, Посејдонов и Ам-
фитритин син (Срејовић–Цермановић, 1987, стр. 425).

14 Титон (Тιϑωνός) је син тројанског краља Лаомедонта и супруг богиње Еоје (Срејо-
вић–Цермановић, 1987, стр. 420).

15 Орион (Ώριων) је грчко божанство које персонификује џиновског ловца изузетне ле-
поте (Срејовић–Цермановић, 1987, стр. 308–309).

16 Посејдон (Πоσείίδоν), код Његоша Посидон, је Зевсов и Хадов брат (Срејовић–Цер-
мановић, 1987, стр. 355–357).

17 Хипнос (Ύπνος), у испитиваном Његошевом спеву Гипнос, персонификација је сна и
брат бога смрти Танатоса (Срејовић–Цермановић, 1987, стр. 485–486).

18 Титани (Тιτᾶνες), код Његоша у једнини Титан. Шест синова и шест кћери Урана и
Геје (Срејовић–Цермановић, 1987, стр. 419–420).

19 Феба (Фоίβη), у Свободијади се употребљава само у облику мушког рода Феб. Феба је
једна од три титанке, кћери Урана и Геје, једна од господарица делфијског пророчишта
(Срејовић–Цермановић, 1987, стр. 431).
20 Ереб (Ἒρεβος), код старих Грка једно од божанстава таме и Подземља, син Хаоса и
брат Ноћи (Срејовић–Цермановић, 1987, стр. 140).

21 Немеза или Немезида (Νέμεσις), код Његоша се употребљава у форми женског рода
Немезиса. Богиња правде и праведне срџбе (Срејовић–Цермановић, 1987, стр. 281–282).

22 Танатос (Θάνατος) бог смрти.
23 Селена (Σελήνα), богиња месеца, кћер титана Хипериона и титанке Теје (Срејо-
вић–Цермановић, 1987, стр. 378).

24 Морфеј (Моρφεύς), грчко божанство сневања, један од многобројних Хипносових си-
нова (Срејовић–Цермановић, 1987, стр. 274–275).
326
„Ахмед прими заповијед, па Белони турској каза” (18);25 „[…] ђено Вул-
кан гнуства Турства кује маче” (15);26 „[…] божаствена кћер Јунона
својим млеком задојила” (36);27 „Ономе л’ се та противи што из руке Јупи-
тера узе страшни треск громовах” (15); 28 „[…] узе страшни треск громо-
вах, што из руке грозну Марсу узе копље, штит и сабљу” (15–16);29 „[…]
штит узела, уграбила Минервиној божественој, умној руци свемогућој”
(121).30
Битке и бојеви опевани у овом спеву одиграле су се на терену који је
Његош веома добро познавао, па је сваки и најмањи кутак прецизно име-
новао његовим локалним називом. И учесници у тим сукобима, придошли
из разних крајева Отоманске империје или из суседних турских покрајина,
такође, имају места свог порекла. У спеву се помињу и друга такозвана
крајевна имена, као што су имена држава, континената и градова који су
по било ком основу били у вези са догађајима опеваним у Свободијади.
Топономастичка грађа употребљена у Свободијади подељена је у чети-
ри групе: имена насељених места, крајевна имена, микротопонимија и хи-
дронимија:
а) имена насељених места (ојконимија):
„Онда ми је Гора Црна, по навјету Москве цара” (17); „[…] близу града
од Новога” (188); „Све Његуше и Цетиње ненасити плам изгорје” (55);
„[…] руком Париз к себи узе” (185); „из Петрова Града дична” (209); „У
бјеличко село Предиш” (140); „[…] од Призрена трононосна, кому хра-
брост и везирство по насљедству долазаше” (114); „[…] спасоше се
стидним бјекством пут Рагузе древне знатне” (187); „Морао би Рим вите-
шки” (28); „[…] три јуначка њему села; Круг, Ровине и Трњине са живијем
огњем ужди” (70); „[…] пошиљаху и даваху Скадар, Травник, Сарајево”
(145); „[…] сву Сјеницу, село кучко, изгореше, похараше” (115); „[…] па
их носе на капију огњенога дивна Скадра” (104); „[…] на Слатину табор
војсци поставише храброродној” (165); „око града два царева, тврда Спу-
25 Белона (Bellona), римска богиња рата.
26 Вулкан (Vulcanus/Volcanus) је стари италски бог ватре (Срејовић–Цермановић,
1987, стр. 88–89).
27 Јунона (Iuno), римска богиња Месеца и порођаја, једно од од највећих римских бо-
жанстава (Срејовић–Цермановић, 1987, стр. 182–183).

28 Јупитер (Iuppiter), врховни бог римског пантеона, бог неба и муња (Срејовић–Церма-
новић, 1987, стр. 183–184).

29 Марс (Mars), римски бог рата, владар бојних поља и родних њива (Срејовић–Церма-
новић, 1987, стр. 245–246).

30 Минерва (Minerva), римска богиња, заштитница занатлија и уметника.
327
жа, Подгорице” (103); „Мушко лудо и све женско довед’ робјем у Стам-
болу” (18); „[…] на широке Суторине” (188); „[…] од Шампања и То-
каје” (212); „Па Травника везир брже силновите војске скупи” (87);
„Разасу се од Новога до Требиња града древна” (205); „На два брдска
храбра села, на Ћурилац и Стијену” (159);
б) локални називи (микротопоними):
„Све смо наше овце б’јеле у Дурмитор поносити оставили, нека пасу”
(97); „њежна сјајна њена крила кроз прозоре Ете храма” (149); „[…] и
планине двије гласне, међ Морачом и Ситницом, Жутом ст`јеном и Гори-
цом” (39); „[…] од Бјелицах до Заљута” (140); „[…] са свих странах
слеће војска на Златичко равно поље” (114); „Хемус горди нити Кавказ
уставити није мога” (56); „[…] устреса се и зајеча в’јенац Кома брилијан-
тни” (108); „[…] од витештвом гласна Кчева” (82); „Сила бјеше притисну-
ла одна Гарча додна Лисца” (140); „Која ваша дјела гледам са Ловћена
високога” (153); „[…] од Мораче, хитро пређе Љешкопољу пространоме”
(39); „Сад, високе жителнице Геликона и Парнаса” (29); „[…] међу брда
два висока, међу Врањом и Пржником” (24); „[…] веће чека Романије
силну војску и војводу” (130); „Никац пође са дружином ноћу на друм од
Рудинах” (96); „Гоне Турке Црногорци до Солилах, дична поља” (56);
„На Стијену јуриш снажно учинила војска турска” (107); „[…] умру с ма-
чем у рукама, ка витези Термопилах” (95); „У та доба Ахмет–паша на Ће-
мовском равном Пољу” (27); „[…] којијем је војска турска на крваве Убле
прошла” (96); „[…] тад безглавну турску војску у крваве Убле Цуцке”
(100); „Црногорци ноћно себе стан савише на Фратарско равно поље”
(197); „Царев лаз му име вјечно, нарекоше да се зове” (33); „Лаз Царев,
[…] који храброст нашу памте и дан Лаза царевога” (40); „Паша хитро с
војском спаде на простране Цуцке Убле” (88);
в) крајевна имена:
„[…] и оружје громко сјајно диже Боком, Далмацијом” (187); „[…] змај
Азије и Европе” (135); „[…] која се је славом браном потомаках Египто-
вих окрунила и подигла” (16); „Који војске турске воде херцеговске и бо-
санске на Загорје искупише” (66); „Илирије брже дука тријест хиљад вој-
ске посла” (187); „[…] но кад многе лађе дошле на прехитра своја крила
близу Кипра и Кандије” (60); „Од нахије српске двије, од Катунске и Ри-
јечке” (137); „[…] коју ми је мач прађеда на Косову с крвљу тешком поко-
рио и добио” (15); „Хај, на ноге, браћо Кучи и Брђани сви остали!” (109);
„[…] ал му силу божествену вјечно скрити, угасити међу Млетке и Стам-
болом” (125); „И Мореју тад узеше” (61); „[…] на острошки друм широки
међу Брда и Никшиће” (138); „[…] уступила и предала хитра Перса на бој
328
руке” (16); „Да се чељад црногорска по Приморју сва пофата” (57); „На
нахије српске двије наредише да ударе – на Црмничку и Ријечку” (42);
„Руси к Русиј` родној земљи” (209); „[…] ал синовах Сармације, којијема
бесамртно име даде њина храброст” (202); „Кад Србије храбри синци са
очима видијеше […]” (134); „[…] синови се Туркистана по држави пад-
шој Срба разасуше” (11); „Сташе брдски витезови преко Турске пролећа-
ти” (113); „[…] а Франције сила крену” (189); „[…] кад удари на нахију,
на Црмницу плодоносну” (130); „[…] од Шампања и Токаје” (212);
г) воде и водени токови (хидроними):
„Адријатик ломи своје […] вале мрачне и брегове” (187); „[…] у крвави
крај Бојане Скадар тврди и гласити” (129); „[…] украј Вира на рјечицу”
(155); „[…] на источник бистротечни од Влахиње знатне воде” (24); „[…]
и ријеке двије знатне, тихе Зете и богате” (103); „[…] над Марицом би-
стротечном” (129); „[…] пак отолен сила крену на газове брозотечне од
Мораче хитро пређе” (39); „Како дука са сенатом прими писмо гордовлаца
Дарданелах, Пропонтиде” (126); „[…] открај поља до Рибнице, која тече
близу града” (118); „[…] и планине двије гласне, међ Морачом и Ситни-
цом” (39); „[…] те пијете воду бистру с источника божествене Хипокрене
геликонске” (100).
Регистровано је укупно 155 топонима међу којима је највише ојконима
(53 имена), крајевних имена (49 назива), микротопонима (41 пример).
У нашој грађи налази се и дванаест имена за именовање вода и водених
токова.
Топонимију Његошеве Свободијаде чине углавном једночлани називи
типа: Гарач, Горица, Јаворје, Ком, Пржник, Солила, Убли; али има и
двочланих именовања типа: Дебели Бријег, Жута Стијена, Златичко
поље, Ћемовско Поље, Фратарско поље, Цуцке Убле.31
Занимљиво је да аутор испитиваног спева нека имена употребљава у
облику какав тај назив има у језику из којег је преузет. На пример: Гели-
кон и Гипнос уместо Хеликон и Хипнос, Аврора уместо Аурора, Франција
уместо Фрaнцуска, преузети су из руског језика.32 Из италијанског језика
бележимо имена Адријатик и Адријатско море, Рагуза уместо Дубров-
ник. Нека имена Његош употребљава у дијалекатској форми (Ћетко,
Станко од Бјелицах, Никац од Ровинах), или у каквом другом супстан-
дардном фонетском и морфолошком облику. На пример: Перса уместо
Персија, Мустав и Мустафа, Махмут и Махмуд, Думан уместо Нуман,
31 Јединидвочлани ојконим је Петров Град. Трочланих и вишечланих назива нема.
32 Таквих примера има и у другим Његошевим делима: Австрија уместо Аустрија
(Стевановић, 1983, стр. 529), Швеција уместо Шведска (Стевановић, 1983, стр. 658).
329
Посидон уместо Посејдон, Белтрон уместо Бертран, Делгог уместо Дел-

горг (Delgorgue), Атил уместо Атила, Карло уместо Карл (Karl Ludvig
Johan Habsburg) и тако даље.
На крају треба рећи и то да је у Свободијади Петра II Петровића Њего-
ша, у спеву који има 6668 стихова штампаних у првом, Ненадовићевом из-
дању (213 страница текста), забележено 330 ономастичких јединица: 175
антропонима и топонима домаћег и страног порекла или 53% и 155 топо-
нима или 47% од укупног броја регистрованих ономастичких јединица.33
Agić, S. (1988). Muslimanska lična imena sa etimologijom, etimološkom grafijom i
semantikom. Sarajevo: Starješinstvo Islamske zajednice Bosne i Hercegovi-
ne, Hrvatske i Slovenije.
Богдановић, Н. (2009). Именослов „Медовине” Слободана Џунића. У: Именосло-
ви српких писаца. Ниш: Центар за научна истраживања САНУ и Универ-
зитета у Нишу, Одсека за српски језик 105–125.
Грковић, М. (1977). Речник личних имена код Срба. Београд: „Вук Караџић”
7–325.
Димитријевић, (2009). Именослов „Ивкове славе”. У: Именослови српких писаца.
Ниш: Центар за научна истраживања САНУ и Универзитета у Нишу, Од-
сека за српски језик 35–60.
Јашовић, Г. (2011). Именослов „Неизмишљених ликова” Григорија Божовића.
У: Истраживања српског језика на Косову и Метохији. Косовска Митро-
вица: Филозофски факултет 3 (2010) 85–119.
Јашовић, Г. (2011). Голуб Јашовић, Именослов прозних творевина Петра Д.
Петровића. У: Истраживања српског језика на Косову и Метохији. Ко-
совска Митровица: Филозофски факултет 3 (2010) 120–158.
Јашовић, Г. (2012). Голуб Јашовић, O именима у књигама приповедака „Јечиш-
те” и „Сучелице на Тари” Ђока Остојића. У: Стваралац и творевина, жи-
вот и рад Ђока Остојића. Београд: Свет књиге 72–97.
Остојић, Б. (1992). Iз црногорске лексикографије и лексикологије. Никшић: Из-
давачко предузеће Унирекс.
Петровић, Његош, П. (1984). Свободијада и Глас каменштака. У: Целокупна
дела Петра II Петровића Његоша 2, (приредиили Никола Банашевић и ми-
хаило Стевановић). Београд: Издавачко предузеће Просвета и Цетиње:
Издавачко штампарско предузеће Обод.
33 Многа имена се јављају више пута, а међу њима предњаче називи Турчин/Турци/
Турство (142х), и Црна Гора/Гора Црна и Црногорци са 130 потврда.
330
Поповић, М. (1975). „Петар II Петровић Његош”. У: Романтизам I. Београд:

Издавачко предузеће НОЛИТ 171–256.
Савић–Грујић, (2009). Ана Савић–Грујић. Именослов „Божјих људи” Борисава
Станковића. У: Именослови српких писаца. Ниш: Центар за научна ис-
траживања САНУ и Универзитета у Нишу, Одсека за српски језик 78–84.
Серл, Џ. (1991). Огледи из филозофије језика. Београд: Издавачко предузеће
НОЛИТ.
Срејовић, Д. и Црмановић, А. (1987). Речник грчке и римске митологије. Бео-
град: Српска књижевна задруга.
Стевановић, М. (1951–1952). Михаило Стевановић, „Неке особине Његошева
језика”. У: Јужнословенски филолог. Београд: Институт за српски језик
САНУ 19 (1–4) 17–33.
Стевановић, М. (1983). Речник језика Петра Петровића Његоша II. Београд:
Српсака академија наука и уметности, Титоград: Црногорска академија
наука и умјетности и Цетиње: Издавачко предузеће Обод 529–660.
Стошић, (2009). „Именослов ’Нечисте крви’”. У: Именослови српких писаца.
Ниш: Центар за научна истраживања САНУ и Универзитета у Нишу, Од-
сека за српски језик 61–77.
Hraste, M. (1961/1962). „Vlastito ime u Jugoslovena”. Jezik 9, Zagreb, 33–34.
Šimunović, P. (1976). „Ime u funkciji književnog dela”. Onomastica jugoslavica 6,
Zagreb.
Škaljić 1985: Abdulah Škaljić, Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo: Izda-
vačko preduzeće Svjetlost.
331
GOLUB M. JAŠOVIĆ
NAMES FOUND IN THE EPIC POEM

“SVOBODIJADA” WRITTEN BY PETAR II
PETROVIĆ NJEGOŠ
This paper deals with the names that occur in the epic poem “Svobodijada”
written by Petar II Petrović Njegoš. It is consisted of ten chapters and it was
published posthumously in Zemun in 1984th.
Njegoš’s “Svobodijada” was edited and published by Ljubomir Nenadović.
This poem is consisted of 6668 lines. The book describes all important battles
led by Montenegrin and hillmen tribes against Turkish, French and other en-
emy armies during the reign of metropolitans descending from the line of
Petrović Njeguš.
Lexical, semantical and formational analyzes of complete anthroponomy
and toponymy have been conducted on the 13th edition published in 1984 in
Cetinje and Belgrade. Editors of the examined “Svobodijada” edition are
Nikola Banašević and Mihailo Stevanović.
KEY WORDS: Petar Petrović Njegoš, Svobodijada, anthroponomy, topony-
my, lexical and semantical analyzes, formational name structures.
332
821.163.41.09-1
ДАНИЈЕЛА М. ПОПОВИЋ1
Универзитет у Нишу
Ниш, Србија
ЛИКОВИ ЖЕНА
У ОГЛЕДАЛУ СРПСКОМ
ПЕТРА ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША
САЖЕТАК . Збирка народних епских песама Огледало српско, коју је 1846. годи-
не објавио Петар II Петровић Његош, формирана је, између осталог, са одређе-
ним политичким и националним циљевима. Слика бескомпромисне борбе за осло-
бођење од Турака у овом зборнику била је пример за углед. Какву су улогу у
таквом контексту имали ликови жена? Јунакиње у Огледалу српском постављене
су готово раме уз раме са јунацима епских песама о најзначајнијим бојевима Цр-
ногораца. Јесу ли оне формиране уз учешће типских елемената? Да ли се у песма-
ма запажају примери епског модела делија–девојка? У коликој мери је на њихово
обликовање утицала ратничко–патријархална свест? Да ли је у песмама овог
зборника активна компонента женског осећајног (мајка, сестра, љуба), или се на-
лази у сенци жене ратника?
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Његош, Огледало српско, епска песма, лик.
Огледало српско зборник је народних песама које је 1846. године у

Београду објавио црногорски владика и песник Петар Петровић Његош.
Песме за збирку одабрао је преузимајући их из објављених, штампаних
1 taja@ptt.rs
333
извора какви су Вукова трећа књига Народних србских пјесама из 1832.

године, Историја Црне Горе и Пјеванија црногорска и херцеговачка Си-
ме Милутиновића Сарајлије и алманах „ Грлица”
Огледало је у науци о усменој књижевности прихваћено као антологија
у којој су објављене песме о бојевима за ослобођење од Турака, антологија
песама које нису „све чисто народне по постанку” (Пешић, 1997,
стр. 178). Једна од најчитанијих и најпопуларнијих књига у своме време-
ну, Огледало је представљало „народну књигу широко схваћеног патрио-
тизма” (Меденица, 1975, стр. 149), пре свега због чињенице да је у њу,
поред песама о бојевима Црногораца, Његош унео и песме о бојевима за
ослобођење Србије, „дајући збирци на тај начин дубљи и шири смисао”
(Меденица, 1975, стр. 149).
Прилично обимна и дуговека научна расправа водила се око питања ау-
торства појединих песама, нарочито око оних којима је аутор могао бити
управо Његош (Д. Вушовић, Н. Томић, Н. Банашевић, М. Меденица,
С. Калезић и други). Потрајала је до наших дана. У науци се, углавном,
није сумњало у то да су песме у овој збирци „биране и изабране превасход-
но због политичких импликација које садрже” (Љубинковић, 2000,
стр. 235),2 усклађене са „државничким и политичким интересима” (Кили-
барда, 1995, стр. 461). Сукоби са спољашњим и унутрашњим непријате-
љима црногорског народа и државе нагнали су Владику да песмом учврсти
свест о неопходности борбе без престанка, да народну уметност искористи
за узвишене васпитне циљеве. Одабрао је, притом, адекватан медиј:
„Гусларско праћење свих важнијих, понекад и мање важних,
догађаја била је такорећи друштвена потреба, уствари нека вр-
ста јавне речи која је меродавно доносила оцене о догађајима и
њиховим учесницима” (Меденица, 1975, 141).
Неколико питања постављено је приликом приступања проучавању
женских ликова у овом Његошевом зборнику народних песама. Какву су
улогу у таквом контексту имали ликови жена? Јесу ли јунакиње ове збир-
ке формиране уз учешће типских елемената? Да ли се у песмама запажају,
како би се дало очекивати, примери епског модела делија–девојка? Поред
2 Са овим је уверењем у непосредној вези и став истог аутора да Огледало српско не
представља антологију, већ избор народних песама: „Избор који је начинио владика више
је него ли осмишљен. Њему су биле потребне одређене, не које друге песме. Он није на-
родне песме сакупљао, већ можда по народу тражио што му је одговарало. Верујем да када
то није налазио, а политичке идеје често се не могу у пракси потврдити и документовати,
мењао је у народној песми ‒ све: и време и место и учеснике догађаја и став певача”
(Љубинковић, 1975, стр. 245).
334
Данијела М. Поповић – Ликови жена у Огледалу српском…
настојања да одговоримо на ова питања, покушали смо да утврдимо и да ли

се може говорити о осетном утицају Његошевих интервенција на слику
жене и њену улогу у епском свету Огледала српског.
Висок степен типизираности женских ликова у народној епској поезији
потврђују и јунакиње у песмама Његошеве збирке и то на готово свим ни-
воима, почев од номенклатуре, делокруга, присутности у одговарајућим
композиционим моделима, до формулативних описа и сцена. Оне готово да
не излазе ван оквира утврђених традицијом. Одређене, пре свега, срод-
ством са јунацима (мајка Беке Турчинова, кнежева љубовца, вјерна љуба
кнеза Мојисија, млада Ђорђиница), жене ретко имају лична имена. Када
су она и истакнута, маркирана су упућивањем на припадност јунаку, по-
родици и племену (Крсте Мојашева, Гашова Крстиња, Бела Стани-
шића, Плана Томашева).
Према мушкарцу, ратнику, симболу снаге и активном принципу, пос-
тављена је жена као слаба, пасивна и у формулама које епски певачи ко-
ристе да опишу планове/претње противника: „Што је мушко, и старо и
младо, / погубићу сабљом свеколико, / што ли женско, младо и лијепо / то
ће бити у ропство узето” (ОС, 1951, стр. 137); „Све мушкиње под мач уда-
рите, / а женскиње под робље доведте” (ОС, 1951, стр. 359). Таквих слика
има и на другим местима, у исказима јунака који храбре једни друге, са
маркирањем простора и акција које припадају жени – затворено, ограђе-
но, неактивно, насупрот мушком ‒ отвореном и активном („Ми нијесмо
једне женске главе / под затвором женски да помремо, / па да цркву крви
обојимо, / да костима цркву потрусимо, / већ хајдуци, убојни јунаци, /
што замећу по крајини кавгу / […] / да идемо да сретнемо Турке / да се да-
лек' с њима побијемо, / ђе је свему свету на видику”; ОС, 1951, стр. 287),
као и у сликама последица ратних сукоба („Ђе гођ бјеше лакца и бојника,
/ све погибе, ништа не остаде, / до момчади луде и невјеште / и црнијех,
вило, удовицах, / удовицах како кукавицах”; ОС, 1951, стр. 79).
Ни овој епици није страно омаловажавање, подсмевање и вређање јуна-
ка у формулама у којима су поистовећени са женом и негативним њеним
особинама: Пи, сердаре, женска страшивице (ОС, 1951, стр. 205); а три
брата ка три женетине (ОС, 1951, стр. 153); муч', ђевојко, а не мио сине
(ОС, 1951, стр. 20); жена био тко ти побјегао (ОС, 1951, стр. 195, 332,
365); што ме бијеш ударцем женскијем (ОС, 1951, стр. 183).
Поред отимања плена, освете, крађе оваца и сличног, сукоби су, у Огле-
далу српском, мотивисани и одвођењем, отимањем жена. Јунакиње које су
предмет жеље Турака брањене су одлучно, до крви. Од свих захтева које
изазивачи сукоба постављају пред јунаке, једини апсолутно непри-
хватљив је давање жене на поклон: „Вољан да си, пашо господаре, / даће-
335
мо ти блага двјеста ћесах / и вељијех стотину воловах,‒ / на Куче се ни-

шта познат неће; / ма не дамо педесет невјестах / без крваве сабље и
пољане” (ОС, 1951, 110); „Ма је мука уграбит Српкињу / из крвава брат-
ства Никчевићах / без просућа крви од јунака” (ОС, 1951, стр. 490). Ако
су одведене, одведенe су „на срамоту” сродника и племена, јунака поједи-
начно: „[…] вјерну ми је заробио љубу, / Турцима је љуби на срамоту”
(ОС, 1951, стр. 70); „А кад дошли у село Стубицу / и пусту је кулу угле-
дао, / ђе је њему кула поробљена / и млада му снаха одведена: / ’Алах, ‒
рече ‒ до бога милога, / ја не жалим моју пусту кулу, / него жалим моју
снаху младу, / коју мене одведоше Турци; / већ образа на Крајину немам,
/ кориће ме с тијем Црногорци / док је мога рода и порода, / боље ми је
ноћас погинути, / но срамотно вијек вјековати!’” (ОС, 1951, стр. 492);
„Влахињу ћу младу обљубити / на срамоту Лазаревић Луки / и Чупићу
који Дрине чува” (ОС, 1951, стр. 358).
Идеал женске лепоте, у епици одређен најчешће поређењем са вилом,
допуњен је у једном од примера у Огледалу и квалитетом типичним за ју-
начки, мушки свет: „Јест кнегиња као горска вила / по два коња успоред
прескаче” (ОС, 1951, стр. 77).
Иначе, описа женске лепоте у песмама ове збирке нема много. Чак и
када су мотиватори сукоба, и у приликама у којима противнике на насилно
одузимање и овођење гони похота више но потреба за орођавањем (Браун,
2004, стр. 169), осветом због отетог плена и побијених сродника (Удар на
село Трњине), јунакиње су, углавном, одређене као младе и лијепе, при-
кладне ђевојке, ђевојка дивна, женско по прилици.
Жене се у Огледалу српском често региструју и као колективни ликови.
Оне су део групе као робље (ОС, стр. 110, 137, 310), удовице (ОС, стр. 65,
79), нејач која остаје у дому: мајке, жене („Оставише мајке и љубовце”,
ОС, стр. 219; „[…] а за њима гологлаве љубе / за мајкама боса ђеца пи-
ште”, ОС, стр. 414, 471).
Ликови жена уклапају се најчешће у делокруге помоћника, саветника,
жртве, када су у питању колективни ликови, и јунака (мада је за активност
јунакиња у овом делокругу забележен само један пример).
Као саветодавци, јунакиње у овим песмама углавном су окренуте ка де-
ловању ратника на бојном пољу, не и у сфери породичних односа, тради-
ционалних друштвених релација (Самарџија, 2008, стр. 248). Њиховим
заслугама уређују се поступци мушкараца: јунак у песми Вук Томановић
храбри саборце позивајући се на речи којима га је мајка, Црногорка и
Спартанка, у бој испратила: „Хајде збогом синко, Сенић Живко! / Нема
мати но тебе једнога: / кад ми с пута донио срамоту, / већ те мајка жива не
336
виђела, / остала ти мајка кукавица!” (ОС, 1951, стр. 102). Снага савета
овакве природе, по традицији, додатно је ојачана клетвом.
У делокругу саветодавца крећу се и јунакиње које прекором усмеравају
ратнике ка жељеном циљу – смрти и истребљењу непријатеља. Када, на-
кон сукоба, ратници намеравају да „на откупе дају” заробљене Турке, же-
не коригују њихово деловање: „Но их женска глава укорила, / вјерна љуба
кнеза Мојисија / […] / Ој, ђевере Којичићу Вуче, / спомени се, Вуче, удо-
вицах, / удовицах, црних кукавицах, / ономлани што су остануле / ку-
кајући и сузе ронећи / без мужевах и без бранитељах. / Није ли ви зазор и
срамота / да ви браћу своју не светите, / но пуштате Турке на откупе”
(ОС, 1951, 65). Прекор који изриче снаха у песми Удар на село Трњине
још је изразитији: корећи девера, она срамотно и недостојно у откупу ис-
тиче захтевом да њих двоје замене улоге: „Дај ми ножа, а на ти куђељу /
да посјечем бега Љубовића” (ОС, 1951, стр. 82). У оваквој позицији на-
лазе и се колективни ликови ‒ чевске покајнице, удовице као статисти, али
и као активни опоненти:3 Туркиње жабљачке враћају своје ратнике на
бојно поље сличним укором: „Пи, сердари, женске страшивице: / будили
сте силу сакупили, / сакупили ћенар и крајину, / седам хиљад љуте Арба-
није, / што бјежите главом без обзира!” (ОС, 1951, стр. 471).
У грађи је забележен само један пример у коме се жена јавља као тзв.
осујећени саветодавац: у поменутој песми Похара Жабљака, у којој јунак
не слуша љубина упозорења и страда.
Функцијама типичним за делокруг помоћника, јунакиње се још више
приближавају „мушким” пословима: за разлику од оних из делокруга саве-
тодавца, које вербалном акцијом изазивају крвопролиће, оне делују не-
посредно на бојном пољу, додају оружје или беже из турског табора, пре-
носећи вести својима, показују блискост са јуначким светом познавањем
пушке по пуцњу и слично (ОС, стр. 145–148, 246).
Усамљен је пример јунакиње која функционише у делокругу јунака.
Жена ратник у песмама из Огледала српског не појављује се, како би се
очекивало, у оквиру модела делија девојка. Иако наслов песме Клоринда
српска директно упућује на јунакињу Тасовог Ослобођеног Јерусалима4 –
Клоринду, жену–ратницу – Плана Томашева у основи не одговара овом
типу, пре свега због чињенице да у обликовању њеног лика нема елемена-
та прерушавања и напуштања простора који припада жени. За разлику од
епских јунакиња које, прерушене у мушкарце, спасавају мужеве ропства,
замењују очеве на мегданима, Плана ратује на свом простору. Угрожена и
3 Видети: Самарџија, 2008, стр. 263–269.
4 Видети: Тасо, 1957; Hall, 1998; Leksikon svjetske književnosti, 2004.
337
ојађена, она само на мах реагује као жена, јадикујући над губитком и тра-
жећи заштиту, мада се чини да се о њеном исказу може пре говорити као о
прекору него о позивању у помоћ: „А ђе си ми, Драговић Томашу, / Ђе је
твоја свијетла латинка / што те дичи по Морачи Горњој / и знаду те киће-
ни јунаци! / Мене младу заробише Турци, / ухвати ме Париповић Зуко, /
оте мене сина из наручја / и баци га у воду Морачу, / Морача га вода од-
нијела, / јадну младу уцвијели мајку” (ОС, стр. 210).
Већ прву прилику јунакиња користи и узима учешће у боју. Када њен
муж из заседе убије силника, Плана скида оружје са мртвог Турчина,
убија другог нападача и разбојиште напушта „здраво и весело” носећи
ратни плен. Певач је у свет јунака „уводи” и формулом типичном за сцене
завршетка сукоба са непријатељима, формулом која садржи убијање не-
пријатеља, освајање оружја и напуштање бојишта („Зуко паде, а Плана
припаде / те му скиде свијетло оружје / […] / дочека га Томашева Плана
/ малом пушком Париповић Зука, / те Турчина добро погодила: / посред
пуца ђе му срце куца; / паде Турчин у зелену траву / […] / и унесе свијет-
ло оружје”; ОС, стр. 211)5. Незаштићена, она преузима функцију мушке
главе и притом добија све оно што мушкарцима у таквим пословима при-
пада: формално – ратни плен, суштински – снагу и славу браниоца дома,
породице и рода. Таква би се могла поредити са женама „мужаственим” из
српских средњовековних књижевних списа (Летић, 2009, стр. 111–112;
Томин, 2011, стр. 89–94).6
Учешће женских ликова у сукобима са непријатељем може се сагледава-
ти у следећим нивоима који су одређени простором, позицијом/природом
деловања и чином:
5 Упоредити нпр. са формулама: „Тадер Раде пали џефердара / и погоди Мињу Кала-
бића, / а Вукота убио Милету; / Ту падоше оба Калабића / пристигоше оба Балетића /
узеше им главе и оружје” (ОС, стр. 166); „Кад се виђе Лазар Кустодија, / од образа пали
џефердара: / стара му га срећа нанијела / те погоди Бећу буљубашу, / поштети му токе на
прсима / а отвори прозор на леђима; / Бећа паде на зелену траву, / а припаде Кнежевићу
Драго, / уграби му главу и оружје” (ОС, стр. 195).
6 Поређења са грађом српске средњовековне књижевности могла би се проширити и на
питање положаја жене у породици, као и њеног односа према мушкарцу: „Поред припад-
ности вишој класи као важној компоненти лепоте у феудалном друштву, друштвени поло-
жај жене подразумевао је и њен однос према мужу, као господару, и мушкарцу као стубу
патријархалног друштва […] У средњовековним делима, углавном посвећеним идеалном
мушкарцу као земаљском анђелу и небеском човеку, жена је беспоговорни извршилац ње-
гове воље, срећна у његовој сенци, што је некад, као у житију св. Владимира Зетског, сим-
болично назначавано и њеним сахрањивањем у дну мужевљевих ногу” (Летић, 2009,
стр. 109).
338
– Јунакиње остају у дому, остављају их мушкарци (синови, „господа-

ри”) који одлазе у бој. Примери су најчешће обликовани словенском
антитезом у којој су ликови жена и мајки упоређени са кукавицом –
јадикују јер испраћају ратника: „Закукала црна кукавица / насред
тврда Скадра на Бојану, / ђе су досле многе прокукале / од србаљске
руке и оружја. / А кад кука, не веселила се? / Баш кад јој је вакат и
вријеме, / о несрећном дневу Видовоме! / То не била, богзна, кука-
вица, / већ љубовца бега Бушатлије. / Ако кука, јест јој и невољ; /
није много доба ни времена / откад му је постала љубовца, / а сада
је црна кукавица: / бег се спрема на цареву војску” (ОС, стр. 458);
„[…] / синоћ мајка оженила Меха, / а јутрос га на војску опрема”
(ОС, стр. 324).
– Јунакиње ишчекују вести са бојишта. Типичне за моделе вилињи зов
и гавранови гласоноше, овакве ситуације подразумевају појављи-
вање јунакиње која, боравећи у дому, прима упозорења или вести о
јунацима на бојном пољу (ОС, стр. 78, 281, 317, 387).
– Јунакиње су у жалости за погинулима: „Многу ти си мајку уцвелио”
(ОС, стр. 322); „А на Луку турске мајке туже / много их је старих
уцвјелио” (ОС, стр. 324–325).
– Јунакиње се појављују на бојном пољу (које може бити на окућници,
али и јавни простор), као оне које обављају женски посао (носе хра-
ну), али су маркиране јуначким срцем и погледом, не прихватају се
оружја: „Још да ти је видијети, побре, / како иду младе Црногорке,
/ веселећ се и пјесме појући, / јунацима таин доносећи / не би река
да су женске главе, / ни женскога срца ни погледа / него срца Огње-
нога Вука, / а погледа горе од хајдука” (ОС, стр. 225).
– Јунакиње се појављују као помоћници.
– Јунакиње су ратнице.
– Јунакиње су робиње, ратни плен.
Приметно је да су у пасивној позицији јунакиње које остају у дому или
су заробљенице (опет је реч о дому, овога пута то је противников дом, нај-
чешће чадор). Активну позицију, чак и онда када не обављају „јуначке”
послове, обезбеђује им већ боравак на бојном пољу.
Устројена на представама патријархалне заједнице, српска је епика
женске ликове окренула дому, пре свега. У слици жене коју одређује
сродство или брачна веза са јунаком, оне која је „за женске послове”, оне
која је, по стереоптипу, слабији пол, препознају се и женски ликови Огле-
дала српског. Када је епска песма жену ослобађала ограде, чинила ју је не-
339
верницом или је прерушавала у мушкарца, пуштајући је да за њега / уме-

сто њега ратује. Непрерушене, на својим окућницама, жене у Његошевом
зборнику песама ратују другачије. Као што се карактеристике збирке, ка-
да је у питању женски лик, могу тражити у песмама које су у њој објавље-
не, може се рећи да се, на посебан начин, особености ове збирке могу тра-
жити и у ономе што је из ње изостало. А у њој нема тема о невери љубе
(чак ни када се сликају турске породице), нема веселих и спутано ласцив-
них ситуација модела делија–девојка.
Да ли је овакав избор одговарао тежњама црногорског Владике и песни-
ка да бесмртним учини подвиге бораца за веру и народ? Да видљивијим
учини специфичности црногорске поезије о којој је говорио у предговору
зборнику – она је историја народа који се свесно жртвује да сачува слобо-
ду. Само такве песме, певајуће о витештву, могу достојно стајати пред ол-
таром у храму Пушкиновом, коме је Његош збирку и посветио. Није само
збирка у целини била одраз специфичних настојања црногорског Владике.
Када је у питању обликовање женских ликова, њена наменска функција
рефлектовала се и на појединачном. Наравно, не излазећу, у основи, ван
типског и традиционалног у сликању жене која је јунакиња епске песме.
Браун, М. (2004). Српскохрватска јуначка песма. Београд: Завод за уџбенике и
наставна средства: Вукова задужбина; Нови Сад: Матица српска.
Vujačić, V. (1980). Etos Crnogorke. Titograd: NIO Pobjeda.
Караџић, В. (1988). Српске народне пјесме, књ. 2. У: Сабрана дела Вука Кара-
џића, књ. 5. Београд: Просвета.
Калезић, С. (1995). Његошев удио у „Огледалу српском”. У: Црногорска књижев-
ност у књижевној критици, II. Никшић: УНИРЕКС.
Килибарда, Н. (1995). О Његошу као сакупљачу народних пјесама. У: Црногор-
ска књижевност у књижевној критици, II. Никшић: УНИРЕКС.
Leksikon svjetske književnosti (2004). Leksikon svjetske književnosti: djela. Za-
greb: Školska knjiga.
Летић, Б. (2009). У огледалу духовном (огледи из старе српске књижевности).
Пале: Просвјета.
Љубинковић, Н. (2000). Пјеванија црногорска и херцеговачка Симе Милутино-
вића Сарајлије. Београд: Рад: КПЗ Србије.
Hall, J. (1998). Rječnik tema i simbola u umjetnosti. Zagreb: Školska knjiga.
Меденица, Р. (1975). Наша народна епика и њени творци. Цетиње: Обод.
340
Пандуревић, Ј. (2011). „О епским ратницама и хајдучицама, или о игри иденти-

тета у српској народној епици”. У: Жене: род, идентитет. Крагујевац:
Филолошко-уметнички факултет.
Пешић, Р. и Милошевић Ђорђевић Н. (2009). Народна књижевност. Београд:
Чигоја штампа.
Самарџија, С. (2008). Биографије епских јунака. Београд: Друштво за српски је-
Стојановић, П. (б. г.). Лични субјективитет црногорске жене у XVIII, XIX и на
почетку XX вијека: http://www.montenegrina.net/pages/pages1/antropo
logija/licni_subjektiv itet%20crnogorske_zene.htm
Тасо, Т. (1957). Ослобођени Јерусалим. Београд: Српска књижевна задруга.
Томин, С. (2011). „’Мужаствена жена’. О једном топосу српске књижевности
средњег века”. У: Жене: род, идентитет. Крагујевац: Филолошко–умет-
нички факултет.
341
DANIJELA M. POPOVIĆ
Niš, Serbia
CHARACTERS OF WOMEN IN PETAR

PETROVIĆ NJEGOŠ’S THE SERBIAN MIRROR
A collection of epic poems The Serbian Mirror, which was published by Njegoš in
1846, was created, among other things, to serve certain political and national objec-
tives. The image of uncompromising struggle for liberation from the Turks in this
collection served as a paragon of virtue to the people at the time as well as future
generations. What was the role of female characters in this context? The heroines of
The Serbian Mirror are placed almost side by side with the heroes of epic poems about
the most significant battles of Montenegrins. Were they created using typal elements?
Can examples of the epic models of hero maidens be traced in the poems? To what
extent did a warrior-oriented patriarchal consciousness influence their formation? Is
the component of the female, the sensitive, (a mother, a sister, a beloved one) active
in the poems within the collection or is it overshadowed by the figure of a woman war-
rior? The paper will also point at possible similarities to characters of women in
reference collections of Serbian oral epic poetry.
KEY WORDS : Njegoš, The Serbian Mirror, an epic poem, a character, a hero maiden.
342
821.163.41.09 Секулић И.
ДАНИЦА Т. АНДРЕЈЕВИЋ1
ЊЕГОШ У ВИЂЕЊУ
ИСИДОРЕ СЕКУЛИЋ2
САЖЕТАК . Чињеница да је о Његошу написано преко две стотине студија, моно-

графија и хрестоматија, показује да је овај песник, владика и државник једна од
највећих икона српске књижевности, културе и цивилизације. Друга велика лич-
ност, Исидора Секулић, у новом добу била је прави литерарни медиј који спаја
традицију и модернизам својим апсолутним чулом за дијахронијске вредности и
континуитете у култури. У својој књизи Његошу, књига дубоке оданости, аутор-
ка интерпретира живот и дело Владике својим полифонијским приступом. Овај
рад прати процес трансформације Његошеве личности, одређене фактима и исто-
ријом, у наративно-фикционални, литерарни лик. Два велика ума и две снажне
књижевне индивидуалности дају изузетан естетички резултат у једној од највред-
нијих романсираних биографија о Његошу.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : геопоетика, портрет, личност, лик и виђење.
1 andrejevic03@gmail.com

343
Невероватна бројка од преко две стотине монографија, већих студија и

књига посвећених Петру Другом Петровићу Његошу, већ сама по себи, у
књижевно-историјској и дијахронијској перспективи, обликује литерарну,
културну и цивилизацијску икону овог великог писца и државника.
С друге стране Исидора Секулић, која је стварала читав век после њега,
била је прави медиј спајања традиције и савремености у српској књижев-
ности и својим апсолутним чулом за енциклопедијске вредности издвојила
је овог писца из стилске формације романтизма сматрајући га великим
стубом српске културе. Шта је још спојило ова два велика српска ума у
два века српске баштине? Осећај за „нашост језика” када се тиче тради-
ције, и за „процес себе” када се тиче модернизма, који је наша критичарка
формулисала у те две синтагме такође су морали повезати два великана.
Тако је настала књига дубоке оданости Његошу, посвећености национал-
ним вредностима и изузетном литерати и владару. Везује их, дакле, и на-
ционални и патриотски став, косовски завет и опредељење или видовдан-
ска идеја. Томас Стернс Елиот говори о традицији и индивидуалном
таленту, Стивен Гринблат о културном патриотизму, а Јирген Хабермас о
патриотском модернитету. Карл Густав Јунг сматра да архетип у умет-
ничком процесу добија индивидуални карактер, а заклети авангардиста
Душан Матић каже да гласови мртвих нису мртви гласови. Реч је, дакле, о
традицији која живи у савремености, док уметници праве сопствени поре-
дак те традиције.
Његоша и Исидору Секулић спаја такође снажно развијен однос етич-
ког и естетичког, физичког и метафизичког, егзистенције и есенције, оп-
штежића и саможића, дакле антрополошка, онтолошка и хуманистичка
димензија људског постојања и стваралаштва. Два српска мислиоца, апсо-
лутни песник и апсолутни критичар оврхунили су своје спиритуално
сродство преко колективне свести, саборног умља, генетске меморије и
примордијалне истине о националном идентитету. Херојски романтизам
неговао је готово без изузетка косовски завет. Преко њега се Секулићева,
саучесничком идентификацијом, из новог доба, повезала с негативном
естетиком или позитивним нихилизмом Његоша како то карактерише Ан-
дрић. („Нека буде што бити не може”, или „Не бојте се, добро бити неће”).
Заједничку уметничку мисао с Његошем Исидора Секулић је исказала
и у чланку „Видовданска идеја” 1911. године, а Зоран Мишић је у тексту
„Шта је то косовско опредељење” 1961. године тумачио уметнички израз
косовског мита у континуитету наше културе.
Одређења Његошеве личности у светлу историјских чињеница и фило-
зофских и социјалних аспеката, ма како била присутна у књизи Исидоре
Секулић, по природи ствари, биће предмет неког другог рада. Теоријски
344
Даница Т. Андрејевић – Његош у виђењу Исидоре Секулић
циљ овог приступа је литераризација Његошеве личности и њена транс-

формација у књижевни лик, будући да је ауторски текст списатељице
више наративног него херменеутичког карактера, и више имагинацијског
него логосног типа. На том пресеку долази до још једне тачке идентифи-
кације ова два ума. Сама личност и сам живот Његошев наметали су Секу-
лићевој његову митопоетизацију, будући да су незаобилазне теоријске
чињенице и исходишта њеног приступа Његошевом лику и делу – поети-
зација факта, естетизација историје и лирски трагизам. Када писац пише
о писцу у тако блиској оданости и саучесничкој идентификацији, онда то
спада у домен афективног грађења лика од личности. Овај рад ће се бавити
управо том димензијом – психологизацијом и индивидуализацијом Њего-
шевог карактера, оном историји непознатом страном његове личности која
је плод литерарне имагинације и спој факта и фикције, и која се конститу-
ише као књижевни лик.
Сам наслов ове студије о Његошу, синтагма „књига дубоке оданости”
говори о големом респекту и изузетном поштовању Исидоре Секулић пре-
ма овом писцу. Књига је изазвала велики одијум политичара Ђиласа, и
грубе идеолошке квалификације које су ауторку погодиле до те мере да је
спалила њен други део. Ова књига није просто химничка и панегирична
дивинизација Његоша. То јесте ода његовом духу и делу, али ода која је
поткрепљена аргументима и животним чињеницама које су постале умет-
ничке чињенице. Исидора Секулић каже на самом почетку да други наслов
ове књиге, „Зубља Његошева да светли са Ловћена”, није поникао из осе-
ћања романтике нити из гробљанског обичаја, већ из прометејске суштине
Његошеве појаве, „тог чаробног, снажног, генијалног Радета Томова”.
Обоговљену, готово небеску природу Његошеву Секулићева ће ставити
на пиједестал највиших вредности и у поглављу „Приступна реч”, где го-
вори о самотном и „ноћном” Његошу, који размишља о космичким закони-
ма, развија рефлексију о бескрају и проблематизује астралне загонетке :
„Понека звезда се можда и угасила, док зрак њен још пробија
простор и тражи чело мислиоца и песника у којем ће наставити
живот ватре, кроз чију ће се мисао и поезију вратити у простор и
у вечност. Знао је то Владика извесно. Знао је он све највеће зна-
ње, оно што се зна из себе, или никако” (Секулић, 2009, стр. 12).
У овом цитату већ је наговештена њена мотивација Његоша као лика
усебног, јаственог типа. Јер Владика Раде се прво родио у тој тајанстве-
ној звезданој алхемији, у знаку астралне светлости и камените мистике у
Његушима. То луцидно осећање ауторке да велики стваралац носи мисао
о еросу слободе и среће, свесветију, човечанству, има снажну протопое-
345
тичку везу с потоњом космогонијом модерног песништва – свесветом су-

матраизма Милоша Црњанског.
Његош у виђењу Исидоре Секулић и јесте једна голема уметничка жижа
у којој се стичу, као у светској оси, све идеје и визије, сви феномени и сен-
зације мислећег писца, његовог доба и каснијих стилских формација, о
природи постојања и сврси песништва. Окоснице Његошеве поетике чине
страсни субјективизам, упркос религијском одређењу, видовњачки, ласер-
ски поглед у будућност и универзалне поруке проистекле из регионалног
геопоетичког амбијента црногорске судбине и националне драме. Исидора
Секулић сматра да су у страховитој стварности Црне Горе рођене три ве-
лике ствари – песнички језик, епско чојство и апстракција слободе. Сабрат
смерне Исидоре Секулић у самоћи великих, Његош је у поглављу „Тле и
клима” представљен као изданак најсамосвојнијег тла нашег народа. Ау-
торка даје историјски, државнички и верски преглед настанка Црне Горе,
те представља менталитет живља, родослов Његошеве породице и умет-
никово детињство.
Анахрони облици лепоте цетињског и ловћенског краја за Исидору Се-
кулић представљају терен за сусрет микрокозма и макрокозма и будућих
Његошевих литерарних висова. Пратећи своју надисторијску пројекцију
која од личности креира лик, ауторка ће надградити фактографију слика-
ма о првим Његошевим спознајама света, одрастању Рада и еротским ис-
куствима у раној Песми мисли. Горштачке очи младог Рада биле су, како
рече Сима Милутиновић Сарајлија, као астрономска стакла – проницљи-
ве, далековиде, свепрожимајуће. Та митска фигура стасава у Његушима,
које ауторка види као пејзажни и менталитетски миље у коме портрети и
карактери часних старина објашњавају и условљавају рефлексивну при-
роду човека овог тла. Та је геопоетичка основа коју успоставља Исидора
Секулић у бинарно–опозитном односу с оскудним крајолицима и неда-
режљивом природом крша.
Питање – Може ли се на Његушима што не може нигђе, упућено попу
Ђури, кореспондира с Његошевим чувеним, већ поменутим стихом – Нека
буде што бити не може. Исидора Секулић походи Његуше, боље рећи хо-
дочасти пределима у којима је живео Владика, истражује историју, са-
купља импресије. Етнички типови из његушког привредног, просветног и
верског живота све су сами ориђинали, аутентичне јединке овог поднебља.
За дан рођења Рада Томова Петровића, ујесен 1813, Исидора Секулић
каже да нико од песничке лозе тог времена – Пушкин и Љермонтов, Гете
и Хајне, Андерсен, Бајрон, Шели и Китс, Ламартин и Иго, Леопарди, није
знао да им се родио рођени брат, предестиниран за поетско занимање.
346
„Играчке малога Рада, симфонија крша у пламену и звуци пла-

ховитих киша и сухих громова, овце и мазге, са планине змија”
(Секулић, 2009, стр. 39).
Ауторка прати лозу Петровића, карактерне жице и лична обележја ове
династичке фамилије. Владика Данило, Владика Василије, Владика Саво,
Митрополот Петар Први, Петар Други, Књаз Данило и Краљ Никола, се-
дам персонификованих Петровића, носе особине и тенденције те расне вр-
лине и породичног упорства. Ова династија, с историјом око себе, показује
вредности личности у историји и посебност личног калема у чокоту поро-
дичне лозе.
Посебна карактеристика ове монографије је да њена ауторка не само да
прави портрет ове велике личности на полифонијском плану различитих
особина и дејстава Његошевих, кроз синергију и умрежавање дисперзив-
них активности његових као владике, писца и државника, већ то чини сти-
лом посве литерарним и поимањем посве индивидуалним, чак и када је реч
о историографским детаљима. Тај интимистички портрет великог писца
увек се у позадини приче исцртава стилским особеностима ауторке које су
формулисане пажљивије и семантички вредније од оних у првом плану,
будући да су драматичније и личније. То писац пише о писцу и види га као
езотеричну појаву, правог монаха, праву жртву, правог трагичног хероја
који својим кратким и тајновитим животом стоји као наши владари на фре-
скама, далек и енигматичан.
У одељку „Беда и величина образовања Рада Петровића” Исидора Се-
кулић указује на његово несистематично и спорадично образовање, буду-
ћи да се није знало да ће постати владика. Снагу тих нешколованих црно-
горских владара чинила је урођена свест о важности духовног, моралног и
интелектуалног живота, ма колико он водио до трагичних раскршћа. Ње-
гоша су формирали разнородни фактори – аутохтоно црногорско тле, ма-
настирски живот, бокељско–медитерански утицаји, романтичарско и не-
конвенционално учење Сарајлије и познавање светских језика. Ауторка
закључује да је, као и све остало, и образовање Његошево било драматич-
но, пуно кобне фрагментарности и генијалних скоковитости.
„Претргнута младост” је поглавље у коме ауторка описује изненадни
преврат у животу Његошевом када он долази на чело Црне Горе и сва ис-
кушења и метаморфозе које прате тај процес. Драма владања и власти,
преображај из младића у човека, носи трагичан комплекс. „Великан, кога
природа и дух света избацују одмах као зрела човека и који зато сагорева
и нестаје пре физичке старости” (Секулић, 2009, стр. 88). Националну
особину Црногораца, спој примордијалних снага и велике даровитости,
ауторка види обновњену у Његошу и формулише је синтагмом „примити-
347
вац гениј” у коме су уједињени атавизам и душевност, енергија племена и

персонализовани таленат.
Визуелизација и конкретизација Његошеве личности постигнута је до-
кументарним и историјским средствима, а карактеризација лика Његоше-
вог постигнута је исидоринском реченицом, оним плесом речи који носи
луцидну, бићевиту модерну и динамичку структуру. Хомогенизација овог
лика управо је постигнута активирањем сличних особина наше ауторке
која прати јаствене и онтолошке карактеристике великог писца. У погла-
вљу „Чаура пуца”, ауторка ће открити Његоша као Паскалову трску која
мисли, јер ће у писму Матији Вучићевићу у Русију Владика записати:
„Дршћем пишући вам ово”. Кроз ту дрхтавицу, међутим, помаља се један
све сигурнији национални и политички програм. Истовремено, у повоју је
и његово певање и мишљење у Пустињаку цетињском. Ауторка тај прве-
нац посматра као неразвијене клице наративне поеме и епске религиозне
оде, дакле, форме која показује да стваралац неће писати лирику. Међу-
тим, у том делу се налази генеза три Његошеве страсти, сматра Исидора
Секулић – страст за жену, страст за борбено лирско дело и за васионски
смисао човека. У следећем поглављу „Трагови љубавног живота”, ауторка
запажа да за Његоша то нису биле ни љубави, ни животне емоције ни љу-
бавне везе, већ засићење и курјачка глад. У самом његовом делу, при-
мећује она, нема развијених женских ликова. Жена се у Црној Гори не мо-
же мерити с идеалима Косова, српства и Обилића, тако иманентним духу
горштака „змајевог колена”. Међутим, шездесет две године после Влади-
чине смрти, у Босанској вили објављено је откриће, чувена Ноћ скупља
вијека, која важи за читаву свеску љубавне лирике.
Упоредо са зидањем Биљарде и стварањем Горског вијенца настају гор-
ке године историјских притисака Турака из Албаније и Херцеговине, али
и Његошевог дружења с Вуком Караџићем.
„Када је примитивац гениј обдарен, од њега до Бога је близу.
Владика је знао за крилати ум пре него што је почео посматрати
појаве и ствари аналитички. Знао је по себи, из себе, да велики
песник може бити само онај који, према руској поговорици, има
цара у крви, крила у уму, и ума у крилима” (Секулић, 2009,
стр. 157).
С првим књижевним зрењем и дипломатска преписка Владичина поста-
је све квалитетнија, оригиналнија, занимљивија и са специфичном црно-
горском аргументацијом, дакле не сасвим класично дипломатска. У зениту
свог стваралаштва, у чувеној Лучи микрокозма, Његош даје филозоф-
ско-космогонијску пројекцију света добра и зла у дуалистичкој концеп-
348
цији. Како се развијају пишчеве универзалије, тако се и индивидуалије

формулишу у форми сумњи, питања, дилема „рођеног процеса” – „процеса
себе”, потреса ума и пламена бића.
„Овај снажни песник, као неко небесно тело, има увек један,
прост, од вечности зајмљен план. Осовина бића његова иде с осо-
вином света: он зна да веже две супротности света: бог – анти-
бог, грађење – рушење, тело – дух, с тим да све то, у идентитету
вечности, ради и ствара” (Секулић, 2009, стр. 182).
Ауторка Његоша сматра надликом и ликом надчовека, што потврђује тезу
о литераризацији његове личности.
Физички портрет Владике ауторка даје у поглављу „Изглед и лик Вла-
дике Рада”, истичући његову висину, мушку лепоту и стаситу фигуру, као
и бледило лица услед болести. Имамо и фотографије, додаје ауторка, које
одлично оцртавају његову царску расу, како рече државник Гледстон.
Међу осталима на фотографији, Владика је на мртвој стражи, закључује
Исидора и наводи да су га многи сматрали најлепшим човеком на тoм про-
стору. Она сматра да Мештровићева биста не одражава суштину Његоше-
вог бића, већ да је стилизација лика идеализована, а симболика унутра-
шњег лика неадекватна. Тврдњом да је Владика маркантни лик општег
косовског хероја, ауторка показује да њу управо занима дубља мотива-
ција лика, односно надисторијска личност која се крије иза физичког пор-
трета.
„Нека добро гледа умним очима уметник који ће радити Ње-

гошев споменик! Његош Господар, то је резултат историјски;
Његош, поет и мислилац, то је мистериј. А мистериј, наравно,
није само метафизика, него је и реална чињеница у једној од без-
бројних реалности у којима човек живи, мисли и ради” (Секу-
лић, 2009, стр. 204).
У одељку „Луча микрокозма, покушај једног тумачења”, ауторка пише
поводом стогодишњице објављивања овог дела 1945. године, да је најваж-
није и најприродније од свега наћи и испитати узоре за дело у самом пе-
снику. Наводећи све узоре који су могли утицати на ову поему, она пред-
ност даје родном предању и искуству Владичином, властитим немирима и
преокупацијама човековом духовном природом. Његов религиозни став
ауторка види у сродству с Богом, а не у скрушеној потчињености.
„Рано га је занимало питање о пореклу човека и рано замучила антино-
мија смрти. Има ли што пре рођења човекова? Куда ће човек после смрти?
349
Где је порекло искре – луче која је у човеку ? Има ли негде човека у тој
космичкој борби” (Секулић, 2009, стр. 207)?
Ако су поједине законитости уграђене у материју, морају бити и у дух,
сматра Исидора Секулић. Који је тај врховни закон уредне васионе по ко-
ме се одређује појава човека, Бог, свака егзистенција, на путу од хаоса до
хармоније, пита се она у вези с овим Његошевим делом.
Његош је у Лучи микрокозма изукрштао детаље разних митова, пре-
дања и легенди о постанку света, сматра наша ауторка. Она запажа да
Његошевом заокруженом мисаоном доживљају није био потребан никакав
филозофски систем, да је дело логичан наставак претходне имагинације
песника и да је приказана целокупност наше народне судбине, слично као
у Горском вијенцу. Његошева спиритуализована мисао о свету не фокуси-
ра се на сам наслов, али се у „Прологу” истичу све кључне иманентности,
контемплативне и семантичке суштине – идентификација и именовање
искре небеске, божанског магнетизма зачетог у небу и вечности, бесмрт-
ност душе, стварност Бога, а не религије, како наводи ауторка мисли оца
Екхарта.
Најдуже поглавље ове књиге посвећено је Лучи, будући да је Исидора
Секулић хтела да посвети други том Вијенцу. Она помиње метафизичку
космогонију Његошеву, којој налази позајмице, и епске и лирске парале-
лизме с Библијом, Кураном, Милтоном, Дантеом, Бајроном, Гетеом, сма-
трајући га сродником генијалних стваралаца. Аксиолошке, естетичке и
филозофске резултате ове поеме, као и своје судове, ауторка формулише у
синергији свог знања и надахнућа, онако како је успоставила и своју суп-
станцијалну критику ауторског типа. Његошева поетска имагинација по-
чива на симболизацији света – он је свет видео као поезију, човека као
лучу космичке драме, а Бога као демијурга. Он је ум који уображава, вели
Секулићева, укључујући у то и своју интелигенцију. Ауторка закључује
да је и сам Господар конципирао Бога као Господара који има одговорност
креатора према креаторству и етици свемоћи. То говори о индивидуали-
стичком приступу универзалним темама самог писца, а и наше ауторке.
Бог је интимистички схваћен у Лучи, у сатворености с песником, с „на-
властитом сврхом”, дакле с идејом преведеном из субјекта у објект. Отуд
васиона постаје свет тужне хармоније и скрајнутих анђела. Секулићева
тумачи и поима ствари личношћу самог Владике, повезујући иманентно и
трансцендентално, при чему личност прелази у лик. У Његошевом естет-
ско-религиозном идеализму ауторка види избор случајности као узрока
стварања и генезе свега. При томе, она истиче Његошеву тезу да Бог није
дао последњу реч, те да је Он савршени стваралац и апсолутни уметник,
који траје и описује своје креаторске кругове.
350
Интерпретирајући дело Шћепан Мали, ауторка истиче херојску и ес-

тетску опијеност Његоша идеалом Косова, карактерологију Динараца и
анегдотску подлогу овог дела. Типологизацију црногорског карактера она
именује синтагмом „класични Црногорци”. Они живе готово митски, па је
и Његош морао постати митска личност и митски лик у пројекцији Исидо-
ре Секулић. Хиперболизација монументалног Његоша проистиче и из ве-
лике потребе ових људи да им име уђе у песму, али и да сами постану пес-
ници. Управо у овом поглављу ауторка говори о моћи патетичне речи у
распону између трагике и лакокрилог хумора. Она ово дело, у одушевље-
њу Његошевим стварањем, некритично пореди с Мртвим душама Гогоље-
вим и Дон Кихотом Сервантесовим.
Портретисању Његошеве физиономије ауторка се враћа у поглављу
„Владика је тешко болестан”, и продубљује своје креирање лика сјајном
литерарном визуелизацијом која превазилази историјске изворе и оквире.
Она као да сама присуствује процесу боловања и умирања Владике, као
блиски сведок бола и луцидни интуитивни саучесник:
„Владика седи у великој наслоњачи и ћути оборене главе.
Када се болестан човек врати из друштва или однекуд где је са-
бирао утиске и знања, и скине маску и костим напрезања и уси-
љавања, скоро му је мило да опет буде искрено оно што је, болес-
ник, сам. Владика жмури. У помрчини су све могућности и све
димензије, у помрчини се човек може надати. Владичино тело се
одмара, али се одмор меша с трзајима збуњеног стања. Јал је са-
нак јал је суђен данак? Тупа, суха болест, све до смрти, примиче
се и опет одмиче од болесника. Понекад је болеснику толико
лакше, па и лако, да не може у себи да нађе болест, и онда с оном
истом способношћу с којом здрави људи не мисле на смрт, не
мисли болесник на своју болест. Просто је нема. И не пита се ка-
ко то да је нема. Ово су часови и врло велике среће. Само болест
може тако преварити и усрећити” (Секулић, 2009, стр. 348).
Овај навод је убедљива и суверена ауторкина аргументација нашем
убеђењу да Исидора Секулић артикулише Његоша артистичким наратив-
ним средствима, да га организује језички као лик, у поетичкој структури
двојства личност–лик, кад су животне и биографске чињенице у другом
плану, кад функционише ауторкина имагинација у психолошкој мотива-
цији која одликује уметнички текст. Животне чињенице постају уметнич-
ке чињенице, а Његошева личност прави књижевни херој. Феномен Ње-
гошеве личности постаје ноумен Његошевог лика у структури књиге
Исидоре Секулић.
351
„У Риму је живео у интимној духовној заједници с чудесним

градом. Ипак, то су били натрагичнији дани Владике песника и
мислиоца. Пуна лепота природе и уметности око њега, и смрт у
њему. Све околности за једну сасвим нову контемплацију вели-
ког творца, али и смрти у том творцу. Те тужне напоре Владичи-
не да живи духом само, као да не зна за болест и смрт, није нам
нико описао” (Секулић, 2009, стр. 348).
Овим наводом ауторка показује да не постоје сазнања о томе, и посредно
признаје да је та тврдња плод њене уметничке реконструкције. За Њего-
шеву „титанску” мисао потребна су дубља значења, продужена у самом
бићу песника и у интуицији тумача. Комплексност лика сад бива увећана
аполонским садржајем римске уметности, школом просвећених народа и
тврдњом ауторке да је песник путник по земљи и ка звездама. Имао је „да
се изради за смрт” и да сконцентрише своје духовне снаге, да оствари син-
тезу поете, владара и верника.
„Због тога немогућега укрштаја Његош није могао ни као
песник ни као Господар јасно заступати и страсно волети једну
истину нити до краја неговати у себи осећајност једне ватре и
једне тенденције. А то је ужасно! Нико живи никада неће знати
како, и са којом жртвом или са којим дефицитом се слагао у Вла-
дици духовни револуционар који тражи реформу васионе и епс-
копатријархални Црногорац коме је врховни идеал Обилић”
(Секулић, 2009, стр. 355).
Мноштво неиспуњености и несагласности чини неостварени идентитет
Владике. О појединим деловима Његошеве биографије ништа се не зна и о
томе не постоје документарни записи. Нико не зна ништа о томе, али наша
ауторка зна. Зна интуицијом и иницијацијом у Његошеву личност. Она
креира праву метабиографију. Ауторка искорачује изнад историјске ситу-
ације и у надисторијској пројекцији личности гради и обликује књижевни
лик. Сама историјска појава и величина Његошеве личности у свом хроно-
топу као да није била довољно голема за нашу списатељицу. Ту основу ре-
алне Његошеве личности она је надоградила уметничком конструкцијом и
карактеризацијом, при чему личност метаморфозира и нараста до митских
размера књижевног јунака. Сходно томе, када се Владика налази у те-
шким тренуцима, преиспитивањима, искушењима или болести, Исидора
Секулић ту животно немоћну личност трансформише у естетички моћни
књижевни лик. Она креира Владику као човека пуног двоумљења. Стално
држећи на литерарном нивоу онај „сложени размак у себи” који је имао
Његош, Исидора Секулић прати „преуређење” овог лика настало током
352
боравка у Риму, и сама га формира и допуњава, будући да Владика није

довршио своје дело ни иживео свој живот. Можемо само фантазирати о
том, вели ауторка и то и чини.
Поглавље „Тестамент Владике Рада” показује да овај документ ауторка
сматра књижевним жанром и мисли да је то вршак пирамиде, најлепши те-
стамент који има наша историја и наша књижевност. Он садржи сабране
душевне зраке, мисли о вечности, тајанству и Богу. Тестамент је својевр-
стан дијалог Владике с Богом, у коегзистенцији с њим. Чињеница да теста-
мент има врло мало верских цитата указује на лични и литерарни карактер
овог текста („Сад смо, Боже, нас двоје сами”). Владика је био врло личан
човек, врло Србин, врло Црногорац, врло косовски осветник, врло Госпо-
дар, идеалиста –песимиста, мистични верник, скоро егзистенцијалиста,
тврди ауторка. И сам медијум свете симпатије васионе, Владика у пред-
смртној филозофији савладава своју мисао о физичком крају и метафизич-
ком почетку. Он је тријумф цезара и песника, закључује Исидора Секулић.
Његошева опорука је симболична конструкција његовог бића, сажета,
мудрачка, синтетичка мисао човека који не жали за кратким животом.
Последње поглавље Исидоре Секулић о Његошу „Свирепо умирање
Владике Рада” отвара процес болести и агоније Његошеве, садржи
ослушкивање „страшног гласа тишине”, пратећи га до последње немоћи и
смрти. „Никога није смео, ни могао Владика Раде волети са страшћу, с ми-
лоштом. Да је жену смео волети, да је дете могао имати […] Да ли je неко
остао њега да воли са страшћу и милоштом” (Секулић, 2009, стр. 394)?
Ни до данашњег дана, цело српство нема два Његоша, закључује ауторка.
Завршна Реч Исидоре Секулић, с поднасловом „Фантазија о тихом јед-
ном Владичином размишљању”, коначни је крунски доказ, литерарни али-
би да је ауторку занимао Његош као књижевно–уметнички лик. Ова ини-
цијација у саме онтолошке корене реинкарнира његову појаву у ноумену,
унутарњем виделу наше списатељице, која се у овој књизи више доказује
као писац него као критичар. Будући да човек може поћи духом и навише
и наниже, ауторка увек сагледава Његошеве вертикале, остављајући неке
лоше стране Владичиног живота по страни. Мерећи сада његову памет и
труд кроз дејство Хроноса и духа у нашој култури, кроз Владичино време
као мајсторско решето, можемо рећи да, уз понешто егзалтације, ова књи-
га о Његошу, међу најбољима у дугом низу монографија, показује да је
његово дело савладало време, као и да је човек смртан, а да је литература
бесмртна.
„Као оно прво биће, по неком старом веровању, које није спа-
вало зато што још није било сна, и није јело зато што још није
било глади – и ја овде, у овом вечном граду, могао бих, чини ми
353
се, не спавати, не јести, бити здрав и жив иако сам болестан. Та-
ко сам болестан, морам кући. Ђе је зрно клицу заметнуло” (Се-
кулић, 2009, стр. 401).
У последњем Његошевом ирационалном монологу који излази, у ства-
ри, из пера Исидоре Секулић, поново видимо да је тај цитат плод њеног
поистовећивања с Владичином структуром личности и креирања књижев-
ног лика на основу биографских предложака. То је монументални лите-
рарни лик зато што је цело дело Његошево монументално, као израђено из
монолита, од једног комада мермера. Ово дело, мада недовршено, можда је
тестаментарно и за читави опус Исидоре Секулић. У њему је лик Његошев
као обелиск и тестамент српске културе. Икона којој Хронос стално додаје
сјај.
Секулић, И. (2009). Његошу, књига дубоке оданости. Београд: Етос.
354
DANICA T. ANDREJEVIĆ
ISIDORA SEKULIĆ’S VIEW ON NJEGOŠ
The fact that Njegoš is the subject of over two hundred studies, monographs and
chrestomathies, indicates that this poet, Bishop and statesman, is one of the greatest
icons of Serbian literature, culture and civilization. Another great personality, Isidora
Sekulić, a real literary medium in the new era, combines tradition and modernity by
means of her absolute sense of diachronic values and continuities in culture. In her
book To Njegoš, a book of strong loyalty, Isidora Sekulić interprets the life and work
of the Bishop using the polyphonic approach. This paper follows the process of trans-
formation of Njegoš’s personality shaped by facts and history, into a narrative and
fictional, literary figure. Two great minds and two influential literary figures provide
excellent aesthetic result in one of the most valuable novelistic biographies of Njegoš.
KEY WORDS: geopoetics, portrait, personality, character and vision.
355
81'272
811.163.41'282.4(497.16)
ДРАГА И. БОЈОВИЋ1
Универзитет Црне Горе
Никшић, Црна Гора
„НОВО ЧИТАЊЕ” ЊЕГОША

(лингвистички и социолингвистички аспект)
САЖЕТАК . У раду је ријеч о неким покушајима злоупотребе Његошева ствара-

лаштва, придајући и његовом садржају и анализи тог садржаја елементе који
нијесу у вези нити са истинским садржајем, нити са ваљаним научним критерију-
мима анализе. Разлози такве анализе могу се тражити у тенденциозном приступу
и подастирању новог црногорског идентитета стваралаштвом поетског генија.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : пјеснички језик, национализам, идеологија, српски језик, тзв.
црногорски језик.
0. Конструкција ново читање у теорији књижевности и науци о језику

обично има значење које подразумијева откривање нових увида, могућ-
ности, синтеза тумачења, и у том смислу изазов обично бивају најзначај-
нији писци и дјела.
Што се пак тиче стваралаштва Петра II Петровића Његоша, мислимо
да данас нема, а тешко и да је икада и било, контроверзнијих приступа јед-
ном ствараоцу, његовој личности и дјелу. Природно, размимоилажења у
тумачењу појединих стихова, због њихове мисаоности, тајновитости, по-
себне врсте исказа, протежу се од првих изучавалаца Његоша до дан-да-
1 dragabojovic@t-com.me
357
нас, али су савремена збивања, превасходно идеолошког карактера, уније-

ла пометњу у интерпретацију Његошева језика и дјела. Његошево
стваралаштво изучавале су и изучавају многе дисциплине, првенствено
књижевна теорија, лингвистика, стилистика, филозофија, психологија,
психоанализа, педагогија, па је, на примјер, у покушају оцртавања Њего-
ша као филозофа, у контексту његове „свеобухватне изворности”, добио
епитет филозофа ослободилачког хуманизма, у којем нема мјеста Богу,
мотивској доминанти Његошева језика и мисли (Недељковић, 1973).
Међутим, у тумачењу Његошева стваралаштва није никада, све до рела-
тивно скорашњих дешавања, било тако површних, политикантских, па чак
и патолошки узрокованих, тумачења: и ’слављења’ и оспоравања Његоша.
Његово име је покровитељ државних пројеката који, под плаштом ултра-
глобализма, а у ствари нихилизма, ’усвајају’ Његошево стваралаштво.
Узме ли се у обзир и термин нова критика2 постаје сасвим извјесно да
се за „нове читаоце” у Црној Гори, и не само њој, може рећи да они уопште
и не читају самог Његоша него им је у читању и перцепцији тог читања
изгледа присутна мисао: како уклопити Његоша у нову грану науке –
монтенегристику? А Црна Гора и српски језик језик се распознају по Њe-
гошеву стваралаштву, и, како рече Исидора Секулић: „Не можемо имати
два Његоша”.
Заборављајући на васељенску димензију његовог исказа, „нови читаоц-
и” сврставају га под различите национализме, па му се чак пориче и језик
на којем је стварао. Нарочито је то актуелно у Црној Гори, у процесу на-
зови градње црногорскога језика. Једни га оптужују за српски национали-
зам, национал–шовинизам, геноцидност, а други сматрају да је стварао на
тзв. црногорском језику. А истина је једна и једноставна: Његош је црно-
горски владика, васељенски мислилац и највећи пјесник српскога језика.
0.1. Црна Гора има тај усуд што се тзв. нови Црногорци немају о кога
ослонити осим на Његоша, јер, било како било, земља црногорска је Ње-
гошева и његошевска. Упоредо са причом о новом идентитету, чији је и је-
зик најсензибилнији чиналац, Његош се почео „претресати”, „чистити од
националистичких наноса”, већ према потреби и афинитету тумача (срп-
2 Књижевно–критички покрет чије су основне идеје никле у Енглеској после првог
свјетског рата, а који је добио већину следбеника у САД средином 20. в… Сматрали су ле-
гитимним само испитивање књижевног дјела као семантичке структуре, и у том смислу
створили су израз практичне критике. Теоријски, њихова „одбрана поезије” почива на
идеји органске форме, којом су се супротставили импликацијама научног позитивизма,
као и дуализму критичких категорија: форма–садржај, фигуративно–буквално, пишчева
намјера – умјетничка реализација, дјело–порука итд. (Речник књижевних термина, друго,
допуњено издање; Нолит, Београд 1992.)
358
Драга И. Бојовић – „Ново читање” Његоша
ски националиста, антиисламиста, антитурчин, па чак и црногорски наци-

оналиста, нациста, феминиста, антифеминиста), а све под плаштом „нове”
семиотике Његошевог стваралаштва као „најљепше пјесме коју нам је
прошлост оставила”.
0.1.1. Неки би да преко Његоша васпоставе црногорски језички иденти-
тет, почев од старословенског периода, а други изводе црногорски језички
идентитет из српскохрватског, послије раздора насталог поводом настанка
„архаизиране” варијанте црногорског, али и једни и други Његоша опту-
жују првенствено због српског национализама, и, што је најпарадоксални-
је, и славе и оптужују. Али никако да се Његош тумачи, у одсуству свих
национализама и осталих „изама”, као највећи пјесник, чија се поетика по-
најприје оснива на слободи и борби против зла, зла у човјеку, и у свијету.
1. У контексту негирања и одбране црногорског језика појављују се

анонимни фалсификатори, а претеча стандардизације тзв. црногорског је-
зика устврдиће да је „Његош говорио црногорским језиком али су га фал-
сификовали” (Никчевић, 2003, стр. 30); објашњавајући на нивоу чистог
конструкта „разлике (између српског и црногорског, Д.Б.) као многоброј-
не, у изговору, гласовима и ријечима”, он наводи, могло би се рећи, у гене-
зи навођења разлика као најрепрезентативнији, а самим тим најбесмисле-
нији примјер икада смишљен: „Срби кажу „насадити кокошку на јаје”, а
Црногорци „насадити сјекиру на држало. Толико разлика постоји”. Он
даље каже: „Његош је говорио изворно црногорски. О црногоризмима у
Горском вијенцу сви су говорили – да је Његошев језик црногорски и о цр-
ногорском карактеру Његошева језика.” Овдје се ради о потпуно различи-
тим стварима, на једној страни језику, на другој могућностима његовог ка-
рактера, а на трећој о говору. Што се тиче „изворно црногорског говора”,
и данас се може чути у народу „прича по црногорски” – и то обично за
људе са подручја Црне Горе са староштокавским акцентом и осталим спе-
цифичностима – као и „игра по црногорски”, али је очигледно да је при-
сталица црногорског језика побркао основну терминологију, па чак и из-
мислио нови појам „црногоризам”.
Све што се односи на Србе и српство није ништа друго, према његовом
мишљењу, него фалсификат. Његошева писана заоставштина, „српски
пишем и зборим”, коментарише се овако:
„То је фалсификат који сам ја објаснио. То су препјевани сти-

хови Лукијана Бошњичког, који су потурени Његошу. […]
У пасусима се потписивао као Црногорац. Оставио је свој печат
и потпис. То што је пјевао о Србима, то није историјски извор,
359
већ оно што је потписивао као владика црногорски Петар Пе-

тровић Његош”.
Али, шта ћемо са толиким бројем етнонима Србин и Црногорац у Његоше-
ву језику, не само поетском? И како ћемо их подијелити, ако их не дијели,
него увезује, Његошева поетска логика?
2. Други читаоци, иако не полазе од тезе да је Његош „несумњиво” го-
ворио црногорским језиком, приписују му тај идентитет из савремене ви-
зуре аутора, кроз тумачење његовог стваралаштава. Полазећи од пробле-
матичне тезе да су се „на своме искуству научили да се језик појављује као
идеологем, или чак као митологем” (Вукчевић, 2009, стр. 152), то своје
(хрватско) искуство, какво год било, треба примијенити и на подастирање
црногорског језика преко Његошевог стваралаштва:
„Његошеви су облици највећма облици народних говора, које

је он из аутопоетичних разлога проширио или стезао, наслућу-
јући једну иначицу српског језика у јаким црногоризмима (ист.
Д. Б.) за које се најчешће као синонимску варијанту опредјељу-
је. На примјер, Његош већ у иницијалним стиховима3 али и
даље у формацији пјесме легитимизира облике који су евидент-
но црногорске лингвистичке особености: зажегла, т’јело, ра-
шта, божествени, али (умјесто: или/јеси ли), нијеси, грком, мога
(контраховано од горком, мога), мрачнојзи, луча, чојка, злијем.”
Без икаквих критеријума аутор говори о црногорским лингвистичким
особеностима (а и ова конструкција је спорна) иако је очито да су наброја-
ни облици различитог поријекла: божествени је црквенословенизам и ру-
сизам, неки су књижевни (зажегла, т’јело, нијеси, луча, рашта), други су
особина народних говора (мрачнојзи, злијем), и не само црногорских, и не
свих црногоских, а трећи су особина поетског исказа (чојка).
„Но има ту лексема које су типично његошевске иновације: вјесница,
електризам, свјетлило, кормач (за кормилара), каквост (за ријеч какво-
ћа) те ијекавизације које осјећамо као намјерно или накнадно ијекавизи-
рање: видијети, злијем, односно изостајање истих гдје бисмо их очекива-
ли: престол (умјесто пријестол)” (Исто, стр. 152). Према интерпретацији
овог аутора, Његошев поетски језик је допринос стандардизацији црно-
горског језика, па чак и онда када се ради о општим поетским иновацијама.
3 Ријеч је о пјесми Мисао: „На овоме мјесту ваља нешто рећи и о дистинктивним особи-
нама црногорског књижевног језика на примјеру његове умјетничке реализације у вријеме

етаблирања кроз језик Његошева пјесништва.” (Исто, 150.)
360
„Дубоко свјестан свога доприноса развитку пјесничкога па

стога и стандарднога црногорскога језика Његош је на свим
мјестима гдје је то неопходно употријебио не само јако штокав-
ско ијекавизирање, глаголске облике са старим презентом: виђу,
вељу, пливљу, не само облике који показују изворно црногоски
стандард: ђе, нигђе, него и синтаксичке односе који су типично
црногорски гдје стоје епитети и апозиције иза односне именице,
гдје су животворни дуги облици генитива множине, и гдје је ко-
начно генеричка самосвојност језика врло висока да се увијек
наново ствара према морфолошком моделу нови облик, као на
примјер кратки облик клик, умјесто кликтај, те њихова ријетка
мн. клици” (Исто, стр. 157).
Међутим, изучаваоци Његошева језика, познати његошолози примијети-
ли су да је, на примјер,
„Његош мање досљедан и у употреби дијалекатске презентске
форме виђу иако је она у црногорским говорима убједљиво шира
у употреби од облика видим” (Остојић, 1997, стр. 20).
Итд., итд.
С обзиром на све наведено, поставља се питање тачности књижевнотео-
ријске и језичке анализе. И у оваквој интерпретацији налазимо теорији
књижевности страна тумачења, која ствараоцу приписују неке накнадне
идентитетске и језичке ставове и психолошке позиције (у овом случају
свјесности), иако нема никаквог трага да је Његош игдје поменуо црно-
горски језик. Мада се ради о тексту научне, или боље речено назови науч-
не природе (овдје књижевно–теоријском), наилазимо на бесмислене кон-
струкције, као што је „јак црногоризам”: јер наука о језику не познаје ни
опозицију јако и слабо штокавско ијекавизирање.
Да за накнадно извођење идентитета језика Његош није добар избор
(уосталом то није нико), показује се сучељавањем таквих произвољних оп-
сервација са научним аргументима. Примјера ради:
„Неће се многе језичке особености присутне у црногорским го-
ворима у оном времену срести у Његошеву дјелу. Њих ћемо, на
примјер, наћи у језику С. М. Сарајлије – Његошева секретара”
(Исто, стр. 18–19).
„Нема у Његоша ни дијалектизма хоте (3. л. мн. глагола
хтјети). Истиснут је у Његошеву дјелу општекњижевним фор-
мама. Нема, ама баш нигдје нема, у Његошеву дјелу ни дијале-
361
катских ликова типа гледау, зидау, имау, чекау, који се такође

употребљавају у староцрногорским говорима. Иначе, мало је
дијалектизама с досљедном употребом. Досљеднија је, на при-
мјер, употреба сугласника х у генитиву именица било које врсте
(људих, женах, селах) од свих осталих дијалекатских форми,
иако то није особина свих, ни тадашњих ни данашњих црногор-
ских говора” (Остојић, str. 20).
Итд., итд.
3. За разлику, или чак супротно од Никчевићевог става да је Његош го-
ворио тзв. црногорским језиком, или да је свјесно „правио једну иначицу
српскога језика”, „ново читање” Његошевог дјела у савремености „може
послужити за стварање још једног стандарда из штокавске основе”, и то у
правцу развијања новог идентитета који није територија (Д.Б.); и мада
„утемељен у простору и духовности Црне Горе, одговорни државник, бо-
рац за њено ослобођење и еманципацију, црквени великодостојник, заго-
ворник и присталица Караџићеве реформе српског језика и писма (ист.
Д.Б.), и још много тога, сада је његово дело у ситуацији да буде преиспи-
тано и мерено аршинима актуелности”. А који су то аршини и колико они
одговарају научним критеријумима поставља се питање, јер је превасход-
но ријеч о произвољним критеријумима политичке и идеолошке природе.
Историја србистике је утврдила да Његош није само
„заговорник и присталица Караџићеве реформе српског језика и
писма, већ, уз Вука, учесник и саучесник у тој реформи. Њего-
шев и Вуков језик је у основи исти – језик простога народа и је-
зик народнога стваралаштва с извјесним разликама индивиду-
ално условљеним, и с одређеним индивидуалним творачким
особеностима, као незаобилазним конституентима језика у про-
цесу уобличавања књижевног дјела и приближавања текста
стварним основама живота” (Остојић, стр. 43).
У сврху „утјеривања” Његошу црногорског језичког идентита врше се
паралеле са другим писцима, иако такве паралеле немају никакве научне
оправданости, што значи да немају најосновнију методологију и крите-
ријуме, па тако читамо:
„И Шевченко, као и Његош, је својим књижевним дјелом ста-
билизовао украјински језик, учинио га препознатљивим у поро-
дици словенских језика и тиме му обезбиједио трајање до дана-
шњих дана. Његош је својим дјелом додатно удаљио језик
народа од рускословенске црквене праксе тадашњих грађанских
362
институција, а у актуелној савремености његово дело може по-

служити за стварање још једног језичког стандарда из штокавс-
ке основе” (Констатиновић, 2011, стр. 75).
Иако је неко тачно устврдио да је велика поезија слична религији, па
чак и дубља од ње, и да није нимало случајно што су генерације наших
предака знале напамет стихове Горског Вијенца, нови монтенегронолози
ће, поводом Његошевих дана, увести у рад учеснике овим ријечима:
„Горски вијенац јесте фаталан текст (ист. Д.Б.), он је као
религија – опијум за масе. Зато се добро чувајте кад читате Гор-
ски Вијенац, пазите да не побркате фикцију и стварност, да
грешком не прикољете ближњег свог. Доста је Његош био нож и
крв, пустимо га да буде оно што заиста јесте – најљепша пјесма
коју нам је прошлост оставила” (Бечановић, 2010, стр. 18).
Поводом ове карактеризације, која је социо–психолошке нарави, нама
остаје питање: Да ли ми, да ли наши преци „приклаше ближњег свог” ци-
тирајући Његоша у свим животним ситуацијама, јеванђељски поносни на
поетског генија, кришом се и крстећи? Откуда онда толика кумстава и
пријатељства међу ближњима који су израстали из Његоша, између Срба,
Црногораца и Муслимана? Звучи поразно за академску атмосферу да ове
интерпретације долазе од универзитетских професора:
„Стога није нимало безазлена нарација о Његошу као гено-
цидном писцу. Он је такву етикету добио само због српских на-
ционалиста и њихове злоупотребе Његоша у рату деведесетих,
али је просто невероватно да у Његошу проналазе инспирацију
за своје дивагације националности различитих предзнака, тако
да око Његоша као лешинари круже и српски и црногорски и бо-
шњачки националисти” (Исто, стр. 18).
А,
„Србин из Црне Горе сноси пуну историјску одговорност на сво-
јој христоликој, напаћеној души: за прастари српски језик, за
увеле косовске божуре, за Светога Саву и ништа мање Светог
Николаја, за Лазара, Милоша, Вука” (Исто, 17).
Ако је неки тумач Његошевог стваралаштва љут на актуелно понашање
Срба у Црној Гори, на понашање Црногораца и над–Црногораца (читај
ортодоксних, оних којих су за тзв. конзервативнију варијанту црногор-
ског језика, са с‘‘ и з‘, што и може имати оправдања), то није разлог да се
негира косовски мит, српски светитељи, српски језик, дакле све оно на че-
363
му почива Његошево стваралаштво. Интерпретација књижевности није

могућа без мита, па макар се он и порицао, самим тим што је мит у умјет-
ности стварнији од саме стварности. Каква ли је то интерпретација мита
којој је „грађанин” име, можда холивудски, нпр., али како успоставити ве-
зу међу Његошем и Холивудом? Оваква је интерпретација најочитији
примјер бркања фикције и стварности, управо онога против чега се декла-
ративно залаже овај „интерпретатор”.
На другој страни, Његош је, по ријечима другог професора „тешки ан-
тиисламиста и антитурчин”; „Куго људска да те Бог убије”: оптужују га
чак да је крив за покољ у Шаховићима.4 Зато што је пјесник пророк, „Ње-
гоша треба ставити на хируршки сто”. Итд., итд.
4. Да нам је политика постала смјерница, на жалост, за науку, па чак и
за однос према Његошу, показује и различит однос држава и простора
српског језика, чији је Његош један и највећи пјесник, трагично говори и
одрицање и нагодба политичара око Његоша:
„И чега би се све, сем Његоша, од локалног требало да одрекне-
мо. Можда Вука и Доситеја, опаких локалиста, које је, неким чу-
дом, раширених руку прихватила културна Европа њиховог
времена” (Танасковић, 2013, стр. 54–57),
јер
„ако већ више не читамо митолошке приче и бајке из старине, бу-
димо бар опрезни с огледалима. Не покушавајмо их разбити, ма
колико неодољива била жеља да то учинимо – о главу ће нам се
обити. […] Пошто и Његоша и Вука све мање има у учионицама
у Црној Гори, остају огледала и сјенке, од којих не можемо по-
бјећи, иако обарамо поглед. […] Његош је такво Богом дано, али
и Сатаном проклето, вечно огледало. У реду је по томе с Епом о
Гилгамешу, Хомером, Заратустром, Конфучијем, Дантеом,
Шекспиром, Сервантесом, Гетеом… Мало ко ће ову тврдњу поре-
ћи, али се многи понашају као да се она односи на неко прошло
4 „Проф. Др Новак Килибарда, за кога угледни босанско-херцеговачки пјесник М. Ве-
шовић каже да је ’црногорски Шешељ’ каже да нема антиисламскијег писца на планети
него што је Његош. То Његошево антитурство и антисламство биле су веома позитивне
категорије у вријеме када се Црна Гора борила да дође до самосталности и слободе. Али не
можемо остајати ми у облацима те магле”. Сва негативност Г. В. изашла је на видјело на-
кон Берлинског конгреса и након 1912, када Црногорци инспирисани паролама из Гор-
ског Вијенца врше стравичне злочине над Муслиманима у Црној Гори, за шта се наводи
геноцид над Бошњацима 1924. у Шаховићима (Мешихат исламске заједнице у Србији,
19. мај 2010, 16: 02).
364
време и на неке претходне Србе, а да за савременике његове по-

руке и поуке, а особито његова етика, не само да немају истинс-
ког значаја, већ чак могу бити штетне у напору прилагођавања
духу модерног времена. Нема тежег огрешења и опасније заблу-
де од таквог приступа класичним, универзално и трајно актуел-
ним временима светске духовне и културне баштине” (Исто).
5. И на крају, може се наћи нешто заједничко за сва нова, иако унеко-
лико различита, читања Његоша, а то је назови мета-језик: све што има
одредницу српско је фалсификат; Његош је наслућивао, био је свјестан да
ради на стандардизацији црногорског језичког идентитета; или је пак до-
шло вријеме да се његово дјело мјери другим аршинима.
Бечановић, Т. (2010). Поздравна ријеч проф. др Татјане Бечановић. У: Његоше-
ви дани. Никшић.
Вукчевић, Л. (2009). „Удио стваралачког у језику књижевности — с посебним
освртом на Његошев језик”. У: Његошеви дани. Никшић: Универзитет
Црне Горе – Филозофски факултет.
Недељковић, Д. (1973). Његош филозоф ослободилачког хуманизм. Београд:
САНУ.
Никчевић, В. (2003). Дневне новине Дан (стр. 30), субота, 11. октобра.
Остојић, Б. (1997). Прилози о Његошеву језику (стр. 18–19). Никшић.
Танасковић, Д. (2013). Јесмо ли заиста постали нови народ. Печат, бр. 286.
Константиновић, С. (2011). Шевченко и Његош – књижевност и идентитет.
У: Његошеви дани 3 (стр. 75). Никшић.
365
DRAGA I. BOJOVIĆ
Nikšić, Montenegro
A NEW READING OF NJEGOŠ

(A Linguistic and Sociolinguistic Aspect)
The construction new reading within literary theory and linguistics usually
has a meaning which involves the discovery of new insights, possibilities,
syntheses of interpretation of the most valuable works and writers.
As for the creation of Petar II Petrović Njegoš, we believe that today there
exist no controversial approaches to one author, his personality and work.
Differences in the interpretation of particular verses, due to their abstract-
ness, mysteriousness, and a special kind of expression, stretch from the first
scholars of Njegoš to this very day. Nevertheless, the current events, those
of ideological character, have brought confusion into the interpretation of
Njegoš’s language.
Being oblivious of the ecumenical dimension of Njegoš’s expression, “new
readers” tend to classify him into various nationalisms, and even deny him
the language in which he created. This is particularly topical in Montenegro
and in the process of creating the so-called Montenegrin language. Some ac-
cuse Njegoš of Serbian nationalism, national chauvinism and genocide,
whereas others believe that he wrote in the so-called Montenegrin language.
However, the truth is one and simple: Njegoš, the Bishop of Montenegro, is
an ecumenical thinker and the greatest poet of the Serbian language.
KEY WORDS: poetic language, nationalism, ideology, Serbian language, the
so-called Montenegrin language.
366
УДК: 81'255.4:821.163.41-1
821.163.41.09-1
ДРАГАНА М. СПАСИЋ1
ЈЕЗИЧКА АНАЛИЗА ЕНГЛЕСКОГ

ПРЕВОДА ЊЕГОШЕВЕ ПЕСМЕ
НОЋ СКУПЉА ВИЈЕКА2
САЖЕТАК . Претпоставља се да је једина Његошева љубавна песма Парис и Хе-

лена или Ноћ скупља вијека настала 1844. године. O њој се писало још 1878. го-
дине, али под насловом Једна мјесечна ноћ. Оригинални текст песме објављен је
тек 1965. године, а до тада је та песма претрпела више промена како наслова тако
и садржаја. Године 1997. изашло је луксузно издање песме преведено на седам
светских језика да би се што више људи упознало са том дивном, а по некима и
најлепшом Његошевом песмом. Енглески превод је начинио чувени зналац срп-
ског језика и српске књижевности Едвард Денис Гој. Тако тај превод може по-
служити као корпус за језичку анализу структуре, функције и значења речи као
и њиховог реда у појединим стиховима. Песма је писана хексаметром, има 64 сти-
ха на којима је обрађено око 100 примера од којих ће неки бити приказани у раду.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : песма, превод, структура, функција, значење.
1 adnimspasic@yahoo.com

367
Његошева љубавна песма Ноћ скупља вијека која је по некима круна

његових песама (Медаковић, 1882) била је неоправдано и дуго запо-
стављана. Редакција Интерпрес је 1997. год. штампала посебно библио-
графско издање у тиражу од 1000 нумерисаних примерака у жељи да ова
љубавна и еротска песма поново заблиста на уметничком небу света, јер је
преведена на седам светских језика, а пратеће слике израдила је Оља
Ивањицки (Предговор, 1997). Имала сам бескрајну срећу да у рукама др-
жим примерак поменуте књиге који ми је послужио као инспирација за
овај рад, у жељи да скромно придодам јубилеју који облележавамо.
Ова песма има своју историју од момента када је настала 1844. (Меда-
ковић, 1882) описујући сусрет погледима девојке и лепог Владике у Пе-
расту једне лепе пролећне ноћи. О песми је Вук Вукчевић, давне 1878. го-
дине у дубровачком листу Слокинка писао као о Његошевој најлепшој
песми, али је наслов гласио Једна мјесечна ноћ. Затим је Милорад Меда-
ковић 1882. назива, што је већ поменуто, круном Његошевих песама и
описује када и како је настала. Под насловом Ноћ скупља вијека ова песма
објављена је у Босанској вили 1913. године, али без другог назива Парис
и Хелена. Тек 1956. године на Цетињу објављена је Његошева биљежни-
ца у којој се налазио оригинални текст под насловом Парис и Хелена или
Ноћ скупља вијека а завршавао се испод мотоа песме са Исис.
Песма је због своје лепоте, значаја и велике уметничке вредности (Ка-
лезић, 1997) преведена на руски, италијански, француски, немачки, ен-
глески, шпански и кинески. Има се утисак да је превод наслова на руски
језик најближи оригиналу. Превод наслова на француски Une Nuit plus
précieuse qu’un siècle и енглески A Night More Precious than a Century које
поредимо су исти; упоређује се доживљај једне ноћи са читавим веком, а та
ноћ вреднија је и од самог живота. Поставља се с правом питање ко може
да преведе Његошеве стихове богате асоцијацијама, где се човек и жена
сједињују у једно биће повезани љубављу, која је вечна, од почетка до са-
дашњег тренутка тајновита, и најлепше доживљена ноћу под сјајем месе-
чине.
Јасно је како Његош пише и које речи користи у својим делима. Оне и у
оригиналу траже објашњење, а да не говоримо о преводима. Стога је по-
требно изрећи неколико напомена о преводиоцу на енглески језик. Њего-
во име је Едвард Денис Гој (Edward Dennis Goy). Рођен је у Енглеској
1926. године као 11. дете у породици познатог трговца. На почетку
II светског рата, а за војне потребе, на Кембриџу је завшио курс руског је-
зика. Придружио се територијалној одбрани достигавши чин мајора, и
провео неколико интригантних година у ратом захваћеној Европи. Од
1954. до 1990. био је предавач на славистичким студијама Универзитета
368
Драгана М. Спасић – Језичка анализа енглеског превода Његошеве песме…
у Кембриџу јер је, будући заљубљеник у српску књижевност, проучавао

српски и остале јужно-словенске језике. Између 1951. и 1954. писао је у
Београду и Загребу докторску дисертацију о утицају руске на српску ми-
сао и књижевност. Студенти су му се дивили због бритког језика и критич-
ког става, а међу студентима је било и касније значајних лингвиста и пре-
водилаца, чак и два амбасадора. Написао је 40 есеја и монографија
везаних за српску и хрватску књижевност бавећи се делима Момчила На-
стасијевића, Миодрага Булатовића и преводећи Мешу Селимовића, Крле-
жу и Црњанског. Био је против бомбардовања Југославије, а смрт га је за-
текла 2000. године. Све до сада изречено о Гоју говори у прилог томе да
није могао бити пронађен идеалнији преводилац за Ноћ скупља вијека.
Посебно што се он бавио не само превођењем, већ и анализом Његошевих
дела (Obituary, 2000).
Најзад долазимо до питања зашто неко ко се бави структуром, функци-
јом и значењем облика у енглеском језику, а матерњи му је српски, жели да
методом контрастирања српског и енглеског језика утврди неке од језич-
ких законитости анализирајући речи у енглеском преводу песме Ноћ ску-
пља вијека (A Night More Precious than a Century).
Најчешће се за језичку анализу као корпус користи прозна литература,
а постоји и мишљење да и поезија може послужити као својеврсни корпус.
Даље, Његошев језик и песништво обилују богатом и специфичном лекси-
ком па превод на енглески показује како се преводилац „изборио” са тим и
пронашао праве преводне еквиваленте. Колико структура толико и функ-
ција одабраних преводних еквивалената утиче на значење. Из даље ана-
лизе могао би проистећи и речник или глосар (glossary) који би имао и те-
оретску и практичну примену и који би могао помоћи у што бољем
разумевању Његошевих стихова преведених на енглески језик.
Анализом ће бити обухваћене четири основне врсте речи – именице,
глаголи, придеви и прилози који у савременом граматичком опису енгле-
ског језика припадају отвореној класи речи (Open Class Stems) зато што
носе основно значење, не могу се избројати и умножавају се новим члано-
вима. Анализираће се њихова структура, јер то да ли је реч проста, сложе-
на, сложеница, или конвертована утиче на ритам текста и значење. Поред
облика и особина речи, што припада морфолошким особинама, анализи-
раће се и функције ових речи у синтагмама (именске, глаголске, придевске
и прилошке) које је преводилац употребио ради бољег разумевања текста,
као и ред речи. Реч добија своје прецизније значење када је одређена дру-
гим речима које се на њу односе или заузима одређене позиције у односу
на друге речи. На само разумевање текста утиче распоред које речи заузи-
мају у односу на контекст што, опет, доводи до бољег разумевања како
369
текста на изворном језику, тако и текста на циљаном језику. Енглески,

иначе, зато што није флективан умногоме зависи од реда речи. Најзад, али
не као последње, анализа ће се дотаћи значења и избора лексике коју је
преводилац начинио да би што боље дочарао оно што је описано и исказа-
но у оригиналном тексту. Анализом неће бити обухваћене све речи које
припадају отвореној класи речи, а налазе се у више од 60 стихова песме.
То ће бити избор по слободном нахођењу аутора овога рада, и неким суге-
стијама других аутора који су се бавили теоријском анализом песме, оних
речи које би могле бити главне – кључне речи (key words) и синтагме. При
анализи су, поред осталог, коришћене савремене морфологије и синтаксе
енглеског језика и три савремена речника енглеско–енглеска и српско–ен-
глеска.
Песма садржи 64 стиха, а анализом је обухваћено стотинак примера од
којих ће део бити приказан у раду.
Већ у самом наслову песме за реч „скупља” преводилац је нашао
решење одабравши енглеску реч:
precious: adj. – precious memories or possesions, something that
is precious or valuable: precious time, complex word.
Придев је сложена реч која значи драгоцено и налази се у компаративу:
more precious (суперлатив: the most precious), јер се изражава
једнакост између night – noći и century – века што одго-
вара оригиналу. Компаратив и суперлатив су изражени
придевским синтагмама.
Преводилац се одлучио да први стих песме отпочне речју:
wonderfully: adv. of manner – feeling very happy, admiring
someone or something very much – complex word.
Овај сложени прилог који значи дивно (тече) члан је деривационе пара-
дигме са wonder n. именица и wonderful adj. придев, и том се речју за раз-
лику од оригинала означава први стих, прва слика, а и читава песма.
За именску синтагму плава луна посебно за придев плава у енглеском
преводу стоји придев bright:
bright: adj. – simple, light–shinning, strongly – a bright sun-
shine or colours – bright colours or cheerful – full of life.
Придев bright је у позитиву а функционише као атрибут или одредница
(modifier) речи moon (месец). Да је употребљена одговарајућа енглеска
реч blue за плави дошло би до колокације са речју sad – тужан. У сле-
370
дећем стиху поља звјезданице преведена је именском синтагмом starry

fields, а за звјезданице је коришћен енглески придев:
starry: – adj. complex word, base „star”, shining like – светлеће
као звезде;
али је у овом стиху значајније у прољећну тиху вече, јер се читав до-
живљај песме одвија управо тада. У преводу стоји именска синтагма the
beauty of evening – лепота ноћи.
beauty n. unc. complex word – advantage – the beauty of a par-
ticular good quality.
Сложена именица beauty је члан деривационе парадигме – beat – beauty,
beautiful, beautifully, а употребљена је овде уместо речи calm – тихо
(вече) јер је избегнута реч прољећну. Зато се преводилац одлучио да у 30.
стиху где се поново помиње реч прољећем реч Springtime означи великим
словом.
У трећем стиху где месец сипље зраке магическе за сипље је употребље-
на реч:
scattering gerund of scatter – V trans. Simple, go in different
directions, here and there;
а за зраке магическе именска синтагма rays of magic у којој је основна реч
(H.W.) rays (zraci) a „of magic” додатак (complement).
Четврти стих може да послужи као пример реда речи. У оригиналу, због
флективних наставака, ред речи је слободан, а у енглеском преводу ред ре-
чи је фиксни субјекат + глагол + прилошка одредба – Subj + V +
Adjunct:
Те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди
And the mortal’s thirsting glances awakened in sensual
sweetenes
субјекат (subject) – the mortal’s thirsting glances
глагол (verb) – awakened
прилошка одредба (adjunct) – in sensual sweetnes;
а речи које се овде истичу су:
sensual adj. complex word – feelings of the body rather than a
soul
Овај придев је члан деривационе парадигме sensuality n. именица sensu-
ally adv. прилог, sensualist n. именица и сл.
371
за дражести
и wander v. simple word – go from place to place, predicator
за блудити или лутати због примера mind ili thought wandering – када
мисли блуде.
У следећим стиховима за:
звјезде ројевима starts in swarms
koлa ring – dance
капље ројевима swarming droplets
У 7. стиху, где славуј песму поје, преводилац је за последњу реч иза-
брао chant, што је реч која конверзијом може бити и именица (noun) и гла-
гол (verb) са значењем often repeated tune in psalms or hymn или to sing for
a prayer in Church – што би било црквено појење или појити.
Затим за мушице огњевите употребљена је реч fireflies, сложена броји-
ва именица (complex, n. count.), а за роје circling and dancing. За реч
шарени many-hued што је сложеница (compound word) у функцији атри-
бута; за ћилим за који уместо рећи kilim користи енглеску реч carpet.
Many-hued је иначе литерарни израз за боју (hue).
За реч внимателни користи се реч attentive adj., complex – listen, listen-
ing or watching someone you are interested in carefully.
У 1. стиху преводилац бира инверзију глагола и субјекта израженог
именском синтагмом да нагласи значење:
Now where my passions sober
А у оригиналу те инверзије нема
Чувства су ми сад трејазна.
Део стиха који следи, ништавно људско стање, преведен је са paltry
human existance, а за божество изабрана је одговарајућа енглеска реч
deity n. count. simple a god or godess, бројива именица бог или богиња или
Deity koд the Deity God – свевишњи у формалном говору.
Инверзијом започиње и 16. стих Had intoxicated my soul – Душу ми је
напојио.
У следећем стиху где људска душа са небом има своје сношеније у пре-
воду стоји ties oд tie n. count simple – connection / relationship, а на ливади
движенија преведено је именском синтагмом this meadow of movement као
и страшна хука – a dreadfull roaring.
Надаље, за бусење густе траве – a clump of dense-grown grasses, за
стрецања – conclusions, а витлења – dizziness.
372
За реч вила изабрана је одговарајућа реч:

nymph n. count. simple – according to ancient Greek and Roman
stories a spirit of nature – a young girl living in trees etc.
Именска синтагма у енглеском преводу ivory nipples управо је реч по
реч (word for word) превод синтагме слонове јабучице, док је реч коса у
следећем стиху преведена литерарним изразом за дугу женску косу:
tresses n. plural – literary a woman’s beautiful long hair.
Стих
О дивото! Чудо смртни ере сада не полуди
преведен је са:
Oh wonder, oh miracle, what mortal would not go mad!
За дивоту је изабрана реч wonder, а за чудо бројива именица:
Miracle n. count – something lucky that you did not expect to
happen or did not think was possible.
Бијела прса гордија
су:
Her white breasts were whiter
a
гордељива планина
је:
proud – adj. simple word – pleased
у функцији је атрибута – додатка (modifier) у именској синтагми.
Играм јој се с јабукама преводилац је превео именицом за јабуке – гру-
ди
breasts n. count. simple – part of a woman’s body
a синтагму
восхитење бесмртно
такође именском синтагмом:
deathless ecstasy.
Скоро превод од речи до речи стиха:
373
Не мичу се уста с устах – цијелив један ноћи цијеле

Mouth to mouths – one kiss one night long.
Именица владалица преведена је именицом:
empress n. count feminine gender complex word a feminine ruler
of an empire.
У задњем стиху, који је иначе као у претходном преведен скоро реч по
реч, за дивотницу преводилац је изабрао енглеску именицу
love n. count simple word – person you love.
Иначе, именица love има и друга значења и може се конвертовати у гла-
гол и бити основни члан деривационе парадигме.
Дивна љубавна Његошева песма Парис и Хелена или Ноћ скупља вије-
ка означава свевремену љубав и читаоца већ после првог читања усхити и
уздигне до неслућених висина, а да не говоримо о другом или ином чита-
њу. Срећа да ју је на савремени енглески језик, Modern English, који иначе
важи од XVII века, превео врсни познавалац српске књижевности, Њего-
ша и српског језика. Захваљујући томе у тој песми ће моћи да уживају сви
који говоре енглески језик као матерњи и први језик.
Истина је да је још славна Исидора Секулић говорила како је скоро не-
могуће превести Његошева дела, већ их је могуће само препевати, па и ову
једину љубавну песму која је иза Владике и филозофа остала (Секулић,
2013). Песма јесте еротска и љубавна, али припада миту и нечему светом
и божанском, чему је славни песник увек тежио. Остаје обавијена велом
тајне о томе када је настала, да ли ју је заиста Владика писао и коме је по-
светио, или је посвећена жени-вили, свевременом женском бићу.
Језичка анализа речи које је преводилац користио да што верније пре-
несе сложену лексику XIX века коју је Његош користио да изрази најта-
нанија осећања, асоцијације на свет и космос, на савременост и антику
(Калезић, 1997), на трен и цели живот који се догодио једне лепе пролећне
ноћи, требало је да допринесе бољем разумевању енглеског превода. До-
брих књижевних превода је релативно мало па би овај могао да послужи
као пример код усвајања енглеског језика на секундарном и терцијарном
нивоу. Опис структуре и функције анализираних речи може се користити
и као извор примера за настанак речника, глосара; као корупс за даља ис-
траживања, као анализа значења речи и синтагми, с нагласком на реду ре-
чи. Обично се каже и саветује да читање и анализирање Његошевих дела
изискује интердисциплинарна знања из филозофије, психологије, исто-
рије, језика, књижевне теорије, религије, али за читање песме Ноћ скупља
374
вијека, било у оригиналу или преводу на енглески језик, потребно је срце

и душа. Песма показује да је и велики Његош, Владика, мислилац, песник,
интелектуалац свога времена, био човек или човјек.
Структура речи у енглеском преводу и лексика коју је преводилац иза-
брао за поједине карактеристике Његошеве речи углавном је оправдана.
Синтагме, нарочито именске, најчешће одговарају оригиналном тексту, а
ред речи је преводилац прилагодио енглеском језику са више примера ин-
верзије да се постигне верност оригиналу. Но није се могла избећи „ре-
скост” (Калезић, 1997) енглеског језика. Велики енглески песници попут
Бајрона или Милтона које пореде са Његошем, и врстан преводилац као
што је Е. Д. Гој, удружени у раду на Његошевој песми Ноћ скупља вијека
можда би допринели да та рескост потпуно нестанe.
Benson, M. (1998). Standard English–SerboCroatian, SerboCroatian–English dic-
tionary. Cambridge: Cambridge University Press.
Dictionaries, O. (2010). Oxford Dictionary of English (3rd Revised edition edition.).
Oxford: Oxford University Press.
Edward Goy Obituary. (2000). The Times. London: News UK.
Fowler, H. W. & Crystal, D. (2010). A dictionary of modern English usage. Oxford;
New York: Oxford University Press.
Калезић, В. (1997). Његошева „Ноћ скупља вијека” у свјетским „Верзијама”.
[поговор]. Београд: Interpress.
Katamba, F. & Stonham, J. T. (2006). Morphology. 2nd ed. Houndsmills, Basing-
stoke, Hampshire: Palgrave Macmillan.
Matthews, P. H. (1974). Morphology: an introduction to the theory of word–struc-
ture. London: Cambridge University Press.
Медаковић, М. (1882). П. П. Његош, последњи владајући владика црногорски.
Нови Сад: Књигопечатња А. Паевића.
Предговор. (1997). Његош, П. П. Ноћ скупља вијека. Београд: Interpress.
Секулић, И. (04. 11. 2013). Трагови љубавног живота Његошевог. Политика,
[Културни додатак]. Београд: Политика
Spasić, D. (2011). Morphology: Lexical and Grammatical. Београд: Свет књиге.
Косовска Митровица: Филозофски факултет.
Stageberg, N. C., & Oaks, D. D. (2000). An introductory English grammar (5th
ed.). Fort Worth, TX: Harcourt College Publishers.
375
DRAGANA M. SPASIĆ
LINGUISTIC ANALYSIS OF THE ENGLISH

TRANSLATION OF NJEGOŠ’S POEM
A NIGHT MORE PRECIOUS THAN A CENTURY
Njegoš’s love poem A Night More Precious than a Century, also known as
Paris and Helena, was written in the first half of the nineteenth century. The
poem was studied and written about in the late nineteenth century, and the
first time it was quoted was at the beginning of the twentieth century
in Bosanska Vila (Bosnian Fairy) (January 15, 1913). It was not until the
mid-twentieth century that the poem was printed with both titles, but with a
slightly altered text in an effort to erase the personal stamp that character-
izes the original. This poem was translated into seven world languages,
including English. The translator was E. D. Goy. Given that the Serbian and
the English language belong to the Indo-European languages of particular
groups, it was important that the proper selection of four basic parts of
speech was made using the methodology of contrast, both from the lexical,
morphological and syntactic perspective. The English title of the poem is
Paris and Helena or A Night More Precious than a Century. The analysis
will not include all of the above-mentioned words but only those words that
the author of the paper regards as significant. The structure, function and the
meaning of words in the English translation will be examined in detail, giving
careful consideration to the original text.
KEY WORDS: morphological and syntactic analysis, lexis, nouns, verbs,
adjectives, adverbs.
376
82.09(470)”1833/1834”
ДРАГОМИР Ј. КОСТИЋ1
Универзитет у Приштини са привременим седиштем
ПРВА ЊЕГОШЕВА ПЕСМА

(Црногорац к свемогућему Богу)2
САЖЕТАК . Песма Црногорац к свемогућему Богу је прва песма у збирци Пу-

стињак цетињски (Цетиње, 1834) Петра II Петровића Његоша. То је прва Ње-
гошева песма уопште. Настала у Русији, за време његовог боравка 1833–1834.
године, она је израз тескобног и тегобног живота владаоца, владике и поете, при-
тешњеног многим невољама и бригама. Она је излаз и она је окренутост, посвеће-
ност Богу. Иако је на њен постанак знатно утицала песма Бог руског песника Г.Р.
Державина (1743–1816), ипак се у њој може уочити особен Његошев приступ и
доживљај. Доживљај Бога који је његошевски, аутентичан!
Песма предстaвља драматичан однос човека према свеприсуству одсутног (не-
видљивог) Бога (попут Јововог дискурса у Књизи о Јову), његову искрену ода-
ност, веру, напокон и посвемашњу захвалност. То је љубав којој ће Његош остати
потпуно веран до краја свога живота.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Петар II Петровић Његош, Державин, Бог, поезија, задивље-

ност, усхићеност, захвалност, оданост, слава.
1 kosticdragomir@yahoo.com

377
Стешњен брдима, Турцима и свим осталим невољама, окружен мате-

ријалном и духовном бедом,3 млади владар и владика је завапио према Бо-
гу:
О ти бићем бесконачни
Млади владар и владика; вероватно још не сасвим свестан бремена свога
новог положаја, односно своје одговорности, обратио се Богу, не да од
њега затражи неопходну помоћ, него да му искаже своје дивљење, не да од
њега нешто тражи, но да му нешто да:
То је апсолутни стих. Први стих. Њиме готово да је све казано. Стих
онога који ће, осим што је постао владар и над државом и црквом, постати
и песник. И то не било који и било какав, већ велики песник свога језика.
Стих који је, дакле, значио наговештај још једне Његошеве авантуре
која је наоко изгледала сасвим необавезујућа. А по којој ће, у ствари,
остати највише упамћен. Песник. Владар, Владика, напокон и поета.
Небо, отворен простор. Нада. Излаз из очајне притешњености. Суморне
скучености.
Стих који је изражавао песникову слободу.
Мало необичан. Песник не каже у њему, на пример, биће бесконачно,
било би то сувише обично, него баш овако бићем бесконачни, дакле живо-
том, животом бесконачни.
Свечана музикалност тога стиха је, међутим, оно што је ту прво. Рит-
мичност која одмах открива песника. И песникову намеру да прослови о
3 Седам дана пре смрти, сетио се тога песник у писму Лудвигу Августу Франклу, немач-
ком књижевнику: „Ја сам за границом просвештенога свијета. На мом узаном поднебљу
свагда се ломе тирјански громови. Стога је мој мали крај тамом дивљине обезображен. За
човјека здравомислећега нити је муке ни увеселенија на свијету, јербо су све људске пос-
ластице са отровом приправљене, а све печали имају неко своје удовољствије. Човјеку је
готово, кад му дође, слатко плакати као пјевати. Ја овако нашу пјесну разумијем.Свијет је
сад Божји, стога у свакојем његовом нуглу видје се дјела великога мајстора. Трудољубоје
и искуство мрава и пчеле, и уредно летење ждраљевах ја радије гледам но све параде евро-
пејских столицах.” – Целокупна дела Петра Петровића Његоша, Изабрана писма, Про-
света, Београд, 1967, стр. 210–211.
378
Драгомир Ј. Костић – Прва Његошева песма (Црногорац к свемогућему Богу)
Богу (прослави Бога). Тиме и себе, на неки начин, мало узвиси (свако ко
слави Бога, и себе слави, издваја се од других).
То је универзална тема песништва (слављење Бога), позната у првом
реду из Библије. Зашто онда та посебност („Црногорац”) истакнута у на-
слову? Зашто свођење општег на појединачно (народност, црногорство)
које није појединачно (Црногорац је песник, али су и многи други Црно-
горци)? Зато што песник није имао ту привилегију да буде сам, један из-
међу осталих, него је био први између других (осталих), наравно то по
свом положају, односно по сагледавању свога положаја. Отуда та посеб-
ност у односу на остала, уобичајна, индивидуализирана слављења Бога и
Божјега!
Црногорац к свемогућему Богу је прва песма Његошеве збирке Пу-
стињак цетињски, објављене на Цетињу 1834. године у „Штампарији
црногорској” Драга Драговића. Написана је, како је то на књизи назначе-
но, годину дана раније, „у Црној гори на Цетињу”. „Његова свијетлост”,
аутор овог „пјесмотворија”, имао је тада свега двадесет година!
Песма је, међутим, настала не у Црној Гори него у Русији, за време Ње-
гошевог боравка 1833–1834. године, и, очигледно, под утицајем песме
Бог руског песника Державина.4 Державинов је утицај, али доживљај
Његошев.5
Наиме, иако Његошева песма почиње у дословно истом ритму (форми)
као и Державинова (О ты, пространством бесконечный), а подударнос-
ти, односно угледања на руског песника има касније подоста и у погледу
садржине („Ја ли смртни да се равним / спрама творца, бесмртнога? / Ја
ли тебе да с’ подобим” код Његоша, према Державиновом „А я перед тобой
— ничто”, или „Ја се земље цар називам” на једној, а на другој страни
знатно разуђеније: „Я царь – я раб – я червь – я бог!”), разлика међу пе-
смама двојице песника је очита: исказ је претежно у форми дијалога код
Његоша, наспрам исказа претежно у форми монолога код Державина; за-
4 Песма је, како истиче Т. Батлер, „више реакција на Державиновог Бога, него имита-
ција те песме”. Thomas Buttler, „Његошева визија космоса”, Његошево песничко дело, ре-
ферати и саопштења са Научног састанка слависта у Вукове дане, МСЦ, 18/2, Београд,
1990, стр. 21.
5 „Мада је угледање на руског песника очигледно јасно је да је представа Бога Његоше-
ва. У Державиновој оди млади ,каменштак’ нашао је слике какве је већ носио у себи, лите-
рарни образац и основну мисао, али оно најважније – лирско усхићење ,величеством твор-
ца’ сасвим је његово. У Његошевој песми нема филозофске дубине, јасног и смишљеног
разглабања метафизичких идеја, као код Державина, али се у њој јасније показује стихиј-
на снага великог песника, снага која тражи, и у неким тренуцима налази, своју реч.” Ду-
шко Бабић, „Лирика владике Рада”, поговор, Петар II Петровић Његош, Ноћ скупља
вијека и друге пјесме, СКЗ, Београд, 2002, стр.
379
тим Његошев приступ Богу је више приступ Богу човека из народа, а не

ексклузивног мислиоца какав је био Державин; надаље Державинова ода
је згуснута творевина, за разлику од Његошеве знатно редукована – у том
погледу довољно је за пример навести само један стих руског песника у
којем се говори о егзистенцији бића: „Ты есть – и я уж не ничто!”
Духовно–религиозна поезија Његошева, осим ове песме обухвата још
неколико остварења: Мисао, Љетње купање на Перчању, Југ завија,
разјари се море, и, наравно, спев Лучу микрокосма, нарочито онај део у
„Посвети” који почиње стиховима „О свевишњи творче непостижни!”
Овде треба додати и обраћање Богу Владике Данила у Горском вијенцу,
које почиње стихом „Боже драги, који све управљаш”.
Овај део Његошевог стваралаштва означава се (заједно са још неким
другим његовим песмама – Вјечни син ноћи пјева похвалу мислима, Ода
сунцу, спјевата ноћу без мјесеца, Философ, астроном и поета, наравно
са спевом Луча микрокосма) и као „космичка поезија” (Поповић,6 Дере-
тић7), што, свакако, није најпрецизније, али се тиме хтело избећи да се
ствари назову правим именом. Уосталом, тај усуд прати Његоша и данас!
Над његовим целокупним стваралаштвом надвила се мрачна, нелитерарна
и не естетска перспектива!
Песма Црногорац к свемогућему Богу је значајна као прва Његошева
песма, али и по томе што је тема „целог Његошевог песништва”.8
У њој је песник из перспективе црногорске затворености (затровано-
сти) управио свој поглед к свемогућем Богу.
К његовој бесконачној ширини:
без почетка и без краја!
У дубини и висини. Свеприсутност његова (свеприсуство његово) је,
међутим, тако удешена да се, иако се види – не види („ти си сјајност своју
скрио”). И не може да се види, сагледа.
те се не даш да те види
око душе најумније,
6 Miodrag Popović, „Petar II Petrović Njegoš”, Romantizam I, drugo skraćeno i prerađeno
izdanje, Nolit, Beograd, 1975, стр. 195–203.
7 Јован Деретић, Историја српске књижевности, Нолит, Београд, 1983, стр. 295.
8 Матија Бећковић у: Напомени уз Петар Петровић Његош, Пустињак цетињски, из-
бор из целокупног песништва, приредио Матија Бећковић, Слово љубве, Београд, 1979,
стр. 197.
380
„Овај платоновски израз, ’око душе’, који код хришћанских мистика има
адекватну примјену – није само лијепа фигура, него стварност која пред-
ставља око којим се види објективна стварност, овдје је то биће; њим се до-
лази до контакта и доживљаја с Богом”, истиче Д. Калезић.9
Нити да се види, нити да се умом представи оком, „нит’ ум себе вообра-
зи”. Вообрази. Та словенска реч је ту дошла да тачно изрази немоћ чове-
кова ума.
Но тек почне о теб’ мислит,
занесе се у бескрајност
све с вишега к вишем одећ.
Човеку је то немогуће; заправо, то човеку није дато. Човек је створен
„да у тебе не погледа”. И то је, можда, највећа човекова несавршеност.
Али та зачуђеност и задивљеност неприсуством присутног Бога означава,
исто тако, можда, и његову (човекову) најзначајнију привилегованост.
Никаква сила мудрости, међутим, не помаже човеку да схвати величину
Божје силе:
Колико је даљност твоја
од краткога ума људског,
свеколике умне главе
што су досад на св’јет биле
и посада те се роде
да у једно перо слију
силу мисли највишијех,
не би знале черте повућ
нити р’јечи уписати
о твојему величеству.
Истичући да је људска мудрост „у принципу ограничена”, С. Томовић
наглашава: „Ово схватање је посебно јасно изразио у пјесми ’Црногорац к
свемогућему Богу’”.10
Млади Његош улази у дискурс с Богом, слично као стари (старозавет-
ни) Јов, настојећи да докучи нешто од Божије тајне. Његово „ја” је ту да
нешто уграби од величанствености Божјега својства. Смотрење могућно-
сти ексклузивног приступа Богу и Божјему, савез с Богом:
9 Димитрије Калезић, „Из Његошеве метафизике, Биће Божје у Његошевој поезији”,
Његошево песничко дело, исто, стр. 59.

10 Др Слободан Томовић, Коментари, Култура, „Вељко Влаховић”, Народни музеј Цр-
не Горе, Београд – Цетиње, 1990, стр. 155.
381
Ја се надам нешто твоје

да у душу моју сјаје;
неизвјестан, ал’ се гордим
што са тобом својство имам.
То разумевање с Богом је највише што човек може понудити. За разме-
ну, или као свој удео.
И кад оно није богзна какво! То божанско у човеку је премала искра
огња наспрам Бога океана:
Но и било штогођ мало,
то се може уподобит,
спрам сјајности твоје веље,
премалојзи искри огња
која пође тамом лећет
од огњеног океана,
док се опет к њему врати.
Овде Његош износи идеју о „преегзистенцији душе”, ризикујући да уђе
у сукоб са званичном хришћанском догмом, како истиче Т. Батлер.11
Али песник као да се уплашио те своје жеље. У следећим стиховима он
већ прави више него упечатљиву дистинкцију: његово „ја” је тек нешто,
Бог је све:
Ти с’ океан бесконачни,
а ја пловац без весалах.
У таквом односу снага, налазивши се „у смртноме чамцу малом”, „ја”,
човек, може очекивати само милост.
То „ја”, међутим, није само песниково „ја”. Оно се преображава у оп-
штељудско „ја”, односно у „ми”. Из једнине узима облик множине. Као та-
кво стиче извесну надмоћ:
Ја се земље цар називам,
ја се гордим и поносим
јер сврх свега земног владам;
11 „Овде имамо језгро Његошевог најзначајнијег одступања од стандардне хришћанске
догме, а то је идеја о преегзистенцији душе, која је осуђена у раној историји цркве. Тешко
је рећи да ли је Његош нашао ту идеју код Державина, који је опрезно писао ’чтоб дух мо
в смертност облачилс / и чтоб чрез смерт возвратилс’ или је сам Његош дошао до тог уве-
рења у младалачким разговорима са Симом Милутиновићем, или независно, седећи и по-
сматрајући звезде у самоћи. Ма какво да је било њено порекло, Његош се држао те идеје
до краја; штавише из ње произилази логика којом он Лучом микрокозма објашњава чове-
кову судбину.” Т. Батлер, наведени текст, исто, стр. 22.
382
Свестан да је Божја власт (моћ) пренета (Божјом вољом) на њега:

побјеђивам треск громовах.
ја над љутим лафом, тигром
и над свијем животнима
мора, земље и воздуха
владам умом и царујем,
све с’ то мене покорава,
све ми с’ клања и служи ме.
Али, исто тако, човек: песник зна да за то није човек заслужан.
Куд года се ја обратим,
величаство свуд ти видим;
Наводећи примере по чувењу, из литературе (Библија, конкретније
Књиге о Јову) као што су „погледам ли кита, слона”, али и из свог блиског
видокруга („погледам ли мравца, муху”, а затим „равна поља, разним
цв’јећем окићена”, „горде горе, у зеленост обучене”) исход је свуд исти:
„свуд те видим свемогућа”. Бог је у најмањем, као и у највећем:
Најмањи те цвјетак слави
ка највишег свјетлост сунца.
Уследило је за овим поређење, сравнење Божје силе с оним који ту силу
види и осећа. И то не да се покаже приближавање, сравнивање, него упра-
во одвајање, разлика:
Могу ли се жив показат
спрама твоје величине?
Из чега је произашло још једно питање:
ко се равнит с тобом може?
Онај ко то пита. И који зна да је то узалудно питање:
Ја ли смртни да се равним
спрама творца, бесмртнога?
Ја ли тебе да с’ подобим,
теб’ који си сама вјечност,
спрам које се једва могу
ја показат да сам био
и на св’јет се појављао?
Наредна строфа предстваља израз новог песниковог дивљења:
383
Ти, божество превисоко,

који живиш у простору,
над простором, под простором,
[…]
ти свачему живот дајеш
невидимом твојом силом.
И, с тим у вези, немоћ човека да ту величину чак и спозна:
Но ко ће те описати,
ко ли умом обузети?
Кад га човеков ум не може „ни назрети, акамоли видијети”.12 И кад је, у
ствари, човек слеп:
већ ум лети чојка слијеп
по простору бескрајноме
тражећ св’јетло по тавнини
како сова у мрак ноћни.
Песник, напослетку, одустаје (заморен) од жеље „да изближе тебе ви-
дим”. Остаје му да, из онога што се види, види оно што се не види, и то –
прослави („већ из стварих видимијех / створитеља њина славит”). Да из
душе своје и срца свога („и с чудењем великијем”), свом душом својом и
свим срцем својим, узвикне химну Богу:
Ти си цар мој и свег другог,
којега је рука вргла
темељ свему видимоме
[…]
Тебе слава бесконачна,
тебе части прековјечне,
тебе фала, ка свемоћну,
нека буде и бити ће
док је св’јета и народа!
Занимљиво је, он не завршава, иако говори у своје име, с човеком (било
да је тај човек он или уопште, како се кроз песму све време провлачило,
12 „Дакле,суштина бића Божјега је – и по хришћанској догматици, заснованој на откро-
вењу, и Његошевој поезији, заснованој на доживљају и ,воображенију’ нечега откривеног
– несхватљива, односно, надсхватљива. Она је таква јер је надпојмовна и човјек нема ни-
каквога оруђа сазнања којим би превладао Божју недоступност (= неприступност). Зато
његов кратки ум Бога не може ,ни назрети, / а камоли видјети’.” Д. Калезић, исто, стр. 60.
384
него са светом и народом). А то иде у прилог (упућује) онако назначеном

наслову.
После ове песме, сасвим је природно што је песник био успешан у својим
другим песничким захватима. Измирен с Божјом даљином, стално свестан
непојамне величине Бога, окренуо се он другим темама, националним и
личним. Али на Бога никада није заборављао. Мали савез склопљен с Бо-
гом, управо овом песмом, остао је на снази до краја Његошевог живота.13
Као сатисфакција и као утеха за све оно недосегнуто и пропуштено у њему.
Бабић, Д. (2002). „Лирика владике Рада”, поговор. У: Петар II Петровић Ње-
гош, Ноћ скупља вијека и друге пјесме. Београд. СКЗ.
Бећковић, М. (1979). Напомена уз Петар петровић Његош, Пустињак цетињ-
ски. Избор из целокупног песништва (прир. М. Бећковић). Београд: Слово
љубве.
Buttler, T. (1990). „Његошева визија космоса”. У: Његошево песничко дело, ре-
ферати и саопштења са Научног састанка слависта у Вукове дане, МСЦ,
18/2, Београд.
Деретић, Ј. (1983). Историја српске књижевности. Београд: Нолит.
Калезић, Д. (1990). „Из Његошеве метафизике. Биће Божје у Његошевој пое-
зији”,. У: Његошево песничко дело, реферати и саопштења са Научног са-
станка слависта у Вукове дане, МСЦ, 18/2, Београд.
Popović, M. (1975). „Petar II Petrović Njegoš”. У: Romantizam I, drugo skraćeno
i prerađeno izdanje. Beograd: Нолит.
Томовић, С. (1990). Коментари, Култура, „Вељко Влаховић”, Народни музеј
Црне Горе, Београд – Цетиње.
13 Његош кличе Богу и у свом тестаменту: „Слава тебје показавшему нам свјет! Хвала
ти Господи, јер си ме на бријегу једнога твојега свијета удостојио извести [и] из зраках
једнога твојега дивнога сунца благоволио напојити. Хвала ти Господи, јер си ме на земљи
над милионима и душом и тијелом украсио. Колико ме од мога ђетинства твоје непостижи-
мо величество топило у гимне божествене радости удивленије и велељепоте твоје, толико
сам биједну судбину људску са ужасом расматрао и оплакивао. Твоје је слово све из ништа
сотворило, твоме је закону све покорно, човјек је смртан и мора умријети.
Ја са надеждом ступам к твојему светилишту божественоме, којега сам свијетлу сјенку
назрио јоште с бријега, којега су моји смртни кораци мјерили. Ја на твој позив смирено
идем: или под твојим лоном да вјечни сан боравим, или у хорове бесмртне да те вјечно сла-
вим.” Цјелокупна дјела Петра II Петровића Његоша у редакцији др. Данила Вушовића,
др. изд. Београд, 1936, стр. 829.
385
ИЗВОРИ
Цјелокупна дјела Петра II Петровића Његоша у редакцији др. Данила Вушо-
вића, др. изд. Београд, 1936.
Целокупна дела Петра Петровића Његоша, Изабрана писма, Просвета, Београд,
1967.
Петровић, П. Њ. (1979). Пустињак цетињски, избор из целокупног песништва
(прир. М. Бећковић). Београд: Слово љубве.
386
DRAGOMIR J. KOSTIĆ
NJEGOŠ’S FIRST POEM

A Montenegrin towards the Almighty God
The poem A Montenegrin towards the Almighty God is the first poem in the
collection of Petar II Petrović Njegoš’s poems entitled The Hermit of Cetinje
(Cetinje, 1834). This is the very first poem written by Njegoš. It was written
in Russia, during his stay from 1833 to 1834, and represents an expression
of a burdensome life of the sovereign, the bishop and poet weighed down upon
by many predicaments and concerns. The poem is an exit and commitment to
God. Although the creation of this poem was considerably influenced by the
poem Ode to God written by the Russian poet G. R. Derzhavin (1743–1816),
Njegoš’s distinctive approach and experience are apparent in it, primarily the
experience of God which is authentically Njegoš’s!
The poem represents a dramatic relationship of man to the omnipresence of
the absent (invisible) God (similar to Job's discourse in The Book of Job), as
well as man’s sincere devotion, faith, and finally his utter gratitude.
KEY WORDS: Petar II Petrović Njegoš, Derzhavin, God, poetry, amazement,
rapture, gratitude, loyalty, fame.
387
УДК: 655(497.16)”19”
373.3/.4(497.16)”18”
37.014.5(497.16)”18”
ЗДРАВКО М. ДЕЛЕТИЋ1
ПРОСВЕТА И КУЛТУРА
У ЊЕГОШЕВОЈ ЦРНОЈ ГОРИ
САЖЕТАК . Петар II Петровић Његош је црногорски владар који је у дугој исто-

рији ратовања и страдања најмање ратовао, а о којем се говори највише, и с пуно
разлога. Млад и неискусан у свему што се од државника тражило, живео је сувише
кратко да би остварио све што је желео. Владао је у земљи без јасних граница, ин-
ституција и органа власти, чак и основних природних услова за успешну еконо-
мију, али је знао шта хоће и како то да постигне.
Ударио је темеље државним органима и институцијама, основао прву световну
основну школу, отворио штампарију и обновио традицију штампања књига за цр-
кву и школу. У тој штампарији објављен је први црногорски буквар и први кален-
дар, претеча модерних часописа. Уз то, створио је за кратко време књижевно и
филозофско дело за дивљење. Његов Горски вијенац, помогнут косовским заве-
том, од настанка био je оријентир и надахнуће у национално–ослободилачкој бор-
би словенског живља на Балкану.
На основу доступне грађе и литературе, у чланку се говори о првој световној
основној школи, штампарији, штампању књига и часописа на Цетињу у Његоше-
во доба.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Црна Гора, Његош, основна школа, штампарија, буквар.
1 zdeletic@yahoo.com
389
Време од 1797. до 1851. године у историји модерне црногорске државе

период је владавине владика из куће Петровића (владикат). Црну Гору су
чинила катунска племена на територији четири нахије које нису призна-
вале централну турску власт. Катунску нахију чинило је 9 села (назива-
них племенима), Ријечку 5, Љешанску 3 и Црмничку нахију 7. Облике са-
моуправе и олакшице које су уживали, као и немогућност турских органа
да ефикасно контролишу територију катунских племена и убирају порезе,
тумачили су као фактичку слободу, иако су правно и административно би-
ли део Османлијског царства. У том времену у подловћенској Црној Гори
радило се на оснивању првих органа власти, увођењу администрације,
биле су основане прве световне основне школе, основана је државна штам-
парија, штампане су књиге, уџбеници и први часопис. Све то се одвијало у
изузетно неповољним политичким, економским, просветним и културним
приликама.
У првој половини XIX века у Црној Гори свему су ударани темељи, било
се на почетку. При томе, није било органа власти, уређених и извесних фи-
нансија и других услова које подразумева рад у просвети и култури. При-
том, рад на плану просвете и културе одвијао се брже од изградње држав-
них и административних оквира, усвајања планских и законских норми,
чак и без јасних финансијских и стручних предуслова. Све се решавало
„у ходу”: прво се почињало са радом, знатно касније су послови добијали
формалну и законску форму.
Основни облик васпитавања, према ондашњим потребама образовања,
одвијао се у породичном кругу, преношењем традиције у виду епске пое-
зије, народног памћења и стваралаштва. Знање се тражило колико је било
потребно за обављање кућних послова и послова на имању, какви год они
били, док се у сфери духовности потреба сводила на основно познавање
вере и чување племенске и народне свести. Ратничка традиција и ратнич-
ка стварност често су имали већег значаја од познавања школских и науч-
них дисциплина. Храброст и патриотизам, оданост вери и племену, карак-
тер, понос и држање речи биле су вредности на цени. Осим имања (стоке,
пашњака, винограда), све се могло мерити кроз чојство и јунаштво. Недо-
статак школске писмености није била препрека за усвајање друштвеног
система вредности и стицање угледа. Књишки неписмени људи били су на-
далеко познати народни главари и јунаци, умели су да решавају друштве-
не проблеме, знали су народну традицију, коју су преносили и унапређи-
вали. Они су били неписмени (неграмотни), али нијесу били лишени
стваралачких способности; сурова природа, ризичан и оскудан живот на-
учили су их како да опстану.
390
Здравко М. Делетић – Просвета и култура у Његошевој Црној Гори
Просветитељску мисију у Црној Гори у доба владика обављала је црква.

Свештеници, колико год скромних и ограничених могућности били, ради-
ли су на описмењавању мањег броја младих, у првом реду за потребе све-
штеничких послова, јер административних и културних потреба до среди-
не XIX века изван делокруга цркве практично и није било. Мањи број
свештеника стекао је образовање у Русији, Далмацији, Јужној Угарској,
али је већина била врло скромних могућности у погледу писмености. Често
је способнији саплеменик обављао функцију свештеника, при чему је жи-
вео световним животом, носио оружје и учествовао у борбама и хајдучким
походима. Народ је био књишки и школски посматрано неписмен, мада је
имао богату традицију, усмену историју и народно памћење, монументал-
ну епску поезију са историјским садржајима. У црквама и манастирима
обављало се преписивање богослужбених књига, учила се писменост у
виду елементарног познавања читања и писања. Било је то друштво тра-
диције, обичајних норми, патријархалног морала, веровања на реч.
Способнији и предузимљивији свештеници су самоиницијативно обуча-
вали синове, по неко рођачко или главарско дете, које је показивало вољу
и чији родитељи су имали свест о користи или потреби писмености. Одбра-
на имовине и живота и потреба за радном снагом имали су предност у од-
носу на школовање. Рад на просвећивању и описмењавању под окриљем
цркве био је ван просветних институција, неорганизован, непланиран, без
подршке у наставним средствима и уџбеницима. У нерадним данима („на
светац”) и када време није дозвољавало рад на црквеном имању, деца су
учила основе читања и писања из црквених књига (требник, часловац,
псалтир).
„Школовање” се одвијало без плана, с прекидима, није било система
контроле и вредновања знања и постигнућа. Прихватан је сваки исход, јер
обучавање није имало нормиран циљ у виду стицања дипломе, или пости-
зања нивоа знања и способности. Као „уџбеници” су служиле црквене
књиге: требници, часловци и псалтири. Учење је било без разумевања и
вежбања; упорним понављањем механички се учило на грешкама. Отреси-
тији дечаци су за неколико година научили по нешто читати и „писати”,
док о описмењавању девојчица није било ни помена.
О стању писмености на тлу Црне Горе говоре речи Вука Караџића, које
је записао поводом посете Црној Гори средином 1834. године.
„Ни за саму просту наставу у читању и писању нема досад ни-
какве школе у цијелој земљи, и они који хоће да постану попови,
морају ићи да се уче у манастир, или сваки поп обучава за то
свога сина. Нема ни никаквијех књига ни згодног метода за на-
ставу, и ко има среће и прилике да што учи, мора се годинама му-
391
чити да само читати и нешто писати научи, и пресрећан је ако у

томе успије, да се узалуд толико вријеме није мучио. Требник је
једина књига коју сваки поп има, и мора имати. Ако уз то има
још и Часловац и Псалтир, онда има цијелу библиотеку, која му
је потребна” (Караџић, 1975, стр. 114–115).
Потребе одржавања пословних веза са приморским градовима, вароши-
ма и пазарима у унутрашњости Царства наметнуле су потребу писмено-
сти. Угледнији домаћини, у првом реду главари који су се почели бавити
трговином и у контактима са спољашњим светом дошли до сазнања о зна-
чају писмености, почели су упућивати децу на школовање у приморске
градове, у Србију и Русију. Радило се о малом броју дечака, неорганизо-
ваном и непланираном школовању.
Црногорске владике биле су свесне користи и потребе школовања омла-
дине. Има података да је владика Василије Петровић размишљао о могућ-
ности отварања школа. И Петар I је о томе размишљао. Његош је већ на
почетку обављања владичанске дужности схватио потребу школовања
омладине, потребе да се домовина брани „не само оружјем него и пером
умним” као код других европских народа. Он је пером и умом стварао и
бранио идентитет свог народа и афирмисао га у европској културној и по-
литичкој јавности. У домовини је упорно радио на отварању световних
школа и описмењавању младих. Трагове о томе налазимо већ у децембру
1831. године, када у писму руском конзулу Гагићу пише о потреби осни-
вања школе. Наредне године је преговарао са Петром Ћирковићем из Ко-
тора да дође за учитеља на Цетињу (Поповић, 1934, стр. 71–72). Школ-
ско питање помиње се у више писама у наредним годинама, на основу чега
је било претпоставки да је основна школа на Цетињу основана пре 1834.
године (Марковић, 1976, стр. 37 и даље).
Прихваћено је мишљење да је прва световна основна школа почела са
радом 1834. године на Цетињу. Ђаци су били одрасли момци, било их је
„око 30” из околних села, а обучавали су се у „читању, писању, рачунању,
свештеној историји и српској граматици”.2
Осим школе на Цетињу, Његош је 1842. године основао школу у Добр-
ском Селу, где је учитељ био Ђорђе Срдић (из Скрадина, свршени бого-
слов). Он је ту радио од 1842. до 1845. године; упамћен је као способан и
добар, али сувише строг учитељ, због чега је имао сукоб са ученицима
(Поповић, 1834, стр. 81).
Поред ових школа, помињу се и приватне школе, тј. школе које су поједи-
ни свештенци и учитељи отрварали самоиницијативно. Помиње се да је на
2 Грлица за 1835, стр. 50, према: Поповић, 1934, стр. 75.
392
Цеклину такву школу држао поп Тодор (Токо), а после њега калуђер Јевто
и учитељ Душан, који је био способнији и вреднији. Као приватни учитељ
помиње се и Јанићије Костић из Србије (Поповић, 1834, стр. 81–82).
Осим школовања у првим основним школама у Црној Гори, има показа-
теља да је Његош упућивао децу на школовање у Котор, у Србију и у Ру-
сију. У Русију је у кадетски корпус 1841. упутио синовца Павла Његоша
и сестрића Петра Цуцу. Стевана Перовића и Петра Пејовића упутио је
преко Гарашанина у Србију 1845. године.
За школски систем до 1869. године карактеристично је да се све радило
од случаја до случаја; постојало је свега неколико основних школа у сели-
ма ближе Цетињу, са три или четири разреда. Било је мало ученика, уче-
ници нису били истог узраста (у прву школу долазили су и наоружани
младићи), и већином се радило у комбинованим разредима (често сви раз-
реди заједно). У том периоду није било школских норматива и законских
прописа који би регулисали просветну политику и праксу. Сваки учитељ
могао је мењати наставни план: у суштини су радили зависно од начина
како су и сами школовани. Учитељи који су школовани у Русији, Србији,
Далмацији и Војводини имали су боља знања и постизали више успеха,
док су локални свештеници или несвршени ученици радили како су знали
и умели.
Стеван Петрановић је чак 1856. планирао петогодишњу основну шко-
лу. Тек из тог периода познати су предмети учени у четири разреда (Пе-
трановић је завршио задарску богословију; види Костић, 1997). У литера-
тури се помиње да су у Петрановићевој школи (на Цетињу) били
заступљени следећи предмети: 1. разред: катихизис, библијска историја,
прва знања, часловац и црквено пјеније; 2. разред: пространи катихизис,
српска граматика, црногорска историја, црквена историја, математика и
црквено пјеније; 3. разред: свеопшта историја, српска историја, антропо-
логија, српска граматика, реторика и велико црквено пјеније; 4. разред:
славенска граматика, свеопшта историја, црквена историја, физика, вели-
ка географија, психологија, догматика и велико црквено пјеније (Костић,
1997, стр. 25). О значају појединих предмета за основну школу, могућ-
ностима ученика или намерама учитеља данас је сувишно расправљати,
али Петрановић је 4 године на Цетињу покушавао да ради по овом плану
(није познато шта је било планирано за пети разред).
Дуго времена су просветне планове правили, радили као учитељи, пи-
сци уџбеника или званичници у органима власти људи школовани у ра-
зним српским културним центрима или европским земљама, тзв. „извањ-
ци” из Далмације, Војводине и Србије. У многим областима они су
ударали темеље и одређивали правила (копирали стране узоре) и правце
393
развоја. Извањци су у Црну Гору доносили нова знања, погледе на ствар-

ност, нове идеје и књиге; преко људи школованих у развијенијим средина-
ма се током времена зачела опозиција неограниченој власти. Њихови по-
гледи и настојања бивали су у нескладу са патријархалним схватањима,
садржајима друштвене свести и материјалним могућностима у катунској
Црној Гори, због чега је бивало несугласица, и многи су одлазили после
пар година.
О учитељима који су радили у неколико школа у доба Његошеве влада-
вине има мало података. Први учитељ на Цетињу био је Петар Ћирковић
из Котора, који је пре тога радио као учитељ у Херцег Новом. Лазар Вла-
ховић, из Карлова у Банату, помиње се као учитељ Цетињске школе од
1841. до 1848. године. Као учитељ је од 1844. више од 4 године радио и
Милорад Медаковић (Поповић, 1934, стр. 77–78). Помиње се да је 1847.
године у Цетињској школи радио Ђорђе Срдић, који је касније радио у
школи у Добрском Селу (Костић, 1997, стр. 17). Срдић је као учитељ на
Цетињу био и 1850/51. године, после чега је отишао у Котор. Као це-
тињски учитељи помињу се још Петроније Лујановић и Теодор Иванчек;
они су увели српску граматику као предмет (Поповић, 1934, стр. 79–80).
О циљевима и задацима школе и појединих предмета до 1870. године
нема писаних трагова. М. Костић писао је 1876. године о првој школи:
„главна је задаћа те школе била та да научи ученике читати, писати и мо-
лити се богу. Рачун је био веома ограничен међу предаваним предметима”
(Костић, 1997, стр. 13). Једнострано и ограничено васпитање и образова-
ње у складу је са тадашњим друштвеним социјалним и културним прили-
кама и потребама. Основни циљ било је преживљавање у немилосрдним
економским и безбедносним приликама, циљ васпитања омладине био је
подњивити и васпитати родољубе, снажне, храбре и одане саплеменике и
ратнике, који ће у пресудном тренутку заштити част и опстанак породице,
племена и отаџбине. Начин живљења, материјални положај и друштвена
свест племенског друштва нису више ни омогућавали ни захтевали од
школе као институције.
О педагошкој традицији, научној основи наставе у предметном или пе-
дагошком смислу, институцијама, издаваштву, информисању и другим те-
ковинама од значаја за успех школства и просветне политике нема говора.
Тек са првим школским прописима и отварањем средњих школа после
1870. године може се пратити развој и усавршавање школског система у
Црној Гори – до тада је све на нивоу почетака и појединачних остварења.
Међутим, од 1834. на даље може се пратити свест о потреби школства, на-
пори да се нешто уради на плану отварања и издржавања школа, штам-
пања књига или набављања из иностранства, довођења учитеља. Да се о
394
задацима и значају школе размишљало сведочи опис задатака школе по-

четком 70-тих година. Први црногорски школски надзорник о задатку
школе каже:
„задаћа је та: развијање умних сила и дарова, умних и душевних
дечијих способности, изображавање и развијање осећања и чул-
них органа, с којима долазимо до знања. Школа треба да разви-
је, да разбистри те силе и снаге, треба да развије ум, а да обла-
городи срце” (Костић, 1997, стр. 97).
Данас би се говорило о свестраном развоју личности и интелектуалном
васпитању.
И задаци наставе појединих предмета били су препознати. О циљевима
и задацима наставе историје Костић пише: „Повесницу уче деца да знају:
ко су били њихови претци и стари; шта су и ко су они, и шта треба да буду
они и цео народ српски” (Костић, 1997, стр. 113).3 Другачије формулиса-
но, али и данас су ово темељни задаци наставе историје.
О педагошким принципима, наставним методама и другим садржајима
педагошке теорије и праксе у првим црногорским школама, сувишно је го-
ворити. Сваки учитељ је радио у зависности од тога да ли је претходно за-
вршио богословију или учитељску школу, често само започео школовање,
и да ли је имао учитељске праксе. Тек почетком седамдесетих година осно-
вано је Главно школско надзорништво, почело се са упућивањем уредби и
упутстава учитељима, са ревизорским обиласцима школа, те објављива-
њем уџбеника и приручника под надзором Школске комисије. Крајем XIX
века примећено је да су предавања код неких учитеља „сухопарна, без
икакве примјене и очигледности, нејасна, сплетена и одуговлачена, мртва,
без потребне живости.”4 Може се мислити какво је стање било 60 година
раније.
Учитељи су радили са жељом да нешто постигну, иако за то нијесу има-
ли довољно знања, а још мање су били стимулисани зарадом. Радило се до-
ста из ентузијазма и личне одговорности, било је то време у којем се није
могло дозволити да се селом шири лош глас о способностима и поштењу
учитеља. Општи закључак о ефикасности наставе и наставним методама
је: „учило се од ријечи до ријечи напамет, пошто и сами учитељи нијесу се
старали да њихова предавања буду јасна, разумљива и пријемљива за уче-
3 Милан Костић био је први црногорски званичник на пословима школства и просвете:
од 1870. до 1876. био је (први) главни школски надзорник. После одласка са Цетиња, у
Панчеву је 1876. године објавио књигу: Школе у Црној Гори од најстаријих времена до
данашњег доба, из које црпимо податке о школама до његовог времена.
4 Главно надзорништво основнијех школа. Бр. 60/ 15. јануар 1895.
395
ника.”5 Треба поменути и да у времену о којем говоримо није било педаго-

шке литературе и периодике која би помогла учитељима. Прва педагошка
упутства настала су тек по формирању Школског надзорништва (1870).
О другим облицима стручног усавршавања учитеља нема помена. Свак је
радио како је умео, у зависности од способности, претходног школовања и
учитељског искуства.
Материјални положај првих школа био је веома несигуран. Није било
предвидљивих финанасија, учитеља и школу издржавало је село у виду
обезбеђивања основних услова за живот (стан и храна) или мале плате.
Нису постојале плански подигнуте и училима опремљене зграде. Школе
су радиле у црквеним објектима или у некој приватној кући у селу, па про-
стор није одговарао школским потребама (мале и мрачне просторије).
У првим школама није било школског намештаја, локални столари прави-
ли су клупе и столице како су умели. Учитељи су покушавали да направе
нешто од наставних средстава, за неке садржаје изводили су децу у околи-
ну школе, и тако постигнутом очигледношћу надокнађивали недостатак
учила. Има помена да у неким школама није било ни довољно клупа за се-
дење, да су деца седела на поду, гурала се и сметала једно другом. Костић
о томе пише:
„већином су деца седела збијено у мало скамија. А често су ома-
ња деца поседала на тле, па су скупив ноге пода се, по турски,
слушала предавања […] У тим школама беше, како у којој, по 25
до 50 ученика” (Костић, 1997, стр. 35).
Често су елементарне непогоде утицале на рад школе, деца су изостаја-
ла због послова на имању, глади, немаштине, болести. Основна школа до
1870. није била обавезна, деца су више изостајала или напуштала часове
после неколико месеци у пролеће и лето, због пољопривредних радова.
Неки су поново полазили у исти разред или почињали старији без обзира
на постигнућа. Школовање женске деце било је изузетак.
Обезбеђивање уџбеника у црногорским школама дуго је представљало
проблем. Прве уџбенике Његош је донео из Русије 1833. године. Питање
је колико су они могли користити ученицима који се први пут срећу са
школом. У Његошево доба почело се са штампањем уџбеника, штампан је
буквар и један превод уџбеника историје (Шлецер). Учитељи су при дола-
ску у Црну Гору доносили и уџбенике, њиховим залагањем и везама уџбе-
ници су повремено добијани као помоћ из Војводине и Србије. Такви уџ-
беници из више разлога нису били прилагођени могућностима ученика:
5 Андрија Јовановић. „Кратак преглед основних школа у Црној Гори; задатак осн. шко-
ла и сметње школском напретку”, Просвјета (Цетиње) св. 5 (1897), стр. 291.
396
писани су екавицом, и долазили из средина са развијенијом школском тра-

дицијом.
Неповољној материјалној основи школе треба додати и опште сиро-
маштво становништва. Често родитељи нису могли ни обући и обути децу
за школу, а камоли да размишљају о куповини уџбеника и прибора или со-
лидарном опремању школе. Тешко да се у таквим приликама може говори-
ти о наставном методу или успеху ученика. Већина школа није стално ра-
дила, рад је често ометан или прекидан турским походима (1837, за време
Омер–пашиног похода 1852, или рата 1862) или због локалних сукоба.
ОСНИВАЊЕ И РАД ШТАМПАРИЈЕ
Прву штампарију у нововековној Црној Гори основао је Његош, 1834.

године на Цетињу. Таквих покушаја било је и за време претходних влади-
ка. Василије Петровић је 1757. од царице Јелисавете тражио новчану по-
моћ за школске и друге потребе, међу њима и за отварање штампарије, при
чему је молио и за мајсторе, штампаре (Мартиновић, 1994, стр. 140).
И Петар I имао је планове о отварању штампарије за црквене и грађанске
потребе, о чему сведочи његова преписка са Доситејем Обрадовићем.
И 1817. је Петар I од руског императора молио помоћ за грађанску штам-
парију, јер би то „много полезно било овоме народу”.
Међутим, тек је Петар II успео да приликом боравка у Русији 1833. го-
дине обезбеди књиге за школу и материјал за штампарију. У Санкт Петер-
бургу је за 3.000 рубаља купио штампарску пресу са црквеним словима,
што је у сандуцима крајем децембра 1833. стигло у Трст, а крајем јануара
1834. на Цетиње. Његош је из Русије повео и штампара Михаила Петро-
ва, који је остао у Трсту да сачека материјал и допреми га у Котор. Као
други штампар помиње се Домин, који је можда био из Падове. Касније се
као радници штампарије помињу Филип Ђурашковић и Стево Петровић.
Помиње се да је у штампарији, после Филипа Вуковића радио и учитељ
Милорад Медаковић, који је умео урадити дагеротипију – старији начин
фотографисања (Мартиновић, 1994, стр. 142–150).
Штампарија је била смештена у одајама Цетињског манастира, које су
биле без одговарајућих услова, али других на Цетињу тада није било.
Пристигли материјал није одговарао црногорским потребама. Део слова за
грађанску штампу, пре свега слова њ, љ и ј набављена су из Трста, где су
изливана посредовањем Вука Караџића. Помоћ је пружио и учитељ у Тр-
сту Димитрије Владисављевић. За штампање буквара и црквених књига
(часловци и псалтири) били су потребни и посебни знакови (апостроф,
397
знакови за календар). Посебне знакове и црквена слова Његош је наручи-

вао у Будиму. Тек 1835. штампарија је комплетирала црквена и грађан-
ска слова, слова српског језика према Вуковом правопису, снабдевена је
папиром и могућношћу израде фотографије–дагеротипа (Мартиновић,
1994, стр. 146–149). Занимљиво је да се око свих послова старао сам Ње-
гош; на Цетињу тада није имао сарадника, органа или службеника коме би
то могао дати у задатак.
Прва књига из Његошеве штампарије је Пустињак Цетињски, штампан
1834. године на 45 страница формата велика осмина. Током те године
штампан је и Лиек јарости турске, Србин Србима на части захваљује и
Тропар св. Петру. Током 1835. године штампана је Дика Црногорска Си-
ме Милутиновића Сарајлије, наредне године Народне српске пословице
Вука Караџића и први црногорски уџбеник, 1836. штампан је Србски бу-
квар ради учења младежи црквеном и гражданском читанију, који је саста-
вио Његошев секретар, учитељ, историчар Димитрије Милаковић. Те го-
дине штампане су и народне пословице, које је сакупио Вук Караџић.6
Буквар (43 стране формата 20 цм) садржи црквену и грађанску азбуку,
писан је упоредо на руско словенском и народном језику; има 36 слова ре-
формисане руске азбуке; нема слова љ и њ. Истраживачи су запазили да је
то први уџбеник на српском говорном подручју у којем је примењено слово
х, које је Вук 1827. увео у своју азбуку, али којег нема у даљем тексту у
Вуковом буквару (1827).7 Црногорски Буквар је заснован на гласовној
методи обраде слова.
Током 1837. и 1838 године штампане су књиге: Требник и Србска гра-
матика састављена за црногорску младеж (Д. Милаковић), а током 1839.
Шлецерова Преправа за историју свјета (превод с руског, 93 стране фор-
мата 18 цм).
У Цетињској штампарији штампан је и први црногорски календар, Гр-
лица, која је излазила годишње од 1835. до 1839. године. Уредник је био
државни секретар, Димитрије Милаковић. Био је то први часопис у модер-
ној црногорској држави, у ондашњим приликама модеран књижевно науч-
ни алманах.
6 О уџбеницима штампаним у Црној Гори види: Душан Мартиновић, Марко Марковић,
Црногорски уџбеници 1836–1981: историјски преглед са библиографијом (Титоград:

Републички завод за унапређивање образовања, 1982).
7 Више о Буквару види: Радивоје Шуковић, „Буквар Димитрија Милаковића и Вуков
Буквар”. Васпитање и образовање 1 (1976): 179–187; Здравко Делетић, „Буквари у Цр-

ној Гори 1836–1916”, у: Огледи из историје просвјете (Народна и универзитетска биб-
лиотека у Приштини, Студентски културни центар, 1998), 151–166.
398
Ова штампарија се на различитим публикацијама другачије назива, а

касније је при писању о њој прихваћен назив Његошева штампарија. У
њој је од 1835. до 1839. године штампано 13 монографских издања и јед-
на серијска публикација (5 годишта). Осим тога, штампани су формулари,
пасоши, прогласи и други ситнији материјал на листовима (Мартиновић,
1994, стр. 150–155).
Није познато да је Његошева штампарија радила после 1839, али је по-
стојала до 1853, када је у Омер–пашином походу на Црну Гору, по наре-
ђењу књаза Данила, оловни материјал претопљен у пушчана зрна, јер
„Земан гради по котару куле; земан гради земан разваљује”, рекао је
књаз, „ако Црна Гора овога пута прекужи, опет ће она, ако Бог да, наба-
вити љепшу и бољу штампарију, а ако је Турчин освоји неће штампарија
у Црну Гору никад.” Тако је и било; касније је основана Државна штам-
парија.
Резултати постигнути у Његошево доба, и његовим залагањем, данас
могу да изгледају веома скромно. У ондашњим економским, друштвеним,
културним и безбедносним околностима ти су резултати вредни памћења.
Основане су прве световне основне школе, прва државна штампарија, и
штампани први уџбеници у нововековној историји Црне Горе. Кад се зна
да за то није било наменских извора финансирања, и да у земљи није било
ни једног човека оспособљеног за рад у школи и штампарији, да се за све
морала тражити новчана и стручна помоћ изван Црне Горе, резултати су
још више вредни помена. Кад многе породице нису имале ни жита за пре-
храну, неписмени сељаци и хајдуци имали су свест о потреби школовања
своје деце, и учинили да буду постављени темељи основном, од 1870. и
средњем образовању, у складу са тадашњим достигнућима развијенијих
земаља у окружењу.
Делетић, З. (1995). Настава историје у Црној Гори од 1834. до 1918. године.
Подгорица: Историјски институт Црне Горе.
Делетић, З. (1995а). „Циљеви и задаци основне школе и наставе историје у Црној
Гори од 1834. до 1916. године”. Историјски записи 2 (стр. 90–109).
Делетић, З. (1997). „Буквари у Црној Гори од 1836. до 1916. године”. Исто-
ријски записи 4 (стр. 167–178).
Делибашић, Р. (1980). Развој школства и педагошке мисли у Црној Гори
1830–1918. Титоград: Републички завод за унапређивање школства.
Делибашић, Р. (1986). Његошев просвјетни рад и педагошка мисао. Никшић:
Наставнички факултет.
399
Драгићевић, Р. (1956). „Црногорске штампарије (1493–1918)”. Историјски за-

писи 1–2 (стр. 1–41).
Иличковић-Ђукић, Б. (1984). „Буквари и настава почетног читања и писања у
Црној Гори (1836–1984)”. У: Р. Шуковић (ред.), Стварање и вредновање
уџбеника 1973–1983. (стр. 193–223). Титоград: Републички завод за
унапређивање васпитања и образовања.
Караџић, С. В. (1975). Црна Гора и Црногорци. Цетиње: Обод.
Костић, М. (1997). Школе у Црној Гори, фототипско издање. Подгорица: ИТП
„Унирекс”.
Марковић, Т. (1969). Историја школства и просвјете у Црној Гори, књига прва.
Београд: Завод за издавање уџбеника СРС.
Марковић, Т. (1976). „Оснивање прве основне школе на Цетињу”. У: Поводом
140-годишњице Његошеве школе из 1834. године. Цетиње: (б.и.).
Мартиновић, Д. (1976). Поводом 140-годишњице Његошеве школе из 1834. годи-
не. Цетиње (б.и.)
Мартиновић, Д. (1994). Црна Гора у Гутенберговој галаксији : историја црно-
горског штампарства од краја XV-ог вијека до 1916. г. Подгорица: Црно-
горска академија наука и умјетности.
Миловић, Ј. М. (1984). Петар II Његош у свом времену. Подгорица: ЦАНУ.
Пејовић, Ђ. (1971). Развитак просвјете и културе у Црној Гори 1852–1916.
Титоград: Историјски институт.
Пејовић, Ђ. (б. г. ). Црна Гора у доба Петра I и Петра II. Београд: Народна
књига.
Поповић, П. (1934). „Постанак и развитак прве школе у Црној Гори”. У: Цетињ-
ска школа 1834–1934 (стр. 71–189). Београд: (б.и.).
Рајковић, В. (1989). Монографске публикације 1834–1918. Црногорска библи-
ографија, том I, књ. 3. Цетиње: Централна народна библиотека „Ђурђе
Црнојевић”.
400
ZDRAVKO M. DELETIĆ
EDUCATION AND CULTURE

IN NJEGOŠ’S MONTENEGRO
Petar II Petrović was the Bishop of Montenegro who fought the least in the long
history of war and clamities, but who is discussed most for a number of reasons. As a
young and inexperienced statesman, he lived too short to accomplish everything he
wanted and could. He ruled the country and society that had no established standards
of what they were and what they wanted to achieve; it was the country with no clear
boundaries, institutions and authorities, without even basic natural conditions for a
successful economy, but he knew what he wanted and how to achieve it.
He laid the foundations of the state bodies and institutions, founded the first secular
primary school, opened a printing office and renewed the tradition of printing both
church books and school books. This printing office published the first Montenegrin
primer as well as the first calendar, The Turtle Dove, the precursor of modern maga-
zines. In addition, for a short time he created a literary and philosophical work worthy
of tremendous admiration. His magnum opus, The Mountain Wreath, supported by
the Kosovo vow, has been ever since its publication a landmark and source of inspira-
tion for the national liberation struggle of the Slavic population in the Balkans.
On the basis of available material and literature, the paper discusses the first secu-
lar primary school, the printing office and book printing in Cetinje in Njegoš’s time.
KEY WORDS : Montenegro, Njegoš, elementary school, printing office, example.
401
371.3::821.163.41-13
ЗОНА В. МРКАЉ1
СТВАРАЛАШТВО ПЕТРА II
ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША
као подстицај за различите
наставне активности
САЖЕТАК . У раду се разматрају могућности које у настави српског језика и

књижевности пружа читање и тумачење Горског вијенца, дела које се налази у
наставним програмима за осми разред основне и други разред средње школе. От-
крива се путем којих још књижевних текстова се ученици упознају са ликом и де-
лом Петра II Петровића Његоша. Наводи се који наставни циљеви, принципи и
методички поступци и радње бивају активирани интерпретацијом одабраних од-
ломака Горског вијенца. Заузимањем различитих приступа у заснивању настав-
ног тумачења драмског спева на два узрасна нивоа, у први план се истиче разуме-
вање идејног слоја уметничког текста, али и његове вредности за иницирање
стваралачких активности ученика (у виду усмене и писане продукције).
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Његош, настава књижевности, Горски вијенац, тумачење, уз-

расни ниво, идејни слој.
1 mrkalj@ikomline.net
403
Стваралаштво Петра II Петровића Његоша предвиђено је за читање и

проучавање у осмом разреду основне школе и другом разреду средњих
стручних школа и гимназија. Наставни програми за ова два разреда суге-
ришу обраду одабраних одломака Горског вијенца у основношколском
образовању и читање целог поменутог дела у старијем узрасном добу.
Одабрани литерарни садржај доприноси остваривању многих сложених
циљева наставе (образовних, васпитних и функционалних). Ученици се
оспособљавају за доживљајно читање и анализу одломка Горског вијенца
Петра II Петровића Његоша. Подстичу се да уочавају и разумевају садр-
жину писама (везирово писмо и отпоздрав на њега), да анализирају карак-
тере владике Данила и Селим везира, њихове поступке и одлуке. Тако се
развија способност ученика да изграђују своје ставове и слободно и истра-
живачки приступају анализи књижевног дела. Ђаци се усмеравају да дело
сагледају из аспекта личног искуства и да на основу тога доносе закључке
и формирају своја уверења. На тај начин усавршавају своје вербалне спо-
собности, развијају писменост и богате речник.
Наставник обавештава ученике о животу и стваралаштву Петра II Пе-
тровића Његоша или их подстиче да се на одговарајући начин (за потребе
реферисања, a у функцији мотивисања за читање и тумачење књижевног
дела) припреме и самостално истраже одређене садржаје из Његошевог
живота. У тумачењу непознатих и мање познатих речи и израза у настави
се најчешће ослања на читанку, а значење појединих речи, појмова, син-
тагми, изрека, афоризама, сазнаје се из контекста и расветљава током ин-
терпретације. Аналитичко-синтетички приступ одабраним одломцима из
Горског вијенца, или делу у целости, упућује на заснивање целовите на-
ставне интерпретације. Ученици се подстичу да аргументовано казују
своје утиске и размишљања о прочитаном. Упознају се са одликама драм-
ског спева, са појмом алузије, подсећају се на жанровске карактеристике
басне и одлике пословица, изрека и афоризама.
Књижевност својим неисцрпним примерима нуди широк спектар најраз-
личитијих видова човековог испољавања добрих и лоших особина, те схва-
тање и разумевање њихог смисла ученицима може помоћи да се развију у
карактерне и моралне људе. Препознавање правих и трајних хуманистич-
ких вредности кроз борбу за слободно изражавање верских, етничких и на-
ционалних опредељења тако постаје један од доминантних циљева настав-
ног проучавања Његошевог дела.
Поред оспособљавања ученика да уочавају праве естетске и моралне
вредности које им књижевност нуди, читање, доживљавање и тумачење
Горског вијенца подстиче развијање критичког погледа на свет и демисти-
404
Зона В. Мркаљ – Стваралаштво Петра II Петровића Његоша као подстицај…
фикацију заблуда. Упознавши се са Његошевим делом, ученици се усме-

равају и ка креативном виду изражавања и деловања.
Одабрани образовни стандарди за крај обавезног образовања (Завод за
вредновање образовања и васпитања, 2011), чијем остваривању се тежи
при обради Горског вијенца, приказују скуп знања, вештина и способно-
сти ученика, испољених кроз читање, доживљавање и тумачење Његоше-
вог дела. Овде наводимо одабране.
„Ученик/ученица:
CJ.1.1.5. Проналази и издваја основне информације из текста према
датим критеријумима.
CJ.1.1.6. Рaзликује у тексту битно од небитног, главно од според-
ног.
CJ.1.1.7. Повезује информације и идеје изнете у тексту, уочава ја-
сно исказане односе (временски след, средство–циљ, узрок–после-
дица и сл.) и извoди закључак заснован на једноставнијем тексту.
CJ.1.4.7. Уочава битне елементе књижевноуметничког текста: мо-
тив, тему, фабулу, време и место радње, лик итд.
CJ.1.4.8. Има изграђену потребу за читањем књижевноуметничких
текстова и поштује национално, књижевно и уметничко наслеђе.
CJ.2.4.1. Повезује дело из обавезне лектире са временом у којем је
настало и са временом које се узима за оквир приповедања.
CJ.2.4.6. Одређује мотиве, идеје, композицију, форму, карактери-
стике лика (психолошке, социолошке, етичке) и њихову међусобну
повезаност.
CJ.3.4.6. Тумачи различите елементе књижевноуметничког дела по-
зивајући се на само дело.
CJ.3.4.7. Изражава свој став о конкретном делу и аргументовано га
образлаже.”2
У основној школи, значај и величину Његошевог живота и рада учени-
ци су у прилици да спознају читајући Писма из Италије Љубомира Не-
надовића. Наставним програмом за осми разред предвиђено је упознавање
ученика са одломцима из овог дела. Приликом планирања редоследа обра-
де наставних јединица ваљало би прво обрадити одломке из Ненадовиће-
вог путописа, а потом из Горског вијенца. Упознавши се са Његошем који
у поменутом путопису има својство књижевног јунака, ученици ће бити
2 Пун назив документа из ког су преузети наведени примери гласи: Општи стандарди
постигнућа – Образовни стандарди за крај првог циклуса обавезног образовања (у обла-
сти Српски језик). Овај документ може се преузети са сајта Завода за вредновање образо-
вања и васпитања www.ceo.edu.rs.
405
мотивисани да се упознају и са Његошем–писцем. Избор у Читанци

(Бајић, Мркаљ, 2010, стр. 49–54) подстиче и својим хумористичким ква-
литетима, што је подржано радном апаратуром.3
Године 1851. за време путовања по Италији, Љубомир Ненадовић се
сусрео и зближио са Његошем. Тај сусрет је проузроковао настанак умет-
нички најснажнијег Ненадовићевог дела Писма из Италије. Љубомир
Ненадовића, пишући писма свом пријатељу Душану Матићу, бележи:
„Нећу ти досађивати са описивањем кипова, икона и других
знаменитости. Ма колико да су оне лепе и важне, све је то од
мермера, бронзе и боје. Ма колико да су лепо и живо изведене,
све је то мртво, све је то хладно. […] Овде је владика црногорски.
О њему ћу ти одсада писати више него о целој Италији” (Нена-
довић, 2006, стр. 15).
Како је локализација одломка у текст и уметничког дела у одређену ис-
торијску и књижевну епоху неопходна за боље разумевање дијалога и зби-
вања, у овом случају ученици се упућују на самостално, истраживачко чи-
тање које претходи раду на часу и у ту сврху се дају одређени подстицаји:
Своја писма (путописе) Љубомир Ненадовић упућује пријатељу
Димитрију Матићу. Али, док читамо дело, стиче се другачији
утисак. Који је то утисак? Уочите коме се, заправо, писац об-
раћа. Спремите се да казујете и образлажете свој уметнички до-
живљај дела (утиске, осећања, размишљања на која сте подстак-
нути). Проучите пажљиво Његошев лик, његово физичко и
душевно стање, његове мисли, осећања и поступке, те анализирај-
те карактерне особине овога лика. Уочите друштвене и моралне
околности обухваћене делом. Обратите пажњу како се збивања из
стварности преламају у Његошу. Пратите какав је однос писца
према владици. Обратите пажњу на то како је протекао њихов
3 „Наведи уметничке чињенице помоћу којих ћеш образложити зашто је у Писмима из
Италије Ненадовић највише писао о Његошу. Шта је у приповедању о Његошу највише
привукло твоју пажњу и размишљање?
Уочи особине које красе Његоша и ситуације у којима се оне испољавају. Анализирај
како Његош реагује на вести које му стижу из Босне и Крајине. Притом обрати пажњу на
његове речи, лице и изражајно понашање. Како се јарост, која га тад обузима, манифес-
тује у изгледу, држању и говору владике? Зашто он Омер паши жели да прође 'трагом
свију потучерњака' и да се на Страшном суду погледа 'у очи са Обилићем'? за какву му
кривицу изриче ову клетву? […]
Анализирај пример у коме се виде Његошева досетљивост и духовитост. Образложи ка-
ко комични елементи доприносе откривању и карактеризацији Његошевог лика и ликова
његових пратилаца (Ђука и Вукала).” Шире о овоме видети у: Бајић, 2008, стр. 47–51.
406
први сусрет. Припремите се да одговоре поткрепљујете одабра-

ним примерима.
Током разговора о одломку наметнуће се многа проблемска питања, а

одговори на њих допринеће локализацији одабраног дела текста и у ширем
и у ужем смислу. Ученици ће стећи слику о црногорском владици, о њего-
вој животној филозофији, хуманизму, родољубљу, патњи због ропске суд-
бине сопственог народа, болести… Преко појединачних ликова, дијалога и
збивања у одломку из Писама из Италије препорученог у читанкама,
ученици ће сагледати и лик колектива и историјску ситуацију у којој се
колектив налазио, те ће тако употпунити своја знања о прошлости.
Запазиће се да писац Љубомир Ненадовић даје предност сусрету са
Његошем кога назива српском важном и живом знаменитошћу зато што је
опчињен Његошевом појавом, богатством и свежином његовог духа, њего-
вим слободарским идејама.
Поштовање је обострано. И Његош цени Ненадовића. Упознат је са ње-
говим књижевним радом и радом на часопису Шумадинка. Задовољан што
ће се дружити са њим каже: „Сам вас је бог послао да ме у овој самоћи ра-
зонодите.”4
Чувена Његошева опаска Црногорци не љубе ланце, упућена калуђеру
цркве Светог Петра у Риму, осликава Његоша–родољуба. Он је непреста-
но обузет мислима о завичају, забринут због ропског положаја у коме се
налази Србија и спреман да помогне њеном ослобођењу.
Уколико наставник објасни ученицима шта све путописац запажа на
својим путовањима поред природних лепота и културноисторијских зна-
менитости, да то може бити и понашање људи, њихови обичаји, разговори,
одломак из Писама из Италије посвећен Његошу помоћи ће младим чита-
оцима да доживе Његоша не само као владику, филозофа, родољуба и
уметника већ и много присније.
Са величином Његошевог лика и дела ученици се могу упознати и чита-
јући есејистичке и аналитичке радове Исидоре Секулић, као изборне тек-
стове у осмом разреду основне школе (Фрагмент из рада о даху, па слуху
и виду у поезији Његоша и Лазе Костића) и у трећем средње (Његошу –
књига дубоке оданости). Они илуструју и популарност коју есеј као фор-
ма стиче у књижевности 20. века. Слобода, смрт и пропадање, као доми-
нантне теме Исидорине прозе, на особен начин су се стопиле и улиле у есе-
јистичко казивање о Његошу.
4 Сви цитати из примарне литературе потичу из изворника наведених у попису литера-
туре на крају рада.
407
У познатој монографији Његошу – књига дубоке оданости Исидора Се-

кулић нас води кроз живот и дело великог песника. Књига је израз дубоког
дивљења Његошу као уметнику, владару и, пре свега, човеку, као и насто-
јање да се кроз свестрано и пажљиво истраживање, почев од тла и климе,
породичног наслеђа и изгледа, стасавања и различитих искушења, па све
до смрти, осветле Његошева личност и стварање.
На крају есеја Фрагмент из рада о даху, па слуху и виду у поезији Ње-
гоша и Лазе Костића, књижевница Исидора Секулић пише:
„Дах одаје вокацију, одређење човека који је позван да у изу-
зетном облику буде оно што ради, оно што ће бити уметничка ме-
таморфоза човека у дело […]”
Протумачите ову пишчеву мисао размишљајући о великим срп-
ским романтичарима Лази Костићу и Петру Петровићу Њего-
шу, о којима размишља и Исидора. Шта сазнајемо о песнику Кос-
тићу из овог есеја, а шта о Његошу из Исидориних описа
Његошевих очију? Покушајте да објасните појам даха у светлу
његове метафоричне слике (Кликовац, Бајић, Мркаљ, 2010, стр.
110–115).
Према Исидори, уметник и уметност су једно. Чврсто спојени и рођени
заједно, песник и уметничко дело егзистирају као биће, а израз и дах тог
бића везани су за сва времена. Исидорино виђење Лазе Костића и Његоша
обојено je личном нотом и израз је специфичног сагледавања ових аутора
кроз њихово дело, односно њихову естетску и етичку димензију. Изразита
је списатељкина симпатија према личности и стваралаштву ових књижев-
ника. Њиховим карактеристичним особинама, етичком димензијом њихо-
вог живота и стваралаштва, она гради њихово око, поглед, израз, сјај, ле-
поту. У свом Фрагменту из рада о даху… књижевница нас, размишљајући
о величини и поетској снази Његоша и Лазе Костића, упућује да се добро
„загледамо” у њихову поезију, да осетимо откуцај сваке мисли, ослушнемо
слогове, речи и стихове тешко преводиве управо због своје оригиналности:
„Поезија двају наших великана – слапови висинских вода су
им достојни споменици и имењаци – то је ретка метафизичка
радња и борба нечег сабирног у песницима: то је, од првог маха,
од првог стиха, чиста радост вида и слуха, слуха и вида. […] Ње-
гош и Горски вијенац, то је готова синтеза за мит, тврда као
Ловћен” (Мркаљ, 2011, стр. 230–231).
Дах је сам живот. Први удисај са којим прича отпочиње. Он је попут
енергије која се не може уништити нити ни из чега створити. То је душа.
408
Говорећи о даху, Исидора Секулић издваја два његова поимања. Неки му

дају пренесени смисао, мислећи на кретање стихова и њихову лакоћу
(„техника је чињеница”). Књижевница размишља о даху који може да
остане бесмртно затворен у уметничком делу.
Како све, подстакнути пишчевим размишљањем о овом есеју, мо-
жемо доживети праву уметност? По чему се она препознаје? За
Исидору „речи и слогови прегода су без даха, душац у њима трне од
недаха” (Секулић, 1967, стр. 212). Протумачите ову њену мисао.
Права уметност захтева инспирацију, поглед у природу, човека. Тражи
упијање онога што виде очи у ћелије целог бића (попут воде), претварање
слике у танане вибрације испољене стиховима, а претходно доживљене
дубоко, у свету тишине унутрашњег слуха. Инспирација почиње из живо-
та. Она је дах. Уздиже душу изнад предела и других људи. Прожима и жи-
во и неживо и слива их у нову музику, у уметност која храни душе и ван
стварног света, у просторима бесконачног за које су и Костић и Његош ве-
зани, у којима је дах – клица живота и симбол бесмртности.5
Уколико бисмо покушали да одредимо место и функцију есеја у основној
и средњој школи, значајног и за упућивање ученика у квалитетно писање
састава и писмених задатака, могли бисмо издвојити више могућих при-
ступа овој књижевној врсти која подстиче развој стваралачких активно-
сти у настави:
– коришћење есеја у функцији буђења интересовања за читање капи-
талних дела (у овом случају Његошевог Горског вијенца);
– разговор о есеју након обрађиваних књижевних дела о којима је у
одабраном прозном тексту реч;
– уочавање и тумачење личног става писца и разматрање оправданости
или неоправданости његовог казивања (у односу на индивидуално чита-
лачко искуство и на позицију коју одређено дело заузима у историји књи-
жевности).
Садржај есеја подразумева извесно предзнање о материји о којој је у
тексту овакве врсте реч, те је пожељна и садржајнија методичка припрема
наставника. Осим интерпретације, често је потребно и коментарисање
појединих појмова на које писац асоцијативно упућује.
Откривањем многих важних вредности уметничког текста, повезивањем
свих његових слојева, обједињавањем аналитичког и синтетичког присту-
5 Видети шире у тексту: Методички приступ есеју Исидоре Секулић у основној школи
(Фрагмент из рада о даху, па слуху и виду… – осврт). У: Мркаљ, 2011, стр. 231.
409
па интерпретацији, ученици добијају могућност да доживе уметничко

дело у целини, да осете многе његове лепоте и вредности, иако су своје до-
живљаје и размишљања усмерили ка одабраном одломку.
Истраживачки задаци су важни мотивациони покретачи радних актив-

ности и пажње ученика. Помоћу њих ученици се непосредно мотивишу за
читање и доживљавање прочитаног, сугеришу им се одговарајући облици
и начини читања, нуде им се гледишта на уметнички свет и путеви за ре-
шавање битних литерарних проблема у тексту. Истраживачким задацима
ученици се припремају за остваривање сложених радњи, активности и
поступака, као што је читање секундарних извора за тумачење књижевних
дела, њихово тумачење и образлагање; затим читање одломака других
одабраних текстова (уколико желимо да заснујемо компаративни приступ
у проучавању) и, као најважније, подстичу се на интерпретацију примар-
ног књижевног текста.
Истраживачким задацима рад ученика се индивидуализује, а понекад и
диференцира, у зависности од ученичких предзнања и способности. По-
што се у одговарајућој наставној ситуацији усмено саопште, објаве или
писмено уруче, најчешће на наставним листићима, истраживачки задаци
подстичу ученике да их остварују, те да о резултатима свога рада казују и
разговарају на часу, учествују у дискусији, реферишу, коментаришу или
активно прате разговор о књижевном делу. Помоћу истраживачких зада-
така ученици се припремају да самостално реализују сложене методичке
радње (локализовање, истраживачко читање, тумачење непознатих и
мање познатих речи, стварање плана текста итд.) и да образлажу интегра-
ционе чиниоце текста као што су ликови, композиција, приповедачки пос-
тупак, анализа језика и стила дела, мисли, идеја и порука. На тај начин
ученицима је омогућено да развијају и унапређују стечена знања, способ-
ности и вештине, да у раду напредују, да комуницирају са наставником и
са другим ученицима, размењујући читалачка искуства и доживљаје.
Најпродуктивнији облици рада у оквиру стваралачке, проблемске и ис-
траживачке наставе припремају се и остварују истраживачким задацима.
У тексту који следи доносе се истраживачки задаци који се формулишу
приликом стварања проблемске ситуације, постављања и образлагања
проблема и упућивања ученика у методе рада које се успостављају при ту-
мачењу Горског вијенца на два узрасна нивоа.
410
ИСТРАЖИВАЧКИ ЗАДАЦИ ЗА ТУМАЧЕЊЕ ОДЛОМАКА

ИЗ ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ
– Колико су мисли које препознајемо у овим одломцима историјски

условљене? Објасни, уз помоћ наставника, њихов друштвени повод. Које
се универзалне истине у њима истичу?
– Размотри улогу Вука Мићуновића, који ступа у дијалог с владиком, у
овом спеву. Издвој и образложи стихове које сматраш најзначајнијим у
Вуковом обраћању Данилу. – Објасни шта мучи владику. Које су његове
дилеме? – Укажи на разлике између ова два јунака имајући у виду њихову
друштвену улогу и одговорност.
– Запажај како се преко наведених мисли испољава карактер казива-
ча–везира и казивача–владике, а како се изричу ставови колектива и пи-
сца. Осветли са моралног становишта лик Селима везира. Образложи ње-
гове ставове и протумачи их.
– Уочи у којим околностима владика Данило изриче свој „отпоздрав”
везиру. Чиме је његов одговор подстакнут? Размишљај о вишезначности
појединих стихова, попут ових:
Веља крушка у грло западне…;
Крв је људска рáна наопака…;
Дивљу памет, а ћуд отровану,
дивљи вепар има, а не човјек.
Образложи природу алегоријског говора у писму владике Селим везиру.
– Размисли који уметнички искази и стваралачки поступци побуђују и
снаже слободарску мисао црногорског народа. Означи и протумачи стихо-
ве из којих се види како ће Турци завршити своју освајачку историју.
– Објасни стихове:
Јаки зуби и тврд орах сломе;
добра сабља топуз иза врата…;
Тврд је орах воћка чудновата.
не сломи га, ал’ зубе поломи!
Којом стилском фигуром се Његош користи да би постигао експресив-
ност ових исказа? Пронађи примере контраста у Даниловом отпоздраву
везиру.
– Протумачи симболичко значење стихова:
Тијесна су врата уљанику,
за међеда скована сјекира.
411
Размисли какво је искуство понео владика из „вишег пријатељства”

с Турцима. Објасни о каквом је пријатељству у суштини реч. Притом имај
у виду и искуство које је писац овог дела (још једном погледај напомену у
читанци, уз стихове „Спуштавах се ја на ваше уже”) пренео на јунака спе-
ва, владику Данила. − Покушај да се сетиш неког догађаја који ти је по-
могао да одређену ситуацију сагледаш у потпуно новом светлу. Објасни
поруке којима владика отпоздравља Селиму везиру.
– Сети се неких народних мудрости које би могле послужити као изреке
којима би се образложило и поткрепило тумачење преписке Селима везира
и владике Данила.
– Упореди стихове које казује коло са речима игумана Стефана: Прве
капље из чаше отрови најгрче су и најупорније. Протумачи савете које
игуман даје владици. – Објасни како се у речи игумана Стефана преноси
искуство човека који познаје каква је људска природа и судбина. – Анали-
зирај смисао стихова које казује игуман Стефан, истичући значење стил-
ских фигура контраста, анафоре и понављања (Бајић, Мркаљ, 2010,
стр. 46).
Цело писмо владике Данила саткано је од кондензоване (језички сажето
исказане) народне мудрости – афоризама и пословица. Владика Данило на
Селимове алузије, карактеристичне за моћника и тиранина, исказане у
пословичном тону (на пример: Јаки зуби и тврд орах сломе, Ко потоке
може уставити да к сињему мору не хитају, Миш у тикви што је него
сужањ и Тешко земљи куда војска прође), одговара мудрошћу једног ма-
леног, али поноситог, храброг и слободарског народа. Ученици уочавају
антитезу у мисли: Тврд је орах воћка чудновата, / не сломи га ал’ зубе по-
ломи. Ма колико Црна Гора била чврста, она не може бити, тако малена,
довољно јака да је не би сломили „јаки зуби” – огромна турска сила. Мада
је мала, Црна Гора је „тврд орах” који може да сломи „јаке зубе” – турског
силника.
Ученицима ће бити занимљиво да одгонетају садржај народног искуст-
ва у овим Његошевим афоризмима. Они ће уз помоћ наставника извести
следеће закључке:
Човеку доликује да у њему превагне ум, а не нагони. Самопрегор, одлу-
чан и срчан отпор народа, могу моћно да се одупру сваком насилнику. Не-
људи се увек препознају по својој безобзирности и насиљу над слабијим од
себе. Појединац и народ најбоље чувају себе кад никоме не наносе зло. На-
роди и појединци, који уз помоћ силе владају и покоравају људе, оличења
су нељудскости. Постоје раздобља у историји људског рода у којима не
може владати право јачега. У сваком времену нељуди се препознају по
412
томе што су безобзирни и насилни према сваком од кога су јачи. Сила се

понекад оправдано намеће као закон.
Након завршене интерпретације, знања о афоризмима ће се системати-

зовати. Афоризам (сентенција, гнома) кратка је, духовита изрека. У свега
неколико речи, у реченици–две, исказана је нека дубока мисао, мудрост о
животу, о људима, о свету. Афоризми се чешће пишу у стиху него у прози,
јер тако ефектније делују и лакше се памте. Афоризми су понајвише
саткани од метафора, симбола и других изражајних средстава. Из тога се
са ученицима може извести закључак да се афоризми данас често употре-
бљавају, а да су се многи од њих из Горског вијенца прелили у свакоднев-
ну употребу како би изразили или описали неку ситуацију и догађај. Ње-
гош је свакако велики део садржаја за своја дела црпео из народног,
усменог стваралаштва које је уобличавао и давао му печат свог ауторства.
У њима је изразио колективне особине свога народа, његову непоколебљи-
вост, постојаност и храброст. Ученици ће се усмеравати да, вођени том
идејом, протумаче особине владике Данила и Селим везира и тако продубе
схватања о једном и другом, изводећи општи утисак о турском и црногор-
ском народу. (Владика Данило – човекољубац, миран и сталожен, мудар и
племенит, не паничи и не боји се, млад али спреман за своју функцију вла-
дике, поштен и честит, прибран и одлучан… Везир Селим – силан, освајач,
спреман на војни поход, својевољан, охол, уверен у своју моћ, сликовит у
изразу, убеђен у турску моћ, нечовек, варварин, нецивилизован и крволо-
чан…). Ученици ће из тога извести један универзални, свевремени смисао
људског деловања који се огледа у сили онога ко влада и управља, али и у
истрајности и непоколебљивости које узносе правда, закон и морал.
ИСТРАЖИВАЧКИ ЗАДАЦИ ЗА ТУМАЧЕЊЕ

ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА У СРЕДЊОЈ ШКОЛИ
Због отпора који је Црна Гора пружала турској окупацији, неприја-
тељ је применио подмукли план – турчење истакнутих породица. У
драматичној ситуацији требало је донети тешку одлуку о истребљењу
(истрази) дојучерашње браће. Стилизујући те догађаје из националне
прошлости, Његош је истакао вредности традиције, а национални дух
је приближио универзалним питањима људског постојања.
Док читаш одломке овог дела, уочавај особености језика и стила.
Припреми се да у одломцима упознаш сложену тематику и оригинал-
ност ликова. Запажај жанровске посебности текста; прати епске, лир-
ске и драмске елементе.
413
ПОСВЕТА ПРАХУ ОЦА СРБИЈЕ

– Прочитај и проучи посвету у Горском вијенцу. Због чега је дело по-
свећено Карађорђу? Зашто се он назива „оцем Србије?? Каква част је ука-
зана српском устанику?
– Протумачи на који начин је Његош окарактерисао своје доба? Због
чега је оно посебно и другачије у односу на све претходне епохе? Зашто су
националне борбе важне и пресудне за сваки народ? На који начин се
одаје почаст славним ратницима и устаницима? Уочи којом се песничком
сликом важни историјски догађаји приказују као надахнуће појединцима
за славна дела.
– Којим се епитетима прати Карађорђево име? Како је протумачен Ка-
рађорђев трагичан крај? Са којим је личностима из историје упоређена
његова судбина? Протумачи симболику таме и светлости којима се описује
Карађорђево дело. Какво уверење аутор износи поводом Карађорђеве суд-
бине?
СКУПШТИНА УОЧИ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ
– Проучи уводни монолог владике Данила. Уочи и објасни како се у
овом казивању утемељује тематика Горског вијенца.
– Протумачи на који начин владика сагледава историјске прилике.
Којим се стилским средствима на почетку његовог монолога приказује
турска војна најезда на Европу? Објасни како је приказано турско осва-
јање Балкана. Проучи какву улогу има помињање конкретних историј-
ских чињеница и личности. Зашто се њихово приказивање темељи више на
народној традицији? Објасни због чега се наглашава издаја у владичиним
гледиштима на турске војне походе?
– Како владика Данило доживљава свој положај? Издвајај и тумачи
песничке слике у којима се дочарава малобројност бораца и тежина поло-
жаја Црне Горе спрам Турске и Турака. У којим је стиховима владика из-
разио осећање усамљености и беспомоћности? Каква је улога реторских
питања? Коме се упућују речи проклињања?
– У ком делу монолога се приказују црногорске прилике? Каквим подму-
клим планом турска сила почиње да поробљава Црну Гору? Према коме се
посебно усмерава владичина огорченост? Којим речима он опомиње невер-
нике? Зашто тешко доживљава наду коју у његове одлуке полаже народ?
– Каква су гледишта Вука Мићуновића? Којим речима он храбри вла-
дику? На шта му указује? У којим стиховима му упућује мудре савете,
срочене тоном пословичних исказа? Како Мићуновић приказује снагу и је-
динство Црногораца? Којим мотивима и песничким сликама се дочарава
414
спремност бораца да стану уз владику и сукобе се са Турцима и потурица-

ма? Протумачи универзална гледишта из Мићуновићевог монолога. За-
што се баш у најтежим мукама јунаштво најнепосредније исказује?
ОГЛАШАВАЊЕ КОЛА
– Протумачи симболику колективног јунака, народа у колу. Каква је
његова уметничка улога? По чему се ово коло битно разликује од хора у
старогрчким трагедијама?
– Која се мудрост саопштава у првом оглашавању кола? Протумачи
симболику мотива меда и жучи. Каква се виђења живота и животних иза-
зова сликовито дочаравају? Прикажи који се Иванбегови поступци истичу
и славе? Како коло сагледава и тумачи чин освете?
– Повежи гледишта колектива са одлуком о истрази потурица. Шта ко-
лектив сматра дужношћу и светом обавезом?
– Проучи речи Вука Мићуновића. Зашто је оно најважније у животу
уједно извор највећих мука? Како он тумачи жртву коју борци треба да
поднесу? Шта је у његовим гледиштима блиско ставовима који су ти по-
знати из традиције о Косовском боју?
– О чему гласно размишља владика Данило? Шта преиспитује уочи до-
ношења одлуке? Којим је сликовитим исказима дочарао неприродну про-
мену вере потурица? Шта њихову издају чини посебно тешком и срамном?
Који стихови показују да је и владика свестан неопходности жртвовања?
У чему он види смисао предстојеће борбе?
САН ВУКА МАНДУШИЋА
– Како је Вук Мандушић доживео снаху Милоњића? Чиме га је она за-
нела?
– Објасни како у Мандушићевом монологу читалац саучествује у при-
казаној сцени.
– Којим је стилским изражајним средствима дочарана лепота снахе Ми-
лоњића? На који начин она исказује жалост? Протумачи симболичан чин
расплитања косе. Како на овај призор реагује Мандушић? Зашто благо-
сиља јуначку погибију Андрије Милоњића?
– Протумачи како се јуначка част повезује са интимним осећањима.
ИГУМАН СТЕФАН
– Које појаве у природи најављују лик игумана Стефана? Какву му по-
част одају јунаци молбама да говори? Којим је речима игуман објаснио
разлоге свог доласка међу борце и народ? Чиме је показао своју духовну
415
далековидост, иако је ослепео? Прати како се у његовом излагању за тема-

тику истраге потурица везују религијска гледишта. Проучи на који начин
је игуман представио своје животно искуство. Шта симболично у хри-
шћанској вери повезује сва поменута места на којима је боравио?
– У ком делу монолога је сукоб са потурицама сагледан са ширег стано-
вишта? Које се животне законитости, према игумановом мишљењу, огле-
дају у истрази потурица? На који начин је он аргументовао неопходност
сукоба и борбе са неверницима? Којим речима охрабрује борце? Како ће
њихова борба инспирисати певаче? Повежи ова игуманова гледишта са
ставовима из Посвете.
– Како игуман Стефан тумачи јуначку смрт? Због чега ће смрт бораца
неминовно бити славна? Осим свог колектива, које универзалне вредности
јунаци бране?
БАДЊЕ ВЕЧЕ
– Протумачи симболику Бадње вечери у Горском вијенцу. Какве речи и
поступке свечана ноћ подстиче у игуману Стефану? Због чега он са посеб-
ном радошћу издваја прославу ове Бадње вечери? Запази којим је речима
описао начин на који народ светкује? Којом је песничком сликом истакао
генерацијско, али и свеопште народно јединство?
– Каква гледишта на живот игуман износи? Како он гледа на животне
неприлике и зло? Шта саветује младог владику?
– Пажљиво проучи средишњи део монолога. Зашто су свет и постојање
састав „паклене неслоге?? Којим стилским средствима су приказане су-
протности у природи, друштву и људском карактеру? Зашто је борба ду-
ховног и телесног упоређена са песничком сликом морског и небеског про-
странства? До каквих хуманистичких гледишта игуман доспева? Зашто су
сукоби и неслоге брука за људски род? Запази и протумачи иронију којом
је игуман завршио гуслање.
ЏЕФЕРДАР ВУКА МАНДУШИЋА
– Припреми се да говориш о симболици завршетка дела.
– Објасни шта је узрок нерасположења Вука Мандушића. Како је он
приказао борбу са потурицама? Прокоментариши епску технику која се
користи у његовом приповедању. Како су приказане сукобљене стране?
Зашто је Мандушић посебно дирнут отпором који пружају Радун и његова
жена? О чему сведоче њихова храброст и истрајан отпор? О каквом распо-
ложењу у народу говори борба за Радунову кулу?
416
– У каквом расположењу је владика Данило саслушао Вуков извештај?

На који начин је утешио борца? Због чега ће у рукама правог јунака свака
пушка бити убојита? Зашто је борба за племените циљеве оличење истин-
ске храбрости појединаца и колектива?
СТВАРАЛАЧКЕ АКТИВНОСТИ У НАСТАВИ

(УСМЕНА И ПИСАНА ПРОДУКЦИЈА)
– Прочитај Горски вијенац у целини. Током читања дела води белешке.
Припреми се за обраду дела према следећем радном пројекту:
– саопштавање и анализа читалачких утисака и гледишта;
– проучавање тематике и мотива;
– тумачење композиције дела и жанровских одлика;
– анализа језика и стила дела;
– разговор о универзалним вредностима и значају Горског вијенца.
– Издвој монолог који ти је највише привукао пажњу. Научи га напа-
мет и спреми се да га казујеш пред одељењем.
– Исидора Секулић је била инспирисана Његошем и његовим делом.
Она је о писцу написала и посебну студију Његошу – књига дубоке ода-
ности. Прочитај следеће Исидорино мишљење о Горском вијенцу:
„Горски вијенац је поезија која се умом и телом чита. Човек је
испије, присвоји, и више нема дана у животу да по неком поводу
не откуцне у човеку у срцу и иза чела.?
Размисли о значењу ових речи. О којим својствима и вредностима Ње-
гошевог дела говори ова мисао? Припреми се да дискутујеш на часу о
уметничким вредностима Горског вијенца.
– Проучи следећи списак мудрих мисли из Његошевог стваралаштва.
Одабери један исказ за наслов свог слободног састава.
НАСТАВНИ МАТЕРИЈАЛ (ЊЕГОШЕВЕ ИЗРЕКЕ)

У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци.
Ћуд је женска смијешна работа!
не зна жена ко је какве вјере;
стотину ће промијенит вјерах
да учини што јој срце жуди.
Ко на брдо ак’ и мало стоји,
више види но онај под брдом.
417
Без муке се пјесма не испоја,

без муке се сабља не сакова!
Јунаштво је цар зла свакојега,
а и пиће најслађе душевно,
којијем се пјане покољења.
Благо томе ко довијек живи,
имао се рашта и родити!
Вјечна зубља, вјечне помрчине
нит догори нити свјетлост губи.
Страх животу каља образ често.
Очи зборе што им срце вели.
Тешко земљи куда прође војска!
Тврд је орах воћка чудновата,
не сломи га, ал’ зубе поломи!
Свак је рођен да по једном умре,
част и брука живе довијека.
Из грмена великога лафу изаћ трудно није,
у великим народима генију се гнијездо вије.
Што људи хоће, то и вријеме трпи.
Иза туче ведрије је небо,
иза туге бистрија је душа.
Коме закон лежи у топузу,
трагови му смрде нечовјештвом.
418
Старо дрво сломи, не исправи!

Плакање је пјесна са сузама!
Без части и поштења све је ништа.
Ко не путује, тај не живи!
Славно мрите кад мријет морате!
Нада нема право ни у кога до у Бога и у своје руке.
Покољења дјела суде, што је чије дају свјема!
Врана врани очи не извади!
Чашу меда још нико не попи
што је чашом жучи не загрчи;
чаша жучи иште чашу меда,
смијешане најлакше се пију.
Ал’ тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!
ЗАКЉУЧАК
Књижевно стваралаштво Петра II Петровића Његоша у настави се про-
учава у два маха: у завршном разреду основне школе и у другом разреду
средње школе или гимназије. Школски програми обавезују ученике да
прочитају и тумаче одломке из Горског вијенца, или ово дело у целости, а
са важним појединостима из Његошевог живота и стваралаштва ученици
се могу упознати и преко одабране секундарне литературе, као и читањем
Писама из Италије Љубомира Ненадовића и појединих есеја Исидоре
Секулић.
Како је у настави понекад тешко диференцирати захтеве којима се уче-
ници воде кроз тумачење књижевноуметничког текста, у овом раду дати су
концепти задатака за истраживачко читање Горског вијенца на два узра-
сна нивоа. Подстицајни задаци упућени ученицима основне школе усме-
рени су ка одломку који се у настави препознаје под насловом Везирово
писмо и отпоздрав на њега. Остварујући задате захтеве, ученици се оспо-
собљавају да прочитају и разумеју мудре Његошеве изреке, те да њихов
смисао и поучност понесу у даљи живот. Како сазревају, ученици су све
способнији да продру у естетску вредност Горског вијенца, али и да размо-
тре структуру овог непролазног и свевременог текста, ликове, његов идеј-
419
ни и језичкостилски слој, вођени одабраним истраживачким задацима (ка-

ко је у раду показано).
Дело Петра II Петровића Његоша пружа могућност за обликовање ра-
зличитих стваралачких активности у настави српског језика и књижевно-
сти. Многе од њих везане су за развој језичке културе наших ученика и
испољавају се у виду усмене или писане продукције. Поред мотивисања
ученика да Његошеве стихове читају са разумевањем, доживљавају и по-
том тумаче, ученике подстичемо да приступе изражајном и интерпрета-
тивном читању и казивању одломака из Горског вијенца; организујемо де-
бате поводом дилема изражених у овом драмском спеву; у оквиру драмске
секције припремамо сегменте из Горског вијенца за позоришно извођење.
Ученике оспособљавамо да поводом овог дела пишу есеје на одабране
теме, реферате о животу писца, историјској позадини дела или времену у
којем је дело настало. Бавећи се непознатим и мање познатим речима и ко-
ментарима стихова, на часовима лингвистичке секције стварамо речник
Његошевог Горског вијенца намењен школској употреби.
Успостављањем различитих ученичких активности пре, током и након
читања Горског вијенца, уз уважавање научне и наставне методологије,
откривају се најзначајније вредности овог књижевноуметничког текста и
могућности да се осете његове лепоте и величина и када су доживљаји и
размишљања ученика усмерени ка одабраним одломцима и када се дело чи-
та као интегрални текст.
Бајић, Љ. (2008). Проучавање хумористичке прозе у настави. Београд: Завод
за уџбенике.
Бајић, Љ, Мркаљ, З. (2010). Читанка за 8. разред основне школе. Београд: За-
вод за уџбенике.
Завод за вредновање образовања и васпитања. (2011). Општи стандарди пос-
тигнућа –Образовни стандарди за крај првог циклуса обавезног образо-
вања (у области Српски језик).
Кликовац, Д, Бајић, Љ, Мркаљ, З. (2010). Радна свеска за српски језик и књи-
жевност за 8. разред основне школе. Београд: Завод за уџбенике.
Мркаљ, З. (2011). На часовима српског језика и књижевности. Београд: Завод
за уџбенике. www.ceo.edu.rs
Ненадовић, Љ. (2006). Писма из Италије. Београд: Нова школа.
Његош, П. II Петровић (2009). Дела. Приредио и пропратне текстове написао
Јован Деретић. Београд: Завод за уџбенике.
Секулић, И. (1967). Есеји II. У: Едиција „Српски и хрватски писци XX века”. Са-
рајево: Свјетлост.
420
ZONA V. MRKALJ
Belgrade, Serbia
PETAR II PETROVIĆ NJEGOŠ’S WORKS

AS AN IMPETUS FOR VARIOUS
TEACHING ACTIVITIES
The paper considers numerous possibilities offered by reading and interpreting of

Njegos’s The Mountain Wreath in teaching Serbian language and literature. This
masterful work of art is in the curriculum for the eighth grade of primary schools and
the second grade of secondary schools. The paper reveals what learning objectives,
principles and methodological procedures are activated through the interpretation of
selected passages from The Mountain Wreath. In explaining the role of methodologi-
cal pluralism in establishing educational interpretation in two age groups, the paper
will primarily emphasize understanding of the ideational layer of Njegoš’s works of
art, as well as the value they have for launching students into creative activities (in
the form of oral and written production).
KEY WORDS : Njegoš, teaching literature, The Mountain Wreath, interpretation, age
group, conceptual / ideational layer.
421
908(497.5)”19”
929(=163.41)(497.5)”18”
ИРЕНА П. АРСИЋ1
ЊЕГОШ О ДУБРОВНИКУ,
ДУБРОВЧАНИ О ЊЕГОШУ
САЖЕТАК . Његош је са Дубровником и њему савременим Дубровчанима имао

врло комплексан однос, као што је и према дубровачкој литерарној традицији
имао креативни став. Такође, сами Дубровчани, Његошеви савременици, врло
комплексно су доживљали владара слободне суседне државе, од дивљења према
његовој појави, до страха од његових конкретних одлука и државничких потеза.
Појединци су, међутим, са Његошем остваривали врло квалитетан однос разуме-
вања и уважавања, и у области политике и у области литературе.
У раду би било речи о текстовима које су о Његошу, углавном као државнику,
али и књижевнику, написали његови савременици, као и Дубровчани који су своје
текстове заснивали на архивским сведочанствима: Иноћентије Чулић, Матија
Бан, Медо Пуцић, Антун Вучетић, Јосип Берса. Исто тако, у раду ће бити пре-
зентован Његошев став о Дубровнику његовог доба, као и указано на утицај ста-
ре дубровачке литературе, најпре Гундулићевог Османа, на његово дело.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Његош, Дубровник, Дубровчани, Берса, Чулић, Вучетић.
Импозантна и импресивна појава световног и црквеног владара суседне

и увек актуелне Црне Горе, Петра II Петровића Његоша, ни Дубровчане
1 irena.arsic@filfak.ni.ac.rs
423
прве половине XIX века, навикле да се у њиховом граду срећу и сусрећу

личности европског, а тада би то значило – светског значаја, није оста-
вљала равнодушним. Најпре, из наведеног разлога – да се млади Његош,
ни самом својом појавом, али и својим особитим ставом, није могао прене-
брегнути, а затим и врло разумљивом чињеницом да су Дубровчани тог,
као и прошлих времена, посебно оних под Републиком, увек били заинте-
ресовани ко влада државом из које су долазиле не само значајне личности
изузетних културних утицаја, или се и зачињале читаве дубровачке поро-
дице, неретко касније значајног утицаја (као Држићи, на пример), већ у
несрећним, ратним временима, и невоље у виду пљачки, разарања, отима-
чине. Још су, наиме, тврде савременици, биле свеже успомене на актив-
ности Црногораца током 1806, који су се придружили руским војницима у
отпору према Французима, пред њиховим коначним потезом – гашењем
вековне Дубровачке Републике. Чињеница да је, како је до нас дошло из
записа дум Ивана Стојановића, претходни владар Црне Горе, Петар I, за-
течен како проклиње своје што угрожавају Дубровник, само је усложња-
вала поглед на његовог наследника.
Дубровчани су тако младог владара Црне Горе могли да виде најмање
два пута, док су још једном, мада тада није посетио Град, осетили његову
тешку и одлучну реч.
Први пут је то било на Његошевом готово тријумфалном повратку из
Русије, 1833, непосредно после његовог устоличења за архијереја, неоп-
ходног да потврди двострукост власти црногорског владара, којем је при-
суствовао и сам руски цар. Увек ажурне аустријске власти, спремно су га
дочекале, са бројним забранама, најчешће везаним за српску православну
заједницу, док је двадесетогодишњи владар суседне државе, био гост то-
ком тродневног боравка тројице надлежних – дубровачког бискупа Ђури-
чеа, котарског поглавара Шалера и генерала Фелдбрука. Чињеница да је
тада, у време поста, био угошћен мрсном трпезом, на шта није реаговао,
додатно је заинтригирала оне који су будно мотрили његов боравак, као и
тада Његошу непознати факт да је један од његових домаћина управо да-
вао негативну рецензију за штампу његовог раног рада – Гласа камен-
штака (Колендић, 1940, стр. 83–91).
Други боравак Његоша у Дубровнику везан је за врло тешке преговоре
које је имао године 1842. Његош је, наиме, боравио у Дубровнику ради
дипломатских разговора са херцеговачким везиром Али–пашом Сточе-
вићем. Те преговоре пратило је много неизвесности, најпре око самог ме-
ста састанка, као и око састава преговарача, посебно са турске стране, али
су коначно уродили врло повољним резултатима по Црну Гору. Све је то
пружило прилике Дубровчанима да имају довољно времена да формирају
424
Ирена П. Арсић – Његош о Дубровнику, Дубровчани о Његошу
своје утиске о преговарачима, а посебно о црногорском владици и његовој

пратњи.
Трећи пут Његош није лично боравио у Дубровнику, али је, сасвим из-
весно, његов поступак имао највећи утицај на стање у Граду. Наиме, у ре-
волуционарно време, у пролеће европске узавреле, а дубровачке узнеми-
рене 1848, Његош се обратио прогласом Дубровчанима, као и Бокељима,
што је изазвало, и за Владику лично, сасвим неочекивану реакцију.
У овим приликама, Дубровчани су имали могућности да Његоша виде
као државника и дипломату. О утиску који је у том смислу оставио владар
Црне Горе, сведоче најречитије три извора – преписка и извештаји
фрањевца Иноћентија Чулића, текст историчара Антуна Вучетића и ме-
моарски текстови Јосипа Берсе.
Иноћентије Чулић (1782–1852), прозван Фратар Глухи, у Дубровни-
ку, у Манастиру мале браће, боравио је од 1806. до своје смрти 1852. У
историографији је познат као велики књигољубац и сабирач рукописа ста-
ре књижевности, које је спасавао од уништења и разношења, али и као до-
ушник аустријских власти. Његови сачувани и публиковани извештаји
сведоче да је био човек врло лошег карактера који се није устручавао да
врло строго, али и нетачно, односно злонамерно карактерише своје савре-
менике: што је утврђено анализом више тих његових извештаја и сличних
текстова (Pederin, 1989, стр. 12–51).
О Његошу је Чулић, између осталих извештаја, писао поводом Влади-
чиног сусрета са херцеговачким везиром, свом пријатељу, археологу и
публицисти, Фрањи Карара, у писму од 23. септембра 1842.
Антун Вучетић (1845–1931), историчар Дубровника, вишедеценијски
професор Дубровачке гимназије, угледна и утицајна личност свога доба,
пише о Његошевом боравку у Дубровнику 1833, на основу архивских
списа, 1906. у Срђу, да би годину дана касније објавио и преписку између
актера догађаја (Vučetić, 1906, str. 275–284; Vučetić, 1907, str. 110–117,
164–167), што сведочи о важности коју је овај искусни архивски радник
придавао том тексту.
Јосип Берса (1862–1932), у својим мемоарским списима Дубровачке
слике и прилике (1800–1880), којима се у чињеничном смислу поклања
знатна пажња у историографији, док су пратећи коментари често довође-
ни у сумњу због доказано тенденциозне редакције текста (Ćosić, 2002,
str. 11–29), приказао је оба Владичина боравка у Граду.
Три аспекта су се истакла, са којих су Дубровчани коментарисали црно-
горског владара: најпре сама појава Његошева, која је и у Дубровнику
била неуобичајена, односно импресивна; затим Владичине државничке
способности, које су такође карактерисане; док је оштрица пера у оба слу-
425
чаја била уперена на однос православне српске црквене заједнице према

Његошу.
Што се тиче саме Владичине појаве, сва тројица аутора јој посвећују
видну пажњу. Најпре, нису Дубровчани једини који су се бавили Његоше-
вим изгледом, него је он тема бројних написа из тога времена, што би зна-
чило да је био значајан помена. Поред тога, због посебног положаја тада-
шње српске православне заједнице, изглед митрополита, а посебно у
случају када би он изабрао световну одећу, био је значајна тема. И, конач-
но, православни црквени великодостојник, па чак и православни свеште-
ник у мантији, у Дубровнику у то доба, као и у временима после, па и до
данас, није тако честа, нити очекивана појава.
Чулић, као савременик, за Његоша каже да је обучен „по црногорски”
(Fisković, 1952, str. 4–12), додајући констатацију која је за његов начин
изражавања била сасвим уобичајена, мада иначе крајње непримерена, а
која, ипак, сведочи о изузетности Владичине појаве (Fisković, 1952,
str. 231). Вучетић констатује: „Носио је обично световњачке хаљине”
(Vučetić, 1906, str. 280), а такође даје и извор (Vučetić, 1906, str. 283) за
коначни Берсин подробни опис Његошеве појаве у Дубровнику 1833:
„[…]носио је дугачку горњу хаљину од црвене кадифе с бијелом
поставом, дугачке гаће од пепељасте свите, црне чизме; о врату
висио му је о златној колајни криж окружен драгим камењем и
панаџија (голфија) с круном посутом дијамантима; на глави је
имао широк клобук са златним ’класлама’, а испод шешира црну
свећенићку капу; ишао је без штапа и спуштених руку” (Bersa,
str. 1941, 93).
Из разлога што су у овом случају, по записима, изневерена очекивања,
изглед Владике се везује и са односом православаца у Дубровнику према
њему. Чулић тврди: „Овамошњи православци га презиру и јер је тако одје-
вен и јер никад није био у њиховим црквама, а они кажу да га се никад не
види да се моли богу, нити да говори о светим стварима […]” (Fisković,
str. 1952, 231). Међутим, Берса је већ опрезнији приликом оваквих за-
кључивања:
„[…] уз владику стајали су махом грчко–источњаци. Они су
уживали у томе што је везир морао пристати на састанак с Цр-
ногорцем, али су жалили што се владика није приказао у импо-
зантној митрополитској одјећи. Док нико није смио у град
с пушком, допустила је аустријска власт владичину тајнику и
перјаницима да је носе; та повластица, удијељена Црногорцима,
страшно је озлоједила Дубровчане […]”(Bersa, str. 1941, 93).
426
Вучетић, пак, Његоша тумачи на другачији начин:

„Он, ма и да митрополит и вриједан човјек, не бијеше духом цр-
ковњак. Нигда не бјеше учио теологију и није се радо бавио цр-
квеним стварима. Посве је ријетко одслуживао у цркви а то кад
би чинио, било је свеђ прије зоре; редио је много свећеника ујед-
но” (Vučetić, 1906).
Однос Његоша и православних Срба у Дубровнику био је посебно инте-
ресантан из разлога што је та заједница управо у то доба у Граду заузи-
мала свој врло привилеговани положај којим је и окончала XIX век: баве-
ћи се подизањем цркава, заснивањем школа, привредно јачајући и
укључујући се у градску управу и друштвени и културни живот. Чињени-
ца је да су угледни православни Срби Његоша сачекивали у Дубровнику
чак и у приликама када су се томе противиле власти, како је то било на ње-
говом повратку са завладичења у Русији, као што су га угошћавали у сво-
јим раскошним домовима и пружали му могућност да и он ту прима углед-
не градске званичнике. Међутим, сасвим је сигурно да је било реакција на
Његошеву, за њих, често неуобичајену појаву; посебно у прилици када се
и на тај начин, готово симболички, доказивала промена схватања у кон-
зервативном Дубровнику.
Битније је, међутим, то да Његош, у дипломатском смислу, није покази-
вао посебно занимање за Србе Дубровчане, посебно у за њих врло важним,
кризним моментима, каква је била 1848. Тада је, наиме, црногорски вла-
дар својим штампаним Прогласом (Петровић Његош, 1948) упућеним,
сем Бокељима, и Дубровчанима, а којим их позива да не потпадају под ма-
нипулацију пропагатора нове италијанске државе, угрозио њихову без-
бедност. Наиме, претње црногорског владике, које су следиле упозорењу,
поједини Дубровчани већ узнемирени револуционарним струјањима, ис-
користили су да исто тако страшно запрете Србима, које је мудри и смире-
ни парох Ђорђе Николајевић успео да сачува, и да очува мир у Граду (Ни-
колајевић, 1850, стр. 91–92).
На Дубровник је, међутим, Његош рачунао и у својим дипломатским по-
тезима, и то не само као на место где би се преговори одржавали, него и на
саме Дубровчане као сараднике у томе. То се показало успешно током
преговора са турским великодостојницима 1842-е, који су били уговорени
од стране дубровачког окружног капетана, барона Роснера. Његош се
држао договора и инсистирао је да се сусретну на Плочама, у дубровачким
лазаретима, уместо на Бргату, како је турска страна тражила, а на шта је
коначно везир и пристао. Резултат ових преговора било је признање неза-
висности Црне Горе, али и побољшање односа са Херцеговином, услед ус-
постављеног пријатељства двојице преговарача.
427
Интересантно је да је о Његошу као преговарачу И. Чулић имао у осно-

ви неповољно мишљење, које би, коначно, могло сведочити и о Владичиној
дипломатској вештини.
Међутим, Његош је о Дубровнику, као државник, имао сасвим конкрет-
но мишљење, које је сликовито исказао Милорад Медаковић у својим
сећањима на Владику: „Беше негда и република Дубровачка али се и она
не могаше равнати са Црном Гором. Дубровачка република удвараше се
сваком, па и митјаше силне да јој оставе и поштеде живот – Владици је био
мио Дубровник по његовом дивном положају а и по успомени старине, те
му је саставио стих који често повтораваше:
Дубровниче прелијепи граде!
Дубровниче свачи подложниче!
Црногорци не умијаху, као Дубровчани, да се иком увлаче, већ све на
крвав нож, па како им и Бог и срећа даде. Црногорцима се не певаше таква
песма, а и неће док њих тече, него овако:
Ко ћ' ухватит маглу у облаке,
Ко ли Гору уталожит' Црну!”
(Медаковић, 1882, стр. 27–28)
Веродостојност оваквог сећања може подупрети и чињеница да је овим
стиховима о Црној Гори Његош и почео своје писмо Ђорђу Николајевићу
1850, а у којем је оцењивао разлику у дубровачком и црногорском начину
решавања политичких и других државничких проблема (Петровић Ње-
гош, 1967, 194–195).
Његош као државник није се, сасвим је извесно, исцрпљивао у свом од-
носу према Дубровчанима, који је, неретко, подразумевао и готово дневно-
политичко деловање. То потврђује можда најилустративније један Дубров-
чанин, књижевник, историчар и публициста, али и врло ангажовани
друштвени и политички интелектуалац, Матија Бан (1818–1903), у својим
мемоарским записима о четири сусрета са Владиком на Цетињу, у периоду
1848–1851. године (Бан, 1884; Мемоарска проза, 1989, стр. 97–120).
Бана је као писца, посебно драматичара, у ситуацији која је и изворно
била драмска, сама појава Његошева – а што није био редак случај и код
осталих Владичиних савременика – изненадила и побудила на тумачења,
чак и симболична. Томе су погодовала и сама времена: наиме, у питању је
била акција коју је српска Влада водила са циљем организовања балкан-
ских народа за ослобођење од Турака, али и од Аустрије, а за шта је на те-
риторији Далмације, па и саме Боке и Црне Горе, био ангажован Матија
428
Бан. Сусрети са Његошем обухватали су информисање о акцији, њеном

току, све до наглог њеног прекидања, што је изазвало Владичине нескри-
вене неповољне реакције.
Више је ситуација у којима нам Бан приказује појаву Његошеву, од
препознавања у Биљарди, међу сенаторима и црногорским старешинама,
„висока и лијепа Црногорца у народном одијелу” (Бан, 1884, стр. 98), до
слике црногорског владара на коњу у касу по Цетињском пољу:
„У његовом црногорском одијелу изгледаше као Голијат, сто-

јаше напред нагнут и као прикован за коња. Бејаше се доста
удаљио кад наједанпут окрете коња да се к мени врати. У том
окрету паде му кратки гуњ са рамена и капа с главе, па се про-
суте дугачке косе таласаху по ваздуху. Али он се и не осврну
[…]” (Мемоарска проза, 1989, стр. 98).
Бан не пропушта прилику да да и психолошки портрет Владике:
„То је била ватрена нарав под доста хладном спољашности.

Ватреност често би ван избијала, али чим би се појавила, била би
зауздана. Познавао је себе, а добро разумевао свој положај цр-
квеног и мирског великодостојника, па је дугом навиком био
себи принаравио ту хладну спољашну озбиљност. Дивља нарав
горштака у њему се крхала са питомином просвештена човека.
Просвету је понајвише сам себи прибавио читањем и размишља-
њем […]” (Мемоарска проза, 1989, стр. 105).
Бан је, на известан начин, протумачио и понеки Владичин недовољно
реалан политички потез, речима да је: „[…] то увређена лична поноситост
угушивала политички разум”, како је било у случају Његошеве невољнос-
ти поводом стално неизвесне руске финансијске помоћи, са идејом да у
слободним америчким државама затражи помоћ за слободну Црну Гору
(Мемоарска проза, 1989, стр. 103–104).
Међутим, као државник, Његош је имао свој велики сан (Максимовић,
2013, 28–31) о ослобођеном и уједињеном Српству: „Ја бих тада у моју
Пећку патријаршију, а књаз српски у Призрен”, сећа се Бан речи Влади-
ке. „Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и усре-
ћеним” (Мемоарска проза, 1989, стр. 99–100).
Међутим, сам начин извођења акције ослобађања, посебно у револуцио-
нарним данима, као и њено отказивање, на шта се на Цетињу реаговало
могућношћу самосталног наступања, условио је и нешто слободнији, од-
носно нереалнији приступ самог Његоша овом проблему. То и он и његов
429
саговорник увиђају, па се, посебно при последњем сусрету, коригују и

одустају од својих у бесу и разочарењу изнетих планова.
О поетским и књижевним погледима самог Његоша такође је Бан у сво-
јим мемоарима оставио значајне податке, најпре о његовим савременици-
ма, учитељу Сими Милутиновићу Сарајлији, али и Бранку Радичевићу,
као и о делима која су већ била штампана, или на којима је радио; а значај-
на је помена и песма коју Бан не именује, мада је касније идентификована
и објављена.
И Његош као књижевник, мада је то било ван интересовања, назовимо
је тако, „дубровачке чаршије”, можда највише из разлога што су остале
његове поменуте активности довољно заокупљале пажњу, није могао бити
непримећен ни у Дубровнику. Његова штампана дела имала су своје пред-
бројнике и међу истакнутим члановима српске православне заједнице, као
што су његови радови били праћени и од младих интелектуалаца из редова
Срба католика, међу којима и Меда Пуцића. У одговору на примљену
збирку поезије М. Пуцића, Његош је 23. априла 1849. изнео своје ми-
шљење да је Дубровник, мислећи, наравно, претежно на литературу ста-
ријих времена, „јединствена дика књижевности наше”(Петровић Његош,
1955, стр. 176–177). Такође се интересовао и за стваралаштво њему са-
времених Дубровчана, као и за издања која су у то време из старе и новије
дубровачке књижевности штампана у штампарији Мартекини у Граду.
Везе и утицаји који су изабрана дела старих дубровачких писаца, а пре
свега Џива Гундулића, могла имати на поетско–филозофски опус Петра II
Петровића Његоша, већ су довољно познати и публиковани (Пантић,
1988, стр. 5–19; Пантић, 1995, стр. 49–55), али би, због важности, мо-
жда требало још једном указати на
„изванредну сродност песника Горског вијенца и песника Осма-

на у њиховом поимању српске прошлости и у националном њи-
ховом осећању, што је свакако од кључног значаја, али исто тако
и од дуговечног значења” (Пантић, 1995, стр. 56).
Његош је са Дубровником и њему савременим Дубровчанима имао врло

комплексан однос, као што је и према дубровачкој литерарној традицији
имао креативни став. Такође, сами Дубровчани, Његошеви савременици,
врло су комплексно доживљали владара слободне суседне државе, од
дивљења према његовој појави, до страха од његових конкретних одлука и
државничких потеза. Појединци су, међутим, са Његошем остваривали
врло квалитетан однос разумевања и уважавања, и у области политике и у
области литературе.
430
Бан, M. (1884). Подаци о Петру Петровићу Његушу. Преодница, I, 7, 107–109;
8, 125–126; 9, 141–143; 10, 155–156; 11, 171–173.
Bersa, J. (1941). Dubrovačke slike i prilike. Zagreb: Matica Hrvatska.
Vučetić, А. (1906). Vladika Rade, guverner Lilienberg i vladika Rajačić 1832–33.
godine. Srđ, V, 275–284.
Vučetić, A. (1907). Isprave iz prepiske Lilienberg–Rajačić i vladika Rade godine
1832. i 1833. Srđ, VI, 3, 110–117; 4, 164–167.
Колендић, П. (1940). Његош у Дубровнику 1833. године. Гласник Скопског на-
учног друштва 21, 83–91.
Максимовић, Г. (2011). Идентитет и памћење, Ниш: Филозофски факултет у Ни-
шу.
Максимовић, Г. (2013). Заборављени књижевници. Књижевноисторијски огледи
о скрајнутим писцима српског 19. вијека. Пале: СПКД Просвјета.
Медаковић, М. (1882). Петар II Петровић Његош – последњи владајући владика
црногорски. Нови Сад.
Мемоарска проза XVIII и XIX века, II. Српска књижевност (Мемоари, дневници,
аутобиографије) (1989). Београд: Нолит.
Милићевић, Ј. (2003). „Црна Гора 1797–1851”. У: Историја српског народа, V/
1, Од Првог устанка до Берлинског конгреса, Српска књижевна задруга.
Београд: Српска књижевна задруга, 161–211.
Николајевић. Ђ. (1850). Неке черте о Дубровнику 1848. Шумадинка, 91–92.
Пантић, М. (1988). Његош и Дубровник. Научни састанак слависта у Вукове да-
не, 18/2, 5–19.
Пантић, M. (1995). „Његош и Гундулић”. У: Петар II Петровић Његош – лич-
ност, дјело, вријеме, Научни скупови ЦАНУ, књ. 35, Одјељење умјетности
ЦАНУ, књ. 12 (стр. 49–56). Подгорица: ЦАНУ.
Pederin, I. (1989). Uloga Innocenza Čulića u gospodarskoj, kadrovskoj i socijalnoj
politici nove vlasti u Dubrovniku (1806–1818). Dubrovnik, 1–2, 12–51.
Петровић Његош, П. (1848). Бокељима и Дубровчанима, Објавленије.
Петровић Његош, П. (1967). Изабрана писма, Целокупна дела Петра Петровића
Његоша, књига шеста. Београд: „Просвета”, „Обод”, „Свјетлост”.
Петровић Његош, П. (1955). Писма III, 1843–1851, Целокупна дела, књ. IX.
Београд.
Fisković, C. (1952). Nekoliko bilježaka o Njegošu i Crnoj Gori iz prve polovice XIX
stoljeća. Istorijski zapisi, VII, 4–12, 221–237.
Ćosić, S. (2002). „Književnik i znanstvenik Josip Bersa”. U: Bersa, J. Dubrovačke
slike i prilike. Dubrovnik: Matica hrvatska 2002, 11–29.
431
ИРЕНА П. АРСИЧ
Ниш, Сербия
НЕГОШ О ДУБРОВНИКЕ,
ДУБРОВЧАНЕ О НЕГОШЕ
Негош с Дубровником и современными ему дубровчанами имел очень сложные

отношения, при этом творчески относился к местной литературной традиции. Так-
же и сами жители Дубровника, современники Негоша, непросто относились к пра-
вителю свободного соседнего государства: от трепета перед его появлением до
страха перед его конкретными решениями и государственными актами. У некото-
рых из них с Негошем были очень продуктивные взаимоотношения понимания и
уважения и в области политики, и в области литературы.
В работе пойдёт речь о текстах, которые о Негоше, главным образом как о госу-
дарственном деятеле, написали его современники, жители Дубровника: Инокен-
тий Джулич, Иосип Берса, Матия Бан, Медо Пуцич, а также об исследованиях
творчества Негоша, которые публиковали Милан Решетар, Пётр Колендич, Антун
Вучетич. В работе также будут представлены взгляды Негоша на Дубровник того
времени и указано на влияние старой литературы Дубровника, прежде всего Ос-
мана Гундулича, на его творчество.
КЛЮЧЕВЫЕ СЛОВА : Негош, Дубровник, дубровчане, Бан, Пуцич, Берса, Колен-
дич, Решетар, Вучетич.
432
37.036:821.163.41.09
ЈАСНА Љ. ПАРЛИЋ БОЖОВИЋ1

ЦИЉ ВАСПИТАЊА
У ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ
ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША2
САЖЕТАК . Горски вијенац као необичан Његошев епско–драмски спев, који за

тему има историјске догађаје из црногорске прошлости – истрагу потурица с по-
четка XVIII века, у време владике Данила, односно међуплеменски сукоб на вер-
ској основи – прави је извор васпитних мотива из старе Црне Горе. Њих у делу
опредељује и верска подељеност, која доводи до неспоразума, али и до занимљи-
вих налаза васпитног циља и мотива у обе групације. На једној страни је црногор-
ски живаљ православне вере, чији се васпитни мотив уклапа у борбу против Ту-
рака, док на другој егзистира епизода дешавања из живота другог дела исте
популације који су примили исламску веру, такозване потурице. Њихов се вас-
питни мотив уклапа у идеје противу борбе. У евидентном неспоразуму и неизбеж-
ном сукобу, Владика Данило, иако млад, дела у корист превенције братоубилачке
борбе, сазивајући два скупа, такозване скупштине, ради проналажења заједнич-
ког решења: на Ловћену и Цетињу. Намера овога рада је да покаже на који се на-
чин Његош потрудио да подвуче циљ васпитања или васпитни идеал тог историј-
ског тренутка у Црној Гори. То су неки од мотива да се овом приликом изврши
упоредни и критички преглед одређивања циља васпитања и његовог значења у
1 jasnaparlic@yahoo.com

433
Горском вијенцу. Под тим се најпре подразумева проучавање и анализа дела са

педагошког аспекта. Анализа ће бити заснована на историјским чињеницама тога
доба опеваним у делу, јер су оне имале одређени утицај на погледе Његоша, што
не искључује критичко разматрање педагошких идеја и изван овог простора.
Суштина одређења циља васпитања у овом капиталном Његошевом делу, заправо
јесте тежња да се сазна по значењу и садржају изоштрено и јасно одређење овог
феномена, који се делом протеже и утиче на обликовање ликова у делу. Сложе-
ност и комплексност, још увек недовољна истраженост овога питања, чине дело
изнова отвореним и актуелним за критичку научну анализу.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Његош, Горски вијенац, циљ васпитања, васпитни идеал, исто-
ријске чињенице.
УВОДНА РАЗМАТРАЊА
Горски вијенац је необичан Његошев епско–драмски спев, који за тему

има историјске догађаје из црногорске прошлости: истрагу потурица с по-
четка XVIII века, у време владике Данила. Актуелан међуплеменски
сукоб на верској основи прави је извор васпитних мотива из старе Црне
Горе. Њих у делу опредељује и верска подељеност, која доводи до неспо-
разума, али и до занимљивих налаза васпитног циља и мотива у обе група-
ције. На једној страни је живаљ православне вере, чији се васпитни мотив
уклапа у борбу против Турака, док је на другој епизода дешавања из жи-
вота Срба који су примили исламску веру, такозваних потурица. Њихов се
васпитни мотив укапа у идеје противу борбе. У евидентном неспоразуму и
неизбежном сукобу, владика Данило, иако млад, дела у корист превенције
братоубилачке борбе, сазивајући два скупа, такозване скупштине, ради
проналажења заједничког решења: на Ловћену и Цетињу.
Иако је предмет проучавања овога рада циљ васпитања у овом Његоше-
вом делу, ипак ваља најпре говорити о основним друштвеним и политич-
ким проблемима, о тенденцијама и препрекама развитка, о патњама, те-
жњама и задацима народа овог поднебља и околних земаља у XVIII и
првој половини XIX века. Незаобилазно је споменути да су се основни
балкански проблеми, који су делимично били и европско питање, прелама-
ли у Црној Гори. И најзад, неопходно је разумети специфичне друштвене
прилике у Црној Гори, владике Данила и владике Рада, дакле прилике из
којих су настали ликови Горског вијенца. Кроз ово дело, Његош је дао
оцену ондашњег околног света, историјских, друштвених и државних за-
датака које је морао решавати, и културних и културолошких проблема
434
Јасна Љ. Парлић Божовић – Циљ васпитања у Горском вијенцу…
без чијег решавања није могло бити напретка нити у култури нити у вас-
питању. Стартна радна хипотеза у погледу циља васпитања у Горском
вијенцу је Његошев идеал чојства и јунаштва. На тој линији реализације
овако конципираног циља васпитања могуће је одредити задатке, као
евентуалне путеве који се делом преплићу до овако формулисаног васпит-
ног циља. За ову прилику акцентираће се неколико чињеница:
1. Ту је, најпре, чињеница да се кроз Горски вијенац протеже моменат
противотоманске борбе српског народа, кад је, ради одржања и развијања
слободе, потребно било извршити истрагу потурица; али и индиректно,
присутан је моменат кад је, у доба Његошеве владавине, требало решава-
ти неодложни судбоносни задатак уједињења племена у централизовану
државу, с њеним основним атрибутима (поделом на административна под-
ручја, јавном влашћу и порезом). Свакако је у том духу потребно било вас-
питавати подмладак.
2. Ту је, друго, чињеница да у времену које се директно или индиректно
одражава у Горском вијенцу, у Црној Гори влада племенски поредак на-
рочите врсте, у коме већ постоји приватна својина, дакле и извесна ембри-
онална класна подвојеност, али и племенска јединственост у односима
међу племенима, а нарочито у односу на стране освајаче. Присутна је и
племенска војничка демократија, племенски морал, племенска традиција,
па сходно свему томе и племенски облици васпитања и образовања. Пого-
тову треба узети у обзир податак да је средњевековни феудализам разорио
институцију племена само у богатијим срединама, док у ондашњој Црној
Гори, мало проходној и још мање плодној, племе се сачувало, па понегде
чак до дана данашњег. Овај је податак посебно драгоцен због патријар-
халног модела васпитања у овим срединама који и даље траје. На ово је мо-
рала рачунати и средњовековна српска држава, којој је овакав модел ишао
у прилог због успешног провођења принципа колективне одговорности
племена за извесна недела појединих чланова, односно за непокорност
појединих саплеменика. Ово је тренутак на коме се педагози такође могу
задржати у истраживању васпитних модела понашања у оквиру моралног
и радног васпитања унутар „црногорског племена” Његошевог доба.
3. На трећем месту стоји чињеница да су у време које обележава Горски
вијенац, дакле почетком осамнаестог века, све балканске земље, осим
Црне Горе, биле под непосредном влашћу турске феудалне царевине. Оту-
да је истрага потурица у Црној Гори, и борба која јој је претходила, била
и суштински безобзирна игра великих држава судбином балканских наро-
да. Указаћемо на још једну занимљивост везану за ово доба. Наиме, поро-
бљена српска племена осећала су значај борбе тадашњег сељаштва, стаја-
435
ла су иза ње и у њу се утапала својим амбицијама израженим у нади,

тежњи, борби, и она је изгледала одсудније него што је то по својим реал-
ним снагама тог тренутка могла бити. Интересантно је да су на њу са сим-
патијама гедали и широки народни слојеви у феудалним и капиталистич-
ким европским државама. Читав век касније, у време када је Његош
сазревао и стварао, устаничка борба у Србији и напори српског народа за
стварање слободне и самосталне државе дали су маха и дубљег социјалног
и националног смисла борби народа.
4. Ту је, на послетку, и чињеница да је Горски вијенац написао песник
кога је подигла та и таква Црна Гора, и то у периоду свог највишег напо-
ра, израженог у стварању државе и зачетку стварања нације. Тадашња
Црна Гора је, дакле, дала Његоша, горостасног српског песника, чији је
таленат био окићен смелим, дубоким, слободоумним и хуманистичким
схватањима друштвених проблема, јасним, историјски напредним поли-
тичким не само погледима, већ и поступцима.
Стога је и намера овога рада да покаже на који се начин Његош потру-
дио да подвуче циљ васпитања или васпитни идеал тог историјског тре-
нутка у Црној Гори. Да ли се он то уистину и потрудио да подвуче, или се
само читајући Горски вијенац да претпоставити шта је био циљ, а шта за-
даци васпитања у њему? Очекујући одговор на ова и слична питања један
од мотива овога рада је и да се овом приликом изврши упоредни и критич-
ки преглед одређивања циља васпитања и његовог значења у Горском ви-
јенцу. Под тим се најпре подразумева проучавање и анализа дела са педа-
гошког аспекта. Анализа је заснована на историјским чињеницама тога
доба опеваним у делу, јер су оне имале одређени утицај на погледе Њего-
ша, што не искључује критичко разматрање педагошких идеја и изван
овог простора. Суштина одређења циља васпитања у овом капиталном
Његошевом делу заправо јесте тежња да се сазна по значењу и садржају
изоштрено и јасно одређење овог феномена, који се делом протеже и утиче
на обликовање ликова у делу. Сложеност и комплексност, још увек недо-
вољна истраженост овога питања, чине дело изнова отвореним и актуел-
ним за критичку и научну педагошку анализу.
МЕЂУЉУДСКИ ОДНОСИ У ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ КАО

ДЕТЕРМИНАНТЕ СВРХЕ И ЦИЉА ВАСПИТАЊА
Духовни и физички сукоб у Горском вијенцу је и сукоб између два све-

та и два погледа на свет. Његош, потпуно тога свестан, поставља их и по-
сматра паралелно. Мудро се труди да покаже и развије разлоге њиховог
436
сукоба, неминовност крајњег судара, а развијајући и заоштравајући даљи

конфликт развија и довршава и слике братских противника. Диференци-
рани противници су: на једној страни, свет турских експлоататора и тира-
на који освајају, поробљавају, пљачкају и деле земље и народе – „хајдуци
робља свезанога” (Његош, 1947), којима „закон лежи у топузу” (Његош,
1947) и код којих „стење на свакоју страну” (Његош, 1947); њима је су-
протстaвљен свет српских бораца против освајача, експлоататора и тира-
на, свет ратника јуначке слободе, опредељен за једнакост људи, „хајдука
те гоне хајдуке” (Његош, 1947), заговарача којима је најсветија дужност
да „тирјанству” стану „ногом за врат” (Његош, 1947).
Конфликт у Горском вијенцу конфликт је међу противницима различи-
те националне и верске опредељености. У том контексту се и назире вас-
питни циљ или идеал (чојства и јунаштва). Али Његош, за разлику од мно-
гих других наших писаца, није само у тој димензији дао конфликт и
противнике. Испод његовог конфликта, вертикално ка васпитном циљу
младих, осећа се и борба класа: класе феудалаца, чија су кола већ окрену-
та „низа страну” (Његош, 1947), али чија тиранија и експлоатација још
притиска и ово поднебље које, упркос својој заосталости, значи човечнију
страну живота, и снагу будућности. Доказ за то је непролазност овога
дела. Идући тим путем, и трагајући за свеопштим циљем васпитања (који
ће се уклопити у обе групације), Његош је свом конфликту дао још шири,
обухватнији значај, значај сукоба између тираније и слободе уопште, из-
међу освајања и борбе за независност, нечовештва, света који губи разум-
ност и право на опстанак, и света који се бори за нову разумност и опста-
нак (чојства и јунаштва).
Ставивши турске и потурчене носиоце феудалног ропства и сељачке за-
точнике слободе једне наспрам других, он доводи њихов сукоб до границе
када постаје јасно да међу њима и не може бити помирења, постаје јасно
да нема једнаких нити има другог пута до оружаног устанка против поро-
бљивача и експлоататора. Његош се у некој врсти интермеца осврће и на
западни, венецијански свет и осуђује га, као свет у коме влада сурова не-
једнакост, „богати лудују од богатства” (Његош, 1947), а сиротиња се му-
чи око „коре хљеба сува” (Његош, 1947), где царују новац, страх, неправ-
да и тамница, и који такође „притиска” туђе „земље и градове” (Његош,
1947), па једно робље употребљава за стицање другог. Млечићи, каже
Војвода Драшко:
[…] бјеху к себи домамили,
Домамили па их похватали,
јадну нашу браћу соколове,
Далматинце и храбре Хрвате,
437
Па бродове њима напунили

И тиска их у свијет бијели
Те довикуј благо из свијета
И притискај земље и градове.
(Његош, 1947)
Ова осуда венецијанског капиталистичког света садржи у себи, неос-
порно, побуну људи из примитивне племенске заједнице, а имала је ужу
практичну намену (борбу против млетачког утицаја у Црној Гори). У свим
тим сегментима, она прећутно подразумева различите стилове васпитног
циља. Борба, о којој Његош пева, истовремено је и далекосежна уметнич-
ка истина, која говори о томе да борцима за слободу једнаких (јунацима –
васпитни идеал) нема помирења ни с друштвом венецијанског типа. Као
романтичар у извесном смислу, Његош је поетизовао српску средњовеков-
ну државу, туговао за њом, проклињао оне који су је „раздробили на кома-
де” (Његош, 1947), оцењивао њену пропаст као несрећу нашег народа.
Како се основни конфликт све више у Горском вијенцу заоштравао,
види се од самог почетка, од „Пролога”, где владика Данило, „сам са со-
бом” у „глухо доба ноћи”, на скупштини „уочи тројичина дне на Ловће-
ну”, говори како је паклена Турска сила погазила пола света, поробила
Србију, Босну, Арбанију, окупала Црну Гору у крви, и сада, уверивши се
да српски народ у Црној гори не може силом покорити, завађује их међу-
собно, пружајући им „посластице лажне вјере” (Његош, 1947). И свака-
ко, надаље кроз Горски вијенац у суштини следи образлагање и дескрип-
тивна анализа судара, морално и уметничко мотивисање и оправдавање,
доказивање светог права поробљеног народа да устане за своју слободу и
опстанак, откривање хуманистичког погледа на васпитање подмлатка, уз-
вишености и крањег исхода борбе којем ово дело тежи. Свако даље погла-
вље јесте затезање тетиве конфликта, на коју навиру догађаји и сукоби,
чињенице и снови, и у њима нема јасне интенције у погледу одређивања
васпитног циља.
Прва, тројичинданска скупштина црногорских главара, на којој се тре-
бало договорити о устанку за уништење турских утврђења на црногорском
тлу, разишла се без неких конкретних резултата, па и када је васпитање у
питању. Друга скупштина („о маломе Госопођину дне на Цетињу”) почи-
ње колом, и оно, као „Вишњићева буна на дахије”, показује да је Његош
видео на кога се сваљују главне тегобе освајачког притиска, где леже ла-
тентне снаге борбе против ропства и експлоатације, где се не гаси свест о
слободи – у широким слојевима народа. Његошево коло, „које народ води”
(Његош, 1947) и које пева песму „из главе цијела народа”, проклиње на-
родне великаше што су „погазили закон” и „раздробили царство” (Његош,
438
1947), истовремено критикујући неадекватно остварен васпитни циљ

чојства и јунаштва, коме се тежило.
Убрзо неки од главара признају да српски народ Црне Горе има разлога
дићи на њих „проклету гомилу”, пошто „не смију ништа да започну”. До-
лазе и главари који су закаснили, са новим доказима да се „под овом мара-
мом” не може даље живети, да је судар колико неминован, толико и људски
оправдан (отмица Руже Касанове, препирка Мандушића и Мићуновића
с Хамзом капетаном, и клање на пољанама код Никшића). Излази и влади-
ка међу главаре, и изражава своје бојазни у вези са устанком. Кнез Раде
му одговара оштро, и каже да нема другог излаза:
Него удри докле махат можеш,
А не жали ништа на свијету!
(Његош, 1947)
Војвода Батрић, који у целом спеву, у најмучнијим и најодлучнијим си-
туацијама, говори у име свих главара, преводећи њихове речи на јасан и
категоричан језик, каже да је кнез Раде у праву, само се све могло казати
лепше, без горчине и увреде. Настаје мучно ћутање које сваког тренутка
може да се претвори у жестоку одлуку, или да се претвори ни у шта. И
онда поново долази „коло” (које је не само критика издајника и колебљи-
ваца, тражење борбе, подржавање прегалаца, признање борцима, већ и на-
чин на који се ненамерним путем шаљу васпитни обрасци младима). Коло
се иначе јавља и зато да подржи одлучне и охрабри колебљиве, да им тра-
гичном, снажном и сликовитом песмом о Иван-бегу, пуном емоција, пока-
же како се осветнику небо може разведрити и у „најсумрачнијем часу”, и
како је освета „свето пиће”, а погибија у борби за слободу часна жртва ду-
шама хероја који су већ пали за слободу. Ово је тренутак где Његош под-
влачи циљ васпитања тога времена кроз беседу Вука Мићуновића, који
после кола закључује да је „јунаштво цар зла свакојега” (Његош, 1947),
и да се сабља кује јер тирани принуђују људе да је скују. На истом месту,
приказан је све оштрији конфликт. Владика Данило, осамивши се међу
свима са својим најдубљим мислима, ставио је на вагу све разлоге и про-
тив-разлоге, и по најосетљивијим теразијама свог схватања света, живота,
људског позива, па и циља васпитања, закључује, обузет револуционар-
ним и визионарским заносом:
Младо жито, навијај класове,
Пређе рока, дошла ти је жњетва,
Дивне жетве видим на гомиле
Пред олтаром цркве и племена,
Чујем лелек ђе горе пролама,
439
Треба служит чести и имену,

Нека буде борба непрестана!
[…]
Нек пропоје пјесма од ужаса,
Олтар прави на камен крвари!
Васпитни циљ чојства и јунаштва у овом делу Горског вијенца Његош
не види у сабљи и умирању, већ у љубави према одметнутој браћи и њихо-
вој деци. Батрић у наредној беседи опомиње потурице да је „земља мала,
одасвуд стијешњена”, двојица у њој никако не могу опстати, него да се
потурчењаци врате прадедовској вери и одбрани „образа отачаства”
(традицији); не ускратвши им ни претњу, односно не клетву, већ опомену
„или ће им у крв […] вјере запливати” – и „биће боља која не потоне” (Ње-
гош, 1947).
Убрзо везир пише црногорским главарима да обилази земљу како би по-
стригао што је предугачко, одлио где је препуно, прегледао зубе у младе-
жи и попритегао раји узду – па позива владику и „главне сердаре” да му
дођу на „бјељегу”, да се поклоне и приме дарове, иначе – „јаки зуби и тврд
орах сломе”, а добра сабља сече и „топуз иза врата”; челик се песницом
[…] не растеже,
Миш у тикви што је него сужањ?
Узду глодат – да се ломе зуби!
Небо нема без гроба цијену;
У фукаре очи од сплачине.
Пучина је стока једна грдна–
Добре душе, кад јој ребра пучу!
(Његош, 1947)
Ево како и владика и главари одговарају везиру да се тврд орах не да
поломити, али зато лако поломи зубе, да вино није више као што је било,
да је крв људска наопака храна која на нос избија и да:
Не требује царство нељудима,
нако да се пред свијетом руже.
(Његош, 1947)
Дивљу памет, а ћуд отровану,
Дивљи вепар има, а не човек
Коме закон лежи у топузу
Трагови му смрде нечовештвом.
(Његош, 1947)
440
АКТУЕЛНОСТ ЊЕГОШЕВЕ МИСЛИ ИЗ ГОРСКОГ

ВИЈЕНЦА У ДЕЛИМА ПЕДАГОГА
Нажалост, о Његошу се из угла педагошке науке веома мало писало.

Један од ретких педагога који је писао и говорио о Његошу био је Васа
Пелагић. Када је 1851. године Његош умро, Васа Пелагић је био тринае-
стогодишњак. Може се рећи да је Пелагић био Његошев савременик, па
већ тада и могући читалац Његошевог дела. Овде наравно не рачунамо
Вука Караџића, коме је, уз народну поезију, Горски вијенац био тадашње
врло популарно штиво. Зато се и може сасвим логично претпоставити да
се и Пелагић неизбежно и врло рано сусрео са мисаоним порукама овог већ
у то време значајног и познатог дела. Иначе, „Његош је вишеструко им-
поновао Пелагићевој генерацији: као физички привлачна и горостасна
појава, која је заносила своје савременике, као владар слободне црногор-
ске државе и јуначког народа, као снажни пропагатор српског и јужносло-
венског ослобођења и уједињења, али и као идеолог који је упорно и увер-
љиво подгрејавао стварне и легендарне слободарске гласове из наше
прошлости и глорификовао косовски чин Милоша Обилића” (Максимовић,
1988). Сакупљени у једну вредност, укључујући и његов живот и његово
политичко деловање, Његошеви филозофски погледи и књижевно ствара-
лаштво имали су огромну снагу, којој није могло да одоли перо Васе Пела-
гића, тада младог побуњеника против ропства и јада у коме је живео срп-
ски народ у Босни и Херцеговини из којега је и он потекао. С обзиром на
слободоумни покрет Светозара Марковића коме је Пелагић припадао,
мање ћемо тражити политичке разлоге Пелагићевог интересовања за Ње-
гошево дело. Више ћемо пажње обратити на Пелагићев однос према Ње-
гошу у границама општих књижевних и педагошких схватања која је Пе-
лагић заступао. За паралелу Пелагић–Његош постоји и додатни разлог.
Наиме, досадашњи Пелагићеви критичари – интерпретатори – нису писа-
ли о духовним и интелектуалним додирима које је он могао да успостави
према Његошу, још прецизније према његовом Горском вијенцу. Изузе-
так је Војислав Максимовић који читав свој рад посвећује овој теми. У том
се раду може уочити да су Пелагићева размишљања о Његошу нарочито
била интензивна у првом периоду његове јавне делатности, па и у његовим
првим објављеним списима. Тада је, и „усмено и писмено, испољавао веома
јаку српску националну свест, чиме је изазивао и оштре санкције турске
области у Босни и Херцеговини. Чим се ослободио малоазијског заточени-
штва, Пелагић је још интензивније продужио своју разноврсну, а посебно
публицистичку активност” (Максимовић, 1988). То његово брижно раз-
441
мишљање о националној судбини нарочито је изражено у књизи његових

јавних писама, веома различите садржине, па и карактеристичног насло-
ва: Покушаји за народно и лично унапређење (Пелагић, 1871).
Залажући се за борбу и отпор, а против пасивности чекања, бекства и
сеоба са прадедовских огњишта, и дајући чак примере храбрих афричких
племена која су се одупирала енглеским освајачима, Пелагић је и овом
приликом подсећао на Његоша и следио пут Његошевог ослобођења чове-
кове личности. Тако се у Пелагићевим списима може прочитати:
„[…] јер за достојне народе и људе достојно је или као народ и
као људи достојанствено да живе, или да као достојни синови за
идеју своју – слободу и јединство падну, да нам се не би могло
рећи: ено робља ено кукавица! Погазише аманет предаках,
окаљаше образ прађедовах” (Пелагић, 1871).
Ову мисао надаље завршава слободним цитатом из Горског вијенца, и по-
зивом „нека се не заборављају и оне свете ријечи П. П. Његоша о човечјој
дужности да тиранству стане ногом заврат” (Пелагић, 1871). Тих Њего-
шевих стихова Пелагић се сећао и касније, наводећи их у посебним прили-
кама, а њих је било више, када га је све јаче обузимао слободарски жар и
прегнуће.
Говорећи, даље о Венецији, у Путовању унакрст око цијеле Земље,
Пелагић пише да је
„[…] она дуга доба била република, али колико се у тој отрцаној
средњевековној републици поштовало људско право и слобода
народна може се јасно видети из Горског вијенца у коме Црно-
горци питају Драшка војводу како је у Мљеткама” (Пелагић,
1874).
Пошто је, уз неколико омашки, навео цели Драшков одговор на питање
сердара Ивана – „А судови бијеху ли им прави?” – Пелагић је додао и вла-
стити коментар:
„[…] ова стварна пјесма јасно шиба и данашње крштене и не-
крштене паше и субаше да униште оне своје нечовечне тамнице
и затворе, те за сада на место њих подигну ваљане народне ра-
дионице у којима би такозвани кривци радити и поуку примати
могли само зараду да примају они сами, а не којекакве ћифте и
готовани” (Пелагић, 1974).
Наведени, а и неки други примери показују да се Пелагић чврсто сажи-
вео са Његошевим мислима, и да их је срдачно, а и веома присно прихва-
442
тио. Имао их је на уму чак и у неочекиваним приликама. На пример, по-

мињући са одвратношћу људске пороке и страсти, међу које је убрајао
коришћење дувана, Пелагић се опет присећа Његоша, и као погодну илу-
страцију наводи стихове „[…] гледа мајмун себе у зрцало […]” (Пелагић,
1874). Оно што се очито показује јесте чињеница да је Његошево књи-
жевно дело било Пелагићу врло блиско, а и погодно за потврду неких ње-
гових идеја, ставова и закључака и у домену васпитне активности, усмере-
не како према младима (педагошки аспекат) тако и према одраслима
(андрагошки аспекат).
АКТУЕЛНОСТ ЊЕГОШЕВИХ
ВАСПИТНИХ САВЕТА ДАНАС
Композиција приче Горског вијенца има три дела. Први отпочиње ску-
пом Црногораца о летњем празнику, односно скупштином уочи „Тројичи-
на дне” на Ловћену. У глуво доба ноћи, док сви спавају, владика Данило
разговара сам са собом. У његовим речима осећа се велика брига због
најезде турске силе. Данило зна да су слабе црногорске снаге које треба да
сузбију Турке. Утолико је његова брига још већа (Пијановић 2008).
У тренутку песимизма у погледу васпитног идеала у мутном времену, вла-
дика Данило проклиње :
А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
Сирак тужни без ниђе никога!
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
надамном је небо затворено,
не прима ми плача ни молитве,
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.
(Његош, 1947)
У овом делу, дакле, владика проклиње црногорске изроде. Примили су
туђу веру и тако укаљали образ, стварајући невоље своме народу. Генера-
цијски гарант за наслеђе позитивних вредности налазимо у одговору Вука
Мићуновића, који се притајио, као да спава, а у ствари говори да стасавају
нове снаге, а „њина сила, то је твоја сила”. Отуда предстојећа борба може
донети победу и коначан обрачун са потурицама. Истовремено, ово је вас-
443
питна порука која се може лако препознати и данас као утеха у тешким
временима. „Свака наредна генерација стоји на раменима предходне”,
међутим, „Свако време има своје бреме”.
Борби нашој краја бити неће
До истраге турске али наше
Други, централни део Горског вијенца, почиње описом племенске скуп-
штине која се одржава исте године. Окупљени племенски главари препри-
чавају своје доживљаје у погледу сукоба са потурицама. Док тече прича,
игра се коло. „Глас народа из кола проклиње српску издају од Бранковића
до оних који клањају Мухамеду” (Пијановић, 2008).
Упоредо са песмом о издаји „поганог кољена” (пример како не треба
васпитавати подмладак), коло велича примере чојства и јунаштва оживље-
не у личности Милоша Обилића (пример за то како треба васпитавати
подмладак).
Трећи композициони део у Горском вијенцу почиње драмском сликом на
Бадње вече. Поред ватре седе и разговарају владика Данило и игуман
Стефан. У том разговору, игуман је представљен као мудар и искусан ду-
ховник. Владика га пажљиво слуша и од њега учи. Овде је нарочито пред-
стављен не само андрагошки моменат у васпитању одраслих, Владика-
-Игуман, већ је и хијерархијски ниже постављени објекат у васпитању
претворен у субјекат, или пак описан обратни смер или повратна инфор-
мација у васпитном и андрагошком смеру.
Иначе, читав Горски вијенац је химна борби за уништење неправедних

друштвених установа и односа, ода активном и осветничком отпору злу.
Његошева вера у Горском вијенцу јесте вера у јунаштво и правду, „вјера
Обилића”, занос и самопоуздање у доброти, и „бранич” народа. У својој
скромности није пропуштао да истакне да је „прави владика само кад се
ради о ослобођењу браће Срба испод несноснијех јармова” и о „набавци
оружја и одласку у рат” (Зоговић, 1947). Но, то није сметало грађанским
писцима да га прогласе религиозним мистиком, јер то је била истина. То
што су у критикама о Његошу доступне и вулгаризације, долази отуда
што се његово дело уклапа у све од онда до сад проживљене друштве-
но-економске формације. Иако веран Богу, он се уклапа чак и у социјали-
стичке и комунистичке погледе на живот и свет, једнако као и у демократ-
ско, плуралистичко друштво, и све успут проживљене фазе. То је гарант
за чињеницу да је Његошево дело непролазно. Опростиве су, дакле, и из-
весне вулгарно-социолошке грешке у тумачењу Горског вијенца, које смо
444
и ми можда у овом раду починили, једнако као што су опростиви груби

професионални шаблони и сумњива „филозофирања”, којих и данас има у
нашој литератури и написима о Горском вијенцу. То је актуелно претре-
сати и разматрати управо због непролазности Његошевог дела, па га сва-
ка епоха може присвојити и покушавати да га разуме. Зато се и педаго-
шко-критички претрес свега онога што је досад о Његошу написано јавља
као неопходан и необично важан задатак. Наши педагози се не смеју зау-
ставити на овако скромном доприносу по питању педагошког аспекта у
проучавању Његоша и његовог дела, већ том задатку треба приступити
озбиљно и то што пре.
ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА
Историја Црне Горе определила је и омогућила тему овога дела. У сре-
дишту садржине је истрага потурица, која је, према расположивим пода-
цима, извршена почетком XVIII века. Иако нису поуздано утврђене све
чињенице везане за овај догађај, поуздано се зна и памти обрачун црно-
горског живља са ближњима који су се одрекли вере својих отаца и при-
клонили исламској вероисповести. Они који су преварени постају упори-
ште турске власти и државе у Црној Гори; зато истрага није схватана као
чин освете. У свести људи тумачена је као племенска правда и заслужена
казна издајника. По томе се из поменуте истраге, из педагошког угла,
могу црпети циљ и васпитни задаци који уједно могу бити херојски и бор-
бени чин. Истрагу потурица је водио владика Данило, и кроз његове бесе-
де (неке од њих поменуте у раду) такође се дају назрети васпитни савети,
које Његош поручује и препоручује читаоцу. Везу Горског вијенца са пе-
дагошким начелима и ауторитетом васпитача, доказују и неки други мо-
менти осим поменуте истраге потурица. Појављују се и ликови као ауто-
ритети васпитача, пуни мудрих и васпитних савета. Међу њима је један од
важнијих владика Данило Петровић који је имао власт, па самим тим и ау-
торитет над племенима од 1697. до 1735. године. У сличном контексту по-
јављују се и други ауторитети, као војвода Драшко и Вук Мићуновић. Не-
ки од ликова су и деца Његошеве песничке маште.
Из детаљног прегледа Његошевог Горског вијенца, схватања појма вас-
питања у њему и одређивања његовог циља, може се уочити стална тежња
ка хармонијском васпитању човека. На почетку препознат циљ чојства и
јунаштва, равномерно је подељен на обе категорије, односно компоненте,
без претензија које вуку на само једну страну или компоненту васпитања.
У васпитном идеалу чојства препознатљиво је морално, интелектуално
(умно) и естетско васпитање, док у идеал Његошевог јунаштва потпада
445
радно и физичко здравствено васпитање. Ако бисмо хтели да све поједно-

ставимо и прилагодимо Његошевом времену и добу, можемо се сложити са
грчком калокагатијом (складом лепоте духа и тела). Међутим, ако бисмо
са данашњег аспекта сагледали овај проблем, с обзиром на већ препознати
Његошев циљ васпитања, могли бисмо потврдити да се он уклапа у давно
конципираних пет елементарних компоненти, страна или задатака васпи-
тања који сачињавају тако дефинисан циљ чојства и јунаштва. То значи
да је Његош у тешким друштвено-политичким приликама тежио „физички
здравом телу, у коме је присутно било и богатство духа, моралном из-
грађивању личности која има плански и организован стваралачки и радни
однос према природи и свим областима људске делатности” (Круљ и др.,
2002). Другим речима то је хармонијски развијена личност у физичком,
интелектуалном, моралном, естетском и радно-техничком погледу – све-
страно развијена личност. Свестраност
„подразумева стварање реалних услова сваком човеку да испо-

љава и максимално развија све своје људске, хумане, индивиду-
алне, генеричке и друштвене могућности. Свестраност значи
интензиван индивидуални развој сваког појединца у датим дру-
штвеним условима” (Поткоњак и Шимлеша, 1989).
У трагању за циљем и задацима васпитања у овом делу, на једној страни

су у сталном прожимању историја и митологија, стварност и снови. То је
уједно вековни процес који Србе из мрака историје и ропства треба да из-
веде у светлост долазећег дана и будућег времена. Неки аутори су Њего-
ша окарактерисали као песимистичког писца, поготову када је Горски ви-
јенац у питању.Али
„[…] то није тачно. У тренутку када су полагани темељи једне

друштвене заједнице, ако и онако мале, у тренутку када су се и
код Јужних Словена уопште почеле испољавати огромне снаге
народних маса, он није ни могао бити песимиста” (Латковић,
1949).
Оно што се називало песимизмом код Његоша
„није ништа друго него незадовољство једним стањем, незадо-

вољство које у себи носи клицу ведрог оптимизма, веру у бољи-
так и напредак. Борбу у природи Његош је схватао као оправ-
дање човекове борбе за своја права и бољи живот, у Његошевој
констатацији те борбе нема песимизма” (Латковић, 1949).
446
Његошев поглед по питању циља васпитања био је уперен у будућност, то

јест у садашњост којој смо ми сведоци, зато је и проблем захваћен Гор-
ским вијенцем решио у складу са народним тежњама: бескомпромисном
борбом до циља, до слободе! По сваку цену, па макар
Нека буде што бити не може,
Нек ад прождре, покоси сатана,
на гробљу ће изнићи цвијеће
за далеко неко покољење !
(Његош, 1947)
А такво решење је сасвим супротно песимизму. Његош је и био пун ве-
ре у себе, у свој народ, у човека. И Горски вијенац је одраз те вере, поема
о борби и слободи.
Оптимизам у васпитању показују уводна и завршна слика. На почетку
је уводна слика која приказује ноћ на Ловћену, а завршна представља ју-
тро на Цетињу. Простор између те две слике представља простор многих
ситуација у којима се могу назрети и оне које су значајне за васпитање и
образовање, и које сведоче о преласку „ноћи” у „јутро”, као симболу за но-
ву шансу у животу једног народа и њиховог подмлатка.
У Горском вијенцу су непосредно прожети мит и историја, стварност и
снови, јунаштво и издаја, светлост и тама. Његош врло успешно успева да
успостави равнотежу између трагичних и вреднијих страна живота, које
су драгоцене за педагогију као науку. На комичан начин види и тумачи
преговоре са потурицама. Такође је спреман да се наруга и исмеје писме-
ност и образовање попа Миће. Такође, по принципу контраста, у Горском
вијенцу су равномерно представљени добро и зло, смрт и живот, васпитање
и неваспитање, образованост и необразованост.
Један од налаза васпитне идеје и идеје циља васпитања у Горском ви-
јенцу јесте и чињеница да је Његош у постављању (интенционално и не-
интенционално) циља васпитања, имао потпуно једнак идеал чојства и ју-
наштва, за браћу која су остала доследна својој вери – а и за ону другу
браћу (која су отпала од своје вере – потурице) такође тежи ка истом вас-
питном циљу. Рекло би се да Његош не прави разлику по питању љубави
коју пружа и једнима и другима, односно жели и моли се Богу да се покају
и врате својим коренима.
447
Деретић, Ј. (2007). Историја српске књижевности. Зрењанин: Градска библио-
тека.
Зоговић, С. (1947). Предговор Горском вијенцу. Београд: Ново поколење.
Круљ, Р., Качапор, С., Кулић, Р. (1989). Педагогија. Београд: Едиција Наука,
Свет књига.
Латковић, В. (1949). Петар Петровић – Његош. Београд: Ново поколење.
Латковић, В. (1955). Горски вијенац Петра II Петровића- Његоша. Београд:
Нолит.
Максимовић, В. (1988). Његош у виђењима Васе Пелагића. Крушевац: Слово.
„Његош и Косовски завет” (2013). Зборник радова поводом 200 година од
рођења Петра II Петровића –Његоша (прир. Мирослав Тохољ). Пришти-
на: Панорама.
Пелагић, В. (1871). Покушаји за народно и лично унапређење. Београд: Нолит.
Пелагић, В. (1874). Путовање унакрст око цијеле земље. Београд.
Пелагић, В. (1882). Историја босанско-ерцеговачке буне — Треће допуњено из-
дање. Београд.
Петровић, П. Њ. (1947). Горски вијенац. Београд: Ново поколење.
Пијановић, П. (2008). Књижевност и српски језик. Београд: Завод за издавање
уџбеника.
Поткоњак, Н., Шимлеша, П. (1989). Педагошке енциклопедије I и II. Београд:
Завод за издавање уџбеника.
„Слободарство у Његошевом делу”, (1988). У: Зборник радова, Слово, Круше-
вац: Народна библиотека и друштво преводилаца, уметника и научних рад-
ника.
Слијепчевић, П. (1966). „Неколико мисли о Његошу као уметнику”. У: Српска
књижевност у књижевној критици, 4. Београд: Нолит.
448
ЯСНА Л. ПАРЛИЧ – БОЖОВИЧ

ЦЕЛЬ ВОСПИТАНИЯ В ГОРНОМ ВЕНЦЕ

ПЕТРА ПЕТРОВИЧА НЕГОША
Горный венец, как необыкновенная эпическо-драматическая поэма, темой кото-

рой являются исторические события из прошлого Черногории: расследование по-
турченцев в начале XVIII века, во время владыки Данила, то есть религиозные
столкновения между племенами, представляет собой источник воспитательных мо-
тивов из древней Черногории. В произведении они определяются и религиозной
разделенностью, которая ведет к недоразумениям, но в то же время и к интересным
находкам воспитательной цели и мотивов в обеих группах. На одной стороне –
православные черногорцы, воспитательный мотив которых вписывается в борьбу
против турок, а на другой существует эпизод событий из жизни черногорского на-
селения, которое приняло ислам, так называемых потурченцев. Их воспитатель-
ный мотив вписывается в идеи против борьбы. В условиях явного недоразумения и
неизбежного столкновения, владыка Данило, хотя еще молодой, действует в поль-
зу предотвращения братоубийственной борьбы, созывая два собрания, так называ-
емые скупщины, на Ловчене и в Цетинье, с целью отыскать совместное решение.
Цель этой статьи – показать каким образом Негош постарался подчеркнуть цель
воспитания или воспитательный идеал того исторического момента в Черногории,
а также сделать сравнительный и критический осмотр определения цели воспита-
ния и его значения в Горном венце. Под этим, прежде всего, подразумевается изу-
чение и анализ произведения с педагогической точки зрения. Анализ будет
опираться на исторические факты того времени, о которых идет речь в поэме, по-
тому что они оказывали определенное влияние на взгляды Негоша, что не исклю-
чает критического рассматривания педагогических идей и вне данного
пространства. Сущностью определения цели воспитания в этом произведении Не-
гоша, на самом деле является стремление узнать по значению и содержанию четкое
определение этого феномена, которое пронизывает данное произведение и влияет
на оформление его образов. Сложность и комплексность, все еще недостаточная
исследовательность этого вопроса, делают произведение вновь открытым и акту-
альным для критического научного анализа.
КЛЮЧЕВЫЕ СЛОВА : Негош, Горный венец, цель воспитания, воспитательный иде-
ал, исторические факты.
449
821.163.41.09:811.163.41'37
ЈЕЛИЦА Д. СТОЈАНОВИЋ1
УПОТРЕБА ЛЕКСИЧКИХ ЈЕДИНИЦА

КОСОВО, ЦРНА ГОРА И СРБ(ИЈА)
– лингвокултуролошки аспект
САЖЕТАК . У раду је представљен лингвокултурошки аспект употребе лексич-

ких јединица Косово, Црна Гора и Срб(ија). Ове лексичке јединице чине веома
важан слој у Горском вијенцу, њихово значење је међузависно и важно их је са-
гледати у контексту да би се стекао увид у значење било које од њих. Оно што их
значењски повезује јесте: исти (на)род (изражен кроз деривационо гнијездо срб-);
косовски завјет и однос „ми” – „они” (гдје „ми” подразумијева заједништво у бор-
би за слободу и ослобођење, а „они” оне који ту слободу угрожавају).
КЉУЧНЕ РЕЧИ : лексичка јединица, лексема, Косово, косовски завјет, Црна Гора,
Срб(ија), српство, Милош Обилић, (лексичко) семантичко поље, концепт.
1 jelicast@yahoo.com
451
1. Циљ нашег рада јесте да сагледамо лингвокултуролошки аспект

употребе лексичких јединица (и њихових деривата) Косово, Црна Гора и
Срб(ија) у Горском вијенцу. Оваква анализа подразимјева двије сфере:
унутар текста, и у контексту (ова два аспекта се међусобно преплићу, про-
исходе један из другог, међусобно се условљавају). Један од циљева нашег
рада јесте да сагледамо семантичку реализацију ових лексичких јединица
у тексту (семантичка веза у линеарном реализацијском низу): лексичко
слагање и лексички односи, комбиновање са другим лексемама; семантичке
позиције и реализације. Други важан аспект јесте однос у духовној сфери,
етнокултурни контекст, уклапање у ширу значењску структуру, социо-
-културни миље у просторно-временској равни о којој се пјева и из које се
пјева у Горском вијенцу. Анализа је усмјерена на разумијевање књижев-
ног текста Горског вијенца, а за разумијевање овог спјева веома је важно
разоткрити и схватити употребу и односе ове три лексичке јединице.
Укључили смо све три лексичке јединице јер, како нам се наметнуло на-
кон увида у грађу, једна без друге не могу се разумјети, не може се пред-
ставити духовна и етнокултурна потка Горског вијенца. Како можемо за-
кључити на основу прикупљене грађе, ове три лексичке јединице, и оно
што носи њихова семантика, међусобно су дубоко повезане, међу-условље-
не, тешко их је схватити без сагледавања свеукупности њихових односа с
обзиром на реализацију у тексту Горског вијенца, али и у ширем етнокул-
турном историјском контексту, што је условљено историјским духовним
насљеђем у Његошевом времену и шире. На тај начин, ове лексичке једи-
нице можемо посматрати у оквиру једног (лексичког) семантичког поља,
узимајући у обзир књижевни текст Горског вијенца, али и шири етнокул-
турни миље. Теорија о семантичком пољу у оквиру је правца који се ра-
звио током тридесетих година XX вијека, а чијим творцем се сматра Јост
Трир (Jost Trier), који је ову теорију први поставио на структуралну ос-
нову, сматрајући да свака ријеч добија тачно и диференцијално значење
тек унутар семантички обједињеног скупа ријечи коме припада у датом
историјском тренутку (Ковачевић 1996: 32). У оквиру семантичког поља
лексеми су међусобно повезани, и на специфичан начин дефинишу један
други; структура семантичког поља се мијења током времена (Kristal,
1987, стр. 104); ријечи се међусобно дефинишу и повезују на разне начи-
не (Kristal 1998, стр. 330); а свака ријеч добија смисао само као дио одго-
варајућег поља (Кобозова, 2007, стр. 98).
Теорија је добила низ сљедбеника, приступи и схватања су се мијењали,
а, према увиду у разне теорије и приступе, како налазимо код Милоша Ко-
вачевића, могу се резимирати најбитније карактеристике семантичког
поља, карактеристике што су прихваћене као инваријанте код већине ис-
452
Јелица Д. Стојановић – Употреба лексичких јединица Косово…
траживача: „три су најбитније карактеристике семантичког поља што му

и дају релативну самосталност: веза међу елементима, њихова уређеност и
узајамна детерминисаност” (Ковачевић, 1996, стр. 32).2 Јединице у окви-
ру семантичког поља могу бити хијерархијски устројене (вишег и нижег
реда), а могу бити, у мањој или већој мјери, и линеарне, равноправне (Дра-
гићевић, 2010, стр. 237–238).
Лексичке јединице, које су предмет нашег рада, имају своју посебну
значењску сферу, али се значењски преплићу и додирују на различите на-
чине; реализујући и добијајући заједничка и посебна значења у Његоше-
вом дјелу; хијерахијски, некад више некад мање, устројена и одређена.
Оно што повезује лексичке јединице Косово, Црна Гора и Срб(ија), а што
ћемо покушати да покажемо у нашој анализи на основу књижевног текста,
и ширег контекста (када се укаже као потребно), јесте:
1) (на)род (истог, заједничког рода; што је изражено кроз деривационо

гнијездо срб-, које значењски обједињује ове три лексичке јединице) – у
Горском вијенцу „осећање српског заједништва врло је снажно изражено”
(Обен 2013, стр. 238), а најсуштинскије га у њему одсликава синтагма
„Српство свеколико” [ГВ 251];
2) косовски завјет (као архетип, митологема, „жижа српства” [Андрић
1995, стр. 12], завјет је исказан кроз страдање и спасење – што можемо
представити лексичким спојевима у вези са Косовом: „грдно судилиште”
[ГВ 986] и „изгубљена срећа”, на једној, и „ускрснути с косовске гробни-
це” [ГВ 1009], на другој страни);
3) однос „ми” (српски [на]род) – „они” (гдје то „они” можемо подвести
под значење „непријатеља”, тј. оног који угрожава слободу, док „ми” озна-
чава заједништво у борби са истим непријатељем, односно борбу за слободу
– очување слободе, и ослобођење, оправдање косовског покоља, враћање
„изгубљене среће” српског рода на Косову, изражено императивом [Нека
2 „Готово сви се слажу:
а) да су елементи поља међусобно повезани односно условљени: или присуством опште
семантичке компоненте у свим лексемима датог поља, односно подударношћу или блиско-
шћу њиховог значења;
б) да су везе међу елементима поља системског карактера, с тим да свако поље има спе-
цифичну структуру, која се схвата као парадигма или као корелација, или пак као мрежа
појмовно-логичких односа;
ц) да су елементи поља узајамно детерминисани, при чему се неријетко та ‚међудетерми-
нисаност‘ провјерава или чак поистовјећује са међусобном замјенљивошћу” (Ковачевић
1996, стр. 32–33).
453
буде борба непрестана, / нека буде што бити не може; ГВ 658–659], до

ослобођења Српства, које је круна, „вијенац” косовског завјета).3
2. Већ је примијећено да Косово представља доминантан концепт у срп-

ској свијести, као и у Његошевом дјелу.4 Према савременим теоријама, тај
концепт се посматра као културни код нације, настао као спој и међуути-
цај суштинских вриједности: традиције, фолклора, религије, идеологије,
животног искуства, умјетности, система вриједности уопште (Керкез,
2007, стр. 309–310).5 Косово је најважнији, најдоминантнији, најколо-
ритнији концепт у Горском вијенцу, али и у цјелокупном Његошевом дје-
лу и личном животу; оно од чега се почиње и чему се враћа, чиме се и због
чега се живи (и умире), у којем је садржано и сажето и страдање и спас.
Најсуштинскије и најупечатљивије ријечи о Косову и косовском завјету
код Његоша изрекао је Иво Андрић. Он каже:
„Ова је драма почела на Косову.
Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је
видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим
брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска и
стварна као хлеб и вода. Намучене жене које су се одмарале по-
ред бремена дрва на каменој ивици пута говориле су му о Косо-
ву као о својој особеној судбини и личној трагедији. ‚Наша је
правда на Косову закопана‘, говорили су људи резигнирано и не
помишљајући да је траже другим путем до онога који им косов-
3 Концепти Косово и род су кључни етнокултурни појмови у језичкој слици свијета го-
ворника српског језика, као и у Горском вијенцу (Пејановић 2007, стр. 181–187; Пејано-
вић 2008, стр. 181–187).
4 „У колективној свијести народа Косово је к о н ц е п т. То није само битка у којој су
Срби, борећи се против Турака, претрпјели велики пораз и изгубили све, то је догађај који
је постао симбол страдања српског народа и пропасти старе српске државе. Косово асоци-
ра на крвопролиће, на огромне жртве, на издају. Косово је почетак нове историје” (Пеја-
новић 2007, стр. 186).
5 „Једна од веома актуелних теорија у савременој лингвистици без сваке сумње јесте те-
орија језичке концептуализације света, која језик посматра као културни код нације [...]
Нама је најближе лингвокултуролошко схватање концепта кaко га, између осталих, тума-
че Н. Д. Артјунова и Ј. С. Степанов. Н. Д. Артјунова под концептом подразумијева прак-
тичну философију која представља резултат међусобног утицаја традиције, фолклора, ре-
лигије, идеологије, животног искуства, уметности, система вредности. По Ј. С. Степанову
[...] концепт може да се одреди кaо концентрат културе у човековој свести, тј. оно кроз
што култура постаје део менталног човековог света. Концепт је, поред тога, оно посредс-
твом чега обичан човек сам постаје део културе, а у неким случајевима и утиче на ту кул-
туру” (Керкез 2007, стр. 309–310).
454
ски завет налаже (Истицања наша!). Целокупна судбина свих

људи била је тим заветом омеђена и управљана. Као у најдрев-
нијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки
је на себи лично осећао историјску клетву која је ‚лафе‘ претво-
рила у ‚ратаре‘, оставивши им у души ‚страшну мисао Обилића‘,
да тако живе разапети између своје ‚ратарске‘, рајинске ствар-
ности и витешке, обилићевске мисли. Црна Гора и свет који је
избегао у њена брда били су квинтесенција тога косовског ми-
стерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са
рефлексом косовске крви у погледу.
Ту је дакле почетак и Његошеве драме. Без овога би трагика
Његошева живота била тешко разумљива. [...]
Косовски завет од којег се живи, којим се дише и мисли, ту је
непосредно у питању” (Андрић 1996, стр. 5–11).
У оквиру употребе лексеме Косово (као ширег симбола, макроконцепта)
јављају се три (односно четири) микроконцепта: Милош Обилић, цар Ла-
зар, Видовдан, и Вук Бранковић (као антипод овима). И раније је запаже-
но да се, према једнима, после именице Бог у Његошевом дјелу најчешће
јавља именица Косово (Андрић 1996, стр. 11);6 према другима, то је Ми-
лош Обилић (Велимировић 1995, стр. 189).
Заиста, у Горском вијенцу најчешће се јавља лексичка јединица Милош
Обилић – што је у складу са темом спјева, истрагом потурица (како су је
многи одредили), „историческим собитијем” (како записује у поднаслову
свог дјела аутор Горског вијенца), које захтијева јунаштво Милоша Оби-
лића. Он се појављује као највећи и најсвјетлији витешки симбол: једино
јунаштво и витештво Милоша Обилића може испунити косовски завјет,
закључак је који се намеће на основу цјелине стихова Горског вијенца.
2.1.1. Лексема Косово јавља се осам пута, а придјев косовски три пута.
Основна идеја и симболика у вези са лексемом Косово сажета је у два фра-
зеологизма, а тај лексички слој исцрпно је и убједљиво представљен код
Ане Пејановић: „У Његошевом спјеву слојевити макроконцепт Косово
нашао је свој одраз како на фразеолошком нивоу тако и на нивоу лексичке
семантике. На фразеолошком нивоу макроконцепт Косово је представљен
двјема јединицама – микроконцептима Косово је легло и од Косова” (Пеја-
новић 2010, стр. 149). У фразеологизму Косово је легло, исказано је „оп-
6 „Тврђено је да се реч ‚Косово‘ поред речи ‚Бог‘ најчешће помиње у Горском вијенцу.
Али нису само мисао и поезија предели за косовску традицију. Она је за Његоша живот
сам. [...] за њега је Косово један датум који утиче на све одлуке и решавање најконкрет-
нијих питања” (Андрић 1996, стр. 11).
455
ште крвопролиће, масовна погибељ” (Пејановић 2010, стр. 150), али и

страдање, изгубљена срећа, жртва и нада српског (на)рода:
Чуда негђа пустога плијена,
но је крвав да га Бог убије:
Косово је око њега легло!
[ГВ: 1717]7
Ово значење се реализује и у другим стиховима:
надање се наше закопало
на Косово у једну гробницу;
[ГВ 136]
Какву сабљу кажеш и Косово:
[ГВ 374–382]
О Косово грдно судилиште
На сред тебе Содом запушио!
(сердар Вукота) [ГВ 986–987]
Што спомињеш Косово, Милоша –
Сви смо на њем срећу изгубили;
(Вук Мићуновић) [ГВ 1006]
Фразеологизам од Косова јавља се у стиховима Горског вијенца више
пута у значењу „почеткa нове ере”, „откад знамо за себе” (Пејановић
2010, стр. 153–154):
Мићуновић и збори и твори –
Српкиња га јошт рађала није
Од Косова а ни прије њега!
[ГВ 392–394]
Проста сабља по сто путā турска
од Косова која нас сијече
при злу томе, ако је истина.
[ГВ 2096]
Косово је почетак, оријентир, духовна, земаљска и небеска вертикала и
хоризонтала, вријеме које мјери, и којим се мјери: јунаштво, побједа, из-
даја, образ и част, ко је хајдук, бољи и виши, ко је достојан; али је и могућ-
ност сабира, повратка, избављења, васкрснућа, пројављивања „закопане”
среће, наде и спасења, којих нема без испуњења косовског завјета. Управо
7 Обиљежавање стихова узето је према критичком издању Горског вијенца Радмила Ма-
ројевића (Маројевић 2005).
456
то свједоче и ријечи игумана Стефана, након успјешног почетка боја про-

тив Турака:
Како су се душе прађедовске
над Цетињем данас узвијале?
Од Косова нигда као данас!
[ГВ 2648–2652]
Након тога, игуман Стефан кроз херојске визије помиње, сабира и при-
зива јунаке, што прераста „у поетску слику прошлости, истовремено исто-
ријску и митску” (М. Поповић 1999, стр. 26), наговјештавајући тиме ра-
дост побједе и славу јунаштва, сабир вјекова и „душа прађедовских” (које
су се „над Цетињем данас узвијале”). „Истребљујући потурице на Божић,
јунаци се показују достојни предака, а игуман Стефан крунише њихов
подвиг споменом славних имена, међу којима је и Милошево, што по мит-
ском језику значи дозивањем и оживљавањем душе предака” (М. Поповић
1999, стр. 27).8
2.1.2. Дериват косовски на синтагматском плану реализује се, опет, но-
сећи значење масовног страдања народа (с обзиром на лексичке реализаци-
је: ране косовске, проклета косовска вечера, косовске гробнице), али је и
симбол велике и једине наде – ускрснућа (ускрснули с косовске гробнице):
Благо томе ко се ту нагнао –
већ га ране не боле косовске;
[ГВ 215]
О проклета косовска вечеро;
[ГВ 215–248]
8 Вјернеслуге помјани Господи,
владаоце, ма твоје робове:
непобједног младога Душана,
Обилића, Кастриота Ђура,
Зриновића, Ивана, Милана,
Страхињића, Рељу Крилатога,
Црнојвиће Ива и Уроша,
Цмиљанића, војводу Момчила,
Јанковића, девет Југовића
И Новака поради халака,
И остале наше витезове –
Ка им име на земљи царује! [ГВ 2653–2656].
457
Пи сердаре грдна разгвора!...

сви смо на њем срећу изгубили,
ал су мишца, име црногорско
над облаком, у витешко царство
ђе Обилић над сјенама влада!
[1006–1011]
2.2. Обилић је симбол Косова, васкрса јунаштва и неустрашивости,
побједе (у јунацима је његова снага, „мишца”, која се изнова враћа и рађа
у херојским подвизима). Код помињања Обилића, нема трагике као кад се
помиње Косово. У Горском вијенцу се седам пута јавља лексема Обилић, а
11 пута Милош (дакле, 18 пута се лексички реализује име овог великог
свесрпског јунака и витеза). Тешко је у потпуности навести и изразити
лексички слој којим је представљен Милош Обилић у Горском вијенцу. За
њега се веже непоновљивост и јединственост рађања, он је апотеоза јуна-
штва, вјера у заклетву, мјера небеског и вјечитог – пред њега се не излази
без великих дјела; он је срчан, што се манифестује у лексичкој спојивости
(лексичкој синтагматској реализацији): „срце Обилића” (Скендер–бег је
срца Обилића, / ал умрије тужним изгнаником. [ГВ 31,32]); „света Мило-
шева правда” (Засја света Милошева правда [ГВ 254]); „дојити Обилића”
(зна Душана родит Српка / зна дојити Обилиће, стоји у Посвети, 34–35);
„стати пред Милоша”; „изаћ пред Милоша” (Бог вас клео погани изроди, /
што ће турска вјера међу нама, / куда ћете с клетвом прађедовском, / су
чим ћете изаћ пред Mилоша / и пред друге србске витезове / који живе до-
клен сунца грије? [ГВ 73–78]); „спомињати Милоша”;9 Обилић „над сје-
нама влада” [ГВ 1011]; он је „жертва благородна чувства” [ГВ 225],
„војинствениј гениј свемогући” [ГВ 276], „гром стравични те круне раз-
драба” [ГВ 227]; „Милош баца у несвијест људе” [ГВ 894], „ста(је) на
поприште” [ГВ 234], он је кадар „сам [...] оста(ти) на сриједи” [ГВ 218];
Милошу се „завиди” (О Милоше, ко ти не завиди? [ГВ 223]), Милошем се
живи;10 Обилић, диван, „на сан” пролијеће (Ноћас на сан Обилић пролеће
/ Преко равна поља Цетињскога / На бијала хата ка на вилу – / Ох диван
9 „Што спомињеш Косово, Милоша – / Сви смо на њем срећу изгубили” [ГВ 1006].
10 Мало људство, што си заслејпило
Не познајеш чистог раја сласти
А бориш се с Богом и с људима,
без надања живиш и умиреш,
Крсту служиш а Милошем живиш – [ГВ 891–895]. (Мустај-кадија, у одговору Црно-
горцима.)
458
ли, Боже драги, бјеше! [ГВ 2380–2385]); Обилић је идол у ког се заклиње
(Не шћесте ли послушат Батрића, / кунем ви се вјером Обилића / И
оружјем, мојијем уздањем [ГВ 863–865], војвода Батрић у обраћању
Турцима).11
За Милоша се везују витештво и подвиг, он је изнад свих легендарних
јунака, симбол правде и морала, спој јунаштва и етике, што и јесте одлика
витештва. „Као епског Христа, његова је порука истина и правда” (Обен
2013, стр. 252). Милош је „чудо витезова”, одликују га „величанство ви-
тешке душе” и „горда мишица”:
Величанство витешке ти душе
надмашује бесмртне подвиге
дивне Спарте и великог Рима –
сва витештва њена блистателна
твоја горда мишца помрачује.
[ГВ 228–232]
Његова снага и јунаштво исказана је најснажнијим ријечима, које му дају
карактер митског, надреалног, надстварног – Обилић пролијеће над Це-
тињем „на бијела хата ка на вилу”; Обилић је „змај огњевити”; „Милош
баца у несвијест људе / Ал у пјанство неко прећерано ([ГВ 888–895]
(Мустај-кадија, у одгвору Црногорцима); он је „свемогући” [ГВ 226],
пред њега ће изаћи Срби послије смрти (су чим ћете изаћ пред Милоша,
[ГВ 76]); „ко га гледа блијеште му очи”; „гута” „ватреним очима”,
„страшном мишљу”, „прса надутијех”; Обилићева „мишца једнијем уда-
ром / престол сруши а тартар уздрма” [ГВ 223–236]:12
Паде Милош, чудо витезова, [...]
Страсном мишљу, прсих надутијех,
11 Обилићу, змају огњевити –
ко те гледа блијеште му очи,
свагда ће те светковат јунаци –
мрцино нам круну не упушти
кад падиши стаде под вилице,
када дину загази у чорбу:
сад те виђу на твојега Ждрала
ђе разгониш код шатора Турке. [ГВ 1821–1828] (Сват Црногорац).
12 „Исти лик јавља се у сну уочи истраге и другим црногорским ратницима. Као херојски
предак Милош Обилић налази се, по свој прилици, и међу лабудовима који, после победе
над потурицама, играју коло над Цетињем ‚на бијела јата‘ [...] Поред Милоша Обилића,
код Његоша налазимо трагове и других архетипских симбола, који се јављају у народној
поезији. Видов дан јавља се у стиховима Вука Љешевоступца (,Вазда раниш од Видова
дана / јуначкијем и коњскијем месом / гавранове и мрке вукове‘).” (М. Поповић1999, 26.)
459
кроз дивјачне тмуше азијатске

гутајућ их ватреним очима.
[ГВ 245–248]
Њему је посвећена пјесма кола, чиме се изражава дух народа који у Мило-
шу види узор најузвишенијих идеја и подвиге српског рода, што је исказа-
но кроз синтагматске спојеве: „засја света Милошева правда”, е да „слети
Милош међу Србе”; Обилић је надвремен и свевремен:13
Засја света Милошева правда,
окруни се слава вјековјечно;
[ГВ 256–257]
Ох да ми је очима виђети
Црна Гора изгуб да намири:
тад би ми се управо чинило
да ми свјетли круна Лазарева
е слетио Милош међу Србе.
[ГВ781–785] (Ријечи су владике Данила.)
Све ово добија епилог на крају: „У завршним сценама Горског вијенца
Милош Обилић је божанска супституција херојског претка” (M. Поповић
1995, стр. 6), за њега се везује бесмртност, светост, он иде у вјечност:
к светом гробу бесмртног живота
презирући људско ништавило
и плетење безумне скупштине.
[ГВ 246]
Како каже нобеловац Иво Андрић: „Његош је, као што је неко рекао, ‚Је-
ремија Косова‘, и у исто време и активни, одговорни борац за ‚скидање
клетве’ и остварење Обилићеве мисли” (Андрић 1996, стр. 5); јунаштво
Обилића треба „изгуб да намири”, обилићевско витештво косовски завјет
да испуни:
Сви смо на њем срећу изгубили,
13 „У склопу спева он везује три времена у једно: косовско са оним о којем Његош пева
(почетак 18. века) и оним у којем пева (средина 19. века). Односно народну косовску ле-
генду са истрагом потурица почетком 18. века и буђењем револуционарног национализма
у Његошево доба. Три времена, а један историјски сплет, тачније, једна филозофија наци-
оналне историје.
Пластична Његошева реч дала је Обилићу крила и отворила му врата бесмртности.” (М.
Поповић 1999, стр. 87.)
460
Ал су мишца, име црногорско

Ускрснули с косовске гробнице
Над облаком, у витешко царство
ђе Обилић над сјенама влада!
[ГВ 1006–1011]
Обилић је живи архетипски симбол у цјелокупном српском роду, нарочито
у Црној Гори, што је нашло одраза у стиховима Горског вијенца, гдје за-
узима доминантно и почасно мјесто: „Архетип Обилића и данас је врло
жив код Црногораца. И данас се мушком дјетету кад га ваља охрабрити
каже: ‚Мој Обилићу‘. То је један од најважнијих доказа животности и зна-
чаја овог архетипа. То бисмо могли разумјети и као живу ријеч која је у
сагласности са научном теоријом и архетиповима” (Стриковић 1995,
стр. 124).
2.3. У Горском вијенцу два се пута помиње цар Лазар, у лексичкој ре-
ализацији симболишући свјетлост круне, на једној, и тугу и трагику, на
другој страни: да „св'јетли круна Лазарева” ([ГВ 784]), а кукавице су
„шћери Лазареве” (зато их не ваља убијати):
Немој Драшко тако ти живота
не ваља се бити кукавица;
али не знаш, рђа те не била,
да су оне шћери Лазареве?
(Вук Раслапчевић) [ГВ 184–187]
Његош је најснажнију и најдубљу симболику Косова и свих јунака косов-
ских сажео у Милошу Обилићу, зато је другима дато мање мјеста, чак и
цару Лазару.
2.4. Микроконцепт Видовдан, као архетипски симбол, изражен фразео-
логизмом од Видова дана, јавља се једном. И формално (лексичком замје-
ном једног дијела фразеологизма) и значењски, слаже се са фразеологи-
змом од Косова:
Чево равно, гнијездо јуначко...
вазда раниш од Видова дана
јуначкијем и коњскијем месом
гавранове и мрке вукове!
[ГВ1733, 1739–1741]
Овим стиховима се Чево, као дио Црне Горе, доводи у везу са оним што се
среће као мотив у Горском вијенцу – Црна Гора као збјег након Косовске
битке. Два су празника посебно назначена у Горском вијенцу: косовски
461
Видовдан (симбол српске трагедије и ускрснућа), и свијетли Божић након

побједе Црногораца (свијетла побједа над потурицама у Горском вијенцу)
– страдање и искра нове наде српском роду.
2.5. Лексема Бранковић јавља се два пута, а за овај концепт везују се лек-
семе „невјера” (изражена у синтагми: „невјерна кућа Бранковића”) и
„брука” (Спопала га брука Бранковића). Носи значење и предзнак издаје,
кривице за пропаст српског царства на Косову; издаја и невјера су основ-
ни узрок „изгубљене среће” на Косову, што је и узрок српске трагедије (а
лексеме невјера и издаја се, опет, реализују када се говори о удесу који је
захватио Црну Гору за вријеме владике Данила, „од зла домаћега”, како
се каже у Горском вијенцу).14 Милош је за заклетву, Бранковић за клетву.
Нe кће Србин издати Србина
да га свијет мори пријекором,
траг да му се по прсту кажује
ка невјерној кући Бранковића;
(Коло, пјева о бици
на Вртијељци.) [ГВ1051–1054]
Ко издао, браћо, те јунаке
Који почну на наше крвнике –
Спопала га брука Бранковића.
(Сердар Вукота, куне
пред бој.) [ГВ 2421–2423]
3. Црна Гора, и њене деривационо-семантичке реализације у Горском

вијенцу.
3.1. Лексема Црногорац употребљава се углавном у множини, Црногор-
ци, и јавља се 12 пута у Горском вијенцу. Значење је конкретизовано, ре-
ализацију ове лексичке јединице имамо у тексту приликом обраћања
окупљеним племеницима, актерима радње, или приликом обраћања ста-
новницима Црне Горе, која се састоји од племена именованих и пред-
14 „Дилема која сада раздире Црну Гору није нова. Она је израз вечне драме наше исто-
рије, наставак оног што се дешавало у средњовековној држави пре Косова и што је кулми-
нирало на Косову, борба између два непомирљива принципа: хероизма и издаје, принципа
Обилића и принципа Бранковића [...] Презир који Вук Мићуновић баца на потурицу Хам-
зу-капетана као да реактуализира архетипску ситуацију косовске вечере на којој Милош
изобличава ‚невјеру‘ Вука Бранковића.” (Деретић 1999, стр. 196.)
462
стављених у Горском вијенцу (као ужи сематички дио).15 То илуструју

стихови у којима се јавља та лексема:
Да ли ово светковање није
на коме си сабра Црногорце
да чистимо земљу од некрсти?
(Вук Мићуновић, у одговору
владики Данилу.) [ГВ 93–95]
Видите ли чудо Црногорци.
(Сердар Радоња у обраћању
окупљеним главарима.) [ГВ 143]
Здружио се Турчин с Црногорцем...
И имају разлог Црногорци
на нас дићи проклету гомилу;
[ГВ 294–295]
Стотина се скупило главара,
нас Турака и Црногораца;
(Аџи-Али Медовић,
кадија) [ГВ 719–720]
Је л' овако, браћо Црногорци?
(војвода Батрић) [ГВ689]
Што је ово, браћо Црногорци,
(Скендер–ага) [ГВ 964]
Сретоше га млади Црногорци
(коло) [ГВ 1220–1222]
И шћах рећи љуби Црногорце [...]
„Кад ухвате”, каже, „Црногорца,
било жива ал мртва у руке,
хоће ли га изјест, што ли раде?”
(војвода Драшко о Млецима)
[ГВ 1637, 1643–1645]
15 Прије истраге потурица, према Павлу Поповићу, „Црна Гора не представља један на-
род него једну гомилу племена, гомилу братстава, без везе међусобне, без идеје заједнич-
ке” (П. Поповић 1999, стр. 31). Истрага потурица је Његошева политичка концепција
догађаја (Исто).
463
Ево среће за све Црногорце –

дајбуди ћу повест доста праха
да с' имају чим бити с Турцима.
(војвода Драшко) [ГВ 1658–1660]
Ма нијесу сви сватови Турци,
него има и Црногораца.
(Вук Мићуновић) [ГВ 1759–1760]
Има онђе и Црногораца
Мало мање него половина.
(сердар Јанко) [ГВ 1761–1762]
Сват Црногорац;
Сто пута сам гледа Црногорце,
гледа Турке и гледа Латине;
(кнез Роган) [ГВ 1968–1969]
И што ћу ви крити, Црногорци
(Вук Мићуновић) [ГВ 1991]
Црногорца већ бјеше свакога
oн готовa претека јунаштвом
(Вук Томановић за Батрића
Перовића)[ГВ 1995–1996]
Не смути ли бабо Црногорце,
[ГВ 2210]
Те помутит хоћах Црногорце
[ГВ 2217]
Знај владико и сви Црногорци
[ГВ 2393]
У памет се добро Црногорци
[ГВ 1407] (сердар Вукота пред полазак у бој)
3.2. Лексема Црногорка, забиљежена је једном, у вези са војводом Ба-
трићем:
Овакога сивога сокола
Црногорка јошт рађала није.
[ГВ 1980–1981]
464
3.3. Лексичка јединица Црна Гора забиљежена је седам пута.16 У јед-

ном дијелу се односи на географски појам, на земљу разапету између неси-
гурне слободе, крај већ покорених или непоузданих суседа, и претећег
ропства под Турцима:
Колико је наше Црне Горе;
[ГВ164 ]
Какво робље на сред Црне Горе;
[ГВ 458–461]
Црну Гору покорит не могу
ма никако да је сасвим моја...
[ГВ 60–64, 68–69]
У другим стиховима повезује се са Косовом (на нивоу лексичке реализа-
ције) као исходиштем народа Црне Горе, који се ту склонио („у збјег” [ГВ
61] након Косовске битке међу горе за вјечну утјеху / и за спомен рода ју-
начкога [ГВ 62–63]); повезује се са васкрслим косовским јунаштвом („да
свијетли круна Лазарева” [ГВ 784], чиме ће „Црна Гора изгуб да намири”
[ГВ 785]). Косово је оријентир и мјера, и Црне Горе коју „бјеше тама при-
тиснула” и жертве „сваколиког Српства”. То је, кроз глас народа, што је
најважнији глас у Горском вијенцу, исказано у колу:
Што утече испод сабље турске,
што на вјеру праву не похули,
што се на хће у ланце везати –
то се збјежа у ове планине
да гинемо и крв проливамо,
да јуначки аманет чувамо,
дивно име и свету слободу.
[ГВ 262–468]
„За Горски вијенац, као и за Свободијаду, Црна Гора рађа се на Косову.
По колу, Црногорци су Срби који су избегли турске покоље и нису при-
стали ни да се одрекну своје вере ни да прихвате ропство. Порекло им на-
лаже дужност: да гину за српско име и за слободу” (Обен 1993, стр. 252).
16 У Речнику (1983, стр. 153) налазимо: „мала земља која се налази на југозападу Југо-
славије, настањена, раније искључиво, а сада претежно Црногорцима”. Мислимо да ова

одредница, овако конципирана, не произилази из Горског вијенца (а ни осталих Његоше-
вих дјела), као што се ни за одређивање њеног значења код Његоша не можемо послужити
појмом „Југославије”; а и опис „настањена Црногорцима” непотпун је и једнозначан, док
је значење код Његоша комплексније, и сематички пунозначније.
465
У складу са оваквом лексичком реализацијом налазимо потврде и ван

текста Горског вијенца: „[...] Ни у 14. стољећу Црна Гора није имала
стално становништво. Пашњаке црногорске висоравни настанили су само
српски пастири номади са својим стадима. Тек послије потпуног слома
српског царства у крвавој бици на Косову 1389. мноштво Срба, које је
утекло томе клању под вођством Страцимира Ива, званог Черној (Црни),
настанило се око 1420, на стјеновитој висоравни и ту је основало уточиш-
те за своју браћу која су прогнана. Тамо су се одржали у непосредној бор-
би против Турака” (Миловић 1985, стр. 644).
И даље: „У службеној преписци, он (тј. Његош, Ј. С.) пише Османпаши
скадарском: ’... кад су дивље азијатске орде наше малено но јуначко цар-
ство разрушиле, онда су моји предци и још неке одабране фамилије, које
нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачество и у овијем горама
утекле’.
У тим горама се ’Крсту служи а Милошем живи’ [...] Можда нико није
показао да боље схваћа Његошеве намере и морално порекло свих њего-
вих настојања као Алипаша Сточевић, умни и несрећни везир на Херцего-
вини, кад је рекао о владици ову просту и дубоку истину: ’А бога ми мога
и дина, то је онај прави српски бан од Косова’” (Андрић 1996, стр. 5–6).
3.4. Дериват црногорски јавља се пет пута. Најчешће има значење „оно
што се односи на Грну Гору или Црногорце” (често: црногорско насупрот
турском), о чему говори и лексичка спојивост са именицама име (црногор-
ско), образ (црногорски), робље (црногорско), глава (црногорска):17
Здружио се Турчин с Црногорцем...
Затрије се име црногорско;
(коло) [ГВ 286, 289]
Каква браћа, ако Бога знате,
када газе образ црногорски;
[ГВ 308–309]
„Ко је витез ко је добар јунак,
поведе се робље црногорско!”;
[ГВ 458–461]
И кажи му да је то цијена
које драго главе црногорске.
[ГВ 1177–1178]
17 У Рјечнику Његошева језика налазимо: „црнoгорскū, -ā, -ō – који се односи на Црну
Гору и Црногорце, који припада Црној Гори и Црногорцима” (2/490).
466
У ширем контексту, као што је случај и са лексичком јединицом Црна Го-

ра, Његош повезује црногорско и косовско, избављење кроз страдање;
једног без другог нема – „мишца” и „име црногорско” су „ускрснули с ко-
совске гробнице”:
сви смо на њем срећу изгубили,
ал су мишца, име црногорско
ускрснули с косовске гробнице.
[ГВ 1006–1011]
3.5. Као што је за Црну Гору и њена племена мјера Косово и српство, за
јунаштво, херојство, витештво Црногораца, мјера је Милош Обилић.18 За
јунаштво Црногораца као парадигма јавља се Милош Обилић, „чудо вите-
зова”. Он је мјера јунацима који крећу у битку, који размишљају о подви-
гу, о сили и слави. Милошу Обилићу је од актера радње у Горском вијенцу
најближи Вук Мићуновић, који је одлучан, непоколебљив, изричит, племе-
нит, бескомпромисан јунак. Најсличнији лексички слој, као кад је реч о
Обилићу, везан је са Вуком Мићуновићем, који постаје код Његоша сим-
бол васкрслог Милошевог јунаштва, херојске етике, принципијелности и
непоколебљивости.19
4. Од коријена срб- има више твореница. Он углавном носи семантику

вишег, надређеног појма, као стожер, језгро, што се види из лексичке реа-
лизације у тексту. Ово се нарочито односи на лексему српство.
4.1. Лексема Србија20 употријебљена је само једном, као територијална
одредница, али која означава широк простор, „омеђен” Дунавом и морем.
Једном је у истом значењу употријебљен поименичени придјев Српска. У
обје реализације везује се са турским освајањем, а употреба је у склопу
уводног монолога владике Данила:
18 „Сви Црногорци у Вијенцу јесу, више или мање, јунаци, хероји, витези, срчани и
убојити људи, ратничке и марциалне (sic) фигуре, крвавих очију и мрачна изгледа, готови
да на једну реч полете у бој исуканих јатагана (осим кнеза Јанка и Рогана).” (Велимиро-
вић 1995, стр. 189.)
19 „Мићуновић је живо отеловљено јунаштво, некад опоро, тврдо, некад распевано, увек
постојано. Личност која ствара историју и митски јунак спојени у једно, у светлост (Вјеч-
на зубља вјечне помрчине). Кад говори као да сијече сабљом. На свој начин и он је дубок,
размишља о сврси живота. Зашто умрети као немоћан старац, кад се може вечито живети
као бесмртни Обилић...” (М. Поповић 1999, стр. 138.)
20 У Рјечнику Његошева језика: „балканска земља настањена Србима, земља где својим
највећим делом живи српски народ” (Речник 1983, стр. 2/633).
467
мала ти је жертва сва Србија

од Дунава до мора Сињега?
[ГВ 43–44, 54–55]
Палеолог позива Мурата
да закопа Грке са Србима...
вражје племе позоба народе...
Мурат Србску, а Бајазит Босну.
[ГВ 15–16, 20,22]
Лексема Србија јавља се у Посвети (Праху Оца Србије), гдје се односи
на новије вријеме, и гдје се већ слути стварање моћне државе, која има
свог Оца (Карађорђа), „који враћа у живот српски народ” те му Његош
„посвећује спев у коме се прориче васкрс нације” (Обен 2013, стр. 208).
Тиме се Карађорђе, „бич тирјанах” [ГВ 6], јавља као нови моћни архетип-
ски симбол Србије и српства.
4.2. Етноним Срб(ин),21 множина Срби, у једнини се чешће употребља-
ва облик Срб (према Радмилу Маројевићу посрбљен облик према руском
Серб, али може бити и српски архаизам [Маројевић 2005, стр. 260], стари
колектив Срб).22 Рјеђе се употребљава историјски млађа форма Србин.
21 Припадник српског народа (Речник 1983, стр. 2/331).
22 О етнониму Срби и Србљи, Бошковић пише: „Оба су та облика, по нашем мишљењу,
постала паралелно и преко сингулатива, тј. сингулативних суфикса [...] При анализи ет-
ника Србин треба поћи од старог колектива Srьbь = основа на i, који налазимо у Лeврен-
тијевској (sic) хроници као серебь [...] Оваквих колектива – етника, с основом на i, пуни су
староруски споменици [...] Остаје питање – како су од њега постали нови историјски обли-
ци, номинативи Србљи и Срби.
Постали су – кaо што смо рекли – преко сингулатива. И то Срби преко сингулативног
-inъ, преко којег је од колективa Srьbь направљен nomen unitaris Srьbinь, а од овога и
према овоме законита множина Srьbi (исп. старословенко Ruminь – Rumi). А Србљи пре-
ко сингулативног įо, према коме је од истог колектива Srьbь изведен nomen unitaris
*Srьbjь > Srьbljь < Srbaljь, а према овоме и од овога опет законита множина Срьбљи.
Према Србљи могла је бити добијена – и рано добијена – и једнина Срьбљинь, као сасвим
секундарна формација, обична код двосложних етника.” Даље, за облик ном. Србље, каже:
„То је деклинација облика Србљи, у којој је номинатив замијењен акузативом. Србље је у
нашем старом језику најчешћи назив за ‚српске области, српске земље’. Према томе, и не-
ка врста топонима [...] Србље умј. Србљи нека је врста деперсонификације. [...]
Из ове наше белешке излази као да је прасловенски језик имао два морфолошка суфикса
сингулативног порекла -inъ и -įo [...] Прво, немогуће је разумети облик *Srьbljь < Srьbь
без сингулативне (морфолошке) употребе суфикса -įo у овом случају [...] Србљин је на-
прављено од Србље (посредно, преко Србљане = српске територије), а Србљак (племен-
ско име) од Србљи (непосредно). За то говори цео механизам деривације.” (Бошковић
2007, стр. 416–418.)
468
Иначе се у тексту чешће реализује облик множине, а и једнина се упот-

ребљава у значењу множине (синегдоха). Јавља се у Горском вијенцу 14
пута. У Горском вијенцу, овај етноним се односи на народ широке распро-
страњености („позоба народе”, „Грке са Србима” [ГВ 20]), а с обзиром на
то да је Црна Гора мјесто дешавања радње, често се у тексту односи на
Црногорце, и повезује с њима, са оним што чине и оним што јесу (Обрад
муње у облику крста изнад Црне Горе види као „знаменије” Србима – По-
моз Боже јаднијем Србима / и ово је неко знаменије [ГВ 179–180]; према
ријечима владике Данила у његовом обраћању Турцима, Милош треба да
„слети” међу Србе кад Црна Гора „изгуб намири”: Ох да ми је очима виђе-
ти / Црна Гора изгуб да намири / тад би ми се управо чинило / да ми
свјетли круна Лазарева / Е слетио Милош међу Србе [ГВ 781–785]; ко-
ло назива витезовима Србе вртијељске – Витезови Срби вртијељски [ГВ
1071]), а на Вртијељци се према Горском вијенцу одиграо бој између Ту-
рака и Црногораца, који се називају Србима (соко Бајо са тридес змајева
[...] / Не кће Србин издати Србина [ГВ 1054, 1051]); за Ружу Касанову,
коју је уграбио Турчин, каже се: Да је бјеше Србин уграбио... [ГВ 488],
што може имати значење и православни Србин из Црне Горе, јер се на тај
простор односи.
Етноним Срб(ин) je, с једне стране, у бројним стиховима (с обзиром на
лексичку реализацију) асоциран са трагиком, пропашћу српског царства,
а трагедија се образлаже тиме што се Бог разљутио због неслоге „главара”
и „великаша” (који се више пута помињу у колу); народ у Горском вијенцу
не носи кривицу за пропаст (Бог се драги на Србе разљути [...] / великаши
проклете им душе [ГВ 198, 207]), великаши носе кривицу за расрбља-
вање, за то што Србин „Србом” не бива: они су били препрека да јунаштво
дође у први план (сам да Милош оста по сриједи / са његова оба побрати-
ма – / те би Србин данас Србом био [ГВ 220]), а јунаштво је у Горском
вијенцу „цар зла свакојега” [ГВ 605]. С друге стране, етноним Србин, с
обзиром на лексичку реализацију, носи и друго значење: слободе, васкрса
– што је нарочито изражено у Посвети, гдје пјесник ту симболику пове-
зује с Карађорђем који „из мртвијех Срба дозва” [ГВ 14], гдје се наговје-
штава почетак нове историје. О овоме свједоче лексички спојеви уз Срб:
„сталне груди”, „блистат зубље”; „испуњење завјета”: а „завјет” је код
Његоша, односно у Горском вијенцу, „косовски”.
Из мртвијех Срба дозва,
дуну живот српској души.
Ево тајна бесмртника:
даде Србу сталне груди;
[ГВ 14–15, 16–17]
469
Плам ће вјечно животворни

блистат Србу твоје зубље,
[ГВ 33]
бјежи грдна клетво с рода
[ГВ 2645–2647] –
завјет Срби испунише.
[ГВ 35–37]
4.3. Лексема Српка / Српкиња (Срб-ка, Срб-киња) употријебљена је 5
пута. Три се пута односи на простор тадашње Црне Горе (рођење Вука
Мићуновића, Ружу Касанову):
Мићуновић и збори и твори –
Српкиња га јошт рађала није;
[ГВ292–293]
Али ко би мога помислити
да ће узет Српкиња Турчина?
[ГВ 474–475]
сипље ли се булāх ка Српкињāх?
(Скендер-ага) [ГВ 971–972]
По једном се односе на Душана и Карађорђа (у Посвети):
Зна Душана родит Српка,
зна дојити Обилиће,
ал хероје ка Пожарске,
дивотнике и племиће,
гле Српкиње сада рађу...
[ГВ 2645–2646]
Дакле, лексему Српк(ињ)а Његош подједнако употребљава како кад се
односи на простор Црне Горе, тако и на простор Србије.
4.4. Придјев српски (срб-ски) јавља се у Горском вијeнцу девет пута.
У Речнику Његошева језика (Речник 1983, стр. 2/331), дају се сљедећа
значења: „који припада Србима”, „који се односи на Србе”. С обзиром на
употребу у тексту Горског вијенца, јасно је да се овдје мисли на припад-
ност свим Србима, Србима као народу са разних простора, због чега је чест
множински облик, а и облик једнине употријебљен уз апстрактне именице
има значење свеукупности, то јест, прецизније, оног што је иманентно,
својствено Србима (што их одликује, обиљежава, повезано са широким ен-
титетом, симболом заједничког исходишта). О томе нам говоре именице уз
470
које се овај придјев употребљава, али и шири контекст у тексту: витезови

(српски витезови: Куда ћете с клетвом прађедовском, / су чим ћете изаћ
пред Милоша / И пред друге српске витезове / који живе доклен сунца
грије? [ГВ 75–78]), момци (ђе се српски момци грабе [ГВ 1933], сестра
Батрићева); капа (српској капи свуд име погибе [ГВ 254]), племе (те
с њим племе србско отроваше [ГВ 209]); несреће (и топиш се у српске не-
среће [ГВ 93]), силе (српске силе грдно сатријеше [ГВ 209]), свијећа (те
свијећу српску угасити [ГВ 537]), млијеко (млијеко их српско разгубало
[ГВ 261]), бадњак (па бадњаке српске налагајте [ГВ 859]), душа (дуну
живот српској души [ГВ 17]),
4.5. Апстрактна именица (срб-ство) српство (неко је запазио да се ап-
страктна именица „црногорство” ниједном не употребљава у цјелокупном
Његошевом дјелу) употријебљена је три пута. У Речнику Његошева јези-
ка аутори издвајају два значења: 1) „својство и особина српског народа,
дух Срба” 2) „зб. од Срби”. У Горском вијенцу значењски се, с обзиром на
реализацију, односи на Србе у збирном (= сабирном) значењу, што је нај-
боље изражено синтагмом „Српство свеколико” [ГВ 251]; а оно се испоља-
ва кроз двије крајности, око којих се и креће радња спјева и читава српска
историја: „кукавно” и „сатрвено” Српство, на једној, и Српство које „дише
благодарством”, предзнак поновног рађања, испуњење завјета, на другој
страни (о кукавно Српство угашено... [ГВ 44], седмоглава изиде аждаја /
и сатрије Српство свеколико [ГВ 250–251]: Благодарством Српство ди-
ше / бјежи грдна клетво с рода / завјет Срби испунише [ГВ
2645–2647]).
5. Дакле, како је наша анализа показала, лексичке јединице Косово,

Црна Гора и Срб(ија) чине једно (лексичко) семантичко поље: немогуће је
објаснити значење било које понаособ, а да се не посматрају у дубокој
међузависности и међу-условљености, с обзиром на то да су код Његоша
судбоносно прожети архетипским симболима: Косово, Обилић, Карађор-
ђе,23 који, као суштински, из дубине зраче и утичу на друге сфере, на етос,
духовност, културу, живот, историју, поетску визију.
23 „...миовдје говоримо о националном несвјесном код Његоша, што није ништа друго
већ нашим језиком речено – национални симбол или мит.
Неће бити спорно ако кажемо да у Његошевом дјелу доминирају три архетипа: Обилић,
Карађорђе и Косово и да ниво Његошеве националне свијести почиње и завршава се са
њима и у њима. Многе своје моралне и интелектуалне дилеме Владика саопштава кроз
емоционални занос према овим архетиповима који су за њега мјерило не само националног
обиљежја већ и антропоплошког, одновно филозофског вредновања ствари и појава у
свијету.” (Стриковић 1995, стр. 120.)
471
(На)род (српски) – косовски завјет – одбрана слободе и ослобођење

(„нас”) српског народа,24 везивна је нит у грађењу теме, мотива и ликова
Горског вијенца.
Косово је у Горском вијенцу исходиште народа Црне Горе, а Црна Гора
је постала колијевка збјега у планине након Косовске битке. Црна Гора је
са Косовом везана завјетом да се врати изгубљено царство, да буде искра
слободе и васкрсења срб-ства. Горским вијенцем Његош је исказао дубо-
ку оданост духу српског народа, његовој трагичној величини и несаломи-
вој снази. То су примјећивали добри познаваоци Његошевог дјела; да по-
менемо само неке. Према Јовану Цвијићу, Његош је:
„с највећом снагом изразио унутрашње стихијске силе српског

народа [...] (Он је) највећи песник срца и мисли целог српског
народа: јер је покрајинска искуства издигао на највећу висину,
задахнувши их општим народним осећањима и тежњама и дубо-
ким мислима о људској природи и васељени. Ниједан наш песник
није у приснијој вези са својом средином од Његоша” (Цвијић,
1999),
а Мишел Обен, у вези са овим слојем у Горском вијенцу каже:
„Историјска свест кола, црногорских главара, владике Дани-

ла, само је српска. У спеву нема никакве алузије на прошлост
којег другог народа.
Црногорци у Горском вијенцу виде своје претке у Србима це-
лог средњовековног краљевства” (Обен 2013, стр. 280).
Српско осјећање и косовски завјет код Његоша сјајно је осјећао и изра-

зио и краљ Никола, у говору на прослави стогодишњице Његошевог
рођења:
„Као лав из грмена, из давно умрле, из давно претуљене

вулканске котлине његушке, излетио је Мој стриц Раде да срп-
ски свијет поткријепи у његовим идеалима и дужности за извр-
шење великог народног задатка. У душу му је вјеру улијевао, за
успјех сабљу му је оштрио, а пјесмом га је загријевао.
Наш му се добри српски народ дивно одазвао.
24 У борби за национално ослобођење, како кажу стихови Горског вијенца, нема компро-
миса: у питању је слобода или ропство (То је бити једно или друго [ГВ 635]; Срб и Тур-
чин не слаже се нигда / Но ће прије море ослачити! [ГВ 1830–1831]).
472
Косово, рану његовог великог срца, му је излијечио, јер у да-

не стогодишњице од његова рођења тај му је народ Косово осве-
тио.
Један духом велики народ није се могао љепше одужити духу
највећег српског генија” (Глас Црногорца 1913, стр. 3).
Његош је Горским вијенцем на непоновљив начин посвједочио и овјен-
чао косовски мит и косовски завјет као српско „бити једно или друго” – за
чије је испуњење у Горском вијенцу запалио извиискру у српској Црној
Гори.
Aндрић, И. (1996). Његош као трагични јунак косовске мисли. Подгорица: Ок-
тоих.
Бошковић, Р. (2007). Упоредна граматика словенких језика. Београд: Чигоја
штампа.
Велимировић, Н. (1995). Религија Његошева. Подгорица: Октоих.
Глас Црногорца, (1913). Лист за политику и књижевност. Година XLII, Цетиње,
9. новембар, бр. 52.
Гој, Е.Д., (1999). Сабља и пјесма. Подгорица: Октоих.
Деретић, Ј. (1999). Композиција Горског вијенца. Подгорица: Октоих.
Драгићевић, Р. (2010). Лексикологија српског језика. Београд: Завод за уџбени-
ке и наставна средства.
Караџић, В. (1852). Српски рјечник. Истолкован њемачкијем и латинскијем
ријечима. Саставио и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, у Бечу.
Ковачевић, М. (1996). Суштаствено и мимогредно у лингвистици. Подгорица :
УНИРЕКС.
Керкез, Д. (2007). Концепт „грех” као део језичке слике света код Срба и Руса,
У: Српски језик и друштвена кретања, Зборник радова са научног скупа
одржаног на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу (31. X – 01.
XI 2006, стр. 309–316). Крагујевац: ФИЛУМ.
Kristal, D. (1987). Kembrička enciklopedija jezika. Beograd: Nolit.
Kristal, D. (1998). Enciklopedijski rečnik moderne lingvistike (Drugo izdanje). Beo-
grad: Nolit.
Кобозева (2007). Лингвистическая семантика, Московский государствнный
университет им. М. В. Ломоносова, Москва.
Маројевић, Р. (2005). Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Критичко из-
дање — Текстологија. (Редакција и коментар Радмило Маројевић). Подго-
рица: ЦИД.
473
Миловић, Ј. (1985). Петар 2 Петровић Његош у свом времену. Подгорица: Цр-

ногорска академија наука и умјетности, НИО Универзитетска ријеч.
Обен, М. (2013). Горски вијенац, Књига о Његошу (избор Мило Ломпар). Бео-
град: Српска књижевна задруга.
Пејановић, А. (2007). „Етнокултурни концепт Косово”. У: Слово, година IV, број
15/16.
Пејановић, А. (2008). „Етнокултурни концепт род”. У: Слово (стр. 181–187),
год. IX, број 19/20.
Пејановић, А. (2010). Фразеологија Горског вијенца, Црногорска академије на-
ука и умјетности. Његошев институт. Монографије и студије. Књига 7,
Подгорица.
Поповић, М. (1999). Боник цетињски. Подгорица: Октоих.
Поповић, П. (1999). О Горском вијенцу. Подгорица: Октоих.
Речник српскохрватског књижевног језика Књига 1, (1967). Нови Сад: Матица
српска – Матица хрватска.
Речник Његошева језика. (ур. Михаило Стевановић). (1983). Београд – Тито-
град – Цетиње.
Стриковић, Ј. (1995). „Архетипски ниво ког Његоша”. У: Петар II Петровић
Његош, Личност, дјело и вријеме (12). Подгорица: ЦАНУ, САНУ.
Цвијић, Ј. (1999). Српски књижевни гласник, 1925, Књ. 16, бр. 7, 4б1. Подго-
рица: Октоих.
Целокупна дела Петра II Петровића Његоша (Књига трећа). (1975). Редак-
цијски одбор: Н. Банашевић, Р. Бошковић, Р. Ллаић, В. Латковић, П. Пе-
тровић, М. Стевановић.
Петровић, П. II Његош. (1967). Горски вијенац. Луча Микрокозма. Београд:
Просвета, Обод Цетиње.
474
JELICA D. STOJANOVIĆ
THE USE OF LEXICAL UNITS KOSOVO,

MONTENEGRO AND SERB(IA) IN THE
MOUNTAIN WREATH
– A Linguistic and Culturological Approach
This paper aims at analyzing the linguistic and culturological aspect of the
use of lexical units (and their derivatives) Kosovo, Montenegro and Serb(ia)
in The Mountain Wreath. This kind of analysis entails two spheres, syntag-
matic and paradigmatic: within the text and in the context (the two aspects
are intertwined they are derived from one another, and are therefore condi-
tioned by each other). One of the goals of this paper is to analyze the semantic
realization of these lexical items in the text (a semantic connection in the re-
alizational linear sequence): lexical congruence and lexical relations, combi-
nations with other lexemes; semantic positions and realizations, whether it is
a question of primary or derived meaning. Another important part of the pa-
per is devoted to the connection between lexemes and realities, projections of
realities in the spiritual sphere, the ethnocultural context, fitting into the
broader semantic structure, the socio-cultural milieu in the spatial and tem-
poral plane of time in The Mountain Wreath.
KEY WORDS: Montenegro, Kosovo, Serbia, lexemes, linguistic aspect, cultu-
rological aspect.
475
821.163.41.09 Селимовић М.
ЈОВАН М. ДЕЛИЋ1
ОДНОС МЕШЕ СЕЛИМОВИЋА

ПРЕМА ЊЕГОШУ
САЖЕТАК . Овај рад се, највећим својим дијелом, ослања на Селимовићеву књигу
За и против Вука у којој су, готово систематично, изложени и Селимовићеви ста-
вови о Његошу. Зато би се ова Селимовићева аутопоетичка књига могла, са до-
брим разлозима, звати – За Његоша. Његош је, за Мешу Селимовића, несумњива
и јединствена књижевна вриједност и један од његових кључних оријентира у
традицији.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Традиција, поријекло, књижевна припадност, идентитет, језик,
мисаоност, отвореност, недогматичност, вриједност.
Вријеме у којем славимо двјестагодишњицу Његошевог рођења није на-

клоњено ни Његошу ни Меши Селимовићу. Његош је пјесник слободе и
борбе као космичког начела; пјесник свјетлости који је сматрао људском
дужношћу најсветијом – „тирјанству стати ногом за врат”. У идеолошким
припремама међунационалних сукоба и разарања Југославије, а потом у
разарању српских земаља и веза међу њима, Његош је не само оклеветан,
већ и анатемисан као непријатељ босанских муслимана и проглашаван чак
и за геноцидног пјесника, прогањан из школске лектире, уџбеника и чи-
1 lidijab@ptt.rs
477
танки. Меша Селимовић је, непристајањем на теорију „босанског духа” и

недвосмисленим опредјељењем за српску књижевност и културу, био и
остао сметња муслиманском културном и политичком сепаратизму и сва-
коврсном разарању и диобама.
За нас је управо тај моменат занимљив: испитати како се неко ко је не-
сумњиво велики писац XX вијека, ко изузетно поштује своје ближе и даље
претке, ко је из угледне муслиманске породице, а припада српској књи-
жевности не само по свом личном избору – како се тај Нетко односи према
Његошу и Његошевом језику. Утолико прије што се Селимовић о Његошу
није морао прецизно одређивати: модерни романсијер је тај комплекс пи-
тања могао елегантно заобићи и трајно заобилазити. А Селимовић се
управо веома прецизно одредио према Вуку и Његошу. Зашто и како?
Зато што се без одређења према Вуку и Његошу тешко може одредити
сопствени духовни идентитет. Зато што то одређење подразумијева одго-
вор на најопштија, али и на лична аутопоетичка питања. Зато што је пи-
тање језика за Селимовића основно питање.
За нашу тему је од посебног значаја Селимовићева свијест о породич-
ном поријеклу и начин размишљања о том питању. То питање поставља се
у свој својој озбиљности, без идеолошких и религијских предрасуда, сa ам-
бицијом да се његовим разматрањем дође до начелних закључака од ширег,
општијег значаја. Зато су Селимовићева размишљања за свако поштова-
ње, јер су доследна и храбра; јер се суочавају са идеологизованом и дог-
матском свијешћу, и ризикују тешке сукобе са неистомишљеницима. До
тих сукоба је и дошло. Меша Селимовић платио је жесток данак својим
увјерењима и свом припадништву српској књижевности и култури.
Селимовићево казивање о породичном поријеклу има, или барем може
имати, општије значење. Оно га, уз јасно опредјељење, више пута недво-
смислено експлицитно исказано, нераскидиво везује за српску нацију,
књижевност и културу. „Селимовићи су поријеклом из Врањске, на грани-
ци Херцеговине и Црне Горе, од дробњачкога братства Вујовића.” Ближи
пишчеви преци су из Билеће, а отац му је рођен у Високом, кад се породи-
ца „покренула према својим посједима на сјевероистоку Босне”. Далеки
Селимовићев предак, Вујовић из Врањске, окупио је својих девет синова
на породични договор, према којем двојица браће треба да пређу у ислам и
тако заштите и себе, и седморицу хришћана. Од те двојице исламизираних
Вујовића потекли су Селимовићи и Овчине. Они су генерацијама штитили
хришћанске рођаке, све док се „некадашња жеља да се помогне рођацима”
није претворила „у црну мржњу”. „Није прошло ни двјеста година, а Се-
лимовићи и Вујовићи нису више знали да су исте крви, а можда су настоја-
ли да то што пре забораве и сакрију.”
478
Јован М. Делић – Однос Меше Селимовића према Његошу
Говорећи о својој породици и њеном поријеклу, Селимовић говори о ис-

торијској драми босанско-херцеговачких муслимана, која се одвијала сто-
љећима, од продора ислама у Европу; о драми која га је, очевидно, дуго за-
окупљала, а коју је, у роману Дервиш и смрт, Хасан лапидарно изразио:
„Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. До

јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо
постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути.
Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као
рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, а нема више
тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велики да га
земља упија. С нејасним осјећањем стида због поријекла, и кри-
вице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, зато задржа-
вамо вријеме у страху од ма каквoг рјешења.”
Писац вели да је ову Хасанову мисао давно написао, прије романа Дер-
виш и смрт, а јавила се поново, „откако се у Босни јавила тежња за попу-
њавање историјских и културолошких празнина”, као и „тражење богу-
милског коријена у књижевним дјелима као аутохтоног извора босанског
духа, и идеализовање 1878. године” као времена босанског муслиманског
јунаштва – што је, по Селимовићу, истина – и „народноослободилачких
покрета, што није могло да буде”. И ту Селимовић изражава своје недво-
смислено неслагање с теоретичарима „босанског духа”, „јер богумилство
није ни изворно босанска појава нити се само у Босни задржало, и исто је
толико увезено колико и ма која идеологија настала на туђем тлу. Мани-
хејска хришћанска јерес, која се раширила од Истока, преко Бугарске,
Босне, Италије до Јужне Француске, под именом богумила, патарена итд.
није по духу искључиво наша”, вели Селимовић поентирајући питањем:
„Зашто би се интернационална идеологија проглашавала и сматрала ис-
кључиво нашом?”
Велики писац се једнако супротставља митизацији и историјском фал-
сификовању 1878. године; то је такође „чежња за успостављањем оскудне
историје”. Селимовић не пориче муслиманску борбу против аустроугарске
окупације, напротив:
„Муслимани су се заиста борили против аустроугарске окупа-

ције, али та борба није ослободилачка, она је величанствена, али
очајничка, трагична, безизгледна, унапред изгубљена. Они су се
борили против извјесних фантома, против давног историјског
удеса који их је религијом везао за окупаторе, одвојивши их од
њега свим осталим, и од раје, своје браће по крви.”
479
Трагање за хришћанским прецима, свијест о сопственом поријеклу и

истицање историјске истине, уз супротстављање тада актуелним фалси-
фикатима, довели су Мешу Селимовића у сукоб са новом муслиманском
идеологијом који ће се завршити пишчевим одласком из Сарајева (1973),
његовим фактичким прогоном. У вријеме када се истицање хришћанског
поријекла узимало за смртни гријех, Селимовић је то сматрао поштовањем
историјске истине и важним дијелом свога идентитета:
„У име чега затварати очи пред истином? Тиме се ништа не

мијења, као што се никаква љага не баца на босанско-херцего-
вачке муслимане ако се укаже на њихово поријекло.”
Селимовићева позиција је била кристално јасна и чиста: поштовати свој

завичај, и своје блиске претке муслиманске вјероисповијести; али знати и
своје хришћанско поријекло, као дио личног и колективног идентитета.
Припадност српској нацији и култури јесте нешто најприродније, и није
само ствар личног избора, већ језика, поријекла, традиције, система ври-
једности. То није ствар произвољности, личног хира и тренутне политичке
опције, већ супротстављање сваком партикуларизму и сепаратизму у кул-
тури. Отуда Селимовићева недвосмислена блискост са Гаврилом Стефано-
вићем Венцловићем, Савом Мркаљем, Симом Милутиновићем Сарајлијом,
Вуком Стефановићем Караџићем и, нарочито, са Његошем; са српском на-
родном поезијом и муслиманским баладама као њеним неодвојивим дије-
лом. Алтернатива је Селимовићу неприхватљива: сумњив, колебљиви
идентитет, који се мијења према политичким приликама и опцијама, неси-
гурна оријентација међу вриједностима, вјечна супротстављеност бившем
себи, свом хришћанском поријеклу које се жели прикрити и заборавити,
својој браћи по крви и језику… проблематична традиција коју је тешко ко-
херентно успоставити.
Вишеструко је занимљив Селимовићев разговор са Абдулахом Шкаљи-
ћем, „чланом Улема-меџлиса и оријенталистом, познатим писцем Ријечни-
ка турцизама. Био је то добар и племенит човјек, „образован, деликатан,
толерантан”, према коме је велики писац гајио особито поштовање, и кога
је заштитио „од ружних инсинуација” послије штампања његових Турци-
зама, преузевши на себе сву одговорност. Разговор је вођен поводом рома-
на Дервиш и смрт. Шкаљић је тада рекао писцу „неколико интелигент-
них и битних ствари” о роману, ставивши само примједбу на ријеч
отпадништво, употребњену за муслимане, која „звучи незгодно”. Сели-
мовићев одговор је био недвосмислен:
480
„Мислим да је ријеч тачна: отпадник, конвертит, човјек који

је промијенио вјеру. Били смо хришћани, па смо оставили стару
вјеру и узели нову, окупаторову. Зар то није отпадништво?”
Селимовић није попустио ни пред теолошким аргументима да – са ста-
новишта вјерника муслимана – „узимање ислама није отпадништво већ
прави пут и права вјера”; пишчево становиште било је историјско и кул-
турноисторијско, а не неко надметање у вјери. Свако је остао при своме:
„Растали смо се као пријатељи, али нисам успио да нађем по-
годнију ријеч.”
Човјек таквог идентитета, таквих историјских и културноисторијских
погледа, није могао имати ни најмањег проблема са Његошем: Његош је,
за Селимовића, био сам врх леденог бријега српског мисаоног пјесништва;
један од главних оријентира у језику и у поезији; лични узор.
Одговарајући на његошевско питање: шта је човјек? – Селимовић изра-
зито недогматично и веома пријемчиво гледа на утицаје других писаца, и
на укрштање личног дара са тим најразнороднијим утицајима који долазе
из човјековог напора да удвоји „макар дио богатства традиције народа и
човечанства”. И утицаји и традиција схваћени су ту веома широко, свјет-
ски – са свијешћу о људској, о својој ограничености, а поводом сумирања
резултата и неостварених жеља:
„Али човјек није оно што би желио да буде, већ оно што од ње-
га може да буде колико му омогућава његов лични дар и напор да
усвоји макар дио богатства традиције народа и човјечанства.”
(Подвукао Ј. Д.)
То укрштање личнога дара и усвојене традиције, уз индивидуални на-
пор, јесте оно што формира писца. Зна добро Селимовић да је цјелокупну
традицију „народа и човјечанства” немогуће усвојити, а дјелотворно је са-
мо усвојена, изабрана традиција, како национална, тако и „традиција
човјечанства”. Велики писац искључује сваку ускогрудост и секташтво,
уздижући се изнад ситуације времена у којем говори; он говори са стано-
вишта вјечности.
Тој усвојеној, изабраној традицији – њеном националном огранку –
припадају муслиманска балада и Његош, односно њихов језик и израз. Се-
лимовић је цијелог свог вијека трагао за језиком способним да изрази ап-
стракцију и да сублимише интелектуални и емотивни израз. Том трагању
је посветио књигу За и против Вука. Највише је, у том погледу, вели, на-
учио од муслиманске народне баладе и Његоша:
481
„Најсублимнији израз цјелокупне наше народне поезије а

можда и нашег језика уопште, налази се у балади Омер и Мери-
ма:
Ђул мирише, мила моја мајко,
Чини ми се Омерова душа
а најмисаонији код Његоша:
Што је човјек, а мора бит човјек!
Тварца једна да је земља вара.”
Његош је – то се нарочито јасно види из књиге За и против Вука – је-
дан од Селимовићевих стубова традиције, и то онај најидеалнији; узор и
оријентир, нарочито на плану трагања за мисаоним и апстрактним изра-
зом. Селимовића је фасцинирао пјесник који је умео обухватити и небо и
земљу.
Селимовићева књига За и против Вука није никаква антивуковска по-
буна – Селимовић је „вуковац” и у погледу језичког јединства, и по схва-
тању неопходности језичке реформе као превладавања језичке диглосије –
већ израз незадовољства могућностима и перспективама „народног” или
„вуковског” језика да се изразе „умозрителне мисли” и емотивни преливи,
да се искаже философско и апстрактно; али и оно ирационално, с једне
стране, и жеље, па и културне потребе, с друге: он доводи у питање митске
представе о неспособностима Вукових противника, и о Вуку као апсолут-
ном почетку свега новога у нашем језику, односно нашој књижевности и
култури. То је већ податак о Селимовићу као писцу: њега превасходно за-
нима унутарњи свијет његових јунака, њихове патње, љубави и колебања,
њихова унутарња противурјечја и расколи, ирационална стања побуне и
нагона, мисаони узлети и погледи на свијет, сукоби са собом и са свијетом,
заноси у вјери и побуне против догме, љубави и мржње, страхови и на-
дања, тренуци храбрости и моменти кукавичлука, њихови подвизи и из-
даје. Селимовићеви јунаци, нарочито у Дервишу и смрти, изузетно су
сложени и амбивалентни, далеко од сваке једносмерности, динамички кон-
ципирани – дочарани у развоју и промјенама – непредвидиви. Писцу је
неопходан изнијансиран, богат и изграђен језик да сву ту сложеност књи-
жевног јунака искаже и дочара. Отуда његова захтјевност по питању јези-
ка, али и свијест о томе да рецепта за лични пјеснички језик нема: да се он
мора најпре „пронаћи”, изумјети, створити, и да ће се знати шта се тражи
тек када се нађе.
Селимовићеви језичко-стилски идеали подударају се с примједбама које
су Вуку упућивали његови нимало наивни, већ врло образовани и угледни
482
противници, те ће се наш писац заложити за спирање мрља са свих њих, и

за хладније и разумније објашњење књижевноисторијског и језичкоисто-
ријског процеса, не умањујући притом значај Вука Стефановића Караџи-
ћа. Вук је, као побједник у језичком рату, бацио у сјенку све своје претече
и претходнике, а на противнике његове пала је не само тешка сјенка исто-
ријског пораза, већ и незаслужена срамота незнања, неразумијевања, ду-
ховне биједе и свакојаке скудоумности. А то бијаху врло образовани, па и
мудри људи свога доба. С друге стране, радикални „вуковци” и Вукови
разноврсни сљедбеници сужавали су и редуковали Вуков језички конти-
нуитет на „фолклорни академизам”, ригидно, па и догматски присту-
пајући Вуковом духу, и скучавајући иначе изворно веома отворено схва-
тање језика и његовога развоја. Вуков превод Новога завјета најречитији
је и најилустративнији примјер Вукове језичке отворености.
Прво, није све почело са Вуком: ни народни језик, ни правопис, ни Аде-
лунгово правило „Пиши као што говориш”. Већ је у првим деценијама
XVIII вијека – сто година прије Вука – писао и бесједио Гаврил Стефано-
вић Венцловић ванредно лијепим и чистим народним језиком. То је не-
сумњив знак и израз потребе за што је могуће јаснијом и разумљивијом ко-
муникацијом свештеника с народом на народном језику. То је наговјештај
оне демократизације језика која ће доћи са Вуком. А тај је језик, уз то, био
лексички изузетно богат баш у сферама гдје је Вуков био скроман – рели-
гијској, интелектуалној, емотивној – па је Гаврил Стефановић Венцловић
био неко ко је Селимовића уистину опчинио. Он ће бити прво име у Сели-
мовићевој изабраној језичкој традицији. Но, та је тенденција била поти-
снута снажним рускословенским таласом средином XVIII вијека, који је
везивао Србе за Русију као вид борбе против унијаћења и губљења вјер-
ског и националног идентитета.
Селимовић с разлогом истиче Саву Мркаља као Вуковог претечу: он се
залагао за фонетски правопис и лансирао правило „Пиши као што гово-
риш”. Био је противник непотребних писмена („танког” и „дебелог јер”),
и својим лингвистичким даром стекао је наклоност и комплименте Јернеја
Копитара. Основно начело и најважнији циљ језика јесте, по Мркаљу, нај-
већа могућа разумљивост; а то значи да се ваља ослањати на народни је-
зик, јер славјански и латински нијесу били у функцији разумљивости. Док
су гласови усмјерени на слух, писмена су на вид, па треба имати онолико
писмена колико има гласова. Мркаљ је стварни идејни творац поједноста-
вљене азбуке и фонетског правописа. Али он није имао психичке снаге да
се избори за своје идеје; имаће је Вук, па ће се и Мркаљеве идеје приписи-
вати Вуку. Оне су преко Вука и оживјеле.
483
Вук је био одличан познавалац народног језика, а када га је Копитар

охрабрио и усмјерио да у том правцу треба вршити језичку реформу, по-
стао је у својим намјерама незадржив. Словенске ријечи, мислио је, треба
посрбљавати „да не стоје као јунад између оваца”; али се у његовој лекси-
ци и даље могу наћи славјанизми. Уски језички народњачки пуританизам
држао га је веома кратко – а кад буде радио на преводу Новога завјета,
показаће и ширину и толеранцију, и прагматичан однос према језичкој
традицији; оставиће свој језички концепт отвореним за све што се у језич-
кој пракси покаже потребним. Он ће преузети Мркаљеве идеје народног
језика и фонетског правописа, и оствариће их захваљујући својој огромној
енергији; не зове га Андрић случајно учитељем енергије.
Ослободивши се временом уских видика, непрестано се самообразујући,
ослободивши се зависности од самовоље властодржаца и било каквог обзи-
ра према сународницима „више класе” које је сматрао одрођенима, избо-
ривши широко поље стваралачке слободе, а по природи рођени дипломата
и лукав човјек, Вук је слиједио своја начела и свој ум: „Кога се бојите кад
вам ум каже да онако треба” – опомиње он психички инфериорнијег Му-
шицког. Постао је слободан човјек који слободно мисли и прати европске
идеје. Човјек устаничке психологије, превратничких амбиција и јасног
концепта, постао је незадржив у својој борби за српски језик и правопис,
и није презао ни од кога и ни од чега напредујући према побједи. За њега
на том путу није било сметњи ауторитета: није то био ни Доситеј, коме је
порицао позицију родоначелника нове српске књижевности, ни Мушицки,
ни Милован Видаковић, ни Јован Хаџић (Милош Светић), ни митрополит
Стратимировић. Вук ће их, доиста, све поразити. Све су то били најобра-
зованији и високо позиционирани људи свога времена, али Вук је прези-
рао образовање туђих школа, однарођеност, односно неукоријењеност у
народу и народном језику.
Селимовићу је посебно занимљива Вукова супериорност над Мушицким
– према Скерлићу, најобразованијем писцу свога времена, који је знао
грчки, латински, њемачки, француски, енглески, италијански и руски, по-
сједовао богату филозофску и књижевну библиотеку с великим дјелима из
класичне и модерних књижевности: њемачке, руске, енглеске, француске
и италијанске. Ево како Селимовић види суштину спора између Вука и
Мушицког – имајући велико разумијевање и наклоност за аргументе Му-
шицког:
„Разликујући, уосталом с правом, ,внешње’ и ,внутрење’ бо-
гатство језика, сматрао је (Мушицки – Ј. Д.) да се внешње,
спољашње богатство језика састоји у речима које означавају
вањски свет, а внутрење, унутрашње богатство је у речима за
484
апстрактне појмове, за умозрителне мисли. Сиромаштво народ-

ног језика у речима за умозрителне мисли основна је препрека
да песник изрази сложеније умозрителне и филозофске идеје.
Како да се тај недостатак реши? Одакле да се узму речи за вну-
трење појмове? Из славјанског језика, који је богат тим речима,
као и стварањем нових речи у духу српског језика, што је посао
и задатак књижевника.
Ето, то је суштина спора између Вука и Мушицког, суштина
и осталих отпора, то је капитални проблем нашег језика уопште.
Наш језик је стварно сиромашан речима за умозрителне мисли,
и било би добро да се тај недостатак могао некако решити.”
То је оно што мучи Селимовића и као писца, и као језикословца – то
„унутрашње” сиромаштво нашег народног језика за „умозрителне мисли”
и емотивне преливе. Вук је побиједио, али је проблем остао. А тај проблем
је пишчева мука, и он је непрестано истиче и кроз књигу лајтмотивски по-
навља. Зато се нећемо овдје подробно бавити Селимовићевим интерпрета-
цијама Вукових полемика с Видаковићем и Хаџићем, па ни са самим Му-
шицким. То је мање-више описано. Колико год Селимовић истицао врлине
Вукових опонената, толико је и фасциниран Вуковом стратегијом, поле-
мичком вјештином, борбом и побједом – а особито Вуковим погледом
усмјереним у будућност. Хаџић је о језику доста знао (Селимовић истиче
Хаџићево нијансирање односа ствар – мисао – ријеч), али је, у својим нај-
срећнијим тренуцима, „ронио на дно воде која је стајала”, док је Вук „пли-
вао живом матицом историје”. Цитираћемо само закључни пасус пете гла-
ве Селимовићеве студије; главе посвећене Вуковим опонентима:
„Не, Вукови противници нису били незналице ни дилетанти,
ни идиоти, већ учени и способни људи. Онемогућили су их вре-
ме, националноослободилачки покрет народа, анахроничност
њихова језика и литературе, и динамична снага Вукова. Вук им
је скратио век и постао родоначелник новије српске књижевно-
сти, писане на народном језику и у народном духу.”
Побједа, међутим није ријешила проблем који је заоштрио управо Му-
шицки, а који се најдиректније тиче Селимовића. Због тога проблема Се-
лимовић и пише књигу; због свог романа Дервиш и смрт.
Вјеровање да ће урбанизација нашега језика отклонити наше стил-
ско-изражајне недостатке, и превазићи ограничења народног, сељачког
језика, у основи је погрешна. Урбанизацијом се језик обогаћује, али само
онај његов слој што га Мушицки зове спољашњим; урбанизација само те
границе прокрчује, али је немоћна што се тиче унутрашњег. Винаверово
485
незадовољство Вуком и позивање на Византију није, за Селимовића, рје-

шење – иако је, на плану пјесништва, то уродило неслућеним и сјајним
плодовима, додајемо ми. Винаверова оптужба Вука да је прекинуо језички
континуитет такође не стоји: континуитет је давно већ прекинут, много
прије Вука; не треба њега оптуживати за хировите скокове историје.
Биће да је проблем у самом језику, и то – вели Селимовић – осећа већ
Вук:
„Простонародни језик, језик села, далеко од ,градова’, није
довољан данашњој књижевности. Али он није био довољан ни
савременицима Вуковим. Не само Његошу који је, у тежњи да
мишљу обухвати небо и земљу, тражио сва језичка средства што
му их је пружао сав језик до њега, већ ни Бранку. Није био до-
вољан чак ни самоме Вуку.”
Вук је – вели Селимовић – „паметно и широкогрудо” реформисао своју
реформу богатећи језик. Али Селимовићу је – већ се то из навода види –
ближи Његош с амбицијом да мишљу и језиком, односно стиховима, обух-
вати небо и земљу, и да отвори свој језик према свему што се из традиције
нуди као живо и експресивно. Вуков језик је богатство од овога свијета,
Његошев – од оба свијета. Вуков Српски рјечник је, више него било које
друго дјело, одговарало „потребама историјског тренутка”; то је дјело
утицало „на цјелокупни народни развитак” и преко њега је Вук постао
„национална институција”. Он је новој књижевности дао „дух свога Рјеч-
ника, своју бунтовну сељачку оријентацију из времена устанка, конкрет-
ност мишљења, везаност за видљиви свет, одсуство жеље и смисла за еле-
вацију, за снове и за тајанство. Дао јој је антејску снагу, али је није
пуштао да сувише високо лети. Можда зато у ХIX веку постоји низ добрих
писаца, али само један Његош.”
Вуков језик је „антејски”, земаљски, овострани; Његошев земаљски и
небески, овострани и онострани, који обухвата видљиво и невидљиво.
Много је добрих писаца, Његош је један.
Тако мисли Меша Селимовић!
Селимовић инсистира на другој језичкој оријентацији у нашој језичкој
и књижевној традицији од Вукове „народне и народске”, а њу су „пред-
стављали Гаврил Стефановић Венцловић, Сима Милутиновић Сарајлија и
Петар Петровић Његош”. (Овде би вероватно требало узети у обзир неке
народне песме, косовски циклус пре свега, и неке муслиманске баладе.) На
почетку те традицијске линије је „чудесни Венцловић”, који је показао „да
се на нашем језику могла изразити ова мудро стишана, метафизична,
унутра окренута и изнутра осветљена поезија”, поезија самога Венцло-
486
вића. У њему, а не у Византији, Селимовић види оно што је попут Винаве-

ра тражио као противтежу Вуку:
„Зар то није оно чудо и корен које је тражио Винавер, и други с
њим?”
Венцловића су створили – мисли Селимовић, ослањајући се на Милора-
да Павића – дуга традиција славено-српске школе и њен интерес за духов-
не теме, традиционална поезија невезанога слога, живе везе са савреме-
ном светском поезијом, и „одлично познавање народног језика”.
Венцловићев језик био је способан за оно чему је Селимовић тежио – да
изражава духовност, мисаоне и емотивне нијансе, „да ствара и изражава
апстракцију”; Венцловићев језик је већ посједовао оно „унутарње богат-
ство” за којим је чезнуо и Мушицки, не налазећи га у Вука. Венцловић је
остао нештампан, у тами времена, и „остварени високи домет на искуству
векова постао је мртво благо” које се тек у другој половини XX вијека
појављује као „величанствена ископина”. То дјело је, историјским окол-
ностима, било лишено своје историјске линије, зрачења и утицаја.
Сарајлијин и Његошев језик су, по Селимовићу, много ближи Венцло-
вићу него Вуку. Њихов језик је, међутим, остао прилично издвојен, уса-
мљен, изван општих токова наше књижевности и културе, „без утицаја
који заслужује”. Мисаоност и тајновитост су у том језику, а то је Селимо-
вићев идеал:
„То је језик мисли, тражење смисла изван обично познатог,
копање по вечним тајнама живота и смрти, тајнама бића људ-
ског, његова места, суштине и сврхе.”
Селимовић проналази сродне пјесничке слике код Венцловића и Сарај-
лије, објашњавајући сродност заједничком традицијом. Уосталом, тако се
може објаснити и слика Турака који су навалили као скакавци код
Константина Филозофа и код Његоша, на шта је још указао Андра Га-
вриловић.
Његошев језик јест народни, али, по Селимовићу, није вуковски; шта-
више, битно је другачији од Вуковог:
„То је друга тежња, други мисаони процес, друкчија лексика,
други и друкчији стил. Карактеристично је да прва Његошева
реч у Горском вијенцу, посвета, не постоји у Вуковом Рјечнику.
Ни друге после ње: прах (у пренесеном значењу), вијек, горди-
ти се, ни многе друге (жртва, ужас, сваколик, бич тиранах,
страва земна, варварске ланце, сталне (челичне) груди, траги-
чески конац, итд.).”
487
Његошев десетерац је сасвим другачији од Вуковога, односно народно-

га; лексика ни синтакса нијесу вуковске, а поготово не „филозофски моме-
нат дубоког смисла, свемирског опсега”. Главни су јунаци Његошеви –
владика Данило и игуман Стефан – у „царству духовах”:
„Тај нагон мисли, тај напор да речи прошире своје распоне,
да обухвате небо и земљу и човека разапетог међу њима, то је
поетска снага Његошева, али и једно поетско хтење, песнички
пут. Код Његоша ћемо се сусрести са обогаћеним, измењеним,
стилизованим, на виши мисаони ниво дигнутим народним јези-
ком, оспособљеним за медитацију, за садржајан симбол, за уни-
верзални смисао. Од свега је можда највредније да је основа Ње-
гошева језика и мисли у стварном животу.”
Сарајлија и Његош су у нашем језику остали „без следбеника”, али то
није Вукова кривица. Прије ће бити Вукова заслуга што је његов широко
постављен концепт језика омогућио да се и Сарајлија и Његош у тај језик
интегришу као врхунске вриједности. И да се српски језик тако развија да
се „остварује дуго жељена могућност исказивања умозрителних мисли и
савремене осећајности”.
Селимовићево „рвање с језиком” одвијало се и на историјском, и на тео-
ријском, али и на прагматичном плану – односно у свакодневном књижев-
ном раду, нарочито паралелно са „рвањем с романом”. Припреме за велики
роман текле су преко овладавања формом романа и преко овладавања је-
зиком. Књига За и против Вука то убједљиво свједочи. Селимовић је ус-
поставио традицијски низ од Гаврила Стефановића Венцловића, преко ко-
совских циклуса и муслиманских балада, Симе Милутиновића Сарајлије и
Његоша, до себе самога. Књига За и против Вука јесте утемељивање у
изабрану српску језичку традицију. Њен значај за нас је превасходно ау-
топоетички.
488
JOVAN M. DELIĆ
Belgrade, Serbia
MEŠA SELIMOVIĆ’S ATTITUDE TO NJEGOŠ
In an ambitiously written book entitled Vuk – pro et contra Meša Selimović

presents his views on language, Vuk Karadžić’s reform and debates surrounding it,
the benefits and importance of that reform, but also its scope and limitations.
Selimović is closer to the linguistic line that he draws from Gavrilo Stefanović Ven-
clović through Sima Milutinović Sarajlija and Njegoš, to the most important writers
of the 20th century. It is a specific selection from tradition and self-poetic disclosure of
his own linguistic ideals.
Language should be able to express reflective and metaphysical zest, religious fer-
vour, dreams and fantasy, the abstract and the invisible, emotions and man’s inner
life, man’s entire spiritual multifacetedness.
That is why Njegoš was Selimović’s ideal: he was the only one to encapsulate the
heaven and the earth. Therefore Selimović said that “there are many good writers in
the 19th century, but Njegoš is unique.”
KEY WORDS: tradition, language, Vuk’s reform, emotion, thoughtfulness, the philo-
sophical, the metaphysical, the abstract, the invisible, the mysterious.
489
82.09:1
КИРИЛО БОЈОВИЋ1
Богословија Светог Петра Цетињског
ВЈЕЧНОСТ, ПРОСТОР, КРЕТАЊЕ

И ВРИЈЕМЕ У ВИЗИЈИ ПЕТРА II
ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША
Теолошко-философски и научни поглед
САЖЕТАК . Сваки од тумача Његошевог дјела уносио је у своје тумачење неко

своје знање и свој таленат. Тако ћемо и ми покушати да овим радом погледамо на
Његошево дјело из угла теолошко-философског али и из угла савремених науч-
них дисциплина (природне науке).
Далеко смо од тога да можемо утврдити директну везу Његошевог пјесничког
дјела са савременим теоријама природних наука (математике, физике, итд.).
Ипак, Његош је, као философ природе, размишљао о оним феноменима и појмови-
ма који су основни у тим наукама, као што су: вјечност, вријеме, простор, кре-
тање… Својим излагањем ћемо покушати да покажемо да интуиција великог пјес-
ника дубоко осјећа неке принципе који важе у савременим научним теоријама,
као и то да Његош ниуколико не мистификује те научне принципе, већ да они код
њега задобијају сасвим други, духовни смисао. Покушаћемо да покажемо како је
Његош схватао појмове: вјечност и вријеме, па онда и бесконачност и простор, а
затим мировање и кретање.
И на самом крају да изведемо закључак да је кружно кретање, или ВХОД, било
за Његоша основни принцип у васељени (космосу), али и у духовном простору,
имајући у виду особито побједни ВХОД Спаситеља Господа Исуса Христа (од
„Оца ка нама” и опет „од нас ка Оцу”).
1 svetigora.urednik@gmail.com
491
Надамо се да ће ово излагање бити подједнако занимљиво теолозима и филосо-

фима, као и научницима који се баве природним наукама.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Вјечност, вријеме, простор, кретање, кружно кретање – Вход.
Све нек краче својијем временом,

Кога вјенчах на бесамртије
Тренућ су му в`јеках милиони.
Кораци су моји божествени,
Но ја могу то назват простором.
(Луча)
ВЈЕЧНОСТ И ВРИЈЕМЕ
Овдје је важно уочити Владичину визију времена, која је најближа ли-
тургијском поимању времена. У Српској православној цркви је уобичајен
термин за молитве пред Царским дверима прије проскомидије „узимање
времена”, то јест измољавање од Господа вријемена за служење. С тим тер-
мином можемо повезати и термин „освећење времена”. Дакле, литургијско
вријеме говори о спајању вјечног са временским, о присуству вјечности
у времену, о „ освећењу времена”.
Његошу је било блиско управо такво схватање времена.2 У Цркви се
човјек сједињује са Вјечним, а преко човјека и сва твар. Тако се време сје-
дињује са Вечношћу, временско са Вечним, твар са Творцем.3
Сваки човјек има своје вријеме, даровано му од Бога (које је и повезано
са временом осталих људи), он га по својој слободи освећује или повезује
са свијетом ангела и са Вјечношћу – Богом; или, насупрот томе, обесве-
ћује или троши на бесмислене ствари; отуда и израз „протраћити врије-
2И почињеш да разумијеваш ријечи великог философа, који је рекао да је вријеме „по-
кретна слика вјечности”. Садашњост се може замислити као тачка, или, боље рећи, линија
која нема дебљину, која клизи (плови) по мору вјечности: за њом прошлост, испред ње бу-
дућност. Шта значи та покретна линија садашњости у пучини прошлости и будућности,
ако је посматрамо очима научника? То нам у садашњем систему знања открива теорија
релативитета. Она сједињује појам „временског сада са просторним овдје”. И она учи, да
сваком „просторном овдје”, одговара своје „временско сада”. Она нас учи да нема апсо-
лутног времена, и исто тако да нема ни апсолутног простора, и било каквих положаја у
простору. За апсолутни Дух сви временско-просторни системи се узимају у односу на
њега као на творачки субјекат. У томе се и састоји метафизички коријен принципа релати-
витета. „Онај који Јесте ствара оно што постоји” („Сущее творит существующее”), према
ријечима знаменитог италијанског философа Џиобертија. В. Н. Ильин, Шесть дней
творения, Минск, 2004, стр. 18–19.
3 Јустин преподобни (Поповић), Догматика, књига 3. Београд 1978. стр. 43.
492
Кирило Бојовић – Вјечност, простор, кретање и вријеме…
ме”. Сваком човјеку је дата слобода да творачки одреди свој времен-

ско-просторни комплекс. По својој слободи човјек се може причестити са
Вјечним, или остати у пролазном, оставити своје вријеме бесплодним. Он
може, по својој слободи, и насилно прекратити туђе (убиство) или своје
вријеме (самоубиство); што се и сматра најтежим гријесима.4 Зашто су
то најтежи гријеси? Зато што је то мијешање у Предвјечни Савјет Свете
Тројице, која је сваког човјека и његово вријеме и простор (и сву твар и
њено вријеме и простор) предвидјела прије постања свијета.5 Тај завјет
неће да наруши чак ни Бог; када га архангели Михаил и Гаврил, у току
боја са Сатаном на небу, моле да им оружје учини смртоносним по Сатану
и његову војску, Бог то одбија ријечима:
Нећу – каже – два вјерни војводе,
Завјет свети вјечно нарушити;
Што сам једном вјенча бесмртијем
Смртну косу испитати неће!6
За Његоша, постоји и историјско вријеме, вријеме нације, народа и чо-
вјечанства, али кроз сваки тренутак тог времена преплиће се и бесконач-
но много индивидуалних времена људских душа, која се опет на овај или
онај начин односе и према надвременом ангелском свијету и према Вјеч-
ности и Живомe Богу. „Човјек је умно зрно, бачен у прозрачну бразду
времена, но бесмртност његову сазријевају другога сунце луче.”7 Његош
је превео цијелу Ламартинову Химну ноћи.8 У њој налазимо сличну
идеју, која у Његошевом преводу гласи:
До атома ништа у простору,
А минута само у вјечности.9
Његош ту идеју изражава и са: „Човјек је минута бића, а вјечност ни-
штожности”; и са: „Човјек је трунак којега ток времена једном кроз зраку
непостижним намјеренијем пронесе”; и са: „Човјек је немирни атом, тру-
4 Један, савремени нама, духовник јпричао како је једном (у виђењу) видио душе оних
које је опојао, како се слободно крећу у духовном простору, док су душе самоубица биле
као скамењене, то јест њихово кретање је било заустављено у том моменту самоубиства,
јер нијесу допустиле да се њихово вријеме заврши до краја.
5 Упореди Еф. 1; 4, 5.
6 Његош, Луча, стих 171–174. С. 192.
7 Његошева биљежница. Историјски институт. Обод. Цетиње 1956, 139. Кћи краља
Николе Петровића је уступила Његошеву биљежницу 1956. Историјском институту на

Цетињу.
8 Hymne de la nuit.
9 Atome dans l’immensité, Minute dans l’éternité.
493
нак, занешени из некаква вишег свијета, но ништожношћу заробјен и у

њене вјеси постављен”.10
Другачије речено, да доведемо идеју до краја, вријеме сваког човјека
(па и народа), има своју реалну координату, која се односи на реални
свијет, и има своју имагинарну координату, која се односи на „умопости-
гаемый” свијет, или свијет ангела. Та, дакле, раван, која има реалну и
имагинарну осу, раван је комплексних бројева. Познато је да се раван
бијективно пресликава на сферу С без једне тачке А; ако тој тачки А при-
дружимо бесконачно удаљену тачку равни (која се односи на вјечност, то
јест на Живог Бога) добићемо бијекцију између сфере С и равни којој је
додата бесконачна тачка. Тако се геометријским примјером може описати,
како по Његошу вријеме (живот) човјека, зависи од времена (вјечности
или живота) умних сила или ангела, и од Вјечности Божанства. Бог жи-
ви у Вјечности која се симболички представља бесконачношћу; из ње Лу-
ча или зрака продире кроз сферу и тако опредјељује човјеково вријеме.
Неопходно је усвојити мисао о бесконачној различитости бесконачног, и
по природи и по својствима, од бројева, и при судовима о Богу увијек има-
ти у виду ту различитост, установити је, како не бисмо допали под судове
који превазилазе нашу способност разумијевања, а самим тим и под су-
дове који су у основи неправилни – упозорава Свети Игњатије (Брјанча-
нинов).11 „Бесконачно биће може бити само једно. Бесконачно можемо
посматрати као тачно изображење Бога. На основи математичких закона
Бог се мора посматрати као биће које превазилази сваку могућност де-
финисања, и које нема ништа заједничко са бићима која се могу и требају
изобразити бројевима, а то су духови. По том истом закону, ако је Бог –
биће, тада за сва жива створења већ не можемо да кажемо да су бића, већ
нешто друго.12 Ако су они бића, тада је Бог нешто Друго, бесконачно
више од тога, што се ту назива бићем.”13 Наравно, по својој слободи човјек
(или народ) може да прихвати ту Божанску лучу и тако освети своје врије-
ме и обрете слободу у Богу, а може и да је пренебрегне и тако да остане за-
робљеник пролазности и сујете. Његош нас и позива на непрестани уну-
трашњи подвиг освећивања и усавршавања себе, како се не бисмо само
споља појављивали као добри хришћани и тако добили осуду као горди
10 Његошева биљежница, 137–141.
11 Игнатий святой (Брянчанинов), Слово о смерти, Издательство Свято-Елисаветин-
ского монастыря, Минск 2004, стр. 130, 131.
12 Та идеја се појавила и код древних мислилаца. „Бог није име, него мисао, која је
уграђена у човјечанску природу, о нечему необјашњивом”, рекао је свети мученик Јустин

Философ. Апологија 2, гл. 6.
13 Игнатий святой (Брянчанинов), Слово о смерти, стр. 219, 220.
494
фарисеји; позива нас на непрекидни подвиг покајања и молитве и стица-

ња Духа или Божaнствених Луча Благодати.
ПРОСТОР, КРЕТАЊЕ И ВРИЈЕМЕ

Далеко од тога да можемо потврдити директну везу Његоша са Ајн-
штајновом теоријом релативности, но ипак на неким мјестима очигледно је
да пјесничка интуиција осјећа тај принцип. У својим стиховима пјесник
упоређује брзину кретања ангела са брзином свјетлости, зато што не по-
сједује други начин да опише ту његову брзину. Теорија релативности
нас учи да нема апсолутног времена, као што нема ни апсолутног просто-
ра. Она говори о четвородимензионалном просторно-временском конти-
нууму. У систему који се креће, вријеме ће тећи спорије него у систему
који мирује. И за тијело које се креће брзином свјетлости (с = 300 хиља-
да км у секунди) ВРИЈЕМЕ СЕ ЗАУСТАВЉА И ПРЕЛАЗИ У ВЈЕЧНОСТ. На исти на-
чин и маса тијела расте заједно са брзином и, при брзини која је једнака бр-
зини свјетлости, и маса постаје бесконачна. Зато отац Павле Флоренски
каже: „ На граници Земље и Неба дужина сваког тијела је једнака нули,
маса је бесконачна, а вријеме, посматрано са стране – такође бесконачно.
Другачије речено, тијело губи своју дужину, прелази у вјечност и добија
апсолутну постојаност. Зар то није небеска војска?”14 Развијајући ту
мисао, В. Н. Иљин тврди да је брзина свјетлости услов за претварање
тијела у полу-духовна; оно што је више од те брзине, то је одухотворено,
или – свијет ангела.15 Веома интересантно за нас је и расуђивање А. Ф.
Лосева: „ С друге стране, ако замислимо брзину која је већа од брзине
свјетлости, ми добијамо имагинарну дужину тијела, вријеме које тече
обрнуто и имагинарну масу тијела. Што то значи? То значи да тијело
пропада унутра, у себе; а вријеме протиче у обрнутом смјеру, тј. посље-
дица претходи узроку. Ипак, то није само спољашња замјена мјеста по-
сљедице и узрока у условима једнородног времена и простора. То је дубин-
ска промјена унутар самог узрока, суштинско претварање узрока у
посљедицу, тј. узрок постаје циљ, идеал.”16 Ово, више научно расуђива-
ње, наводи нас да обратимо пажњу на то да Луча и представља на неки
начин пут од посљедице према узроку. И тај узрок свега – Бог – и постаје
циљ. Путовање се врши душом или умом (а мисао је бржа од свјетлости),
који су помогнути благодаћу и ангелима, дакле у дубину!
14 Флоренский протоиерей П. А, Мнимости в геометрии, „Поморье”. Москва, 1922,
стр. 52.
15 Ильин В. Н, исто, стр. 22–23.
16 Лосев А. Ф, Античный космос и современная наука, Москва 1927, стр. 212.
495
Његош тврди да се ангели крећу брже од свјетлости. Иако он њихову

брзину, немајући могућност другог параметра, упоређује управо са брзи-
ном свјетлости:
Како сунце дана облачнога
Када баци с ведрога запада
Своју хитру и пламену стр'елу
На кристалну круну Чамалара,
Тако трену бесамртни ангел
На свијетла и огњена крила
К небу сјајну и трону вишњега
Међу своје блажене ликове,
Мене узе под зефирна крила
И унесе у предјел небесни.
(Луча, Пјесма II, стих 1–10).
Као да је та материјална свјетлост завјеса која одваја Небо–Олтар од
материјалног свијета, као Лаоса. Али за то треба умријети за земаљски
живот. Отуд је неограничена висина и моћ симболике свјетлости. Вјеро-
ватно отуда и зовемо Бога „огњем и Оцем Свјетлости” и кажемо да Он
„живи у свјетлости неприступној”. Зато је Његош и у свој тестамент унио
ријечи: „Слава Теби који си нам показао свјетлост”. У другој пјесми Лу-
че налазимо и дивну пјесничку визију времена „које лети”:
Ту лећаше вјечност окруњена,
Вјешто своје полете сноваше
На крилима тамо и овамо,
Часом у врх, а часом у низину,
Таинственом покрита завјесом.
За њом време са великом хуком
На зефирна сљедоваше крила, […]
Неће ли је како ухватити. […]
Али своје цјељи постић неће,
Јер вјековах мати безбројнијех
Има лакша него сјенка крила.17
Опет између вјечности и времена као да постоји „таинствена завјеса”,
као да је вјечност везана за Олтар, а вријеме за Лаос; још једном се убје-
дљиво подвлачи слика Храма и литургијског поимања времена. Овдје већ
није ријеч о историјском времену, пошто се наш пјесник већ налази у еону
ангела, он сада упоређује вјечност тварну са Вјечношћу Бога.18 И утвр-
17 Његош, Луча, Пјесма 2. стих 246–252, 254, 258–260. С. 163.
496
ђује да ни та вјечност ангела не достиже – не може да „ухвати” – истин-

ску Вјечност Божанства. Вјечност Божанства не може се одредити (или
дефинисати) ни промјенљивошћу, која је својствена времену, али ни не-
промјенљивошћу, која је својствена еону.19 Стварна Вјечност Божанства
не може се упоређивати ни са еонима; ту је апсолутно неприхватљиво
одређење „како и када”. Вечност се Божја ничим временским не може ни
приближно измјерити; наша мјерила нису Божја мјерила.20
У Бога је тренућ што и вијек,
У Бога је вијек што и тренућ;
Друкчије се рачуна на небо
Но на земљу што ми рачунамо.21
Ове стихове можемо упоредити са: „Јер је тисућа година пред очима
Твојима као дан јучерашњи, кад мине, и као стража ноћна” (Пс. 90, 4).
Као и са: „Али ово једно немојте превиђати, љубљени, да је један дан пред
Господом као хиљада година, и хиљада година као један дан” (2 Пт. 3, 8).
У својој појави вријеме је близанац простора, и човјек их не може за-
мислити једно без другог. Преподобни Јустин,22 ипак, упозорава да се
вријеме не смије схватити као нека онтолошка супротност вјечности,
већ да вријеме личи на неки тајанствени увод у вјечност. Бог је узрок и
времена, зато се вријеме и вјечност не искључују – вријеме у вјечности
налази свој смисао и своју пуноћу. Несхватљиво за наш ум, Бог је не
само прије и послије времена, него и у времену,23 мада ничим не зависи
18 Тај проблем нас подсјећа на философски проблем односа и разликовања актуалне и
потенцијалне бесконачности. Погледај на примјер: Флоренский протоиерей Павел, О

символах бесконечности.
19 Лосский В. Н, Очерк мистического богословия восточной церкви. Догматическое бо-
гословие, Киев 2004, стр. 410.

20 Јустин преподобни (Поповић). Догматика Православне Цркве, део 1, Београд
2003. стр. 105.

21 Негош. Самозванец Степан Малый, Москва 1988. Действие первое, стих 556–559.
стр. 180.
22 Јустин преподобни, Догматика, део 1. стр. 104, 105.
23 Овдје није сувишно поменути два једноставна математичка примјера, која само опис-
но илуструју чињеницу како се то бесконачност сједињује са коначним. Први примјер:

Познато је да постоји бијективно пресликавање са круга К без једне тачке А на беско-
начну праву П. Ако тој тачки А додијелимо бесконачну тачку, тада се добија бијекција са
пуног круга на бесконачну праву којој је присаједињена бесконачно удаљена тачка. Још
више, постоји бијективно пресликавање између бесконачне праве и коначног интервала
(или одсјечка) праве. То описно показује, како вјечност, неким надумним путем може да
се спусти у вријеме, или као подобије круга (Входа) или као подобије коначног временског
интервала.
497
од времена – закључује Преподобни, мислећи на Оваплоћење Божије, то

јест на литургијско вријеме.
Замислимо се још на тренутак над ријечима преподобног Јустина „вре-
ме је близанац простора”. Код Његоша налазимо и визију појма просторa,
која напомиње или је аналогна причи–визији о појму времена. Вријеме и
простор изражавају нешто чулно, доступно људском сазнању. Вјечност и
Бескрајност односе се према њима као апсолутно и недостижно према
ограниченом, релативном и конкретном садржају. У пјесми Мисао налази-
мо стихове:
[…] по којим је рука
Свемогућег Творца у бескрајни простор
Расула свјетове, ка сиједа зима
Кад насије воздух брилијантним прахом.24
Али из тог „ћескотног храма”, пјесник се брзо сели „иза завјесе”, но и
тамо ми читамо:
Небесни је простор бесконачан.25
Но том причом о времену и простору пјесник нема намјеру да нам пред-
стави неку нову научну теорију; он хоће да каже сасвим нешто друго. Он
осјећа у својој души одзвањање „бесмртне музике”, чији глас душу „за-
буњену божанственим стреца електризмом”. Такође каже да га некакав
„свети магнет тегли” и да га је Ангел Хранитељ спасао „ свештеним маг-
нетизмом” од привлачења царства зла. Дакле помиње електро-магнетну
духовну силу, или духовну енергију, која је свуда присутна и која га но-
си, све до извора те силе – Бога, који је мисаони, животворни огањ који
загрева и оживљава целу васељену,26 све „к Њему долази да се крсти у
бесмртну свјетлост”, све што видимо или осјећамо има свој узрок у Богу!
Бог је узрок и извор правде, воље, ума, бесмртности:
Одавде се са свјетлошћу прва
Свему бићу насмијала зора;
Овде се је бесмртијем правда
На вјечито царство сачетала;
Одавде ти судба, воља с умом
У једноме избијају кључу.27
24 Његош, Пјесме, 159.
25 Његош, Луча, Пјесма 1. стих 145, С. 148.
26 Николај епископ свети, Религија Његошева, 97.
27 Његош, Луча, стих 135–140, 159.
498
Његош је „ вечито у свом унутрашњем животу гледао искру која сече

од Бога у људе, и из људи натраг у вечност”.28
Анализирајући достигнућа савремене науке, В. Н. Иљин констатује:
„И вријемe и простор су само пројаве енергетских сила!”29 Вријеме и про-
стор, и сама материја, стоје на граници материјалног битисања, излазећи
из њедара нечега тајанственог.30
Будућност је наша велика таина,
Која се садржи у оним њедрима
Из којих је наше проистекло биће,
каже Његош у пјесми Мисао.
Не треба мислити да Његош Бога веже за неко мјесто у простору; поме-
нимо стихове из пјесме Црногорац к свемогућем Богу:
Ти, Божество превисоко,
Које живиш у простору,
Над простором, под простором
У свијетлим планетама,
У зракама сјајна сунца
И у сваку малу стварцу
Нам видиму, невидиму,
Ти свачему живот дајеш
Невидимом твојом силом.
Чак ни анђели не могу да проникну у тајну простора и времена, што
сазнајемо из разговора Бога и два првопрестолна ангела, Михаила и Гав-
рила. Пјесник уводи у поему архистратега Михаила као војводу небеске
војске, и Гаврила као вјесника Божијих тајни. Иако Бог говори о њима
ласкаво и са љубављу: „Изабрано моје твореније, / Ти си сунце међу духо-
вима”, ипак се налази да и они нијесу савршени до краја у поређењу са Бо-
жијим савршенством:31
Архангеле ума високога,
Ка дух један довољно се дижеш
И чест твоме чиниш Створитељу, […]
Ал` простора не знаш значеније […]
Ум је само један без границе,
28 Исидора Секулић, Његошу књига дубоке оданости, Подгорица 1996, 206.
29 В. Н. Ильин. Исто, 72.
30 В. Н. Ильин, исто, 73.
31 Јустин преподобни, Догматика, део 1, стр. 262.
499
Сви су други кратковидни уми.32
КРУЖНО КРЕТАЊЕ – ВХОД

Теорија релативности каже: нема апсолутног простора, па нема ни ап-
солутног времена. Његош овај принцип као да преноси на духовни план;
ми у Лучи налазимо сљедеће стихове:
Све нек краче својијем временом,
Кога вјенчах на бесамртије
Тренућ су му в`јеках милиони.
Кораци су моји божествени,
Но ја могу то назват простором.33
Другим ријечима, тамо гдје је присутан Бог са својим корацима, тамо је
присутна Вјечност (Бесконачност), Вјечни Живот, Божји закон. Но, Бог
допушта слободу свакоме да „ крачи својијем временом”, то јест да кори-
сти своје вријеме и простор слободно. Овдје се дакле простор директно
веже са временом (као и у теорији релативности) и такође са још једним
важним појмом – кретањем (корачањем). Важност повезаности та три пој-
ма код Његоша подвукао је С. Томовић: „ Његош је схватио повезаност
три основне форме стварности: простора, времена и кретања. Сматрао је
да је кретање почело на иницијативу духа. Простор и вријеме су у вези са
процесом, стварањем, организовањем и експанзијом свијета.”34 Као да се
у тројству „простор, кретање (брзина) и вријеме” може симболички уви-
дјети слика Свете Тројице (свакако само слика!). Гдје простор (који изо-
бражава Оца) омогућава кретање (које изображава Сина) у времену (које
изображава Духа Светога).
Опет је ту имплицитно скривена идеја Входа, јер је Бог и Вјечност и
Живот, и тамо гдје је Он – гдје су Његови Божествени Кораци, такође се
налазе и Вјечност и Живот. Онај ко се креће на сусрет човјеку је Син (а
Дух све савршава и покрива благодаћу). Зато на крају Луче Његош каже
за Христа, као за Великог Архијереја:
Од твога су Хода свештенога
Богохулни срушени олтари.35
32 Његош, Луча, стих 181–183, 185, 199, 200. стр. 172.
33 Његош, Луча, Пјесма 3. стих, 146–150. стр. 1.
34 Томовић Слободан, Тумачења Луче, Цетиње 1981, 106–107.
35 Његош, Луча, Пјесма 6, стих, 276, 277, стр. 213.
500
И готово да можемо са сигурношћу да кажемо да кретање у виду Входа

(кружно кретање) Његош сматра за основни принцип у Васељени.36 Он је
до тог сазнања дошао, као што смо већ уочили, на основу посматрања кре-
тања небеских тијела и уопште живих бића, али ми мислимо да је основна
инспирација за то опет била Литургија Цркве са њена два Входа, зато
што су Његоша највише и занимале духовне законитости („јер тијело не
помаже ништа”).37 Тај принцип код Његоша уочава још владика Нико-
лај; он говори да пјесник гледа на живот у оквиру два круга. Први круг
је тамо гдје пјесник као „првосвештеник љепоте” посматра сву твар, иде-
ално, као предивну „поезију” Творца. А други круг је тамо гдје исту ту
твар пјесник посматра у присуству разарајуће силе зла у свијету. Центри
оба ова круга пак падају у једно – у недоступну светлост „општега Оца
поезије”.38
Идеју круга уочава и наш нобеловац Иво Андрић, и то у чињеници да
је Његош умро у исти дан кад је, прије двадесет једну годину, постао го-
сподар – и то на кревету свога стрица Петра I. Чудесном и прецизном
геометријом судбине, трагични круг завршио се у тачки са које је кренуо.
Видели сте, у овом кругу, као на Косову самом,
Све је свето и честито било

И миломе Богу приступачно.39
36 Његош је, као што знамо, видио као циљ човјековог живота, „ повратак у наручје”
Оца Небескога и живот подобан анђелима, испуњен непрестаним слављењем Бога. Ми

ћемо изнијети и нашу претпоставку, да је идеја преегзистенције код Његоша изникла
управо из тог принципа, кружног кретања – повратка, и то представља једини случај пог-
решног тумачења тог принципа од стране владике Његоша.
37 И савремена наука (геометрија) је том појму дала значајно мјесто. На примјер тео-
рија група холономије неке многострукости. Због сложености појма можемо навести само
прост примјер сфере у тродимензионом простору. Ако имамо неку сферу С и тачку А те
сфере, тада можемо кроз тачку А повући тангентну раван Т сфере С (то јест пресјек сфе-
ре С и равни Т је тачка А). Ми тада можемо да посматрамо све затворене путеве (криве) по
сфери С у тачки А (криве које полазе и завршавају се у тачки А). Ако је п један од тих за-
творених путева и в вектор који припада Т и полази из А, тада га ми можемо пренијети па-
ралелно (тако да остаје паралелан почетном вектору в) дуж пута – криве п; тиме ми до-
бијамо вектор в1 такође из Т. Ми тако добијамо пресликавање тангентног простора Т у
самог себе. Скуп свих таквих пресликавања ми називамо групом холономија за сферу С у
тачки А. Показује се да је та група (независно од избора тачке А) за сферу С једнака гру-
пи (скупу) свих ротација у дводимензионој равни. Задржали смо се на овом математич-
ком разматрању и због тога што ријеч „холономија” на грчком језику значи у буквалном
преводу „пуноћа закона”.
38 Николај епископ, исто, 188.
39 Иво Андрић, Његош као трагични јунак косовске мисли, Подгорица 1996, 29.
501
Идеју круга код Његоша уочио је, својом дубоком научном анализом, и
професор Томовић: „У идеји круга, изгледа, крије се интегрални став,
схватање о судбинској детерминацији свих предмета без обзира на то да
ли они имају космичко или земаљско значење, да ли су духовног односно
материјалног поријекла, али потом се тај принцип користи за доказивање
ставова који битно сужавају његов духовни смисао, и који, рекли бисмо,
ограничавају човјекову слободу и чак слободу цијелих народа.”40 Његош
јасно уочава опасност од „врћења у зачараном кругу” овог живота, који
се састоји у смјени годишњих доба, у рађању и умирању, и тако даље. Он
осјећа да је задатак човјеков управo да превазиђе ту природну нужност,
пропадљивост и смрт. Он зна да човјек то може само уз помоћ Бога! И
у Лучи он тражи излаз за човјека, који и налази у „ свештеном Входу”
нашег Спаситеља: то јест у његовом Спаситељском Путу или Подвигу!
Дакле, и друга бића имају свој вход, који, по њиховој слободи, може да
се покорава Божјој вољи то јест да иде за Богом и његовим корацима као
ход Цркве Божје. Но, биће може и да откаже ту послушност, и да чини
неки ход по својој злој вољи (јер ништа добро не постоји без Бога), као
демони и човјек када гријеши.
ХРИСТОС И ЊЕГОВ СПАСИТЕЉСКИ ВХОД

Исидору је дубоко дотакао Његош са стихом који он упућује Христу,41
готово са уздахом:
О преблаги, тихи Учитељу!42
Чак је и један генијални епископ Николај рекао: „Никад ни један све-
штеник хришћански није мање рекао о Христу него овај цетињски прво-
свештеник.” Па ипак, додаје Николај, „у овој рудиментираној Христоло-
гији могу се наћи сви основи црквене Христологије”.43 Епископ Атанасије
се са овом констатацијом не би сложио; он наводи бар осам мјеста у
Лучи, која директно или индиректно говоре о Христу. Он уочава да је
„ у Лучи заправо изнесена једна антропологија Његошева, која врхуни
и има за циљ Христологију. Јер откако је у Христу Бог постао човек, ја-
вио се као Богочовек, хришћани не знају за другу антропологију мимо
оне која је у склопу свеобухватне Христологије. Зато се у Православљу
све то скупа и назива Теантропологијом, Бого-човеко-словљем, како је то
40 Томовић др Слободан, Енциклопедија Његош, 922–930.
41 Исидора Секулић, нав. дјело, 214.
42 Луча, Пјесма 6, стих, 271.
43 Николај епископ, исто, 135, 136.
502
говорио преподобни Јустин (Поповић).”44 А Иво Андрић каже да је вла-

дика Николај у својој књизи утврдио сложеност мисаоног свијета Њего-
шевог, и да је у праву кад каже да је Његошево гледање на свијет и жи-
вот било, поред свега, христолико.45 И тако, неочекивано, као муња,
јавља се Онај који је одговор на сва питања, који премошћује пропаст из-
међу Творца и твари, и Владика је убрзо као и Јов заћутао, пошто је, на са-
мом крају поеме, написао дивну похвалу Христу:
Гле дивнога сада видјенија!
Сунце правде и земљу огрија,
Храм се мрачни засја заточниках,
Робовима олакшаше ланци:
Син достојни Оца превјечнога
Обука се у человјечество,
Наоружан оружијем правде
И стр’јелама светог просвјештења,
Попирући злобу и тирјанство,
Добродјетељ у храм освештава.
О преблаги, тихи Учитељу,
Слатка ли је света бистра вода
С источника Твога бесмртнога!
Од Твога су св`јетлога погледа
Од Твога су Хода свештенога
Богохулни срушени олтари;
Небо Твојом хвалом одјекује,
Земља слави свога Спаситеља!46
Логос се оваплоћује, и твар усходи ка богоподобију. Вјечност силази у
вријеме и у историју. И даје се могућност обрнутог кретања, зато и Свети
Атанасије (Велики) кличе: „Логос Божији се оваплотио, да бисмо се ми
обожили”.
А у црквеној пјесми читамо: „Христос рождается прежде падший вос-
кресит образ”. Преподобни Максим разликује два момента и периода: тај-
ну „Божанског очовјечења”, и благодат „човјековог обожења”. Његош је
у својој Лучи, то јест у својој души, сјединио та два периода у једно,
44 Атанасије Јевтић, „Његош и патристика”, у: Његош наш савременик, Никшић
2001, 14.
45 Иво Андрић, Његош као трагични јунак косовске мисли, 21, 22.
46 Луча, Пјесма 6, стих 261–280.
503
својим сусретом и разговором са Богом. То је успио помоћу Христа, јер је

Христос у Себи све обухватио и објединио; „укинуо је подјелу бића!” Сво-
јим светим животом, смрћу и Васкрсењем, Христос је уништио државу
смрти, вјечно сјединио Васељену и Рај, својим Вазнесењем је сјединио и
земљу и Небо, сјединио саздано и Несаздано, и све је својим Входом довео
или вратио Извору Свјетлости – Богу Оцу.
У једној албанској православној цркви људи (православни Албанци)
имају диван обичај да додирују редом све свештенике који иду у литур-
гијском Входу кроз цијелу цркву. Додирнимо и ми са Његошем Христа, и
присајединимо се Његовом Входу, који води у Живот Вјечни.
504
КИРИЛО БОЙОВИЧ
Цетине, Черногория
ВЕЧНОСТЬ, ПРОСТРАНСТВО,
ДВИЖЕНИЕ И ВРЕМЯ В ВИДЕНИИ
ПЕТРА II ПЕТРОВИЧА НЕГОША
(Теологическо-философские и научные взгляды)
Каждый исследователь творчества Негоша внес в свое толкование какие-то свои

знания и свой таллант. Мы тоже постараемся в этой статье рассмотреть творчество
Негоша с теологическо-философской точки зрения, а также с точки зрения совре-
менных научных дисциплин (естественных наук).
Мы далеко от того, чтобы утвердить прямую связь поэтического творчества Не-
гоша со современными теориями естественных наук (математики, физики). Все-та-
ки, Негош, как философ природы, задумывался над этими феноменами и
понятиями, которые лежат в основе данных наук, такими как: вечность, время,
пространство, движение… В статье мы попытаемся показать, что интуиция вели-
кого поэта глубоко чувствует некоторые принципы, которые применяются в совре-
менных научных теориях, а также то, что Негош никак не мистифицирует эти
научные принципы, они в его творчестве получают совсем иной, духовный смысл.
Попытаемся тоже показать, как Негош относился к понятиям: вечность и время,
бесконечность и пространство, а также неподвижность и движение.
Наконец, сделаем вывод, что круговое движение, или ВХОД, для Негоша пред-
ставляло собой основной принцип в вселенной (космосе), но и в духовном про-
странстве, имея в виду особенно победительный ВХОД Спасителя Господа Исуса
Христа (от «Отца к нам» и снова «от нас к Отцу»).
Надеемся, что данная презентация будет одинаково интересна для теологов и
философов, а также для ученых, занимающихся естественными науками.
КЛЮЧЕВЫЕ СЛОВА : Вечность, время, пространство, движение, круговое движе-
ние, Вход.
505
94(497.11)”1389”
МАРИЈА Ј. ПРГОМЕЉА1
Универзитет у Новом Саду
Нови Сад, Србија
КОСОВСКА МИСАО
ПЕТРА ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША
САЖЕТАК . Рад се бави Његошевим косовским опредељењем које је „прави срп-

ски бан од Косова” изразио у својим најзначајнијим делима. Анализирају се висо-
ке косовске мисли и ликови, односно учесници Косовског боја који се јављају у
Његошевим делима. Посебно се поклања пажња алузијама на „паданије царства”
које је један од најважнијих мотива на којима је Петар Петровић Његош уте-
мељио своју поетику. Проналазе се и осветљавају алузије и аналогије на Косов-
ски бој у следећим делима: Горски вијенац, Свободијада, Лажни цар Шћепан
Мали. Рад нас упознаје са последњим великим виђењем Косова у српској књижев-
ности које се по суштини видовданске етике не разликује од претходних, садржа-
них у списима косовског циклуса насталих непосредно после боја и у народним
песмама.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Његош, Косово, Косовски бој, Горски вијенац, Свободијада,
Лажни цар Шћепан Мали.
1 marijaprgomelja@gmail.com
507
Петар Петровић Његош је велики песник. Био је висок, највиши, по ре-

чима Вељка Петровића, Прометеј и отелотворена косовска лепота. Њего-
шева одабрана књижевна дела стоје у самом врху српске књижевности, а
по дубини свог песничког света он се придружује и великој породици
најзначајнијих песника светске књижевности. Још једна потврда његове
величине свакако је податак да су навећи ствараоци српске књижевности
писали о њему: попут Исидоре Секулић, Иве Андрића, Павла Поповића,
Анице Савић-Ребац, Вељка Петровића, Милоша Црњанског.
Можда нам се на прво читање Његошеве Луче Микрокозме у којој су
присутне референце на Косовски бој, посебно у посвети у којој спомиње
Милоша Обилића, цара Душана и друге српске јунаке, не открије Њего-
шева фасцинираност Косовом, заступљеност косовског завета и његове
мисли о Косову; али после читања Горског вијенца Свободијаде и Лажног
цара Шћепана Малог, паралеле и аналогије су евидентне. У науци је
уврежено мишљење да је Андрић први запазио косовску димензију Њего-
шевог лика и дела у чувеном есеју „Његош као трагични јунак Косовске
мисли”. Ако се присетимо, Андрић Његоша види као прототип косовског
борца, наследника црногорске косовске мисли, несреће која је његов на-
род, лафе, претворила у ратаре.
„Као песник и као владалац, и као човек, он је чисто оличење ко-

совске борбе, пораза и несаломљиве наде.”2
За Његоша је косовска традиција сам живот, и у преписци са Русијом,

у којој формулише своје захтеве, он време рачуна „од паданија нашега
царства”. О паду царства говори као о пресудном фактору личне и колек-
тивне судбине српског народа. Андрић наводи речи Алипаше Сточевича,
херцеговачког везира какво је виђење Његоша:
„А бога ми мога и дина, то је онај прави српски бан од Косова.”3 У целом
његовом делу присутан је фатални знак косовске судбине. Његош ствара
други косовски талас у писаној књижевности заједно са Змајем, Лазом
Костићем, Ђуром Јакшићем.
Крст носити нама је суђено

Страшне борбе са својим и туђином
2 Његош и косовски завет, Панорама, Приштина, 2013, стр. 7.
3 Исто, стр. 8.
508
Марија Ј. Пргомеља – Косовска мисао Петра Петровића Његоша
ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Горски вијенац је свакако најпознатије Његошево дело које је Његош

посветио праху оца Србије, односно великом Вожду „Карађорђу бесмерт-
номе”, ког је веома ценио. По запису проте Ненадовића, Карађорђе је од-
редио циљ устанка. А циљ је био, како наводи, да се збаци јарам који Ср-
бин вуче од Косова. У посвети постоје референце на Косово, косовски
завет, а од косовских јунака поменут је Милош Обилић који заузима по-
себно место у овом делу, а и у самој Његошевој поетици. Његош га издва-
ја, поред Карађорђа, да, на неки начин, програмира наше читање – ако уз-
мемо у обзир то да почетак и крај дела то чине. Милош Обилић је после
великог Вожда најважнија личност, по мишљењу сочинитеља, у српској
историји, и једна од најважнијих личности, ако не и најбитнија, косовске
легенде. Чињеница је да је Његош допринео ширењу култа легендарног
јунака.
Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће;
ал' хероје ка Пожарске, дивотнике и племиће,
гле, Српкиње сада рађу! Благородством Српство дише!
Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише!
Већ на почетку, током чувене скупштине на Ловћену, у монологу влади-
ке Данила уочавамо присуство и осталих косовских јунака, Мурата и Вука
Бранковића, али са негативним конотацијама. Присутан је мотив издаје.
Заправо, Милош и Вук су и овде на супротним странама лествице. Вук је
виђен као главни кривац за пад царства, он је симбол неверства и издаје,
док је Милош на пијадесталу. Његово име је синегдоха, „срце Обилића”
симбол за храброст, а он је узор и ауторитет.
Бог вас клео, погани изроди,
Што ће турска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ пред Милоша
И пред друге српске витезове,
који живе доклен сунца грије?
Закључујемо да је Милош Обилић доминантна личност Косовског боја
а и носилац мотива опредељења за царство небеско. Мотив опредељења
најдиректније је исказан у следећим стиховима.
Тежак в'јенац, ал'је воће слатко!
Воскрсења не бива без смрти…
509
Занимљиво је то да кнез Лазар није средишљи лик култа у Горском

вијенцу.4 Ако тражимо разлоге зашто Милош Обилић замењује Лазара,
можемо закључити да се то код Његоша збива под утицајем народних пе-
сама, из разлога Милошеве непоколебљивости, као и његових ослободи-
лачких тежњи. Дакле у Горском вијенцу се спомиње Милош Обилић, у ко-
совском циклусу кнез Лазар, а у народном песништву и предању обојица.
Истина, у уводном делу Горског вијенца, Вук Раслапчевић помиње кћери
Лазареве, које допуњују парадигму косовског мита; а кнез Лазар се по-
миње и на још једном месту.
Ох, да ми је очима виђети
Црна Гора изгуб да намири.
Тад би ми се управо чинило
да ми св'јетли круна Лазарева,
е слетио Милош међу Србе;
душа би ми тада мирна била…
Кнез Лазар је маргинална личност у овом делу. Горски вијенац про-
славља Милоша Обилића. Колико је велики његов култ, сведочи то да ју-
наци не одређују своју веру као православну веру, већ говоре „вера Оби-
лића”. Горски вијенац можемо посматрати и на следеће начин, као
реинепретацију мита, отклон од традиције иако је, сложићемо се, Његош
имао веома изражену традиционалну димензију.
Милош Обилић се једини спомиње уз витезове, као што се Лазар спо-
миње у косовским списима. Представљен је као племенити изданак племе-
нитог рода и војни геније.
Поред тога што је био наклоњен традицији, Његош је свакако био и
косовски опредељен. Траг Косова налазимо свуда. Када владика Данило
каже:
Грдни дане, да те бог убије,
Који си ме дао на свијету!
он заправо алудира на велику косовску несрећу, на Бој. Ово је прва у низу
алузија на „паданије царства” које су честе у делу. Јунаци Горског вијен-
ца, као и њему савремене жене из Aндрићевог есеја о Његошу, време ра-
чунају од пада српског царства, од великог Боја. Косово виде као гробни-
цу наде и сматрају га највећим поразом, а косовска несрећа је толико
велика и пресудна да је достојна рачунања времена по њој.
4 Ако се присетимо кнез Лазар је у средњевековној и у народној књижевности био сре-
дишњи актер и носилац култа.
510
Мићуновић и збори и твори!

Српкиња га јошт рађала није
од Косова, а ни пријед њега.
Потврду рачунања времена налазимо и у песми Вука Љешевоступца у
којој он Косово означава као људско разбојиште
Људске су те кости затрпале,
људском си се крвљу опјенило,
Вазда раниш од Видова дана
јуначкијем и коњскијем месом
гавранове и мрке вукове.
Време рачунају од Косова, оно је тамница српске слободе. И из говора
Вука Мићуновића још једном се потврђује да је Косово мера времена.
Рачунање времена је увек исто.
Проста сабља по сто путах турска,
од Косова која нас сијече…
Оправдање за српску несрећу, поред Вукове издаје, која се прикладно
шиба погрдама типа „Бранковићу, погано колено”5, јесте:
Бог се драги на Србе разљути:
седмоглава изиђе аждаја
и сатрије Српство свеколико,
клеветнике грдне и клевету.
Његош сматра да је пад царства Божија воља. Мишљење народа огледа
се у песмама у колу, у којима сви трагови воде „ка невјерној кући Бранко-
вића”6 (П. П. Његош, Горски вијенац, Београд, 2007, стр. 43) који по-
стаје симбол и синегдоха за издају. Занимљиво је колико заправо Његош
фаворизује Милоша Обилића. У песмама кола је то посебно уочљиво. Ми-
лош је представљен као главна личност Боја, он је јунак коме се завиди,
чије витештво надмашује подвиге Спарте и Рима. Слично као и код имено-
вања вере, правда се означава као „света Милошева правда”. У Горском
вијенцу, Милош има у колу најзначајнију улогу, у средишту је његових
представа, и у његовој личности се ломе прошлост и будућност. Коло ве-
лича његову личност али баца проклетство на великаше који су раскома-
дали царство.
5 П. П. Његош, Горски вијенац, Београд, 2007, стр. 17.
511
Како Турци виде носиоца култа, главног јунака боја и подвижника, нај-
боље видимо из следећих стихова:
Крст је ријеч једна сухопарна,
Милош баца у несвијест људе
ал'у пјанство неко прећерано.
Мустај-кадија примећује фасцинираност и опедељење за Милошев
култ. Фасцинираност Милошем тумачи као благу поремећеност, стање
слично пијанству и несвести. „Милошем су жедни слободе опијени и њиме
живе и онда кад се не спомиње његово крштено име, него разна друга име-
на која се осећају и као његово друго име или су неодвојива од његовог
имена: Косово, јер оно је пре свега он; прадедови, јер је оно чувар њиховог
завета; јунаштво, јер је он највећи узор за њ; верност, јер је његова најви-
ша, невера и тиранство јер је он најжешћи противник њихов.”7
Мотив слободе јавља се у песми у колу и овај мотив је звезда водиља и
идеал, који има сопствену генезу. По њој је Свободијада добила назив.
Рефлекси Косова су свеприсутни и свепрожимајући. Налазимо их у речи-
ма владике Данила о борби против непријатеља вере и Божијих храмова,
у опсервацији Вукоте Мрваљевића:
Гавранови грачу и бију се,
цијене ће брзо меса бити!
Издвојени стихови подсећају на почетне стихове песме Слуга Милутин
а самим тим су доведени у везу са Косовским бојем и Косовом. Песма Слу-
га Милутин почиње овако:
Долећеше два врана гаврана
Од Косова поља широкога
У тим се стиховима јавља мотив злог гласа и топоним „Косово” које је
другачије представљено у Горском вијенцу. Једна од представа је оваква:
О Косово, грдно судилиште,
насред тебе Содом запушио!
Аналогија коју сердар Вукота повлачи између Косова и Содоме нам је
драгоцена. Сетимо се да је Содома митски, библијски град, поменут у Књи-
зи Постања, смештен на реци Јордан у јужном делу Ханана. Током једног
од испољавања Божијег гнева, једног судњег дана, због својих бројних
грехова уништен је ватром и сумпором.
7 Војислав Ђурић, Косовски бој у српској књижевности, Београд, 1990, стр. 127.
512
На основу Библије, Бог је уништио Содому и Гомору пре око 4.000 го-
дина. Библија каже:
„Тада пусти Господ, на Содом и на Гомор, од Господа с неба
дажд од сумпора и огња, и затре оне градове и сву ону раван, и
све људе у градовима и род земаљски.”8
У хришћанској и исламској традицији Содома и Гомора су синоними за
грех, и сердар као да жели да поручи да је Косово огрезло у грех, сликови-
то да насред поља постоји грех који прља целину. У речима Вука Мићуно-
вића проналазимо трачак наде, прикривен позив на борбу али и директну
потврду Милошевог култа.
Што спомињеш Косово, Милоша,
сви смо на њем срећу изгубили;
ал' су мишца име срногорско
над облаком, у витешко царство,
ђе Обилић над сјенима влада.
Примећујемо да Његош прави једну малу значењску паралелу када го-
вори о српским витезовима. У песмама кола које су глас народа, пева се да
ће се луча, дакле светлост увек привиђати на њиховим освештеним гробо-
вима. Ако узмемо у обзир да светлост значи светост јасна нам је паралела
и акцентовање вертикале. Још један од разлога за формирање култа Оби-
лића може бити његово узвишено, змајевито порекло. Сват Црногорац нам
представља митску сцену, Милоша као змаја и његовог коња Ждрала.
Обилићу, змају огњевити,
ко те гледа, бљеште му очи,
свагда ће те светковат јунаци!
Милош Обилић је јунак са којим се поистовећују. Тај сан представља
колективну тежњу да се идентификују са идеалом ратника и ово открива
дубину укорењености косовског мита. Пре битке, сви одлазе у цркву да се
причесте. Паралела са причешћем у Самодржи цркви, описаним у песми
Косовка девојка, је евидентна – а аналогије са Косовским бојем су упадљи-
ве. На овај начин, јунаци се подсећају славне прошлости, али и обнављају
косовски завет. Милош Обилић има улогу предводника. Циљ и сврха рато-
вања исти су као и раније: одбрана вере.
Након причешћа сердар Вукота реинтерпретира Лазареве речи изрече-
не на Кнежевој вечери, тачније преузима улогу славног кнеза. Здравица
8 Књига Мојсијева 19:24,25.
513
се наравно разликује, како по садржини, тако и форми, а најуочљивије је

спомињање Вука Бранковића као издајника. На неки начин, сердар ис-
правља нанету неправду највећем јунаку, Милошу Обилићу, постављају-
ћи Вука на место које заслужује. Мотив издаје је доминантан. Његош
оживљава и понавља најзначајније сцене Боја на Косову. Јунаци потом
одлазе у бој на Цетиње, који је за њих аналоган Косовском боју и по-
беђују. На самом крају Горског вијенца налазимо дивне алузије на слобо-
ду, славне претке и сам бој:
Благо мени, моји соколови,
благо мени, јуначка свободо,
јутрос си ми дивно воскреснула
из гробова нашијех ђедовах!
Све ово се одвија на Божић који је најважнији празник код хришћана,
али и важан празник у првобитној српској религији. Наиме, време пред
празник, посебно Бадње вече по Веселину Чајкановићу, припада умрлим
прецима. Имајући ово у виду, сасвим је разумљиво што су сви војници
сањали Милоша Обилића, и што се у колу пева да су се узвејале душе пра-
дедова.9 Други разлог играња душа предака јесте извојевана слобода за
коју су се борили.
Поред Милоша Обилића и кнеза Лазара, у Горском вијенцу заступљени
су и други учесници Косовског боја: Старина Новак, Југовићи, војвода
Момчило, Бановић Страхиња, Реља Крилатица. Ови јунаци су помињани
и током дела, али већина њих је споменута у посмртном слову игумана
Стефана којим он симболично жели да ода почаст витезовима палим за
слободу и идеале, након победе.
Чуј народе, сви скините капе!
Хоћу спомен да чиним душама
витезовах нашега народа;
данас ће им најмилије бити,
од Косова нигда као данас.
Косово се најчешће спомиње на Цетињу, у говору разних личности, у
помену игумана Стефана, у песмама кола. Оно је свуда. Обилићев култ у
Његошевовој поезији има два тумачења: по Велимировићу да је Његошев
Милош нека врста божанства и по Цвијићу да је Милошев култ у ствари
народни култ настао у његовом завичају, који је остао у спомен целом срп-
9 Овакву атмосферу имамо у песми Претпразничко вече Алексе Шантића; а Миодраг
Павловић је тумачи на исти начин.
514
ском роду; по Чајкановићу, мит би, уместо Лазарица, требало назвати

Милошица или Милошијада.
СВОБОДИЈАДА
Свободијада заузима друго место код Његоша по заступљености косов-

ских мотива. Већ у првој песми јавља се мотив слободе и референца на ко-
совске јунаке:
Дај ми пјеват славна дјела
отачаства бранитељах,
њих јунаштва казат фална
од нестања српског царстава…
Интересантно је да Његошеви јунаци и у овом делу време рачунају од
пада српског царства, „по косовском тужном боју”10 који ће одредити на
следећи начин:
док косовски бојак знатни
разријеши грозну судбу,
и Видовдан, данак страшни,
с двије главе круну диже –
са Лазара и Мурата.
Певач износи историјску истину а Видовдан сматра прекретницом.
У уводном делу, првој песми, певач нас подсећа на бој, на погибју српског
цара Лазара. Током дела назива га још и „Царев Лаз”. Као и у Горском
вијенцу и овде спомиње кћери Лазреве и ово је треће спомињање славног
кнеза.
Онда богом посестрима
Црногорске бојне славе,
А шћер Лаза Царевога,
поче јасним божанственим
свезнајућим гласом причат
храбра дјела њине браће
Певач славног кнеза ставља на почасно место а затим проговара о Ми-
лошу Обилићу и његовом јуначком подвигу. Прва песма је пуна стихова
који говоре о паду српског царства. Присутан је и мотив опредељења за
10 Цјелокупна дјела П.П. Његоша, књига прва, Југословенско штампарско предузеће,
515
царство небеско, који је директно везан за кнеза, или како га певач назива,
пастира. Ово је библијска паралела и недвосмислено упућује на култ кне-
за Лазара. Познато и у Горском вијенцу опевано присуство светлости на-
лазимо и у Свободијади.
и свијећу Српства сјајну
б'јесни вихор азијатски
тад угаси пред свијетом.
Његош светлост користи у истој конотацији као светост. Поређење је и
више него очигледно. Поред кнеза Лазара и Милоша Обилића у уводној
песми која има за циљ да подсети и још једном исприча истину о Косовском
боју, јављају се следећи јунаци: Топлица Милан, Косанчић Иван и Југо-
вићи. Вук Бранковић је такође заступљен али је издвојен и, као и у Гор-
ском вијенцу и у косовској легенди, негативно окарактерисан. Његош
уводи његов лик као контраст, антипод Милошу Обилићу који је јунак о
коме су песме певане, синоним за јунаштво, док Вука заувек проклињу, он
је синоним за издају и кукавичлук. Мотив слободе главни је мотив дела,
што и сам наслов каже. Синергија светлости и слободе, отелотворена је у
следећем стиху:
„свободе искра сјаше”.
И овако формулисан мотив слободе се често јавља у Његошевим делима.
Косово је присутно, на њему се слобода угасила скупом, царском крвљу.
Све алузије на паданије царства, а њих је пуно, поткрепљене су неким
стихом у ком је присутно Косово. Зло је и код Његоша, као и у многим ко-
совским списима, приказано као аждаја. Занимљиво је то да змај увек има
позитивну конотацију, док ала и аждаја имају негативну. Такође, наила-
зимо и на мотив опредељења, који је наглашен венцима:
него ћемо славе в'јенце
ми понети у гроб собом.
Мотив јунаштва уско је везан за овај мотив, „јунаштва се в'јенци грабе”
а посебно је интересантно то што се главе косовских јунака називају вјен-
ценосним. Отклон од традиције је свакако и тврдња да венце славе којима
су овенчани јунаци плету виле, и ово представља уплив српске митологије,
која је присутна у народној књижевности:
од Влахиње знатне воде,
ђе се виле планинкиње
по три пута на год купе,
516
те витезма Црне Горе

плету вјенце неухвеле…
Евидентна је паралела са средњевековном књижевношћу. Од тематике,
преко заступљених мотива, до идентичних симбола. Нпр. симбол зла је аж-
даја или змија, Турци се називају источницима, а присутна је и иста Би-
блијска терминологија.11 Заступљена је и мартиролошка симболика оли-
чена у венцима.
И у Свободијади као и у Горском вијенцу направљена је паралела тада-
шњих бојева са славним бојем на Косову. Овде је бој „На Цетиње поље
равно”12 описан као Косовски бој у литератури.
Дим се дига од пламена,
Усред подне мрак је пао;
Двије су се бојне војске
На крвави пут см'јешале;
У тврдњама да желе да пролију крв до последње капи за „отачество” на-
лазимо референце на Бој али и мотив опредељења за царство небеско. Ко-
совски бој, као и само Косово, односно његови најзначајнији сегменти, на-
лазе се свуда, и песник нас тако стално подсећа на велику српску несрећу.
На пример у стиховима:
на Ћехају силна пашу,
Под шатором убијемо.
Недвосмислено реферише на узвишени подвиг Милоша Обилића. Ње-
гош оживљава једну од најпознатијих сцена Косовског боја, на начин на
који то чини и са самом битком. Он реинтерпретира Милошев подвиг по-
нављајући Обилићеве речи.
Но Вас, Турци, сви молимо
да нас паши одведете
под шатором свиленијем
да му скуте и папуче
по дужности цјеливамо.
Слично сну у ком се Обилић јавља свим ратницима, и овде он сваком до-
лази, али у мислима, при убиству Ћехај-паше. Видимо колики је заправо
био утицај његовог подвига на витезове, како их певач назива. Истина је
да је у Његошевим делима Црна Гора храм српске славе. Спомен на слав-
11 Например крепка мишица.
12 Цјелокупна дјела П. П. Његоша, књига прва, Југословенско штампарско предузеће,
517
ну прошлост дубоко је укорењен у свест јунака са сталним освртом на вер-

тикалу. Три најзаступљенија мотива у Свободијади су: мотив слободе који
је на првом месту, затим мотив јунаштва, и мотив опредељења за царство
небеско. Налазимо и мотив жртвовања. Певач читаоце константно под-
сећа на славну прошлост, а у стиху: „само име славно хранит”, име је из-
двојено другачијим фонтом, и ово је својеврсни „име рекав” овог дела. Чи-
тајући ово дело, рекла бих да упућује на Бога јер спомиње Олимп, али и на
кнеза Лазара, чијем се култу приклања. Свободијада је пуна косовских
сцена и референци на задовољење правде. У самом именовању „витезови”,
па још „бесмртни”, садржана је аналогија на косовске јунаке и наслеђе
предака.
Уз огњеве сташе појат
И витешка кола водит,
у којима црногорски
син од оца чује, прима
свог прадједа прошла дјела
са витештвом окићена.
Бој на Косову веома је жив и у овом делу; и Његош, правећи паралелу
прошлост–садашњост, заправо актуелизује Бој, и чини да косовска леген-
да буде жива и присутна.
ЛАЖНИ ЦАР ШЋЕПАН МАЛИ
Као и у претходним Његошевим делима, и у овом су присутне косовске

мисли, личности из српске историје, јунаци Косовског боја. Занимљиво је
да их Његош увек спомиње у уводним деловима својих дела, желећи да им
ода пошту, стави их на заслужено место, али и да истакне оно најбит-
није.Тако, у Лажном цару Шћепану малом први чин почиње овим стихо-
вима:
Весели се, праху Немањића,
Немањића и Гребљановића,
јер ће ваше круне засијати
како јарко сунце на истоку
Овај говор спада међу најснажније Његошеве странице. У њему се ни-
жу апострофе у облику градације, почев од праха па све до ломљаве неба
и земље, неопходне за промену српске судбине. Његошева косовска мисао
је у основи против-турска, али обухвата и све друге чиниоце који су одре-
ђивали судбину српског народа. Сердар Вукале призива сене славних ви-
518
тезова говорећи о испуњавању косовског завета. Спомиње Косово, високе

Дечане и Студеницу; а тим поступком жели да да спомен, и као да позива
на други Бој. Рачунање времена исто је и у Горском вијенцу, Свободијади
и Лажном цару Шћепану малом – време се рачуна од Косовског боја.
Црногорска уста још никада
од Косова ово не рекоше
Потврду овога налазимо и у следећим стиховима:
Сва јунаштва ваша од Косова
с којима се горе ове диче,
свеколике борбе нечувене
за слободу и за име српско
У овом делу је присутан Душан Силни. Он је још једна од личности којој
Његош жели да ода пошту.
У говору Шћепана налазимо директне везе са Косовом. Он парафразира
некадашње речи кнеза Лазара из песме Пропаст царства српскога, на-
водно се опредељући за небеско царство. Опредељење је отелотворење
хришћанског мита, у ком се рефлектује ништавност земаљског живота и
универзалност вечног. Што је интересантно, витешко царство, много пута
спомињано, повезано је са херојским чином.
вољех царство земно изгубити
но небесно да изгубим царство.
Мотив опредељења је овде деградиран, јер се не ради о славној смрти
већ о опредељењу да се не ожени Латинком због могућности угрожавања
вере; и на неки начин је комичан, посебно ако имамо у виду да је то његово
оправдање за губљење круне. Алузије на косовско страдање и пад царства
препознајемо у дијалогу патријарха са Шћепаном. Његово излагање пуно
је референци на српско царство, на славну лозу Немањића, силину Душа-
нову. Поврх свега, јавља се и Русија као звезда водиља. Патријарх дола-
зак Шћепана сматра испуњењем завета.
Нити жалим стада ни престола,
нити лавре, грађу Немњића,
када цара виђу на Цетињу,
над њим барјак, царско знаменије!
Немањићи се у Лажном цару Шћепану малом спомињу два пута, три
пута цар Душан, а патријарх спомиње и Дечане и патријаршију, Призрен,
тако да и ово можемо подвести под косовске топониме, тј. мисли о Косову.
Какав је став народа према Косовском боју, најдиректније видимо из песа-
519
ма које се певају у колу. Народ сматра себе наследником славне лозе Не-
мањића. У песмама кола опеван је и Милош Обилић.
Наша војска нејакашна сломит Турке
не могаше.
страшна миса Обилића три војводе
опи тада;
са четрдесет другах пођу поклонит се
вољи паше,
са ватром му поклон чине и убију
пашу млада.
У обраћању владике Саве налази се потврда да је Косовски бој најбит-
нији датум за Црногорце. У његовом говору заступљени су и мотиви сло-
боде, јунаштва. Занимљиво је да су и у дијалогу Турака присутни косовс-
ки јунаци, на првом месту Милош Обилић ког називају неверником,
проклињући га за убиство султана Мурата. Њихова сведочанства су нам
драгоцена, јер и она у делу потврђују истинитост; и иако га у негативном
светлу карактеришу, ипак оживљавају сећање на његов подвиг. Турци та-
кође рачунају време од Косовског боја.
Од Косова до данашњег дана
наше војске на њу ударише
Читајући ова дела, закључујемо да су Горски вијенац, Лажни цар
Шћепан Мали, и Свободијада постављени у службу косовске мисли. Глав-
ни предмет дела је заветна борба против Османлија, а ако говоримо о Ко-
сову, оно је предмет потпуне идентификације с етичким и културним
бићем, и са историјском судбином. Његош косовски мит продубљује и ту-
мачи тако да јунаци доживљавају Косово на аутентичан начин; оно је оп-
шта норма, идеал и трагична рана – а Његош је најдубљи и најизвонији
песник косовске инспирације, највернији тумач. Његова мисао је универ-
зална али је и протумачила традицију, уздигла вертикалу новог искуства
и дешифровала колективно несвесно.
Његошеву косовску мисао Исидора Секулић је духовито протумачила
као идеју „чија је теорија част а пракса смрт”, али та теорија и та пракса
имале су само један циљ: слободу.13
Сматрала је да је он толико увећао ту идеју да је била већа него на
Косову – али тако што јој је додао мисли и искуство многих потоњих на-
раштаја.
13 Димитрије Л. Машановић, Његош на Косову, Београд, 1990, стр.128
520
Андрић, И. (2013). „Његош као трагични јунак косовске мисли”, У: Његош и ко-
совски завет (стр. 7–17). Приштина: Дом штампе.
Библија или Свето писмо: Старога и Новога завјета (1988). Београд: Библијско
друштво.
Ђурић, В. (1990). Косовски бој у српској књижевности. Београд: Нови дани.
Јуначке народне песме. (1963). Београд: Издавачко предузеће рад.
Машановић, Д. (1990). Његош на Косову. Београд: Књижевна заједница Звездара.
Петровић, П. (2007). Изабрана дела, (приредио Војислав Ћурић), Горски вије-
нац, Луча микрокозма, Писма. Београд: Драганић.
Петровић, П. (1951). Цјекокупна дјела П.П. Његоша (књига прва). Београд: Ју-
гословенско штампарско предузеће.
Петровић, П. (1951). Цјекокупна дјела П.П. Његоша (књига друга). Београд:
Југословенско штампарско предузеће.
Петровић, П. (1969). Лажни цар Шћепан мали, Писма. Нови Сад: Будућност.
521
MARIJA J. PRGOMELJA
Novi Sad, Serbia
PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ’S

KOSOVO THOUGHT
This paper deals with the Kosovo commitment which “Petar II Petrović Njegoš, as
a true Serbian ban of Kosovo”, expressed in his most important works. Deep thoughts
on Kosovo and characters, i.e. the participants in the Battle of Kosovo that are a part
of Njegoš’s works, are analyzed in the paper while a special emphasis is laid on the al-
lusions to the fall of empire which is one of the most important motifs Petar Petrović
Njegoš based his poetics on. The allusions to and analogies of the Battle of Kosovo are
found and highlighted in the following works: The Mountain Wreath, To Liberty,
Stephen the Small, The Pretender. This paper aims at introducing the last great vision
of Kosovo in Serbian literature which, according to the essence of the Vidovdan
ethics, differs from the latest one that is included both in the Kosovo cycle poems writ-
ten immediately after the battle and folk songs.
KEY WORDS : Njegoš, Kosovo, the Battle of Kosovo, The Mountain Wreath, To
Liberty, Stephen the Small, The Pretender.
522
316.752:398.22
ЛИДИЈА Р. ТОМИЋ1
ТЕМЕ „ЧОЈСТВА” И „ЈУНАШТВА”

У ЊЕГОШЕВОМ ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ
САЖЕТАК . Тема под овим насловом слиједи поетско-философску и етичку ди-

мензију мотива чојства и јунаштва. Прва се заснива на моралним аспектима па-
тријархалног живота, а друга на метафизичкој перспективи херојског подвига и
њим остварене врлине у одбрани од зла.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : чојство, јунаштво, мит, стварност, Бог, човјек, дух, снага.
Његошев Горски вијенац почиње апотеозом ослободилачког доба („Нек

се овај вијек горди над свијема вјековима!”) и контемплацијом пјесника
над токовима људске историје. Антички симбол борбе („Ареи је, страва
земна, славом бојном њих опио”) дао је теми Његошевог „историческог со-
битија при свршетку 17. вијека” дубину митског поријекла. Јунаштво је
митска категорија и оно настаје из „материјала” које јунаку одређује
„славно дјело” и „тријумфа дични вијенац”. Његош у историји српског на-
рода налази „материјал к славном дјелу”, због чега је апострофа Карађор-
ђа Петровића, историјске личности Првог српског устанка на почетку 19.
вијека, поетски и метафизички симбол славе. Карађорђе је „херој тополс-
ки” и витез („Диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, / Из мр-
1 lidija.tomicpg@gmail.com
523
твијех Срба дозва, дуну живот српској души.”)2, бесмртник не само у три-
јумфу херојског чина, већ у теми „славе бојне”, „дичног вијенца” који
„краси” и надахњује херојске подвиге („Ево тајна бесмртника: даде Србу
сталне груди, / Од витештва одвикнута, у њим лафска срца буди”, Његош,
2001, стр. 7). Карађорђево витештво „опија” јунаке и уводи их у свијет
поезије која прославља јунаштво, али и „трагически конац” и реалност
жртве. Мотиви побједе опредјељују херојска дјела, а мотиви пораза траги-
ку издаје којом се у Горском вијенцу конституише тема зла („Покољења
дјела суде, што је чије дају свјема! / На Борисе, Вукашине општа грми
анатема, / Гадно име Пизоново не см’је каљат мјесецослов, / За Егиста
управ сличи гром небесни, суд Орестов”, Његош, 2001, стр. 8). Херојско
име осветљава „небесна силна зрака”, тј. Свјетлост од које се заклањају
симболи зла и ликови „плачне, грдне помрчине” („Свјетлости се оне крију,
оне ће је распалити”, Његош, 2001, стр. 8). Зло изазива отпор и побуну,
стога тема херојских подвига носи „животворни плам” и „зубљу” побуне,
коју пјесник, романтички озарено, сагледава кроз поетску визију српске
историје. Стога, хероји су „дивотници” и „племићи”, творци „благород-
ства” чијим дјелима „Српство дише”. Херојско у Његошевом спјеву засно-
вано је на стварности и миту, с „битном функцијом осе мисли и веровања”3
којом се везује историјска тема са „светим простором” и „светим време-
ном” јунаштва.
Тема „чојства” припада другом виду човјековог божанског наслеђа. Она
је везана за тему јунаштва, али се њена „светост” и „сакралност” огледа у
„посвећености” традицији, њеном очувању у „секуларизованој егзистен-
цији” и „профаним” условима постојања. Имајући у виду да се сваки мит
може тумачити и као „прожимање човека реалношћу метафизичког
Бића”4, херојство је сублимна вриједност борбеног искуства, а „чојство”,
духовна религија и систем мишљења којим се вреднују „конститутивне
структуре човека”. С обзиром на то да се мит о јунаку развија и из теме
Христове борбе са Сатаном, Његошева поетска визија хероја у Горском
вијенцу семантизује божанско „превазилажење историје, али у њој и кроз
њу” (Марић, 2003, стр. 51). И док митска категорија најстаријег искуства
2 Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, у: Сабрана дјела Петра II Петровића Ње-
гоша, Октоих, Светигора, 2001, стр. 7.
3 Сретен Марић, „Архајски човек и мит”, у: Мирча Елијаде, Свето и профано, Издавачка
књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци / Нови Сад, 2003, стр. 53.
4 Сретен Марић, „Архајски човек и мит”, у: Мирча Елијаде, Свето и профано, Издавачка
књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци / Нови Сад, 2003, стр. 32.
524
Лидија Р. Томић – Теме „чојства” и „јунаштва”…
„остаје у нама” и „надживљава све што је једном постало”, симболика хе-

ројске историје у Горском вијенцу огледа се у поетској валоризацији јуна-
ка, „дивотника”. Пјесник, тим начином, као и Бог у идеји божанског Ства-
рања, актуализује сакралност и тајанствену законитост одбране од зла.
Његош ситуира херојски чин заносом поезије („Ђорђем су се српске миш-
це са витештвом опојиле!”, Његош, 2001, стр. 7) и свјетлошћу која „про-
носи” идеал одбране од зла.
Специфичност јунаштва у Горском вијенцу тиче се и простора људске
моћи, због чега сваки херојски чин садржи и простор части. Природно је
да „духовно савлађивање стварности – помоћу симбола – јединог оружја
којим дух располаже” (Марић, 2003, стр. 56) налази истородност „ору-
жја” у херојском, као ослонцу етичке егзистенције.
Архаични облици патријархалне традиције у Горском вијенцу су у „вје-
ковјечној” одбрани од зла („Да гинемо и крв проливамо, / Да јуначки ама-
нет чувамо, / Дивно име и свету свободу!”, Његош, 2001, стр. 21), у теми
жртве („Све су наше главе изабране, / Момци дивни исто ка звијезде. /
Што су досад ове горе дале – / Сви падали у крваве борбе, / Пали за чест,
име и свободу;”, Његош, 2001, стр. 21), у етици једног историјског искус-
тва („Затрије се име црногорско, / Не остаде крста од три прста!”). Име-
нитељ „витештва” је у части и вјери („Што ће ђаво у кршћену земљу? /
Што гојимо змију у њедрима? / Каква браћа, ако Бога знате, / када газе
образ црногорски, / Када јавно на крст часни пљују!”, стр. 22), у традици-
ји „чојства” и начина живота, у осјећању Бога, слободе и праведности. Ре-
плике јунака на Скупштини уочи Тројичина дне на Ловћену садрже хомо-
генизован морални став о одбрани. Дијалог Хамзе капетана и Вука
Мићуновића о статусу „издајника” и „витеза” поставља антагонизам у ви-
шем, космичком значењу („Бич сам Божји ја сплетен за тебе / Да се ста-
вљаш што си урадио!”, стр. 26).
Његошев владика Данило промишља судбину свог народа, имајући у
виду искуства „братског” истребљења. На ријечи прекора кнеза Рада
(„Што се мрчи када коват нећеш? / Што збор купиш кад зборит не
смијеш”, стр. 33), реминисценције владике Данила судариле су се са соп-
ственом немоћи да открије разлоге „домаћег зла”. Зато и каже „Нека буде
што бити не може, / Нек ад прождре, покоси сатана! / На гробљу ће изни-
ћи цвијеће / За далеко неко покољење”, стр. 37), имајући у виду прекора-
чење човјека ка божанском простору свемогућег. Херојски чин надилази
просторе самоће и угрожености. Херојски подвиг се развија на семантич-
кој супротности „два страшна симбола”, на судару луне и крста у историј-
ским сукобима. Смисао егзистенције се огледа у жртвовању („Нек ад про-
525
ждре, покоси сатана! / На гробљу ће изнићи цвијеће / за далеко неко

покољење!”, стр. 37) и у рефлексији вјечног живота.
Етичка раван Његошевог доживљаја исламске културе слиједи вријед-
ности којима она припада. Његош не ускраћује ликовима Турака мисао о
сопству, напротив, она је поетски инспирисана менталитетом источне тра-
диције. Међутим, турска вјера је, сматра пјесник, изазов пред истином ра-
скола којом се и јунак, и народ у Црној Гори, одваја од своје „првобитно-
сти”. Тим начином, тема истраге потурица у Горском вијенцу има шири
контекст од историјског. Издаја и истрага су видови зла, они су трагични
след угрожене егзистенције. Свето се преобратило у профано, које је,
каже Елијаде, „само нова манифестација исте конститутивне структуре
човека, која се, раније, манифестовала кроз изразе светога”5. Промјена
вјере догодила се драмом човјекових слабости. Тема каино-авељевске суд-
бине пренесена је на план истраге, а она на патњу владике Данила. Вла-
дика Данило куне изневјерену традицију („Бог вас клео, погани изроди, /
Што ће турска вјера међу нама? / Куда ћете с клетвом прађедовском? / Су
чим ћете изаћ пред Милоша / И пред друге српске витезове, / Који живе
доклен сунца грије?”, стр. 13, и чије „име на земљи царује!”, стр. 132) и
себе, свједока људске њесреће.
Његошева мисао о јединственом бићу религијске и историјске свијести
замијењена је немиром због унутрашњег раскола и нејединства. Владика
Данило и главари различито виде тренутак одлуке, а Мустај Кадија и не
прихвата дијалог о помирењу. Њихов поглед на свијет сагласан је разли-
читој визији божанске славе човјека на земљи. Негативна визија потурица
заснована је на теми издаје која се налази у Његошевом разумијевању ви-
шег реда људске несреће. Међусобно истребљење за владику Данила је
трагични чин, али је и конверзија вјере трагични чин којим се мијења он-
толошка првобитност бића, и народа. Владика Данило, због тога, у сукобу
види трагику раздора и декомпозицију имена и народне традиције.
Тема хероја развија поетику подвига у Горском вијенцу. Ликови Вука
Мићуновића, Вука Мандушића, војводе Батрића осветљавају просторе
слободе и спасења, као што њих надахњује космичка вриједност јунаштва.
Јунаштво је повезано с остварењем добра као највишим идеалом егзистен-
ције. Оно кристализује дубљи смисао жртвовања. „Да, витеза сустопице
трагически конац прати”, говори Његош, имајући у виду мисао да тема ви-
тештва носи тему страдања („Васкрсења не бива без смрти”).
5 Мирча Елијаде, Свето и профано, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Срем-
ски Карловци, Нови Сад, стр. 64.
526
Семантика Карађорђевог подвига, као и подвизи палих јунака („Вјерне

слуге помјани, Господи, / Владаоце, ма твоје робове: / Непобједног младо-
га Душана, / Обилића, Кастриота Ђура, / Зриновића, Ивана, Милана, /
Страхинића, Рељу Крилатога, / Црновиће, Ива и Уроша, / Цмиљанића,
војводу Момчила, / Јанковића, девет Југовићах / и Новака поради халака,
/ И остале наше витезове!”, стр. 132) упућују на однос човјека и Бога у
оном што је достојно једног херојског чина. Витештво је „свети тамјан”
борбеног агона, „снага” и „лакоћа” хијерофаније. Херојски дух испољава
се у симболима предмета („Чудне пушке, ваља мушку главу!), у визуали-
зацији природних знамења („Свуд испод нас муње сијевају, / А нас једне
само сунце грије”, стр. 17), светих знакова („[…] / Ка се двије муње пре-
крстише? / Једна сину од Кома к Ловћену, друга сину од Скадра к Остро-
гу, / Крст од огња жива направише”, стр. 17). Херојско доба садржи етику
патријархалне зајединице и културе. Јунаштво је физички видљиво „чојс-
тво”, а света служба „отачаству” идеал божанског добра. Милош Обилић
„надмашује бесмртне подвиге / Дивне Спарте и великог Рима”, (стр. 20),
поништава „људско ништавило” и проноси „јуначки аманет” имена и сло-
боде. Као и Обилић, јунаци гину „за чест, име и свободу”, за вјечну славу
о којој пјевају „вјешти звуци дивнијех гусалах”. Пјесма носи мисао „ције-
ла народа”, она изражава одбрану части и традиције.
Јунаштво и чојство у теми „грдне судбине” обједињавају појединачне
аспекте ових тема. Јунаштвом, говори пјесник, „дише Српство” и оно је
дио историјског спасења („Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испу-
нише”). Јунаштво је завјет јединству и цјеловитости народа. Карен Арм-
стронг у књизи Кратка историја мита говори о митској димензији јуна-
штва: „Не можете бити јунак ако нисте спремни да се одрекнете свега;
нема уздизања до висина без претходног силаска у таму, нема новог живо-
та без неког облика смрти.”6 Стога Карађорђев херојски чин постаје мит,
и Карен Армстронг луцидно запажа да „ако нема мита (мита о јунаку,
нпр.), култа, обреда и етичког начина живота, гаси се осећање за сакрал-
но”(Armstrong, 2005, стр. 103), што значи да сакрално херојског чина
буди „јуначку жицу у нама самима” (стр. 105). Његошеви стихови („Плам
ће вјечно животворни блистат Србу твоје зубље, / Све ће сјајни и чудесни
у вјекове биват дубље”, Његош, 2001, стр. 8) сакрализују јунаштво и оно
је, изван непосредног значења, метафизика вјечног живота. Оно је, тако-
ђе, дубока религија у очувању вјере и имена.
Његошев мит о јунаку спојен је с „вечно истинитом филозофијом”, пре-
ма којој, како казује Мирча Елијаде, „све што се дешава у овом свету, све
6 Karen Armstrong, Kratka istorija mita, Geopoetika, Beograd, 2005, str. 36.
527
што чујемо и видимо овде, има свој пандан у божанском царству, које је бо-
гатије, снажније и трајније од нашег” (Елијаде, 2003, стр. 13). Владика
Данило проблематизује статус земаљске стварности и његова мисао ре-
флектује човјеково страдање космичким размјерама („Земља стење, а не-
беса ћуте!”, Његош, 2001, стр. 36). Оно је означено „грдним страданијем”
(„Францускога да не би бријега, / Аравијско море све потопи”) и функци-
јом витешког похода („да чистимо земљу од некрсти”, стр. 14). Јунаштво
је „тамјан свети јунацима”, какав је Милош Обилић у пјесми Кола („О,
Милоше, ко ти не завиди? / Ти се жертва благородног чувства, / Воинстве-
ни гениј свемогући, / Гром стравични те круне раздраба!”, стр. 20). Мотив
јунаштва изједначава се с „величаством душе” која наткриљује „људско
ништавило”. Свијест о јунаковој моћи да очува „јуначки аманет” или
„дивно име и свету свободу!” обликовала је идеал јунака – „момци дивни
исто ка звијезде”. Развијено поређење је романтично у заносу који пре-
твара херојски чин у поезију.
Јунаштво у Његошевом дјелу усложњава семантичку слику јунака. Вук
Мићуновић „и збори и твори”, Вук Мандушић плаче за џефердаром док
владика Данило говори о ратничкој моћи („А у руке Мандушића Вука /
Биће свака пушка убојита”, стр. 139). Јунаштво је спојено с радошћу
(„Јунаку се чешће пута хоће / Ведро небо насмијат грохотом”, стр. 34), а
радост побједе с трагиком смрти. Јунаштво је, визијом владике Данила,
судбински одређено („Чашу меда јошт нико не попи / Што је чашом жучи
не загрчи”, стр. 34), озарено „муком”, и „пјесмом”, што тему смрти везује
за синтагме „красне жертве” и „дивне жертве” (стр. 35 – 37).
Јунаштво у Горском вијенцу је „цар зла свакојега / А и пиће најслађе
душевно, / Којијем се пјане покољења” (стр. 35). Оно је симбол божанске
свјетлости („Вјечна зубља вјечне помрчине / нит’ догори нити свјетлост
губи.”, стр. 35). Владика Данило превазилази неодлучност („Удри за
крст, за образ јуначки”, стр. 37) и, у исто вријеме јој се враћа („Не… не…
сјете да и још зборимо!”, с. 38). Од полета („нек пропоје пјесна од ужаса”)
до страха „од крвавог пламена”, Коло евоцира судбину Станише Црноје-
вића („Станиша је образ оцрнио, / Похулио на вјеру Христову, / на јунач-
ко племе Црнојево / Обука се у вјеру крвничку / И братске је крви оже-
днио”, стр. 39), због паралелизма издаје који симболизује искуство пада и
побједе.
Његошев идеал јунаштва има и просторна обиљежја – Црну Гору („О,
гнијездо јуначке слободе, / Често ли те Бог нагледа оком, / Много ли си
муке пренијело, / Многе ли те чекају побједе!”, стр. 39), Чево („Чево рав-
но, гнијездо јуначко, / О крваво људско разбојиште”, стр. 86). Јунаштво
садржи родољубиви занос („Милош баца у несвијест људе / Ал у пјанство
528
неко прећерано”, стр. 47), „пламену гордост” и „вјечну зубљу” у спектру

„вјечне помрчине”. Јунаштво репрезентују „момци прсих ватренијех”,
ратници које Вук Мићуновић доживљава као „жертве благородне / Да
прелазе с бојнијех пољанах / У весело царство поезије, / Како росне
свијетле капљице / Уз веселе зраке на небеса.” Јунаштвом се осваја ко-
смички простор („Над облаком, у витешко царство, / Ђе Обилић над сје-
нима влада”, стр. 52) и у историјским оквирима у којима се плете вијенац
славе, нпр., Баја Пивљанина и вртијељских Срба.
Тема јунаштва огледа се у симболима „свијетлог оружја”, а тема чојства
у симболици херојске традиције. Његошева мисао о части подразумијева
и тему човјекових слабости, јер су оне онтолошко наслеђе човјекове при-
роде. Молитва владике Данила Богу, Створитељу свијета, фокусира се на
судбину пораза („Што је човјек? Ка слабо живинче! / […] / Слабостма смо
земљи привезани”, стр. 41–42), али и јунаштва којим се превазилази не-
гативно искуство („Ох, да ми је очима виђети / Црна Гора изгуб да нами-
ри! / Тад би ми се управо чинило / Да ми св’јетли круна Лазарева, / Е сле-
тио Милош међу Србе”, стр. 42). Симболика херојске борбе „ускрсла” је
„с косовске гробнице” и траје у идеалу ратничке „племените гордости”.
Јунаци су „жертве благородне” „да прелазе с бојнијех пољанах / У весело
царство поезије”, (стр. 51).
Херојски прототип јунака огледа се у слици хајдука („Ја сам хајдук те
гоним хајдуке”, стр. 60), у архетипу горштака и „светковини” вјештине и
снаге, у ријечима које означавају издају („Јуначкога не знају поштења, / А
не би се вукли за Турцима. / Мрзни су ми они него Турци, / А ни мислим за
њих ни на Турке. / Бадава се инате с Турцима / Кад им лижу ка пашчад са-
хане!”, стр. 94). Јунаштво се семантички везује и за оличење ратника, ка-
кав је Батрић („Не могаше човјек нигда знати / Ал’ је згодни али је ваља-
сти, / Ал’ је мудри али је љубавни!”, стр. 99), за бројност „посјечених
глава” („Црногорца већ бјеше свакога / Он готово претека јунаштвом; / Се-
дамнаест али осамнаест / Бјеше главах посјека турскијех”, стр. 99). Јуна-
штво је повезано с одбраном („Све природа снабд’јева оружјем / Против не-
ке необуздне силе, / Против нужде, против недовољства;”, стр. 116), са
завјетом („Крст носити вама је суђено / Страшне борбе с својим и туђином”,
стр. 117), с дужношћу („Славно мрите, кад мријет морате!”, стр. 118).
Јунаштво у Горском вијенцу контрастира се с цивилизацијски друга-
чијом сликом Млетака и Турака. На питање Вука Мандушића војводи
Драшку – „А бјеху ли јунаци, војвода?”, Драшков негативан одговор („О
јунаштву ту не бјеше збора!”), симболички афирмише и херојску тради-
цију, и јунаке, какав је Милош Обилић – „змај огњевити”, сама свјетлост
(„Ко те гледа, блијеште му очи”, стр. 90). Драшкове импресије о Млецима
529
су гротескне, хуморне и пародијске, обликоване према доживљају западне

културе и цивилизације, супротном од патријархалне традиције. Исто
тако, јунаштво турских освајања карактерише различитост: освајачки фа-
натизам („Мален свијет за адова жвала”, стр.12), невитешки начин рато-
вања („Виђи посла цара опакога, / Кога ђаво о свачему учи”, стр. 13),
агресивност („Куго људска, да те Бог убије! / Али ти је мало по свијета /
Те си својом злошћу отровала, / Но си отров адске своје душе / И на овај
камен избљувала”?, стр. 13). Истрага потурица, у односу на шири кон-
текст страдања, и према казивању игумана Стефана, отвара перспективу
спасења.
Тема части налази се у традицији предака („Па им поче демонски месија
/ Лажне вјере пружат посластице. / Што ће турска вјера међу нама? / Куда
ћете с клетвом прађедовском?”), у опомени „чојства” („Су чим ћете изаћ
пред Милоша / И пред друге српске витезове, / Који живе доклен сунца
грије?”), у нади о спасењу („Нада нема право ни у кога / До у Бога и у своје
руке; / Надање се наше закопало / На Косово у једну гробницу. / У добру
је лако добро бити, / На муци се познају јунаци!”, стр. 15).
Поетско сновиђење косовске жртве садржи светост мисаоне суштине
Бога и човјека у историјском и етичком контексту. Бог је врховни при-
нцип створеног свијета и ријечи владике Данила („Боже драги, који све
управљаш / Који сједиш на престол небесни / Те могућим зажижеш по-
гледом / Сва свијетла кола у простору…, стр. 41) откривају тежњу ликова
за озарењем. Јединственост „јунаштва” и „чојства” тиче се вредносног
система човјекове борбе против зла („И цијели ови беспореци / По порет-
ку неком сљедују. / Над свом овом грдном мјешавином / Опет умна сила
торжествује; / Не пушта се да је зло поб’једи”, стр. 116).
Етичка слика потурица у Горском вијенцу дата је у негативном свијет-
лу (потурице „образ грде”, „јуначкога не знају поштења”, стр.93), чиме се
истрага, као предмет спјева, везује за зло које треба казнити. Тема поту-
рица у тужбалици сестре Батрићеве појачава разлоге бола за јунаком
(„Просте твоје љуте ране, / Мој Батрићу, / Ал непрости грдни јади, / куку
роде! / Е се земља сва истурчи, / Бог је клео! / Главари се скаменили, / кам
им у дом!”, стр. 97). Прослављање јунака („Онаквога сивога сокола / Цр-
ногорка још рађала није!, стр.96) катарзом прославља идеал естетски ли-
јепог с једним видом часне жртве. Насупрот идеалу Батрићеве славе, по-
стоји свијет „ренегата” или некадашњих хришћана који, како каже Алојз
Шмаус, „цинично поричу […] чин […] отпадништва”7.
7 Алојз Шмаус, Проблем ренегата у „Горском вијенцу”, у: Студије о Његошу, ЦИД, Под-
горица, 2000, стр. 147.
530
У Горском вијенцу се чита драма човјека у прошлости и живој тради-

цији косовског боја који одређује живот у подвигу. Стога, „Његош култу-
ру и историју човечанства види […] као непрестану борбу права против
неправа, човечности против тираније, бранилаца моралног начела против
ренегатства” (Шмаус, 2000, стр. 148). Управо због тога, за разлику од
Шмауса, у Његошевом поетском дјелу видимо „израз […] модерног инди-
видуализма”, јер се Његошева мисао о супротностима и односу зла и добра
испољава у индивидуализму посебне врсте, у Његошевој универзаланости
која обликује и васељенску, и историјску слику постојања. Шмаус је у
праву да је пјесник Горског вијенца обликовао „конкретне ситуације у ко-
јима човек може остварити своје боље човештво у смислу Његошевог
идеала хуманости”. Заиста, Његош „нигде не отрже човека из историјске
условљености” или тема везаних за обликовање „вишег светског поретка
у посебној црногорској стварности”. Унивезалност слике свијета одређена
је моделом патријархалног друштва. И моделом патријархалне средине у
којој се вреднује част („Да нијеси у кућу дошао, / Знао бих ти одговорит
дивно”, Његош, 2001, стр. 60), морални принцип („Да нијесам с баном
Милоњићем / Деветороструко кумовао, / Бих му младу снаху уграбио, /
Па с њом бјежа главом по свијету”, стр. 65) и искуство самоодржања
(„Чест је слава, светиња народња! / Пас свакоји своје бреме носи; / Нове
нужде рађу нове силе, стр. 116). Његошева поетска мисао одредила је су-
штину „црногорског идеала јунака” и „мерила за вредност делања”,
стр. 149). Тема јунаштва објединила је сложеност теме чојства. Чојство је
израз човјекове и народне „добродјетељи”, потврда божанске чистоте по-
стојања. И док је у Његошевој космогонији човјек „Тварца једна те је зе-
мља вара”, духовна категорија чојства надраста тему пролазности („А за
њега, види, није земља. /Је ли јавје од сна смућеније? / Име чесно заслужи
ли на њој, / Он је има рашта полазити; / А без њега – у што тада спада?”,
стр. 117). „Чесно име” је семантички идиом херојског и праведног живота,
„тежак вијенац” божанске борбе која се заснива на очувању добра.
Његошева мисао о јединству земаљске и небеске стварности сагласна је
искуству патње. Игуман Стефан каже да „св’јет је овај тиран тиранину”,
да је „состав паклене неслоге”, што у борби супротности синтетизује не-
извјесност човјекове судбине. Тијело и душа имају космичку перспективу
немира, несталности, неиспуњења. Гномски обликовани стихови („Нико
срећан, а нико довољан, / Нико миран, а нико спокојан; / Све се човјек
брука са човјеком; / Гледа мајмун себе у зрцало”, стр. 125) рефлектују
стање зла у односу на природу врлине и великих дјела. Она се, као сушти-
на „свијетле традиције”, налазе у темама „чојства” и „јунаштва” које тра-
же поетско прослављање („Ко умије вама сплести в’јенце?”, стр. 131) и
531
вјечни живот („Чуј, народе, сви скините капе! / Хоћу спомен да чиним ду-
шама / Витезовах нашега народа;”, стр. 132).
Витез народне традиције је и витез духовног живота. Херојско дјело се
огледа у свијетлој идеји, а она у поетској мисли о „вијенцу” славе и вјеч-
ног живота.
ЛИТЕРАТУРA
Armstrong, Karen. (2005). Kratka istorija mita. Beograd: Geopoetika.
Елијаде, Мирча. (2003). Свето и профано. Нови Сад: Издавачка књижарница Зо-
рана Стојановића.
Миловић, Јевто М. (1983). Стазе ка Његошу. Титоград: Универзитетска ријеч.
Петар II Петровић Његош. (2001), Горски вијенац, Сабрана дјела Петра II Пе-
тровића Његоша, Подгорица: Октоих, Цетиње: Светигора.
Шмаус, Алојз. (2000). Студије о Његошу, Подгорица: ЦИД.
532
LIDIJA R. TOMIĆ
THE THEMES OF “HUMANITY” AND “BRAVERY”

IN NJEGOŠ’S THE MOUNTAIN WREATH
This theme refers to the ethical and philosophical aspect of the Njegoš’s
world view. “Humanity” signifies a set of moral values of existence, while
“bravery” is an anthropologically open spectrum of mythical and individual-
ized categories of existence. Historical perspective of the world provides a
concept of a certain tradition within a historical context, whereas the status
of these two motifs can also be viewed in the universal meaning of the
ground, space and time both at a paradigmatic level as well as a syntagmatic
one.
KEY WORDS: chivalry, bravery, myth, reality, God, a man, spirit, power.
533
821.163.41.09:393.7
КРИСТИНА Р. МИТИЋ1
СЕСТРА БАТРИЋЕВА:
„Е СЕ ЗЕМЉА СВА ИСТУРЧИ,
БОГ ЈЕ КЛЕО!”
САЖЕТАК . Тужбалицом Сестре Батрићеве Његош у свом Горском вијенцу опо-

наша пјевање народно и парафразира распрострањене варијанте народних туж-
балица. С обзиром на то да је обредна компонента прелаза сведена и пригушена,
рад треба поређењем са народним тужбалицама да установи постојаност нари-
цања у стиховима ове потресне тужбалице. Постојаност се установљава уоча-
вањем тзв. етно-поетских константи. Текст се донекле приближава и ратнич-
ко-патријархалној тужбалици, која је сродна епској пјесми, тј. оплакивање
покојника слави његову улогу у борби и истиче национално-ослободилачки и
друштвени идеал средине.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : тужбалица, покајнице, етно-поетске константе, ратничко-па-
тријархална тужбалица, обичаји.
1 kristina.mitic.nis@gmail.com
535
Мало стаде, ево покајнице уз поље,

и тужи сестра Батрићева пред њима
Проучавајући црногорске прилике, племенско друштво и братства, Вук

Стефановић Караџић је забиљежио и читав „горски вијенац”: нарицања/
тужења/запјевања, које су изводиле жене, тј. нарикаче/тужилице/покај-
нице, а текстови су понијели име нарицаљке/тужбалице/запјевке, и изво-
ђени су од изласка до заласка сунца, што је вријеме обреда прелаза или са-
хране. У структури текста, као и у примјеру који обрађујемо, најчешћи је
био трохејски осмерац са четворосложним припјевом. Тужбалица сестре
Батрићеве у Горском вијенцу из 1847. године опонаша пјевање народно
и парафразира распрострањене варијанте у обреду прелаза; иако је обред-
на компонента овдје сведена и минимизирана, ипак је видљиво тзв. „по-
стојано нарицање у стиховима” (Вуково запажање код Пашторвског на-
рицања за мртвима.) Тужбалице као стара фолклорна врста снажан су
израз жалости, опиру се пролазности и не мире са нестајањем. Текстови су
прожети дубоким мислима и снажним пјесничким сликама, достојанствени
су и узвишени. Јецај је обликован у пјесму бола, али, као у овом случају,
и пјесму клетве, позива и пркоса. Народно тужење је биљежено првен-
ствено у Црној Гори; Вук Врчевић га је записивао у Паштровићима, Вук
Поповић у Котору и Рисну, а Вук Стефановић Караџић је те тужбалице
најприје објавио у Ковчежићу, а касније су се нашле у књизи Живот и
обичаји народа српскога, заједно са пропратним етнографским биљешка-
ма. Већ тада је Вук уочио њихову поезију. Тужбалице омогућују безбје-
дан прелаз покојнику у свијет мртвих: у њиховој је основи вјера у наста-
вак загробног живота, која је изражена фигуративно. Због магијске
функције текста не помиње се ни смрт, ни покојник (Куда си ми улетио, /
мој соколе, [Његош, ГВ, стр. 143]). Најзаступљенији су мотиви изража-
вања сопственог бола, описа живота покојника, његовог изгледа, слике
свијета мртвих (подземног и небеског), свијета живих, мрака, безгласно-
сти. Структуру тужбалице чини низ мисаоних цјелина које се састоје од
стиха и припјева. Најискреније су и најљепше тужбалице које изводе се-
стре. „Значајно је да је космичка идеја с највећом прецизношћу пред-
стављена у тим архаичним жанровима фолклора – тужбалицама”. Форму-
ле „оног свијета” су у њима најдосљедније (Велецкаја, 1996, стр. 20–21).
„У прошлости је за руског човјека, као и за православног Србина, било ис-
то тако недопустиво да се покојник остави неоплакан, као и да се не преда
земљи; на сјеверу Русије и у Србији до данас су сачувана нарицања и на-
рикаче” (Толстој, 1995, стр. 319–320), тужења и тужилице, запјевања и
покајнице. Ова прастара пјесма обреда прелаза, као саставни дио мртвач-
536
Кристина Р. Митић ∼ Сестра Батрићева: „Е се земља сва истурчи, Бог је клео!”
ког култа, рано је стекла карактеристичне елементе и задржала их дуги

низ вјекова. Основу пјесме чине похвала и спомен, затим жаљење покојни-
ка, позивање да се врати, отргне од смрти у виду сокола и сл. Разговара се
с покојником као да је жив, вјерује се у загробни живот, упућују се поруке
претходно умрлима. Тужбалица је лирска пјесма са својствима епске пое-
зије. Устаљена је метричка форма и стихови–формуле. Припјев апостро-
фира покојника и изражава бол (брате рано [Његош, ГВ, стр. 143]).
Тужбалица је пратиља смрти, садржином се креће у једном оквиру и јед-
ном смјеру осјећања и маште, има своју специфичну форму (стих, рјечник
и мелодију). За разлику од остатка усмене књижевности, творевина је јед-
ног аутора и једног момента, и никада се не преноси с кољена на кољено.
Углавном настаје истим стваралачким процесом којим и свако индивиду-
ално умјетничко дјело. Смрт сродника изазове бол, покајница тај бол дуже
преживљава и тражи му најљепши израз, а када га нађе, појављује се пред
слушаоцима. У тужбалицама се преплићу мотиви чежње за породичном
срећом и за идеалом, тј. изражава се бол и величају врлине покојника. Вје-
ковним такмичењем у чојству и јунаштву изграђен је култ истакнуте лич-
ности, па је хиперболисање врлина и подвига на много вишој цијени него
лично јадиковање. Хиперболични изрази туге, метафорични усклици му-
шкој љепоти и снази, и изузетно доживљена и њежна слика маште карак-
теришу и Тужбалицу сестре Батрићеве. Истичу се врлине човјека и јуна-
ка. У подручјима патријархалне културне зоне тужење се задржало до
најновијих времена, не само у Црној Гори, већ и у Херцеговини, на Косову
и Метохији, у дијеловима југоисточне Србије и Македоније. У подручјима
гдје је посљедњих вјекова била знатна борбена активност становништва,
гдје се често умирало у сукобима с непријатељима, јавио се нарочити тип
ратничко-патријархалне тужбалице, која је умногоме сродна епској пје-
сми. Њена јавна улога и идејна усмјереност веома је наглашена. Присут-
на је снага херојског патоса и ширина поетске сликовитости. Друштвена
улога тужбалица те врсте видно је истакнута. Тужбалица сестре Батри-
ћеве типична је црногорска тужбалица, а Сестра Батрићева је борбени лик
црногорске жене која сугестивно велича врлине и подвиге, и жестоко на-
пада издајство и кукавичлук. Ратничко-патријархална тужбалица, која је
умногоме сродна епској пјесми, „оплакивањем покојника слави његову
улогу у борби и истиче национално-ослободилачке и друштвене идеале
средине” (Пешић, Милошевић Ђорђевић, 1984, стр. 251–253). Тужилица
је у лирској поезији исто што и гуслар у епској, окренута је, у највећем
броју случајева, будућности, онима који настављају живот. Мелодија
бола, позива, клетве и пркоса остварује и потврђује везе између мртвих и
живих, побједу над пролазношћу, култ погибије, умирања за слободу, као
537
вид побједе над смрћу и слављење живота. Смрт као погибија афирмисана
је као живот са циљем; тужбалица као огањ прождире све оно нељудско и
слабо у нама и око нас, све што слаби и угрожава чистоту душе с којом
ћемо пред Бога. Из тужбалице се не види само осјећајност жене, него и
њено право и моћ да суди о догађајима и људима; она наступа као сестра,
али и као градитељ племенског и националног идеала – њен однос према
личностима и догађајима изражен у форми тужбалице прихвата се као оп-
шти друштвени суд. Тужбалица сестре Батрићеве је „лирска пјесма смр-
ти”; епско је само описивање догађаја, а тужење је „свијет изнутра”, „само
осјећање”, „видљивост невидљивог”, „хватање неухватљивог”, дато кроз
окрутну судбину женског лика, који трајно мотивише главаре и Црногор-
це да ступе у неравноправну али неизбјежну борбу против Турака – од-
носно да устану на немилосрдну истрагу потурица. Кроз призор античког,
исконског тужења за мртвим јунаком, овдје братом, и кроз чин самоуби-
ства, израња заборављени култ жртве и концепт кривице појединца, без
његове „стварне” кривице: као у античким трагедијама, у којима заплет
неминовно изискује личну жртву, као потврду највиших општеприхваће-
них моралних вриједности и родољубља (Vlahović, 1999). Чин самоуби-
ства својеврсни је одсјај „косовског завјета – у женском обличју, сестрин-
ском лику. Тужбалица сестре Батрићеве према свом карактеру у цјелини
одговара нарицању које је живјело, и још понегдје живи, у устима народа.
У тужбалицама Пашторвског нарицања за мртвима изабраним у Вуко-
вој првој збирци из 1841. године налазе се слична или иста реторичка пи-
тања, која су главни знак распознавања жанра: Коме браћу ти остави, /
братска хвало (Његош, ГВ, стр. 144), и Што остави муку твоју, / Све
остале миле твоје (Вук, СНП I, стр. 175); или указивање на скрнављење
мртвог тијела, и индиректни позив на освету у Вуковим Етнографским
списима. „Само се по народу разишло оно што је поред осталијех догађаја
ушло у народне пјесме”: Ђе вјерова невјернику, / Те изгуби мудру главу, и
Крвници је осјекоше, / На градове однијеше, / Те су града окитили / Ах
лијепом главом твојом / И свештенском златном брадом, / И с јуначком
твојом браћом (Вук, ЕС, стр. 14); према: Да л’ невјерне не зна Турке, /
Бог их клео / е ће тебе преварити, / дивна главо (Његош, ГВ, стр. 143), и
На вјеру те посјекоше, / невјерници / Дивно л’ Травник окитише, / то
платили, / са лијепом главом твојом, / куку леле! (Његош, ГВ, стр. 144).
Ова тужбалица уклапа се и у Вукову идеалну метричку схему, тј. „осам
слогова и уза њих четири као припјев”. Вук Стефановић Караџић у Срп-
ском рјечнику (1852) објашњавајући ријеч „тужити” наводи: „плакати
иза гласа (особито за мрцем) и нарицати; сестра за братом тужи и кад иза-
ђе куд у поље, тужи и нариче као да пјева. Доста пута би суза из камена
538
ударила, како жалостиво сестра нариче за братом” (Вук, СР II, стр. 1024).
Према Вуковим биљежењима Паштровићи су једини „постојано нарицали
у стиховима”. У својим записима помиње и коло и коловођу, што се у слу-
чају Његошеве тужбалице може пресликати на сестру као коловођу, ис-
пред покајница које су могле у пољу образовати и обредно коло. Већ је по-
менуто да је Вук Његошеву тужбалицу навео у свом Ковчежићу (1849) на
крају прилога „Нарицање за мртвима”, гдје каже: „Ја нећу рећи да је ово
сестра Батрићева или друга какава Црногорка све овако сложила или на-
мјестила, али се зацијело може казати да овдје нема ниједне ријечи коју
покајнице у Црној Гори нијесу говориле. Камо среће да сви наши списа-
тељи сва дјела своја, барем кад пишу о народнијем стварима, овако пишу
народнијем духом и језиком! Онда би се и њихове умотворине по свијету
хвалиле и славиле као народне што се хвале и славе” (Вук, ЕС, стр.
96–110); а навео ју је и у чланку „Смрт”, у посљедњем свом дјелу Живот
и обичаји народа српског (Вук, ЕС, стр. 260–300), одакле је могуће и
неке загорске јаукалице упоредити са Његошевим текстом – нпр.: Ђе си
ми се подигао? / Мој соколе! / С тобом иде брата доста, / Братско крило
(Вук, ЕС, Загорске јаукалице, 7), према Куда си ми улетио? / мој соколе!
/ Од дивнога јата твога, / брате рано? (Његош, ГВ, стр. 143). Његош је
боравио у Бечу и дружио се са Вуком прије штампања Горског вијенца
(1847), имали су успостављену духовну везу, тј. Вук је итекако утицао на
Његоша, што је запажао Вук Врчевић, један од Вукових сакупљача ту-
жбалица, а Његошев секретар и биограф. Подтекст народне традиције ту-
жења, идејно-мисаони круг, композицијско-тематски план и језичко-стил-
ски миље Његошеве Тужбалице сестре Батрићеве указују и на сличне
националне и културне циљеве ове двојице аутора.
Кнез Бајко:
јер кад год сам такви сан гледао,
приправља сам што мрцу требује
Тужбалица сестре Батрићеве прожета је динамичним поетским слика-
ма у којима наративни ток разбија пластичност (Шутић, 1971, стр. 155).
Устаљено питање у Паштровским нарицањима за мртвима, шта да раде
остављени укућани, код Његоша је преформулисано у питање шта да раде
саборци, тј. чета без четовође који их је окупљао и водио у побједе. Они
који у народним нарицањима на „оном свијету” радосно дочекују покојни-
ка, овдје су обезглављени и нагрђени јунаци, какав је и сам Перовић Ба-
трић. Кад ко умре гдје на путу, смрт се осуђивала што га не пушта да се
састану. У Његошевој варијанти то је „прекрвник” Осман Ћоровић, не-
вјерник, који је на превару и мучки убио свог побратима, па му послије, по
539
легенди, одсјечену главу однио, те њоме окитио Травник (Варијанте пје-

сама о смрти Перовића Батрића присутне су код Вука, прва пјесма четвр-
те књиге, и код Његоша у „Огледалу српском”, друга пјесма Освета Перо-
вића Батрића). У тексту је, ипак, највише устаљених етно-поетских
константи (Микитенко, 2001, 2010) пресликаних из фолклора, које се ја-
сно могу пратити: то су константне особине текста тужбалице као сема-
тички значајни елементи структуре и композиције према истраживањима
Дагмар Буркхарт (Буркхарт, 1990). Неке од њих су:
Реторичко испитивање као обраћање покојнику. Форма израза је мо-
нолошка. Интродуктивна компонента текста је обраћање. Још је Вук Сте-
фановић Караџић скренуо пажњу на реторичка питања тужбалица као ка-
рактеристичну особину поетског израза ове врсте усмене књижевности и
универзалне фолклорне традиције, која је, у ствари, једно велико реторско
питање састављено из низа мањих: Куда си ми улетио, / мој соколе, / Да
л’ невјерне не зна Турке, / е ће тебе преварити? / Што не чува младу гла-
ву, / што крвника њом наслади, / Ко ће чете сакупљати, / ко л’ крајини
бранит’ крило, / ко ће турске главе сјећи (Његош, ГВ, стр. 143–147).
Представа о покојнику птици је испоштована. У директном обраћању, тј.
замишљеном и жељеном дијалогу, сестру највише занима како је брат по-
гинуо, а суштински како ће даље саборци без „дивне главе”. Сестра се не
обраћа само брату, него и осталој оскрнављеној браћи, цијелом роду. Ту-
жење је подигнуто на виши ниво: куку, роде! (Његош, ГВ, стр. 146). Мол-
би брату и прекоријевања нема, она су усмјерена на живе; Сестра Батри-
ћева као да већ са оног свијета, „иза гласа” да се до Бога чује, тужи овај
овдје свијет какав јесте – превртљиви, ружни, невјерни: тј. сахрањује га.
Очај и екскламација су јаки, а императивне конструкције су највише
усмјерене на издајство и превару.
Бол и самоћа ближњих и тужилице. У склопу реторских питања по-
штоване су бројне традицијске представе: жена, у овом случају сестра,
носи у мушку скупину зле гласове и куне, од напуштених чланова породи-
це: снахе досљедно спроводе дијелове ритуала, дјеца су досљедно имено-
вана сиротима, хијерархија реторичких питања је прецизна. Коме браћу
ти остави, / и старога баба Пера, / и три младе сестре твоје, / Седам
снахах што ошиша? / Куд ће твоја млада љуба, / двоје ђеце твоје лудо, /
Што ће јадни ђед ти Бајко? (Његош, ГВ, стр. 143–147) Појмови срца и
руже као метафоре за брата–покојника нису препознатљиви у народним
тужбалицама. У изражавању сестринске туге присутан је личнији став,
мада и ту постоје етно-поетске константе које традиција налаже и које се
углавном односе на припрему покојника за обред сахране – што је у овом
тренутку неизводљиво, и због чега сестра највише тужи, а на крају рјеша-
540
ва и да се убије. Кад изгуби свијет, она заправо губи свјетлост, јер више
нема одбране, штита, братског крила. Пати што не може достојанствено
брата да испрати (пољуби, очешља, чалму свеже, јер је такав обичај): бра-
те рано / дивна главо! / Мој свијете изгубљени, / сунце брате! / моје ране
без пребола, / рано љута! / моје очи извађене, / очни виде! / људска вило;
/ братска дико / вјерна главо! / Да ми се је помамити, / сестри црној, /
да те како заборавим, / кукавица, / е презгодна глава бјеше, / млади бра-
те! / Да уз цара сједијаше, / мудра главо, / шћаше царев везир бити, / се-
стри тужној; / да код краља сједијаше, / мој младико, / ђенерал му шћа-
ше бити, / моја ружо! / Да се могу разговорит, / срце моје, / а са мртвом
твојом главом, / кам да ми је! / да ти црне очи виђу, / очи моје, / да пољу-
бим мртву главу, / мјесто брата, / да очешљам дуги перчин, / јаох мени!
/ и јуначку чалму свежем, / сестра грдна! (Његош, ГВ, стр. 143–147)
Животни детаљи и околности страдања. Ова етно-поетска константа
подразумјева приказивање детаља из живота умрлог и обавјештавање о
околностима смрти. Детаљи из живота Перовића Батрића који се истичу
јесу да је био четовођа, бранитељ, борац против Турака, али се наглаша-
вају и све његове могућности да је остао у животу: е презгодна глава бјеше,
/ млади брате! / Да уз цара сједијаше, / мудра главо, / шћаше царев везир
бити, / сестри тужној; / да код краља сједијаше, / мој младико, / ђене-
рал му шћаше бити, / моја ружо! (Његош, ГВ, стр. 143–147) Околности
због којих је настрадао су превара, на превару је и посјечен, глава му је
оскрнављена као трофеј, што је резултат плаћене издаје: На вјеру те по-
сјекоше, / невјерници! / Дивно л' Травник окитише, / то платили! / са
лијепом главом твојом, / куку, леле! (Његош, ГВ, стр. 143–147)
Благосиљање и херојска вриједност. Благосиљање мртвог и његових
добрих особина, при чему се у тзв. историјским тужбалицама, а ова није
далеко од те дефиниције, хвале јуначка дјела и поступци и оријентишу се
према херојској вриједности. Благослови су дати преко епитета, хипоко-
ристика, деминутива: ’рана (узданица), дивна, мудра и красна глава, сун-
це, очни вид, братска хвала, људска вила, братска дика, вјерна глава. Уз
благослове иде и глорификација покојника, тј. његових јуначких дјела,
која су овдје садржана у информацији да је био четовођа, братско крило,
остра сабља, убојник.
Проклињање убице и позив на освету. Перовић Батрић је на превару
убијен и потом је његово тијело оскрнављено, тј. глава је одвојена од тије-
ла. Турци су невјерни јер су преварили, нису држали ријеч, али су истов-
ремено и нехришћани. Клетве крвника, у овом случају прекрвника, су ди-
ректне: Бог их клео, невјерници, крвници, прекрвници који скрнаве, Бог
га клео и сл. Клетве су једнако упућене Турцима, Травнику, народу и гла-
541
варима. Тужбалица узета у цјелини својеврсни је позив на освету. Захтјев

од мртвог да се врати и да дође у породични круг у посјету, као и молба мр-
твоме да поздрави оне који су раније умрли и да пренесе вијести, иначе та-
кође константне особине, изостављене су или дјелимично измијењене: сес-
тра Батрићева проклиње земљу на којој су, и изражава страх да покојник
неће препознати сапатнике, саборце, јер су унакажени – чиме индиректно
и додатно скреће пажњу на недјела крвника, прекрвника.
Војвода Батрић:
Бог га јаки и мртва убио,
како мога вјероват’ Турцима
Поред туге Сестре Батрићеве јавља се и љутња. Покајница проклиње,
што је њено једино могуће оружје, па се тако пјесма трансформише из пје-
сме жалости у осветничку пјесму, тј. пјесму која позива на освету (Шија-
ковић 2011, стр. 76). Етно-поетска константа зазивања осталих покојни-
ка прескочена је, али је зато ту индиректно опомињање, као негирање
наивности и вјере у Турке и саборце. Барсов (према Микитенко, 2001) го-
вори о духу борбене храбрости, којом дишу наше тужбалице: Да погибе у
бој љути, / убојниче, / ђе се српски момци грабе, / младо момче, / око гла-
вах и оружјах, / просте ране; / Ти ћеш много браће наћи, / куку нама! /
биранијех соколовах, / куку, браћо! / по бедему од Травника, / Бог га
клео! / Главе братске познат нећеш, / нама празно! / јере су их нагрдили,
/ невјерници! (Његош, ГВ, стр. 143–147.) Насупрот борбеној храбрости
стоји назначено скрнављење тијела покојника, што додатно велича како
лик Перовића Батрића, тако и ликове свих јунака сличне судбине – а било
их је доста, највише страдалих од издајничке руке. Присутна је епска ат-
мосфера и наративни моменат, само без сижеа, већ са набрајањем Батри-
ћевих особина; није присутан ни лик, него однос према њему са каракте-
ристичним обраћањима (Кравцов, према Микитенко, 2001). Три су нивоа
текста: композиционо-структурно (породица, саборци, главари и њихов
однос према оплакиваном, доживљај из угла покајнице), самоубиство је
вид ритуала који је неминован контекст за овакву јачину бола; семан-
тичко-концептуално, покајница себе преноси и приноси у свијет покојни-
ка; вербално-демонстрационо, тужилица је примјер другима како се треба
опредјелити. Перовић Батрић је посјечен на вјеру, и његовом главом је
окићен Травник. Кнез Бајко засједа у Скупштини кад долази вијест.
Посљедњи стихови су клетва изражена императивом, уз подразумјевани
перфекат (Микитенко, 2001): е се земља сва истурчи, / Бог је клео! / Гла-
вари се скаменили! / кам им у дом! (Његош, ГВ, стр. 147) Многа питања
су у замишљеном, прижељкиваном дијалогу реторично постављена мр-
542
твом, у којима се покојник апострофира као живи саговорник, жали, пита

и позива, при чему се и остале присутне особе индиректно ословљавају
(Буркхарт, 1990, стр. 94). Онај свијет је земља у којој умрли сусреће мр-
тве, који су нпр. погинули у борби против Турака, и који овдје симболично
носе име браће, а код Вука, нпр. других соколова: Тамо ћеш ти доста
наћи, / за јад нама / соколова под крилима, / крило наше! (Вук, ЕС,
стр. 179); или, ако је покојник умро насилном смрћу (као Перовић Ба-
трић), онда се убица или убице у народним тужбалицама јавно проклињу.
Та оптужба има функцију позива на освету: Зар не знаде за те јаде, / јад
ме знао! / да су Турци прекретници, / Бог их клео! (Вук, ЕС, стр. 195)
Исцјелитељски аспект је садржан у сљедећем: вербализујући, испољавају-
ћи бол и дијелећи га са другима, бол постаје подношљивији и за жену која
тужи и за ожалошћени скуп. Носи и другачији, свакако мрачнији потенци-
јал уколико позива на освету, не мирећи се са смрћу драге особе. Дио цр-
ногорског фолклора свакако је Tужбалица сестре Батрићеве, јер одише
и фолклорним и ритуалним одликама – али може бити и средство којим се
подстиче крвава освета, неконтролисано реципрочно насиље. Оплакивање
мртвих било је од суштинског значаја за заједницу. Болна умјетност ту-
жења јесте умјетност жене, родно специфична. Снага и љепота израза, ди-
рљива метафора, суптилан одабир ријечи, мелодија која упркос моното-
нији омамљује, репетитивни ритам и неочекивана измјена, особине су и
Тужбалице сестре Батрићеве. Форма је између говора и пјесме, што по-
везује традицијом утврђене формуле и индивидуалну вјештину, а процес
компоновања тече паралелно са процесом (јавног, сценског) извођења, ти-
тра између спонтаног изражавања душевног бола, и пажљивог и проми-
шљеног поетског ткања вриједног дивљења, повезујући бујице различи-
тих осјећаја, које се смјењују. У току нарицања покајница је изолована из
друштва, перципирана је као неуравнотежена усљед бола, чак луда и
опасна по себе и друге (Шијаковић, 2011).
Сердар Јанко:
но јој пуче срце у прсима,
а обрну свијет наопако
Туга Сестре Батрићеве је толико велика да је спремна да умре одмах за
братом, а највише би вољела да је како могла умјесто њега. Тема смрти и
посмртног постојања везана је за најстарији слој сазнања, међутим, оскр-
нављено, обезглављено тијело покојниково, далеко од куће и укућана, не
може на прави начин бити оплакано – отуд својевољно придруживање се-
стрино на оном свијету, добровољно, иако не припада црногорским, а ни
хришћанским традицијским појавама. Ако не може оплакати „дивну гла-
543
ву” на овоме свијету, учиниће то са лијепом душом на ономе. Тужбалица

сестре Батрићеве, дакле, као и народне тужбалице записане код Вука,
има магијско-апотропејску и социјално-апелативну функцију (Буркхарт,
1990, стр. 85); и једнако је обредна, с тим што сестра брата оплакује, а
себе, заправо, сахрањује. Архаичко-магијску (Буркхарт, 1990, стр. 88)
функцију Сестра Батрићева превазилази: она не гребе лице, не чупа косу,
не преокреће одјећу, већ се убија. Сви остали тренодијски елементи су
присутни: похвала добрих особина покојникових, његове младости, љепо-
те и снаге; формулисање несрећне судбине остављених, поготову дјеце без
оца; наглашавање туге породице (Буркхарт, 1990, стр. 88). Многострана
функција тужбалица може се свести на сљедеће елементе: психички
само-растерећују особу која нариче, која би нпр. при неуротично ускраће-
ном жаљењу обољела (Сестра Батрићева, напротив, тражи и жели да „се
помами”), а која ослобађа особе које нису у стању да наричу (главари, на-
супрот њој, остају скамењени, мада су скамењени и били, на шта се скреће
пажња тужбалицом и клетвом „кам им у дом”, упозоравањем и подсјећа-
њем шта им је чинити), и дјелује као социјални позив (обзнањује начин
смрти, именује прекрвнике, и у овом случају позива на акцију, тј. „истрагу
потурица”), указује покојнику почаст која му припада, где лежи магиј-
ско-апотропејска основа у архаичном моделу свијета – сматрајући да је
мртвац опасан, пожељно је спријечити га у могућој одмазди против живих
(покајница сестра се уз клетве и упозорења придружује брату на ономе
свијету) (Буркхарт, 1990, стр. 89). Тужбалица је култивисани облик пра-
жњења жалости: дозивају се све слике несреће која је покајницу снашла.
Сестра Батрићева је покајница без могућности личног покајања: једино
што иза њеног „плача иза гласа” остаје јесте тешка клетва, која се далеко
чује, до Бога. Ипак, текст се креће у границама обичајно-етички допуште-
ног (Килибарда, 1980, стр. 97). Као да више на овоме свијету нема јуна-
штва, моралног прегалаштва, памети, те се Сестра Батрићева опредјељује
за онај свијет, иако би људске врлине требало да имају постојану вријед-
ност. Тужбалице су стваралаштво које пружа утјеху и обликује бол (Ши-
јаковић, 2011, стр. 81). Слика самоубиства Сестре Батрићеве заправо је
женска минијатура „косовског завјета” и опредјељења за „царство небе-
ско”. Батрићева „дивна глава” исто је што и Лазарева, и Сестра Батриће-
ва ће се опредјелити за вјечни живот и за васкрснуће, ког нема без мучења
и смрти – са свијешћу да има смрти и без васкрснућа. Тужбалица сестре
Батрићеве може се посматрати и као златни пресјек најљепших народних
тужбалица које су истовремено и ратничко-патријархалне и позивају на
дјелање, без ког излаза нема. Свакако је најрепрезентативнија за жанр,
али јој Петар II Петровић Његош даје и ауторски печат вишезначности.
544
Да би се остварило пророчанство о доласку мира, благостања и угледа,

глава мора да се споји са тијелом, па да буде достојно оплакана, ако не на
овоме свијету, онда свакако на ономе – од приземности свјетине до пуног,
свијетлог неба и назад.
Буркхарт, Д. (1990). „Текст – контекст – аспекти српскохрватске тужбалице”.
У: Расковник, XVI, бр. 61–62, Београд, 85–102.
Велецкаја, Н. Н. (1996). Многобожачка симболика словенских архајских риту-
ала, Ниш: Просвета.
Vlahović, K. (1999). „Tužbalica od koje se kameni ptica u letu, a kamoli srce u gru-
dima, melodija bola i prkosa kao cvet iz patnje”. У: Srpsko nasleđe, istorijske
sveske, broj 13. Преузето са http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-l/1999/
01/article-19.html (11.11.2013).
Килибарда, Н. (1980). „На маргинама поетике народних тужбалица”. У: Зора го-
вора, Ка поетици усменог песништва, Ниш, 92–104.
Микитенко, О. (2001). „Етно-поетске константе српских тужбалица у контексту
универзалија европске традиције тужења”. Преузето са http://www.rast
ko.rs/rastko-ukr/au/mikitenko_etpoet_tuzhb.html (16.09.2013).
Микитенко, О. (2010). Балканослов’янський текст поховального оплакування:
прагматика, семантика, етнопоетика, Київ: Ін-т мистецтвознавства,
фольклористики та етнології ім. М. Т. Рильського НАН України, Українсь-
кий комітет славістів.
Пешић, Р., Милошевић Ђорђевић, Н. (1984). Народна књижевност, Београд:
Вук Караџић.
Толстој, Н. М. (1995). Језик словенске културе. Ниш: Просвета.
Шијаковић, Ђ. (2011). „Обликовање бола: античка грчка тужбалица и њен тера-
пеутски аспект”. Преузето са http://www.etno-institut.co.rs/files/gei/59_
1/Sijakovic_GEI_59_1.pdf (24. 10. 2013).
Шутић, М. (1971). Мисао која не одустаје, Београд: Нолит.
ИЗВОРИ ГРАЂЕ И СКРАЋЕНИЦЕ
Караџић Стефановић, В. (1972). Етнографски списи. У: Сабрана дела Вука Ка-

раџића, Београд: Просвета (Вук, ЕС).
Караџић Стефановић, В. (1975). Српске народне пјесме, књ. I (1841). У: Сабра-
на дела Вука Караџића, књ. IV, Београд: Просвета (Вук, СНП I).
Караџић Стефановић, В. (1986). Српски рјечник (1852), ІІ. У: Сабрана дела Ву-
ка Караџића, књ. XI/II, Београд: Просвета (Вук, СР II).
Његош, П. П. (1955). Горски вијенац. Београд: Нолит (Његош, ГВ).
545
KRISTINA R. MITIĆ
Niš, Serbia
BATRIĆ’S SISTER: „OUR WHOLE LAND HAS

TURNED INTO ISLAM, GOD’S CURSE ON IT!”
In his work The Mountain Wreath Njegoš imitates the tradition of folk
songs and paraphrases the prevalent versions of Serbian laments through the
lament of Batrić’s Sister. Due to the fact that the ritual component of the
transition is toned down and restrained, the aim of this work is to determine
the presence of lamenting in the verses of this moving lament by using the
comparative method and comparing it to Serbian laments. The presence is
determined by perceiving the supposed ethno-poetic constants. The lyrics are
somewhat close to the warrior-patriarchal lament, which is similar to epic po-
ems, i.e., mourning the dead glorifies their roles in battles and emphasizes the
national-liberation and social ideal of the society.
KEY WORDS: laments, penitent women, ethno-poetic constants, warrior-pa-
triarchal lament, rituals.
546
811.163.41(497.16):811.161.1
811.163.41'255.4=161.1
ЛАРИСА И. ЧОВИЧ1
Университет в Приштине с временным пребыванием
в Косовской Митровице, Философский факультет
ЛИНГВОКУЛЬТУРНЫЙ
КОНЦЕПТ «ГЕРОИЗМ»
в черногорской и русской языковых картинах
мира (на примере поэмы П.П. Негоша Горный
венец и его перевода на русский язык)
АННОТАЦИЯ. Цель данной работы — сопоставильный анализ лингвокультурно-

го концепта героизм» в обыденном сознании черногорцев и русских, а также вы-
явление лингвистических средств выражения героических представлений, отра-
жающих образцы героического поведения в черногорской и русской
лингвокультурах на материале поэмы П.П Негоша Горный венец и его перевода
на русский язык, осуществленного А. Шумиловым.
Для достижения поставленной цели были решены следующие задачи:
– описание системы релевантных признаков лингвокультурного концепта «ге-
роизм» в черногорском наивном сознании на материале лексики и фразеологии
поэмы Негоша,
– выявление национальной специфики о концепте представлений «героизм» в
черногорской лингвокультуре,
– определение тенденции перевода упомянутого художественного концепта
«героизм» с близкородственного сербского языка на русский, со всеми вытекаю-
щими оттуда последствиями, в частности интерференции как явления взамодейс-
твия структур и структурных элементов двух языков в их контакте, что в перево-
1 lrazdobudko@mail.ru
547
де приводит к изменению в структуре или элементах структуры одного языка

(языка цели) под влиянием другого (исходного языка).
В заключении автор пришел к выводу, что лингвокультурный концепт
«героизм» представляет собой сложное ментальное образование, оно фик-
сируется в речевом и невербальном поведении людей и обладает нацио-
нальными специфическими особенностями в исследуемых черногорской и
русской наивных картинах мира.
КЛЮЧЕВЫЕ СЛОВА : лингвокультурный концепт, лексика, фразеология,
(без)эквива-лентная лексика, языковая картина мира, наивное сознание.
Трудно переоценить роль лексико-фразеологических единиц языка в

реконструкции национальной картины мира. Они отражают исторический
опыт народа, дают информацию о знаниях, которыми располагает культу-
ра, связанных с фрагментами «невидимого» мира.
Когнитивный подход к изучению языковых явлений характеризует сов-
ременное языкознание, где концепты понимаются как единицы оператив-
ного сознания, которые являются отражением факта действительности
(Кубрякова, 1998, стр. 47–50). Лингвокультурные концепты могут быть
объективно установлены и описаны с помощью анализа словарных дефи-
ниций, иллюстраций словарных дефиниций, универсальных высказываний
и вербально представлены в виде ядерных лексем, фразеологических еди-
ниц, пословиц и поговорок, словообразовательных структур и т.д.
Такое разнообразие средств их вербализации в языке предоставляет
возможность полного отражения картины мира и культурных традиций в
сознании носителей языка.
Лингвокультурные концепты проявляются в коммуникативном поведе-
нии, определяя этноспецифические нормы, стратегии и стереотипы об-
щения (Стернин, 2002; Тер-Минасова, 2000). Весьма востребованным
остается изучение концептов с культурологического аспекта (Мрше-
вић-Радовић, 2008; Радић-Дугоњић, 2003), с точки зрения их вербальной
представленности в идиостилях определенных авторов художественных
произведений (Голубев, 2008), а также с позиций переводоведения (Вла-
хов, Флорин, 1980; Гарбовский, 2007; Пејановић, 2010), для которого
представляется важным выяснить тенденции перевода с одного языка на
другой упомянутых структур при их функционировании в текстах. Пере-
численные обстоятельства составляют обоснование актуальности выбран-
ной темы исследования.
548
Лариса И. Чович – Лингвокультурный концепт «героизм»…
Цель данной работы заключается в сопоставительном анализе лингво-

культурного концепта «героизм» в обыденном сознании черногорцев и
русских, а также выявление лингвистических средств выражения герои-
ческих представлений, отражающих образцы героического поведения в
черногорской и русской лингвокультурах на материале поэмы П.П Него-
ша Горный венец (Његош, 1996) и его перевода на русский язык, осу-
ществленного А. Шумиловым (Негош, 1996).
По весьма верному определению Татьяны Бечанович, «…један од најс-
нажнијих кохезионих елемената црногорског књижевног канона свакако
је семантичка структура чојства и јунаштва, чије се дијахронијско обли-
ковање и деловање може пратити у Његошевом Горском вијенцу (Бечано-
вић, 2013).
Для достижения поставленной цели решаются следующие задачи:
– описание системы релевантных признаков лингвокультурного кон-
цепта «героизм» в черногорском наивном сознании на материале
лексики и фразеологии поэмы Негоша,
– выявление национальной специфики о концепте представлений «ге-
роизм» в черногорской лингвокультуре,
– описание системы релевантных признаков лингвокультурного кон-
цепта «героизм» в русском наивном сознании на материале перевода
поэмы Негоша,
– определение тенденций перевода упомянутого художественного
концепта «героизм» с близкородственного сербского языка на рус-
ский.
В основе методологии данного исследования лежит комплексный под-
ход, в котором в качестве основного выступает метод концептуального
анализа текста, предполагающий рассмотрение способов языковой мани-
фестации упомянутого концепта с последующим моделированием его
структуры.
РЕЛЕВАНТНЫE ПРИЗНАКИ ЛИНГВОКУЛЬТУРНОГО КОНЦЕПТА

«ГЕРОИЗМ» В ЧЕРНОГОРСКОМ И РУССКОМ
НАИВНЫХ СОЗНАНИЯХ
Используя приемы семантико-стилистического, контекстуального и ин-

тертекстуального анализа текста, позволяющие выявить наличие межъ-
языковых и внутриязыковых признаков концепта «героизм», было уста-
новлено, что:
549
1) Ядерная лексема концепта «героизм» (серб. «јунаштство») в поэме

Негоша Горный венец и в его переводе на русский язык, осуществленного
А. Шумиловым реализует такие значения как:
– негошевское толкование понятия геройство:
Без муке се пјесна не испоја,
без муке се сабља не сакова.
Јунаштво је цар зла свакојега,2 (с.67)
Этот апофеоз геройству звучит из уст Вука Мичуновича, о котором ге-
рои Горного венца говорят, что он «и збори и твори! Српкиња га јошт рађа-
ла није од Косова, а ни пријед њега…» (с.55) — «…что сказал — то сделал.
Не рождался серб, ему подобный, ни до битвы косовской, ни прежде!»
(с.54) Значение понятия геройство реализуется с помощью устойчивых
пословичных комплексов, с употреблением диалектных глагольных форм,
выраженных аористом: без муке се пјесна не испоја, без муке се сабља не
сакова; и выражением «Јунаштво је цар зла свакојега», ставшим крыла-
тым. Толкование этого отрывка Михаилом Стевановичем следующее : «ни
песма не испева, ни сабља не сакова без витешких (великих) дела достој-
них опевања» — и песни не споешь, и сабли не скуешь, если нет геройских
поступков, достойных песне. И тогда геройство одолевает зло (Стевано-
вић, 1990, стр. 96).3
В переводе Александра Шумилова отсутствуют диалектные формы ори-
гинала и пословичные конструкции, но зато достоверно передан завуали-
рованный смысл этого отрывка согласно толкованию М. Стевановича:
Только битва порождает песню,
Для сраженья куется оружье.
Над злобою царствует геройство (с.66)
– храбрость, смелость, мужество: продемонстрируем это значение на
одном из эпизодов анализируемой поэмы. Жена Радуна, одного из героев
поэмы, храбро сражается против турок вместе со своим мужем, скрывшись
от них в башне. Негош ее приравнивает к мужчине-герою, витязю, сравни-
2 Михајло Стевановић у монографији О језику Горског вијенца (Стевановић, 1990,
стр. 96–97) дaје следеће тумачење дистиха: «Без муке се пјесна не испоја, / без муке се
сабља не сакова», подразумевајући под муком херојска дела „[…] шта их песма опева, а за
која је опет потребно оружје (симбол је овде сабља). А кад таквих дела не би било, не би се
ни песме ни какве се мисли певале (јер не би имале шта славити), те ни оружје (сабља) не
би било потребно […] ми […] налазимо да у овоме песник јунаштво […] оценио […] као
господара свих зала…”
3 Перевод наш (Л.Ч.)
550
вая с соколом — срб.сивим соколом (ясным соколом). Данный эпитет сиви

(соко) — ясный (сокол), выступающий в сравненительной конструкции,
характерен для народного эпоса. Кстати, данное сравнение является бро-
дящей конструкцией, характерной для поэмы Горский венец в целом. В
следующем четверостишии это сравнение имитирует народный говор, где
присутствует, кроме соко сиви и другая инверсия жена млада, простореч-
ная лексема ама и окрашенная культурной коннотацией, лексема госпо-
дар, который в то время уже убил семерых, передающая почтительное от-
ношение жены к мужу, характеризующая культуру черногорской семьи,:
Жена млада, ама соко сиви,
Пуни пушке своме господару;
Радун гађа с прозора од куле,
Седмину је на обор убио. (с. 211)
В переводе культурный пласт отсутствует, хотя Шумилов и старается
использовать инверсию для передачи разговорного стиля данного отрывка:
Молодая держится как сокол,
Храбро мужу ружья заряжает,
тот из башни бьет через бойницы
и несколько положил на месте. (с. 210)
Свободное словосочетание на обор убио — убить наповал Шумилов за-
меняет русским фразелогизмом положить на месте, что соответствует об-
щей стилистической окраске данного отрывка.
– подвиг, условия для совершения подвига: национально-специфичная
составляющая категории «подвиг», актуальная в черногорском культур-
ном пространстве связана с идеалами самопреодоления и духовного совер-
шенствования личности, самопожертвования и самоотречения во имя
высокого идеала добра и правды, часто понимаемыми в религиозно-право-
славном духе. Подчеркивая специфическую природу черногорского под-
вига, мы выделили совокупность свойств и характеристик, определяющих
подвиг как особый вид духовной практики. Способность к подвигу есть
значимая черта черногорского национального сознания. Это значение
анализируемого концепта передается выражением, ставшим крылатым:
У добру је лако добар бити,
на муци се познају јунаци (с.39) —
В доброй жизни добрым быть нетрудно —
только в горе герой познается! (с. 38)
В переводе нужно было только в горе заменить в битве.
551
– исполнение долга; гибель при защите народа, отечества и свободы:

выполнить свой долг перед родиной и народом, защищая свою православ-
ную веру и свободу, способны лучшие из лучших: «Све су наше главе иза-
бране», «Момци дивни, исто ка звијезде» (негошевское сравнение героев
со звездами)
Све су наше главе изабране!
Момци дивни, исто ка звијезде;
што су досад ове горе дале,
сви падали у крваве борбе,
пали за чест, име и свободу. (с.47)
В переводе : точь-в –точь представлены элементы этого значения ана-
лизируемого концепта
Цвет народа, юные герои,
прекрасные, как звезды на небе,
рожденные нашими горами,
все погибли в кровавых сраженьях
за свободу, за честь и за имя. (с.46)
– пренебрежение опасностью: в традиционной черногорской культуре
мораль, долг, совесть, мотивирующие способность к подвигу, содержат ир-
рациональное начало. Как показал анализ, черногорские герои в некото-
рых случаях проявляют показную или безудержную и безрассудную сме-
лость. Например, герой Батрич пренебрег опасностью и поверил туркам,
которые его убили. Национально специфичными формами поведения в
рамках сопоставляемых лингвокультур следует назвать наигранную, ли-
хую смелость, соединенную с бойкостью, и готовность пожертвовать собс-
твенной жизнью ради других: «Ох до бога, а ох довијека, да чудно ли с гла-
ве погибосмо! » (с.155) — «О Господи, какое несчастье! Мы лишились
лучшего из лучших! » (с.154) — так оплакивает Вук Томанович молодого
юнака Батрича.
Бог га јаки и мртва убио!
Како мога вјероват Турцима,
Тере им се на вјеру опушта (с.157)
В переводе даны адекватные функционально-смысловые эквиваленты:
Так в могиле пусть его накажет
Бог за эту сделанную глупость!
Как проклятым он смог довериться? (с.156)
552
– герой: обращение к героической тематике с целью выявления концеп-

туализированного содержания героического компонента картины мира
продиктовано тем, что герои воплощают собой систему ценностей данного
общества, его идеалы, предпочтения и ожидания. Своими поступками,
своей жизнью, а иногда и своей смертью герои демонстрируют те лучшие
образцы поведения. Субъектом, воплощающим в себе героизм, является
герой — человек, который отличается от остальных людей способностью
совершать великие и благородные поступки в силу наличия у него таких
качеств, как отвага, мужество, бесстрашие и самоотверженость. Обладая
таким потенциалом, деятельность героя направлена на борьбу со злом, на
борьбу за справедливость и за свободу.
Что касается наименований людей, обладающих героическими качест-
вами, то здесь следует отметить, что как в черногорской, так и русской
культуре для обозначения храбрых, мужественных и отважных людей су-
ществуют сходные и национально специфические названия. Так, в обеих
лингвокультурах присутствуют в целом совпадающие лексемы — јунак —
юнак, херој — герой; витез — витязь; соко — сокол (характерные для по-
этической речи и фольклора общеславянского происхождения).
Характерными только для поэмы Негоша оказались такие наименова-
ния героев как: момци прсих ватренијех (с. 91), что не удалось перевести
Шумилову, который перевел обощенной, выхолощенной конструкцией:
храбрые юнаки, опуская метафору оригинала (с. 90); сабља чита (с. 163)
— окказионально авторская метафора, также непереданная в переводе:
юнак читает (с.162); заимствованная Негошем церковнорусская конс-
трукция војнствени гениј свемогући (с.45) — лишь транскрибирована
Шумиловым: воинственный гений всемогущий (с.44). Кроме того, Негош
своих героев называет и:
Све су наше главе изабране!
Момци дивни, исто ка звијезде (с.47)
В переводе Шумилов передает типично русской метафорой:
Цвет народа, юные герои,
Прекрасные, как звезды на небе (с.46)
Исключительно часто Негош ословляет своих героев сиви соко:
Што је фајде крити оно што је?
Онаквога сивога сокола
Црногорка јошт рађала није! (с.157)
В переводе:
553
Что нам, братья, говорить напрасно!

Не рождала, как себя я помню,
Черногорка такого сокола. (с. 156)
Среди русских наименований героев, не нашедших полного или близко-
го соответствия в черногорской культуре, следует отметить разговорную
лексему удалец, обозначающую бойкого, ловкого, полного молодечества
человека, которая имеется в шумиловском переводе: «Наши горы удальца
не знали, подобного юному Батричу». (с. 154). — «У ове се горе нигде није
онаквога младета дизало». (с. 155).
Таким образом, весь перечисленный выше состав значений ядерных
лексем: геройство, храбрость, смелость, мужество; подвиг, условия для
совершения подвига; исполнение долга; гибель при защите народа, оте-
чества и свободы; пренебрежение опасностью; герой — в каждом из срав-
ниваемых языков представляет понятийную часть исследуемого концепта
«героизм» (серб. «јунаштво»).
АССОЦИАТИВНО-СМЫСЛОВЫЕ ПОЛЯ КОНЦЕПТА «ГЕРОИЗМ»

(СЕРБ. «ЈУНАШТВО»)
Из приведенных ниже примеров лексико-фразеологической вербализа-
ции концепта «героизм» можно заключить, что в тексте поэмы рассматри-
ваемый концепт эксплицируется не только определенными лексемами и
фразеологизмами, входящими в его состав, но и их ассоциативно-смысло-
выми полями, такими как:.
– битва, бой: в результате анализа также удалось установить, что си-
туации, в которых проявляется героическое поведение в поэме Горский
венец, чаще всего возникают в военное время. Во время боя человек совер-
шает подвиги, связанные с защитой отечества и свободы:
Вам’ предстоји преужасна борба:
племе ви се све одрекло себе
те црноме работа Мамону!
Паде на њем клетва бешчестија.
Што је Босна и по Арбаније?
Ваша браћа од оца и мајке;
Сви уједно и доста работе.
Крст носити вама је суђено
страшне борбе с својим и с туђином!
Тежак в'јенац, ал' је воће слатко!
Воскресења не бива без смрти.
554
Већ вас виђу под сјајним покровом,

чест, народност ђе је васкреснула
и ђе олтар на исток окренут,
ђе у њему чисти тамјан дими.
Славно мрите, кад мријет морате!
Чест рањена жеже храбра прса,
у њима јој нема боловања.
Поругани олтар јазичеством
на милост ће окренут небеса! (с. 181)
Как правило, у Негоша лексемы бой, битва, сражение сопровождаются
недвусмысленными эпитетами: крваве борбе, преужасна борба, страшне
борбе, борба непрестана, ословляемыми так потому, что сражение будет
не только с врагами, но и с кровными братьями, принявшими ислам: «Крст
носити вама је суђено страшне борбе с својим и с туђином!». Выражение
тежак в'јенац, ал' је воће слатко! Воскресења не бива без смрти также
стало крылатым. Реализация этого ассоциативного значения нашего кон-
цепта осуществляется рядом концептуальных метафор: чест рањена, ат-
чест жеже, храбра прса, олтар ће окренут небеса; чест, народност ђе је
васкреснула, которые не всегда переведены адекватно:
Ждет вас битва завтра жестокая.
Ваше племя забыло прошлое,
все жертвуя черному мамоне,
будь он проклят ныне и вовеки!
Половина албанцев, боснийцы –
Ваши братья единокровные.
Даже если всем вместе ударить,
долго биться с турками придется.
Вам выпало драться в одиночку.
Несладкая доля вам досталась,
но потомки плод ее оценят.
Нет без смерти и воскресения.
Я вас вижу под светлым покровом,
Вижу славу и честь народную,
вижу: храмы стоят с алтарями,
чистый ладан дымится над нами.
Коль придется умереть: умрите,
но достойно, с бессмертною славой.
Скиньте камень с народной совести:
раненная честь сердца сжигает.
555
Язычеством алтарь оскверненный

нас услышать небесам помогает! (с. 182)
– страх, трусость: проявляя на поле боя героические качества, чело-
век периодически, сталкивается с опасностью, страх перед которой ему не-
обходимо преодолеть, чтобы совершить требуемый обстоятельствами пос-
тупок. Человек, неспособный побороть свой страх перед опасностью,
проявляет трусость. К трусливому поведению в черногорском и русском
народном сознании закреплено резко отрицательное отношение:
Страх животу каља образ често;
слабостима смо земљи привезани, 765
ништава је, него тврда веза.
Али тице те су најслабије
лови свјетлост лисичијех очих,
него орла кријући гледају.(с.77)
Данный сегмент, реализующий значение страх, представлен аллюзией
автора на то, что в черногорском обыденном сознании героизм связан с та-
кими качествами, как смелость, храбрость и мужество, смысл которых за-
ключается в преодолении страха перед опасностью.
Иначе «очень часто страх нам честь марает» и крепчайшей связью вя-
жет нас с землею, тогда как мужество, храбрость — уносят нас в другое
измерение, о котором имплицитно говорится в следующем стихе: «с извес-
тием о смерти любимых втрое наша любовь вырастает». Изображение
происходящего реализуется с помощью иносказаний, символов и олицет-
ворений.
В переводе допущено несколько оплошностей: тице вряд ли курицы;
лови свјетлост лисичијех очих, него орла кријући гледају не соответству-
ет переводу Шумилова: «но, однако,страшный взор лисицы для курицы
только и опасен, Он тускнеет пред орлиным оком» :
Очень часто страх нам честь марает,
Слабость нас вяжет с землею
ничтожною, но крепчайшей связью.
Но, однако, страшный взор лисицы
Для курицы только и опасен,
Он тускнеет пред орлиным оком. (с. 76)
– оружие: для черногорцев оружие — святыня. Это ассоциативное по-
ле вербализуется элементами народного причитания, плача — обрядовой
и бытовой народной поэзии, лирико-драматической импровизации, в кото-
рой оплакивается утрата ружья как смерть близкого человека. Для выра-
556
жения плача использован сплав разнородных элементов таких, как риту-

альное песнопение, речетативное проговаривание, эмоциональный
нервный накал, сравнения, почитавшие утраченное оружие, выражающие
естественные чувства сострадания и «оружие любия»: «жа ми га је ка јед-
нога сина, жа ми га је ка брата роднога», даже проклятие: Више жалим
пуста џефердара / но да ми је руку окинула:
Више жалим пуста џефердара
но да ми је руку окинула!
Жа ми га је ка једнога сина,
жа ми га је ка брата роднога,
јере бјеше пушка мимо пушке.
Срећан бјеше, а убојит бјеше;
око њега руке не превијах,
свагда бјеше као огледало;
у хиљаду другијех пушаках
познати га шћаше када пукне. (с. 213)
И поверьте, жаль мне джефердара,
Будто сына иль родного брата.
Был он лучше всех ружей на свете,
был на диво меток и удачлив.
Я и пальцем его не касался –
как зеркало он сиял на солнце.
По выстрелу джефердар мой верный
Я узнал бы из тысячи ружей. (с. 212)
Перевод передает основное значение этого сегмента и сохраняет митри-
ческую систему плача как жанра, хотя не передан эмоционально-экспрес-
сивный слой оригинала.
– смерть — бессмертие: в системе мировосприятия автора поэмы Гор-
ный венец явления жизни и смерти реализуется в виде членов своеобраз-
ной триады жизнь — смерть — бессмертие. Идея Негоша о вечном су-
ществовании в человеческой памяти, лучше всего можно выразить в
следующей форме, передающей исконную этику, уходящую в далекое про-
шлое: человек рожден для подвига на благо родины, а смерть на бранном
поле — это высшая награда; это лишь переход жертвы в заслуженное
«царство поэзии», и вознесение ее в пантеон мифических косовских юна-
ков. Для таких юнаков «немощная старость» — это кара божья, позор.
Человек на пути к бессмертию как к особой форме присутствия в памяти
557
потомков воспринимает смерть как награду, как путь «к бессмертию и свя-

тому гробу»:
[…] Жертве благородне
да прелазе с бојнијех пољанах
у весело царство поезије,
како росне свијетле капљице
уз веселе зраке на небеса.
Куд ће више бруке од старости?
Ноге клону, а очи издају,
узблути се мозак у тиквини,
пођетињи чело намрштено;
грдне јаме нагрдиле лице,
мутне очи утекле у главу,
смрт се гадно испод чела смије
како жаба испод своје коре. (с. 91)
[…] Прекрасные жертвы
С поля боя в царство поэзии
переходят, как росные капли
светлым утром в голубое небо.
Что позорней немощной старости?
Ноги слабнут, и глаза подводят,
в старой тыкве мозги прокисают,
лоб и щеки бороздят морщины,
и смеется, будто черепаха,
уродлива смерть из-под черепа. (с. 90)
Или:
Гордо лежи велики војвода
под кључевма крви благородне,
ка малопред што гордо иђаше,
страсном мишљу прсих надутијех,
кроз дивјачне тмуше азијатске,
гутајућ их ватреним очима;
ка малопред што гордо иђаше
к светом гробу бесмртног живота,
презирући људско ништавило
и плетење безумне скупштине. (с.47)
558
И великий лежит воевода,
истекая кровью благородной.
Лишь недавно он шагал по полю,
охваченный единственной мыслью
и дикие толпы азиатов
огненными взорами сжигая;
лишь недавно гордо шел навстречу
бессмертию и святой могиле
презирая скупштины безумье
и коварство сплетников ничтожных. (с. 46)
Эта триада жизнь — смерть — бессмертие вербализуется с помощь ря-
да метафор (веселе зраке, жертве благородне да прелазе с бојнијех поља-
нах у весело царство поезије, смрт се гадно испод чела смије), фразеоло-
гизмов, возвышенной книжной лексики в сочетании с просторечной,
иногда диалектной, что представляло определенную трудность для пере-
водчика
Таким образом, выше приведенные примеры представляют собой ассо-
циативную природу анализируемого концепта, проявляющуюся в худо-
жественном тексте, где ментальные проекции объединены единой систе-
мой смысла и подчинены задачам создания художественной образности.
ПОНЯТИЕ „ЧОJCТВО”
Помимо словарных определений, актуализирующих обыденные пред-
ставления о содержании концепта, понятийный блок лингвокультурного
концепта также структурирован интенсионалами научных понятий, пред-
ставлений и культурных установок. Следует обратить особое внимание на
понятие чоjcтво, которому нет адекватного эквивалента в русском языке,
хотя в словаре оно переводится как благородство, человечность, которые
также имеют соответствующие сербские эквиваленты — племенитост,
човечност. Но речь идет о понятии чоjcтво, которое особо ценится у чер-
ногорцев, и включает в себя и благородство, и человечность, и гуманизм,
и сопереживание с другими, умение разделить горе, несчастье, страда-
ния другого человека, а самое главное — умение помочь слабому, безза-
щитному, беспомощному или попавшему в беду, иногда даже неприяте-
лю.
Так называемое чојством может быть самостоятельным концептом, но в
данной работе мы считаем его сопутствующим анализируемому концепту
«героизм». Ядерная лексема чојство в поэме встречается только два раза:
559
Первый раз — в отрывке:

О проклета земљо, пропала се! 975
Име ти је страшно и опако.
Или имам младог витеза,
Уграбиш га у првој младости,
Или имах чојка за човјество
Свакога ми узе приђе рока (с. 89)
– сердер Вукота осыпает проклятиями землю, «забирающую лучших
людей — настоящих героев, витязей, погибших, защищая свое отечество,
совершивших благородные подвиги».
Муж достойный, что славу стяжает,
погибнет в молодости ранней. (с. 88)
– Шумилов хотя и трансформировал, но удачно передал смысл стиха:
или имах чојка за човјество4.
Второй — в ответе туркам (визирю Селиму) владыки Данилы, челове-
ка-гуманиста, глубокомыслящего, предвидящего последствия нападения
на сербских мусульман, всеми силами желающего предотвратить граждан-
скую войну, где героизм будет иметь весьма трагические однозначно опре-
деляет свое отношение к кровопролитию:
Коме закон лежи у топузу, 1155
трагови му смрде нечовјештвом. (с. 101)
Перевод Шумилова:
Кто законы на клинке приносит –
Оставляет за собой пустыню. (с.100) –
– вряд ли передает смысл этой сентенции, аллюзия слишком далека.
Вместе с тем, вербализация этого художественного концепта осущест-
вляется и с помощью таких значений как:
4У монографији Михајла Стевановића O језику Горског вијенца даје се следеће тума-
чење овог стиха: «А није тешко схватити да се у стиху „или имах чојка за човјество” —
не говори о човеку за човечанство него о човеку за човечност, за човјество, као и све три
именице које се иза ње наводе: човјештво, чоество, и чојство — јесу синоними, али не и
човјечанство с њима, јер човечанство, у наше време, значи само све људе света. У Вуково
и Његошево време је имало и значење човечности. Његош је употребљавао, не, истина,
човјечанство, него црквено-руске ликове те речи (человечество и човјечество) и у зна-
чењу човечности” (Стефановић, 1990, стр. 134).
560
– гуманизм (поведение владыки Данилы, о котором мы уже говорили,

основной смысл этики которого — защищать слабого, не уничтожать ни-
чего, даже вражеского, считая, что тирана нужно заставить уважать пра-
во человека на жизнь. В данном примере значение концепта (чојства) вер-
бализован на уровне сложного синтаксического целого, состоящего из
двух предложений. В первом — дается сравнение законов дикой природы,
конкретно — право волка на овцу — и якобы такого же право тирана на
беззащитного человека5. Во втором предложении опровергается это пра-
во, и согласно гуманным основам человеческого общества тиранству (нуж-
но) «стать ногой на горло» и заставить тирана уважать истинное право, то
есть право слабого человека на жизнь. Разговорный эмоционально окра-
шенный фразеологизм стати ногом за врат со значением ’заставить ко-
го-то насильно что-либо сделать’ книжного характера лексема тирјан-
ство усиливают экспрессию всего сложног синтаксического целого. В
примере в завуалированном виде присутствуют все элементы концепта ге-
роизма:
Вук на овцу своје право има
ка тирјанин на слаба човјека.
Ал' тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија! (с. 69)
Перевод Шумилова стиха «довести га к познанију права» не соответс-
твует оригиналу, так как речь идет о правах человека на свободу6:
Волку право на овцу дается,
Как тирану на людей бессильных.
Но тиранству стать ногой на горло
И поставить его перед правдой –
Вот святое дело человека! (с. 68)
– христианская благодетель, христианская добродетель (благород-
ный поступок) — (освобождение старухи, поссорившей три черногорских
племени по приказу турок, пригрозивших ей страшной карой): «Тада ско-
чи народ цио, узми камење да је под гомилом метну, али је не пусте гла-
вари, но је с муком одбране») — с. 175. В данной авторской ремарке пре-
обладают локальные диалектизмы родного края Негоша, которые
переводчик перенес средствами общеязыковой нормы, то есть перевод не
совсем адекватен: Все вскакивают на ноги, хватают камни, чтобы за-
5 Ср. русскую пословицу лежачего не бьют.
6 См. толквание этого стиха в монографии Стевановича О језику Горског вијенца, с. 99.
561
бросать ими старуху, но старейшины этого не допускают и с трудом ее

защищают (с. 174). Следовало хотя бы сохранить выражения с инверси-
онным порядком слов народ цио- например, народ весь провославный, рав-
но как глагольные формы мгновенного действия скочи, узми, метну —
прыг, хвать, метнуть.
– оказание помощи слабому, беззащитному. Как отмечают исследова-
тели, занимающиеся изучением вопросов, связанных с гуманизмом, моде-
ли поведения востребованы обществом в переломные моменты, когда геро-
изм, человечность являются одним из выходов из критической ситуации. К
примеру:
Пуштите их (јаребице), аманат ви божи,
јере их је невоља нагнала,
а не бисте ниједну хватали.
Утекле су к вама да утеку,
а нијесу да их покољете. (с.43)
Если бы в переводе Шумилова из обилия просторечных, диалектных
форм (пуштите, утеку итд.) — представляющих собой вербализацию
этого значения оказание помощи слабому, беззащитному — был передан
хотя бы плеоназм Утекле су к вама да утеку, то все четверостишие полу-
чило бы простонародную, диалектную окраску. А он (Шумилов) весь от-
рывок опустил до уровня нейтральной лексики. В желании сохранить де-
сятисложник оригинала Шумилов выхолостил основную дихотомию
славенизм — диалектизм, то есть смену средств высокого стиля — низким,
просторечным, диалектным, и все перевел нейтральными, общеязыковыми
средствами:
Отпустите, это знак Господень!
Их (куропаток) погнало в руки к вам несчастье,
а иначе б их вы не видали!
Птицы ищут у вас прибежища,
а не смерти от людей жестоких! (с. 42)
Таким образом, анализируемый концепт человечность, гуманность,
благородство (чојство) является важной составляющей духовной культу-
ры черногорцев, и в этом смысле может быть рассмотрен как значимый
элемент «культурного кода».
В основе этого концепта лежит представление об идеальном этическом
и моральном поведении людей. В настоящее время, с одной стороны, мож-
но фиксировать ослабление значимости традиционных ценностей, свойс-
твенных черногорской культуре, в современном обществе, а с другой —
562
сохраняется, как нам кажется, общественная потребность в моделях и об-

разцах героической личности.
ЗАКЛЮЧЕНИЕ
На основании проведенного анализа перевода данной поэмы Александ-
ром Шумиловым на русский язык можно заключить, что в русском языке
ядерная лексема концепта «героизм» реализует значения в основном та-
кие же как и в сербском языке: храбрость, смелость, мужество, подвиг,
исполнение долга, отдать жизнь во имя будущего, погибнуть, защищая
народ и отчество; пренебрежение опасностью; самопожертвование.
Итак, выделенное понятийное ядро этого концепта представляет собой
нравственно и ценностно ориентированное поведение большой социаль-
ной, психологической и культурной значимости.
Однако в черногорском народном сознании героическое поведение скла-
дывается также из совокупности силы воли, бдительности, патриотиз-
ма и человечности, которая является проявлением здравого смысла и бла-
городства, и имеет особое наименование — чојство. Так, концепт
«героизм» в поэме Горский венец существует неотделимо от концепта
человечность, гуманность, благородство (серб. чојство)и представляет
многоплановость концептосферы Негоша как проявление специфики его
идиостиля. Лингвистические средства экспликации героических пред-
ставлений, отражающие образцы героического поведения в черногорской
и русской лингвокультурах, это — словенизмы и диалектизмы, составляю-
щие основу идиостиля Петра Петровича Негоша.
Таким образом, лингвокультурный концепт «героизм» представляет со-
бой сложное ментальное образование, оно фиксируется в речевом и невер-
бальном поведении людей и обладает национальными специфическими
особенностями в исследуемых черногорской и русской наивных картинах
мира (у черногорцев — чојство; а у русских — безрассудная смелость.
Бечановић, Т., Семиотичка интерпретација Горског вијенца. Преузето са
http://www.ff.ucg.ac.me/njegos/Z1/Tatjana%20Becanovi c.pdf
Влахов С., Флорин С. (1980). Непереводимое в переводе. Москва: Международные
отношения.
Гарбовский, Н. (2007). Теория перевода. Москва, МГУ.
Голубев, Д. (2008). Лингвокультурный концепт «героизм» в русской и англий-
ской языковых картинах мира. Автореферат на соискание ученой степе-
ни кандидата филологических наук. Ярославль.
563
Кубрякова, Е. (1998). «Когнитивные аспекты в исследовании семантики сло-

ва». У: Семантика языковых единиц: Доклады VI Межд. конф. (7–50).
Москва: Наука.
Кубрякова, Е. (1988). Роль словообразования в формировании языковой карти-
ны мира». У: Роль человеческого фактора в языке: Язык и картина мира.
(141, 172) М.: Наука.
Мршевић-Радовић, Д. (2008). Фразеологија и национална култура. Београд:
Штампа Чигоја.
Негош, П. (1996). Горный венец¸ Превод с сербского и комментарий Александра
Шумилова. Подгорица: УНИРЕКС.
Његош, П. (1996). Горски вијенац. Подгорица: УНИРЕКС.
Пејановић, А. (2010). Фразеологија Горског вијенца. 157–305). Подгорица:
ЦАНУ.
Радић-Дугоњић, М.(2003), «Прилог проучавању инваријатних и варијантних
обележја концепата емоције у српском и руском језику (на материјалу
руског превода «Сеоба» Милоша Црњанског).» У: М.Чаркић (ур.), Стил,
Међународни часопис, (321–330), Београд – Бања Лука.
Стеванович, М.(1990). O језику Горског вијенца, Београд: Српска академија на-
уке и уметности, научна књига.
Стернин И. (2002). О понятии «коммуникативный шок. У: Русское и француз-
ское коммуникативное поведение. (1). Воронеж, 10–19.
564
ЛАРИСА И. ЧОВИЋ
ЛИНГВОКУЛТУРОЛОШКИ КОНЦЕПТ „ХЕРОИЗАМ” У

ЦРНОГОРСКОЈ И РУСКОЈ ЈЕЗИЧКОЈ СЛИЦИ СВЕТА
(на примеру поеме П. П. Његоша Горски вијенац
и њеног превода на руски језик)
Циљ овог рада јесте компаративна анализа лингвокултуролошког кон-

цепта «хероизам» у наивној свести Црногораца и Руса, као и откривање
лингвистичких средстава изражавања представа о хероизму, које одража-
вају обрасце херојског понашања у црногорској и руској лингвокултури
на материјалу поеме П. П. Његоша Горски вијенац и њеном преводу на
руски језик који је урадио А. Шумилов.
Како бисмо остварили постављени циљ решићемо следеће задатке:
– опис система релевантних карактеристика лингвокултуролошког кон-
цепта „хероизам” у црногорској наивној свести на материјалу лексике и
фразеологије Његошеве поеме,
– откривање националне специфичности концепта „хероизам” у црно-
горској лингвокултури,
– одређивање тенденције превода поменутог уметничког концепта «хе-
роизам» са сродног српског језика на руски, са свим последицама које отуд
проистичу, пре свега интерференцијом која настаје као последица инте-
ракције структура и структурних елемената двају језика у њиховом међу-
собном контакту, што у преводу доводи до измена у структури или елемен-
тима структуре једног језика (језика циља) под утицајем другог (изворног
језика).
У основама методологије овог истраживања лежи комплексан прилаз у
коме се као основни користи метод концептуалне анализе текста који
претпоставља разматрање начина језичке манифестације поменутог кон-
цепта уз касније обликовање његове структуре. Користећи поступке се-
мантичко-стилистичке, контекстуалне и интертекстуалне анализе текста,
који омогућавају испољавање постојања међујезичких и унутарјезичких
карактеристика концепта „хероизам”, како је показала претходна анали-
за, у црногорској и руској култури представе о херојском понашању садр-
же такве особине као што су смелост, храброст, одважност, мужевност,
занемаривање опасности. Међутим, у црногорској народној свести херој-
ско понашање се заснива такође на особинама као што су снага воље,
опрезност, патриотизам и људскост, које представљају испољавање здра-
вог смисла и племенитости, и називају се једном речју — чојство.
565
Анализа лексичког и фразеолошког материјала даје нам разлоге да твр-

димо да последице хероизма могу бити како тужне — погибија хероја, та-
ко и радосне — стицање славе и поштовања након извршеног подвига.
Лингвокултуролошки концепт „хероизам” представља сложени ментал-
ни склоп, он се фиксира у говору и у невербалном понашању људи и посе-
дује националне специфичне карактеристике у црногорским и руским сли-
кама света.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: лингвокултуролошки концепт, лексика, фразеологија,
(без)еквивалентна лексика, језичка слика света, наивна свест.
566
УДК: 929.6(497.16)”18”
323.1(=1:497.16)”18”
321.61:929 Петровић Његош П. II
МАРКО П. АТЛАГИЋ1
ДАЛИБОР М. ЕЛЕЗОВИЋ2
СРПСКИ ХЕРАЛДИЧКИ СИМБОЛИ

У ГРБУ ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША
као елементи српског националног
идентитета у Црној Гори3
САЖЕТАК . Област српске хералдике у Црној Гори, релативно је слабо истраже-

на и научно обрађена. Промена државног и политичког амбијента задњих петна-
ест година довела је до потребе да се проблематика хералдичких симбола српске
државности у грбу Црне Горе актуелизује, што је довело до промене грба у Црној
Гори. Црна Гора се вратила својим традиционалним српским хералдичким симбо-
лима из времена Петровића Његоша. Грб Петровића Његоша, од времена када се
појављује уједно је и грб Књажевине Црне Горе. Као српски хералдички симболи
у грбу Петровића Његоша јављају се двоглави орао и лав. Двоглави орао симбо-
лизује грб српских Црнојевића, као наслеђе Немањића. Лав је симбол епископа,
пошто су српски владари у Црној Гори из куће Петровића Његоша уједно били и
духовни поглавари. Према томе, двоглави немањићки орао и лав – симбол еписко-
1 atlagicmarko@gmail.com
2 dalibor.elezovic@pr.ac.rs

567
па Српске православне цркве јесу српски хералдички симболи у грбу Петровића

Његоша. Данас Црна Гора има у свом грбу оба српска хералдичка симбола, без
обзира на промене које су се догодиле у политичком животу.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : хералдика, грб, Срби, Петровићи Његоши, Црна Гора, Не-
мањићи, Црнојевићи, национални идентитет.
Од када Петровићи Његоши имају свој грб? Чији су хералдички симбо-

ли у грбу Петровића? Када су симболи у грбу Петровића настали и чијег
су порекла? На та и друга питања овај рад има претензија да одговори,
остављајући отвореним и друге могућности. Сваки грб (Димитријевић,
1929) има симболичко обележје и значење; било да се ради о грбу државе,
покрајине, града, установе, породице, бискупије, опатије или црквених
великодостојника. Пошто је предмет хералдике грб, она би се могла дефи-
нисати као научна дисциплина која проучава постанак, развој и уметнич-
ку обраду грба од његове прве појаве у 11. веку до данас (Aтлагић, 2007,
стр. 375). И пре 11. века постојали су хералдички симболи, још у старом
веку, али нису постојали грбови. Њихов постанак смешта се у време кр-
сташких ратова: зато период пре крсташких ратова називамо предхерал-
дичким, а период од крсташких ратова до данас хералдичким периодом.
Грбови се најпре јављају на Западу, а касније ће се проширити и на дру-
ге земље Европе и света. Реч грб не припада језику давне прошлости; на-
против, код нас је релативно нова. Чак и оне личности које су за нашу хе-
ралдику пре 19. века учиниле много, нису је употребљавале. Тако је не
користи ни Христофер Жефаровић, што показује и назив његовог дела:
Стематографија. Охмучевићев грбовник употребљавао је реч штит, а у
ранијем раздобљу 15. века користи се реч знамен. Иначе, реч знамен ко-
ристи се и као ознака за владарске инсигније (Марјановић-Душанић,
1994, стр. 37). За грб се употребљава и реч цимер и биљег. У време кнеза
Милоша користи се реч вапен, која је немачког порекла. Талијани га зову
arma, а Французи armoires – armes, Немци wappen, и Енглези arms. У
српском језику грб потиче од сличне руске речи герб, која такође није из-
ворна. Корен јој је у чешком erb, односно пољском herb, који су опет пре-
узети из немачког (Oswald, 2006, стр. 7; Ćirić, 1983, стр. 10).
Када је реч о Црној Гори, она као Зета има свој грб, који је уједно и грб
Балшића (одсечена глава вука). Порекло овог хералдичког симбола при-
лично је нејасно. Иначе, симбол вука типичан је српски хералдички сим-
бол (Атлагић, 2007, стр. 381). После Балшића, и Црнојевићи у Црној
Гори поседују свој грб, а то је српски немањићки двоглави орао. Најстари-
ја сачувана представа српскog двоглавog орla на простору српских земаља
568
Марко П. Атлагић, Далибор М. Елезовић – Српски хералдички симболи…
потиче из Бијелог Поља. Наиме, у цркви Св. Петра,4 на плашту великог

хумског кнеза Мирослава (Немањиног брата), налази се бели двоглави
орао из 1190. gодине, и то у круговима као „коласте аздије.” (Новаковић,
1884, стр. 41–73). Он у грбу Црнојевића, односно тадашње Зете означава
немањићко наслеђе. Немањићки двоглави орао разликује се од византиј-
ског и немачког. Немањићки има следеће карактеристике: један врат а две
главе, најчешће око врата и репа постоји колут (колир–крагна), реп му је
лиснат и у облику крина (љиљана), орао се налази у круговима као „кола-
сте аздије”, главе су увек више од крила, и има полуотворени кљун без из-
баченог језика (Атлагић, 2009).
Сл. 1. Најстарији сачувани српски немањићки двоглави орао: детаљ са

плашта великог хумског кнеза Мирослава са ктиторске фреске у Цркви
Светог Петра и Павла на Лиму
Picture 1: The oldest preserved Serbian two headed eagle of the Nemanjic's
dynasty: a detail from the mantle of the Great Duke Miroslav of Hum on the
founder’s fresco in the Church of St. Peter and Paul on the river Lim.
Битно је напоменути, да се у овом грбу налази штит у облику круга. Неки

историчари тврде да не постоји штит у облику круга, што наравно није
тачно. Данас и САД у свом грбу имају штит у облику круга, као и неке
друге земље. Ако погледамо грбове немачких, аустријских и швајцарских
племићких породица (Neubecker, 1992, стр. 332), видећемо да више њих
имају у грбу кружни штит. Овим се одбацују и хипотезе да грб Црнојевића
4 Ова предроманичка једнобродна црква подигнута је око 1190. године. Око ње се у 13.
веку, када је ту пренето седиште хумског епископа, развио манастирски комплекс. Почет-
ком 14. века на западној страни цркве дозидан је нартекс са два висока звоника, а са сјеве-
ра и југа по један анекс. Цркву је подигао син Завидин, а брат Немањин, хумски кнез Ми-
рослав. Манастир је добио велика добра у Полимљу, Тари и Захумљу на Неретви.
У дубровачким изворима из 1405. године помиње се као караванска станица. Црква је од
17. века па до ослобођења служила као џамија. Манастир је био седиште прво хумскога
епископа, а затим „лимске” митрополије (око 1442. године), која се по њему назвала „пе-
тровском.” (Симић, 1976, стр. 21–24; Дероко, 1930, стр. 141–146).
569
није грб јер нема штита – које су постављане с тенденцијом да хералдику

Црнојевића означе као недржавну, због њене српске и немањићке тради-
ције.
Сл. 2. Детаљ са украса одеће деспота Јована Оливера из 1349. године.

Picture 2. Detail from the garment decorations of Despot Jovan Oliver from
the year of 1349.
Сл. 3. Детаљ са Цркве Богородице Љевишке (1307–1310).

Picture 3. Detail from the church of Our Lady in Ljevis (1307–1310).
Сл. 4. Детаљ из манастира Ресава.

Picture 4. Detail from the Resava monastery.
570
Сл. 5. Детаљ орнамента из манастира Жиче (1207–1222).

Picture 5. Detail of ornament from the monastery of Žiča (1207–1222).
Сл. 6. Детаљ са текстила из манастира Жича (13. век).

Picture 6. Detail from the textiles from the monastery of Žiča (13th century).
Сл. 7. Детаљ са текстила манастира Велућа (14. век).

Picture 7. Detail from the textiles from the monastery of Veluća
(14th century).
Грб династије Црнојевића управо има овакве карактеристике и постаће
основ за хералдичку традицију Црне Горе. Угледајући се у свему на све-
тородну лозу Немањића, господин Иван и господин Ђурађ указивали су
највеће поштовање и подршку Српској православној цркви (Благојевић,
571
2011, стр. 22–23). Двоглави орао „немањићког типа” наставља тако свој
живот у Црној Гори преко грба династије Црнојевића, код којих је, најве-
роватније, био златан на црвеном пољу (Божић, 1970, стр. 277–278;
Dašić, 1988, 316–317). Такав двоглави орао постаће стални грбовни сим-
бол на будућим државним грбовима Црне Горе. Пошто грб треба да буде
приказан на штиту, у овом случају штит је круг од ловоровог венца. Грб
Црнојевића сачуван је на печату Ивана Црнојевића, који се чува у Це-
тињском манастиру; а уклесан је и на цркви истог манастира. Иван Цр-
нојевић добио је племићки грб и од стране млетачког Великог већа, на сед-
ници 24. 02. 1473. године. То је потврђено златном булом (хрисовуљом),
чији се препис чува у Државном архиву у Венецији. Двоглави орао наста-
виће своју традицију и после пада Црне Горе под турску власт, а ту тра-
дицију продужиће Скендербег Црнојевић као и потомци Црнојевића у Ве-
нецији.
Сл. 8. Грб Ивана Црнојевића на Цетињском манастиру из 15. века.

Picture 8. Coat of arms of Ivan Crnojević in the monastery of Cetinje from
the 15th century.
И Диканж наводи да су „чланови породице Црнојевић [...] носили овенча-
ног златног орла у полету” (Fresne Sieur du Cange, 135). Сви до данас
познати грбовници на исти начин приказују грб Црнојевића: Корјенић
Неорићев из 1595, Београдски I (који је нестао у бомбардовању Народне
библиотеке Србије 1941. године, а по којем је А. Соловјев цртао грб Цр-
нојевића), Београдски II из 1620, Фојнички из 1675, Алтханов грбовник
из 1614, Оловски из 1689, Скоројевићки (Бечки) из 1639, Иве Сараке из
1746, Ритера Витезовића, Болоњски и други.
Два века после Црнојевића, од 1697. године Црном Гором и Брдима
владала је династија Петровић Његош, пореклом од херцеговачких
(Х)ераковића. Тек се од почетка 19. века појављује први прави црногор-
ски државни грбови, који ће за време владике и владара Петра II Петро-
вића Његоша (1813–1851) добити стандардну хералдичку форму, засно-
вану на комбинацији сребрног двоглавог орла – наслеђе немањићке куће,
572
и лава у ходу – симбола владика Црне Горе (Капиџић-Драгићевић, 1991).

Тиме је (према: Маркуш, 2007, стр. 35) композиционо дефинисање грба
Црне Горе извршено за време Петра II Петровића Његоша, када је лав
(раније постављан испод орла) измештен на штит који се налази на груди-
ма двоглавог орла, а сам опремљен регалијама (круна, скиптар и орб).
Данило Шћепчев Петровић (1697–1735), родоначелник је династије
Петровић Његош, која је преко 220 година управљала Црном Гором
(1697–1918). Династија је дала петорицу владика, који су у свом грбу,
однoсно достојанству сјединили духовну и световну власт, и два световна
господара. За Црну Гору је, у прерастању из слободне заједнице црногор-
ских племена у државу, пресудан био избор Данила Шћепчева за владику.
Његов избор је не само почетак нововековне државности Црне горе, него
и смер којим се кретала црногорска државна политика. За време владави-
не Петровића долази до развоја хералдике у свим сегментима друштва.
Развој династичког грба доживео је промене до коначног уобличавања за
време књаза Николе I (1860–1918). По доласку владике Данила на ми-
трополитски прeсто обнавља се црногорска, односно српска херладичка
традиција, преузимањем двоглавог орла са грба Црнојевића. Од тада се
може пратити хералдичка генеза грба Петровића.
Хералдички симболи Црне Горе у доба Петровића Његоша били су у са-
гласју са државном идеологијом, чија се визура, како Живко Андријаше-
вић закључује у својој докторској дисертацији, састојала од неколико сли-
ка: Црна Гора је „колијевка” српске државности; земља која није никада
пала под турску власт; Црна Гора је чувар историјског и политичког кон-
тинуитета Српског Царства; и увек је предњачила у националној борби
српског народа (Андријашевић, 2002, стр. 729–730).
573
Сл. 9. Грб Књажевине Црне Горе.

Picture 9. Coat of arms of of the Principality of Montenegro.
Два централна симбола у грбу Петровића Његоша су српска (двоглави

орао и лав). Двоглави орао симболизује (преко Црнојевића) наслеђе не-
мањићке куће. Лав као хералдички симбол у грбу Петровића симболизује
епископе Српске православне цркве. Грб Петровића, од времена када се
појављује, у исто време је и грб државе, односно Књажевине Црне Горе;
била је уобичајена хералдичка пракса у Европи да грб династије уједно
постаје и грб државе (Dragićević, 1986, стр. 557). То је, могло би се рећи,
инвазија нововековне верзије првобитне средњовековне хералдичке прак-
се. Двоглави орао појављује се као хералдички симбол за владе књаза Да-
нила (1851–1860), на званичним ознакама, као што су сенаторски и гар-
дијски грбови (Караџић, 1932, стр. 167). За време владавине књаза и
краља Николе, сви важни државни, званични и војни чинови имали су као
симбол различите хералдичке конструкције у којима су се појављивали,
између осталог, и двоглави орао и лав. И црногорски митрополити печати-
ли су своје акте грбом, на којем се изнад лава у пролазу налазио и двоглави
орао.
574
Сл. 10. Грб Краљевине Црне Горе.

Picture 10. Coat of arms of of the Kingdom of Montenegro.
Црна Гора је у периоду између 1945. и 1993. године, као република у ју-
гословенској држави, имала амблем у духу соцреализма, који није имао ни-
какве везе са историјском хералдичком традицијом. Савремена Црна Гора
донела је 1993. године нови Закон о грбу и застави који је афирмисао на-
стављање хералдичке традиције из времена књажевине и краљевине Црне
Горе. Ликовно решење представљало је верно стилизовану грбовну слику
из тог времена, али без основног грбовног елемента – штита, тако да се не
ради о грбу већ амблему, како с правом закључује Маркуш (2007,
стр. 47–49). Интересантно је да је реп двоглавог белог орла на овом грбу
био у облику љиљана (крина), који налазимо на грбовима Немањића, цара
Душана и Уроша, Лазаревића и нижих српских племића.
575
Сл. 11. Грб Републике Црне Горе из 1993. године.

Picture 11. Emblem of the Republic of Montenegro
in the year of 1993.
Но, и овакав ће амблем Црне Горе бити измењен: не у циљу његовог при-
лагођавања хералдичкој пракси и традицији, већ у намери да се његови хе-
ралдички симболи што више удаље од српског, односно немањићког херал-
дичког наслеђа и српског националног идентитета.
576
Сл. 12. Грб Републике Црне Горе из 2004. године.

Picture 12. Emblem of the Republic of Montenegro from the year of 2004.
Законом о државним симболима и Дану државности Црне Горе од 12.

јула 2004. године, промењен је државни амблем. Решење новог амблема
представљало је одступање од хералдичке традиције не само из времена
Петровића Његоша, већ и целокупне историје Црне Горе. Како Маркуш
(2007, стр. 50) апострофира, нису испоштована основна хералдичка пра-
вила, па је направљена само импровизација грба (амблем). И поред тога
што штит представља једини обавезни део грба, на коме се налази основна
грбовна слика, он у поменутом закону не постоји. Мада нема утемељења
ни у једном историјском државном грбу Црне Горе, боја двоглавог орла је
промењена, па је уместо беле усвојена жута. Промењена је и боја на којој
се налази лав: уместо аутентичне– црвене, усвојена је комбинација зеле-
но-плаве, која представља боје у грбу Краљевског а не државног дома.
Круна изнад орловских глава, која је у државном грбу књажевине и
краљевине описана као „царска круна”, замењена је неаутентичном кру-
ном нижег ранга. Стога је лако утврдити да постојећи грб не одговара ос-
новним хералдичким правилима, ни хералдичкој традицији Црне Горе – и
да се у ствари не ради о грбу, већ о амблему. Најзад, нови двоглави орао
нема ни реп у облику крина (љиљана).
577
Гледано у целини српска хералдичка традиција у Црној Гори оставила

нам је ове симболе српске државности: вучју главу (симбол Балшића),
двоглавог орла (симбол наслеђа Немањића), лава (симбол епископа – на-
слеђе Српске православне цркве), као и звезду петокраку (симбол слободе
и антифашизма). Хералдичка композиција двоглавог орла у грбу Петро-
вића није насликана са карактеристикама немањићког (иако њега означа-
ва), него руског, са уздигнутим крилима. На то је утицала политика, пош-
то је Русија била заштитница Црне Горе. Не може двоглави орао у грбу
Црне Горе означавати српско немањићко наслеђе, а по облику бити руски
тип двоглавог орла; стога би ову неправду требало исправити. Код конци-
пирања новог грба Црне Горе, требало би вратити штит као главни еле-
мент грба, и извршити реконструкцију двоглавог орла, дајући му нема-
њићка обележја. Исто тако, хералдичка традиција оставила је звезду
петокраку која је пола века била саставни део грба Црне Горе, као симбол
антифашизма. Пошто државни грб треба да одражава хералдичку тради-
цију, можда би и овај хералдички симбол (који не представља комунистич-
ку петокраку која садржи срп и чекић) могао наћи место у композицији но-
вог грба Црне Горе. Једно је неспорно: у грбу Петровића Његоша, главни
хералдички симболи (немањићки двоглави орао, лав) представљају еле-
менте српског националног идентитета.
Велика грешка је направљена и елиминацијом грбовног застора (Атла-
гић, 2007, стр. 400) из грба савремене Црне Горе (постојао је у грбу кне-
жевине и краљевине Црне Горе и Србије, као и у грбу Краљевине Југосла-
вије), који краси грбове малог броја европских земаља.
Државни и национални симболи сваког народа један су од важних еле-
мената његовог националног идентитета. Застава, химна, грб и разни це-
ремонијали (Базић, 2007, стр. 41) подсећају припаднике нације на њихо-
ве заједничке наслеђене вредности и културно сродство, и на тај начин
снаже њихов национални идентитет и елиминишу све спорове који могу
изазвати његову унутрашњу кризу и дисфункционалност. Национални
симболи (Lerotić, 1984; Гелнер, 1997), обичаји и церемоније спадају у
моћне чиниоце националног идентитета. Код сународника се помоћу њих
изазивају емоције које их покрећу да активно учествују у животу државе
и друштва и на тај начин доприносе континуитету националних вредно-
сти. Стога је суверенистичка политика у Црној Гори уложила толико на-
пора да се хералдичка традиција у овој држави измени, и удаљи од своје
историјске традиције која је српска и баштини немањићко наслеђе. То је
спроведено у циљу формирања новог националног идентитета у Црној Го-
ри, који треба да има и нову хералдичку симболику, различиту од оне коју
је имао у прошлости а која га је чврсто интегрисала у српски национални
578
идентитет. Овај пројекат није у потпуности реализован, јер су и данас

главни хералдички симболи у амблему Црне Горе елементи српске (не-
мањићке) хералдичке традиције.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Андријашевић, Ж. (2002). Државна идеологија Црне Горе 1878–1918. Београд:

докторска дисертација.
Атлагић, М. (1997/8). Крст са оцилима као хералдички симбол. Баштина, (8),
149–158
Атлагић, М. (2009). Одређивање хералдичких симбола код Срба, Зборник радова
Филозофског факултета, (39), 179–188.
Atlagić, M. (2007). Pomoćne istorijske nauke u teoriji i praksi. Beograd: Centar za
mitološke studije Srbije.
Базић, М. (2007). Идентитет и културно наслеђе Срба. Београд: Научна КМД.
Благојевић, М. (2011). Немањићи и државност Дукље – Зете – Црне Горе. Збор-
ник Матице српске за историју, (83), 7–24.
Божић, И. (1970). Владавина Црнојевића. У С. Ћирковић (уредио), Историја
Црне Горе, Књ. 2. Од краја 12 до краја 15. вијека. Том 2, Црна Гора у доба
обласних господара, (стр. 135–295). Титоград: Редакција за историју
Црне Горе.
Гелнер, Е. (1997). Нације и национализам. Матица српска: Нови Сад.
Dašić, M. (1988). Uvod u istoriju sa osnovama pomoćnih istorijskih nauka. Tito-
grad: Univerzitetska riječ.
Дероко, A. (1930). Црква Св. Петра у Бијелом Пољу”, Гласник скопског научног
друштва, (7–8), 141–146.
Димитријевић, М. (1929). Грб српске патријаршије. Богословље 4 (2): 94–124.
Dragićević, R. (1986). Grb Crnojevića. У J. Sirotković уредио, Enciklopedija Jugo-
slavije, (557). Zagreb: Leksikografski zavod Miroslav Krleža.
Dušanić-Marjanović, S. (1994). Vladarske insignije i srpska državna simbolika u
Srbiji od 12. do 15. veka. Beograd:
Kapičić-Dragićević, А. (1991). Kralj Nikola u djelima likovnih umjetnika. Cetinje,
Beograd: Obod, Oktoih.
Караџић, В. (1932). Вукова књига II. Београд: Српска књижевна задруга.
Lerotić, Z. (1984). Nacija: teorijska istraživanja društvenog temelja i izgradnja na-
cija. Zagreb: Globus.
Маркуш, Ј. (2007). Грбови, заставе и химне у историји Црне Горе. Цетиње:
Светигора.
579
Миловић, Ј. (1986). Петар II Петровић Његош: грађа 1830–1851, Књ. 4

(1845–1847). Титоград: Историјски институт СР Црне Горе, Универзи-
тетска ријеч, Архив Црне Горе.
Neubecker, O. (1992). Groses Wappen-Bilder-Lexikon der burglichen Geschlechter
Deutschlands, Ostereichs und der Schweiz. Augsburg: Battenberg.
Новаковић, С. (1884). Хералдички обичаји у Срба у примени и књижевности. Го-
дишњица Николе Чупића, (6), 1–141.
Oswald, G. (2006). Lexikon der Heraldik. Augsburg: Battenberg.
Павићевић, Б., Распоповић, Р. (1998). Црногорски законици: правни извори и
политички акти од значаја за историју државности Црне Горе, Књ. 5,
(1796–1916). Подгорица: Историјски институт Републике Црне Горе.
Симић, П. (1976). Фреска Вазнесења Христовог у Бијелом Пољу и њена литур-
гијска подлога. Зограф, (6), 21–24.
Ćirić, M. (1983). Heraldika 1. Grb: ilustrovani osnovni pojmovi. Beograd: Fond za
izdavačku delatnost univerziteta umetnosti.
Cange du, Ch. (1746). Caroli Du Fresne domini Du Cange Illyricum vetus & novum,
siue, Historia regnorum Dalmatiae, Croatiae, Slavoniae, Bosniae, Serviae,
atque Bulgariae,: locupletissimis accessionibus aucta, atque a primis tem-
poribus, vsque ad nostram continuata aetatem. Posonii: Tipis Haeredum Roy-
erlanorum.
580
ATLAGIĆ P. MARKO
ELEZOVIĆ M. DALIBOR
SERBIAN HERALDIC SYMBOLS IN THE COAT

OF ARMS OF PETAR II PETROVIĆ NJEGOŠ
AS AN ELEMENT OF SERBIAN IDENTITY IN
MONTENEGRO
Scope of Serbian heraldry in Montenegro, is relatively poorly understood

and scientifically investigated. Changes in the state and political environment
for the last fifteen years has issued a need for the problem of the heraldic
symbols of Serbian statehood, in the coat of arms of Montenegro, to be actu-
alized, which led to a alternation of the national emblem of Montenegro. State
of Montenegro has turned again to its traditional Serbian heraldic symbols
from the time of Njegos Petrovic. Since the time of its creation, emblem of
Petrovic Njegos is at the same time a coat of arms of the Principality of Mon-
tenegro. Serbian heraldic symbols in the coat of arms of Petrovic Njegos are
represented by a double headed eagle and a lion. Two-headed eagle emblem
symbolizes the crest of Serbian local nobility of Crnojevici who are an exten-
sion of the Serbian Nemanjic dynasty. The lion is a symbol of the bishop, as
the Serbian rulers in Montenegro from the House of Petrović Njegos, were at
the same time regarded as the spiritual leaders. Thus, the double-headed ea-
gle as a heritage of Nemanjic dynasty and a lion as a symbol of the bishop of
the Serbian Orthodox Church, stands together as a Serbian symbol in the
coat of arms of Petrovic Njegos. Nowadays, Montenegro has in its coat of
arms both of these Serbian heraldic symbols, regardless of the changes that
have occurred in the political life.
KEY WORDS: heraldry, coat of arms, Serbs, Petar II Petrović Njegoš, Mon-
tenegro, Nemanjić dynasty, Crnojević, national identity.
581
УДК: 711.4(497.16)”18”
72.03(497.16)”18”
321.61:929 Петровић Његош П. II
МАРТА М. ВУКОТИЋ ЛАЗАР1

ГРАДИТЕЉСКИ ПОДУХВАТИ
ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША
у првој половини XIX века, као важни
чиниоци у процесу урбанизације
и модернизације Цетиња
САЖЕТАК . Одласци за Русију 1833. и 1836. године, представљају значајне да-

туме у Његошевом животу, али и у урбанизацији и модернизацији Цетиња. Годи-
не 1833. Његош први пут напушта Цетиње и иде у „туђи свијет”, преко Боке, Ко-
тора, Дубровника, Далмације и Трста, стиже у Беч и Петроград. Ти простори
постају његови узори : Русија и „руска идеја” православља и словенства, као
средство борбе и ослобођења, а градови Трст и Беч, тада центри српске и ју-
гословенске културе, узори у креирању и увођењу европских обичаја и културе.
Прве године своје владавине млади Његош проводи у Цетињском манастиру,
зато његови савременици и зову Манастир „Стари двор”, а Биљарду „Нови двор”.
У опису Виала д Самиера (Vialla de Sammières) пуковника Наполеонове војске,
из 1820. године, наводи се да је Цетиње имало 70 кућа. Тај број се односи на све
сеоске куће у Пољу. Сионица, коју је подигао Петар I Петровић Његош, непо-
средно уз Манастир, као објекат за потребе Правитељства (Сената), представљао
је први административни објекат на Цетињу. Прве приватне куће у непосредном
1 marta.vukotic@gmail.com
583
окружењу су биле кућа Ивана Вукотића и „хан” кућа коју су сазидали Његошев
брат, Перо Томов и Лазо Поповић (Јабучанин) тек 1832. године, за потребе крч-
ме. Усред Поља је била и једна црквица, коју су по предању сазидали сточари
(Власи) у XV веку (после Његошеве смрти срушена, а нова сазидана 1864. годи-
не је задржала старо име „Влашка црква”).
У јесен 1837. године Његош, по узору на европске престонице, започиње из-
градњу своје резиденције која ће до данас задржати назив Биљарда. Скуп људи
који су чинили Његошев „Нови двор” били су малобројни, али пажљиво одабрани
сарадници од великог поверења, међу којима је владао и новоустановљени прото-
кол задужења.
Од Манастира и Биљарде, Цетиње почиње да се шири у равни Поља, пратећи
правце главних путева који су водили, један према истоку — према Ријеци Цр-
нојевића, а други према северозападу — у правцу катуна на падинама Ловћена.
Раскршће тих путева постаће нуклеус старог језгра новог града Цетиња, облико-
ваног по новим европским узорима урбанизма.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Његош, Цетиње, архитектура, урбанизам, двор, протокол, гра-
дитељско наслеђе.
УВОД
Историјско језгро Цетиња je пример јединственог урбанизма малих гра-
дова, који су настајали постепено, расли органски, остваривали се кроз
шеме мајстора „великог урбанизма”, али и кроз поуке „малог урбанизма”,2
који је за полазиште имао природно окружење и наслеђени амбијент, а у
оквиру којег се „како архитекта Богдан Богдановић, творац поделе на ве-
лики и мали урбанизам наводи, морало мислити пре свега литерарно и гра-
фички, сликарски, чак и сценографски” (Богдановић, 1958, стр. 7). Исто-
ријски континуитет Цетиња може се пратити кроз непокретну, али и
покретну културну баштину. Просторна (физичка) средина са својим еле-
ментима, природним и изграђеним, сматра се основним носиоцем укупне
слике града. Од њеног карактера зависи његова лепота (оно што је споља
2 Реч урбанизам је дубоко уткана у живот савременог човека, без обзира што је то рела-
тивно нов појам, који постаје актуелан тек крајем XIX и почетком XX века. Настаје као
критички одговор на експанзију индустријског града и у одлучној намери да кроз призму
науке сагледа урбану стварност, то јест град као „живи језик” (la ville est une langue vi-
vante). Термин урбанизам, као и урбанизација, потиче од латинске речи „urbs”, која значи
град, и настао је од шпанског неологизма „urbanizacion”, који је 1867. године први упот-
ребио изумитељ тог концепта, Илдефонс Серда (Ildefonso Cerda, 1815–1876), у књизи
Teoria General de la Urbanizacion (Теорија урбанизације), како би означио нову дисци-
плину, науку о просторној организацији градова коју ће применити у урбанистичком пла-
нирању Барселоне.
584
Марта М. Вукотић Лазар – Градитељски подухвати…
видљиво), али и социјални и економски услови живота у њему. Овај нај-

уочљивији део свеукупне урбане структуре у садејству је са урбаним сад-
ржајима, активностима и процесима, као и под утицајем друштвеног
стања и система вредности. Упркос чињеници да се идентитет места у
свести људи и меморији становништва превасходно обликује у зависности
од морфологије и изгледа грађених структура, амбијентом Цетиња, у коме
су суседство и познанство критеријуми живота, доминирају емотивни, ду-
ховни доживљаји, као и колективна меморија. Овде је реч о немерљивим
културним ресурсима, о збиру симболичких, културних, социјалних и дру-
гих артефаката, али чији су темељи у мерљивим културним ресурсима.
ЦЕТИЊЕ КАО ПРЕСТОНИЦА

И ОДБРАМБЕНО УПОРИШТЕ НА БАЛКАНУ
Историјско-политичке и опште друштвене прилике у XV веку биле су

подстрек и предуслов за постанак и развој Цетиња, као престонице Црне
Горе и седишта државне и митрополитске власти. Надирање Турака усло-
вило је померање средишта Зетске државе из равнице у подножје Ловће-
на: из Жабљака, близу линије разграничења са Турцима, прво на новопо-
дигнуто утврђење на Ободу (1478), у долини Ријеке Црнојевића, а потом
у подгорину Ловћена. Након што је изградио дворац (1482), а потом и ма-
настир (1484), Иван Црнојевић преноси своју престоницу на Цетиње
(1482), где сели и седиште Зетске митрополије (1485) из Манастира
Св. Николе са Врањине (Пејовић, 1995, стр. 126–128). Од тада Цетиње
са својом околином постаје одбрамбено упориште на Балкану против екс-
панзије Турака. У настојањима да покоре државу Црнојевића, сведену на
Цетиње и околину, Турцима је једино пошло за руком да неколико пута
разруше и опљачкају Манастир (1685, 1692, 1712. или 1714, и 1785),
при чему се нису задржавали дуже на Цетињу, нити су успевали у својим
настојањима да покоре Црногорце (Мартиновић, 1976, стр. 7–8). Це-
тињски манастир, порушен 1692. године, на темељима и остацима двора
Ивана Црнојевића, у периоду од 1701. до 1704, обнавља владика Данило
(1697–1735), који се определио се за ову локацију подстакнут одбрамбе-
ним предностима обронака Орловог крша, као и грађевинским материја-
лом који се ту затекао. Турци поново руше манастир 1712. или 1714. Го-
дине,3 да би га након тога владика Данило опет обновио 1724. године,
када га је и незнатно проширио. Од упокојења владике Данила 1735, до
3 Дуго се веровало да су Турци разорили Манастир и 1712. и 1714. године, што је ка-
сније одбачено као неосновано и сматра се да се ради о једном, а не о његова два разарања
у тако кратком временском интервалу.
585
1782. нема значајнијих интервенција на обновљеном Цетињском мана-

стиру. Доласком Петра I Петровића Његоша (1781–1830), Цетињски ма-
настир ће претрпети још једно рушење (паљење) 1785. године, а које ће
уједно бити и последње. Црногорци ће га обновити 1786. године, од када,
уз мање доградње и интервенције са јужне стране, остаје очуван до дана-
шњих дана (Мартиновић, 1976, стр. 9). У периоду 1701–1851. године
Цетињски манастир био је и манастир, и град, и држава, а владике у њему
духовни и световни владари најмање теократске државе у Европи. Кроз
све недаће, рушења, обнављања, дограђивања, поновна рушења и обна-
вљања, Манастир је био и остао стециште културног и политичког живота,
расадник свих напредних идеја реализованих на простору Црне Горе и
њене тадашње престонице, Цетиња.
Крајем XVIII и почетком XIX века ради се на унапређењу државне
организације, долази до промена у унутрашњим односима и у (спољ-
но)политичком положају зеље. То је време повремених племенских органа
управљања: Општи црногорски збор (Народни сабор), Збор главара и ста-
рјешина (Збор племенских првака), и повремених средишњих и племен-
ских судова и племенско-братственичке војске, као и време од када се
цетињски митрополити односно црногорске владике бирају из редова ди-
настије Петровић са Његуша (Никчевић и Маркуш, 2006, стр. 118–119).
Већ првих година XVIII века митрополит ће постати духовни и световни
господар Црне Горе. Стицање државне независности биће у центру поли-
тичког деловања почев од владике Данила, али ће се распламсати и спро-
вести у дело у време Петра I Петровића Његоша (1784–1830). Петар I
Петровић Његош утемељио је црногорско-брдску државу и обезбедио јој
позицију снажног фактора у ослободилачкој борби на Балкану. Пратећи
са великом пажњом развој догађаја у Европи, на првом месту у Аустрији,
Русији и Турској, које су биле од важности за стање у Црној Гори, готово
истоветни напор улагао је да обезбеди јединство у земљи, чији је пред-
услов био мир у племенима и између њих, а све то у намери да добије подр-
шку и помоћ споља ради очувања независности свог народа (Пејовић,
1981, стр. 446). На иницијативу Петра I Петровића Његоша, у октобру
1796. Године, Скупштина народних главара прихватила је одлуку о фор-
мирању централног суда, „Правитељства суда црногорског и брдског”,
као првог органа надплеменске власти у Црној Гори. Исте године донета
је и потписана „Стега”, која је имала важност законског акта, о потреби
помагања Брђанима у борби против Турака, чиме је обавеза одбране
земље добила важност закона (Пејовић, 1981, стр. 59). Одлуком црногор-
ског Збора и „Стегом” (1796), потом установљењем првог органа цен-
тралне власти (1797) и формулисањем пројекта о унутрашњем уређењу
586
земље, на Народној скупштини 19. маја 1798. године створени су поли-

тички и државноправни услови за проглашење „Закона опшчег црногор-
ског и брдског” 18. октобра 1798. године. Закон је 1803. године допуњен,
а њиме је уствари озакоњена и донекле осамостаљена улога црногор-
ско-брдских главара, конституисана као „Правитељство суда”, судски и
извршни орган врховне јавне власти (Пејовић, 1981, стр. 60). Петар I Пе-
тровић Његош побудио је пажњу Европе победом над скадарским везиром
и борбом са Французима у Боки Которској. Французи су остали само кра-
тко време у Боки, али је њихова заслуга баш у томе што су пронели глас
по Европи о племенској Црној Гори (Мијовић, 1980, стр. 183). Након
ових догађаја уследиће цео низ новинских и књижевних бележака
објављених у Италији, Француској, Немачкој. Касније ће у време влада-
вине Петра II Петровића Његоша белешке прерасти у дуже чланке, опи-
се, мемоаре итд., као последица све учесталијих посета Цетињу.
Прве забелешке странаца о Црној Гори у првој половини XIX века сво-
де се на две врсте докумената: на писану реч и на ликовне забелешке. Че-
сто су то путописи илустровани цртежима са терена, мотивима из Црне
Горе, као што је био и путопис Француза Виале де Сомијера (Vialla de
Sоmmières), пуковника Наполеонове војске, из 1820. године (Брајовић,
1967, стр. XV). Без обзира што је под командом маршала Мармонта Вија-
ла де Сомијер водио жестоке борбе са Црногорцима дуж Јадранске обале,
у свом делу о Црној Гори пише са одушевљењем и пријатељском наклоно-
шћу о Црногорцима. Читаво поглавље је посветио Петру I Петровић Ње-
гошу, Карађорђевом истомишљенику, који је, попут њега самог, упркос
ратним сукобима, био спреман да искаже отворене симпатије према Напо-
леону и Француској, гледајући на њих као на претече новог поретка (Спа-
сић, 1988, стр. 92, 141).
Установљавање нових институција и долазак страних гостију, истра-
живача и државника, отвориће важна питања смештаја тих институција и
гостију, као и изградње нових здања ван Манастира, намењених новим
потребама. По опису Вијала де Сомијера, Цетиње је првих деценија XIX
века имало 70 кућа, укључујући и сеоске куће раштркане по Цетињком
пољу и расуте, из безбедносних разлога, по околним ловћенским падинама
(Мартиновић и Мартиновић, 1980, стр. 21).
ЦЕТИЊЕ У ВРЕМЕ
ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША (1830–1851)
Цетиње је у снажној спрези са ликом и делом Петра II Петровића Њего-
ша. То је време духовне климе европског романтизма, који ће распламсати
587
романтичарски национализам и подстаћи појаву нових националних др-

жава, утицати на успон грађанства, али се одразити и на развој књижев-
ности и ликовних уметности, тј. одредити развој културе и уметности уоп-
ште. Разматрајући романтизам као специфичну појаву XIX века,
„Јовановић издваја становиште естетичара Јеремића по коме су ’романти-
зам и реализам две етапе једног истог, јединственог таласа у уметности’,
као и да је разлика између њих више друштвена него естетска” (Јовановић,
1976, стр. 37). Петар II Петровић Његош наставио је делатност свога
стрица на унапређењу културе и образовања, али им се још снажније при-
клонио сматрајући их моћним политичким и дипломатским оружјем једне
мале, још увек међународно непризнате европске државе. Посебно надах-
нуће које доноси романтизам Цетињу и његовом владару огледа се у карак-
теристичном присуству мита у њему; он се рачва у правцу две равноправне
путање, где једна иде ка митизацији историје, а друга ка миту осећајности.
Уметност европског романтизма у нераскидивој је спрези са развитком
грађанског друштва, у чијој је друштвеној компоненти заступљен и импе-
ратив политичке ангажованости. Катунска нахија, скупина племена из
које је поникао Његош, не само што је веровала у митове своје вере и на-
ције, него је и живела са њима и за њих, те је било скоро природно да се они
преточе у идеје, у реални програм црногорске борбе протиб Турака; она је
и сама добила једну битну додатну компоненету, јер је код Црногораца би-
ла издигнута скоро на ниво култа. Његош, „како наводи Мијовић (1980,
стр. 183), оживљава црногорску националну ренесансу и показује за ли-
ковну уметност не мање интересовања но за тадашњу европску књижев-
ност, а на шта указује између осталог и податак да је приликом посете
Помпеја у његову част откривена једна кућа, која име ’Casa del Principe di
Montenegro’ носи и данас”. Период владавине Петра II Петровића Њего-
ша (1830–1851) представља период отварања Црне Горе према свету, по-
стављања темеља културно-просветном развоју, изградње насеља, првих
кућа на Цетињу, али и промена у структури државног апарата.
Митрополит Петар I упокојио се на Лучин дан 1830. године, а наред-
ног дана је сазван Збор главара Црне Горе и Брда, на коме је прочитан
Тестамент који је написао његов секретар Сима Милутиновић Сарајлија,
а којим се његов синовац Раде Томов именује његовим наследником. Том
приликом је Раде Томов признат од главара и народа за митрополита и го-
сподара Црне Горе; а наредног дана народни главари су и формално пот-
писали одлуку о томе, када су се заклели да неће доћи до братског крво-
пролића (међуплемеских сукоба) до наредног Ђурђевдана (Драгићевић,
1949, стр. 57).
588
Две најстарије гравире везане за личност Петра II Петровића Његоша

не само да сведоче о овим догађајима, већ се и нарочито издвајају од оста-
лих гравира из тог периода које су обрађивале мотиве и теме из Црне Горе.
Аскетски линеаризам и укрућене фигуре скоро су идентичне на обе грави-
ре, зато се претпоставља да су дело истог аутора. Радња се догађа на тзв.
Вељем гумну Цетињског манастира. Гумно има облик правилног круга
који је поплочан збијено слаганим каменом, са унаоколо озиданим ниским
зидићем и служило је за зборове народних главара. На једној гравири види
се изложени сандук, над којим су са две стране положене укрштене пушке
свих племенских главара све четри нахије старе Црне Горе: Катунске, Ри-
јечке, Црмничке и Бјелопавлићске и Брда, који се заклињу да неће доћи до
крвопролића, у присуству два монаха – седамнаестогодишњег Радивоја
Петровића, са камилавком, и једног растом нижег монаха (игумана Ком-
ског манастира) који стоји уз њега; док се на другој гравири види такође
замонашени Радивоје Петровић, са камилавком, поред стасом доста нижег
монаха са крстом у руци, како гледа негде у даљину док полаже заклетву
на верност цркви и народу. Гравире су сведочанство о испуњењу обе жеље
из Тестамента Петра I Петровића Његоша: да његов налследник буде
Раде Томов Петровић, као и да главари положе заклетву да неће доћи до
крвопролића до наредног Ђурђевдана.4
Сл. 1. Непознати аутор, Заклетва главара над ковчегом Петра I за чување

међусобног мира, 1830. Године (Извор: Брајовић, Т. (1967). Црна Гора у де-
лима ликовних уметника, Цетиње: Обод).
589
Сл. 2. Непознати аутор, Избор Његоша за господара 1830.

године. [Извор: Брајовић, Т. (1967). Црна Гора
у делима ликовних уметника, Цетиње: Обод.]
Радивоје Петровић, Владика Раде и песник Његош рођен је

13. 11. 1813. године у селу Ераковићи, на јужном рубу Његушког поља,5
на северозападној падини Ловћена (Драгићевић, 1949, стр. 27–36). Кућу
4 По завладичењу Радивоје Петровић се потписивао калуђерским именом Петар и пре-
зименом Петровић, владика Петар Петровић.Упркос сопственом признању да је Петар и

потписивању као Петар, народ га није ословљавао, нити запамтио као владику Петра, не-
го по дечачком надимку насталом скраћењем његовог имена из Радивоје у Раде, као Вла-
дику Рада. Зато је он Владика Раде, а када је реч о њему као песнику, онда је он Његош.
О томе видети у: Ђилас, М. (1988). Његош пјесник, владар, владика. Београд–Љубљана:
Ауторско издавачка група „Зодне” и аутор.
5 Томо и Ивана Петровић су имали петорао деце и то три сина: Пера, Радивоја и Јока и
две кћери: Марију, удату за цуцког сердара Андрију Перовића и Стану, удату за ријечког
сердара Филипа Ђурашковића. Његош је на крштењу добио име Радивоје, али се није та-
ко потписивао него као Радивој, чак се како је открио Душан Вуксан 1828. године, доду-
ше само тада и никада више, потписао и као Рафаил, што се предпоставља да је било по
наговору његовог учитеља Симе Милутиновића Сарајлије. О томе видети у: Ђилас, М.
(1988). Његош пјесник, владар, владика. Београд–Љубљана: Ауторско издавачка група
„Зодне” и аутор.
590
у којој се родио подигао је његов стриц Петар I Петровић Његош 1779.

или 1782. године. Дужина куће износила је 27,60 м, висина са севера 5,20
м, а са југа, због нагиба терена и насипа током крчења колског пута, 2,66
м. Изграђена је од тесаног камена на свод. Кров је био покривен ражаном
сламом. Ово је била стара доња кућа, коју су као и нову горњу кућу, коју
је 1836. године подигао Петар II Петровић Његош, градили зидари са
Приморја, „Новљани”. У време изграње нове куће и стара кућа је пре-
прављана, и том приликом је сламени кров замењен „црмничком циглом”,
ћерамидом. Стара кућа није у целости припадала Његошевим родитељи-
ма, Тому Маркову Петровићу и Ивани рођеној Пророковић, јер је Петар I
Петровић Његош поделио кућу између своја три брата: Сава, Стјепа и
Тома. Томо Марков добио је средишњи део куће где је рођен и његов син
Радивоје Петровић (Каписода, 1963, 278). Петар II Петровић Његош
одлази у Манастир са 12 година, крајем 1825. или почетком 1826. године,
и тамо учи да пише и чита од цетињског калуђера Мисаила, а потом и од
митрополитовог секретара Јакова Цека (Драгићевић, стр. 37). Увидевши
да је вредан и врло паметан младић стриц је пожелео да га пошаље на шко-
ловање у Русију. Да ли због искуства са Ђорђијем, сином другог брата
Сава, кога је митрополит одредио за наследника и послао на школовање у
Русију, а потом се овај одрекао мантије ради униформе руског коњичког
официра (Секулић, 2009, стр.61), руски конзул у Дубровнику Гагић није
желео ни да постави то питање руском цару, или је сам руски цар то одбио;
углавном ту је почела агонија Његошевог школовања без правог учитеља
и без редовног школовања. Млади Раде ускоро иде у Топлу на школовање
код Јосипа Троповића, калуђера манастира Савина. Долазак 1827. годи-
не Симе Милутиновића Сарајлије на Цетиње, биће пресудан за образова-
ње младог Његоша. Спрега разнородног знања које стиче од својих узора,
са једне стране од стрица, а са друге од његовог секретара Сарајлије, али
и од мудрих црногорских главара, чије је беседе слушао док су се окупља-
ли око великог манастирског гумна или каменог огњишта, све је то умно-
гоме одредило Његошев животни пут и стваралаштво уопште (Драгиће-
вић, 1949, стр. 26).
591
Сл. 3. Џон Гарднер Вилкинсон, Пут изнад Котора за Црну

Гору (Поглед с Крсца на Боку). [Извор: Брајовић, Т. (1967).
Црна Гора у делима ликовних уметника, Цетиње: Обод.]
Катунска нахија тог доба није имала ни један град. Није имала чак ни
путева, крчанике којима би коњи могли несметано да пролазе. Први такав
пут прокрчен кроз беспућа Црне Горе по налогу Петра II Петровића Ње-
гоша, био је пут који води од Цетиња до Ријеке Црнојевића. Прва кућа по-
дигнита на Цетињу почетком XIX века у доба Петра I Петровића Његоша
била је такозвана „Сионица”. Налазила се са северне стране Манастира и
подигнута је за потребе Правитељства (Сената). Била је то приземна кућа
издужене основе, са преградама између одељења од плетери, са двослив-
ним кровом покривеним каменим плочама и са малим прозорима. Први део
простора, подељеног у три дела, служио је као место где су сенатори могли
да преноће, док је средишње одељење било место заседања, са огњиштем у
средини, око којега су била поређана камена седишта; једно од њих имало
је надвишење и било је намењено председавајућем. Трећи одељак је слу-
жио стражарима и послузи. У непосредној близини „Сионице” је био уља-
ник (пчелињак). Овај објекат се сматра првим административним објектом
на Цетињу, а његов значај је и у томе што се управо ту први пут успо-
ставља управни живот ван Манастира.6
Поред Вијала де Сомијера, низале су се посете путописаца, дипломата,
научника, а 1838. године Црну Гору ће посетити и сам саксонски краљ
Фридрих Август, у пратњи ботаничара Бартоломеа Биазолета (Бијазоле-
то, 1948, стр. 226–238). Вукова књига Црна Гора и Црногорци (Monte-
592
negro und die Montenegriner) објављена на немачком језику у Штутгарту

и Тибингену 1837. године, подстакла је бројне Немце да посете Црну
Гору (Машановић, 2000, стр. 96). Долази и берлински књижевник Хајн-
рих Штиглиц, затим и Густав фон Франк, потом и Вилхелм Ебел (Клан-
чић, 1963, стр. 125). Стизале су посете и из Храватске: Људевит Гај и
Антун Мажуранић. Руски професор Рајс посетио је Његоша 1832. годи-
не, а онда су уследиле посете Озерецковског, Коваљевског, Чевкина, По-
пова и Стрежњевског (Брајовић, 1967, стр. XVI). Енглези су били посеб-
но заинтересовани да посете Црну Гору, о чему је и остао разнородан и
богат писани траг, Хенрија Лејарда и Едварда Л. Митфорда, адмирала
лорда Кларенса Пеџета и Винингтона Инграма, Џоана Гарднера Вилкин-
сона, Гранта Дафа и многих других (Дурковић-Јакшић, 1963). Французи
које је Његош лично познавао и који су боравили у Црној Гори, били су
његов учитељ француског језика и његова жена Антид и Франциска Жом
(Миловић, 1983, стр.14), затим Андре Никола Левасер, француски кон-
зул у Трсту (Спасић, 1988, стр. 91) и многи други. Без обзира који је био
повод доласка посетилаца на Цетиње, писана реч или ликовни прилози о
Црној Гори, који су након боравка објављивани, умногоме су допринели
популарисању ових простора, Петра II Петровића Његоша и Цетиња.
Цетиње из периода владавине Петра II Петровића Његоша
(1830–1851) је било насеље обасјано романтичарским заносима, како за-
падноевропског тако и јужнословенског типа, али без осмишљених про-
стора и здања намењених одређеним градским функцијама, које је намета-
ло ново доба и за којима се све више осећала потреба.
Град су посећивали бројни гости из разних крајева Европе и скоро пре-
ко ноћи су га увели у свет европских градова, у којима је мода наполеонов-
ског неокласицизма готово читав век подржавана на дворовима мањих
европских владара, а на самом крају века, слична мода ће се појавити и на
Цетињу.
Прва приватна кућа за становање у непосредном окружењу била је кућа
Ивана Ивановића Вукотића, који је 1831. године стигао из Русије са за-
6 Цетињски манастир је камен темељац културној и политичкој историји Црне Горе.
У њему су радиле Црнојевића штампарија из 1493. године и Његошева штампарија
(1834–1852), манастирске преписивачке школе од почетка XVI века, затим прва основна
државна школа из 1834. године, а последњих деценија XIX века ту је радио и први Црве-
ни крст међу југословенским земљама. У склопу Манастира, поред конака и помоћних про-
сторија у приземљу се налазила „Гувернадурица”, где је Његош утамничио последњег цр-
ногорског гувернадура, као и омања пећина „Ладница” где су у време јаких киша
избијале подземне воде у виду извора. О томе видети у: Мартиновић, Д., Мартиновић,У.
(1980). Цетиње. Споменици архитектуре. Цетиње: Обод.
593
датком да донесе седамнаест година неисплаћивану субвенцију, а донео је

једва половину од тога. У договору са Петром II Петровићем Његошем он
установљава „Правитељствујушчи сенат црногорски и брдски” и том
приликом је постављено дванаест сенатора, а Вукотић је одређен за пред-
седника Сената. Истовремено су установљена и још два важна органа др-
жавне власти: Гвардија (увећана за 460 чланова, са 12 капетана) и Пер-
јаници. Перјаници су били прва, наоружана, стална, плаћена и владици
потчињена јединица, која је бројила тридесет чланова. Они су уједно били
лично одани владару и одабрани као најповерљивији људи. Перјаништво
настало у Његошево време, убрзо постаје нека врста школе и место одакле
су касније регрутовани најважнији војни и грађански главари у Црној
Гори (Шкеровић, 1951, стр. 399). Касније ће из ових редова бити форми-
ран скуп људи који ће чинити Његошев „Нови двор”. То су били мало-
бројни, али пажљиво одабрани сарадници од великог поверења, међу који-
ма је владао и новоустановљени протокол задужења. Његош је такође
укинуо гувернадурско звање, а гувернадура протјерао са породицом у Ко-
тор (Драгићевић, 1949, стр. 72–112).
Године 1832. на Цетињу се подиже прва кућа типа хана – гостионице,
са наменом да угости путнике и да им обезбеди и преноћиште на Цетињу.
Објекат се налазио на месту укрштања путева који су долазили из Котора,
Ријеке Црнојевића и Будве у Цетиње, у данашњој Његошевој улици, где
ће касније бити хотел „Европа”. Ова приземна кућа, од притесаног камена
у кречном малтеру, са косим двоводним кровом покривеним сламом, била је
власништво Пера Томова, Његошевог брата, и Лаза Јабучанина.
Усред поља је била и једна црквица коју су по предању сазидали пасти-
ри (Власи) у XV веку, који су чували стоку у Цетињском пољу и на под-
ручју Катунског крша. Након Његошеве смрти она је срушена, а потом
1864. године поново сазидана на месту старе цркве од које јој је остало
само име „Влашка црква” (Мартиновић и Мартиновић, 1980, стр. 115).
Године 1833. Петaр II Петровић Његош гради округлу одбрамбену
кулу, Табљу,7 на доминанатном положају изнад Цетињског манастира.
Требало је да то буде својеврсна кула за топове одакле би се бранио мана-
стир. Према једном аустријском извештају у њу је требало сместити 24
стражара са свим топовима који су били на Цетињу (Мартиновић, 1976,
стр. 10). С обзиром на то што је Цетињско поље, оивичено са свих страна
брдима, представљало својеврсну природну тврђаву, кула је изгубила
стратегијску важност и никада није завршена.
7 Табља је арапско-турска реч која означава артиљеријско утврђење и осматрачницу.
594
Одласци за Русију 1833. и 1836. године, престављају значајне датуме

у Његошевом животу, али и у хронологији урбанизације и модернизације
Цетиња. Године 1833, у јуну месецу, архимандрит Петар II Петровић
Његош први пут напушта Цетиње и иде у „туђи свијет”; преко Боке, Ко-
тора, Дубровника, Далмације и Трста, стиже у Беч, а потом и у Петрог-
рад. Резултати његовог петомесечног боравка у Русији билу су: најпре,
посвећење за владику, а затим, што је упознао Русију, цара и многе друге
угледне личности, а и они су упознали њега и чули много о Црној Гори.
Посета Русији била је вишеструко успешна како у политичком и финан-
сијском смислу, тако и у погледу културе: набављена је штампарија и ве-
лики број добро одабраних књига, које ће се ускоро наћи на Цетињу. Два-
десетогодишњи црногорско-брдски владар оставио је снажан утисак на
своје домаћине. После повратка из Петрограда у отаџбину, његове главне
активности усмериле су се ка политици изразитог ослањања на Русију и
ка јачању органа централне власти. Вратио се са великим донацијама које
је одмах уложио у оснивање две важне институције, основне школе и
штампарије. Школа је основана 1834. године и била је смештена у про-
сторије Цетињског манастира, а прва књига која је изашла из Његошеве
штапарије била је Буквар, а потом и Грлица, први црногорски алманах за
годину 1835. Те године Вук Караџић посетио је Цетиње, где су му и
штампане Пословице. Пријатељство Владике и Вука започело је у Бечу
две Године раније (Шоћ, 1951, стр. 393); а сама штампарија радила је до
1852. године.
Градови које је обишао постају Његошеви узори: усваја руске погледе
и „руску идеју” православља и словенства, као средства борбе и осло-
бођења, а градове Трст и Беч, тада центре српске и југословенске културе,
узима за моделе у креирању и увођењу европских обичаја и културе. На
путу је стекао и страст према путовању, учењу страних језика, према ли-
ковним уметностима и музици.8 Познато је да је врло брзо почео да учи
стране језике, чак је желео да научи и турски и грчи језик, као и да се ко-
ристио у својим препискама руским, француским и немачким језиком, а да
су његови професори француског и немачкој језика Антид Жом и Данило
Кокотовић, који је уједно био и Његошев професор цртања, изазивали по-
себно подозрење у дипломатском кору великих сила (Миловић, 1983, стр.
14 и 38). Његош се са великом пажњом занимао и за картографију, што ће
се манифестовати у његовом односу са Федором Карачајем (Fedor Karac-
8 Познато је да је Његош био први члан певачког друштва „Јединство” у Котору 1839.
године и интересовао се да набави из Париза оперу „Црногрци”. О томе видети у: Марти-
новић, Н. (1971). Петар II Петровић Његош у Пскову. Стварање, број 6, година XXVI,
стр. 776–795.
595
say), аустријским пуковником и заповедником града и тврђаве Котор, који

је притом био и топограф, сликар и акварелиста (Фисковић, 1952, 222).
Година 1836. је била година незапамћене глади, немаштине и хладноће.
Владика није имао другог излаза него да се поново обрати Русији за по-
моћ, како ради привредног (и демографског) опстанка земље, тако и на
пољу улагања у њен развитак и раст у свим сферама културе, а на првом
месту у домену градитељства. Пошто није добио новац од руског конзула
у Дубровнику, Јеремије Гагића, за пут у Русију, Његош позајмљује но-
вац и са својим рођаком Ђорђијем Савовим одлази у Беч, где га отправник
руских послова Александар Горчаков наговара да се врати у Црну Гору,
да „дели судбину” са народом и да тамо чека резултате руских преговора
с Портом, а у вези обуставе турских напада на Црну Гору и Брда. То није
обесхрабрило Петра II Петровића Његоша да истрајно чека у Бечу да му
се одобри пут за Петроград и сусрет са руским царем, Николајем I Рома-
новим. Својом упорношћу, потпомогнутом промишљеним тактичким поте-
зом – тражењем дозволе за пут у Париз – он ипак успева да себи прокрчи
пут до руске престонице, дискредитује интриге и клевете у вези са својим
приватним и политичким оптедељењима, и изложи ургентне захтеве своје
државе, издејствовавши неопходну материјалну помоћ за њен несметани
опоравак, раст и развој. Убедљивим излагањем и изношењем чињеница о
стању у коме се налази његова земља, као и о потребама његовог народа,
углавном у Пскову, где је интерниран (Мартиновић, 1971, стр. 776), Вла-
дика Раде успео је да оствари циљ своје мисије. Занимљиво је да је он свој
боравак у Пскову од око шест недеља, а где је суштински био интерниран
да сачека позив из Петрограда, у коме ће потом боравити мање од дваде-
сет дана, искористио да се упозна са целим кругом приврженика Пушки-
на; а велики руски песник, чијим се духом Његош инспирисао, у време док
је он у Бечу чекао дозволу за улазак у Русију, пао је 29. јануара 1837. као
жртва двобоја, у то доба још увек полу-легалних; његова смрт је за руске
царске власти представљала битан политички догађај.
По Владичином повратку у Црну Гору, са вестима о добијању десетого-
дишње новчане помоћи, што је наговештавало одлучнију политику руске
владе у погледу њене спремности да Црну Гору и Брда прихвати као ва-
жан ослонац на Балкану, уследио је долазак руских опуномоћеника у
Црну Гору (1837–1841): Јакова Николајевича Озерецковског, Јегора
Петровича Коваљевског и Александра Владимировича Чевкина (Пејовић,
стр. 375–382).
Путовања су му омогућила да се диви архитектури европских метропо-
ла, њиховим раскошним палатама, али и да се суочи са сиромаштвом своје
домовине. Болну спознају учинила је још неиздржљивијом Вукова књига
596
О Црној Гори и Црногорцима, објављена 1837. године у Немачкој, где

Вук пишући о Цетињу и о свему што је тамо видео, са доста ироније, како
су сматрали Петровићи, пише о кући покривеној сламом, коју народ зове
„Сенат”, и о томе како се у њу улази кроз двоја врата, од којих једна воде
у просторију где обитавају магарци и рогата стока. Иако се овом опису
придавала претерана пажња, као неопростивој увреди по мишљењу Црно-
гораца, ипак основни разлог што се Његош одлучује да након другог бо-
равка у Русији започне изградњу сопственог двора на Цетињу – вероват-
но и по наговору Јакова Николајевича Озерецковског – није емотивна
реакција његовог „увређеног (националног) поноса”, већ спознаја да без
изградње новог здања за потребе функционисања нових државних органа
централне власти, она неће ни бити могућа. Озерецковски је том прили-
ком урадио пројекат за Његошев двор, и у договору с њим предложио и ме-
сто његовог подизања (Драгићевић, 1949, стр. 128); но, Његош ће ипак
одустати од те локације, определивши се да двор буде саграђен ближе Ма-
настиру. То је било прво велико здање саграђено на Цетињу, поред Це-
тинског манастира, које ће од тада заједно с њим представљати нуклеус
будућег града. После 1838. године почеле су да се, у једном реду, граде и
куће за становање, док су понеке имале угоститељску функцију, типа пре-
ноћишта или крчме – што је све заједно чинило почетке настајања града и
његових функционалних архитектонских јединица.
Цетиње је са својом линеарном схемом просторног развоја типичан мо-
дел ефикасног ширења дуж осе поља. Тешко је рећи да се у том периоду
могло континуално радити на уобличавању градског живота по европским
правилима планирања и градње, јер је то време у Црној Гори било испуње-
но сталним борбама, како за независтност, тако и за успостављање држав-
ног апарата. То је време општег сиромаштава, непомирљивих друштве-
них противречности и великог раскола између жеља и могућности. Двор
представља последње здање саграђено на Цетињу, са елементима
утврђења: подигнут је по угледу на римски каструм–замак, са високим зи-
довима у облику правоугаоника, са округлим одбрамбеним кулама на сва
четири угла здања, и са дворском зградом у средини, типа старе примор-
ске куће (Којић, 1967, стр. 1–16). Куле су висине двора са којим чине је-
динствену и хармоничну целину. На самом његовом подизању радили су
мајстори из Приморја, добри познаваоци рада у камену; тако да је двор
споља саграђен наизменичним редовима притесаног камена кречњака, док
је средина испуњена ломљеним каменом у малтеру. Међуспратна и кровна
конструкција су од дрвета. Унутрашња обрада зидова била је изведена у
кречном малтеру, прозори, портали, кровне конзоле, венци, обрађени су у
клесаном камену. Прозори су правоугаоног облика, величине 72 x 125 цм.
597
Кровни венац је изведен испуштањем два слоја тесаних конзолица. Вели-

чине соба на спрату су 5,5 x 5,5, а у приземљу 6,5 x 5,5 м, и оријентисане
су према југу. Објекти су били покривани ћерамидом или оловним табла-
ма. Дужина здања је 72,4, а ширина 7,5 м, има приземље и спрат и укупно
25 одељења: на приземљу 11, на спрату 14. Дугачки ходник ширине 1,6 м
пружа се целим приземљем и спратом, уз северни зид кроз који се улазило
у сва наведена одељења.
Ентеријер двора је са посебном пажњом опреман намештајем донетим из
Трста, књигама, сликама, оружјем, огледалима, завесама итд., а по Њего-
шевом налогу и целокупна цетињска архива пренета је у „Нови двор”, као
и бројне драгоцености које су сведочиле о црногорској историји и јуна-
штву.9
Сл. 4. Б. Славик, Биљарда, гравира. [Извор: Мартиновић, Д.,

Мартиновић, У. (1980) Цетиње. Споменици
архитектуре. Цетиње: Обод.]
Нови двор на Цетињу, Његошева резиденцију касније ће добити назив

Биљарда по билијару, који се налазио у „сенаторској дворани” или „би-
лијарској сали”, а који је и сам био симбол модернизације Цетиња и веро-
ватно га је, осим што је волео ту игру, из тог разлога Његош и донео на
9 Биљарда је рестаурирана поводом јубилеја стогодишњице Његошеве смрти, добија
статус културно-историјског споменика и у њој се оснива Његошев музеј. Рестаурација је
поверена од стране Организационог одбора архитекти Војиславу Ђокићу и само је дели-
мично испуњена. Међутим данас се у музеју могу видети: Владичин орнат, поклон Руског
синода приликом завладичења, као и грамата о рукоположењу Петра II Петровића Њего-
ша за Владику из 1833. године и митрополитска грамата из 1844. године. О томе видети
у: Мијановић, К. (2007). Биљарда – од резиденције до меморијалног музеја. Гласник На-
родног музеја Црне Горе, нова серија, III књига, стр. 47–68.
598
Цетиње. У „билијарској сали” одвијао се друштвени и државни живот по

новоустановљеном протоколу. Члан краљевског географског друштва из
Лондона који је посетио Цетиње „А. А. Патон бележи да је приликом по-
сете Цетињу код Владике у соби са билијаром видео велики уљани портрет
Петра Великог, мањи Карађорђев и слике Бајрона и Наполеона” (Дурко-
вић-Јакшић, 1963, стр. 303). То је период када и сам Петар II Петровић
Његош, по угледу на европске просвећене владаре, позира познатим евро-
пским портретистима, како у владичанској одежди, тако и у народној но-
шњи. То су били уметници чија ће дела остати нераскидиво везана за
Његошев лик, као што су Јосип Томинц, Јохан Бес, посебно Анастас Јо-
вановић, творац српске литографије, први српски фотограф, и Његошев
блиски пријатељ – и многи други; као и бројни путописци, истраживачи и
посетиоци Цетиња који су се трудили да са тих путовања, осим писаних
бележака и мотива из Црне Горе, понесу и скицу, цртеж или акварел са ли-
ком Владике Рада.
Сл. 5. А. Хенри Лејард, Владика после једне партије билија-

ра. [Извор: Дурковић-Јакшић, Љ. (1963). Енглези о Његошу
и Црној Гори. Титоград: Графички завод.]
До 1867. године Биљарда је служила као дворска резиденција црногор-

ских кнежева. Од Цетињаког манастира и Биљарде, Цетиње почиње да се
шири у равни Поља, пратеeћи правце главних путева који су водили један
599
према истоку – према Ријеци Црнојевића, а други према северозападу – у

правцу катуна на падинама Ловћена. Од средине XIX века, почела је да се
осећа тенденција раста насеља, што се може јасније уочити на плану из
1860. године, где се види територијални опсег и ширење вароши. Осим
Манастира, Табље и Биљарде могу се видети и две улице, тачније њихов
зачетак, једне лонгитудиналне, а друге трансверзалне: Катунске и Двор-
ске улицe. Улице са око po 34 изграђене куће у то време, секле су се скоро
под правим углом и трајно су формирале будући облик града. Раскршће
тих путева постаће срж старог језгра новога града Цетиња, обликованог
по новим узорима европског урбанизма.
Сл. 6. План Цетиња из 1860. године, по М. Ковачевићу. [Из-

вор: Мартиновић, Д., Мартиновић, У. (1980). Цетиње. Спо-
меници архитектуре. Цетиње: Обод.]
Године 1845. на Језерском врху, на Ловћену, на локалитету Црквине

Петар II Петровић Његош саградио је цркву и посветио је своме стрицу
Св. Петру Цетињском. Топоним Црквине указије да се вероватно на том
600
месту налазила нека старија црква. По замисли самог Његоша црква је

била кружног облика и подсећала је на облик угаоних кула Биљарде, као
и на облик одбрамбене куле Табља, која је такође била подигнута по ње-
говој замисли, а изнад Цетињског манастира 1833. године. По сопственој
жељи, коју је усмено изразио пре смрти, Петар II Петровић Његош треба-
ло је да буде сахрањен у овој цркви. Међутим извршитељи његових опору-
ка сматрали су да није погодан тренутак за сахрану на Ловћену, па су га
привремено сахранили на Цетињу у Манастиру, трећи дан након смрти
1851. године у гробници Петра I Петровића Његоша, његовог стрица и
предходника на владичанском престолу (Кланчић, 1962, 291). По други
пут извршена је сахрана његових посмртних остатака у септембру 1855.
године, када је и удовољено његовој жељи да буде сахрањен на Ловћену у
капели Св. Петра Цетињског, чији је пројекат сам осмислио.
Његошево опредељење за кружну основу, тачније за два у основи ин-
тегрисана круга, надахнуло је не само архитекту Николаја Краснова који
је 1925. године обновио Цркву Светог Петра Цетињског на Ловћену, већ
и архитекту Френк Лојд Рајта, који је са својом женом Олгиваном, уну-
ком Марка Миљанова, посетио Цетиње и Ловћен (Маркуш, 2008,
319–321). Хипотеза коју је изнео Мијовић (1971, стр. 135–138) упоре-
ђујући Капелу на Ловћену са, за вернике најзначајнијим култним местом
хришћанства – Ротондом Анастасис, коју су у духу симбола кружног пла-
на подигли у Јерусалиму на Голготи цар Константин и царица Јелена,
ставља у центар пажње „иконографско образовање” Владике Рада, које је
по његовом мишљењу у директној спрези са временом настанка Луче мик-
рокозма. То је прва половина 1845. године, непосредно пред подизања
Капеле на Ловћену, а у време Васкрса, што се види из Његошевог писма
упућеног Сими Милутиновићу Сарајлији, 24. јуна 1845. године, а из кога
Мијовић цитира део: „Пошиљем ти моје мало дјелце Лучу микрокозма, че-
тири прве неђеље прошлога часнога и великога поста”. Писмо даје под-
стрек Мијовићевој хипотези да је Капела на Ловћену надахнута марти-
ријалном округлом црквом у Јерусалиму, која је посвећена управо
Васкрсењу, и он закључује да се „овој хипотези ништа не може одузети
док се космогонији Луче микрокозма, која се ослања на плотиновско и ра-
нохришћанско филозофско наслеђе не нађу какви други подстицаји”
(Мијовић, 1971, стр. 138). Предочено Мијовићево гледиште смо склони да
прихатимо као драгоцено у будућим опсежнијим анализама Његошевих
градитељских подухвата, те је зато је у великом делу и цитирано.
Током Првог светског рата 1916. године, аустро-угарске војне власти
су већим делом порушиле цркву и наредиле да се Његошеви земни остаци
поново однесу на Цетиње, чиме је обављен и трећи погреб Његошевих
601
костију, а затим је након ослобођења уследила и четврта сахрана његових

посмртних остатака 21. септембра 1925. године. Тада су опет његови зем-
ни остаци пренети са Цетиња на Ловћен и сахрањени у Капели, која је би-
ла обновљена по пројекту архитекте Николаја Краснова.10 Након Другог
светског рата поводом стогодишњице Његошеве смрти родила се идеја о
изграњи Његошевог маузолеја и за тај пројекат је ангажован 1952. годи-
не Иван Мештровић, који је још 1925. године радио на пројекту гробнице
маузолеја Петру II Петровићу Његошу на Ловћену (Мештровић, 1933).
Радови су започети 1959. године, пробијањем тунела и изградњом при-
ступних степеница. Од тада па све до 1974. године када је маузолеј сагра-
ђен, а капела уклоњена са Језерског врха на Ловћену, трајала је жестока
медијска кампања између противника подизања маузолеја, углавном инте-
лектуалаца из целе бивше Југославије и присталица тадашњег политичког
режима, које су неумољиво стајале при тој одлуци до њене коначне реали-
зације.11
10 „Његошева капела на Ловћену и архитекта Никола Краснов”, каталог изложбе.
Аутори изложбе: Гордана Гордић, Викторија Камилић, Драгомир Ацовић, Биљана Цр-
венковић. Изложба је организована у сарадњи са православном Епархијом будимљанс-
ко-никшићком у Никшићу, маја 2013. године. Каталог изложбе је обима 68 страна, а из-
ложбу сачињавају педест и два паноа, на којима је презентован рад архитекте Николе
Краснова са посебним освртом на пројекат за Ловћенску капелу. „Двор југословенског
краља кроз стваралаштво архитекте Николе Краснова”, каталог изложбе. Реализација
изложбе: Фонд Краљевски двор и Народни музеј у Крушевцу. Изложба је отворена у На-
родном музеју у Крушевцу и трајала је од 10. Априла до 7. маја 2013. године.
11 У књизи Љ. Дурковић–Јакшић Његош и Ловћен из 1971. године, у којој су разма-
трана публикована грађа, литература и доступна документација о извођењу радова, раз-

воју градитељских идеја и њихове реализација на Ловћену, а потом је у двоброју часописа
Уметност бр. 27/28 за јул–децембар 1971. године, који је објављен 1989. године као
фототипско издање под насловом Сумрак Ловћена. Докумнети и прилози о судбини Ње-
гошеве капеле 1845–197, публикован велики спор који се водио око тога да се спречи ру-
шење капелице и изградња маузолеја, који се завршио у корист ове друге опције. Пошто
се тема овога рада бави само градитељством у доба Петра II Петровића Његоша, обновом
капелице између два светска рата и овим догађајима око изградње маузолеја, на овом ме-
сту нисмо били у могућности да се бавимо.
602
Сл. 7. Црква на Ловћену са јужне стране, 1893. године. [Из-

вор: Дурковић-Јакшић, Љ. (1971). Његош и Ловћен.Београд:
Православље.]
ЗАКЉУЧАК
Биљарда као спој времена, простора и личности, својом архитектонском
и урбанистичком вредношћу и данас одражава амбијенталне карактери-
стике града Цетиња и подручја коме припада, иако је након Његошеве
смрти више пута мењала изглед. За време књаза Данила дограђено јој је
једно крило, које је спојило двор са кулом према Манастиру, чиме је видно
нарушена симетрија обејекта. Године 1903. дозидана је зграда за потребе
Министарства војног, а том приликом је и срушена једна кула. Поводом ју-
билеја 1910. године срушене су ограда и преостале куле. Из војно-страте-
гијских разлога аустроугарске војне власти су 1916. године реализовале
„Рељеф Црне Горе” у јужном дворишту Биљарде, и то за само годину да-
на. Враћање аутентичног изгледа Биљарде 1951. године поводом стого-
дишњице Његошеве смрти између осталог, није спроведено у целости са-
мим тим што „Рељеф” није дислоциран том приликом (Мијановић, 2007).
Црква посвећена Светом Петру Цетињском више није на Језерском
врху, на Ловћену, она је за потребе изградње Маузолеја демонтирана, а
њени остаци, тачније обележени грађевински материјал камен по камен,
заједно са подним плочама, остављен да под ведрим небом у близини Пре-
ображенске цркве на Ивановим коритима, чека да се пројекат грађења де-
монтиране цркве из 1987. године реализује (Жуњић, 2012, стр. 211).
603
Цетиње и Његош су у инегралном и вишедимензионалном садејсту.

Његошева градитељска делатност је смисао и свој основни циљ тражила
у потреби да се изгради и преобликује простор, да се подигну нова здања,
као резултат одређених друштвених потреба. Сви напори и подухвати че-
сто су били спутани ограниченим могућностима простора којем је Његош
припадао, а у контексту историјског тренутка. Цетиње је било оквир и
сцена Његошеве градитељске делатности. То је спрега човека и простора,
што суштински чини основне параметре градитељства. Тумачење и вред-
новање градитељства, које је настало под одређеним условима и које обух-
вата појмове друштво – време – простор, могуће је једино у контексту
стваралачког процеса, као саставног дела општег културно-историјског и
друштвеног развоја, а у спрези са свим осталим дисциплинама технике и
уметности. Градитељство је израз духа времена и простора, па је отуда и
веран тумач времена из кога је поникло, што нужно имплицира идеолош-
ка, социолошка, психолошка, филозофска и друга тумачења и разматрања
феноменологије градитељске баштине, ради његовог правилног очувања и
интегрисања у савремени живот. Као спона између прошлости, садашњо-
сти и будућности, као видљиви и препознатљиви симболи, Његошева гра-
дитељска остварења, упркос свим страдањима, разарањима и девастацији,
остају сталан подстицај и надахнуће на путу ка правилном сагледавању
идентитета града Цетиња.
Богдановић, Б. (1958). Мали урбанизам. Сарајево: Народна просвјета.
Брајовић, Т. (1967). Црна Гора у делима ликовних уметника, Цетиње: Обод.
Вуксан, Д. (1941). Биљарда Владике Рада. Записи, књ.XX, св.1, стр. 12–17.
Драгићевић, Р. (1949). Чланци о Његошу. Цетиње: Народна књига.
Дурковић-Јакшић, Љ. (1963). Енглези о Његошу и Црној Гори. Титоград: Гра-
фички завод.
Дурковић-Јакшић, Љ. (1971). Његош и Ловћен.Београд: Православље.
Група аутора (1971). Сумрак Ловћена. Документи и прилози о судбини Његоше-
ве капеле на Ловћену, 1845–1971. Фототипско издање часописа Умет-
ност бр. 27/28.
Никчевић, Р. и др. (2006). Свети Петар Цетињски, чудотворац и државник.
Ђилас, М. (1988). Његош пјесник, владар, владика. Београд–Љубљана: Аутор-
ско издавачка група „Зодне” и аутор.
Жуњић, С. (2013). „Његошев маузолеј на Ловћену – истраживање, тумачење,
заштита”. У: А. Кадијевић (уредник), Простори памћења: зборник радова,
604
том I: архитектура (стр. 200–213). Београд: Филозофски факултет и Му-

зеј примењемне уметности.
Јовановић, М. (1976). Српско сликарство у доба романтизма,1848–1878. Нови
Сад: Матица српска.
Каписода, Љ. (1963). Његошева родна кућа. Гласник Етнографског музеја на
Цетињу, књ. III, стр. 277–280.
Кланчић, Љ. (1962). Други Његошев погреб. Историјски записи година XV,
књ. XIX, свеска 2, стр. 291–302
Кланчић, Љ. (1963). Његош и Цетиње. (Према путопису Вилхелма Ебела). Гла-
сник Етнографског музеја на Цетињу, књ. III, стр. 125–166.
Маркуш, А. (2008). „Петровић Петар II Његош (1813, Његуши – 1851, Це-
тиње)”. У: З. Маневић (прир. и ур.), Лексикон неимара (стр.319–321).
Београд: Грађевинска књига.
Мартиновић, Д. (1976).”Физиономија Цетиња Његошевог доба”. У: Зборник ра-
дова 1834–1974. 140 година од оснивања Основне школе „Његош” (стр.
7–17). Цетиње: Обод.
Мартиновић, Д., Мартиновић,У. (1980). Цетиње. Споменици архитектуре. Це-
тиње: Обод.
Мартиновић, Н. (1971). Петар II Петровић Његош у Пскову. Стварање број 6,
година XXVI, стр. 776–795.
Машановић, Д. (2000). Његош и Словени. Нови Сад: Змај.
Мештровић, И. (1933). Иван Мештровић. Загреб: Нова Европа.
Мијановић, К. (2007). Биљарда – од резиденције до меморијалног музеја. Гла-
сник Народног музеја Црне Горе, нова серија, III књига, стр. 47–68.
Мијовић, П. (1971). Озлоглашено насљеђе. Цетиње: Обод.
Мијовић, П. (1980).Умјетничко благо Црне Горе. Београд, Титоград: Југосло-
венска ревија, НИО Побједа.
Миловић, Ј. (1951). Његошева Биљарда. Историјски записи година IV, књига
VII, свеска 1–3, стр. 1–16.
Миловић, Ј. (1983). Стазе ка Његошу.Титоград: НИО Универзитетска ријеч.
Никчевић, Р., Маркуш, Ј. (2006). Свети Петар Цетињски, Чудотворац и држа-
вотворац. Цетиње: Светигора.
Пејовић, Т. (1995). Манастири на тлу Црне Горе. Нови Сад, Цетиње: Пресме-
диј, Републички завод за заштиту споменика културе.
Пејовић, Ђ. (1981). Црна Гора у доба Петра I и Петра II. Београд: Народна
књига.
Секулић, И. (2009). Његошу књига дубоке оданости. Београд: Ethos.
Спасић, К. (1988). Његош и Французи. Зајечар: Кристал.
605
Фисковић, Ц. (1952). Неколико биљежака о Његошу и о Црној Гори из прве по-

ловине 19. стољећа. Историјски записи година V, књига VIII, свеска
4–12, стр. 220–237.
Шкеровић, Н. (1951). Перјаници. Историјски записи година IV, књига VII,
свеска 7–9, стр. 398–402.
606
МАРТА М. ВУКОТИЧ-ЛАЗАР
СТРОИТЕЛЬНЫЕ ПРОЕКТЫ
ПЕТРА II ПЕРТОВИЧА НЕГОША
в первой половине XIX века, как важные факторы
в процессе урбанизации и модернизации цетинья
Путешествия в Россию в 1833 и 1836 году представляют собой важные

даты в жизни Негоша, а также и в урбанизации и модернизации Цетинья.
В 1833 году Негош первый раз оставляет Цетинье и уходит в «чужой
мир», через Боку, Котор, Дубровник, Далмацию и Триест, прибывает в
Вену и Петроград. Эти пространства становятся для него образцом: Рос-
сия и „русская идея“ православия и славянства, как средство борьбы и ос-
вобождения, а города Триест и Вена, которые в это время являлись цент-
рами сербской и югославской культуры как образец в создании и введении
европейских обычаев и культуры.
Первые годы своего правления молодой Негош проводит в Цетиньском
монастыре, поэтому этот монастырь современники Негоша называют мо-
настырь «Старый двор» а Билярду – «Новый двор». В описании Виала де
Самиера (Vialla de Sammières), полковника в Наполеоновой армии 1820
года, говорится, что в Цетинье было 70 жилых домов. В этот счёт входят
все крестьянские дома в Поле. Сионица, которую построил Петр I Петро-
вич Негош, рядом с монастырем, как здание для Правительства (Сената),
представляла собой первое административное здание в Цетинье. Первые
частные дома в непосредственной близости были дома Ивана Вукотича и
«хан» – дом, который построили брат Негоша, Перо Томов и Лазо Попо-
вич (Ябучанин) в 1832 году для гостиницы. Посреди Поля находилась ма-
ленькая церковь, которую построили скотоводы (влахи) в XV веке (после
смерти Негоша она разрушена, а новая, построенная в 1864 году, сохра-
нила старое название «Влашская церковь»).
Осенью 1837 года Негош, по образцу европейских столиц, начинает
строение своей резиденции, которая до нынешних дней сохранила назва-
ние Билярда. Группа людей, составлявших «Новый двор» Негоша, была
небольшая, но в нее входили внимательно отобранные надежные сотруд-
ники, в среде которых действовал и новоустроенный протокол обязаннос-
тей.
От монастыря и Билярды, Цетинье начинает расширяться в равнине
Поля, следуя главным дорогам, ведущим, одна к востоку – к Риеке Црно-
евича, а другая к северозападу – по направлению к пастбищу на склонах
607
Ловчена. Перекресток этих дорог станет центром старого ядра нового го-
рода Цетинье, оформленного по новым европейским образцам урбанизма.
КЛЮЧЕВЫЕ СЛОВА: Негош, Цетинье, архитектура, урбанизм, двор, прото-
кол, строительное наследие.
608
82.09:159.9
159.922.4
МИЛА С. АЛЕЧКОВИЋ НИКОЛИЋ1

Универзитет у Приштини са привременим седиштем
Société de psychopathologie de l’expression et d’art-thérapie
Paris, France
ПЕТАР ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

КАО ДУБИНСКИ ПСИХОЛОГ
САЖЕТАК . Oвај рад анализира дело Петра Петровића Његоша у његовој психо-
лошкој, или, тачније, етнопсихолошкој димензији која је ретко обрађивана. Рад
развија идеју о присуству свих битних психолошких појмова у прози и поезији
П. П. Његоша, од појма нагона живота и нагона смрти, архетипа, несвесног,
страха и стида, до појма снаге личности и савести. Посебно добро објашњен пси-
холошки феномен јесте – идентификација са агресором о којој Његош у склопу
тешке историје српског народа и источнохришћанске философије исповести и по-
кајања посебно пише.
Шире гледано, рад такође, извлачи најважније психолошке разлике између за-
падно-хришћанске и источно-хришћанске слике света, односно, у овом другом
случају, психологије мисли свих славјанофила којој Петар Петровић Његош у
потпуности припада.
Циљ ове психолошке студије о имплицитној дубинској психологији у Његоше-
вом делу, јесте, најпре, дуг научној, књижевној и историографској истини, а за-
тим одговор оним заступницима науке који почетак развоја психолошких појмова
виде само у теоријама и правцима западних аутора, игноришући огромно психо-
лошко и етнопсихолошко наслеђе које је живело пре њих.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Његош, психологија, етнопсихологија, хришћанство, живот,
смрт.
1 anmila2512@yahoo.fr
609
УВОД
Када сам, давно, као студент у Француској добила задатак да напишем
семинарски рад о „мислиоцу” кога сама будем изабрала, одлучила сам да
то буде философ Анри Бергсон са својом тезом креативног духа и élan vi-
tal-а. Мој рад је био добро оцењен, али ме је француски професор позвао
на разговор и поставио ми само два кратка питања. „Ви сте Српкиња, зар
не? Зашто нисте урадили рад о неком вашем аутору, имате ли ви неког
вашег значајног мислиоца, из прошлости, или садашњости?”…
Било је ово све. Од тога дана почела сам да размишљам другачије, схва-
тивши да овакво питање може да постави само припадник велике и култур-
но јаке нације којој другачији идентитет, других народа и других култура,
никада не смета…
Много је воде испод мостова протекло од тада, а ја сам свој правац ду-
гачких студија психологије, медицине и философије усмерила ка путањи
архетипских етно трагова и етнопсихијатрије…
ЊЕГОШ КАО ЕТНОПСИХОЛОГ:

СЛОВЕНСКИ ПСИХОЛОШКИ АРХЕТИП
Епископ црногорски и владар Петар Петровић Други Његош, песник и

Пустињак Цетињски, изнад свега духовни, а онда и световни човек, је-
сте, у ствари, српскоцрногорски Платон, Хомер и Данте, Лајбниц, Нико-
лај Велимировић, Сергеј Булгаков, и Толстој истовремено. У њему су при-
сутни сви они, сви које је сам Његош читао с лакоћом, у оригиналу, на
њиховим језицима.
Али, Петар Петровић Његош људску психу расеца пишући у својој зе-
мљи, у својој постојбини и на своме тлу, а пре свега познајући душу својих
земљака. Писац Горског Вијенца, Луче Микрокозма, Огледала српског,
Лажног цара Шћепана Малог и многих песама, био је несуђени етнопси-
холог или теоретичар древног психолошког архетипа свога народа.
Иако је у прецизном смислу изузетно тешко проверити, односно „опера-
ционализовати” читаву једну породицу нововековних психолошких појмо-
ва, може се слободно рећи да је најчувенији ’душевни појам’ свих времена
свакако појам психолошког архетипа. Бивши отпадник од Фројдизма,
Швајцарац Карл Густав Јунг, прославио је по целоме свету замисао појма
колективног несвесног и самога себе као теоретичара овога појма. Руски
мислилац Николај Данилевски, међутим, већини јавног и стручног мњења
у западној Европи и Америци, као и у земљама које су под њиховим педа-
гошким утицајем, и данас је остао незнани или недовољно читани ум. Али,
овај снажни мислилац и аутор, кога су лаици на западно-хришћанској ин-
610
Мила С. Алечковић Николић – Петар Петровић Његош као дубински психолог
телектуалној страни називали „тоталитарним” (вероватно из сличних ра-

злога из којих је у Србији, у једном тренутку, после испољавања свог ја-
сног националног става и концепције државотворности, Милош Црњански
називан „фашистом”), готово пола века пре Карла Густава Јунга, говорио
је о појму психолошког архетипа и колективног несвесног. Може се рећи
да је овај аутор већ тада развио тезу о „неуниверзалистичкој”, односно,
данас бисмо рекли ’антиглобалистичкој’ историји, наравно не у њеном
ратном и партикуларном виду, већ у оном обогаћујућем смислу који под-
разумева очување различитости, посебних садржаја, као и специфичног
историјског ритма.
У нашој традицији, Петар Петровић Његош, као и Николај Данилевски
у руској, сматрао је да различити народи, услед различите историје, имају
свој пут, своју дефиницију слободе и правде, своју спиралу развоја и своје
падове и да им више штете неголи користи доноси насилна хегемонистичка
(данас бисмо рекли глобалистичка) жеља да се једни с другима у свим
облицима живота поравњавају и на силу чине сличнима или истима, у ве-
штачком, „демократски” задатом времену. Зашто различитим колективи-
ма, односно народима, на путу њиховог развоја, односно, на путу за њихо-
ву историјску класификацију и вечност, не оставити потребно специфично
време, њихов облик колективне жеље за трајањем, односно, њихово је-
динствено историјско и народно памћење?
На мом узаном поднебљу свагда се ломе тирјански громови, писао је Пе-
тар Петровић Његош као да је већ тиме упозоравао на посебност психоло-
гије свога народа. А речи Горског Вијенца говоре о снази повратка преци-
ма и архетипу: Ђе је зрно клицу заметнуло, онде нека и плодом почине…
Извесно је да је сам појам психолошког архетипа, као нагомиланог ко-
лективног специфичног наслеђа које проговара у виду најчешће несвесног
понављаног понашања и доживљавања, универзалан већ по томе што га
сви народи, у својим резервама историјског и психолошког памћења, има-
ју. Постоје, наравно, архетипови заједнички већем броју народа. Тако, ре-
цимо, у европске бајке за децу узидани су универзални европски, а можда
и шири психолошки диспозициони и понашајни пра-типови. Али, све ово
не значи да је у том случају специфичност изгнана или занемарена. Све
ово још увек не значи да колективна бића у виду етничких (мешаних или
не) скупина немају неке, само у њима упамћене пра-рецепте понашања
или осећања који су предмет научног откривања. Наравно, за ово је по-
требно имати довољно дугу историјску прошлост. У емпиријском двобоју
старијег са млађим психолошким архетипом, у психи појединца и колекти-
ва, увек надјачава и побеђује старији архетип, односно старије нагомила-
но колективно урођено и стечено исткуство. Млађи архетип осећања и по-
611
нашања у судару са старим психолошким вековним архетипом губи

равнотежу и не бива више од помоћи ни код описа, ни код објашњења,
нити код предвиђања људског понашања. Ово конкретно значи да сто или
две стотине година комунизма, фашизма, или било ког „изма” (како год да
их тумачимо), у дубинама човекове психологије никада не може да надјача
више од две хиљаде година хришћанства. Зато сваки заблудели човек или
народ (Самообмана је убитачна и за људе и за народе, каже Његош)
може и мора да се врати својој суштини.
Поставља се логично питање да ли је појам психолошког архетипа
урођен или научен?
Је ли инстинкт, ал духовни вођа ? Овде људско запире познање, каже
Његош у Горском Вијенцу. Ово питање на неки начин подсећа на научни
несрећни „случај Лисенко”, као траг једног идеолошког и несрећног вре-
мена. Оно се у ствари своди на питање: да ли понашање које је стицано и
преношено кроз велики број људских генерација, у некој н-тој генерацији
постаје урођено, односно, има ли у наслеђивању и преношењу наслеђеног
онога што зовемо ’психолошка уштеда’? Наука данас поуздано зна да се
генотип одређене врсте не мења, односно, да се мења само њен фенотип.
Али, све ово још увек нимало не омета научну предпоставку о поседу ге-
нетски пренетог и традицијом пренетог наслеђа, боље рећи историјски не-
зависних путева и праваца развоја. Ова два типа наслеђа се на крају ипак
стичу на ушћу у исту особу или народ, односно смеса управо та два тока
наслеђа, генетски сачуваног и традицијом сачуваног колективног ментал-
ног пртљага, ако се сликовито изразимо, чини и дефинише оно што зовемо
психолошки архетип.
АРХЕТИП СПАСИОЦА
Извесно је да се читава људска историја своди на вечно тражење слобо-
де и правде. Некада су то биле метафизичке слобода и правда у којима су
доминирале час једна, час друга, а некада је у питању била брза емпириј-
ска, револуционарна, можда и осветољубива, социјална правда. У сваком
случају, реч је увек о свеобухватном појму правде, у свим њеним видови-
ма, како год да се она схвата. И спекулативни, и епистемолошки и морални
дух сабијени су у овом захтевном појму. То тражење праведног правца,
смисла и теодицеје у људској историји, било је понекад очајно и без снаге,
док је понекада бивало нестрпљиво, крваво, и у осветничком историјском
бесу. Сви револуционари у људској историји понављали су архетип Спа-
сиоца, односно архетип Исуса Христа и онога што је он човечанству хтео
да донесе.
612
Размишљајући о овој вечној бици са смислом, Бјелински је говорио да је

руски народ безбожан народ, али онај који још увек верује у Христа боле-
сних, сиромашних и изгнаних. Такав остатак вере у руском народу који је
у целој својој историји тражио правду, како год да ову веру концептуали-
зујемо и назовемо, био је трајан и снажан, тврдио је Бјелински, а управо
исто то у свим својим писањима и размишљањима говори Петар Петровић
Његош, чија је вера у правду у потпуности деонтолошка (Ал тиранству
стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дуж-
ност најсветија!).
Појам слободе, правде, па онда и социјалне правде, као једно од лица
најстаријег архетипа Спасиоца (односно Христа у нама) свакако је
древни и дубок хришћански мотив. Тек онда, овај мотив постао је мотив и
теоријски центар свих осталих философија и идеологија. Извесно је да је
православље било пуно колективистичких трагова. У то нас је бриљант-
ним размишљањима убедио Петар Петровић Његош који својом вером
(као и Николај Берђајев у Русији) показује зашто човек славјанофилског
наслеђа никада, у ствари, није веру у Бога ни био напустио. Он показује
зашто овај човек никада није напустио чврсту веру у спас, слободу и прав-
ду, већ је идеју Бога често само заобилазио као историјски несрећник, ако
се већ није разбеснело зарицао против ње у различитим испољавањима ко-
лективног гнева и историјским револуцијама…
Може се рећи да су ове оштроумне мисли теолошко-психолошко-књи-
жевног типа, савршена дијагноза српског човека 19. века, односно човека
српске традиције захваћене атеистичким променама. Као ни руска тради-
ција, ни српска историјска традиција није у правом смислу речи имала свој
’волтеријански’, рационални преображај, нити своје у потпуности успело
просветитељство. Српско просветитељство, иако се појавило, добило жи-
вот и проходало, управо због невештог гушења вековне историјске тради-
ције која се није асимиловала у ново доба, остало је несазрело у односу на
широко полу паганско, полу религиозно наслеђе. Можда је то била нор-
мална и очекивана судбина „европеизације” која није довољно искрено
уважила вековну народну традицију, нити покушала да је инкорпорира у
себе. Тако је, психолошки гледано, садржај потиснутог националног
ткива наставио да изазива омашке у наизглед свесним човековим радња-
ма, као што то увек бива са наглим и неуспелим потискивањем неког мен-
талног садржаја. Психологија данас поуздано зна да када између новог и
старог живота или доживљаја не дође до слоге и споја, већ до принудног
избора једног од њих (као данас, када се од српског народа тражи да нагло
одбаци традицију и прихвати „европске”, односно, у основи, калвинистич-
ко-протестантске вредности), психички мотиви готово увек, пресуђују у
613
корист старог. Просто, закон природе је такав да она дугорочно памти и

конзервативна је.
Петар Петровић Његош знао је да је психолошки архетип за српски на-
род важнији од свега помодног и површног и зато га је повезао са поретком
ствари у природи, показујући управо његову најприроднију страну: Тру-
дољубље и искуство мрава и пчеле, и уредно летење ждраљевах, ја радије
гледам но све параде европејских столицах, пише он.
Међутим, Петар Петровић Његош осећао је да је управо психолошки
Архетип Спасиоца (долазак Месије, Спаса, Слободе и Правде) у српској
и црногорској традицији изузетно моћан и важан, како у интерпретацији
догађаја, тако и у позивању на морал и на постојеће норме понашања.
Било да је реч о атеистима, православнима или религиозно преобраћени-
ма, српска историја и традиција, на патолошки или здрав начин, кружно
одају снажно вредновање ове архи-потребе за правдом или спасом. Сама
та вековна потреба углавном скрива доминантну колективистичку, а не
индивидуалистичку слику света, у којој је појединац без народне и колек-
тивне породице, односно без вредности, усамљен и немоћан створ (једна
сламка међу вихорове, каже Његош у Горском Вијенцу).
И поред тога што је вера српског народа, историјски гледано, у психо-
лошком смислу речи специфична, јер је осећај доминантан, а искреност
припадништва важнија је од следа тачних догми, српски народ се може
посматрати као верујући хришћански народ у чијем су психолошком под-
свесном деловању и обрис паганског и обрис старозаветног, као и траг но-
возаветног човека веома живи. У свима нама, живе подсвесно или несвесно
ова три развојна архетипска бића наизменично уступајући место једно
другом. У тој њиховој смени у психи појединца или колектива, душевно
здравље човека мења се на боље или на горе.
Злоћа, завист, адско наслијеђе, ово чојка ниже скота ставља, али по-
ред тога, ум га опет с бесмртнима равни, каже Његош. Од уплашеног
паганског, преко злобног и агресивног старозаветног, човек се умом и сна-
гом личности диже до праштајућег новозаветног бића.
Ако се анализирају историјске разлике, може се рећи да психолошка
структура историјског западно-хришћанског човека (кога је Петар Пе-
тровић Његош с правом посматрао као архетипски другачијег), паганско
рудиментирано биће потискује и гура у подсвест и несвесно, много успеш-
није од психолошке структуре развијене у традицији источне цркве. Ис-
точно Хришћанство, а српска традиција посебно, никада овај остатак
древне прошлости у нашем бићу у потпуности нису савладали, нити су га
потпуно успешно потиснули. Отуда следи последица да се често цео хри-
шћански догађај доживљава као амбивалентан и са амбивалентним осећа-
614
њима, љубави и мржње, смирености и страсти. Такав догађај је зато много

мање рационалан, из њега се неретко не извлачи оно што је рационално и
остварљиво, већ се из њега узима оно што је утопијско и неостварљиво.
Зато се може рећи да је циљ људске акције у источно-хришћанској тради-
цији постао хришћански, али да су преживеле методе за спровођење тога
циља често остајале паганске (Јунаштво је цар зла свакојега, каже у делу
једног свог стиха Његош).
Потпуно је извесно да је прва изокренута психолошка последица овога
стања била човекова стална хипо-манична потреба за хистеричним спаса-
вањем себе и других људи (револуције, побуне, борба за правду, борба
против стварног или имагинарног ропства, оправдани или неоправдани
пркоси, улазак у рат и онда када је постојала могућност да се он избегне,
нереална процена сопствене моћи итд.), док је у свим тим условима онај
коначни, умирујући и циљани спас, за који је потребан смирени разум,
остајао недостижан, односно, он је непрекидно и лукаво измицао. Тако су
Срби у читавој својој тешкој историји остајали оно што је Александар
Дима, односно једна његова приповетка у наслову назвала ’побеђени по-
бедник’.
Сасвим је извесно да српски народ од давног косовског догађаја ратног
пораза, од косовске легенде на којој Петар Петровић Његош формулише
читаву своју психологију, односно од времена моралне победе (ако догађај
Косовске битке тако тумачимо), историографски и разумски зна, али емо-
тивно не зна да ли је победник или побеђени. Историјски српски мит о ча-
сном поразу уз свест о победи, или о моралној победи у часном поразу,
вредносно је раздвојио фактицитет од осећајног и та подела преживела је
до дана данашњих. Иако је реч о етичкој категорији, извесно је да физички
пораз може у историји једног народа да буде интерпретиран као морална
победа само до одређене границе, која не прелази црту потпуног физичког
уништења тога народа, јер, после ове црте више нема оних који ће морално
тумачење и сећање народа преносити и продужити. Будући да је српско
племство у већини физички изгинуло, односно нестало, или, кажимо тако,
отпутовало у ’царство небеско’, управо се овај проблем у српском историј-
ском тумачењу правде, на примеру Косовске битке јасно открива и поста-
вља. Може се рећи да се народно биће ипак сачувало, али са врстом психо-
лошки амбивалентне свести према сопственом спасењу и осећању правде
(која нас прати до дана данашњих). У српској историји реалност много пу-
та говори о поразу, а ми ту историјску реалност често, у жељи за моралним
нормама, тумачимо као победу.
Доживљај издајства и сам реални чин издаје, онако како га схвата срп-
ска историја, и како га сам Његош у својим делима тумачи, као библијску
615
причу о паду, само су изопачени облици исте те амбивалентне сопствене

слике. Историјска несрећа са овом сликом је у томе што она једном народу
дарује краткотрајно тражено олакшање, ипак не успевајући да у потпуно-
сти од парадокса и збрке сачува прави идентитет тог народа, односно ко-
лектива. На тај начин се идентитет човека или народа даље стањује и по-
стаје све слабији, док се агресивност, будући да је у питању узрочна веза,
даље напаја, расте, добија у снази и у времену. Тако се може рећи: што је
психолошки идентитет особе или колектива тањи, то је њихова агресив-
ност израженија и јача. Управо ова психолошка чињеница најбоље деми-
стификује зверства која су над српским народом у другом светском рату
спроводиле усташе. Али, наравно, неке друге скупине народа са јаким ет-
ничким идентитетом и са својим сопственим историјским митовима и сам
српски народ доживљавају као „агресиван народ”. Ово им управо амбива-
лентност осећаја српског народа према себи кроз историју, која осцилира
на линији благост и милосрђе наспрам презира и освете, повремено допу-
шта. Тако се реинкарнирани, митолошки инат Марка Краљевића према
освајачу у психолошком доживљају фантазматски стално понавља, иако у
много мање победничкој варијанти него што је то опевано у народној пое-
зији. Свесна или несвесна жеља историјског српског колектива, да се фан-
томски историјски освајач и поробљивач надигра и победи, ствара тако ве-
читу напетост борбе и надмудривања, која траје, у рационалном, али и у
ирационалном колективном доживљају, све до 21 века.
Вешта дипломатија (као што је била управо владавина владике Петра
Петровића Његоша), или проницљиве временске процене за многе су на-
роде, као и за појединце, биле пут у продужетак врсте.
Када је реч о српској историји и о њеном архетипу Спасиоца, правде и
слободе, она се поједностављено обично историјски сажима у лукавости
државника Обреновића и у правдољубивости Карађорђевића, као неари-
стократског наставка старог српског „вјерују” из времена Немањића и ис-
торијског позива упућеног српском народу од стране кнеза Лазара. На-
равно, ово је исувише упрошћена дијагноза историјске правде и неправде.
Нити је српска државна политика икада била у потпуности „утилитарна”,
инструментална, макијавелистичка или лукава, нити је она икада у својој
историјској пракси у потпуној доследности бранила „народни осећај и бес-
компромисни принцип праведности”.
Једно је сигурно, сам историјски српски архетип и архетип праведног
спаса о коме пева Петар Петровић Његош (Горски Вјенац, Луча Микро-
козма), првобитни осећај Правде и Слободе у митологији и тумачењу
српског народа, сличнији је чврстом хришћанском принципу и снажном
моралном принципу каснијег нововековног кантовског деонтолошког ре-
616
да, неголи савитљивом утилитаристичком критеријуму. Овај утилитари-

стички критеријум припада главним линијама англосаксонске философије
морала чији корен чине: мрачна слика о човеку Томаса Хобса, калвинисти-
чка етика материјалног богаћења, свеприсутни материјализам и позитиви-
зам, као и утилитаризам Џереми Бентама. Све ово наслеђе најбоље одсли-
кава западно-хришћански пут одвајања од целовитости и духовности који
је Његош интуитивно схватио и опевао.
„Запад је изгубио Христа”, у последњем тренутку измакао му је смисао,
тврдили су, зато, скоро сви Славјанофили, од Достојевског, Хомјакова,
Данилевског, Леонтјева, Соловјова, или Толстоја, до Петра Петровића
Његоша.
Дакле, чак и површном анализом српске историје (и Његошевог дела),
одмах је могуће уочити ову наклоност за првобитни идеални хришћански
принцип и позив на моралну жртву. То је неуступак и позив на беском-
промисну борбу за морални принцип, пре него склоност ка лукавости и
тумачење правде и спасења као емпиријске сналажљивости земаљског
инструменталног и утилитарног разума. Историјски српски митски осећај
правде у потпуности је хришћански и заснива се на светом и трансценден-
талном, у складу са временом у коме се јавља. Он не садржи никакве пре-
чице овоземаљског живота (Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га, ал
зубе поломи, пева Његош у Горском Вијенцу). Тај нагласак на моралном,
строго деонтолошком принципу, Његош изражава и у следећим речима у
којима моралним последицама наших чинова дарује вечни живот:
„Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека.”
Али, како год да су се ствари у историји малих и поробљиваних народа,
какав је био срспки, дешавале, целокупна вредносна и етичка слика света
источно-хришћанске и словенске традиције са својим специфичним пои-
мањем светог, трансценденталног, земаљског, Истинитог, Слободе, Прав-
де, Добра или Зла, била је у архетипском доживљају српског народа, и у
делу Петра Петровића Његоша, у потпуности сачувана. Тумачење осећа-
ја историјске правде, а затим просто моралне правде, и најзад социјалне
правде, у овим раним вековима, у колективној свести и у друштвеној реал-
ности, врло је јасно одређено.
ЊЕГОШ: БОЛЕСТ ЧОВЕКОВЕ ДУШЕ И ГРЕХ
У хришћанском смислу, етички исправан живот требало би да је исто-

времено и смисаон и срећан живот, и обрнуто.
Што се више к врху славе пење, то је виши среће непријатељ, каже за
човека Петар Петровић Његош у Лучи Микрокозма.
617
Може се рећи да у западној мисаоној и дејствујућој слици Неба и Земље

(уз изузетак схватања Емануела Канта), раздвајање чина емпиријске и
етичке воље ствара често закључак да је немогуће водити људски род или
сопствено биће Добру. Могуће је само водити их (или водити себе самог)
некуда.
Вера у Бога, у Свевишњег, у очима већине руских славјанофила, којима
свакако припада и наш Петар Петровић Његош, понајвише се своди на
питање морала и поштења, као најчвршћи камен темељац узрока, последи-
це и смисла вере, иако у психолошком смислу речи, чин религиозности и
морална осовина, односно морална зрелост одређеног човека, не иду увек
заједно. Поставља се зато питање у чему је смисао рационалног чове-
кољубља које Бога побија или темељи разумски, упињући се да докаже
праузрок и ствараоца света? Није ли довољно схватити пре свега вредно-
сну боју овог појма, архи-идеју и архи-осећај Правде? Није ли управо ра-
ционалније у вери тражити, не формални логички доказ о постојању Бога
(као што то често раде западни хришћани), већ оно што људе трајно и емо-
тивно води ка правди и ка висинама ? Очи људске виде срцем, Очи зборе
што им вели срце, каже Његош.
Зато ће, и када више не верује ни у шта спољашње, ни у једну звезду на
небу које је од њега јако удаљено, огољени људски психолошки костур,
створен у традицији источног хришћанства, остати верујући, и као јере-
тик, и као апокалиптичар, и као нихилиста. То је управо оно што Николај
Берђајев назива „религиозним атеизмом”.
Психолошки гледано, и новим психолошким речником речено, овај по-
глед окренут је Идеалном Ја или Над-Ја смртниковом. Тежња за стапањем
логоса и духа, разума и осећаја, у њему је веома јака. Вера би у таквом до-
живљају требало да је потпуно чиста, неинтелектуализована и необорива,
поткожна и органска као и људски осећај за Правду, будући да је искре-
ност припадништва код источних хришћана важнија од самог следа тачних
догми (историјски гледано и код Грка, а још више код Словена). Ту се ради
о споју јаких осећања, воље, а понекад и анимистичког типа мишљења.
Управо о овоме говори Његош спајајући веру и морал који су за њега
неодвојиви, будући да његову мисао највише занима морални сукоб у људ-
ској души. И он, као и Достојевски у Великом Инквизитору, предосећа
да смрт Свевишњег, или идеје о њему (идеје о Христу или идеје о Његоше-
вом Обилићу), ослобађа терор и сулудост, фанатизам и нагон смрти, зачет-
ке зла и разарачког порива, закопане у сваком човеку. Ово је заправо
страх од тога да ће у животу човека „све постати могуће” и, рекли бисмо,
лако, као убиство секиром старе лихварке у роману Злочин и казна.
618
Слобода је дата човеку да изабере којим ће путем кренути на овом свету,

али човек који не негује своју душу, одлази у пакао, каже Његош.
Хаос води у смрт и појединца и народ, показује с правом Његош, много
пре него што ће психолози показати да је хаос у човеку самом заправо про-
буђени нагон смрти на делу у појединачној и колективној равни. У овој ис-
точно-хришћанској слици света, зло је у несрећној употреби слободе, а не
као у западно-хришћанској, у њеној злоупотреби, у злоупотреби слободе,
у вољном злом искуству, или у заснивању самога људског наука и знања
кроз човекову метафизичку драму. Али, Зло је увек у нама, показује Ње-
гош, у нашој издаји себе сама, у издајству као чину, више него у нашем
непријатељу. Зло је и у гордости и у мегаломанству смртног човека, који,
ако не верује у нешто више од себе, није у могућности да истински тежи ка
висинама.
У основи, одрастање у кривици, односно васпитно стварање осећања
кривице као просвећења, али и психолошке одбране, на таквом су ступњу
верниковом, али и у визији читавог источног Хришћанства, потпуно од-
сутни. Најважнија динамика људске заједнице кроз историју, али и нај-
важнија тема Његошева, борба против греха и људског пада, односно про-
тив губљења вере и разума у овој слици је присутна, али њу још више чине
победа зла исповедништвом и покајништвом, стожерима читаве психоло-
гије источног Хришћанства. Управо на том тлу исповедништва, настаће у
крилу источне цркве и прва психотерапија.
Извесно је да је у таквим психолошким условима свест самоувида у це-
лини била много више истакнута и да је имала бољу прилику да се развије.
Иза туге бистрија је душа, иза плача веље појача, пева Петар Петро-
вић Његош.
То је историјска парадигма успелог покајништва којим се поноси источ-
на црква. Могло би се чак рећи да се корени, и смисаони обриси онога што
ће касније бити систематизовано у „дубинско психолошко учење”, овде
већ давно назиру.
Насупрот католичкој, и још више протестантској сазнавалачкој, епи-
стемолошкој борби у сучељавању Добра и Зла, односно разговора разума
и искуства, у сучељавању једног Монтења и једног Малбранша, где се од
почетка разликује праведно од истинитог, као утврђено стање, али и као
нормативни указ, и где пра-почетног греха има, али покајништва у равни
традиције готово нема, у источној слици Неба и Земље, а у руском језику
посебно, веза Истинитог и Доброг је јединствена. Ови појмови су толико
повезани да се из њихове чврсте смисаоне везе може наслутити читава фи-
лософија живота и начин размишљања дате традиције.
619
Руска, Петру Петровићу Његошу блиска реч правда, обухвата спеку-

лативни, али и егзистенцијални свет, јер оно што је истинито, то је на неки
начин и праведно, а оно што је праведно, то је и истинито. Сaмо ово инси-
стирање на јединству које налазимо у појмовима Истине и Правде у ру-
ском језику, од изузетног је значаја, јер указује на психологију читаве је-
дне слике света, односно онога што бисмо данас звали ’менталитет
колектива’.
Главна философска разлика у схватању људске природе (на једном полу
је Томас Хобс, а на другом Жан Жак Русо) аналошки одговара много ра-
нијој разлици која је почела да се формира вековима уназад, и то још од
времена расцепа двају цркава и њихових погледа на свет.
Будући да се, теоријски гледано, за разлику од неких нехришћанских
учења (рецимо јудаистичке теорије ’дибука’), грех у источно-хришћанској
слици Неба и Земље не наслеђује, из тога следи да децу непријатеља не би
требало ни кажњавати, ни мрзети, ако сами ни у чему нису грешни. Зато
Његош и пише о казни и искупљењу, али и о слободи која је човеку дата.
Будући да је у источној традицији, пра-слика човека-Бога, односно
праслика Христа доживљена мање као жртва, а много више као победник
над снагама зла, будући да је, како се психолошким речником каже, лик
Христа доживљен са више его-снаге, а да се Добро и Зло у човеку стално
сукобљавају, отуда и Његошево: Нека буде борба непрестана, нека буде
што бити не може!
Иако одсуство ригидног Божјег намесника у источној традицији, психо-
лошким речима исказано, одсуство прејаког Над-Ја, морално поздрављају
и Николај Берђајев и Јустин Поповић, иако сам овај став поседује унутра-
шњу моралну вредност отежавајући, односно, забрањујући лак опрост
греха и злочина (absolvo te), остављање човека самоме себи и своме злу,
као што ће заједно са руским славјанофилима увидети Петар Петровић
Његош, једна је од највећих и најчудноватијих психолошких тајни људ-
ског постојања.
ПЕТАР ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ ПРЕ С. ФРОЈДА И К. Г. ЈУНГА:

НАГОН СМРТИ , НАГОН ЖИВОТА, НЕСВЕСНО И САВЕСТ У ЧОВЕКУ
Слика Христа у нама из словенског наслеђа и махом руске писане речи,

а код нас из пера Петра Петровића Његоша, постала је много касније, на
неку другу обалу пренето Фројдово Над-Ја, за које ће се, мучно се осло-
бађајући старозаветног кажњавалачког суровог Бога, Фројд и сам, у сво-
јој научној интроспекцији, дуго борити.
620
Међутим, сви ови описи поунутреног Бога, односно савести у човеку, у

клици већ постоје у словенском паганству а касније хришћанству, сви су
се они већ преточили у литерарни опис и народну традицију (у Његоше-
вим делима), као некакво заједничко народно слепо казивање.
Зато поуздано можемо да тврдимо да је дубинска психологија постојала
давно пре појаве нововековне школе и правца дубинске психологије.
Појам несвесног, као што знамо, постоји давно пре Фројда, код готово
свих значајнијих философа (а пре њих код древних народа), док су појмови
и феномени Едипалног и Електриног комплекса описани још у грчким дра-
мама. Појам ’несвесног’ на овај или онај начин слуте и помињу већ: Де-
карт, Паскал, Монтењ, Спиноза, Лајбниц, Малбранш, Кондијак, Русо,
Кант, Хјум, Фихте, Гете, Хегел, Мен де Биран, Шелинг, Шопенхауер,
Достојевски, Амиел, Шарко, Маркс, Бернхајм, Жане, Бројер, Хартман,
Ниче, Бергсон, и касније К. Г. Јунг.
Петар Петровић Његош о несвесним и ирационалним силама у човеку у
Лучи микрокозма каже:
Сном је човјек успаван тешкијем,
у ком види страшна привиђења,
и једва се опред’јелит може
да му биће у њима не спада.
Он помисли да је неке путе
од сна овог ослободио се;
ах, његове пр’јеварне надежде!
Он је тада себе утопио
у сна царство тврђе и мрачније
и на позор страшниј сновиђења.
С друге стране, борбу Ероса и Танатоса, нагона живота и нагона смрти
у сваком човеку, у нашој традицији одлично описује и испевава Петар
Петровић Његош, предочавајући да човек разлику између живота и смрти
(који су повезани као и Добро и Зло, као радост и бол, као чаша жучи и
чаша меда) може да направи само кроз веру (или, у етичком смислу, умом,
само кроз деонтолошки морал; кад посвети мисли Божјој правди, каже
Његош) и када једно супротстави другоме. Када човек супротстави смрт
животу, бол радости, Зло Добру, из тог се разликовања и супротстављања
рађа морални чин:
У Добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци.
Подсетимо, деонтолошки морал увек прави апсолутну разлику између
Добра и Зла, док је утилитаристички правац релативизује, уводећи појам
621
корисног. Јасно је, међутим, да Добро може да буде корисно, али да ко-
рисно никада не може да се успне до појма Доброг.
„Сатана је, наш друг блистателни, на својему остао престолу”, пише
Његош. И још:
Његова ће душевна таблица
с обје стране начертана
с два сасвијем противна закона:
На једну ће закон правде благе бит у свете начртан линије
на другу ће превласника њина зла свакога црњат ће закони
адски спомен везе са Сатаном […]
Моћ ће човјек ова два закона, кад посвети мисли Божјој правди,
без никакве муке различити.
ПСИХОЛОШКИ МЕХАНИЗАМ ИДЕНТИФИКАЦИЈЕ СА АГРЕСОРОМ

У тешкој историји Срба и Црногораца, психолошки (неуспешни) меха-
низам одбране идентификацијом са агресором (у виду „превере”), одлично
је описан у делу Петра Петровића Његоша.
Идентификација са агресором, као преузимање понашања самог агре-
сора од стране жртве и понављање истог зла према некој новој жртви, је-
сте неуспешан механизам одбране личности који настаје, најчешће не-
свесно услед великог бола и страха.
Страх животу каља образ често, пева Његош, јер у страху се не види
добро. Ко на брдо ак и мало стоји, више види но онај под брдом.
Зато он изванредно психолошки наслућује и самодовољност и индиви-
дуализам који се рађају у источно-хришћанском и словенском наслеђу, а
који добијају потпуно другачије значење од издробљене самодовољности
у потрази за апстрактним слободама и правима. Управо у овом смислу чест
је случај развратног, безаконитог индивидуализма (пакости и свађе међу
члановима народног колектива су само један од његових облика и дерива-
та), коме је нужно потребно колективно тло. Трагедијски облик оваквог
раздора који израста на колективном психолошком тлу, историјски и даље
поучан и жив, јесте одпадништво или религиозно преобраћање, у старом
преводу превера, односно бег из заједништва и његово неуспело кажња-
вање. Говором данашњих психоаналитичара, ово је у ствари напуштање
„лоше мајке”, чин који је ретко сврсисходан и разуман, јер готово увек
представља фантазматски, ирационални, утварни бег случајном неприја-
тељу „у крило”, као неки облик самокажњавања и самодеструкције.
622
Али, излаз је увек, како то Петар Петровић Његош показује, у ис-

купљењу и враћању корену и архетипу. Ово нимало не значи тзв. „психо-
лошки инцестуозни морал” који оправдава само оно што је „наше”, на-
спрам свега што је „туђе”. Не, то само значи психолошку истину и
смирење залуталог човека који сам од себе нигде не може (и не треба) да
побегне.
ЊЕГОШ КАО НЕМАТЕРИЈАЛИСТА И КАО ДУХ НЕПРОЛАЗНОГ
Већ смо говорили о повлачењу трансценденталног и светог, тј. оног што

је извандруштвено, неумитно и непроменљиво у раван самог човека, које
је у науци о души тако добро описала дубинска психолошка анализа. Иако
су имали позитивне учинке у другим областима, сцијентизам, позитивизам
и владајући материјализам науке, највише штете нанели су управо чове-
ковој духовној сфери. Петар Петровић Његош у свом делу упозорава на
пропаст човека који се ода празном материјализму.
Материјализам је донео најчешће атеистичког, агностичког, или потпу-
но збуњеног човека, слободног у својој недовршености и немоћи. Сам чо-
век у искреној потрази за Богом, уз архетип Спасиоца (Христа у нама)
или Јунгов (Карл Густав Јунг) „homo religiosus”, а пре свега Његошев
Обилић у нама, можда су боље успевали да објасне људску дубинску пси-
хологију, него сви правци савремене психолошке анализе.
Jедноставно, потреба за трансценденталним никада није могла да буде
затворена у самога човека, односно приземљена из божанских висина, а да
то у људском бићу не остави празнину, просто зато јер се радило о потреби
за смислом . Чак ни објашњење човековог менталног функционисања које
с краја 19. века даје Сигмунд Фројд, посебно објашњење његове психопа-
тологије, није било довољно да болесног човека поведе ка смислу и ослобо-
ди га болесног рецидивизма. У најбољем случају, фројдизам је решавао
патолошку симптоматологију, можда чак и неку врсту патолошке узроч-
ности, али није решавао ниједан трајан метафизички, религиозни или ду-
ховни проблем, без чијег решења духовно здравље није могуће.
Епоха је постала рационална, изашло се из старог доба. И поред ове
чињенице, сaмо људско биће задржало је у својој микро-равни потребу за
трансценденталним, сведочећи стално о томе да упркос рационалном, кау-
залном времену науке, човек сам, није постао потпуно рационално биће.
Он је остао комплексна творевина рационалног и ирационалног, свесног и
несвесног, нагонског и сублимираног, и сама чињеница да је друштво кре-
нуло путем епистемологије и науке, није променила унутрашњу природу
човекову. Једноставно, његов рационални део учествовао је у изградњи
623
рационалног друштва и долазеће научне слике света, али она дубинска и

духовна страна човекова, „преегзистенција душе”, остала је присутна у
једној другој, његошевској архетипској равни. Утицај Платона на Њего-
ша овде је видљив: иако је мисао та која чини везу човека и бога, спас је
једино у души која је бесмртна.
Погрешно је сматрати да је човеково Над-Ја (Супер-Его) довољан да
одмени некадашње божје висине. Оно што данашња психологија сасвим
извесно превиђа јесте чињеница да човек који има савест и интројектовао
је вишу силу у себе, још увек није ослобођен тежње ка тој вишој сили, која
превазилази његово индивидуално биће. Јер, оно што човек поунутри, то
постаје део њега самог, али његова архетипска тежња ка висинама остаје
жива, односно она, као у Геделовој теореми, само помера своје границе и
поставља све већу висину. Вероватно зато нововековна материјално
оријентисана психотерапија својом теоријом не успева да обухвати дубо-
ко религиозне људе, односно не успева да их излечи .
По сведочењу и анализи Николаја Берђајева, руски човек деветнаестог
века религиозни је безбожник и за њега је невера заправо врста активне
вере. Ако руски човек не верује у Бога, то онда само значи да верује у не-
што друго, каже у складу с овим и писац Антон Чехов. А када јунак у ро-
ману Идиот пита колики је број „безбожника” у Русији, и он говори уп-
раво ово исто. С једне стране, то је верујуће биће о коме у нашој традицији
мисли и пише Петар Петровић Његош. Тај homo religiosus у стању боле-
сти, патње, или психозе, из дубине несвесног човековог бића, победнички
избија на површину свести, чак и код неверујућих људи. С друге стране,
ту је вероватно и homo mysticus који за Његоша остаје и дословно – вели-
ка Тајна .
Атеизам руског човека деветнаестог века (можемо да кажемо и словен-
ски архетип уопште), управо је психолошка и морална љутња на Бога,
раскид са Свевишњим, јер тако дуго допушта свет пун зла. Руски атеизам
(у овом случају вероватно и српски, односно јужно-словенски), није вол-
теријански тренутак. Он је, психолошки посматрано, пре огорчење и бег у
други фанатизам, у другу сулудост, у другу аскезу, у неку другу жртву, на
бази истих психолошких црта, управо као што и психоза јесте грчевити
напор да се човек за нешто егзистенцијално ухвати, као што ни она никад
не пориче логику, већ је само широко превиђа и заобилази. Међутим, у од-
ређеним тренуцима болестан човек даје нам до знања да он, како формал-
ну, тако и људску друштвену логику итекако може да појми, али да не же-
ли да јој се подвргне. Разум је последње што човек губи – говорио је
француски психијатар Ескирол. Слобода човека који се одваја од дру-
624
штва, а кога ми називамо болесним, управо је у овом отуђењу од сопствене

способности.
Лек је само у исповести, покајању и искупљењу, како то Његош, као
припадник источног хришћанства, пише и пева. Петар Петровић Његош
дао је књижевно веран, до сржи истинит савет покајништва и потребе за
њим. Овакве описе нећемо наћи ни код Виктора Игоа, ни код Емила Золе,
нити код Виљема Шекспира.
Лек је такође у повратку Лучи Микрокозма, у повратку свепрожимању
са природом и космичким јединством, у повратку свету који је био, јесте и
биће, unus mundus.
И цијели ови беспоретци, по поретку некоме следују, каже Његош у
Лучи Микрокозма, као интуитивни, а можда и потпуно свесни питаго-
рејац.
Видели смо да је однос према смрти или нагону смрти у словенском
пра-наслеђу и у философији Петра Петровића Његоша, различит од за-
паднохришћанског. Цела словенска и славјанофилска традиција гледа га
феноменолошки, без покушаја да у њему тражи узрочну везу. Смрт и жи-
вот су нераскидиво јединство, а борба за правду и духовну висину укида
страх од смрти.
Смрт душе, морална смрт, потпуно отуђење и обезвремење, губитак
основног људског, психоза, у народу звана лудило, добили су у словенском
и источно-хришћанском наслеђу поштовано место. Репресија спрам ду-
шевно болесног, психотичног човека, уопштено гледано мања је него у за-
падној историјској традицији, под чим понајвише мислимо на средњове-
ковну. Иако у источно-хришћанској традицији, где идеје слободе и правде
напредују независно од економског развоја друштва (насупрот проте-
стантском наслеђу) живот човека никако не може бити дефинисан као ла-
кши, ипак је облик насиља које се овде спроводи у извесном смислу мање
суров него у западно-хришћанској традицији. То насиље је одбрана од на-
сиља и поробљавања, али није насиље над слабима. Тзв. „јуродиви”, узми-
мо тај пример, никада нису убијани. Насупрот томе, сетимо се какву су
судбину у западном хришћанству имали „душевно поремећени” људи.
Коме закон лежи у топузи, трагови му смрде нечовјештвом, пише сво-
је политичко „вјерују” Његош као владар и философ, истовремено.
У инат чврсто устаљеном историјском веровању, историја словенских
народа и источног хришћанства, историја Његошевог српско-црногорског
народа није ништа суровија од оне с друге географске стране. Са изузет-
ком Ивана Грозног, поучног примера Ломброзове „криминалне врсте”,
или нарочите епилептоидне психопатије (са наглим суровим мењањем рас-
положења, садистичким цртама и јаким пражњењима), или касније Васе-
625
рионовича Стаљина (дубинске параноје као стожера целе разуђене боле-

сти душе), периоди узајамне помоћи, колективне заштите, саживљавања с
другим бићем и милосрђа прожимају читаву традицију словенског света.
У ствари, између свеца Сергеја Радоњешког, благог, мудрог, анђеоског
заступника из четрнаестог века, и Ивана Грозног, клацка се Русија. Али,
скривена основа старе Русије и старе Србије било је милосрђе. Развој ка-
питализма је спор и такмичарске борбене особине не усвајају се брзо. А за
Бјелинског, сетимо се, руски народ је безбожан народ. Али, тај народ,
каже Бјелински, као што је то за Србе говорио Петар Петровић Његош, и
даље поштује Христа болесних и сиромашних.
Источно хришћанство и његово наслеђе, делом још увек паганско и у
друштвеном смислу неефикасно, сачували су, парадоксално, више разуме-
вања према људској души. Ирационални, сулуди чин, који, чини се,
хришћанство тајновито заборавља, овде од праискона мање чуди. Што се
тиче заједничког наслеђа, већ у четвртом веку, владика Немесије даје од-
личну категоризацију страхова, а у шестом веку игуман Јован Лествич-
ник прави прве клиничке нозологије, разликујући различита стања „бе-
снила и потиштености” (агресије и депресије).
Душевно оболели живе у манастирима источне цркве, окружени су не-
гом и пажњом, а јуродиви, који намерно изазивају ужас шетајући се прља-
ви, исцепани и голи, изједначавају се, често, са Господом. Веза материјал-
не беде и греха не постоји, о чему сведочи читаво Његошево дело. Ово
осуђивање сиромашних почеће тек у калвинизму, како то много пре Вебе-
ра, види у даљину, односно предвиђа, отац Сергеј Булгаков.
Јер, иако западно-хришћанска слика Неба и Земље, кроз делатност до-
миниканаца и фрањеваца врло рано почиње развој науке о материји, пси-
холошки став према човеку нема у томе никакву посебну славу, нити важ-
ност. Ова традиција кроз експерименте са мртвом материјом релативно
брзо развија егзактну науку, док се људска психологија ту још дуго неће
назирати. Насупрот томе, источна црква и читаво дело славјанофила, а у
нашој традицији пре свега дело Петра Петровића Његоша, окренуто је
најдубљој психологији душе.
Његош зна да је Правда често далека, насупрот „словенском миту” (ка-
ко га зове Жорж Нива, један од најбољих познавалаца руске традиције,
писања и историје на географском западу), који је настао у деветнаестом
веку, о судбинској предодређености Русије и словенског света у потрази
за Правдом. Психолошки гледано, нестрпљење у достизању историјске
правде је велико, али Петар Петровић Његош у победу сила праведне ду-
ше безусловно верује, једнако као што верује у бесмртност душе. То одби-
јање сваког облика утилитаризма и борба за високи морални принцип
626
код њега су јасни, као што су јасни и у Косовском миту. Овим он уједно
даје одговор на своје главно питање: шта је Бог и шта је природа вере? Ка-
кав је однос Микрокозма и Макрокозма?
Рекли смо да се вера у Бога, у Свевишњег, у очима већине руских сла-
вјанофила, којима у светској мисли свакако припада и Петар Петровић
Његош, понајвише своди на питање морала и поштења којима се од малог
бића уздижемо ка великом.
Шта је човјек, а мора бит човјек!, пита Његош у Горском Вијенцу.
Али, можда најлепша реченица његовог дела, гласи: Благо томе ко до-
вијек живи, имао се рашта и родити!
Вера је тешка, а правда је спора. Ипак, „Бог види, али чека”, рекао би
Његошев славјанофилски брат Лав Толстој.
У то егзистенцијално чекање, смешта се читава наша људска психоло-
гија, како у давнини, тако и данас. Човекова психа није ништа друго до
борба светла и таме чију велику тајну немирења треба психолошки рас-
плести, како би се нашао смисао у пролазном животу на земљи, и како би
душа постала и остала бесмртна:
С точке сваке погледај човјека,
како хоћеш суди о човјеку
Тајна чојку човјек је највиша!
Твар је Творца човјек изабрана:
Ако исток сунце св’ јетло рађа,
ако биће ври у луче сјајне,
ако земља привиђење није,
Душа људска јесте бесамртна
Ми смо искра у смртну прашину,
Ми смо луча тамом обузета.
627
Aлечковић Николић, М. (2002). „Појам лудила у словенској и источно-хришћан-
ској традицији“, У: О Дому и Искону. Гутембергова галаксија.
Алечковић Николић, М. (2011). Психологија Појмова слободе и Правде српски
национални интерес данас. Београд: Институт за социолошка и кримино-
лошка истраживања.
Berdiaev, N. (1994). Source et sens du communisme russe. Paris: Gallimard.
De Montesquieu, C. (1949). De l'esprit des lois. Paris : Garnier Frères.
De Montesquieu, C. (1951). Lettres persanes. Paris : Gallimard.
Кant, E. (1958). Kritika čistog uma. Beograd: Kultura.
Locke, J. (1969). Two Treaties of Government. New York: Hafner Publ.Company.
Leontiev K. (1999). L'Européen moyen. Paris : L’Âge d’homme.
Marcuse, H. (1968). Čovjek jedne dimenzije. Sarajevo: Veselin Masleša.
Матејић, М. (2002.) Православље: храброст бити другачији или снага остати
непромењен. Охајо Универ.
Петровић Његош, П. (1847.) Горски Вијенац. Беч: факсимил првог издања
Петровић Његош, П. (1845). Луча Микрокозма: електронска библиотека кул-
туре и традиције Црне Горе
Петровић Његош, П. (1846). Огледало Српско. Београд: Печатано у Княж. Срб-
ской кньигопечатньи .
Петровић Његош, П. (1851). Лажни цар Шћепан Мали : историческо збитије
осамнаестога вијека . Загреб, Југославија: издао године Андрија Стојко-
вић. Печатња браће Жупана.
Platon (1972). Zakoni. Beograd: BIGZ.
Поповић Б. (1977). Увод у психологију морала. Београд: Научна књига.
Ruso, Ž.Ž. (1950). Emil ili o vaspitanju. Beograd: Znanje.
Ruso, Ž.Ž. (1949). Društveni ugovor. Beograd: Prosveta.
Foucault, M. (1972). Histoire de la folie à l’âge classique. Paris : Gallimard.
Hobz, T. (1961). Levijatan. Beograd: Kultura.
Yung, C.G. (1970). Présent et avenir. Paris : Mediations, Denoel Gonthier.
628
MILA ALEČKOVIĆ NIKOLIĆ

Paris, France
THE PSYCHOLOGICAL SIDE

OF NJEGOŠ’S WORKS
This paper analyzes Petar II Petrović Njegoš’s works in their psychologi-

cal, or more precisely, ethno-psychological dimension that has been rarely
elaborated on so far. The paper advocates the idea of the presence of all im-
portant psychological concepts in prose and poetry of P. P. Njegoš, ranging
from the notion of instinct of life and instinct of death, archetypes, the uncon-
scious, fear and shame, to the concept of personal strength and conscience.
Furthermore, the paper explains the psychological phenomenon known as the
identification with the aggressor, which Njegoš wrote about within the hard
history of Serbian people and Eastern Christian philosophy of confession and
repentance.
More broadly speaking, the paper also highlights those important psycho-
logical differences between Western Christian and Eastern Christian world
views and, in the latter case, the psychology of thought of all Slavophiles to
whom Njegoš fully belongs.
The aim of this psychological study of in-depth psychology implicit in Nje-
goš’s works is, firstly, to “repay a debt” to the scientific, literary and histori-
ographical truth and, secondly, to respond to those agents of science who as-
cribe the beginning of the development of psychological concepts only to
theories and movements of Western authors, ignoring the enormous psycho-
logical and ethno-psychological legacy that had existed before them.
KEY WORDS: Njegoš, psychology, ethno-psychology, Christianity, life,
death.
629
811.163.41(497.16)'38”18”
МИЛИСАВ САВИЋ1
Државни универзитет у Новом Пазару
Департман за филолошке науке
Нови Пазар, Србија
О СТИЛУ ЊЕГОШЕВИХ ПИСАМА
САЖЕТАК . Обимна Његошева преписка није само драгоцена за проучавање пе-

сникове поетике и биографије већ припада и врху српске епистоларне прозе. Тај
граничан жанр био је врло присутан у Његошево време, с ослонцем на дугу тра-
дицију, још од антике, уз строго поштовање прописаних правила, углавном изве-
дених из реторичке праксе. Самим тим удео књижевних техника у обликовању
епистоларне прозе огроман је.
Стил епистола је углавном у складу с основним стилом епохе, а варијације на-
стају зависно од реципијента. Тако је лако уочити да се Његошева писма упућена
турским званичницима стилски разликују од оних које је упућивао, рецимо, ди-
пломати Јеремији Гагићу или писцу Вуку Караџићу.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : писмо, пошиљалац, прималац, порука, језик, стил.
Писма се пишу за познатог, конкретног читаоца. Једног или више.

Углавном, с именом и презименом. За разлику од чистих, литерарних
облика (песме, романа) које се обично пишу за идеалног, измишљеног,
обично безименог читаоца, који би требало да оличава потенцијалне, сва-
како бројне читаоце.
Има, наравно, примера да је и чиста белетристика писана за једног чи-
таоца. Доситеј је своју прву књигу написао за Јелену Симић, ручно, у јед-
1 45raska@open.telekom.rs
631
ном примерку. Да ли је имао на уму да ће једног дана ту књигу читати и

други, као штампану, не знамо.
Посвете писаца, бар неке, могу су схватити као указивање на оног чи-
таоца до кога је писцу стало. Најважнијег читаоца.
Неке песничке посланице такође имају конкретног примаоца, фиктив-
ног или стварног – свеједно, али су писане и за друге читаоце. Данашњим
речеником речено, то би била нека врста отворених, јавних писама.
С друге стране, не треба занемарити чињеницу да су писци приватних
писама сигурно имали на уму да једног дана, по њиховој смрти или смрти
примаоца, та писма могу постати јавна, што је обавезивало да пазе не само
на њихов садржај већ и на форму. Тим пре што је писање писама, још од
антике, следило и поштовало извесна формална правила, блиска реторич-
ким. Из тог разлога модерни књижевни теоретичари писма сврставају у
књижевност, сматрајући да је удео књижевних техника у њиховом облико-
вању доминатан.
Да ли је Његош био свестан да ће његова писма једног дана постати јав-
на, отворена? Највероватније је да јесте, јер у писму Осман-паши Ско-
пљаку, број 86 (Изабрана писма, Београд 1984, приредили Никола Бана-
шевић, Видо Латковић и Мило Јевтовић), он претпоставља да ће се паша
подсмевати његовим речима: „Шта ли овај човјек којешта пише и сније-
ва?” али додаје да ће „наши потомци, кад било да било, дати достојну ције-
ну отачаства љубнима мислима и писму владичину”. Тако са сигурношћу
можемо да тврдимо да је Његош и те како пазио и шта ће да каже у тим
писмама и како ће да каже. Шта – јер их је писао владар једне мале земље
у турбулетним историјским временима, како – јер их је писао песник. И у
овој форми, намењеној само једном читаоцу, није се смело омашити. Пи-
сање писама било је, поготову у Његошово доба, свечани чин, сличан оном
као кад се пише песма или тестаментарна порука.
Доминантна позиција у писму није позиција аутора већ примаоца. Ау-
торов првенствени циљ јесте да убеди примаоца у ваљаност своје поруке.
То значи да аутор своју позицију прилагођава према примаоцу. Другим
речима, ауторов поступак, или стил, одређује прималац.
Иако је у Његошевим писмима лако препознати руку истог аутора, ипак
се може рећи да се та рука разликује од писма до писма, зависно од тога
коме је оно упућено. Уколико се преписка одвија у дужем периоду, онда је
могуће говорити о еволуцији односа између пошиљаоца и примаоца, која
се, природно, рефлектује и на стил писама.
Почнимо од писaма упућеним, како их зове Његош, „нашим Турцима”,
Али-паши Ризванбеговићу и Осман-паши Скопљаку.
632
Милисав Савић – О стилу Његошевих писама
Одмах пада у очи да су у неким писмима изостављане типске, учтиве

форме обраћања на почетку, као и оне завршне. Тако у писмима број 48,
53, 72 Али Паши Ризванбеговићу нема никавих формалних почетака
(„Поодавно нијесам био у Беч”, писмо број 48, „Примио сам твоје драго
писмо, једно и друго”, број 53, „Једна ствар од давнога времена нечувена
догодила се ове године у Корита”, писмо број 72), а без учтивог отпоздра-
ва су писма број 24 („Нећеш ли се проћ, а ти одговори Богу и твојему цару
за све што се досад догодило и што ће се одсада око њега догодити”), број
49 („Сад ми отпиши како мислиш за нове пандуре”), број 53 („Но било ка-
ко било, мал ће се никшицки из Цуца врнути и ја и ти пријатељи за свагда
остати”), број 72 („Ово зло дјело нијесу зли људи допустили да ти разуми-
јеш, него се надам, кад га разумијеш, да ћеш учинити с онијим зликовцима
како закони божји и царски веле”). Три писма садрже формалне почетке,
од којих су два крајње упрошћена и готово идентична: „Од нас Петра Пе-
тровића, владике црногорскога и брцкога, Али-паши Ризванбеговићу”
(писмо број 24, у писму број 38 додата је реч „поздрав”), а трећи је дужи,
барокнији („Од мене Петра Перовића, владике црногорскога и каваљера
цара рускога, љубезни поздрав побратиму Али-паши, каваљеру цара тур-
скога и везиру све Херцеговине”, писмо број 49). Учтиви отпоздрави по-
јављују се у писмима број 38 („Тако знади и да си ми здраво”) и број 48
(„Објављујући ти ово као мом правом пријатељу, желим ти од Бога
здравље”).
Како се могу тумачити овакви, штури почеци и завршеци писама?
Писма су писана човеку кога Његош назива пријатељом и побратимом
(иако је у питању, видећемо, посебна, балканска врста пријатељства и по-
братимства), па онда нема никаквих разлога да се блиској особи (блиској,
у значењу коју добро познаје) обраћа испразним, формалним фразама. По-
готово што оно има да му каже није нимало увијено у фразе. У ствари,
фразе су за Његоша да се изврда истина, нарочито ако долазе од људи ка-
кав је Али-паша Ризванбеговић. И зато он на те лажне фразе, у духу
источњачке реторике („лаже као Турчин”, каже наш народ), насрће ди-
ректним говором, опорим, разумљивим и прихватљивим за адресанта.
Али-паша Ризванбеговић је пријатељ и побратим Његошев по пореклу, по
језику, по моралним вредностима на којима су одгајани, али по свему дру-
гом они су непријатељи. Један силом и преваром хоће да покори Црногор-
це, други се брани позивајући се на правду, честитост и слободарство које
не зна ни за какву цену. Све то Али-паши треба рећи јасно и одсечно, је-
зиком који је понео још из детињства. „Ја ти се чудим што збориш, јер не
твориш као што збориш”. „Је ли се игђе у свијету чуло да једна страна
држи мир и вјеру, а друга да миру гази вјеру и све што хоће да ради?”
633
(писмо број 49). Има у тим писмима и вербалног, драмског надметања,

противника треба поразити не само сабљом већ и оштрим речима. „Али
знај добро да на Црну Гору јошт нико није добио славу. Нећеш ни ти, вје-
руј ми, иако се поводом твојега славољубија много наше крви пролило, ма
ни турске није ништа мање” (писмо број 24). Управо што му је Али-паша
свој (иако непријатељ), Његош му се неће „фалити”, јер „туђему се фали,
а својему право каже” (писмо број 53). Онако како његови Црногорци за-
махују сабљом и пуцају из џефердара, тако говори и Његош. Његова реч
обично не омашује циљ. Као да је изговара или исписује неки јунак из ро-
мантичарских драма тога времена, или из неких наших народних песама
(сетимо се како бритке речи уме да упути Илија Бирчанин или Муса-Ке-
сеџија). „А што кажеш да су ти ускоци вазда давали данак од како си ти
везиром постануо на Херцеговину, а када ти га нијесу давали да су ти га
све одједном платили. Они може бити да су ти неки пут и давали понешто,
него без мојега знања и од мене кријући, како што га и мене многа села
турска дају. […] А што пишеш да ти ја чисто кажем иштем ли ја царску
земљу, ја никакве царске земље не иштем, разма што ти пишем, ако желиш
мир на граници, како што ја желим, да ми се прођеш од Ускока и од земље,
на којој Ускоци живе, јер ево педесет и више година од како су ускоци
ускочили к нама и отадар су они наши као и остала сва племена црногор-
ска.” Све је овде изговорено у духу реченице „да ти ја чисто кажем”.
Истим стилом као и Али-паши Ризванбеговићу писана су писма и
Осман-паши Скопљаку. Писма под бројем 51, 52, 54, 55, 58, 59 једно-
ставно су насловљена „Осман-паши Скопљаку”, а једино писма под бројем
70, 73 и 86 имају учтиву, уводну формулу: „Од нас Петра Петровића, вла-
дике црногорског и брдског и кавалијера цара руског, Мири Миран Осман
масхар-паши, забиту скадарском и од Арбаније пријатељски поздрав”; у
писму 73 додато је и „драги” (поздрав), а у писму број 86 „Владика црно-
горски поздравља Осман-пашу Скопљака”.
Изостављени су и учтиви завршеци: писма број 51 и 55 немају ни пот-
писа ни поздрава, у писму број 53 стоји: „И буди и здраво и весело, мој
пријатељу”, писмо број 58 завршава се: „Друго немам него те пријатељски
поздрављам”, у писму број 73: „И да си ми здраво и весело”, писмо број 70
понавља завршетак писма 58, уз додатак: „Друго немам него те пријатељ-
ски поздрављам и у твоје ја чисто пријатељство не сумњам, и да си здра-
во”, а у писму број 86: „Владика Петар Петровић Његош”.
На основу оваквих почетака и завршетака писама може се закључити да
пошиљалац нема неког нарочитог респекта за примаоца, иако га назива
пријатељем (рекли смо већ да је то посебна врста пријатељства и побра-
тимства). А зашто би и имао, кад се зна да тај наводни пријатељ сматра
634
Црногорце за хајдуке, односно држи их за рају која се мора безусловно по-

корити турској царевини. Али овај непосредни начин обраћања (у питању
је, по Јакобсону, емотивна функција језика) опет указује да пошиљалац
писма зна врло добро примаоца: и један и други потекли су из истог про-
стора и из истог народа, и један и други говоре истим језиком, и један и
други одрасли су на истим културним моделима (они су браћа „у којима
једна крв кипи, коју је једно млијеко одгојило и једна колијевка одњиха-
ла”), па пошиљалац нема разлога да примаоцу ређа учтиве и испразне
флоскуле, оно што има да му каже рећи ће директно, без околишења. Већ
је примећено да је у тим писмима Његошев језик народни, односно језик
епских песама, у многоме сличан оном у најбољим стиховима Горског ви-
јенца и Шћепана малог. И Његош зна да ће прималац његовог писма од-
лично разумети тај језик, јер то је и његов матерњи језик. Погледајте како
Његош отписује Осману-паши Скопљаку у писму број 86 (не без разлога
Иво Андрић то писмо наводи у целини у свом чувеном тексту о великом
песнику), бритко, брђански, како би рекао Рајко Петров Ного, али не и без
топлине. Само ту врсту језика, језика–пуцња или језика – замаха сабље,
са оскудним, умереним изливима нежности и љубави, одлично разуме
Осман-паша Скопљак. Та борба непрестана, готово до истребљења, по
Његошу је трагична, јер је то у ствари братска борба. „Од онога несреће-
нога дана откако је Азијатин наше царство разгњавио, са којима се ова
шака горштаках за опште поштење и име нашега народа бори? Све са сво-
јом рођеном браћом истурченом. Брат брата бије, брат брата сијече, разва-
лине су нашег царства у нашу крв огрезле. – Ево опште несреће!”
Због те заваде, племе Његошево и Осман-паше Скопљака постало је
надничар и служитељ туђину, као што је, вели Његош, и он, Осман-паша,
„туђи надничар”. Али после ове јадиковке о страшном удесу српског наро-
да у Црној Гори, долази „извиискра” наде, отпора, побуне. Јесте да је „ку-
кавну Црну Гору овај разур нашега народа готово удавио, но и опоштио”.
Због тога ће Црна Гора бити „довијека алмаз у витешку круну”.
У ствари, Његошево писмо Осман-паши Скопљаку јесте писмо упућено
отуђеном, заблуделом брату. Не без оскудних излива искрене, топле брат-
ске љубави, али и набијено оштрим прекорима. Као да се наизменично сме-
њују песма славуја из ловћенских гора и грмљавина с ловћенских врхова.
Највише писама Његош је упутио Јеремији Гагићу. Човеку свог језика
и свог племена. Па чак и пријатељу („Поздрављајући Вас драго и Вашега
напреднога Владимира и цијелу благородну фамилију”, писмо број 71).
Али у њима не изостају учтиве форме. За разликиу од Осман-паше и
Али-паше, којима се обраћа на ти, Гагића ословљавља са Ви. Његош ова-
ко поздравља Гагића: „Високоблагородни господин Јеремиј Михајлович”,
635
„Ваше високоблагородије”, „Милостиви господине Јеремија Михаило-

вићу”.
А отпоздравља: „С отмјеним почитанијем чест имам бити Вашега висо-
коблагородија, милостиви господине, покорњејеши слуга владика црно-
горски П. П. Његош”, „Ваш искрени пријатељ и слуга владика црногор-
ски П. П. Његош”, „Ваш срдачни почитатељ и покорни слуга владика
црногорски”. Притом, Његош се не либи за себе да каже да је слуга, иако
он ту реч свакако није волео.
Откуд ова готово поданичка отменост Његошова? Јеремија Гагић је
представник Русије (отуд и порусивање његовог имена) и он је тај који
треба да пренесе Његошеве поруке руском двору, цару („Молећи Вас да
ове истините вијести изволите сообштити Вашем начелству […]”, писмо
број 60). Нема он разлога да Гагићу пише повишеним, експлозивним сти-
лом као нашим Турцима, он само покушава да што јасније изнесе чињени-
це о проблемима који се, пре свега, тичу односа са Турском. Тако у писму
број 46 он детаљно описује како је изгубио Врањину и Лесендро. Изве-
штај је прегледно ређање чињеница, са ретким Његошевим коментарима,
готово лишених сваког субјективног, емотивног набоја. Око двеста Црно-
горца, који су бранили Врањину, морало је, пред великом силом, да у ма-
лим чуновима, ноћу, напусте острво и „утеку тврдој земљи црногорској”.
Само се придевом „тврд” наглашава да се Црногорци једино сигурно
осећају на својој земљи, али она им и таква, „тврда” не опрашта њихово
бекство. „Ови исти те су утекли, којих је било око 200, на њих сви Црно-
горци пљују и постали су предметом посмејанија у свој Црној Гори, јер ту
не изгибоше сви, али шта ће учинити двојица против стотину или 2000
људи противу 10000–12000”, пише Његош. Он поручује Гагићу да се ку-
кавичлук, односно бекство с бојног поља у Црној Гори не прашта, али
истовремено указује да је то напуштање битке било и оправдано.
За готово сва писма Гагићу могло би се рећи да су писана дипломатским
стилом (значи без много украсних места, са акцентом на прегледном изно-
шењу чињеница о тешком положају српског народа у Црној Гори). Она су
у ствари сажета грађа за историју Његошеве владавине. Грађа намењена
представнику једне моћне и пријатељске земље.
Адресат писма у којем Његош говори о пропадљивости тела и бесмрт-
ности душе јесте доктор Петар Маринковић. Писмо (број 114) је написано
годину дана пред Његошеву смрт. У том писму Његош се показује као ау-
тор тананих, песничких филозофских мисли. „А наше јадно тијело што
је?” пита Његош и одговара: „Угоштеније и попираније земаљског гада,
глибина од које се гади, прашина с којом се вихорови ругају и играју, њом
бистре источенике водене муте, њом сјајне зраке сунчане затмивају.” Но,
636
после ових идеја, мање-више преузетих из платонистичке и хришћанске

филозофије, али заоденутих оригиналним песничким рухом („прашина”
алудира на ону сламку из Горског вијенца којом се вихорови поигравају),
долази контра-став: „И великога чуда, колико ми ово ништавило љубимо и
колико нас интересује.” И, као финале, побијање контра-става: „Тијело је
много ништавније но цклени суд, дајбуди изломљена стакла купе каљави
Чифути и поменути трговци те ји продају, а наше тијело без душе ни за
што не служи.” Јасно је да се Његош не одриче тела које има душу. То по-
казује у завршном делу писма. Овде се он не одриче ни свог тела, јер смa-
тара, с правом, да се он подједнако бринуо и о својој души. Ево шта су све
поводом његове болести саветовали Његошу, и како је он примио те саве-
те. „Неки су ме совјетовали да ништа не мислим. Како ће човјек живјети,
а не мислити? Неки су ме совјетовали да очи на женски пол не окрећем, а
човјек не може и са смртнога одра да очи не баци на красно створеније.”
Ево Његоша из песме Ноћ скупља вијека или Његоша из стихова о преле-
пој Милоњићевој снахи. Ево Његоша кога раздиру противречности посто-
јања, односно страшне битке између тела и душе… Овакве мисли могао је
саопштити једино свом доктору, човеку који се ипак бринуо о „ништави-
лу”, како он назива тело. Али и човеку који је знао да наша душа пали „бе-
смртни плам нашега вјечнога живота и блаженства на небесима”.
У писму проти Георгију Николајевићу, познатом писцу и културном
прегаоцу, који је у то време живео у Дубровнику, Његош је сликовито
описао Црну Гору, користећи опробани песнички поступак који се сводио
на то да се нешто најпре наружи, а онда да се похвали. „Да је лијепа Црна
Гора, не би се црна гора звала него млијечна и медна. […] Црна Гора је
само зло како је зли нарок гони, и ја који сам њен син не могу јој име про-
изрећи што се нећу згрозити.” Прота Николајевић је ово добро разумео,
јер је и у свом друштвено-културном раду наилазио на сличне примедбе
које су се тицале не само Црне Горе већ Србије и осталих такозваних срп-
ских земаља. Заиста, тад је у српским земљама, махом неослобођеним од
Турака, владала беда, јад, примитивизам… Његошу не пада на памет да то
негира (као што и у многим другим писмима каже да нељуди има подједан-
ко и код Турака и код Црногораца), али то га не спречава да и такву Црну
Гору слави. „Али је опет с тим знаменита што је коматић од развалинах
нашега царства, као једна ластовица (ћошак) од развалинах једнога вели-
кога града. Стога је знаменита Црна Гора што је доиста показала шта мо-
же слабији са силнијем, што може чојек, кад хоће, радити. Црна Гора је
гњијездо војинствене гордости, ђе се браћа, јединци синови – све радо на
жртву дава, само да остане непорочна чест прађедовска.” На сличан начин
је Црна Гора приказана у готово целом Његошевом песништву: кршевита,
637
планинска, сиромашна земља, али слободарског и јуначког духа, с вечитом

извискром.
Оваквог повишеног, песничког тона нема у писмима упућеним Вуку Ка-
раџићу и Сими Милутиновићу Сарајалији. И Караџић и Милутиновић
били су патриоте и мање-више на сличном задатку као и прота Георгије-
вић, али су они превасходно били писци, и то врхунски писци, са другачи-
јим методама од дубровачког проте у остваривању својих циљева. Његош
им пише као браћи по перу. Обојицу поздравља и отпоздравља стиховима
(„Збогом остај, збиљски Србе / храни српства душом грбе”, писмо Кара-
џићу, број 21; „Збогом, драги Милутиновићу, / ево тебе Цуца самовољни”,
писмо Милутиновићу, број 66). Стихове не упућује ни „нашим Турцима”,
ни Гагићу, а ни другима адресатима.
Али Његош прави разлику између Караџића и Милутиновића.
Пошто је са Сарајлијом био много ближи, он га, рецимо, овако поздра-
вља (писмо број 61): „Свагда ми једнако драги господине Милутиновићу,
Ђе се прса народношћу жежу, ту с ласкања модна не излежу”. Учитељ му
је, види се, свагда драг, а види се, по стиховима који после поздрава следе,
да је био народски човек, склон шеретлуцима.
У истом писму Његош извештава како је погинуо кнез Никола Васоје-
вић. То је мала прича, упућена писцу који је сам писао историјску прозу.
Пуна је врло упечатљивих детаља. Кнез Никола је желео да пређе у Срби-
ју, због тога је унајмио водича, али се близу границе предомислио и вратио
ка Црној Гори. Ту га је водич убио, јер кнез није имао пара да му плати за
то, како пише Његош, што га је „спроводио и с њиме тумарао”. Рањеног
кнеза налазе Црногорци који хоће да га убију, јер мисле да је Турчин, „но
кад виде да глава није обривана него ошишана, не усуде се посјећи га, поч-
ну искрај њега викати, ко га уби, и зашто, и ко је убијен?” Дат је детаљан
опис убице који је утекао у Турску („средњега стаса, наћуте косе, који има
око 26 година, тек што му је наусница почела пробијати”).
У писмима Вуку Караџићу нема оне присности као у писмима Сарај-
лији, што је и разумљиво, јер се Вук мање дружио са Његошем, и није био
склон шалама и несташлуцима као песник Сербијанке. Његош Вука осло-
вљава са „Многопочитајими” и „Почитајими”. Једно од најбољих писама
Вуку писано је у Венецији на „латински” Божић 1850 (дакле, опет пред
смрт). То се подуже писмо (број 117) у ствари своди на опис апартмана у
хотелу Императоре д'Аустрија, у коме је Његош одсео. Не осећа се уоп-
ште лоше Његош у том аристократском апартману. Он, син сиромашних
брда, одрастао у сточарској култури, врло лако и брзо се привикава на
луксуз апартмана. С посебним задовољством описује столове, нарочито
оне писаће, на којима држи колчан са седам пера („те седам из њега пера
638
вире како стријеле из колчана Аполонова, опеваног Омеровим гуслама” –

помињање Хомера није случајно, Вук ту асоцијацију, као и све друге,
одлично разуме). Детаљан опис апартмана припада опису ентеријера ка-
квих срећемо у реалистичкој прози са тематиком из племићког живота.
„Зидови су од собе вјешто ишарани, а особено њен свод. По њему су се раз-
лећели анђели и виле са цвјетовима, роговима изобиља, са стријелама, са
крунама, са трубама и са клавирима; завјесе су на прозорима од фине бије-
ле и плавушкасте материје, а висе о златним окруњеним облуцима на ро-
коко.” О тој соби и о Млецима Његош би могао „јошт којешта писати”, али
му не да „јека од великијех звонах”, која једнако „тутњи дан и ноћ”. О са-
мој Венецији у писму готово да нема ни речи, али овим описом „јеке” звона
све је речено о „бисеру” Јадрана, познатом по велелепним црквама.
Ово Његошево писмо може се схватити као допуна једног ранијег писма
Вуку (број 16) у којем имамо опширан опис Петрограда, дат конкретније,
а не преко преносне слике о звонима, као код Венеције. И у овом писму има
литерарних асоцијација, најпре из антике (Његош каже да чита Хомера,
а своју усхићеност Петроградом пореди са сликом о Дедалу: „не знам да
сам на земљи но мислим подигнут Дедаловим крилима”), онда из народне
књижевности, тачније из сакупљачког опуса пословица самог Вука („Не-
мој ми рећи да ћу ти послије дугаче казати и да је озад Маре са сватовима;
Маре или је дошла, или прошла, или је озада”).
Путописним писмима о Петрограду и Венецији као да је Његош показао
Вуку да се простим српским језиком може исписивати не само сеоска, фол-
клорна проза већ и она с урбаном тематиком. И овим писмом, које је у духу
најбољих Доситејевих писама, песник Горског вијенца најавио је српске
путописце 19. века, па међу и њима оног у чијем ће делу бити главни ју-
нак, који ће први направити отклон од фолклорне, етнографске прозе.
У писму број 87 Његош објашњава Вуку зашто му није одговорио на
ранија писма. Он сматра да је Вуку његово стање „повише него другима
извјестно”, те да му је с тога лако да му се извини. Јер Вук је, подразумева
се, писац, и он ће лако разумети свог колегу, који је у страшном „положе-
нију”. „Паклена се мрежа разастире. Стари су се бојали крста, а данашњи
се боје свободе. Да је човјек постојан, што би требало да је, ја бих јој нај-
усрднији жрец био, али ми кад и кад крвава и тврда борба досади, те про-
клињем час у који је скочила ова искра у наше горе из гомилах пепела ве-
личине Душанове, рашта и она није умрла ђе се огњиште српско угасило,
но се припела на гору те бјеска и довукује на себе громове, злобе и зави-
сти, како златна игла потресне стријеле облачне.” Ево Његоша у тренуци-
ма клонућа, изгубљености, безнађа… и као владике и као песника. Али тај
тренутак кратко траје. Одмах се јавља контра-став: „Не, Боже ме сачувај!
639
Ја сам највиши грешник на земљи када што противу ње помислим – она је-
дина нас издваја од проче животиња. Е, да је груба маса дивиљине, злобе,
тирјанства и глупости слијепе не окружава, ово би било најсветија, нај-
силнија одаја душевно-електрическога телеграфа.” Ово су мисли писца
упућене писцу. Колеги који је имао сличних, ако не и горих тренутака.
Али који је на путу служења књижевности, односно слободи, истрајао.
Слобода је опасна, као ђаво, и Његош би боље живео да та искра слободе
није скочила у његова брда. Јер слобода привлачи злобу, завист, громове.
Али грешно је ишта помислити против слободе, јер она нас одваја од жи-
вотиња (Данило Киш каже да нас литература одваја од животиња). Да
није тиранства, дивљаштва, глупости и злобе, свет би био лепо место. И то
попут душе тек пронађеног телеграфа. У овом поређењу с телеграфом
опет видимо модерног Његоша, оног који се башкари у луксузном апарт-
ману у Венецији. Али није он само у дослуху с модернитетом, то је и при-
малац његовог писма, који се овде сигурно не показује као припросто се-
љаче или чобанче већ као човек који је видео и пропутовао света, ништа
мање од свог учитеља Доситеја.
У овом кратком тексту указали смо у којем правцу би требало усмерити
анализу стила Његошеве епистоларне прозе. Тај стил у битноме одређује
прималац писма.
640
MILISAV SAVIĆ
Novi Pazar, Serbia
THE STYLE OF NJEGOŠ’S EPISTLES
Njegoš’s extensive correspondence is not only valuable for studying the po-
et's poetics and biography but also belongs to the greatest achievements in
Serbian epistolary prose. This genre was dominant in Njegoš’s time, relying
on its long tradition since ancient times, and with a strict adherence to the
prescribed rules mainly derived from the rhetorical practice. In other words,
the role of literary techniques in the formation of epistolary prose is enor-
mous.
The style of epistles is generally consistent with the fundamental style of
literary epoch, but variations occur depending on the recipient. Therefore, it
is obvious that Njegoš’s epistles to the Turkish officials are stylistically dif-
ferent from those he sent, for instance, to the diplomat Jeremija Gagić or the
writer Vuk Karadžić.
KEY WORDS: epistle, sender, receiver, message, style, language, syntax.
641
82.02 РОМАНТИЗАМ
82.091
МИЛОРАД Т. ЈЕВРИЋ1
ЊЕГОШЕВО ДЕЛО
У ПЕРИОДИЗАЦИЈАМА
КЊИЖЕВНОСТИ
САЖЕТАК . У књижевним историјама и посебним периодизацијама различито је

одређивано место Његошевог дела у вези са стилским раздобљима и епохама.
Ј. Скерлић је сместио Његошево дело негде између „рационализма и предроман-
тизма”, а Ј. Деретић се определио за „класизам и предромантизам”. М. Поповић
је као главну карактеристику навео Његошев „херојски романтизам” или прото-
романтизам, док Р. Ивановић сматра да почетна дела Његошева припадају и кла-
сицизму и предромантизму, али да главни спевови и поеме овог песника припа-
дају „високом романтизму” или развијеном романтизму. У овом раду анализујемо
све ове периодизацијске парадигме, утврђујемо њихове добре стране и недостат-
ке, а опредељујемо се за схватање стилског плурализма који Његош, као велики
песник, баштини – јер је његова скала стилске разноврсности знатно шира од овде
понуђених одговора, те сматрамо да његово дело припада и класицизму, и предро-
мантизму, и романтизму, и реализму, па да садржи и неке особине модерне књи-
жевности, али да је главна његова стилска доминаната у основи романтичарска,
тј. да његова поетика највише одговара поетици романтизма.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Периодизација, књижевна историја, теорија, рационализам,
предромантизам, класицизам, херојски романтизам, проторомантизам, развијени
романтизам, реализам, модерна књижевност, плурализам.
1 jevricmilorad@yahoo.com
643
Два највећа историчара српске књижевности, Јован Скерлић и Јован

Деретић, не сврставају Његошево песничко дело у епоху чистог романти-
зма, већ га ситуирају у нешто раније епохе/периоде српске књижевности.
С друге стране, неки други истраживачи и пручаваоци сврставају већину
поетских умотворина овога аутора у романтичарску епоху, не негирајући,
у исти мах, ни њихову припадност неким другим поетичким и стилским
опредељењима: предромантизму, сентиментализму, или класицизму. Та-
кође, у историји и критици наше књижевности има поузданих анализа које
указују да се у Његошевом делу може наћи и доста елемената реалистичке
поетике, па чак и зачетака модерних струјања и стремљења у књижевно-
сти. Ако књижевна наука у једном писцу/песнику налази толики број
стилских опредељења, онда се несумњиво ради о вема сложеној проблема-
тици коју ваља темељније истраживати и прецизније дефинисати. Само
велики уметници могу се убрајати у различите епохе и стилске формације,
те сложеношћу свога дела изазивати неспоразуме и врло различита тума-
чења. Налазећи се између ове две крајности, сматрамо да се треба усред-
средити на решавање тих дилема и усмерити аналитичку пажњу како на
глобална стилско-језичка тежишта, тако и на њихове рукавце или според-
није одлике. Само на тај начин ћемо утврдити претежну припадност одре-
ђеној епоси, не негирајући ни постојање других темељнијих опредељења
или маргиналних полифонија.
У својој Историји нове српске књижевности Јован Скерлић је Њего-
шево дело сместио испред романтизма и тај период одредио као прелазни
– „од рационализма ка романтизму” – не налазећи у овом писцу типичне
романтичарске карактеристике. Шта је у том прелазном добу код Његоша
било класицистичко, шта рационалистичко, сентиментално, предромати-
чарско, а шта романтичарско, у Скерлићевом образлагању није баш најја-
сније. Да ли га је Скерлић више видео као романтичара или рационалисту?
Свакако, Скерлић види и тумачи Његоша у светлу и класицизма, и рацио-
нализма, и сентиментализма, и предромантизма, па и реализма. У разли-
читим сразмерама, наравно. Чини нам се, ипак, да је превагнуло гледање
на Његоша као романтичара, иако то није изричито речено. Скерлић на-
помиње да је у то време, када је Његош стварао своја дела, дошло до сна-
жног бујања „култа народне прошлости”, да се пажња песника окретала и
изражавала „у виду љубави за народну поезију”2, те да се све више јавља
„угледање на немачке романичарске писце.” А то су неке од основних
2 Ј. Скерлић, Историја нове српске књижевности, Рад, Београд,1953. стр. 129.
644
Милорад Т. Јеврић – Његошево дело у периодизацијама књижевности
одлика романтичарске поетике у целини. И што се тиче узора и утицаја из

домаће литературе или страних књижевности, јасно је да је Његош попри-
мао моделе и форму блиску романтичарским певањима. Скерлић напомиње
да се могу наћи бројне паралеле између С. М. Сарајлије и Његошевих
дела, па у блиску везу доводи Сербијанку и Свободијаду, Дику црногорску
и Горски вијенац. А од страних узора помиње „Дантеа, Петрарку, Милто-
на, Державина, Ламартина, Пушкина.” Већина њих су романтичари. Ње-
гови преводи са руског, Илијаде и Слова о полку Игорову, били су у народ-
ном епском дестерцу. „Његош је имао дубоко национално осећање и
осетио је народну душу као ретко ко у српској књижевности.”3 Код њега
има такође много „књижевних и историских (sic) реминисценција”, много
традиције и српског културног наслеђа. Све су то особине и садржине ро-
мантичарског певања, одлике романтизма као посебне књижевне школе и
епохе. Али не само то. Комплетнија романтичарска поетика обухвата и
низ других карактеристика, али оне нису равномерно распоређене и засту-
пљене код сваког песника понаособ. Његош, иако израстао из специфич-
ног културног и националног миљеа, развио се и узрастао у осебујну ства-
ралачку личност која се није могла постоветити ни са ким, те је посве јасно
да ни само одређени број романтичарских одлика није могaо бити уграђен
у његова дела. Зато га Скерлић и не убраја у изразите романтичаре, иако
га је, по ономе како га је оцењивао и процењивао, веома приближио оста-
лим, правим романтичарима. Свему овоме Скерлић ће још додати да је Ње-
гош „ралистички сликао људе и догађаје, тако да кроз цело дело читалац
има утисак непосредне стварности […]”4. Ако је овај песник стигао и до
реалистичких назнака у својим делима, онда је сасвим природно да су ро-
мантичарски обрасци певања били у великом замаху и да су најзаступље-
нији, иако то Скерлић изричито нигде не тврди.
Други велики историчар српске књижевности, Јован Деретић, у својој
Историји српске књижевности Његоша је сместио у поглавље „класици-
зам и предромантизам”, и то на сам крај тог дводелног периода, тик уз ро-
мантизам. Ипак, период романтизма остао је и овде без Његоша, иако Де-
ретић даје нешто више назнака романтичарске поетике које се могу наћи
у његовом делу. Стилским и периодизацијским проблемима ни овај истори-
чар скоро да се и не бави. Попут свог великог претходника Скерлића, и
Деретић једноставно и кратко одређује да се Његошево дело тежишно
сврстава у предромантичарску књижевност, а онда се не бави детаљније
тим проблемима, већ се усредсређује на анализу и тумачење појединих де-
3 Исто, стр.175.
645
лова тог опуса или говори о заједничким карактеристикама целог ствара-

лаштава, његовој генези и мисаоној прожетости. Из опширне студије о
Његошу да се закључити да Деретић посматра његово дело као мешавину
класицизма, народне књижевности и романтизма, али се не види која стил-
ска припадност преовлађује не само у овом опусу у целини него ни код по-
себних делова те целине понаособ. То се најбоље види из једне реченице о
Горском вијенцу: „У Горски вијенац слили су се народни, класични и ро-
мантични елементи.”5 И то је, углавном, све. Из ње се не види који елемен-
ти претежу, који су маргинални, или који имају неку осредњу присутност
у самом делу. Да ни ово дело не посматра као претежно романтичарско,
може се закључити већ из следећег образложења и повезивања: „Његош је
довршио и стваралачки сјединио оно што су започели, сваки на свој начин,
Филип Вишњић на тлу народне епике, Лукијан Мушицки у класицизму,
Сима Милутиновић у предромантизму и романтичарским трагањима.”
Када Деретић говори о Његошевом класицизму, он има у виду највише
његове почетне песме, али нимало не запоставља ни његово најпознатије
дело. У такозваним „малим песмама,” како их је назвао Решетар, заиста је
неспорно да су писане „у класицистичком маниру,” али Деретић прецизи-
ра да тај класцизам није римски, као код Мушицког, већ је он радије читао
„хеленске писце”, Хомера, Пиндара и Софокла. Везу са романтизмом Де-
ретић налази у ономе што је Његош још читао и чему се дивио. „Читао је
француске романтичаре, Игоа, Ламартина, (од кога је превео и песму
Хинмна ноћи) и др., био познавалац и поштовалац дела А. С. Пушкина,
коме ће касније посветити песму Сјени Александра Пушкина (посвета
Српског огледала) […]”.6 Сва ова литература и посвећеност одређеном
профилу књижевности нису били довољни да Деретић смести Његоша у
епоху романтизма, јер му вероватно није било довољно очито колико је тих
утицаја сам писац полодотворно прихватио. У метрици Деретић допуњује
скалу Његошевог класичног израза, наводећи да песник често пева кла-
сичним осмерцем. Ипак: „Осмерац као основно стих Његошевог класици-
зма потискује се а до изражаја долазе друге врсте стиха: десетерац, двана-
естерац или чак шестерац.”7 Није јасно зашто је осмерац само
класицистички метрички образац, кад је он исто тако и одлика народног
певања и складања. Пренаглашену припадност класицизму Деретић на-
ставља тумачењем Луче, која, по овом историчару, одступа од Библије и
„приближава се античким космогонијама”. Ово тумачење је прилично ди-
5 Ј. Деретић, Историја српске књижевности, Sezam book, Београд, стр. 641.
6 Исто.
646
скутабилно, а релативизује га сам аутор, на истој страници, истицањем

„да је Његошева васиона ближа слици васионе у данашњој науци него у
науци његовог доба”.(7) С овим бисмо се у потпуности сагласили, јер ко-
лико је год Његош био ретроспективни мислилац, он је још више био
про-активни филозоф, који је наслућивао, прорицао, знао шта ће се деша-
вати у будућности и како космичка кретања изгледају. Деретић наводи
општепознату астрономску слику данашњег космоса који се непрестано
шири, а која је слична и Његошевој визији непрестаног стварања нових
небеских тела и светлосног ширења на рачун мрака и тамних материја. У
овим визијама песник је заиста био далеко испред свога времена и докучио
основне космичке механизме као какав савремени, модерни научник, са
мноштвом техничких помагала.
Деретић није Његоша одређивао само у назнакама класицизма, народне
поетике и романтизма, већ је у његовом делу налазио и елементе других пе-
вања и стилских опредељења. Он га је повезивао и са реализмом и на том
плану истицао више посебних одлика. Ту су, пре свега, шаљиви и хумори-
стички пасажи и ликови, нарочито у виду Драшкових приказа млетачке
средине, карикатурални лик попа Мића, улога бабе-вештице, смехотворне
сцене надговарања православаца и муслимана и многе друге. Више реали-
зма него у Госрком вијенцу Деретић налази у Шћепану Малом. „Ако је
Горски вијенац романтична херојска поема у драмском облику, Шћешан
Мали је политичка комедија с елементима трагике, ироније, гротеске. Као
слика црногорског менталитета то дело је Његошев заокрет од романтизма
ка реализму […]”8 И комедије, као књижевна врста са политчком темати-
ком, јесу типично реалистички производи и облици који се издашно ства-
рају и афирмишу у Његошевом стваралаштву. Његош је за потребе писа-
ња Шћепана Малог проучавао архивску и историјску грађу, а такав
приступ омогућио му је да са више научности и објективности обради једну
прилично саврмену тему, из тек недавне прошлости Црне Горе, која је тако
живо била присутна и актуелна у песниковом времену. Иако је Луча мо-
жда била најудаљенија од реалистичких конкретности, те се бавила космо-
гонијским и метафизичким проблемима и теоријама, сама чињеница да се
њене пројекције и астрономске визије поклапају са данашњим резултати-
ма науке о космосу дају и овом делу неку дозу реалистичности, односно на-
учне фантастике и пророчанске остваривости. Реализам Његошевих дела
морао је доћи у комбинацији са романтичарским идејама и поетским врењи-
ма, а његово присуство морало је доћи тек после снажних излива романти-
чарских тонова; велики спектар стилских лукова, који иду од класицизма,
647
народне књижевности, препорода, предроматизма и романтизма, а заврша-

ва се реалистичким набојима, па чак и неким модерним пројекцијама (Лом-
пар), јасно нам говори да се код Његоша ради о великом плурализму идеја
и стилова – да је он од свих праваца зајмио (и изграђивао) понешто, али да
се најплодотворније не остварује као романтичар. До оваквих експлицит-
них закључака Деретић није хтео доћи, него се неодређено држао тезе да
Његош својом претежношћу припада предромантичарским раздобљима,
иако је увелико закорачио и у доба романтизма, па и даље од њега.
Најпознатији историчар епохе српског романтизма, Миодраг Поповић,
у своје три књиге о овом периоду сместио је књижевно дело П. П. Његоша
у оквире романтизма, а посебна студија о овом песнику заузела је по-
следњу целину прве књиге (199–318), где се на око 120 страна опширно
и аргумнетовано разматра целокупно књижевно дело овога песника, и то
на широк и разнородан начин, обухватајући различите видове интерпре-
тације. Почетна студија ове књиге има свој наслов, „Увод у епоху”, да би
у наставку тумачила обрађене писце, Вука Ст. Караџића, Проту М. Нена-
довића, Симу М. Сарајлију, а завршила се великом студијом о Његошу.9
Као историчар који се целог живота бавио српским романтизмом, Поповић
је добро изучио овај период српске књижевности, који он назива епохом,
те су његове оцене и сврставање одређених аутора у тај период били аргу-
ментованији, шире засновани и образложенији. Поповић ипак сврстава
Његошево дело у почетке романтизма (проторомантизам), називајући
Његоша, Сарајлију и остале ауторе, епском фазом српског роматизма, за
разлику од романтичара лирске оријентације, као што су Б. Радичевић,
Ј. Ј. Змај, Ђ. Јакшић и Л. Костић. За Поповића припадност Његоша ро-
мантизму је несумњива, иако је она сагледана на посебан начин, о којем се
може расправљати.
У вези са посебном припадношћу Његоша романтизму, Поповић најпре
напомиње тај епски дух који је код њега избио под утицајем народних пе-
сама и храбрих подвига српских бораца за слободу (Карађорђа, али и мно-
гих црногорских јунака); он је у „јеци гусала” препознао исто оно што су
дочули „европски романтичари у музици: озвучено биће света”.10 Тај зву-
ковни елеменат, уз говорну поезију и реторику, уводе Његоша у нацио-
налну романтику и патриотску, родољубиву поезију, које представљају
основне стубове великог дела романтичасрског песништва. Надојен том
епском традицијом и поетским заносом, и сам је постао храбар борац и му-
дар и одлучан државник на бранику отаџбине, Српства, Словенства и хри-
10 9. Исто, стр. 654.
648
шћанства. Није само Његошева поезија била романтична, већ је такав био
и песников лични живот. Своја дела посвећивао је јунацима и песницима,
двема врстама људи које је највише ценио и поштовао и чијим се примери-
ма бескрајно надахњивао. Милош Обилић, Карађорђе, Сарајлија, Пушкин
и неки други великани минулих времена или савремненог доба остали су
му трајна инспирација. Попут многи других познатих тумача, теоретича-
ра и историчара српске књижевности, и Поповић наглашава да су поједи-
на Његошева дела настајала у заносу, брзо и надахнуто, па је чак и веома
сложена Луча микрокозма настала за око четири недеље. Ова краткоћа
писања и интензивност стварања такође је карактеристика маштовитих
песника и романтичара.
Већина дела овог песника носе печат националне романтике и револу-
ционарне борбе за слободу српског народа, али су ови елементи најзасту-
пљенији у Горском вијенцу, најбољем и најпрослављенијем Његошевом
делу. Овде се наводи и тврђење Љубе Ненадовића, према коме је Његош
на растанку у Фиренци оставио аманетне стихове:
На Косову да се сатанемо
Да ми наше старе покајемо.
А штампање Лажног цара Шћепана Малог остварио је у Загребу, на
којем је стајало да је ово дело објављено „у Југославији”: и то је можда
први помен речи Југославија у неком делу/документу на балканском про-
стору. Поред Пушкина, дивио се животу и делу Бајрона, чију је слику др-
жао на зиду своје Биљарде. Његови преводи Ламартина и Хомера сведоче
да се Његош тешко двоумио између класицизма и романтизма. Онако како
је песника представио М. Поповић, ипак се у његовом делу и животу може
наћи више романтичарских тонова и садржаја, иако између та два стилска
периода не владају само супротности, него у њима има и прелазних особи-
на, па и истоветности, нарочито у смислу глорификације јунаштва, етике
и истицања личног примера. Те две стилске крајности у литератури на по-
себан начин у јединствену целину спаја народна епика и народна лексика,
из чије се перспективе не виде супротности између античке духовности и
националног препорода новијих времена – романтизма као главног књи-
жевног израза новога доба. Његош је у виђењу М. Поповића, и сам, као
личност имао много тога што је подсећало на античку прошлост: „Снагу,
јунаштво, лепоту.”
Његово угледање на античку књижевност ишло је некако паралелно са
народном књижевношћу или се увелико преплитало са њом. Ту врсту сим-
биозе Поповић је назвао, „хеленизовани романтизам”. Народно и фол-
клорно стваралаштво укључивало је у себе разне историјске легенде, хе-
649
ројске узоре, дестерачки метар, пословице, епске и лирске песме, митове,

предања. Све то налазимо и у класичним делима античке књижевности, а
херојско доба Његошевог времена црпело је своју духовну снагу на таквој
традицији, тако да су се антика, народна етика и њена поезија слили са ро-
мантичарским превирањима у једну доста складну целину.
Његошев романтизам виђен је не само у овој симбиози класике и на-
родне књижевности, него и у источњачким песмама препуним еротике,
севдаха и отворене сензуалности. Ови тонови, исказани у навећој мери у
Горском вијенцу, надопуњавали су или проширивали хоризонте романти-
чарског певања и прибављали му истанчани лиризам. Као извесни пандан
овим екстатичним изливима потурчењака, али и као њихова надопуна и
видан напредак поетског умећа, достигнуте узвишености и префињене ле-
поте исказа, стоји ненадмашна песма Ноћ скупља вијека, у којој има доста
сродности са певањима помуслимањених Срба. „Чежња за љубављу и пу-
тена источњачка страст честе су код романтичарских песника.”11 Слике
Фатиме или снахе Милоњића бана горе романтичном ватром женске сен-
зуалности без обзира што су у питању два типа идеалне лепоте, једног
потпуно сатканог од чисте путености и мекоте нежног женског тела, и
другог, хероизованог и идеализованог, али ништа мање привлачног јунач-
ком мушком оку.
Оно што раздваја Његоша од лирских романтичара јесте да у његовој
љубавној поезији, посебно у Парису и Хелени, тј. Ноћи скупљој вијека,
нема мотива мртве драге, који је у српску књижевност дошао преко ње-
мачке романтике. Насупрот мртвој драгој осталих романтичара, његова
драга је жива драга, конкретно живо биће које постоји, са којим песнички
субјект ужива све сласти љубавног доживљаја, а романтични доживљај и
нестварност постиже се у атмосфери и под копреном летње ноћи. Његова
љубавна чежња је друкчија но код осталих српских романтичара, али она
је, свакако, друкчија и код сваког песника понаособ, иако код Његоша
различитија и особенија него код осталих. Уосталом, сви српски роман-
тичари певају своју љубавну поезију на различите начине, а Његош изу-
зетно посебно. Вероватно је све то зависило и од прилика у којима је жи-
вео, друштвеног положаја који је заузимао. Не заборавимо да је међу свим
овим песницима једино Његош био владар и владика. „У песмама са моти-
вом мртве драге, која је као лирски архетип доста чест код романтичара,
чулно је укинуто, односно преведено у нешто друго: у идеално, духовно
оноземаљско. Код Његоша ерос је само делимично сублимисан у духов-
11 М. Поповић има посебну књигу о Његошу: Боник цетињски, Октоих, Подгорица,
1996.
650
но.”12 У Ноћи скупљој вијека конкретно и идеално су у животној равноте-

жи и поетској хармонији.
У неким сегментима и значењима, без обзира на особености и разлике у
певању, Његошева љубавна поезија се спаја са тежњом ка универзал-
ности и вечности, које одликују све наше романтичаре. Тренућ ми је сваки
сахат – моје време сад не иде, каже он, а космичке димнезије и свевреме-
ност потенцира и Лазина Santa Maria della sallute. Његош се до извесне
мере удаљавао од хришћанске догме не само у посматрању и објашњавању
космичких процеса, него и у љубавној поезији. Релативност времена нигде
није толико дошла до изражаја колико у љубавним стиховима, чиме је Ње-
гош најавио Ајншајнову теорију релативитета.
За Поповића Луча микрокозма је по форми класицистичко дело, али је
„у суштини романтичарско, изразито субјективно дело, у које песник пре-
носи властите емоционалне и животне драме”.13 Слика и визија космичких
појава и процеса није само резултат проучавања и сазнања научних зако-
на и наслућивања једне умне личности, него је то и пресликана земаљска
ситуација и положај човека и владара на небеске просторе. Иако Његош
замишља Бога као засебно и врховно биће читаве васионе, не можемо се
отети утиску да је Господ Бог један апсолутистички владар, какав је био
и Његош, а Сатана и побуњене легије нису ништа друго до самовољна
племена и њихови господари који се узалудно боре против централне
државне власти у настајању. Победа Бога над силама мрака јесте, у ства-
ри, прижељкивана и остваривана победа јединствене државе над бројним
сепаратизмима и аутархијом. Рекло би се да је Сатана, поред негативних
одређења и узалудне побуне, носилац и нечега што је настало још у антич-
ком добу, а то је борба за равноправност, демократију и слободу. Ови идеа-
ли, наравно, нису били у сагласности са временом када је Његош покуша-
вао да створи самосталну државу и да се ослободи азијатске тираније. И
управо апострофирање ових идеја и значења непримерених конкретним
условима и разумним тежњама једног народа чини их негативним, не-
успешним и трагичним. Његошева лична драма и трагика његовог народа
саставни су делови космичке драме и вечне борбе између добра и зла, из-
међу светлости и мрака. У томе је вечно нераскидиво јединство микро и
макрокосмоса, у томе је романтичарска поезија Луче барем равноправна
оној космологошкој и космогонијској визији, која садржи и значајне еле-
менте научности и научне фантастике.
12 Исто, стр. 207.
13 Исто, стр. 229.
651
Код романтичара честа је чежња (и тежња) да се допре у далеке пределе,

да се мишљу и погледом обухвати свет, па и да се пропутује њиме. Његош
је, колико су му то прилике дозвољавале, често путовао и путовање је
сматрао врло важним за лично усвршавање и интелектуално сазревање.
„Ко не путује тај не живи, тај не знаде што је свијет, што је свјетска мје-
шавина.”14 Поповић је уочио ту посебно изражену поетску жицу Његоше-
ву, ту опсесију за путом и путовањем, и повезао је са примерима других
романтичара. „Код Новалиса, најфлуиднијег песника романтичарске бес-
коначности, срешћемо Христа који ће нас подсетити на Његошевог.”15
Његошево путовање никада није извођено само ради пута, него првен-
ствено због нарочитих духовних садржаја и државничких послова, због
спајања са бесконачним димензијама и универзалним примерима. Христос
је посредник између човека и Бога, између реалног и метафизичког света.
Његош, као и многи познати романтичари, не чезне само за даљинама него
и за висинама и удаљеним космичким пространствима. Његова Луча сва је
прожета том чежњом да се допре до најудаљенијих и највиших висина
Космоса, до самог Бога и његовог величанственог престола. Завршавајући
свој запажања о Његошевим стилским особеностима, Миодраг Поповић је
напоменуо и песникове различитости у односу на остале српске романти-
чаре. Док се код осталих романтичара песничка имагинација најчешће
креће између сна и јаве, „у Његошевој поетици сан и јава сливају се у јед-
но, нису антитезе.”16 Мада, када се боље погледа, сан и јава нису антитезе
ни код најпознатијих романтичара, и наших и страних, а танка граница
која их дели, толико је флуидна и непостојана – да се једва назире и реги-
струје. Код Његоша она готово и не постоји, што је само ступањ више
изражајности него у осталих романтичара.
Теоретичар и историчар књижевности Радомир Ивановић у својим књи-
гама17 о Његошевом песничком делу ближи је у својим разматрањима
М. Поповићу него Скерлићу и Деретићу, јер и он Његошево песничко де-
ло види првенствено у оквирима романтичарске поетике, али је у томе оти-
шао и корак даље, подробније, наводећи који су то све елементи и по којим
стилским одликама ово дело припада романтизму, а шта овога песника
14 Исто,стр. 233.
15 Исто,стр. 237–38.
16 Његошево писмо упућено тршћанском учитељу Димитрију Власиављевићу – 31. I 1851.
17 Р. Ивановић је написао неколико књига о Његошевом петском делу, од којих се по-
себно издваја: Његошева поетика и естетика, „Змај,” Нови сад, 2002. У њој је сажео две
претходне књиге (Његошев поетски говор,1991. и Његошева психологија и филозофија
стварaња, 1997.), али је додао и неке нове радове. Ивановић је исписивао и више других
радова о овом нашем песнику и филозофу.
652
веже за остале књижевне епохе и правце. Наиме, Ивановић на више места

у својим књигама говори о претежној припадности Његоша романтичар-
ској епоси, чиме је на посредан начин негирао она мишљења која сврста-
вају нашег песника у предроматичарске стилове и правце; а његова са-
гласност са периодизацијским исходиштима најбољег познаваоца и
проучаваоца српског романтизма (М. Поповић) у вези са Његошем није
била плод некаквог угледања и понављања већ реченог, већ је произашла
као резултат објективног проучавања, подробне анализе и извођења реле-
вантних закључака на бази истих или сличних чињеница и стилских ни-
јансирања. Према овим тумачењима, Његошево дело припада и другим
поетичким обрасцима, нарочито класицизму, народном певању и укупној
српској духовној традицији (нарочито оној библијској и хришћанској), ра-
ционализму и предромантизму, па и реалистичким узусима и објективним
поставкама на којима се изграђивала уметничка структура целокупног
Његошевог дела. У тумачењима овог учењака могу се пронаћи и назнаке
утврђеног присуства модернистичких матрица, мада је њих у већој мери
утврдио један други аутор у књизи Његош и модерна.18
У вези са бинарном опозицијом оптимизам/песимизам за романтичаре је
карактеристичнији овај други појам – као специфична духовна атмосфера
у којој се они најчешће крећу и према којој су првенствено настројени. Уз
сав делатни активизам и усредсређеност на рад (и свемоћ) маште у људ-
ским и песничким пословима и пројектима, за романтичаре је карактери-
стично и једно негативно осећање света и неверовање да се многа битна
лична и национална питања могу разрешити на позитиван начин. Израже-
на скепса и известан агностицизам присутни су и у Његошевом делу, па
их као такве Ивановић и региструје. Многе тајне овога света и космоса не-
доступне су људском поимању и сазнању. Уз то, ни способност човека и
песника/ствараоца да само осмисли и дефинише природу проблема с којом
се суочава није увек на потребној висини, јер не само песник него ни на-
учник/лингвиста није увек у стању да језички изрази све моменте и све
нијансе предмета и процеса са којим се суочава и које покушава да разре-
ши на добробит појединца и целокупног људског друштва. Романтичарска
песимистичка визија присутна је на многим местима у Његошевим стихо-
вима, она се понавља из дела у дело, иако она никад не превладава његов
борбени активизам и револуционарни бунт, јер је Његош, попут самог
Господа, стално „творителном зањат поезијом”. У духу народне поезије
испевана је и поема Црногорац заробљен од виле, у којој има бајковитости,
18 У том смислу треба видети књигу: М. Ломпар, Његош и модерна, „Филип Вишњић,”
Београд, 1998.
653
сродности са мистичним романтизмом и метафизичким световима као ње-

ном окосницом.
Ивановић је поделио токове Његошевог стваралаштва на две, односно
три фазе, али је, за разлику од Скерлића и Деретића, као предромантичар-
ску и проторомантичарску фазу одредио само ону прву, у којој су домини-
рале похвалне песме и оде, које су преузете из класицизма, а њих није ма-
ли број. Ове врсте песмотвора нису имале само песничку функцију него су
писане из одређених политичких и државничких разлога. Нарочито када
су упућиване значајним историјским личностима онога доба, које су веома
утицале на судбину Црне Горе у целини.
Његош је у свом животу и песничком стварању био веома ангажован на
грађењу духовне климе за уједињење балканских Словена у једну државу
равноправних народа. Сматарајући увек Црногорце делом Српства, он је,
наравно, најпре тежио ослобођењу свих Срба од моћних узурпатора и
стварању посебне државе, па тек онда био у заносу за стварањем заједнич-
ке Југославије. Сматра се да је то име (Југославија) он први и употре-
био.19 Потом су његове идеје ишле ка укупној словенској узајамности и
слози, ка јачању словенских народа и стварању претпоставки за њихово
што тешње јединство у сваком погледу. Словенска идеја била је пројекат
не само српског него и свесловенског романтизма. А једна од посебних је-
зичких одлика Његошевог песничког језика била је употреба великог бро-
ја славенизама, о којој је писало доста језичких ауторитета.20 На ову зна-
чајну особеност Његошевог песничког дела указује и Ивановић, истичући
да се под њом подразумевала „словенска узајамност, слобода, национална
и индивидуална једнакост, правда и многи други” елементи. Словенска
идеја била је широк појам који је обухватао готово све сегменте матери-
јалног и културног препорода свих словенских народа. Њоме је прожет
већи део Његошевог песничког опуса, чиме се још више учвршћује роман-
тичарска поетика овог песника. Може се слободно рећи да је словенска
идеја била преовлађујући „дух епохе” романтизма у свим словенским књи-
жевностима, као што је то био и „светски бол” у свим књижевностима он-
дашње Европе, па и света.
Иако је Његош у првој фази стваралаштва класициста, који преводи и
Илијаду са руског језика, он је био свестан да је то за његово дело само
19 Појмове Југословјани и Југослав и пре Његоша употребљавали су неке друге култур-
не и политичке личности, као нпр. Теодор Павловић. О томе видети: В. Крестић, Срби у
Угарској (1790–1918), Матица српска, Нови Сад, 2013. стр.53.
20 Нарочито су детаљно набројани, класификовани и описани славенизми у књизи:
С. Стијовић, Славенизми у Његошевим песничким делима, Издавачка књижница Зорана

Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 1992.
654
пролазна етапа, па је такво опредељење изразио и стиховима: Не, ја на

Олимпу више нећу, / већ се крила к њему ми не крећу (Мојему друштву
на Петровдан). Силазећи са небеских висина, он покушава да уређује
овоземаљске проблеме, усклађујући националне и језичке проблеме, ре-
шавајући важна питања свога народа и његове сложене културе. Тако је у
песми Поздрав роду на Ново љето на врло једноставан и ефектан начин
разрешио проблематику српског књижевног језика, што је било потпуно у
духу идеја и програма Вука Караџића:
Липо, лјепо, лепо и лијепо,
било, бјело бело и бијело –
листићи су једнога цвијета,
у пупољ се један одњихали
Изгледа да је Његошу био познак Вуков чланак Срби сви и свуда, којим
се на објективан и научно верификован начин говори о Србима–право-
славцима, Србима–мухамеданцима и Србима–католицима, који имају за-
једничко (и исто) порекло, заузимају један културни простор, сви говоре
једним (српским) језиком, а само их вера раздваја. У овој песми у питању
је српски – штокавски – језик који има само различите изговоре старог
гласа ѣ, а све остало су нијансе различитог изговора у оквирима истог је-
зичког система, истог језика.
За разлику од других поетских школа и учења, романтизам полаже све
своје стваралачке наде у снагу надахнућа, а ту човек није само извор и
утока свих творачких потенцијала, него је песник као стваралачко биће у
блиском дослуху са божанским силама, са божанским надахнућем. Ова
стваралачка симбиоза божанске и људске креативности изузетно је плодо-
носна, маштовита и чаробна и она је као таква – велика одлика романти-
чарске књижевности. Бог је у свом неисцрпном надахнућу створио и чове-
ка као стваралачко биће, а то није обична материја, већ живо биће,
обдарено говором и стваралаштвом: Твар је творца човјек изабрана! како
пише у Лучи, где од свих професија песник стоји најближе Творцу, „про-
жет божанском ватром надахнућа”, како каже Ивановић.
Његош је веома много волео да путује и то је чинио кад год је за то имао
прилике, упознајући се тако са спољним светом, ширећи своје видике,
образујући се и интелектуално сазревајући. Међутим, начин на који је пу-
товао доста нам говори и о његовом начину рада и писања. Познато је да
песници романтизма све своје наде полажу у машту, у стваралачко надах-
нуће, било њихово, било божанско. У том надахнућу и маштовитим зано-
сима није било места за некакав план, студиозност, пројектовање свих
важнијих праваца којима би се кретала њихова стваралачка енергија. Чак
655
ни писци реализма не стављају најпре на папир своје замисли и конструк-

ције, мада има и таквих, што би већ било у складу са општом поетиком реа-
лизма. Да је Његош по природи био прави романтичар говори нам и њего-
во поистовећивање природе путовања и писања. „Ја сам у писању исти као
у путовању, нигде се не умијем једнога правца држати но све тума-
рам.”(21) Стварајући без плана, по надахнући и тренутној инспирацији,
нарочито када су у питању мања дела, песник је на најбољи начин потвр-
дио да је основна природа његове уметности романтичарска, што не
искључује из његовог дела примесе других песничких школа и стилских
усмерња.
Ивановић с правом указује да су многи аналитичари грешили сврстава-
јући поједина Његошева дела час у једну час у другу или трећу стилску
формацију, а било је доста погрешака и у разврствању његових дела према
посебним врстама, што је вероватно проистицало из недовољне теоријске
предспреме појединих аутора. Доминантне стилске формације или књи-
жевне епохе којима припадју ова дела су, према његовом мишљењу, кла-
сицизам, предромантизам и романтизам, а ми смо мишљења да се, када
је у питању укупно Његошево дело, може говорити и о још неким стилс-
ким парадигмама, као што је рационализам, нарочито реализам, па и мо-
дерна књижевност. Несумњиво је тачно оно што Ивановић тврди у следе-
ћем пасажу, назначујући које су Његошева најизразитије творевине као
посебне врсте и где оне припадају: „Неке од њих припадају класицизму
(пјесма Кнезу Метернику), неке предромантизму (Црногорац к свемогу-
ћем Богу), а неке високом романтизму (поема Мисао), коме, иначе, при-
пада и најуспјелије Његошево дјело – алегоријско-религиозно-романтич-
ни еп Луча микрокозма (Београд, 1845), дјело са којим је пјесник био
најзадовољнији.”21 Потпуно смо сагласни да је Луча прворазредно роман-
тичарско дело, али се вероватно многи неће сложити да она вредносно и
естетски надмашује Горски вијенац, а у те многе убрајамо и себе. Његош
јесте сматрао Лучу својим најбољим и најсавршенијим делом, но, за вели-
ки део књижевне науке и најпознатијих књижевних историчара, Горски
вијенац је најбоље Његошево дело. Да мишљење песника/писца буде не-
потрвђено од стране књижевних тумача и теоретичара, за то има много
примера. Овде само напомињемо да је и Јаков Игњатовић свој опширни ро-
ман Патница одушевљено истицао као најбоље своје дело, а литературо-
логија то није потврдила. Наравно, разлика између Горског вијенца и
Луче у естетском и сваком другом смислу, много је мања неголи, рецимо,
између Вечитог младожење и Патнице, но она је, по нашем мишљењу,
21 Р. Ивановић, Његошева поетика и естетика, „Змај,” Нови Сад, 2002. стр. 324.
656
евидентна и доказана. Горски вијенац је најбоље Његошево књижевно де-

ло. Оно је и романтичарско дело par exellence.
II
Да резимирамо и додамо, да надоградимо. Најпознатији историчари

српске књижевности, Скерлић и Деретић, периодизацијски смештају Ње-
гошево песничко дело испред романтизма, с тим што је код овог првог Ње-
гош постављен негде на средину предромантизма, односно, негде на поло-
вини пута од „рационализма ка романтизму”, док је код овог другог он
заузео место непосредно уз сами романтизам, а тај дуални и прелазни пе-
риод назвао је „класицизам и предромантизам”. Са друге стране, М. Попо-
вић je Његошево дело сместио у рани романтизам или проторомантизам, а
њему, поред овог песника, припада и С. М. Сарајлија. За разлику од оста-
лих романтичара, Поповић те романтичаре (и њихову епоху) назива херој-
ско-патријархалним романтизмом, док би остали (Б. Радичевић, Ђ. Јак-
шић, Ј. Ј. Змај и Л. Костић) били представници лирског романтизма. У
принципу, ова периодизација има својих добрих страна, јер је њоме узета
у обзир већина суштинских особености, али ни она није у потпуности тач-
на, јер су се и тзв. лирски романтичари увелико бавили патриотским и хе-
ројским темама наше историје. Нарочито у својим драмским делима, па и
знатном делу родољубивих песама, Р. Ивановић у овом разврставању по-
јединих дела према књижевним и стилским формацијама заузима нешто
флексибилније и поузданије становиште, налазећи да је Његошево дело у
том погледу веома сложено и да припада различитим периодима. И то у
различитој сразмери. По њему, три су основне епохе/периода којима при-
падају Његошеве умотворине, а то су класицизам, предромантизам и ро-
мантизам. Опрезни и уравнотежени Ивановић не искључује ни припад-
ност другим правцима, рационализму, реализму или неким облицима
модерности, али су они, као дефинисана и заокружена поетика, знатно
мање заступљени, присутни и делотворни у Његошевом делу. После дугог
низа година књижевна историја и сама стиче властиту историју, померају-
ћу се од почетних ставова, који су били начелни и помало неодређени, ка
све прецизнијем позиционирању и разврствању свих важнијих елемената
овог разнородног песничког опуса. Када се упореде и сведу сви резултати
поменутих аутора, из њих несумњиво проистиче закључак да се битно по-
мера тежиште стилске припадности свих Његошевих дела, које се раније
одређивало у неким предромантичарским фазама, а данас се главнина ње-
657
гових дела, и то оних најзначајнијих, одређује као романтичарска, уз не

мале трагове осталих стилских усмерења и припадности.
Не негирајући различитост Његошевих стилских опредељења и узора,
а увиђајући да се његово дело у том погледу мора прецизније одредити и
приближити једном доминантном периоду/епоси, ми долазимо до сазнања
да Његошеви песмотвори највише припадају романтизму, како оном ра-
ном (протореализам), тако и оном зрелијем или високом. У наредним обра-
зложењима и појединачним примерима покушаћемо да докажемо да су
најважнија Његошева дела у највећој мери романтичарска, да припадају
првенствено изразито развијеном романтизму, да се у њима очитује и чи-
тава лепеза осталих романтичарских валера, а да се многа дела, понајпре
она мањег обима ( и то не сва), усаглашавају са основним приципима кла-
сицизма, делимично рационализма, предромантизма и реализма, те да се и
неки од елемента модерности и неспутане авангардности могу пронаћи у
читавом његовом опусу. Покушаћемо сада да у краћим тезама покажемо и
утврдимо сву ширину и разноврсност поетских одлика Његошевих дела
које су несумњиво романтичарске:
1. Најобимнија дела Његошева, Луча микрокозма (1845), Горски ви-
јенац (1847) и Лажни цар Шћепан Мали (1851), објављена су у време
снажног замаха српског романтизма, и то заједно са неки другим делима
српских и јужнословенских романтичара. Година 1847. је крупан датум
за историју целокупне српске књижевности и културе, не само за епоху
романтизма; тада су, поред Његошевог Горског вијенца, штампане и Пе-
сме Б. Радичевића, објављен је превод Новог завјета В. Караџића и Рат
за српски језик и правопис Ђ. Даничића, а да напоменемо да је у то време
и И. Мажуранић издао свој спев Смрт Смаил-аге Ченгића (1846), такође
прворазредно романтичарско дело на нашим балканским просторима. Го-
дина објавивања Горског вијенца је и прекретница–међаш од којег по-
чиње српски романтизам: завршава се сентиментализам и предроманти-
зам, а крупним корацима започиње епоха романтичарске књижевности.
Само исто време у којем су објављена нека дела не значи да су та дела
нужно истога стилског усмерења или сличне поетике, но не можемо тврди-
ти ни супротно. Проучена сродност ових дела потврђује нам да она имају
много заједничких карактеристика и да припадају истој школи писања.
Иако су Луча, Горски вијенац и Шћепан Мали по садржинским, идејним
и стилским концепцијама врло различита дела, несумњиво је да она припа-
дају раздобљу романтизма, али уз неке специфичности и разлике код сва-
ког од њих. Луча је најмаштовитије и најфантастичније Његошево дело,
а машта је, знамо, једно од најбитнијих обележја романтизма. Горски вије-
нац у себи баштини националне и родољубиво-мудросне идеале и садр-
658
жаје, те је такође незамисливо посматрати га изван поетике и програмских

оквира српског романтизма. Лажни цар Шћепан Мали стваран је, у одно-
су на песника, на мотивима из не тако давне прошлости, он је такође израз
вековне тежње за слободом и саосталном државом, па се и ово дело развија
и остварује као вишевековни сан једног народа који тежи својој пуној ре-
ализацији – што значи да га је такође немогуће искључити из програма и
пројекта српске романтике. Истина, Шћепан Мали писан је, за разлику од
других дела, са нешто више плана и материјалне документованости, са ви-
ше историјске тачности, тако да нагиње и реалистичким проседеима, но
његова је романтична подлога несумњива. По годинама рођења Његош је
био деценију-две старији од осталих српских романтичара, и мада је почео
рано да пише, његова најзрелија дела настају баш у време када и други ро-
мантичари објављују своја најпознатија дела. Снажан развитак српског
романтизма незамислив је без најпознатијих спевова П. П. Његоша.
2. Романтичари се највише баве својом националном историјом, било
да се она извлачи из даље прошлости, било да се сагледава из нешто ближе
перспрективе. У Његошевом делу историјска прошлост не представља
нека далека збивања, заоденута маглом непознаница и епском ауром из
народних песама, већ оно исцрпно распреда историјска збивања ранијег
(XVII) века, крећући се потом све ближе и ближе ка свом времену и про-
сторном одређењу. И такозвана истрага потурица, и загонетна мисија
Шћепана Малог јесу крупни догађаји од којих писца не дели ни читав је-
дан век. Када се, пак, у неким мањим песмама и поемама приближава своме
времену и тегобним условима у којима је живео и радио, Његошеве основ-
не одлике постају савременије, реалистичније, опипљивије. Доста реали-
стичких пасажа имамо већ у Горском вијенцу, а нарочито у Лажном цару
Шћепану Малом. Међутим, савремена тематика није добијала само реа-
листички призвук, него је у стилском и језичком смислу наликовала и кла-
сичним обрасцима писања; а ту се највише истичу његове посланице и оде
упућене значајним људима тога времена, у којима су од књижевних пре-
тензија биле важније политичке поруке и дипломатске игре, вођене у циљу
остваривања што бољих интереса за свој народ и државу у повоју.
У духу српског националног романтизма, у складу са европским роман-
тичарским токовима, Његош је описивао важне историјске догађаје и сли-
као велике личности које су покретале историју. Ту се налазе владике и
игумани, војводе и сердари, султани и цареви, кнезови и банови, нацио-
нални јунаци првога реда и велики издајници. Али Његош представља и
обичан народ, мале људе и неуке попове, зле вештице и ситне душе које за
кору хлеба или из страха за себе и своје ближње, знају да изневере велике
борбене идеале; он их слика на разнолике начине, приближујући их реа-
659
листичким портретима и колективним физиономијама каквих је било доста

у тадашњој Црној Гори.22 Његош представља историјске личности које су
постојале, које је познавао или могао познавати, али је неке и измишљао и
вешто уклапао у плејаду херојских ликова које је стварао. Један од из-
мишљених ликова јесте Вук Мандушић, јер се зна да у маленој Црној Гори
таквог презимена није било. Све те ликове и необичне ситуације у којима
се они налазе и делују, вешто је спајао са даљом историсјком прошлошћу,
са Немањићима, царем Душаном и царем Лазаром, са Милошем Обилићем,
који је у Његошевој визији и витешкој етици досегао Ахилове висине и
особине, стварајући од њега највећег српског јунака, већег и од Краље-
вића Марка. Поступајући овако са националним јунацима и презенти-
рајући их на изузетан начин песник у потпуности остварује све задатке
романтичарске поетике, и то не само оне са почетка овог стилског усмере-
ња, него и оне из високог романтизма.
3. За стилску припадност неког писца одређеној епоси можемо судити и

на основу посвета које је он формулисао и упућивао важним личностима.
Посвете много говоре не само о писцу/песнику него и о његовом књижев-
ном делу, о његовим идеалима, узорима и настојањима да достигне оне ве-
личине којима се дивио. Једна чувена мисао то овако формулише: „Дивље-
ње нас изједначује са оним чему се дивимо.” Сва своја значајна и обимнија
дела Његош је посветио некој великој историјској или књижевној лично-
сти. Ипак, његове посвете чешће су намањене песницима, књижевним ве-
ликанима него осталим. Лучу микрокозма Његош је посветио свом учите-
љу и особитом песнику романтизма С. М. Сарајлији. Горски вијенац
посвећен је вођи Првог српског устанка Карађорђу Петровићу, величају-
ћи његове подвиге у борбама за национално ослобођење Србије и Српства
од османских завојевача.
Ал’ хероју топлскоме, Карађорђу бесмртноме,

све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:
диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
22 Још је П. Лавров у својој књизи Петрь Петровичь Њѣгош владика черногорский и
его литературная дятельность, (1887) уочававао велик број реалистичких особина Ње-
гошевог дела. У нашој литератури познат нам је чланак М. Богдановића под насловом Реа-
лизам „ Горског вијенца,” (Стари и нови, сабране критике I, Просвета, Београд, 1961.
стр. 95–111). Аутор ових редова такође је повезивао реализам Горског вијенца са српском
реалистичком поетиком. То је оглед „Горски вијенац” и српски реализам, у књизи: М. Је-
врић, Из српског реализма, Институт за српску културу – Приштина, 2002. стр. 7–19.
660
Збирку епских песама Српско огледало (1845) наменио је „Сјени Але-

ксандра Пушкина”, којега је ценио и као романтичарског песника и као
представника великог руског народа, који је увек кад је било тешко пома-
гао српском народу у Црној Гори и изван ње. Овде ће Његош рећи: „Срет-
њи пјевче великог народа, / твоме праху земном свештеноме / собраће ти
витешки подвизи / пред дивнијем ступају олтаром.” На зиду своје радне
собе у Биљарди Његош је држао Бајронову слику, што значи да се изузет-
но дивио овом великом романтичару и бунтовнику, револуционару који је
подржавао многе националне покрете, па на једном таквом ангажману (у
Грчкој) и погинуо. Лажни цар Шћепан Мали није посвећен никоме, али
се из њега види колики је пијетет народ у Црној Гори гајио и осећао према
Русији када је он једног тобожњег Руса за цара прихватио и прогласио.
Посвете Његошеве недвосмислено потврђују наклоност Његошеву према
представницима и песницима романтизма и вођама национално-ослободи-
лачких покрета. Све Његошеве посвете сведоче да је он најпре био роман-
тик, па тек онда класициста и предроматичар. Посебна Његошева песма
Бранку Радичевићу нема значај посвете у претходним значењима, али је
исцело посвећена овом романтичарском сабрату, са идејом о заједничком
колу и роду: „Ајде, роде, колу амо / да јуначки попјевамо; / глас нек јечи,
нек се чује, / нек цркају љуте гује!”
4. Књижевна наука је утврдила да се књижевност углавном развија у
цик-цак линијама, где се један књижевни период замењује другим, и то се
одвија по принципима супротности. Када се особине једног периода/епохе
истроше и постану овештале, онда се јављају сасвим друкчије књижевне
особености, тако да добијамо историјску развојну линију у којој се први и
трећи сегмент подударају, као што су подударни и други и четврти одељак
дате литературе. Ово правило се појављује и код великих одсека књижев-
ности, као што је релација средњовековна књижевност – нова књижев-
ност, али и кроз оквире нове књижевности, где се разликују или попримају
велике сличности њени посебни периоди и стилови. Већ код самог Његоша
видимо да се романтизам ослања на класицизам иако између њих стоје сен-
тиментализам и предромантизам. Просветитељство или рационализам не
иду заједно са романтизмом, већ служе као основа за развитак реализма;
исто тако се ни модерна књижевност не наслања на реалистичку традици-
ју, већ има своје корене у романтизму.
Да је Његош претпостављао машту на рачун рација, да му је био ближи
мистични Исток од здраворазумског Запада, видљиво је у многим сегмен-
тима његовог дела. Али, то се види и из односа Његошевог према Доситеју
Обрадовићу. Његошу није био близак Доситејев рационализам, он се, за-
чудо, противио и штампању Изабраних дела Доситејевих, иако се у тим
661
делима проповеда потреба за науком, просветом, знањем и умењем, реа-

листичким сазнавањем ствари и усавршавањем живота личности на њеном
путу ка просвећеној будућности. Нису све ове и друге вредности које са-
држи Доситејево прозно дело биле противне Његошевом схватању живо-
та, али његови погледи на литературу били су скоро дијаметрално супрот-
ни Доситејевим. Његош је у својим делима спајао мистику и херојство,
народну традицију са класичним митовима и етичким узорима; његова пе-
сничка фантазија достиже књижевне врхунце, а лиризам појединих песа-
ма и лирских пасажа у великим делима поприма изнијансиране и суптилне
облике. Свега тога нема у Доситејевим делима. Или скоро да нема. Доситеј
је човек Запада, Његошу је ближи Исток и класична антика. Због тога он
није трпео суви рационализам и поучну литературу просвећености, јер
био је саткан сав од поетских немира, разигране и надахњујуће уобрази-
ље, био је осетљива поетска душа која је приморана да се целога живота
бори са суровом стварношћу, о коју су се често ломили његови идеали и
снови. Можда је ова опречност двеју поетичких константи набоља потврда
Његошеве изразите припадности романтизму и националном идеализму.
Но овде не треба заборавити да Његошу као верском поглавару нису го-
диле ни антирелигиозне тираде Доситеја Обрадовића.
5. Поред борбе за националне идеале и стварање нове српске државе
наши романтичари стремили су и ширим идеалима, вишим циљевима изван
националног корпуса. Након ослобођења од туђинске власти, имала је
уследити борба за уједињење балканских Словена у једну државу. Та
шира заједница од националне замишљана је као федерација или конфеде-
рација, као заједница равноправних народа у којој би Срби као највећи
народ имали посебну улогу. Идеја југословенства заживела је најпре код
романтичарских песника, код врхунских интелектуалаца и политичара ка-
кви су били Ј. Цвијић, П. Поповић, Ј. Скерлић, А. Белић и многи други,
па није нимало чудно што је име Југославија први поменуо баш Његош,
штампајући средином XIX века свога Лажног цара Шћепана Малог. Иде-
ја стварања заједничке државе словенских народа на Балкану била је ве-
ома племенита, и она је касније на известан период и остварена, највише
захваљујући победама српске војске у балканским и Првом светском рату.
Југославија је била држава која је створена на развалинама феудалних
монархија и тамница народа, Турске и Аустро-Угарске. Пројекат ствара-
ња ове државе базиран је на идеји слободе за све балканске народе, а исто-
времено она је била и гарант да се пропала царства никада више не повам-
пире и не прошире на наше заједничке просторе. Данас, након распада ове
државе, која је разорена и споља и изнутра, ниједна осамостаљена држава
не може тврдити да би била створена да није било Југославије. Распадом
662
Југославије највише штете нането је српском народу, који је и створио ту

државу, па се на крају испоставило да је то био узалудан, романтички про-
јекат. Тако су се урушили и идеали П. П . Његоша, али и многих других
који су се свесрдно залагали за њихово остварење.
6. Следећи и знатни круг политичких и свеопштих идеала и снова било

је стварање свесловенског јединства, уједињење братских словенских на-
рода у једну државу или бар у савез независних држава, који ће имати је-
динствену културу, један језик и сагласне опште интересе који их не би
кочили у даљем националном развитку. О реализацији словенских идеја и
програма снажно су снатрили сви прави романтичари словенских народа,
ту идеју заговарао је и Његош у својим делима и акцијама; она му је била
блиска не само у контактима са знаменитим представницима других сло-
венских народа, него је њу практично покушавао реализовати на микро
плану, у Црној Гори, покрећући ослободилачку борбу не само на њеном
простору, него и помажући морално и материјално сличне покрете и акци-
је у своме суседству. О Русима је писао оде и хвалоспеве, сарађивао са Хр-
ватима и илирским покретом, посветио посебну оду Словаку Људевиту
Штуру, јер се залагао за словачки национални језик, словачку књижев-
ност и свесловенско јединство (посебно је важна његова књига Словенство
и свет будућности).
7. Да бисмо утврдили којем књижевном периоду у највећој мери припа-

да Његошево дело, можемо се послужити и компаративном методом, од-
носно, на основу већ урађених, досадашњих компаративних изучавања
може се утврдити који стилски период/епоха обухвата не само најважнија
Његошева дела него и она спореднија. На јужнословенским просторима
Његош је поређен најчешће са романтичарима осталих народа, и то не са
свима већ са оним најзначајнијим. Из хрватске књижевности спев И. Ма-
журанића Смрт Смаил-аге Ченгића најчешће је довођен у везу са Гор-
ским вијенцем. То су чинили многи аутори, спорадично наводећи слично-
сти и разилике између та два дела, или су овим успредбама посвећивани
посебни радови, као што је то чинио и аутор ових редова. 1) Потом је, ре-
цимо, Р. Ивановић компаративно истраживао везе и односе најзначајни-
јих југословенских романтичара, Његоша, Мажуранића, Прличева и Пре-
шерна, и у књизи Његошев поетски говор утврђивао и разрађивао у раду
Глобалне идеје романтизма у дјелима Прешерна, Петра II Петровића
Његоша, Ивана Мажуранића и Григора С. Прличева;23 напомињући да,
поред тежње ка савршенству свих ових аутора, а на том путу усавршава-
ња они су далеко одмакли, сви су се они такође огледали у многим стил-
ским обрасцима, почев од… те да је њихова естетска разнообразност
663
„резултат процеса интерференције различитих стилских формација и ком-

плекса (класицизма, сентиментализма, предромантизма и романтизма)”.24
Наравно, овде нису побројане све могуће стилско-језичке одлике Његоше-
вог дела, али јесу оне најбитније. У поменутим компаративним истражи-
вањима утврђене су и многе друге особености и заједничке одлике ових ро-
мантичара, а да би се оне детаљније навеле можда је потребно њима
посветити целу једну студију, што нам за сада није намера.
У европским оквирима Његош је такође довођен у везу и поређен са
најзнаменитијим романтичарима, Гетеом, Пушкином, Ламартином…
J. Миловић за утицај Гетеа каже: „Гете је Његоша само надахнуо, а Ње-
гош је после тога свирао на својим сопственим струнама.”25 Његош није
Пушкину само посветио посебну збирку епских песама, него и посебну
уметничку песму (Сјени Александра Пушкина), те између њих постоји и
дубља поетичка сродност. Колико је Пушкин био важан за духовни живот
Његошев надахнуто је рекла М. Стојнић: „Његош је у ствари устврдио да
Бог говори кроз Пушкина, а не кроз Николаја и његове великодостојни-
ке.”26 Ламартин је у многим сегментима свога дела такође био узор Њего-
шу. Постоји и посебна студија Ђ. Живановића (Његош и Мицкијевич),27
која аргументовано доводи у везу ова два велика песника националних ро-
мантизама. Крунослав Спасић објавио је обимну мнографију Његош и
Французи28, у којој је ваљано доказивао да је у свом времену био значај-
нији романтичар од многих француских романтичара. Његош је често ре-
цитовао стихове В. Игоа и с њиме делио истоветне погледе на Аустро-
-Угарску царевину као тамницу словенских народа а, насупрот томе, увек
уздизао Русију. Поређен је Његош и са Челинијем, Шекспиром, Русоом и
Тином Ујевићем.29 Некако се природно наметало поређење Вука и Њего-
ша, а како су они били савременици и духовни сарадници на великом послу
23 Поменута студија објављена је најпре у: Р. Ивановић, Његошев поетски говор, Днев-
ник, Нови Сад, 1991. стр. 213–240. Такође, аутор ових редова објавио је обимнији ог-
лед-студију под насловом Прличев уз Његоша и Мажуранића у књизи: М Јеврић, Сту-
дије из македонске књижевности, Јединство, Приштина, 1987. стр. 5–31.
24 Р. Ивановић, Исто, стр. 217.
25 Ј. Миловић, Велики утицај Гетеа на Његоша, Графика, Београд, 1934. стр. 9.
26 Према: Д. Л. Милашиновић, Његош и Словени, Змај, Нови Сад, 2000. стр. 86.
27 Ђ. Живановић, Његош и Мицкијевич, зборник Његошево песничко дело, МСЦ,
Београд-Н. Сад, 1988.

28 К. Ј. Спасић, Његош и Французи, „Кристал,” Зајечар, 1988. (Ова књига је најпре
објављена на француском језику.).

29 Разнородна поређења изведена су од стране: Б. Вуковић, Куга (љубавна) у књижев-
ним делима Челинија, Шекспира, Русоа, Тина и Његоша, Универзитетска ријеч, Ник-
шић, 1987.
664
националне обнове Српства и српске државности, али не баш много поду-

дарни, један ред истраживача бавио се и њиховим поређењем. Његош је
поређен и са Светозарм Марковићем.30 Будући да је реалистичка поетика
издашно заступљена у Горском вијенцу и Лажном цару Шћепану Малом,
Марковић је од романтичара највише уздизао управо Његоша. Упоредна
књижевност у његошологији пореди овог песника и са Хомером, Милто-
ном, и другим умовима Старог и Новог света, али је поређења у литерату-
ри ипак највише било са песницима романтизма.
8. Његошеви претходници и учитељи, његови духовни узори и морални

ауторитети, а било их је више, извршили су велики утицај на формирање
Његоша као песника и мислиоца, на Његоша као човека и државника, на
Његоша – владику и филозофа. Судећи према утицајима који су они извр-
шили може се тврдити да је међу њима било неколико важних ауторитета
који су диктирали и стварали касније духовно биће песника, које је било
разнородно, богато обрађено и активистички усмерено. Његов активизам
био је двострук и вишеструк – усмерен ка стварању слободне и независне
Црне Горе, која би се ујединила у сложену српску државу, а потом и феде-
ративну заједницу јужнословенских народа, с једне, и на писању књижев-
них/песничких дела, која би имала велику уметничку вредност, с друге
стране. У досадашњој његошологији утврђени су пресудни утицаји кла-
сичне књижевности (Хомер), Библије, епске народне књижевности, Мил-
тона и других великана и великих дела светске књижевности, а од српских
романтичара/претходника доминантан је био утицај С. М. Сарајлије, који
је младом Његошу усадио сву љубав према поезији, поштовању традиције
и херојске прошлости, склоност ка истраживању и путовању, занимање за
светске проблеме и космичне даљине. Иако друкчији од зрелог Његоша,
Сарајлија је поседовао све ове особености, али на радикално различит, осо-
бен и себи својствен начин. У раној младости Његош је био веома везан за
овог свог најпознатијег учитеља и вештог стихотворца, па се рана фаза
његовог стваралаштва (1828–37) доминантно развијала у знаку подража-
вања и креативног комбиновања онога што је Сарајлија писао, тумачио и
препоручивао младом ученику. Његошево касније зрело стваралаштво
није могло израсти до тако завидне уметничке висине и компактности без
тих основа које је Сарајлија уградио у младу душу и личност новог човека.
Убрзани развој Његошеве личности надмашио је почетне узоре и утицаје,
али је остало у њему нешто што постоји као фундамент, као трајна одлика
и особина и његове личности и његовог дела – а то је извесна романтичар-
ска црта и једног и другог; па није ли бар добрим делом у праву М. Поповић
30 И. Кецмановић, Вук–Његош–Светозар, Свјетлост, Сарајево, 1949.
665
када је ово дело назвао херојско-патријархалним романтизмом. Његошев

романтизам није имао само такве црте, он је имао и врхунску лиричност, он
је имао и филозофску дубину и промишљеност. Сарајлија Његошу није
био само учитељ и путовођа у младим данима, он је његов велики претход-
ник и духовни сабрат, он је једини романтичар на којег наликује Његош;
Сарајлија и Његош, упркос свим разликама и несводивостима, нису само
личности него и ликови нашег романтизма, они су један нераздвојиви ко-
лективни (двојни) лик српске романтичарске књижевности.
9. О величини и специфичности једног писца може се судити и на основу

његових следбеника, подражавалаца и настављача духа његових дела или
конкретних литерарних штива. Милосав Бабовић је у најважније Њего-
шеве следбенике убројио Марка Миљанова Поповића, Михајила Лалића,
Радована Зоговића, Чеда Вуковића и Петра Ђурановића.31 Међу његове
следбенике овај слависта није убројао С. М. Љубишу, за којег је литерар-
на историја доказала да је био „Његош у прози.” За М. Миљанова и М. Ла-
лића може се донекле тврдити да имају понешто његошевског у себи, да
њихово дело карактрише једна епска и морална вертикала која има доста
додирних тачака са Његошевом поетиком, али и много више разлика. На-
рочито када је у питању М. Лалић. Многи писци и научници су, на извес-
тан начин, следбеници или бар поштоваоци Његошевог дела, али Његоша
је тешко копирати, њега је немогуће подражавати, он је многима узор, али
недостижан. Од савремених песника понешто више његошевског у себи
има Матија Бећковић, али ни он сам се не би усудио да се пореди са Њего-
шем, па то не чинимо ни ми. Његош је исувише оригинална и самосвојна
креативна личност да би имао аутентичне следбенике. „Сустопичари” и
подражаваоци могу покушавати ићи трагом неког великана, но они ника-
да не могу досегнути његове уметничке висине. Његош није имао правих
следбеника ни у романтизму, а још мање у осталим књижевним епохама.
Генија није могуће опонашати ни верно следити, он је увек био и остао
оригиналан и непоновљив.
10. Следећи идеје свесловенског јединства, солидарности и узајамно-

сти, Његош се најпре залагао за ослобођење словенских народа од туђин-
ских царстава, а на томе послу највише радио на олобођењу Црне Горе од
турског царства, помажући и сарађујући са осталим српским покрајинама,
као и са другим народима на јужнословенским просторима. Његош је то
чинио на духовном плану, комуницирајући са најзначајнијим људима сво-
га времена, са напознатијим државницима, политичарима, песницима и
31 М. Бабовић, Његош и следбеници, Унирекс, Никшић, 1993.
666
интелектуалцима, а није се либио да покрене и оружане акције, па и ли-

квидације свих оних који су се противили стварању слободне и самосталне
државе, која би се потом ујединила са осталим слободним српским и сло-
венским светом. О томе најбоље сведоче његове посвете и бројна писма
(преко 1700) из којих се најбоље види обим и карактер његових хтења,
идеала и практичних корака које је предузимао, желећи да оствари свој
слободарски, црногорски, сверпски и општесловенски национални про-
грам и сан.
Како је Његош делао, тако је и писао, у његовим књижевним остваре-
њима има веома много русизама и славенизама, па иако је основица њего-
вог језика народна, ширини његовог ума и стваралачког замаха као да су
биле недовољне изражајне могућности народних говора и он је тражио
њихово проширење, налазећи за то упориште у нешто већем ослонцу на
претходну књижевну традицију, али и на онај лексички фонда који се на-
лазио у додиру са осталим словенским језицима, првенствено руским и све-
словенским. Када се Његош пожалио како у нашем народном језику нема
довољно речи за изражавање апстрактних појмова („етар”, „идејал,” „пое-
зија”), Вук му је одговорио да за по једну ствар, као што је колски точак,
у српском језику постоји више речи, па да ће и за ове апстрактне појмове
изнаћи сасвим одговарајуће облике речи. Вукови погледи у језику били су
шири и чвршћи од Његошевих, иако су се они у основним цртама залагали
за исте ствари и принципе, а народни језик Његошевих дела био је допу-
њен, надограђен бројним славенизмима, који понекад оптерећују његове
текстове и затамњују нека значења и њихову јасноћу, али врло често де-
лују и сасвим отмено, узвишено и високо интелектуално. Примера за ове
две супротне позиције нашло би се много и о томе би била потребна посеб-
на студија. У сваком случају, Његошево залагање за словенске идеје и
употереба бројних словенизама биле су на фону општих романтичарских
идеала и програма, оне су потврђивале основну романтичарску опредеље-
ност његове поетике, иако нису искључивале ни многе друге стилске обра-
сце и парадигме.
11. Од осамдесетак краћих или дужих песама које се налазе у Његоше-
вом песничком делу, могуће је издвојити десетак правих поема, дужих
лирско-епских врста, које имају своју нарацију и наглашену фабулатив-
ност.32 Р. Ивановић је издвојио у посебну књигу осам поема – Црногорац
к свемогућем богу, Ода на дан рођења сверусијског и императора Нико-
лаја Првога, Црногорац заробљен од виле, Кнезу Метерниху, Плач или
32 Р. Ивановић је из укупног Његошевог дела у посебну књигу издвијио осам поема:
Његошеве поеме, Народна библиотека „Данило Киш,” Врбас, 2013.
667
жалосни помен на мојега десетољетног синовца, павла Петровића Њего-

ша, пажа его величества императора Николаја I-го, Мисао, Посвећено
Г. С. Милутиновићу, Повратак Помпеја– а можда се могла од постоје-
ћих песама наћи и још по која поема, као што је – Тројица вас насамо, је-
дан другога не гледа… За поеме као посебну књижевну врсту зна се да су
највише настајале у доба романтизма, па отуда не чуди њихов већи број у
Његошевом песничком опусу. Такође је познато да се настанак поеме у
енглеској књижевности везује за Бајрона, изразитог представника роман-
тизма, којег је Његош високо ценио. У многим поемама истиче се још и
њихова мисаона компонента, а то је управо битна одлика ових творевина
нашег песника. У њима се налазе зачеци, нуклеуси појединих идеја, тема
и мотива присутних у Његошевим опширним делима, као што су Луча,
Горски вијенац и Лажни цар Шћепан Мали. Ова повезаност обимнијих
дела са онима која се налазе на прелазу између „малих” песама и великих
дела чини поеме изузетно занимљивим, јер се без њих не може показати
развитак одређених идеја и представити жанрирање поетских идеја и књи-
жевних текстова. Та повезаност и поетичка сродност чине Његошево дело
складном целином, те се на њој најбоље огледа јединственост целокупног
опуса, као и осликава убрзан развитак који, уз све трансформације, пока-
зује изразиту и заједничку романтичарску обојеност. Ако се за Његошева
велика дела тврди да су претежно романтичарска, њихова сродност и не-
раскидива повезаност са поемама, нарочито у мисаоном погледу, јесте из-
разита и неспорна, а претежна припадност романтизму овим добија још
ширу основицу.
12. У вези са разликама између романтизма и реализма зна се да међу
њима постоји значајна различитост и супротност. Романтизам је исписи-
ван бројним песничким облицима, реализам је познат као прозна твореви-
на. Наравно, од стилских епоха у историјском развитку књижевности није
само романтизам неговао поезију, али је овде од свих познатих формација
и праваца поезија, лиричност и емотивност достизала највећи степен ра-
звитка и сву рафинираност и разноврсност нијансирања. Циклично сме-
њивање једних и других облика и садржаја можда се нигде боље не по-
казује него у сучељавању романтичарске и реалистичке поетике. Како је
књижевно дело П. П. Његоша у највећем обиму исказивано песничком
формом, већ на основу ове закономерне константе јасно је да је оно
првенствено романтичарска творевина, да се романтизам јавља као његова
стилска доминанта. У песмама, поемама и већим драмским спевовима не
налазе се само песнички облици, него у њима има и прозних елемената,
образаца и реалистичке нарације. Њих има поприлично већ у Горском ви-
јенцу, а нарочито у Шћепану Малом. Овде ћемо набројати и чисто прозна
668
његова дела, као што су Биљежница и Тестамент или Житије Мрђена

Несретњиковића и Сан на Божић. Временски гледано, Његошеве ране
песме и поеме припадају проторомантизму, најпознатија песничка оства-
рења улазе у токове развијеног романтизма, а његова дела настала на кра-
ју живота зраче чистијом реалистичком поетиком. Тако се, не узимајући у
обзир остала стилска усмерења, Код Његоша све одвија у знаку романти-
зма или њему суседних и сродних стилских оријентација.
Овде смо наводили и кратко објашњавали најзначајније романтичарске
црте у Његошевом песничком делу, али смо сигурни да их има још. Међу-
тим, и овако наведене и описане, одлике његове романтичарске поетике
већ довољно посведочују да Његошева дела, не само она велика, него и
многа друга, по стилским карактеристикама припадају српској романти-
чарској поезији, да поседују не само проторомантичарске него и одлике
чистог или високог романтизма. Наравно, за све његове стилске оријента-
ције могуће је навести неке низове других особина, али оне ни издалека не
би биле овако бројне и убедљиве. Његошев класицизам, просветитљество,
традиционални и фолклорни обзори, његове предромантичарске црте, па
затим реалистичке и понека модернистичка димензија садржана у његовом
делу, само су спореднија ( иако не безначајна) обележја ове поезије.
669
Бабовић, М. (1993). Његош и следбеници, Никшић: Унирекс.
Богдановић, М. (1961). „Реализам Горског вијенца”, У: Стари и нови, сабране
критике I (стр. 95–111). Београд: Просвета.
Вуковић, Б. (1987). Куга (љубавна) у књижевним делима Челинија, Шекспира,
Русоа, Тина и Његоша. Никшић: Универзитетска ријеч.
Деретић, Ј. (2007). Историја српске књижевности. Београд: Sezam book.
Живановић, Ђ. (1988). „Његош и Мицкијевич”, У: Зборник Његошево песничко
дело, Београд-Н. Сад: МСЦ.
Ивановић, Р. (2002). Његошева поетика и естетика. Нови сад: Змај.
Ивановић, Р. (1991). Његошев поетски говор. Нови Сад: Дневник.
Ивановић, Р. (2013). Његошеве поеме. Врбас: Народна библиотека „Данило
Киш”.
Јеврић, М. (2002). „Горски вијенац и српски реализам”, У: Из српског реализма
(стр.7–19). Лепосавић: Институт за српску културу–Приштина.
Јеврић, М. (1987). „Прличев уз Његоша и Мажуранића”, У: Студије из македон-
ске књижевности, Приштина: Јединство.
Крестић, В. (2013). Срби у Угарској (1790–1918). Нови Сад: Матица српска.
Кецмановић, И. (1949). Вук–Његош–Светозар, Сарајево: Свјетлост.
Ломпар, М. (1998). Његош и модерна. Београд: Филип Вишњић.
Миловић, Ј. (1934). Велики утицај Гетеа на Његоша, Београд: Графика.
Милашиновић, Д.Л. (2000). Његош и Словени. Нови Сад: Змај.
Поповић, М. (1996). Боник цетињски. Подгорица: Октоих.
Скерлић, Ј. (1953). Историја нове српске књижевности. Београд: Рад.
Стијовић, С. (1992). Славенизми у Његошевим песничким делима. Сремски Кар-
ловци–Нови Сад: Издавачка књижница Зорана Стојановића.
Спасић, К.Ј. (1988). Његош и Французи, Зајечар: Кристал.
670
MILORAD T. JEVRIĆ
NJEGOŠ’S WORKS IN THE PERIODIZATIONS

OF LITERATURE
Literary theorists and historians differed in determening the place of Nje-

goš’s works when classifying literature according to periods. According to J.
Skerlić, his works shift from “rationalism to romanticism”, J. Deretić consid-
ers that “classicism and pre-romanticism” best encompass his works,
whereas M. Popović classifies his style as “heroic romanticism” as opposed to
lyric romanticism, which is mainly attributed to Serbian romanticists in
Vojvodina. R. Ivanović finds that Njegoš’s poems belong to “classicism” and
”pre-romanticism” and “high romanticism”. Closest to the true nature of
Njegoš’s artistic creations, in our opinion, was the reasoning of R. Ivanović,
because in his studies and books he had determined and delineated the plural-
ity of Njegoš’s artistic creations to a greater extent. Even though in these
books and books of other authors the presence of other artistic styles and
directions is also indicated, we affirm that apart from the clear periodization
and stylistic diversity Njegoš’s artistic plurality is much wider, that in his
works there is also a presence of a rich folk tradition and its epic poetry. Bib-
lical (perhaps mainly Old Testament) teachings are reflected there, they
contain many elements of enlightenment, and this poet was also open to poet-
ics of realism. His works also document and hint at the elements of modern
literature (especially in form of a presence of some recent theories and aca-
demic findings that can also be interpreted through the heritage of realism,
but also otherworldly experiences and dreamlike projections). It is indeed, a
true, vast pluralism, and as for the classification of Njegoš’s most important
works into certain periods, we concur with the inference of R. Ivanović –
they belong to high or developed romanticism.
KEY WORDS: history, theory, stylistic periods, Classicism, folk literature,
Pre-Romanticism, Romanticism, Realism, elements of modernism.
671
82.0
821.163.41.09:811.163.41'38
МИЛОШ М. КОВАЧЕВИЋ1
Универзитет у Крагујевцу
Филолошко-уметнички факултет
Београд, Крагујевац, Србија
ФИГУРАТИВНО-КОХЕЗИОНИ
ПАРАЛЕЛИЗМИ У ЊЕГОШЕВОЈ
ПЈЕСМИ МИСАО
САЖЕТАК . У раду се са лингвостилистичког становишта анализира Његошева

пјесма Мисао. Пјесма се посматра као текстостилема, при чему се тежиште
ставља на фигуре понављања као основу стилематичности пјесме. Циљ рада је
двострук: а) да се покаже који типови фигуративних и нефигуративних понавља-
ња у овој Његошевој пјесми имају кохезиону и кохеренцијску текстовну функци-
ју, и б) да се покаже каква је структурна, семантичка и поетска улога паралели-
зама у наведеној Његошевој пјесми. Понављања у анализи ове пјесме узимају се,
дакле, и као основ њене стилематичности (структурног ткања) и као основ њене
стилогености (поетске вриједности).
КЉУЧНЕ РЕЧИ : П. П. Његош, паралелизам, еквивалентност, лингвостилистика,

фигуративност, контраст(ност), антитеза.
1 mkovacevic31@gmail.com
673
КЊИЖЕВНА КРИТИКА
О ПЈЕСМИ МИСАО
Кад се Његошева поезија разматра мимо његових трију спјевова – Гор-

ског вијенца, Лажног цара Шћепана Малог и Луче микрокозма – пјесма
Мисао сматра се његовим најбољим поетским остварењем, његовом најбо-
љом пјесмом. Ту су изучаваоци Његошевог дјела готово јединствени у
мишљењу. Овде ћемо се, између његошолога, задржати на мишљењима
оних који су највише пажње посветили пјесми Мисао, а међу њима најзна-
чајнији су свакако Јован Деретић, Исидора Секулић и Мило Ломпар.
Јован Деретић је писао да се у Његошевим најважнијим мисаоним пе-
смама
„у средишту пажње налазе космолошки аспекти човекова посто-
јања. Они се јављају у свим периодима Његошевог стварања и
чине један од два главна тока његове поезије. Прва од њих је пе-
сма Црногорац к свемогућем Богу која се појавила на почетку
збирке Пустињак цетињски. С њом су непосредно повезане
касније песме Вјeрни син ноћи пјева похвалу мислима и Мисао.
Те три песме чине језгро Његошеве космичке лирике, у њима су
садржане основне мисаоне и поетичке претпоставке првог од
три његова велика дела, религиозно-философског спева Луче
микрокозма. Основна тема свих тих дела јесте космичка судби-
на човека и однос човека и Бога. […] У том кругу најважнија је
Мисао. Писана у дванаестерцима, чврсте архитектонике, усред-
сређене мисли, збијеног израза, али без тежње ка афористичком
сажимању карактеристичне за десетерачке песме, она је један од
најдубљих израза Његошевог контемплативног лиризма, њего-
ва најбоља философска песма и заједно с песмом Ноћ скупља ви-
јека његова најбоља песма уопште. Њена бит је у упитаности.
Настала годину дана пре Луче, Мисао се од ње разликује по
томе што је сва у питањима и што њена питања остају без одго-
вора. Немост ствари, свеопште космичко ћутање, открива се као
једина извесност пред песниковим упитним погледом” (Деретић,
2013, стр. 372).
Мисао о јединству човјека и Бога темељ је читаве Његошеве космичке
поезије. Мисао је
„у песми Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима, ’лака, хитра
посредница / међу људством и међу божеством’ или, у главној
674
Милош М. Ковачевић – Фигуративно-кохезиони паралелизми…
песми овог круга, Мисао, ’пламен божествени у ништавом хра-

му’. Другим речима, људска мисао као ’искра’ божанског ума је-
сте основни појам Његошеве космичке поезије. Њена динамика
произлази из идеје о повратку. Човек код Његоша није обично
земаљско биће, створено од земље, као што учи Библија, већ је
он више биће небеског, божанског порекла, којем је земља само
привремено боравиште, а његов прави завичај је небо, одакле је
потекао и камо треба да се врати. Његошева космичка поезија
говори о човековој тежњи ка повратку на изворе свог бића, на
почетке свог постојања, повратку чија је сврха на почетку
првенствено сазнајна, јер треба да донесе одговор на питање
шта је човек и какав је његов смисао у космичком поретку. Идеја
о повратку конкретизована је у визији космичког путовања, ’ле-
та’ песниковог. […] У песми Мисао песник вођен својом неспо-
којном мишљу лети ’по плавој пустињи’, уздиже се до престола
’оца вечитости’, тј. ’у прелесна поља / ђе је смртног биће про-
истекло’, спушта се ’у бездне тартара’, лута ’по земноме шару’,
увек с истим циљем, да проникне у тајну бића и схвати човека у
божанском поретку ствари” (Деретић, 2013, стр. 373).
Исидора Секулић сматрала је пак да је
„песма Мисао изашла из песничкога размишљања о томе: шта
човеку даје највишу вредност, и шта човека највише мучи, и
гони га, једно и друго, да позна тајне свога бића и тајне света.
Јер, у тајнама су закони који невидљиво дејствују; у тајнама су
везе свега онога што држи и покреће мали свет човеков и велики
свет васионе. На прво место, ту, долази онај тајанствени еле-
мент који је у основи свакога плана и сваке функције, то јест,
мисао” (Секулић, 2013, стр. 53).
Мило Ломпар ће врло исцрпну, сјајну анализу пјесме Mисао прије свега
правити у поређењу са Стеријином пјесмом Човјек.
„Већ у начину на који се песничка свест приближава мисли
показује се – вели Ломпар – битна разлика у односу на Стерији-
ну поезију. Јер, насупрот контрастној структури која у Човеку
одређује однос између позитивне и негативне периоде, у песми
Мисао се образује антиномична структура. Шта то значи?
Како контраст подразумева равнотежу у песничком кретању и
подударање супротности унутар моралистичког и песимистич-
ког погледа на човекову ситуацију, Стеријин песнички постулат
675
и-и бива код Његоша замењен антиномичним постулатом

или-или: cАли си ти т’јелу вјечно мученије / али т’јело теби вре-
мена тавница?’ Уместо контраста који доноси моралистичко
растварање разнородних својстава појављује се антиномија
која подразумева њихову трагичку нерастворљивост. Ова ре-
торска формула у дубинском је складу са различитим положајем
мисли у Стеријином и Његошевом песничком искуству. Шта је
за Стерију мисао? Она је јемац човекове посебности: ’Мислима
гордо диже с’ над животиње родом безбројним’. Ако се човек
разликује од животиња по томе што мисли, по томе што му по-
стојање разума као таквог обезбеђује неупоредивост, онда је он
код Стерије уклопљен у ону традицију која га схвата као animal
rationale: ’Разум, небесни дар, преимућство највеће људи’. Фор-
мула којом би се то могло изразити гласи: мислим, дакле, разли-
кујем. Код Његоша, међутим, мисао не доводи само до сећања на
човекову бесмртност него и открива човекову антиномичност:
’Ако ми нијеси бесмртности свједок, / а ти бич си мени и тирја-
нин љути’” (Ломпар, 2010, стр. 51–52).
Његошева
„мисао поприма својства онтолошког парадокса. Јер, она афир-
мише (мисао, бесмртност) оно што истовремено и негира (чове-
кова мисао, смрт). Будући да се у привидној једнозначности
мисли крије парадокс, шта би могао бити његов онтолошки коре-
лат? Он проистиче из антиномичне структуре мисли: као сећање
на бесмртност, као полет који надилази границе ума, мисао је у
вези са оним што се зове Бог. Али, као мисао о смрти, као ори-
јентација у свету и расветљење егзистенције, као ум који припа-
да неком animal rationale, мисао има онтолошки корелат у ономе
што се зове понор. Јер, шта остаје у човеку ако његова мисао
није сведок бесмртности? Тада се у човеку – који је и у том часу
одјек бивствовања – огледа понор. Мисао се тада појављује из
понора: она тада није сигурност него несигурност, јер захвата
осећајност и активност, па се очитује у колебањима, бојазнима,
растрзаностима, противречностима. Овом парадоксу који пре-
бива у срцу мисли подређена је структура Његошеве песме.
Јер, парадокс мисли свакако одређује човеков положај у ко-
смосу. То на посредан и сугестиван начин показује синонимска
употреба речи човек и смртник у Његошевој песми. Језички и
значењски потпуно равноправна са речју човек (12, 18, 24), реч
676
смртник (7, 15, 28, 61, 86, 123), која обележава човека као се-
ћање на смрт и као биће за смрт, истовремено је и знатно учеста-
лија у песми Мисао. То постаје још уочљивије ако овој основној
употреби придодамо придевску употребу речи смртни: ’смртни-
јем очима’, ’руком смртном’, ’предјеле смртне’. Околност да се
реч смрт понавља у сваком виду употребе речи бесмртност, ре-
чи која управо као негација представља непрестано подсећање
на смрт, што је вид алузивног семантичког притиска, открива да
је учестала употреба речи смрт корелативна са значењима ми-
сли у Његошевој песми. У стиху ’из бесмртног стана у предјеле
смртне’ суочавамо се са фреквенцијском привилегованошћу
речи смрт: свест о смрти – и у корену позива на бесмртност –
указује на интензитет мисли о смрти унутар човекове свести о
мисли. Јер, свест о смрти је језички знак егзистенцијалног и
граничног немира који прати човекову мисао о мисли која одре-
ђује човека. Свест о смрти била би знак човекове мисли: знак са-
мог песничког ја. Та свест је непрестани и прирођени пратилац
оне друге мисли: мисли која одређује човеков положај у космо-
су” (Ломпар, 2010, стр. 54).
Издвајајући антиномичност и парадокс као структурна начела Њего-
шеве пјесме Мисао, Мило Ломпар је заправо имплицитно подсјетио да је
Његош – тим особинама – дубоко романтичарски пјесник. Наиме, још је
Милосав Бабовић, пишући о Његошевој Лучи, указао да су
„у парадигми песничких фигура теоретичари и песници роман-
тизма посебно ценили три: антитезу (и њене варијанте), хипер-
болу и иронију. Овакав однос условило је њихово филозофско –
естетичко становиште – противречност идеала и стварности”
(Бабовић, 2013, стр. 114).
АНТИТЕЗА И ПРИНЦИП
ЕКВИВАЛЕНТНОСТИ
Његошевој готово читавој поезији тако је својствена антитеза. A струк-

турно-језичка потка антитезе јесте паралелизам. Она се без сумње може
подвести под фигуре паралелизма. И то не само као фигура него као
структурни принцип, структурно начело немалог броја стилских фигура.
Од појма паралелизма немогуће је одвојити појам еквивалентности. Та два
појма готово да експланаторски један другог освјетљавају. А сам помен
677
еквивалентности у вези с поезијом одмах призива Јакобсонову поетску

функцију језика. Јер, „поетска функција пројектује принцип еквивалент-
ности из осе селекције у осу комбинације” (Јакобсон, 1966, стр. 296).
Тако схваћена, поетска функција „еквивалентност уздиже до конститу-
тивног начела секвенце. У поезији се један слог изједначује са било којим
другим слогом исте секвенце; узима се да је нагласак речи једнак нагласку
речи, као што се ненаглашеност једначи са ненаглашеношћу; прозодијска
дужина одговара дужини, а краткоћа краткоћи; граница речи једнака је
граници речи, одсуство границе другом таквом одсуству; синтаксичка па-
уза једнака је синтаксичкој паузи, а одсуство паузе – одсуству паузе. Сло-
гови се претварају у јединице мере, као и море или нагласци” (Јакобсон,
1966, стр. 296). А кад је Јакобсон у питању, без сумње се није тешко сло-
жити са Џонатаном Калером да „нико више од Јакобсона није учинио да
укаже на важност синтаксичког паралелизма и граматичких тропа у пое-
зији” (Калер, 1990, стр. 95), с тим да је и до данас остало отворено питање
да ли се суштаствено обиљежје поетске функције језика своди и исцрпљује
у „начинима на које су строфе или двостиси повезани симетричним распо-
редом граматичких јединица” (Калер, 1990, стр. 95).
Без обзира на све приговоре о несводљивости вриједности пјесме на
њену јакобсоновски одређену поетску функцију, јасно је да анализа те
функције представља, ако не довољну, онда без сумње нужну компоненту
поетске анализе илити анализе поезије. То тим прије што у свим аксио-
лошким књижевним теоријама (чији преглед и критеријалну анализу даје
М. Радовић, 1987) критеријум језичке форме заузима битно, неријетко и
најбитније мјесто. Осим тога и сам се стих, како то, позивајући се на Б. В.
Томашевског, показује Л. Коjен, најбоље дефинише уважавањем парале-
лизма као доминантног критеријума, будући да се
„говор у стиху, а изван њега стих не постоји, увек рашчлањава
на ’слично звучеће редове’, на посебне говорне јединице чија је
звучна потенција међусобно упоредива и у том смислу еквива-
лентна. Та нам одлика сигурно не открива све што желимо да
сазнамо о стиху, али је довољна да га одредимо насупрот прози.
Стих је, дакле, говорна јединица која је по звучној потенцији
еквивалентна другим говорним јединицама истог ритмичког
склопа” (Којен, 1996, стр. 6).
А поетски језик, илити језик поезије, својом се формом најочигледније и
диференцира како од језика прозе тако и од природног комуникативног је-
зика. Форма пјесме (њена строфична и стиховна структурисаност) упу-
ћују на Лотманов(ск)у другостепену моделативност пјесничког језика.
678
Јер „садржај уметности као моделативног система јесте свет стварности,

који је преведен на језик нашег знања, које је преведено на језик дате вр-
сте уметности” (Лотман, 1991, стр. 542). А унутар књижевности као
умјетности пјеснички језик јесте најспецифичнији – најмоделативнији у
односу на природни језик, јер је најудаљенији од њега.
КА ЛИНГВОСТИЛИСТИЧКОЈ АНАЛИЗИ
ПЈЕСМЕ МИСАО
Од свих аспеката анализе Његошеве пјесме Мисао – а о њој је Мило

Ломпар, на примјер, из књижевнокритичке перспективе илити станови-
шта исписао чак 26 страница – најмање је пажње досада завређивао онај
лингвостилистички, који подразумијева анализу језичких онеобичења што
стоје у подлози поетске поруке ове пјесме. У овоме раду ми ћемо се бавити
само поетском вриједношћу фигура паралелизама, у функцији фигуратив-
но-кохезионих елемената Његошеве пјесме Мисао.
Пјесма има 11 хетеростишних строфа. Строфе броје од 6 (трећа) до 20
(пета и десета) стихова. Ако се сагласимо са теоретичарима књижевности
да „најдужа позната строфа, нпр. оњегинска, има 14 стихова” (Грдинић,
2007, стр. 20), а да нису строфе него одсјечци, „низови (виши од 14) сти-
хова који су графички издвојени (подсећају на параграфе у прозном тек-
сту)”, и који су„прелазни ступњи између строфичне организације песме и
стихичног низања стихова” (Грдинић, 2007, стр. 22) – онда је ова Њего-
шева пјесма комбинација строфа и одсјечака. Она има седам строфа (I–8
стихова; II–9; III–6; VI–11;VII–10; VIII–7 и XI–14 стихова) и четири
одсјечка (IV–16; V–20; IX–19 и 10–20 стихова). Самим тим што је
састављена од строфа и одсјечака, јасно је да је пјесма Мисао неизостро-
фична.
Посматрана из перспективе критеријума (не)подударности стихова,
Мисао је, с изузетком једнога стиха, изометрична пјесма. Наиме, у свим
њеним строфама и одсјечцима стих је дванаестерац, осим стиха 36-ога,
који је као шестерац хипокаталекса2. На том хипокаталектичком стиху
„ломи” се цијела пјесма, њиме се исказује суштинска карактеристика ми-
сли, оно по чему се ова пјесма подудара с Лучом, као њена претходница,
антиципација. „На питање: да ли је мисао она моћ човекова која загледа у
2 Ако се „појава која настаје тиме да метричка стопа или стих има један слог превише,
преко мјере” назива хиперкаталекса (Симеон, 1969, стр. 475), онда скраћени стих у изо-
метричној строфи или пјесми аналошки зовемо хипокаталектичким.
679
тајне света, па с тим и у ’каквост и судбину будућности своје’, одговор је

тачно онај који и у Лучи, једино са мало измењеним речима:
Но од ове тајне виђећемо нешшо,
Ал за гробом само (Секулић, 2013, стр. 54).
Ни строфе ни одсјечци нису римовани. Недостатак риме као организа-
ционог принципа надомјештају прије свега синтаксички паралелизми
најразличитијег типа, што стоје у подлози различитих стилских фигура и
тропа. Јер, ако се стиховна еквивалентност што почива на рими посматра
у суодносу према еквивалентностима што их задаје синтаксички парале-
лизам, онда је више него јасно да се на ову Његошеву пјесму може при-
мијенити правило да постоји „обрнут однос између улоге риме и улоге па-
ралелизма. Тамо где рима игра велику улогу […] улога паралелизма се
смањује” (Мајенова, 2009, стр. 191). И обрнуто, улога паралелизма се
појачава тамо гдје рима изостаје.
Пошто немамо простора за анализу свих типова паралелизама у пјесми
Мисао, овдје ћемо се задржати на анализи паралелизама у само три стро-
фе: првој, седмој и једанаестој. И то не без разлога баш те три строфе: прва
је строфа отварачка, седма је једна од средишњих строфа, а посљедња је
затварачка, тако да би те три строфе на неки начин требало да репрезен-
тују структуру пјесме у цјелини, односно да одражавају структурно-кохе-
зиона начела творбе пјесме у цјелини – будући да указују на творбу трију
различитих типова унутартекстовних микродискурса: отварачки, затва-
рачки, и микродискурс „разраде”.
I строфа гласи:
Пламен божествени у ништавом храму,
каква те је судба у њему зажегла?
Али си ти т'јелу вјечно мученије
али т'јело теби времена тавница?
Таинствени закон какав вас сједини?
Какво ли вам право ово својство даде?
То је смртну скрито, а ко знаде рашта?
Он таину ову никад прозрет неће.
Структурна доминанта синтаксичких паралелизама у првој строфи је-
сте анастрофа, тј. измјена мјеста компонената из уобичајене, општеупо-
требне конструкције. Анастрофа се најчешће сусреће у супстантивној
конгруентној или неконгруентној синтагми. У оквиру супстантивних син-
тагми тако се анастрофа сусреће у првом стиху (Пламен божествени), у
четвртом стиху (времена тавница), и у осмом стиху (таину ову). Двије
680
анастрофе подразумијевају премјештање конгруентног атрибута у пост-

позицију, а једна неконгруентног у препозицију, дакле у њима несвојстве-
не синтаксичке позиције у оквиру супстантивне синтагме. Пермутација
конгруентног атрибута у постпозицију, и неконгруентног атрибута у пре-
позицију није само због јачег наглашавања, фокусирања њиховог значе-
ња, није због својеврсног комуникативног надређивања особине његовом
носиоцу, него због партиципације у остварењу паралелизма као конструк-
ционог начела строфе. Наиме, реализацијом анастрофе у првом стиху,
Његош је тај стих структурисао према начелу хијазма као стилске струк-
туре: стих се састоји од двију супстантивних конгруентних синтагми од
којих је у првој конгруентни атрибут у анастрофичној постпозитивној по-
зицији у односу на именицу, а у другој у нефигуративној препозитивној
позицији. Тако се сучељавају први и други дио стиха, баш на половини,
након шестога слога, при чему се стиче утисак да је структура друге поло-
вине стиха заправо одраз у огледалу структуре првога дијела стиха. Због
тога и није случајно да те двије супстантивне синтагме раздвајајући спаја
баш локациони приједлог „у”: структура прве супстантивне синтагме
„огледа” се У структурно и функционално али не и линеарно изоморфној
структури друге супстантивне синтагме.
Друга анастрофа, која се заснива на препозицији неконгруентног атри-
бута (времена тавница) подлога је реализације двоструког паралелизма.
Анастрофа је, наиме, омогућила да у финалну позицију стиха дође лексе-
ма тавница (а не лексема времена) која је семантички интерферентна са
лексемом мученије (дијелећи с њом асоцијативну семантичку компоненту
„злопаћења”) која је реализована у финалној позицији трећега стиха,
чиме је остварена својеврсна семантичка епифора. А та два, трећи и четвр-
ти стих (Али си ти т'јелу вјечно мученије / али т'јело теби времена тав-
ница?) – повезују четири еквиваленцијске компоненте: 1) анафора дис-
јунктивно употријебљеног везника али; 2) семантичка епифора (мученије
/ тавница); 3) хијастички распоред субјекта и посесивног датива (ти
т'јелу / т'јело теби); и 4) контраст вјечно–овремењено у мезофорској по-
зицији стихова (вјечно мученије / времена тавница).
Трећа анастрофа, анастрофа конгруентог замјеничког атрибута ова
(таину ову) такође има за циљ остварење хијастичке структуре стиха, јер
наспрам анастрофично структурисане супстантивне синтагме на почетку
посљедњег стиха прве строфе стоји анастрофична структура негираног
футура првог (прозрет неће). На тај начин структура посљедњег стиха
изоморфна је структури првог стиха: строфу заокружују стихови у којима
се анастрофична структура првога дијела „зрцали” у неанастрофичној
структури конструкције другога дијела стиха. Строфа је, дакле, уоквире-
681
на структурно изоморфним стиховима – различитог морфосинтаксичког

статуса.
Унутар прве строфе – осим анастрофе – конструкциони основ парале-
лизма укључује и принцип поетске, неграматикализоване пролепсе, оства-
рене у оквиру интерогативне (упитне) реченичне форме.
„Упитна реченица има пролептичку структуру када је неки

њен реченични члан измјештен испред упитног оператора као
маркера почетка упитне реченице. У пролептички структуриса-
ној простој упитној реченици неки реченични члан (без обзира
да ли је изражен синтаксемом или синтагмом) позициониран је
испред упитног оператора као показатеља упитне комуникатив-
не вриједности реченице” (Ковачевић, 2012, стр. 106).
У петоме стиху остварена је пролепса упитне реченичне форме:
Таинствени закон КАКАВ вас сједини?

Упитни оператор какав, као што се види, не долази на почетку, него у
средини реченице, испред њега је реализована супстантивна конгруентна
субјекатска синтагма (таинствени закон). Измјештање субјекатске син-
тагме испред упитног оператора јаче наглашава његово значење, а његова
упитност се онеобичајеном пролептичком формом посебно потцртава. Ме-
ђутим, пролептичка упитна форма опет није ту само зарад комуникатив-
ног фокусирања дијела садржаја стиха, него прије свега због остварења
хијастичког укрштања структуре датог пролептичког упитног стиха са
сљедећим непролептичким такође у упитној форми реализованим стихом:
Таинствени закон КАКАВ вас сједини?

КАКВО ли вам право ово својство даде?
Сами упитни оператори „асоцирају” структурну хијастичност наведе-

них стихова, посебно и тиме што, посматрани одвојено оформљују мезоа-
нафору као фигуру паралелизма која подразумијева „понављање исте је-
зичке јединице на ресини прве и на почетку наредне реченице или стиха”
(Ковачевић, 2000, стр. 300). Дате стихове, међутим, не повезују само
хијастички и мезоанафорички паралелизми, него још најмање и паралели-
зам заснован на граматичкој епифори. Наиме, финалну позицију оба сти-
ха заузимају глаголи у аористу, и не случајно баш у аористу, будући да је
аорист увијек обиљежен не само компонентом доживљености, него не-
ријетко и компонентом „проживљености”, „проживљавања”, какав је баш
случај у наведеним Његошевим стиховима.
682
Пет стихова прве строфе, како се види, дати су у форми упитне речени-
це прије свега због тога што је упитна форма један од најексплицитнијих
начина отварања дискурса. Питања траже одговоре, тако да превлађујући
упитни искази у првој строфи на најбољи начин указују на њену тексто-
отварачку функцију. Упитни искази готово да имају структурну вријед-
ност еквивалентну катафоричким као иманентно отварачким елементима
у структури текста.
Друкчији је, међутим, структурни основ паралелизма у седмој строфи
ове Његошеве пјесме, што је самоочигледно већ по комуникативним типо-
вима исказа представљених стиховима. У првој строфи, видјели смо, пре-
владавају интерогативне форме стихова, које су индикатори њене струк-
турно отварачке улоге у пјесми, у овој пак строфи нема ниједнога
упитнога исказа, цијелу строфу чини једна вишеструкосложена обавје-
штајна (изјавна) реченица, састављена од већег броја клауза, најчешће у
координираном (независном) синтаксичком односу. Обавјештајна комуни-
кативна вриједност строфе сагласна је са њеном улогом средишњег дијела
пјесме, јер на најбољи начин упућује на њене идејне, тематске и структур-
не „разраде”.
VII строфа гласи:
Ти си ме сводила у бездне Тартара;
с трепетом сам гледа кипеће ријеке,
с трепетом сам гледа мрачна чудовишта,
с трепетом сам гледа ужасне картине,
са страшилом људским злијем напуњене,
с трепетом сам гледа бездне таме густе,
које с јеком страшном бљуваху облаке
дима и пламена, црна и смрдљива,
из жедне утробе, којима се храни
царство вјечне ноћи под сводом Тартара.
Структурна доминанта ове строфе – није тешко уочити – јесте анафора
као фигура понављања истих почетака два или више стихова. Други, тре-
ћи и четврти стих анафорички су повезани – понавља се иста конструкци-
ја састављена од четири лексема с вриједношћу двију синтаксема: прило-
шкоодредбене начинске синтаксеме с трепетом и перфекатске синерезичке
(контраховане) форме предиката сам гледа. На тај начин анафора се шири
и на мезофоричку позицију: анафоричку би тада чинила прилошкоодред-
бена синтаксема, а мезофоричку предикатска синтаксема. Разликовна је,
у стиховима остварена различитим лексемама и/или синтагмама, само фи-
нална, тј. епифорична позиција стихова. А у финалној позицији реченица
683
измјењују се смисаоно различите, а структурно еквивалентне, субјекатске

супстантивне синтагме: кипуће ријеке / мрачна чудовишта / ужасне кар-
тине. Посматране из семантичког аспекта – доведене у суоднос са реду-
плицираним анафоричким дијелом исказа – дате субјекатске синтагме
остварују семантички однос градације – као да се „страхоте” бездна Тар-
тара увећавају сваким новим стихом, односно сваким новим завршетком
стиха. И не само да анафора омогућује и готово предодређује градацијски
карактер епифоричких субјеката, него они својом хомоформном структу-
ром (конгруентна супстантивна синтагма с препозицијом конгруентног
атрибута, јер атрибут само појачава значење именице, не издижући се ко-
муникативно изнад ње) структуром још једном потврђују паралелизам као
начело устројства строфе.
А тај паралелизам посебно се наглашава прекидањем анафоричког ни-
зања петим стихом (са страшилом људским злијем напуњене), е да би на
тај начин повратак на изоморфну анафоричну структуру претходних три-
ју стихова добио на значају – био посебно уочљив. А како и не би, када се
тим повратком на анафоричку структуру у њу укључује и први стих, преко
лексеме бездан. Дати стих својом завршном позицијом тако не корелира
толико са анафоричким стиховима колико са првим неанафоричним сти-
хом (Ти си ме сводила у бездне Тартара). Безднима тартара из првога
стиха готово да су семантички еквивалентни бездни таме густе из финал-
не позиције седмога стиха.
На тај начин у испреплетену мрежу анафоричких синтаксичких и се-
мантичких односа уплетени су сви стихови ове строфе, што се потврђује и
тиме што се завршни, десети стих завршава баш као и први лексемом Тар-
тар у функцији неконгруентног посесивног атрибута, с тим да су надре-
ђене лексеме тих двају хомоформних и хомофункционалних атрибута у од-
носу контрарности, својеврсне антонимности – бездан и свод – чиме се још
јаче указује на чврстоћу језичке архитектонике строфе и пјесме у чијој
подлози стоји принцип паралелизма.
И од прве као структурно отварачке, и од седме као структурно „разра-
ђујуће”строфе, нужно се по својој структури мора разликовати завршна
строфа пјесме. Посљедња, завршна XI строфа већ по томе што је завршна
требало би да на неки начин буде „прожета” структурним особинама које
упућују на њену затварачку улогу цјелине пјесме.
XI строфа гласи:
Ах, мисли свештена, слатка пишто душе,
ти ме увјераваш, увјераваш јако
да частица јеси огња бесмртнога
684
да имадеш својство са оцем свијетах.

Јер како он исто у бесконачностима
што свештеном мишљу скроји план битности
и рече јој: „Буди! ” и роди се биће,
тако и ти исто у маломе кругу,
подражајућ св'јету од ког си истекла,
идеално ствараш, јер не мож на дјело.
То једно у мене надежду порађа
да с бесмртним дусма хоћу уживати
блаженство вјечито у св'јетломе дому
вјечности, времена створитеља дивног.
Завршна строфа почиње узвиком „Ах”, јединим употријебљеним узви-
ком у цијелој пјесми. А тај узвик стављен на почетак завршне строфе, по-
сматран у суодносу са претходним дијеловима пјесме (њених 10 строфа и
одсјечака), може се тумачити или као уздах олакшања, или пак као уздах
немоћи. И у једном и у другом случају он у односу на претходни дио пјесме
има затварачку улогу, сличну улози анафоре. Али његова улога посматра-
на у односу на претходећи дио пјесме и у односу на структуру само завр-
шне строфе готово да је супротна, антонимична. У односу на стихове што
слиједе он нема затварачко-„анафоричку”, него отварачко-„катафорич-
ку” улогу. Као да разрјешење дилеме о његовом значењу, али и подлогу
том значењу треба да дају стихови што слиједе. Они на текстосемантичком
плану готово да имају експланативно-„експликативну” функцију, тј. тре-
ба да искажу и објасне емоционалност садржаја што га носи дати узвик.
С том семантичко-структурно-контрастном функцијом узвика сагласна
је и контрастна структура преостатка првога стиха: мисли свештена,
слатка пишто душе, гдје контраст чине (не)стилематичне позиције атри-
бута у двема синтагмама, у конгруентној: са стилематичном анастрофич-
ном позицијом конгруентног атрибута (свештена), и апозитивној конгру-
ентно-неконгруентној: са нестилематичном препозицијом конгруентног
(слатка) и постпозицијом неконгруентног (душе) атрибута. Структурна
еквивалентност другога стиха – ти ме увјераваш, увјераваш јако – сасвим
је друкчијег типа. Структурна доминанта стиха без сумње је епизеуксичко
понављање (понављање хомоформног глагола увјераваш) које, захваљују-
ћи прилогу јако наведеному финалној, што је у односу на глагол анастро-
фичкој позицији датог прилога – прераста у епаналепсу (понављање
структурно неподударних јединица). Анастрофом прилога Његош је за-
право остварио интерференцију епизеуксе и епаналепсе, а постигао и ре-
дупликацију интензификаторске семантичке компоненте: најприје се по-
нављањем хомоформног глагола наглашава интензитет глаголске радње, а
685
потом се тај интензитет и експлицитно изражава прилогом јако, тако да

бисмо могли закључити да прилог има статус семантичке епаналепсе: ре-
дупликацијом остварена имплицитна појачаност глаголског садржаја у
наставку стиха свој семантички еквивалент налази у лексичком садржају
прилога интензитета. При том лексема јако као да има копулативну-екс-
планативну функцију (увјераваш, увјераваш једнако је јако увјераваш),
чиме се само усложњава семантичка структура стиха.
„Шта подразумева – у истом стиху – афективни нагласак

који доноси понављање глагола ’увјераваш’? Ако глагол уве-
равати у себи носи као запретан налог у-веру-ставити, онда се
мисао налази у некој скривеној вези са вером, можда чак и у не-
ком невидљивом самораздвајању, које је подстакнуто прису-
ством скривене свести о вери. […] Мисао која уверава – унутар
ограниченог и недовољног знања – отвара ново подручје у пе-
сничкој свести: као скривено подручје вере. Мисао – сасвим про-
тивразумски – наговара на веру” (Ломпар, 2010, стр. 67).
Двострука стилематичност, али другога творбеног типа, карактеристи-
ка је и наредног стиха завршне строфе:да частица јеси огња бесмртнога.
Овај је стих двоструко стилематичан, двоструко онеобичајен: а) најприје
анастрофом супстантивне конгруентне синтагме (огња бесмртнога ← бе-
смртнога огња), а потом б) хипербатонским разбијањем супстантивне не-
конгруентне синтагме (да јеси частица огња → да частица јеси огња),
чиме је постигнута интерференција двију фигура: анастрофе и хипербато-
на. И не случајно: јер убацивањем споне (копуле) разбија се комплексна
неконгруентно конгруентна синтагма, с циљем да се споном „са-поставе”
супстантиви, да се у контраст доведу хомокатегоријалне јединице части-
ца и огањ, с тим што постпозиција конгруентног атрибута (бесмртнога)
као да упућује на садржај цијеле копулативне конструкције, што би и као
могућност искључила реализација иза везника дана, или пак остварење
конгруентног атрибуту у њему обичном препозитивном положају у односу
на именицу.
Дати стих као да на сљедећи – да имадеш својство са оцем свијетах –
протежеструктуру „са-постављања”супстантива у семантички сродном
односу. У том стиху, у мезофоричној позицији, у везу се доводе двије име-
нице што чине синтагму чије је значење сродно копулативној конструк-
цији из претходног стиха, а заправо значење неотуђиве партитивне посе-
сивности. Копулом „са-постављене” именице из претходног стиха јесу у
односу партитивне посесивности (частица не само да је дио него и припада
огњу), а сличан односи имају и именице у супстантивној неконгруентној
686
синтагми својство са оцем, јер својство (сродство) јесте неотуђива карак-

теристика оца (сродство је особина коју он као иманентнуима). Тако се
између наведена два стиха успоставља хармонија према семантичкој ка-
рактеристици партитивно-посесивне неотуђивости. Уз то, положај компо-
ненте својство у оквиру стиха довео је у синтагматску везу објекат и
социјативни појам, стварајући инструменталну социјативну синтагму од
„десинтагматизованих” чланова у нестилематичној конструкцији увезу-
јући их у јединствену „предоџбу” (уп. да са оцем свијетах имадеш свој-
ство → да имадеш својство са оцем свијетах ), тако да је релациона функ-
ција копуле и приједлога била основ стварања својеврсног мезофорског
паралелизма (упућивања параних супстантивних конструкција једне на
другу).
Сљедећих шест стихова посљедње строфе вишеструко су „умрежени”
паралелизмима. А темељни паралелизам у тих шест стихова, који гласе:
Јер како он исто у бесконачностима
што свештеном мишљу скроји план битности
и рече јој: „Буди!” и роди се биће,
тако и ти исто у маломе кругу,
подражајућ св’јету од ког си истекла,
идеално ствараш, јер не мож на дјело.
остварен је пропорционалном поредбеном еквативном конструкцијом коју
чине први и четврти од наведених стихова – Јер како он исто у бесконач-
ностима … тако и ти исто у маломе кругу. Значење еквивалентности у
датој је поредбеној конструкцији двоструко исказано, најприје корелатив-
нoм везничко-замјеничком конструкцијом (како… тако), а потом реду-
пликацијом лексеме исто, којом се експлицира значење еквативности као
поређења по једнакости. Паралелизам између два наведена стиха не почи-
ва, међутим, само на редупликацији семантичке компоненте еквативности
(једном изражене везничко-замјеничким спојем, а други пут лексемом
исто), него укључује и преостале компоненте та два стиха: субјекте (он и
ти) и локативне приједлошко-падежне конструкције (у бесконачностима
и у маломе кругу). Еквиваленцији заснованој на „категоријалној” истости
субјеката и формално-функционалној истости локативних конструкција
придружује се и еквиваленција контрастне компоненте присутне у сапо-
стављеним ентитетима (између деиктичког он као предмета говора и ти
као саговорника, с једне стране, и између бесконачности и малога круга,
с друге стране).
Та поредбена конструкција, као што се види, представља разуђену
субјекатску синтагму која тражи предикат е да би добила комуникативну
687
вриједност. То значи да је поредбена еквативна конструкција што захвата

наведена два стиха комуникативно непотпуна без предиката експлицира-
ног у посљедњем од шест наведених стихова (идеално ствараш…). Тако је
комуникативна исказна (реченична) функција у нераскидиву везу довела
три од шест наведених стихова: први, четврти и шести. Преостала три сти-
ха имају својеврсну објаснидбено-апозитивну функцију. Други и трећи
представљају двије у координирани однос доведене (везником и на почет-
ку трећег стиха) нерестриктивне (апозитивне клаузе), којим је антецедент
управо замјеница он, и којим се у функцији додатног „коментара” именују
његова дјела (скорији план битности и рече…). Тим објаснидбено-апози-
тивним стиховима близак је пети стих – подражајућ св'јету од ког си
истекла, који је не више синтаксички него семантичким антецедент замје-
ница ти као субјекат будући да глаголски прилог подразумијева хомо-
субјектност са предикатом, тј. везаност реализације своје радње за субје-
кат реченице. У питању је, иако синтаксички неподударан, семантички
готово еквивалентан однос овога стиха са стиховима исказаним координи-
раним релативним апозитивним клаузама, од којих прва (изражена) дру-
гим стихом започиње релативном замјеницом што, док је у трећој та за-
мјеница елиптирана, и она почиње копулативним везником „и” као
показатељем координације хомофункционалних зависних, овдје нере-
стриктивних релативних клауза.
А у оквиру тог трећег стиха (трећег од шест наведених) јавља се и једи-
ни управни говор у цијелој пјесми – и рече јој: „Буди!” и роди се биће – и
то, не случајно, императивни, будући да је императив инкомпатибилан не-
управном говору, а слободни неуправни говор, у којем би се могао, мимо
управног, остварити, није инкомпатибилан је језику поезије. То импера-
тивно „Буди” има и фоностилемску улогу. Та лексема, наиме, почиње су-
гласником „Б” којом започињу и претходног и датога стиха, тајко да се
реализује алитерација: битност/буди/биће. Сугласник „Б” јесте праскави
звучни сугласник, и као да та алитерација праскавости и звучности одсли-
кава тренутак рођења. Ни распоред датих лексема није случајан: битност
претходи наређењу и рођењу, тако да буди и биће имају улогу егземплара
постојања и носиоца постојања. Рођена, мисао постаје биће, а оно више
није везано за трен симболизован алитерацијом звучно-праскавог сугла-
сника „Б”. Постојање је трајање, а трајање на фонемском плану одраз про-
налази у звуку као тону. То значи да алитерацију мора смијенити асонан-
ца, нагомилавање самогласника. И заиста, у наредном стиху – тако и ти
исто у маломе кругу – остварено је сазвучје кроз троструку реализацију
чак трију вокала: И, О и У (тако и ти исто у маломе кругу). Да трајање
не прераста у чисти звук, чисту хармонију, као да опомиње алитерација
688
трипут поновљеног сугласника Т у датоме стиху (тако и ти исто) што

дати стих чини фоностилемски двоструко опозитивним (контрастним) пре-
ма претходном стиху – преко супротстављања алитерације и асонанци, и
преко супротстављања звучног безвучном алитерацијском низу (б:т).
Завршни стих поредбене реченице, стих с реализованим предикатом –
идеално ствараш, јер не мож на дјело – у својој подлози има контраст ус-
постављен између почетне и завршне лексеме стиха: идеално – дјело. Бу-
дући да идеално овдје значи „у идеји”, „мислено” то значење контрастира
„конкретном” као иманентној семантичкој компоненти дјела. Тако се по-
четак и крај стиха сучељавају значењски сучељавају апстрактно, узвише-
но, тешко појмљиво, с једне стране,и конкретно, појмљиво, доступно ви-
зуeлном мишљењу, с друге стране.
Завршетак строфе и пјесме у цјелини семантички је заправо везан за
значење „иделаности”, тј. идеје. Само што се сад идеја преноси с мисли на
наду. Завршна четири стиха гласе:
То једно у мене надежду порађа
да с бесмртним дусма хоћу уживати
блаженство вјечито у св'јетломе дому
вјечности, времена створитеља дивног.
У наведена четири стиха нижу се све сами неконкретне, неовремењене
појаве и појмови: бесмртност, дух, блаженство, свјетлост, вјечност,
чију аксиолошку суштину као да експлицира посљедња лексема пјесме –
дивног – која је карактеристика створитеља као исходишта и творца свих
љепота. Конгруентни атрибут дивног, којим се завршава пјесма, има фи-
гуративни анастрофички положај, јер је остварен у постпозицији. И не
случајно: његова постпозиција као да укида дилему о значењу узвика
„Ах” с почетка строфе. Дивота је разлог уздаху олакшања. А основ тог
олакшања пјесник не проналази у мисли него у нади, у нади да ће „ужи-
вати блаженство вјечито у св’јетломе дому вјечности”.
„То су преокрет и поента на самом крају песме: нестаје пи-
тање о мисли, јавља се свест о нади. […] Тек ова замена мисли
надом омогућава да се укине антиномична структура Његошеве
песме” (Ломпар, 2012, стр. 68).
ЗАКЉУЧАК
Лингвостилистичка анализа трију строфа Његошеве пјесме Мисао по-
казала је да се принцип паралелизма и/или еквивалентности остварује и
на структурно-синтaксичком и на структурно-семантичком плану готово у
689
свакоме стиху, или најмање у двостиху, а без изузетка у оквиру строфа,

одсјечака и пјесме у цјелини. Тако се тај паралелизам јавља конструкцио-
ним начелом формалне и семантичке структуре пјесме у цјелини и њених
компонената – строфа, одсјечака и стихова. Тај принцип Његош по пра-
вилу не остварује ни формално ни семантички једнообразно – његова реа-
лизација је врло разнородна, и подразумијева различите начине онеобича-
вања у творби стихова, строфа и одсјечака. То на најбољи начин показују
три за анализу изабране строфе пјесме – почетна, завршна и средишна
(седма). Све три су строфе испреплетене мрежом еквиваленцијских одно-
са, али ти односи имају различиту функционалну вриједност у трима ана-
лизираним строфама. У уводној строфи они су и структурно и семантички
отварачког типа, у завршној – затварачког типа, док су у средишњој стро-
фи структурно и семантички „проширујућег” типа.
Лингвостилистичка анализа пјесме Мисао, макар сведена и на само три
њене строфе, показује како опште значење проистиче из хармонизације
критеријума синтаксичке и семантичке еквивалентности остварене у свим
„јединицама” пјесме: стиховима, двостиховима, строфама и одсјечцима,
посматраним понаособно и у међуодносу. Таква анализа у основи подржа-
ва оцјене књижевних критичара о значењима које исијава дата пјесма,
истовремено оспоравајући тумачења многих „детаља” на којима се та
оцјена темељи.
ИЗВОР
П. П. Његош, Пјесме, Целокупна дела Петра II Петровића Његоша, V издање,
Књига прва, Београд: Просвета, Цетиње: Обод, 1977.
Бабовић, М. (2013). „Његош и европски романтизам”. У:М. Вуксановић (прир.),
Његош – два века (стр. 95–119). Београд: Vukotić media.
Грдинић, Н. (2007). Стални облици песме и строфе. Београд: Народна књига,
Алфа.
Деретић, Ј. (2013). „Његош”. У: М. Вуксановић (прир.), Његош – два века (стр.
359–399). Београд: Vukotić media.
Јакобсон, Р. (1966). Lingvistika i poetika. Beograd: Nolit.
Калер, Џ. (1990). Структуралистичка поетика. Превод с енглеског Милица
Минт. Београд: Српска књижевна задруга.
Ковачевић, М. (2000). Стилистика и граматика стилских фигура. Крагује-
вац: Кантакузин.
Ковачевић, М. (2012). Лингвостилистика књижевног текста. Београд: СКЗ.
690
Којен, Л. (1996). Студије о српском стиху. Сремски Карловци, Нови Сад: Изда-
вачка књижарница Зорана Стојановића.
Лотман, Ј. М. (1991). „Teze ka problemu ’Umetnost u nizu modelativnih sistema’”.
U: P. Milosavljević (prir.), Teorijska misao o književnosti (str. 541–553).
Novi Sad: Svetovi.
Мајенова, Р. М. (2009). Teorijska poetika. Prevod s poljskog Biserka Rajčić. Beo-
grad: Službeni glasnik.
Радовић, М. (1987). Književna aksiologija: problemi i teorije književnog vrednova-
nja u dvadesetom stoleću. Novi Sad: Bratstvo-Jedinstvo.
Секулић, И. (2013). „Горке године”. У: М. Вуксановић (прир.), Његош – два века
(стр. 31–71). Београд: Vukotić media.
Симеон, Р. (1969). Еnciklopedijski rječnik lingvističkih naziva. Zagreb: Matica
hrvatska.
691
MILOŠ M. KOVAČEVIĆ
Belgrade, Kragujevac, Serbia
FIGURATIVE AND COHESIVE PARALLELISMS

IN NJEGOŠ’S POEM THOUGHT
This paper analyzes Njegoš’s poem Thought from the textual and stylistic
perspective. The poem is regarded as a text, laying particular emphasis on
the figure of repetition as the driving force of the poem’s style. The aim of the
paper is twofold: a) to show which types of figurative and non-figurative rep-
etition have a coherent and cohesive textual function in this poem, and b) to
show what is the role of semantic and poetic parallelisms in the above-men-
tioned Njegoš’s poem. Repetitions within the poem are therefore understood
both as the basis of its structural texture and as the basis of its poetic value.
KEY WORDS: Petar Petrović Njegoš, text, stylistics, figures of repetition,
cohesion of text, parallelisms, poetic function.
692
821.163.41.09:811.163.41'342.41
MИОДРАГ В. ЈОВАНОВИЋ1
НЕКЕ ФОНЕТСКО-ФОНОЛОШКЕ
ОСОБИНЕ ЈЕЗИКА
ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА
САЖЕТАК . Колики је степен сагласности језика Горског вијенца са народним го-

вором пишчева завичаја, с једне стране, односно са Вуковим и Даничићевим мо-
делом српског књижевног језика, с друге жељело се провјерити пратећи употребу
одређених фонетско-фонолошких црта. Такође, требало је провјерити колико су
одређене дијалекатске црте својствене само цетињско-његушком говорном типу,
а у којој мјери су одлике и других црногорскох говора; или многе црте припадају
у пракси непоновљивом Његошевом језику.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Горски вијенац, Његошев језик, народни говор, фонетика, фоно-
логија, сугласник х, рефлекс јата, сугласничке групе, вокалске групе, покретни
вокали.
1. Да ли је степен сагласности језика Горског вијенца2 са народним го-

вором пишчева завичаја стварно висок, у мјери којој је од појединих лин-
гвиста истицано (Младеновић, 1989, стр. 224), или је Његошев избор је-
1 dijalektologija@t-com.me
2 Фонетско-фонолошке особине анализирамо према издању Горског вијенца, Обод – Це-
тиње, Просвета – Београд, Београд 1975.
693
зичких средстава могао да буде и ближи општекњижевној норми – у

правцу Вуковог и Даничићевог модела српског књижевног језика, чији је,
како је познато, био сљедбеник и присталица, провјеравали смо пратећи
поједине фонетско-фонолошке особине.3 Баш на том нивоу, претпостави-
ли смо, а што ће се показати тачним, има доста конкурентних ликова и на
дијалекатском и на књижевнојезичком плану. Наравно, ми немамо претен-
зије да у овом раду дамо баш све дијалекатске појединости које се у Гор-
ском вијенцу могу срести.
2. Да одмах кажемо: мало има дијалекатских особина које би у Његоше-

вом језику биле потпуно досљедне, а о једној таквој с највећом поуздано-
шћу можемо говорити. Увијек је ген. множине именица било које врсте
промјене у облику са сугласником х на крају: „У њ се осам близанацах
(3); Долеће ни јато јаребицах (190); остаде ни земља без главарах (283);
И узми им седамдесет коњах“ ((335); „Па ни дође књига од Никшићах”
(337); „у њем владам од триста годинах” (370); „што се ради од толико љу-
дих” (414); „Са њихово триста соколовах” (1045); „соко Бајо су тридест
змајевах” (1046); „Од владике и свијех главарах” (1131); „но их грабиш
из устах људима” (1726); „Шест путах сам с њим на муку био” (1985);
„Витезовах нашега народа” (2650).
2.1. Сугласник х без изузетка је и дио наставка замјеничко-придјевске

промјене -ијех: „шест нашијех, девет њиховијех” (419); „Такве бруке,
таквијех грдилах” (1552); „из онијех пањегах завика” (1563); „Има,
кнеже, некијех рогошах” (2174); „но стотину тијех бројаницах”
(2237–2239); „из гробова нашијех ђедовах!” (2617); „и с ломљавом
страшнијех громовах” (152); „страшном мишљу прсих надутијех”
(242); „вјешти звуци дивнијех гусалах” (275); „лови свјетлост лисичијех
очих” (773); „О хурије очих плаветнијех” (898); „Што су момци прсих
ватренијех” (990); „да прелазе с бојнијех пољанах” (994); „под гомиле
мртвијех Тураках” (1058); „Уберемо зрелијех јабуках” (1317); „Бјеше,
брате, доста лијепијех” (1406); „а грднијех дест путах више” (1407); „Бо-
гатијех бјеше поголемо” (1409); „биранијех соколовах/куку браћо!”
(1952); „јошт таквијех очих гвозденијех” (1988); „Бјеше главах посјека
турскијех” (1998); „пунана је лудијех премјенах” (2281). С обзиром на
3 Строго узевши, неке особине на које се осврћемо и нијесу чисто фонетске, неке су мно-
го више морфолошке (репартиција наставака старе тврде и меке промјене -ије-/-и-, по-
кретни вокали и сл.) Ипак, традиционално, дијалектолози их обрађују и на нивоу фонети-
ке (чак и Вук Караџић). Због многих посебности које су на овом пољу у Његошеву језику
уочене сматрамо да наш осврт на њих у овом раду није сувишан.
694
Mиодраг В. Јовановић – Неке фонетско-фонолошке особине језика…
укупну ситуацију са овим падежом у Горском вијенцу неочекиван је при-

мјер са новијим образовањем према књижевном језику – наравно и овдје са
реализованим финалним х: „Како јата дивних лабудовах” (2636). Нема у
Горском вијенцу ниједног примјера са наставком -ија, иначе веома честе
варијанте у народним говорима пишчева ужег и ширег завичаја.
2.2. Како сматра Михаило Стевановић, ти су се облици у Његошево

вријеме у говору његова ужег завичаја изговарали с гласом х нормалне ар-
тикулације, јер сугласник х је у његушком говору у вријеме настанка Гор-
ског вијенца, а и данас, постојан глас (Стевановић 1990, стр. 204–205,
220–223). Томе у прилог иде и мишљење знаменитог лингвисте Радосава
Бошковића који говорећи о судбини гласа х у црногорским говорима, у
свом раду О природи, развитку и заменицима гласа х у говорима Црне
Горе (Бошковић, 1931, стр. 7–8), препознаје три основна типа: говоре
који чувају овај глас, говоре који умјесто гласа х имају друге гласове и
трећи говорни тип у којем се х потпуно изгубило из гласовног система.
Првом типу припадају говори непосредне околине Цетиња, тј. цијела Ри-
јечка и Љешанска нахија као и дјелови Катунске нахије, у које спадају и
Његуши. Доиста, Његошев језик потврђује стање у народним говорима –
у свим позицијама у ријечи:
– иницијалној: „скаче старац како хитро момче” (592); „а око њих

хиљаде ратниках” (705); „Што узмогнем, чућете хоћу ли” (940);
„Малене су јасли за два хата” (1015); „Хајте к мени под мојим ша-
тором” (1099); „Зар обадва нијесмо хајдуци?” (1188); „Хоћу, кне-
же, све ми једно бива!” (1366); „Далматинце и храбре Хрвате”
(1451); „да ничега, ано свога хлада” (1504); „свак, да гази, уздигни
хаљине” (1606); „на твојега крилата хајата” (1790); „вјера ти је
Хајки омилила” (1846); „Вријеме ће својим током ходит” (2678);
– медијалној: „а духана неста у тобоце” (324); „похулио вјеру прађе-
довску” (383); „Него удри докле махат можеш” (555); „Улеће ми
једна муха у нос” (817); „Крст је ријеч једна сухопарна” (893);
„Лијево ми ухо сад запоја” (950); „Бих му младу снаху уграбио”
(1273); „У томе се разбудих од страха” (1330); „Најгоре им пак
бјеху тавнице” (1474); „да нам кућу напуни смијеха!” (2736);
„Дану, Бајко, пухни ми у око” (952); „од њих свако у Млетке дрх-
таше” (1507); „у којој се грађаху бродови” (1460); „Они страха
другога немаху” (1505); „У једну се кућу сакупљаху” (1532); „А
како те рањаху, војвода” (1665); „фриштијаху хиљаде момаках”
695
(1746); „а гракаху на јата вранови” (1747); „Ко је оно, ка да су

махнити?” (1755); „пробуди му бухе у кожухе” (1851);
– и финалној: „и у књизи десет побратимствах” (338); „Ја изидох
пред њим с Грбичићем” (1633); „Младе главе онакве не виђах”
(1971); „Запријети кад од њега кренух” (2209); „Бих му младу сна-
ху уграбио” (1273); „а нијесу да их покољете” (197); „млијеко их
српско разгубало” (261); „што се ради од толико људих” (414) „И
без њих се никако не може” (428); „уберемо зрелијех јабуках”
(1317); „из гробовах нашијех ђедовах!” (2617). Употребљава се на
крају ријечи и у узвицима: „да очешљам дуги перчин / јаох мени!”
(1946); „Ох, да ми је очима виђети” (781); „Ух, што мислим, куд сам
запливао?; Ох до бога, а ох довијека” (1966); а познато је да су уз-
вици недовољно семантички одређене ријечи, тј. „условни језички
знаци” (Белић, 1958, стр. 77–79).
Јако су ријетки у Горском вијенцу примјери без х, али ипак потврђени
– али углавном у иницијалној позицији: „крвника га ришћанскога нема”
(1911); „што им оће друштво са Турцима?” (1765); „аљинах је на небеса
доста” (2226); а у једном стиху и у медијалном положају испред сугласни-
ка: „Ти нијеси саморана глава” (110).
2.3. И група хв, је у овом Његошевом дјелу, за разлику од његовог го-
вора (гдје је прешла у ф), стабилна. То важи и за хват-: „и свакоју живу
ухватисмо” (191); „а не бисте ниједну хватали” (195); „смрад ухвати
лафа у кљусама” (288); „Ко се топи хвата се за пјену” (539); „ал’ од мира
вјеру ухватимо” (729); „Оли челе хватат у капицу” (797); „Домамили
па их похватали” (1449); „Суд онај час она два ухвати” (1514); „Докле
свако за по грозд ухвати” (1597); „сваки себе за нос дохватио” (1600);
„ка пјан плота када се прихвати” (2379); „и кулу му бјеше дохватио!”
(2772); и за хвал- основе: „Коме браћу ти остави / братска хвало” (1920);
„Хвала богу, велике жалости” (1964); „Ефендија, овако ти хвала!” (934);
„Хвала богу има ли вјештицах?” (2173). Међутим, код хвал- основа по-
стоји и један изузетак – хв- је прешло у ф као и у народном говору: „Фала
богу, јест велико чудо!” (1674).
2.4. Судбина сугласника х у групи хт- (првобитна група хћ-) испред је
< ѣ̆ у 1. л. једнине мушког рода у складу је са књижевном нормом – у по-
зицијама испред гласа ј развио се икавски рефлекс: „Ја се сјећам што си
рећи хтио” (1137); „чешће не знаш што си хтио рећи” (2376). У другим
пак лицима биљеже се и асимиловане форме хт- > шћ: „Куд су шћели
потрпезне кучке” (1763); „што би шћели, то би учинили!” (2537); „што је
696
данас ошћела људима?” (2670). Народни говори који имају замјену хт- >
шћ- обично имају напоредо и хт- > ст-: стијо, што у језику Горског
вијенца није потврђено. Првобитна група хћ- сачувана је само у једном
стиху, у аористу: „што се не хће у ланце везати” (264); но, и у овом гла-
голском облику је потврђена асимилована форма: „Не шћесте ли послу-
шат Батрића” (853). Ипак, ова група у Горском вијенцу у аористу најче-
шће гласи кћ-: „Не кће Србин издати Србина” (1051); „који ни се не кће
покрстити” (2600). Асимилована форма претежна је и у лицима импер-
фекта: „и шћах рећи љуби Црногорце” (1637); „Шћаше ли им мила вјера
бити” (344); „човјек пашче ту свезат не шћаше” (1479); „не шћаше се
бојат од урока” (1628); „шћаше царев везир бити” (1940); „ђенерал му
шћаше бити” (1942); „Кад се шћаше ођест куд да иде” (2035); „Шћаше
доћи сердар с главарима” (2701); „познати га шћаше када пукне” (2806);
„Они шћаху све онако појат” (1904). Напоредо са њима употребљавају се
и ликови са х- (у 1. лицу једнине чак су много обичнији): „Хоћах убит јед-
ну кукавицу” (182); „ако хоћах главе обратити” (489); „те помутит хоћах
Црногорце” (2217); „када хоћах по граду изаћи” (1434); „коњ хоћаше у
њима цркнути” (1478). Остала је усамљена у једном стиху употријебљена
упрошћена форма настала испадањем иницијалног х-: „свога дома већ не
ћах гледати” (1441) – а то је најчешћа варијанта у народним говорима не-
што јужније од Његошевих Његуша (Јовановић, 2005, стр. 163).
3. Стабилна је употреба и сугласника ф, баш као и у његушком говору

(нема мијешања са в ни у области старије лексике ни у новијим позајмље-
ницама): „а џефердар Томановић-Вука” (141); „ни се ломе такви џеферда-
ри” (2743); „џефердара држах пред очима” (2794)4; „два Селима Ципар и
Африку” (24); „А жа ми је фишек оштетити” (183); „Хоће, кнеже; али
што зафајду?” (2015); „Баш аферим, кнеже озринићки!” ((717); „Ефен-
дија, ти не угонета” (734); „у фукаре очи од сплачине” (1118); „Држ, ри-
џале, узми овај фишек” (1175); „какав фишек на поклон везиру” (1179);
„Оно су ти свати Мустафића” (1756); „но се диже да Фатиму ћераш”
(1812); „само факир остави фукару” (1819); „Не плач’ мајко дилбер-Фа-
тиму” (1855); „грло јој је чиста филдиша” (1869); „Што је фајде крити
оно што је?” (1979); „Јесам, кнеже, није фајде крити” (2134); „да преби-
рам прстима зафајду” (2239); „фиска стоји младе убојнике!” (2560).
4У језику Петра Првог, па и Његошевог савременика Стефана Митрова Љубише код
ове лексеме имамо дублет џефердар/џевердар (Остојић, 1976, стр. 103; Тепавчевић,
2010, стр. 163); ово је одлика и црмничког говора (Милетић, 1940, стр. 360); сугласник ф
није заступљен у основној гласовној системи великог дијела области сродних средњека-
тунско-љешанских говора (Пешикан, 1965, стр. 121).
697
Губљење звучности сугласника на крају ријечи није особина говора Ње-

гошевог завичаја, па ни прелаз в > ф није очекиван. Чуди зато у Горском
вијенцу досљедно ф умјесто в у финалној позицији у лексеми лаф < лав:
„бораше се као лаф с Турцима” (568); „но што стрепи лаф од гуске,
кажи?” (805); штавише, сугласник ф се, по узору на финалну, усталио и у
медијалној позицији: „Из грмена великога лафу изаћ трудно није” (Посве-
та, 9); „постадоше лафи ратарима” (259); „смрад ухвати лафа у кљусама”
(288); „малом мраву ка гордоме лафу” (756); „Лажу људи што за лафа ка-
жу” (1097)5.
4. У народним говорима Његошевог краја облик императива глагола V

врсте најчешће је без наставка ј (мада се употребљавају и ликови са ј). И
једну и другу варијанту познаје и Његошев језик – само што је, за разли-
ку од народног говора, књижевни лик императива много обичнији:
„Отавара’ јој књиге на пророке” (836); „и чита’ јој масла и бденије”
(840); „за горске се госте не приправља’ ” (1159); „и тиска’ их у свијет
бијели” (1453); „те прочита’ да знамо што пише” (2061); „исприча’ ни
штогод аманати” (2242);
„И чувај му образ ка он теби!” (1130); „него причај, да и није мило”
(1365); „Гледај чуда, што је јадни човјек” (1381); „Слушај, Вуче, и оста-
ла браћо” (520); „И попридај штогод и поглади” (1512); „Причај ти што-
год, Драшко, од Млетаках” (1400); „и притискај земље и градове”
(1455); „пошто мркни и пошто вечерај” (1533); „Кад погледај онога коко-
та” (1589); „другом викни: ’Послушај, народе’” (1592); „по три уре лижи
докле ручај” (1669); „а нешто му заиграј под грлом” (1691); „од оружја
ништа не узимај” (1802); „Дану причај који што сте дошли” (2093).
Код глагола IV врсте, у једином примјеру који смо нашли, сонант ј је у
финалној позицији реализован: „Пиј шербета из чаше свечеве” (767);
„исто тако и у императивној речци немој: немој који грозда окинути!”
(1596), која у његушком говору најчешће гласи немо.
И не само у финалној, сонант ј је, у овим ријечима, у говору Његуша
нестабилан и у медијалној позицији – у Горском вијенцу има више примје-
ра за глаголе на -ати, и један примјер за императивну речцу — немојте,
у којима је ј редовно употријебљено: „Погледајте онога кокота” (1588);
„ал’ чувајте да вас јад не нађе” (1595); „дајте му га да се разговори!”
(1174); „Сад ми дајте једну чашу вина” (2443); „Причајте ми што је та-
мо било” (2583); „Ништа ми се немојте чудити” (521).
5 Сугласник ф губећи звучност понекад прелази у в у овој лексеми у црмничком говору
(Милетић, 1940, стр. 360); а потврђена је у лику лаф и у језику С. М. Љубише (Тепавче-
вић, 2010, стр. 110).
698
4.1. У Његошевом језику, ни у једном примјеру 3. л. мн. презента V вр-

сте испред завршетка у нема дијалекатског лика без сугласника ј, који у
свим старијим штокавским говорима Црне Горе, па и цетињско-подлов-
ћенском типу, гласи гледау, викау, зидау, имау, мијењау, свирау, спавау,
сликау, чекау, чувау итд. (Стевановић 1990, стр. 206–207). Регуларност
фонетског лика -ају у Горског вијенцу може се потврдити великим бројем
примјера: „Него орла кријући гледају” (774); „Рад ноћи се зубље увијају”
(874); „грдно нам се очи сусретају” (1026); „да к сињему мору не хита-
ју?” (1110); „ђе на коноп скачу и играју” (1577); „што на коноп играју,
војвода!” (1614); „али бабе кад у боб врачају” (1719); „кад вјенчања ни-
каква немају” (1767); „ал’ нас очи сопствене варају” (2297); „требају им
за просте потребе” (2365); „А слијепцу очи не сметају” (2377); „гусле
гуде, а кола пјевају” (2463); „с унучађу ђедови играју” (2464); „сада пу-
шке највише пуцају” (2568); „играју се на бијела јата” (2635); „по ше-
стину уједно копају!” (2727); „јер без муке не прскају токе” ((2742); „па
на рају страву ударају” (2744). С обзиром да су језику Горског вијенца
процеси х > O, у завршном интервокалном положају, тј. у 3. лицу множи-
не имперфекта, остали непознати: „Мучаху се да им очи прсну” (1413); „у
којој се грађаху бродови” (1460); „Мишљаху ли у свијет за кога?” (1502);
избјегнута је могућност формалног изједначења 3. л. множине презента и
имперфекта (мотау, копау, ударау), иначе јако израженој појави у стари-
јим црногорским говорима (Стевановић 1935, стр. 29–30).
4.2. У црногорским народним говорима придјеви који граде компаратив

наставком -иј, у мушком роду, послије губљења сонанта ј имају сажету
форму – волији > воли. Ову тенденцију у великој мјери прати и Његошев
језик – имамо највише примјера за компаратив: „Све ће сјајни и чудесни
у вјекове биват дубље” (34); „А ја воли да надјача виши” (1207); „Воли су
ти кокош али јаје” (1678); „Мрзни су ми они него Турци” (1900); „ал’ је
згодни али је ваљасти / ал’ је мудри али је љубавни” (1983–1984) – у два
стиха четири примјера; „Ја бих воли сад гривну орахах; Издати се нећемо,
ама треба да се утврдимо клетвом; здрави је посао” (стр. 112 – прије стиха
2407); а у једном стиху и за суперлатив: „да најстрашним постанеш ше-
хитом” (1811). Ријетко се ови придјеви у Горском вијенцу јављају не-
упроштени: „Како су им неки од старијих” (830); у невезаном слогу:
„Него мудрији раздвајају да се не покољу” (стр. 53 – испред стиха 1044).
У невезаном слогу потврђен је сажет облик и од чији: „Сердар Јанко пита
чи је брав те му он у плеће гледа” (стр. 79 – испред стиха 1693).
699
4.3. Показна замјеница за друго лице тај је у Горском вијенцу само два
пута употријебљена и то оба пута у дијалекатском лику: „Гроб се његов
пропа на та свијет” (2425); „Нек уљезе и та луди к нама” (2735).
4.4. Да овдје поменемо и речцу год коју напоредо са обичнијим књижев-
ним ликом: „У помоћ нам ко год чу притече” (2593); „Кад два зборе што-
год на улицу” (1508); „и попридај штогод и поглади” (1512); „исприча’
ни штогод аманати” (2242); и необичним ликом са покретним е (додато
вјероватно због броја слогова): „Кад сам годе много размишљава” (506);
ову речцу понекад употријеби и са финалним ђ: „Ко гођ паше свијетло
оружје” (669); „ко гођ чује срце у прсима” (670); „Да сам ђегођ у чету кре-
нуо” (1335). Најобичнијег лика у Његошевом завичајном говору гој нема
у стиховима Горског вијенца.
5. Финална група -ст никада се у Горском вијенцу не упроштава испа-

дањем т, за разлику од народног говора гдје је ова појава досљедно спро-
ведена: „Крст и некрст све им је на уста” (877); „Милош баца у несвијест
људе” (894); „Је ли чегрст каква међу вама?” (1261); „нема пуно осамна-
ест љетах” (1266); „Навртите те пет шест овновах” (1398); „па му на
част пророк и хурије!” (1805); „скочи с мјеста четрнаест ногах” (1976);
„Шест путах сам с њим на муку био” (1985); „седамнаест али осамна-
ест” (1997); „Ево има шест седам годинах” (1099); „Казаћу вам, ал’ на
исповијест” (2189); „дужност рађа неко попечење!” (2299); „Крст носи-
ти вама је суђено” (2348); „чест, народност ђе је васкрснула” (2353);
„сласт и силу изгуби причање” (2374); „упријекрст ка треба метнули”
(2439); „Кад је радост са свакоје стране” (2734). Међутим, заједно са на-
родним говорима иде судбина сугласничких група пт-, пш- и пч-, које су
испадањем иницијалног п у Горском вијенцу упроштене: „Али тице те су
најслабије” (772); „соко тражи тицу јаребицу” (1877); „као једна преко-
морска тица” (2573); „оли челе хватат у капицу” (797); „пресули их бије-
лом шеницом” (2441).
5.1. Однос з/ж (испред наставка -иват), обично у различитим формама
глагола (-)казивати у Горском вијенцу је разријешен тако што је превла-
дала форма народног говора, тј. устаљен је сугласник ж: „траг да му се по
прсту кажује” (1053); „и кажује бог је посјекао” (2131); „Кажуј, бабо,
јеси ли вјештица!” (2133); „да их народ по прсту кажује!” (1415); „кажуј,
бабо, рашта си лагала” (2184); „него кажуј, ал’ ћеш под гомилу” (2194).
Код глагола од основа (-)пусти у репартицији -ст/–шт- писац Горског
вијенца бира народне фонетске ликове: „и пуштит га задовијек неће”
(962); „Мрцино нам круну не упушти” (1824); „Не пушт’, Бајо, жива ђа-
700
вољега” (1852); „спушти куље, а обриши брке” (1683). Између равно-

правних форми -шт- и –шћ- у трпном придјеву употријебљена је -шћ-:
„Шишано је исто ка кршћено” (1042). Сугласничка група ћн у Горском
вијенцу може бити, као и у књижевном језику, очувана: „А ђе ви је та зло-
срећна баба” (2122) или, као у народном говору, дисимилована: „а камоли
чојка несретњега” (1480).
5.2. Иако је у говорима Његошева ужег завичаја, па и много широј
ареи, у употреби једино лексема оштар језик Горског вијенца сачувао је
из старине неизмијењени коријен остр-, како у придјевима: „ко ће турске
главе сјећи/остра сабљо?” (1931); „остро осје одбрањује класје” (2304);
„Твоје куле и остре мунаре” (926); тако и у другим ријечима изведеним од
овог коријена: „пред остротом витога челика?” (884); „до што остре зубе
за сусједе” (1161); „зубовах је туште изострила” (2306); „већ умију под
грлом острити” (119).
5.3. Навешћемо још једну гласовну особину везану за далеку прошлост
српског језика – извршену сибиларизацију у облику ном. множ. придјева
једнак: „Седам братах, сви седам једнаци” (2013); и придјевске замјенице
васолик – свиколици: то је особина заједничка свим говорима старо-
црногорским – нарочито је живе употребе на Приморју (Јовановић, 2005,
стр. 235). У Горском вијенцу, у невезаном слогу, иза стиха 2217 (стр.
104), једном је потврђена – „Разиђоше се дома свиколици.” Иначе, при-
дјевску замјеницу сваколика, са замјеничким придјевом сав у основи, Ње-
гош често употребљава – и то у метатезираном лику (али искључиво у
женском роду једнине): „погибе му војска сваколика” (707); „Природа се
сваколика пита” (2282); „Зла под небом што су сваколика” (2493). У
акузативу се и први дио сложенице деклинира: „да облазим земљу сву-
колику” (1082).
6. Осврнућемо се и на неке појединости везане за вокалски систем.

6.1. У свим црногорским говорима код вокалске групе -ао на крају рије-
чи долази до уједначавања артикулације у правцу једног или другог вока-
ла, а у говорима Његошевог краја искључиво у правцу вокала -а (доша,
каза, ора, пјева, река, чита). И у Његошевом језику имамо често такав
лик: „На кому си сабра Црногорце” (94); „ема сам им посла поклисара”
(317); „дабогда им скапа на ченгеле” (544); „како би им запа да те могу”
(549); „куку њојзи ако не вјерова!” (813); „па с њом бјежа главом по свије-
ту” (1274); „Ко м’ у зли час дочекива, Вуче” (1430); „ма бих река да их
није много” (1713); „да се није ко покла, бога ви” (2048); „Те си писа
међу свима нама” (2052); „Па сам слијеп доша међу вама” (2249); „гроб
701
се његов пропа на та’ свијет!” (2425); „ми се били, а ти би нам пјева”

(2544).
Али подједнако је честа, ако не и обичнија, употреба књижевног лика:
„казаћу јој да сам со сијао” (812); „Ја мним га је доиста дозвао!” (947);
„јер кад год сам такви сан гледао” (1371); „Не знам ништа, но сам их гле-
дао” (1580); „рекао би, они час умрије” (1692); „ђе од паше за мене до-
шао” (2198); „Траг се грдни његов ископао” (2416); „овај грдни свијет
испитао” (2487); „Је ли ико ту жив претекао” (2741); „који си ме дао на
свијету” (85); „знао бих ти одговорит дивно” (1186); „обрљао образ пред
свијетом” (382) „Гледао сам: по два међу собом” (1415); „И посад му не
бих вјеровао” (1663); „Хиљаду сам плећах оглодао” (1699); „Познао се с
гркијем животом”. Дакле, Петар II Петровић Његош је и дијалекатски и
књижевни лик имао у свом језичком осјећању и сматрао их за стварање
свог непоновљивог стиха подједнако вриједним.
6.1.1. Судбина секвенце -ао на крају ријечи слична је и код именица по-
сао и котао. Именицу посао Његош употребљава и у дијалекатском: „Ваз-
да ми се поса повукова” (507); „Наш се поса свуда проћукао” (422); и у
књижевном: „Треба да утврдимо клетвом: здрави је посао” (у невезаном
слогу иза стиха 2406); док котао налазимо само у дијалекатском: „А у је-
дан кота да их свариш” (1894). Поредбени везник, односно прилог као (и
ту имамо финалну вокалску секвенцу -ао) понаша се једнако као у радном
глаголском придјеву или именицама – ипак, лик народних говора ка, на-
стао прогресивном асимилацијом, много је чешћи у Његошевом језику од
књижевног (мада ни овај није необичан): „Ка скакавац што поља опусти”
(6); „дарова му луну ка јабуку” (10); „ка је ово брдо вазда хладно” (170);
„ка малопред што гордо иђаше” (241); „а ка гуске све нешто ћукамо”
(300); „ка из руге то би у почетку” (359); „А мени се ка у зарок стјеца”
(1379); „но их држе ка продано робље” (1773); „под њом пучу ребра ка
ораси” (1848); „Нек ме изда свако, ка и хоће” (2396) „тено кукаш као ку-
кавица” (91); „Но сам сву ноћ као заклан спава” (1376); „Гледах, брате,
као тебе сада” (1624); „Што бајете као бајалице” (1718); „као да су ко-
кошке чепале” 2059); „као једна прекоморска тица” (2573).
6.1.2. Од двосложних ријечи паралелну употребу сажете и несажете
форме имамо и у прилогу жао (Стевановић, 1990, стр. 217): „а жа ми је
фишек оштетити” (183); „жа ми га је ка једнога сина” (2789); „жа ми га
је ка брата роднога” (2790) „Неће бити жао ефендији” (956).
7. Напоредна употреба књижевних и дијалекатских ликова у језику

Горског вијенца налази се и код замјеника некадашњег вокала јат. Одсту-
пања од класичне ијекавско/екавске замјене овога вокала иду у два прав-
702
ца: употреба дугога јата умјесто краткога, односно једносложног рефлек-

са је у дугим слоговима. Ријетко ће пјесник умјесто је употријебити ије,
али је ипак понекад потврђено: „жертвом на трон бича свијетскога” (238);
„слуга брата сунца свијетскога” (1078). И глагол видјети је два пута на-
писан са рефлексом дугога јата, умјесто краткога: „У њих данас овђе ви-
дијесмо” (113); „Видије ли суда од два пића” (792); што се најлакше може
објашњавати, и до сада се објашњавало, метричким разлозима. Но, ми не
мислимо тако: наиме, у говору Његошева завичаја, и нешто јужније у са-
временим црногорским приморским говорима, у овом је глаголу дошло до
поремећаја у репартицији рефлекса дугога и краткога јата – па лик види-
јети, напоредо са виђети (чак и нејотованом варијантом видјети) није не-
обично чути (Поповић, Петровић, 2009, стр. 26). С друге стране, јако
ријетко се у стиховима Горског вијенца умјесто двосложне вриједности
јата у дугим слоговима, наћи једносложна – као у стиху: „да умјем плакат
од радости” (2729).
7.1. Секвенца слѣ̆ , у чијем су резултату у црногорским говорима обично
екавски рефлекси – код Његоша је, међутим, у (и)јекавском лику: „сљедује
ти праху светковање” (623); „сљедоват им ријеком крвавом” (633); „по
поретку некоме сљедују” (2310).
7.2. Иначе, сугласници подложни јекавском јотовању у Горском вијен-
цу се неједнако понашају. Најближе стању у народним говорима јесу суд-
бине сугласничких група:
тје: „Долеће ни јато јаребицах” (190); „ал’ у пјанство неко прећерано”
(895); „у главу ми памет ућерасте” (1172); „ћерат дуго јато јаребицах”
(1835); „те од куле поћерасмо Турке” (2787); „чак имамо и: ћескота их
несретња дављаше” (1426);
и дје: „Виђесте ли чудо и знамење” (171); „мож и данас виђет коштур-
ницу” (1226); „А ево сте гори него ђеца!” (189); „што би свете кости пра-
ђедовске” (298); „ђед ми га је на сабљу добио” (371); „пођетињи чело на-
мрштено” (1002); „Тужи млада ђевера Андрију” (1294); „као у нас бијеле
неђеље” (1437).
7.2.1. За досљедност спроведеног процеса дј- > ђ- у језику Горског
вијенца потврда су и замјенички прилози за мјесто са секундарним јатом,
који су у овом спјеву, као и у његушком говору, различитог гласовног
склопа (прости прилози за мјесто са партикулом де):
ђе: „ђе се сунце христјанству родило / ђе је небо јасли освештало / ђе су
цари небесном младенцу” (2268–2270); „ђе издајник бољи од витеза”
(377); неђе, ниђе/нигђе (углавном са очуваним г), иђе, свуђе: „сирак тужни
без нигђе никога!” (36); „да је игђе брата у свијету” (647); „оградили негђе
703
воденицу” (831); „нигђе нико јошт видио није!” (1553); „газио си негђе
ватру живу” (2739); овђе, онђе: „Без момчади ове што су овђе” (126); „По-
гибосмо овђе чекајући” (322); „Има онђе и Црногорацах” (1761); а уз њих
се може лијепити и партикула на што је веома погодно за постизање десе-
терца: „Сто путах сам овђена сједио” (153). Штавише, Његош ове прило-
ге (са или без партикуле) често употријеби и у екавској форми: „онде нека
и плодом почине” (613); „овде људско запире познање!” (615); „од некрсти
овде заудара” (1252); „Овдена се мало не покласмо” (1359); „Видите ли
овде у Котору” (1675); „сврх мене се сви овде куните” (2180); „овде му је
поготову материјал к славном дјелу” (Посвета, 11).
7.3. Секвенцом с + је од кратког јата писац Горског вијенца иде зајед-
но са Вуковим моделом књижевног језика, а не са стањем у ијекавским го-
ворима. Групе сѣ̆ су иначе у језику високог степена учесталости, па је по-
тврде поменутог стања у Горском вијенцу било лако наћи: „На трон
сједиш неправо узети” (56); „како старац на камен сједећи” (1212); „украј
ватре сједе да се грије” (1287); „запита ме за наше сусједе” (1641); „Кад
присједох мало украј поља” (2555); „и сјечењем у опкладу плећах” (101);
„главу би ти онај час посјекли” (550); „ал’ сјекиру чекај међу уши!” (768);
„мало кога од њих посјекосмо” (2809); „Кнеже Бајко, ти си нешто сјетан”
(1363); „ми се досад ништа не сјећасмо” (1382); „Али сјенку што му шће
тровати” (60); „Затријеће сјеме у одиву” (83); „ђе Обилић над сјенима
влада” (1011); „ватра гори насред сјенокоса” (1285). Стабилна је у Гор-
ском вијенцу и група свје < свѣ̆ : „не утече око ни свједока” (2597); „да
пред вама ово посвједочи” (2129).
7.4. И група зје остаје неизмијењена – интересантно, иако су у свакод-

невном говору у питању ријечи релативно ниске фреквенције у овом Ње-
гошевом спјеву има доста примјера за глагол изјести и именицу изјелица:
„хоће ли га изјест, што ли раде?” (1645); „Ђе изјести, ако бога знадеш”
(1646); „ка ће човјек изјести човјека” (1647); „што су оне свакоју изјеле”
(2114); „десечара, аге, изјелице” (2714); „да посјечем Турке изјелице”
(2751). Ван овог семантичког поља имамо још само један примјер: „што л’
бијела сунцу на зјеницу?” (641).
7.5. И када је ријеч о јекавском јотовању уснених сугласника Његош се
у потпуности дистанцира од већине црногорских говора. У језику Њего-
шеву нема ниједан примјер у коме би тај процес био извршен: „Ка је ова
пјесна изведена” (292); „Ко се топи хвата се за пјену” (539); „Те је у збјег
собом унијеше” (61); „с њом пут неба бјежи цијучући” (124); „Да л’ на
њему заједно не бјесмо” (379); „објесио пушку о рамену” (404); „На што
мјериш џефердаром, Драшко?” (181); „Лажне вјере пружат посластице”
704
(71); „ка се града вјешто изиграше” (115); „Невјерне им слуге постадоше”

(205); „окруни се слава вјековјечно” (255); „а кроз Турке несрећну невје-
сту” (496).
7.5.1. Мало је другачија ситуација са новим јотовањем пошто у Њего-
шевом језику, поред претежних примјера са извршеним процесом, има и
изузетака – узмимо, на примјер именицу робље: „Да некакво робље
мијењају” 316); „Поведе се робље црногорско” (459); „Он је хајдук робља
свезанога” (1189); „какво робље сасред Горе Црне” (461); „но их држе ка
продано робље” (1773); али и: „Да им дамо робје на откупе” (340). И не са-
мо код именице робље/робје – дестабилизоване резултате јотовања у Гор-
ском вијенцу показују и неке друге лексеме: „корацима броји турско
трупје” (591); „очи горе живје од пламена” (1302); „Је ли јавје од сна
смућеније? ” (2332); „Кроз дивјачне тмуше азијатске” (243). Према ре-
довном грмјети Његош је глаголску именицу употријебио са мљ – у лику
грмљава: „Све се чује јека и грмљава” (166); „Чује се грмљава пушаках
низ поље” (иза стиха 2582). Именицу ломљава, међутим, употребљава у
лику са ј иза лабијала: „Стаде јека, клепет и ломјава” (1566). Нађе се у је-
зику писца Горског вијенца и понеки примјер са елиминисаним резулта-
том процеса старог јотовања (у трпном глаголском придјеву): „Јаје здраво
добије сломјено!” (939); „Брци пали на изломјене токе” (иза стиха 2736).
7.6. Различитим фонетским реализацијама прилога (и предлога) прије

< прѣ̄ ? Његош користи све могућности свог народног говора. Приђе је
најчешћа варијанта: „Приђе си им с коца утекао” (543); „свакога ми узе
приђе рока” (978); „приђе зоре на поље крстачко” (1065); „Није вино по-
што приђе бјеше” (1135); „да ђавола приђе у њих видиш” (1728); „пред
пророка да приђе изађеш” (1786); „но ће приђе море ослачати” (1831);
„приђе но смо легли и заспали” (2243); „Најприђе ти Божић честитамо”
(2587); а једном је потврђено и у црногорским говорима веома продуктив-
но пређе: „пређе рока дошла ти је жњетва! ” (653). Уколико је задржао
двосложну замјену овај прилог је редовно у проширеном лику пријед: „Хи-
тали смо да пријед дођемо” (327); „од Косова, а ни пријед њега” (394);
„нек зна пријед, па чини што може” (1127); „ти издао пријед и послијед”
(381). У споју малоприје, опет са д на крају, уопштена је екавска форма:
„ка малопред што гордо иђаше” (241); „ка малопред што гордо иђаше”
(245). Занимљиво прије је задржало двосложни рефлекс и у служби пре-
фикса – додуше, ову појаву потврђују само два стиха: „да га свијет мори
пријекором” (1052); „упријекрст ка треба метнули” (2339). Лако је у
Горском вијенцу наћи и стихове са уопштеним аналошким ликом, дакле са
е: „који сједиш на престол небесни” (743).
705
7.6.1. Оволику шароликост у Његошевом језику, за разлику од народ-

них говора, не показује прилог послије – он је у стиховима Горског вијен-
ца искључиво у лику са двосложном јатовском секвенцом и финалним суг-
ласником д: „па послијед поче ђетинити” (1640); „Кад послијед, све ово
излиња” (1661); „Па послијед што се од вас ради?” (2140); „ти издао при-
јед и послијед” (381). Нема у Горском вијенцу у народном говору све при-
сутније екавске форме после.
7.7. У позицијама сугласник + р + ?, у лексемама грјехота, грјешан…
и сл., које је Вук, а често и Стефан Митров Љубиша (Јовановић, 2011,
стр. 107), писао са ј потпуно је превладао екавски рефлекс: „за њихова
смртна сагрешења” (199); „поп грешника за грехове пита” (807); „грехо-
та је да их поткидамо” (1885); – поред грехота код Његоша налазимо и
фонетски лик гревота: „Не прими ми, боже, за гревоту” (2450). Секвенцу
рје свједочи глагол мрзјети: „помрзјело све једно на друго” (2119). У вези
са глаголом горети имамо паралелизам ре/рје: „Па све могах с јадом пре-
горети” (1281) „па у живи огањ изгорјети!” (2215); „Куће турске огњем
изгорјесмо” (2604).
7.8. Ријетко налазимо екавски рефлекс на мјесту дугога јата, али нађу
се и такви примјери: „који га је млеком одранио” (637); „Време земно и
судбина људска” (2290); „не разлежу ратнијем клицима” (281); „из колев-
ке Белонине и на земљи показаше” (Посвета, 4). Ово је ипак само по изу-
зетку, углавном су и ове ријечи са регуларним двосложним рефлексом:
„Дивне смрти просто им млијеко!” (1060); „млијеко их српско разгубало!”
(261); „млијеко је да рече бијело” (1664); „Вријеме је да се окупимо,
вријеме је да што углавимо!” (420–421).
7.9. У негативним облицима глагола јесам системски ликови (нијесам,
нијеси…) су једино у употреби; аналошко: нисам, ниси… пјесник ни у јед-
ном стиху није употријебио: „Ти нијеси саморана глава” (110); „Јошт
нијесам лијепо казао” (395); „ал’ нијесу пет Мартиновићах” (426); „Није-
сам ви све јошт исказао” (480); „Нијесмо ли браћа и без тога” (968); „Зар
обадва нијесмо хајдуци?” (1188); „Да нијесам с баном Милоњићем”
(1271); „Знамо, чоче, нијесу рогати” (1404); „Ти нијеси слијеп, игумане”
(2361); „Ја сам снио што нијесам нигда” (2381).
8. Прегледали смо и степен употребе -ије-/-и- (стара тврда и мека про-

мјена) у наставцима замјеничко-придјевске промјене – у инструменталу
једнине, дативу, инструменталу и локативу множине.
8.1. Инструментал једнине
706
Иако писац Горског вијенца напоредо употребљава дуже и краће облике

(-ијем и -им) ипак се степеном учесталости једних и других приближава
приликама у завичајном говору, у којем су наставци старих тврдих основа
(-ијем) готово једино могући. Оно што се и за Његошев језик са сигурно-
шћу може рећи – напросто на основу статистичког метода – јесте да су ли-
кови са -ије-, код придјева, много више уграђени у метрику пјесникова
стиха:
„Моје племе сном мртвијем спава” (37); „поносиш се скиптром крва-
вијем” (57); „и утека с братом најмлађијем” (471); „Све је пошло ђавољи-
јем трагом” (557); „насија га умнијем сјеменом” (750); „За врснијем бра-
том али сином” (775); „а танкијем гласом нарицати” (1292); „Ста град
бити топом буковијем” ( 1387); „Ада што би с туђијем чинио?” (2067);
„Ка да духом светијем прозире!” (2106); „А залили црвенијем вином”
(2442); „познао се с гркијем животом” (2489); „прекрсти се крстом хри-
стјанскијем” (2602); „кад се небом ведријем играју” (2637). Чак се и у
истом стиху нађу и по двије реализације са -ије: „јуначкијем и коњскијем
месом” (1740); „сунчанијем чистијем млијеком” (2283); „За онијем си-
вијем соколом” (2028) – показна замјеница + придјев.
Наставак старих меких основа -им Његош је употријебио само у пет
стихова: „Над свијетлим твојим гробом злоба грдна бљува тмуше” (По-
света, 29); „ал’ умрије тужним изгнаником” (32); „светим пићем богом
закршћеним” (586); „Што се црним задоји ђаволом” (685); „Већ вас виђу
под сјајним покровом” (2352).
Не могу се изрећи исте оцјене и за придјевске замјенице – наиме, грађа
коју нуде стихови Горског вијенца, за инструментал једнине мушког и
средњег рода, свједочи о напоредној употреби, готово истом степену уче-
сталости, наставака старих тврдих и меких основа: „И оружјем, мојијем
уздањем” (865); „Којијем се пјане покољења” (607); „над којијем огле-
дујеш лице” (923); „пред сенатом и свијем народом” (1524); „мило ми је с
таквијем јунаком” (1039); „Те сву ноћ с неким разговараш?” (1254); „Да
не бјеше под оним именом” (1627); „за његовим трагом покајнице”
(2436); „Вријеме ће својим током ходит” (2678); „А не сестра за онаквим
братом” (2033).
8.2. Датив, инструментал, локатив множине
У дативу су подједнако обични дужи: „он ће ера бити страшна људ-
скијема кољенима” (2); „Помоз, боже, јаднијем Србима” (179); „Тешко,
Турци, вашијем душама” (1013); и краћи облици: „Како што је шареним
коњима!” (2417); „Два момчета ријечким Турцима” (2690). У инструмен-
талу су ликови са -и обичнији: „гутајућ их ватреним очима” (244); „ми-
ровима и умним тварима” (753); у невезаном слогу: „Носе… шенице ша-
707
рене измијешате зрнима шипчанима” (стр. 124 – испред стиха 2658); „да
ми стане пред вашим очима?” (901) „не разлежу ратнијем клицима?”
(281); „покласмо се с нашијем Турцима” (2711); „док у локативу писац
Горског вијенца употребљава искључиво књижевне варијанте: у великим
народима генију се гњ’јездо вије” (10); „и дављаху у мрачним избама”
(1482).
9. У свим падежима гдје се могу јавити посматрали смо и дистрибуцију

покретних вокала.
9.1. У генитиву–акузативу вокал -а је скоро обавезан дио наставка
-ога/-ега: „Гледа јеком града стравичнога” (157); „На развале царства
јуначкога” (253); „Жали Иван брата јединога” (575); „Жрец Европе с
светога амвона” (624); „Испод твога трона свијетлога” (747); „А камоли
слабога човјека” (904); „рођенога да се од њих топи” (905); „бањо слатка
људскога живота” (913); „земљи име страшнога пророка” (931); „Или
имам младога витеза” (975); „или имах китнога вијенца” (979); „проро-
кова страшнога барјака” (1112); „Он је хајдук робља свезанога” (1189).
Ријетка су, али ипак забиљежена, одступања (дајемо све примјере који у
спјеву постоје): „Ти си жертва благородног чувства” (225); „к светом гро-
бу бесмртног живота” (246); „Не познајеш чистог раја сласти” (889);
„Непобједног младога Душана” (2655); „дивне Спарте и великог Рима”
(230); „Ја бих, браћо, с општег договора” (677); „Да сам има бољег учите-
ља (2070); те убио ријечког кадију” (2700).
Вокал -а је још чешће саставни дио наставка -ога у ген.-акуз. појединих
замјеница – код показних замјеница нема изузетака – „И без тога ово нам
је слава” (96); „ал’ овога чуда јошт не виђех” (159); „Причаћу ви за тога
ђавола” (453); „Кад онога из јаме вадише” (815); „Од тога ти бјеху поги-
нули” (1515); „Погледајте онога кокота” (1588); „Кад погледај онога ко-
кота” (1589); „са свијема те смо тога лика” (2169); „А ко изда онога те
почне” (2409).
Код присвојних замјеница твој и свој избор између краћег и дужег на-
ставка зависи од тога да ли је у питању сажети или несажети лик – у духу
Његошева језика су и један и други. Уколико је у питању несажети лик
овај вокал је увијек саставни дио наставка -ога: „свој својега никад пуштат
неће” (533); „догна бритву до својега носа!” (1601); „на твојега крилата
хајата” (1790); „и твојега бича пакленога” (1792); „Појаш, Марко, твоје-
га Шарина” (1801); „до твојега тешка шестоперца” (1803); „Сад те виђу
на твојега Ждрала” (1827); „узесмо га за својега брата” (2603). Међутим,
сажети ликови познају обје варијанте – Његош је 7 пута у спјеву употри-
јебио краћу форму, од тога 3 примјера су без покретног вокала: „него
708
главу свог сина Андрије” (1300); „Ружа с струка није пала свог” (1857);
„Прокле Мара свог сина Станишу” (694); а 4 са покретним: „свога дома
већ не ћах гледати” (1441); „да ничега, ано свога хлада” (1504); „без пи-
тања твога ал’ Лимова” (1854); „Испод твога трона свијетлога” (747).
Наставак генитива/акузатива замјеница наш/ваш именичке замјенице
ко, броја један досљедно је -ога: „За нашега бана Милоњића?” (1260);
„Споменик је вашега јунаштва” (2646); „Витезовах нашега народа”
(2650); „Поздрављамо нашега владику!” (2708); „кога ђаво о свачему
учи” (67); „Нада нема право ни у кога” (133); „Кога зове уз оне главице”
(945); „мало кога од њих посјекосмо” (2609); – и код замјеница сложених
са ко: „Свакога ми узе приђе рока” (978); „Ја нијесам ни позна никога”
(1431); „Црногорца већ бјеше свакога” (1995); „Облагали једнога прин-
ципа” (1523); „Ја сам чуо од једнога ђеда” (1583); „Док ево ти једнога ка-
ваза” (2197); „Но се држи све једнога пута” (2378); „не пуштише жива
ниједнога” (598); „Ту не бјеше ниједнога чојка” (1518).
9.2. Датив (локатив) једнине придјева у језику Горског вијенца има не-
колике варијанте: наставак -оме, -ему, -ому и ликови без покретног вока-
ла, при чему њихова репартиција није увијек спроведена према моделу
књижевног језика. Најчешће је правилно иза тврдих сугласника употрије-
бљен наставак -оме: „Ја се надам веселоме гласу” (951); „да поможе Ново-
ме хиташе” (1221); „Часноме се крсту поклонише” (1329); „Срамота је
сивоме соколу” (1834); „Зла мрзноме чинит не можемо” (2149); „те црно-
ме работа Мамону” (2343). Некада крајњи вокал -е може и изостати: „Оџа
риче на равном Цетињу” (287). Да писац Горског вијенца избором између
дуже и краће форме у ствари гради властиту оригиналну поетику свједоче
примјери напоредне употребе -оме и -ом чак у истом стиху: „на широком
пољу Ћемовскоме” (574); „Малом мраву ка гордоме лафу” (756). Једном
је умјесто -е као покретни вокал употријебљен -у (-ому умјесто -оме):
„Свак потрчи к ријечкому граду” (2696). Такође, Његошев језик познаје
само наставак -ему: „да главаре браће истурчене / дозовемо на општему
скупу” (679); „да к сињему мору не хитају?” (1110); док наставак -еме,
познат неким говорима околине Његуша – посебно иза меких сугласника,
писац Горског вијенца није ниједном употријебио.
Код замјеница су прилике једноставније. Да не можемо изрећи конста-

тацију да је вокал -е обавезан дио наставка – показних замјеница: „У то-
ме се разбудих од страха” (1330); „благо томе кога срце служи” (2404);
„Не мисли се о томе Турцима” (2539); – присвојних: „да се о злу своме за-
бавите” (2204); „пуни пушке своме господару” (2764); „кад причању тво-
ме покаже се” (2372); – именичке замјенице ко: „Коме прсне чело, куку
709
њему!” (938); „Коме закон лежи у топузу” (1155); „како ће се коме дого-
дити” (1721); ’крива’ су само два примјера без покретног вокала – и то оба
у локативу: „Грехота је о том и мислити” (1138); „Благо одру на ком по-
чине” (1873).
10. Књижевно дјело Петра II Петровића Његоша значајно је и по јези-

ку, колико и по књижевно-умјетничкој вриједности својој. Наше анализе
показују да дијалекатска нота у Његошевом језику јесте доста наглаше-
на. Међутим, никада те црте нијесу искључиво његушко-подловћенске,
већ увијек дио много шире арее. Свакако, Његош у стихове Горског вијен-
ца није уткао све могућности које му је нудио народни говор и остало је у
говору пјесникова ужег завичаја много фонетских особина које су у овом
спјеву могле да буду, а нијесу употријебљене. Бирајући између дијалекат-
ског и књижевног облика, а понекад стварајући и особено свој, Његош је
трагао за пјесничким средствима која највише одговарају дубини мисли и
јачини осјећања, поштујући и законитости стиховног ритма. Тако је гра-
дио своју особену поетику, у пракси непоновљив пјеснички израз.
Белић, А. (1958). О језичкој природи и језичком развитку, I, друго издање.
Београд.
Бошковић, Р. (1931). О природи, развитку и заменицима гласа х у говорима
Црне Горе. ЈФ XI, Београд.
Вушовић, Д. (1930). Прилози проучавању Његошева језика, ЈФ IX. Београд.
Јовановић, М. (2005). Говор Паштровића, Подгорица: Универзитет Црне Горе,
Библиотека филозофско-филолошке науке.
Јовановић, М. (2005). Полугласници и јат у црногорским говорима, књ. 82.
Подгорица: ЦАНУ.
Јовановић, М. (2011). Полугласници и јат у црногорским говорима књ. 23. Под-
горица: Одјељење умјетности.
Милетић, Б. (1940). Црмнички говор, СДЗб IX. Београд.
Младеновић, А. (1989). „Књига о Његошу”, У: НИРО „Књижевне новине”.
Горњи Милановац: НИРО ''Дечје новине''.
Младеновић, А. (1973). Језик владике Данила. Нови Сад: Матица српска.
Остојић, Б. (2003). „Снага и моћ Његошева језика и његов удио у изградњи Ву-
кова модела књижевног језика”. У: О црногорском књижевнојезичком из-
разу III (стр. 41–53). Подгорица: Библиотека филозофско-филолошка,
Универзитет Црне Горе.
Остојић, Б. (1976). Језик Петра I Петровића, Титоград: ЦАНУ, Пос. издања,
књ. 8, Титоград: Одјељење умјетности, књ. 1.
710
Пешикан, М. (1965). Староцрногорски, средњокатунски и љешански говори,

СДЗб XV. Београд.
Поповић, М., Петровић, Д. (2009). О говору Спича (грађа). Београд: САНУ и
Институт за српски језик САНУ, СДЗб LVI.
Стевановић, М. (1935). Источноцрногорски дијалекат, Београд: Библиотека
ЈФ V.
Стевановић, М. (1990). О језику Горског вијенца, Његошев књижевни језик.
Београд: САНУ, Научна књига.
Стевановић, М., Вујанић, М., Одавић, М., Тешић, М. (1983) Речник језика Пе-
тра II петровића Његоша. Београд: САНУ.
Тепавчевић, М. (2010). Језик Стефана Митрова Љубише. Подгорица: ЦАНУ,
Посебна издања (монографије и студије), књ. 70, Одјељење умјетности,
књ. 19.
711
МИОДРАГ В. ЙОВАНОВИЧ
Никшич, Черногория
НЕКОТОРЫЕ ФОНЕТИЧЕСКО-ФОНОЛОГИЧЕСКИЕ
ХАРАКТЕРИСТИКИ ЯЗЫКА ГОРНОГО ВЕНЦА
В языке Негоша часто отмечаются диалектные черты, а именно говора

родного края писателя (цетиньско-негушский тип). Наша основная зада-
ча в данной статье – определить идет ли речь о преувеличении или герои
Горного венца пользуются исключительно говором своего родного края.
Употребляются ли определенные диалектные фонетическо-фонологичес-
кие черты последовательно или, наряду с ними, Негош пользуется и лите-
ратурным языком? Кроме того, имеют ли эти особенности узко-местный
характер или относятся к более широким пространствам – и черногорских
говоров и сербского языка вообще. Мы все-таки не стремимся в ответ на
данные вопросы приводить список (и анализ) именно всех диалектных осо-
бенностей, которые можно найти в Горном венце.
КЛЮЧЕВЫЕ СЛОВА: язык Горного венца, фонетическо-фонологические
черты, цетиньско-негушские говоры, диалектные особенности.
712
821.163.41.09:811.163.41'373.4
МИТРА М. РЕЉИЋ1
ПОСТОЈАНОСТ / НЕПОСТОЈАНОСТ
– теолингвистички приступ2
САЖЕТАК . Полазећи од садржајног карактера Његошевог спева који у потпу-

ности одражава песниково теоцентрично виђење света, у раду се разматра одре-
ђен број лексема чији се семантички опсег у профаном и сакралном, у том смислу
и у Његошевом песничком дискурсу, битно разликује. Постојаност и непостоја-
ност, образ и безобразије као и метафоричке варијације именица лице и лик – те
уобичајене лексеме нашег свакодневља – песник доживљава и функционално ве-
зује превасходно са сакралним ономастиконом – теонимима, ангелонимима, мито-
нимима итд. – уз чију помоћ сучељава светлост и таму, живот и смрт, Божији Ипо-
стас (Личност) и обезличеност, као највидљивију последицу греха палога човека.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : постојаност, непостојаност, лик, лице, образ, Бог, анђео, човек,
лексема, теоним.
1 hvostanskazemlja@gmail.com
2 Рад је настао у оквиру ангажовања на пројекту 178021 Опис и стандардизација са-
временог српског језика, који финансира Министарство просвете и науке Републике Србије.
713
Пре него што усмеримо пажњу на појмове наговештене у наслову рада,

нужно је у најкраћем подсетити на природу Његошева језика, пре свега,
језика Луче микрокозма – те несвакидашње химне Богу саздане из нера-
скидивог и најлепшег споја песниковог верујућег бо̑ла3 и пребогатог сло-
венског језичког наслеђа. Према мишљењу Ј. Стојановић,
„У Његошевом језику садржане су особине и српскословенског,

и рускословенског, и славеносрпског и, више од свега, српског
народног језика; дакле, све што је српски језик кроз дугу исто-
рију сабрао и собом носио” (Стојановић, 2011, стр. 143).
„Његош се”, напомиње А. Радовић,
„у свом приступу језику, показао зрелијим од Вука Караџића: са

једне стране, Његош је прихватио народни језик, онај који је
Вук С. Караџић кодификовао, али, са друге, као богослов, фило-
соф и пјесник, то јест као све оно што Вук није био, Његош је
древне црквенословенске ријечи и изразе, сачуване само у бого-
служењу, на генијалан начин преточио у своје пјесме и спјево-
ве” (Радовић, 2012: стр. 489).
Д. Бојовић зато с разлогом подсећа: „Српски књижевни језик је доживео
два велика преврата: сакрализацију са Светим Ћирилом и Методијем, као
и са Светим Савом, и десакрализацију са Вуком” (Бојовић, 2013:
стр. 357). Говорећи о специфичности језичких ситуација у средњем веку,
Н. Мечковска наводи:
„На простору Slavia Orthodoxa писмено-књижевни развој

кренуо је путем х и б р и д и з а ц и ј е црквенословенског и на-
родног језика. Код сваког од народа (Срба, Бугара те Источних
Словена) постојала је своја умногоме јединствена писменост,
при чему управо ј е д н а (а не две), у којој су црквенословенски
и народни језик вековима доживљавани као два с т и л а, тј. као
две функционалне варијанте истог језика […] Тек знатно касни-
је ’славенски’ и ’прости’ стил говорници почињу да осећају као
различите језике и то у Белорусији и Украјини – средином
XVII, у Московској Русији – крајем XVII, а у Србији и Бугар-
3 Подсећајући да о богонадахнутим хришћанским пророцима и пророчицама „у српском
народу сведоче и презимена попут Пророк, Пророчић, Пророковић и сл.”, П. Пипер
(2013: 215) додаје: „Уосталом, и мајка Петра II Петровића Његоша била је из породице
Пророковића. Колико је дубоко мотивисано извор снаге песничког стварања видети у на-
дахнућу, толико су оправдане профетске слике великих песника.”
714
Митра М. Рељић – Постојаност / непостојаност у Лучи микрокозма…
ској – од друге половине XVIII века” (Мечковска, 1998:

стр. 264).
Средњовековно прожимање двају стилова Његош је очигледно и даље
осећао и на најбољи начин неговао. Уз констатацију да је удео славениза-
ма (то јест црквенословенских, српскословенских, славеносрпских, рус-
кословенских, као и лексема из ондашњег руског књижевног језика) у Ње-
гошевом песничком стваралаштву условљен тематиком дела те да у Лучи
микрокозма он износи „близу четвртине лексичког фонда”, С. Стијовић
истиче:
„У Његошевом књижевном језику живела је, у ствари, и даље
она својеврсна културна и језичка заједница створена у средњем
веку на основи ћирилометодијевског дела и на материји народ-
них језика православних Словена, коју зовемо Slavia orthodoxa.
Његош речи из старе књижевне традиције и из тадашњег руског
књижевног језика, веома прожетог старословенским наслеђем,
није узимао као туђице, као позајмљене из страних језика. По-
ред народног језика као главне базе, он је у тим типовима језика
видео природне допунске изворе за стварање савременог срп-
ског књижевног језика и својим песничким изразом давао при-
мер и оглед те симбиозе” (Стијовић, 1992, стр. 118–119).
Имајући све то на уму, разумљиво је што не мали број данашњих говор-
ника српског језика неупућених у поменуто језичко наслеђе остаје заки-
нут и за приближан доживљај Луче микрокозма. Зато је познаваоцима
руског језика у чијем лексичком фонду, за разлику од савременог српског,4
удео црквенословенизама чини преко педесет процената, читање и разу-
мевање Луче и те како олакшано.5 Осим наведене, потешкоћу свакако
може представљати и „специфична поетска синтакса” спева – инверзије
атрибута, опкорачење стиха, елипса (Маројевић, 2012, стр. 213–215), и
посебно чињеница да у свести атеистичкој корисника истог језика, многи
лексички појмови подлежу различитој концептуализацији него у свести
религиозног. Довољно је присетити се речи попут подвиг која се у првом
случају обично асоцира са каквим херојским чином, успехом и сл., а у дру-
4 У свом још необјављеном тексту под насловом О црквенословенизмима у Речнику срп-
скохрватскога књижевног језика, А. Јовић прецизира да је међу 120.000 лексема у шес-

тотомнику Матице српске једва 167, или 0,0013% њих оквалификовано као црквеносла-
венизми. Тај податак ауторка објашњава у првом реду „природом језичке реформе
спроведене у 19. веку код Срба, маргинализацијом црквенословенске лексике под ути-
цајем владајуће друштвене идеологије у време настајања и објављивања речника, те недо-
следношћу у употреби квалификатора”.
715
гом, пре свега, са одрицањем и аскетизмом (в. Бугајова, 2010, 18–21), па

речи љубав, која код слабо верујућег човека најчешће изазива помисао на
родитеље или супротни пол, а код верника у првом реду на Бога: тако и
царство, на исти начин, бива, с једне стране, моћно, Римско, Византијско,
а са друге – Божије и Небеско, док се смех, пак, повезује са срећом, радо-
шћу, и, супротно томе, грехом (Где грех, там и смех, И смех наводит на
грех – само су нека од пословичних тумачења у речнику В. Даља) итд.
(в. Рељић, 2013, стр. 235–254). Нудећи „опис маркантних обележја пра-
вославног социолекта српскога језика по језичким нивоима”, К. Кончаре-
вић (2012, стр. 172–173) констатује да лексички ниво у том погледу ка-
рактерише, између осталог:
„Висок удео свакодневне лексике која у говору носилаца

социолекта доживљава семантичку трансформацију, типа раз-
решити (од грехова), разрешење (од поста), благословити (у
смислу заповедити, наредити), послушање (у смислу обавеза,
дужност)”, као и „Сужавање лексичког значења, односно асо-
цирање полисемичних лексема само са једним значењем, типа:
лексема служити, за коју Речник српскога језика Матице срп-
ске констатује 6 значења, у социолекту се асоцира искључиво са
значењем обављати верски обред”.
Слично је са речима постојаност и непостојаност. У профаном дискур-

су постојаност може имати позитиван и негативан предзнак. Човек може
бити постојан у добру, али и постојан (упоран, доследан) у неваљалству,
понављању својих грешака. Исто се може рећи и за реч непостојаност;
„преумљење”, на пример – политичко и свако друго; и, сходно томе, друга-
чији начин понашања – данас је нарочито у моди, и неретко је праћено одо-
5 Иако је, према речима Н. Мечковске, црквенословенски језик у односу на њему најбли-
жи српски или бугарски, гледано с аспекта породичног сродства, као „отац или рођени
старији брат”, а у односу на блискосродне источнословенске језике као „стриц и синовац”,
најјачи утицај црквенословенски је извршио управо на руски језик. Тај парадокс ауторка
објашњава познатом чињеницом да су након пропасти Византије и потпадање балканских
народа под османско ропство, православни центри премештени на словенски Исток где су
Руска православна црква и руска држава са својом идеологијом „Москва – трећи Рим” по-
стале главни чувари црквенословенског књижевног наслеђа. (Мечковска, 1998, стр. 266).
Наведеном историјском преокрету, разуме се, није следило и замирање црквенословенске
писмености на православном Југу; ако и у отежаним условима и са извесним прекидима,
она је и даље била и те како жива, па дата аргументација, колико јесте разлог очувања цр-
квенословенизама у руском језику, толико није узрок њихове редукције у савременом срп-
ском језику; тај распон, као што је поменуто, настајао је касније као последица низа је-
зичких превирања.
716
бравањем и похвалом. Постојаност (истрајност), пак, у сакралној сфери

ослања се првенствено на глагол постојати (бити), али не у смислу „бор-
бе за опстанак”, засноване на „слијепом инстинкту, нужности и саможиво-
сти” (Радовић, 2012, стр. 8–10), већ постојати на „Божански начин”
(Исто, стр. 11–12), а што подразумева безусловну веру у васкрсавајућу
снагу Вишњег, будући да је вера „камен темељац истинског људског по-
стојања” (Радовић 2011, стр. 166). „Свето Писмо – напомиње Свети Ни-
колај Велимировић (2013) – учи нас сваком својом страницом истрајности
у духовној области; учи нас како речима тако и највећим примерима ис-
трајности и неистрајности људске. Два најужаснија примера неистрај-
ности у добру показују се у Адаму, праоцу људског рода, и у Јуди, најпре
апостолу а потом издајнику […] Но какву дивну и готово надчовечанску
истрајност показује Аврам у вери у Бога! И Јаков у кротости! И Јосиф у
целомудрености! И Давид у покајању! И праведни Јов у трпљењу!…”
„Прво и основно својство Хришћана, то јест оних који припа-
дају Цркви Христовој као живом организму као живој заједници
јесте, дакле, постојаност у вјери, ’постојано обитавање у науци
апостолској’ […] Човјек је биће коме је својствена промјенљи-
вост, а такав је, наравно, и свијет у коме се човјек рађа, у коме
човјек живи, који прожима човјека и са којим се човјек непре-
кидно налази у узајамности по самој природи свога постојања.
Цјелокупна природа је непостојана. Она се мијења, а онда се
мијења и човјек који постоји у тој природи […] Зато је и митро-
полит Петар II Петровић Његош дубински осјетио да сва мудро-
вања свих мудраца свијета прожима непостојаност и, тиме, про-
лазност” (Радовић 2011, 6, стр. 162–163).
П. Флоренски (2008, стр. 17) налази да је у језику старих Јевреја по-
стојаност синоним за истину: „Истина – то је Постојаност”. Сагледавају-
ћи семантички садржај речи ’емет, аутор подсећа да су „Њена […] најне-
посреднија значења: чврстина, постојаност, дуговечност; отуда –
сигурност […] Као обележје судбине или судске пресуде ’емет означава,
зато, праведност, истинитост. Као обележје унутрашњег живота, она се
супротставља лицемерју и има значење искрености, пре свега искрености
у Бого-поштовању. И, коначно, ’емет одговара нашој речи истина, на-
супрот лажи…”
Реч постојаност Његош користи искључиво у напред наведеном значе-
њу, у значењу непролазности, односно вечности, бесмртности, хармоније
и савршенства, искрености и истинитости. Постојаност је услов јединона-
чалија те очувања светлости живота:
717
бесконачно видим овдје царство

величества, постојанства мирах
(Луча микрокозма, I, стр. 133–134)
Хајде за мном по мрачном бријегу
постојанством окружена мира
те ободри ухиљену душу.
(Исто, I, стр. 211–213)
Постојаности Божије величине и створеног небесног поретка, чему се
управо и супротставља, свестан је и Сатана који каже:
знам ја силу мога соперника
и његово постојанство страшно
(Исто, IV, стр. 161–162).
Насупрот постојаности саме Божије Ипостаси (Личности), ангелских
небесних мирова те оних људи који на себи чувају печат творачке силе
Господње, стоји непостојаност – синоним за безумни метеж, раздор, хаос
необдјелани, а као основна последица греха и губитка личности. Примар-
на, дакле, порука Његошева јесте да, у мери у којој постојаност вере води
спасењу, духовној и црквеној саборности те очувању целовитости људског
рода, народа, породице и свега Богом сазданог, непостојаност у истој мери
рађа отпадништво, неуређеност, хаос, анархију и проклетство. Исход јед-
ног и другог песник, између осталог, и не случајно, представља на плану
метафоричко-симболичког варирања именица лице, лик, образ, а у циљу
супротстављања празне личине (маске, образине) и слободне личности
(υποστασισ) какву Јован Зизулас (1995, стр. 79) назива још светотајин-
ском или евхаристијском ипостасју. Лице, чији су – према мишљењу
Д. Калезића (2005, стр. 212) – значењски еквиваленти грчка реч
πρόσωπον и латинска persona, означава „формалну, обличку страну онога
што посматрамо: то може да буде и нешто неживо. Али када је у питању
нешто живо, оне се односе на његову спољашњост, на изглед, и могу се
превести са: облик, изглед, лик, личина, образина, маска.”6 подсећа исти
аутор на другом месту, „моменат раздора, распадања и расула духовног
6 П. А. Флоренски (2013) подсећа и на најстарију, сакралну намену маске и одгова-
рајући смисао речи – „larva, persona, πρόσωπον итд., јер тада маске уопште нису биле то у
данашњем значењу речи, већ врста икона. Када се сакрално разложило и ишчезло, а све-
штена припадност култа била осветовљена, тада се из тог светогрђа према античкој рели-
гији и појавило значење маске у савременом смислу – обмана, оно што у стварности не
постоји, мистичка превара…” Додајмо да је ово само један у мноштву примера семан-
тичког померања речи као рефлекса смена друштвеноисторијских и религијских епоха.
718
живота. Душа губи своје супстанцијално јединство, губи свест о својој

стваралачкој природи, губи се управо у хаотичном вихору својих сопстве-
них стања, престаје да буде њихова супстанција. Ја се дави у ’унутарњем
потопу’ страсти” (Флоренски, 2008, стр. 127). Таква судбина услед само-
узношења личности и њеног супротстављања Богу („Сви посебни греси су
само облици, само манифестације само-узношења, гордости, самости” –
Флоренски, 2008, стр. 130) не мимоилази ни Адама са све његовим пуком:
на њихова божествена лица
воцари се ухиљење мртво,
погибе им живост божествена
на движења и на њина лица
(Луча микрокозма, V, стр. 143–146)
Погибе им, дакле, образ Божији, тај „бесцјени дар Божији човјеку – дар
битовања по образу Божијем: човјек је створен ’по образу’ (лику) Божијем
и битијно личи, по благодати, на Бога живога и нестворенога” (Радовић,
2011, стр. 134). Ипак, сагласно библијском и светоотачком учењу о уло-
зи и месту човека на позорнци Божије творевине, Његош пева:
Лице смртно на земљи човјека
прилично ће бити ангелскоме,
[…]
јер он опет, ако и забуњен,
свеђер умно остаје творење
и цар земље, иако у ропству
(Луча микрокозма, VI, стр. 81–90).
Обезображеност, пак, „У тартару, царству хулитељах”, неспремних да
се покају чак „поприма карикатуралне одлике њихових карактерних осо-
бина” (Лазић, 2013, стр. 133):
црна лица, роге и репове,
многима се расклопила уста
а многима за врат обрнула
јошт изрода свакога гадности.
(Луча микрокозма, V, стр. 477–480)
Лик се у Лучи микрокозма, следствено Његошевом језичком знању и
осећању, те времену у којем је стварао, поистовећује са легионом, пуком.
Присетићемо се да на другом месту, у низу значења именице ликъ, Влади-
мир Даљ наводи: „Саборъ святыхъ, ангеловъ, безплотныхъ духовъ” (Даљ,
1956, стр. 252). Међутим, „Разлика Његошеве мисли од мисли библијске
719
јасна је. Наш песник изразито и поновљено говори о томе, да није сам
Адам згрешио но и цео његов ’лик’, цео његов легион подвласних му анђе-
ла, који су могли и не узети учешћа у Адамовој заједници са Сатаном […]
Кад је Адам згрешио, цело његово потомство било је присутно томе греху,
но не несвесно и не у њему, још нерођено, но свесно и с њим, узевши соп-
ственог и самосталног учешћа у истом греху. Сви смо ми, дакле, постојали
као нематеријални духови на небу пре створења овога света” (Велимиро-
вић, 2009, стр. 115–116). Сагласно ангелској постојаности те Адамовој и
Сатаниној непостојаности у вери, прве прате епитети попут блажени:
тако трену бесамртни ангел
на свијетла и огњена крила
к небу сјајну и трону вишњега
међу своје блажене ликове
(Луча, II, стр. 5–8)
славословни (славећи Слово – Реч Господњу):
Славословни ликови ангелах,
на безбројне хоре, легионе
усијати у блажена поља …
(Исто, II, стр. 91–93)
бесмртни:
Славословно хорење музике
и пјеније бесмртних ликовах
(Исто, II, стр. 211–212)
„Царству свијетлога лица” песник супротставља ликове отпале од Бога
на којима се очитава погубност :
Ах, Сатано, равночини брате,
Михаил му поче говорити –
какве черте виђу ја погубне
на твој образ, и на све остале!
(Исто, IV, стр. 11–14),
несрећа:
Ево Адам, ево Ноелопан
ево Разец и ево Аскела:
од њихова несретњега лика
отпадника неба поздрављају
(Исто, IV, стр. 201–204)
720
итд. „Изопачени човек је попут човека изокренутог наопако, човека који

показује наличје душе и крије њен лик” (Флоренски, 2008, стр. 132). Оту-
да два лика као два потпуно супротстављена начела – начела живота и
смрти, светлости и таме, спасења и пропасти, Његош дакако истиче и ко-
ришћењем такозваних палиндрома, наопако писаних имена Адамових зе-
маљских истомишљеника – Наполеона, Цезара, Александра.
Иако непостојаност Адамова и Сатанина лика Бог подједнако кажњава
њиховим измештањем из небеског поретка, следствено библијској интер-
претацији, разлику између антропологије и демонологије Његош успоста-
вља и темељи на Адамовом покајању,7 па непокајани пали анђели постају
демони а покајани – људи. Зато је паклено заточење првих вечито а зе-
маљско других привремено (в. Лазић, 2013, стр. 133–134).
Шар ћу један – каже – поставити
недалеко од мрачнога ада
рад временог тешког заточења
Адамова и његова лика
(Луча, VI, стр. 13–16)
нека своју непостојност грдну
са проклетством тамо оплакују
у сузама и у риданију.
(Исто, VI, стр. 48–50)
Будући да „човјек воље остаје свободне”, грешне потомке Адамове сна-
лази не само губитак боголикости већ и безобразије, то јест безличност, од-
суство лика, као најстрашније казне због учињеног греха:
Ах како је земља напуњена
с идолима свакога изрода!
О, како је лице свемогуће
мрачна глупост обезобразила!
(Исто, VI, стр. 241–244)
Речи образ, безобразан, обезобразити, безобразије представљају добре
примере варирања семантичког садржаја лексема у сакралној и секулар-
ној сфери, као и семантичких померања сагласно културним и религијским
садржајима одређене епохе.
„Рађање нових философских и религијских система свој одраз
налази у језику, доводећи по правилу и до семантичких промена
7 Према учењу пак Светог Јована Дамаскина (2006, стр. 180), Његошев Адам није се
могао покајати, јер анђели, будући бестелесни, немају способност покајања.
721
извесног сегмента постојећег лексичког фонда, понајвише у до-

мену апстрактне лексике. С појавом хришћанства многе грчке
речи у контексту новог сакралног дискурса добијале су специ-
фично значење. Класичан пример јесте лексема ἀγάπη ’љубав’.
Потврђена и у претхришћанском периоду […], она код хришћан-
ских писаца, захваљујући свом прототипичном значењу, којим
се супротстављала појму ероса (ἔρος), денотира хришћански
појам љубави.” (Грковић-Мејџор 2013, стр. 369).
Данашња семантизација напред набројаних лексема у чијим је основама
реч образ такође говори о, најблаже речено, крајњој релативизацији нека-
дашњег значења речи. Реч безобразан данас се свакодневно упућује дру-
гом као мање или више груб прекор без имало свести о томе да иста пред-
ставља најтежу дисквалификацију нечије личности. Релативизацију речи
образ добро илуструју речници савременог српског језика у којима се ни-
мало или једва наслућује њено некад безмало примарно значење. У нашем
шестотомном Речнику Матице српске, на пример, осим значења: једна
страна лица; изглед, лик; част, понос,8 уз напомену цсл., наводи се још –
узор, пример: „Арханђео је – рече игуман – образ добра, као што је враг
образ зла”, али не и позната библијска реченица из књиге Постања. А да
је иста постојала у свести састављача Речника, она би се посигурно у ње-
му и нашла. Оскудност данашње семантизације наведене лексеме бива још
очигледнијa ако се погледа дата одредница у Речнику В. Даља где се, уз
библијску реченицу: Богъ создалъ человека по образу и подобiю своему, на-
води низ изведеница у чијим основама стоји именица образ у значењу –
икона, попут: образная, образникъ, образоносецъ, образопоклоникъ, Об-
разовъ-день и др., које, разуме се, припадају сакралном лексикону и које
треба да подсете човека да је саздан као икона Божија.
Из тог простог речничког поређења бива јасно да анализиране речи Ње-
гош доживљава и функционално повезује превасходно са сакралним оно-
мастиконом – теонимима (Бог, Свемогући, Творац, Створитељ, Отац,
Вишњи, Источник, Миросијатељ),9 ангелонимима (ангели, архангел Ми-
8 Занимљиви су примери које је уз реч образ са значењем – угледно, поштовано лице,
Г. Елезовић (1998, 2, стр. 5) својевремено забележио на Космету: Пред оволико образа. –
Нека дође тодек, пред образе, нека каже што има.
9 И. Бугајова (2013), осим назива који се односе на Бога, међу теониме сврстава и име-
на Богородице, као и бестелесних сила – ангела, архангела, серафима, херувима, са чиме

се поједини аутори не слажу. Следећи „иначе уобичајено формирање термина – према
грчком језику” – Р. Левушкина (2013, стр. 168) за називе и имена Богородице предлаже
термин теотоконими (од грч. Θεοτόκος ’Богородица’), а за називе и обраћање ангелима
термин ангелоними (од грч. ἄγγελος – ’весник’).
722
хаил, архангел Гаврил, Сатана, Адам10), митоперсониме (Херкул, Фури-

је),11 митотопониме (небеса, вјечно огњиште, поља миродржна, поља
едемска – с једне, и ад, тартар итд. – с друге стране), митохидрониме
(Стикс, Коцит, Флегетон, Лета), митозоониме (Цербер, хидре, химере,
ехидне). Речничким поређењем такође се лако сагледава и сво богатство
Његошева језика благодарећи којем је и успео да искаже своју племениту
мисао, али се показује и дубока провалија између песниковог и погледа на
свет не малог броја његових данашњих саплеменика решених „да живе без
Бога и да се уређују независно од Бога, да се само-одређују против Бога”
(Флоренски, 2008, стр. 127). Отуда се свет у којем живимо дави у сопстве-
ном безобразију. Два века након његова рођења Његош нам, боље од већи-
не наших савременика, предочава живу слику данашњице – слику самоуз-
носитих Адама, присталих уз „демократски” наум Сатанин, који своје
непостојане, па отуд такође грешне „ликове” воде у пропаст, заборавља-
јући да је Адам „Уз име отпадника и бунтовника […], брзо заслужио – оно
што се без особито великог труда да заслужити – име издајника, мада из-
дајника Сатане” (Велимировић, 2009, стр. 110). Посве очекивано, јер
онај ко једном учини издају, неверу, преверу, није имун на нове издаје те
конвертитства сваке врсте. Насупрот, дакле, постојаности у вери, као је-
диној претпоставци јединства човека и свејединства свега Богом сазданог,
изградње истинске слободне личности (ипостаси) као бића достојног Бо-
гом намењене му улоге – свега чему је племенита мисао Његошева тежила
– на делу је обезображена индивидуа у исто тако обезличеном и расточе-
ном друштву.
Бојовић, Д. (2013). „Мисао старих српских писаца о свештеном језику и божан-
ској речи”, У: Теолингвистичка проучавања словенских језика = Theolin-
guistic Studies of Slavic Languages (стр. 357–367). Београд: САНУ – Оде-
љење језика и књижевности (Српски језик у светлу савремених
лингвистичких теорија, књ. 5).
Бугаева, И. В. (2010). Язык православной сферы: современное состояние, тен-
денции развития. Автореф. дисс. … д-ра фил. наук. Москва: Государствен-
ный институт русского языка им. А. С. Пушкина.
10 Адам, сагласно Његошевој интерпретцији, тј. у преегзистенцији.
11 За разлику од овде дате класификације, неки аутори (в. Гадомски, Гадомска 2013,
стр. 65) у митоперсониме убрајају заправо ангелониме. Овај, као и претходни пример, са-
мо потврђује да мишљења стручњака у погледу сакралне терминологије још увек нису до
краја усаглашена.
723
Бугаева, И. В. (2013). К вопросу о структуре сакрального ономастикона.

http://www.portal-slovo.ru/philology/42536.php
Велимировић, Н. (2009). Религија Његошева. Београд: БеоСинг.
Велимировић, Н. (2013). Омилије 2: Недеља седамнаеста по Духовдану (Јеван-
ђеље о истрајности у вери и молитви). https://sites.google.com /site/vladika
nikolajvelimirovic/sss…
Гадомский, А. К., П. Гадомская, Г. П. (2013). Изучение религиозной лексики в
украинской теолингвистике XX-XXI ст. Теолингвистичка проучавања
словенских језика = Theolinguistic Studies of Slavic Languages, Београд:
САНУ – Одељење језика и књижевности (Српски језик у светлу савреме-
них лингвистичких теорија, књ. 5), 45–70.
Грковић-Мејџор, Ј. (2013). „Прилог историји лексичко-семантичке групе
–грех-”, Теолингвистичка проучавања словенских језика = Theolinguis-
tic Studies of Slavic Languages (стр. 369–388). Београд: САНУ – Одељење
језика и књижевности (Српски језик у светлу савремених лингвистичких
теорија, књ. 5).
Даль, В. И. (1956). Толковый словарь живого великорусского языка. – Москва:
Государственное издательство иностранных и национальных языков.
Дамаскин, Ј. (2006). Источник знања = Pege gnoseos: (без дела О јерарсима =
Peri aireseon) / превео С. Јакшић. Београд: Јасен – Бијели Павле.
Елезовић, Г. Г. (1998). Речник косовско-метохиског дијалекта. – књ. 1 и 2
(репринт изд. из 1932 и 1935). Приштина: Институт за српску културу –
Културна манифестација „Глигорије Глиша Елезовић” – Народна и уни-
верзитетска библиотека.
Зизулас, Ј. (1995). Од маске до личности / превео Амфилохије Радовић.
ΗΣΥΧΙΑ.
Калезић, Д. (2005). Антропологија философије свејединства и Библија. Бео-
град: Издавачки фонд Архиепископије београдско-карловачке – Фоча:
Православни богословски факултет Сарајевског универзитета.
Кончаревић, К. (2012). О конститутивним обележјима православног социолек-
та у савременом српском језику (Оглед системско-структуралне анали-
зе). Стил.
Lazić, В. (2013). Odnos kategorije večnosti i vremena u pesničkom delu Petra II Pe-
trovića Njegoša (paradoks apokatastaze). http:www.ff.ucg.ac.me/njegos/Z1/
BorisLazic.pdf
Левушкина, Р. (2013). „Теоними у савременом српском језику”, У: Теолингвис-
тичка проучавања словенских језика = Theolinguistic Studies of Slavic
Languages (стр. 167–177). Београд: САНУ – Одељење језика и књижев-
ности (Српски језик у светлу савремених лингвистичких теорија, књ. 5).
724
Маројевић, Р. (2012). Књижевнојезичка норма у формирању (инверзија у спје-

вовима Смрт Смаил-аге Ченгића Ивана Мажуранића и Луча микроко-
зма Петра II Петровића Његоша). Стил.
Мечковская, Н. Б. (1998). Язык и религия. – Москва: Агенство „ФАИР”.
Пипер, П. (2013). „О говорном догађају у светлу теолингвистике”, У: Теолингви-
стичка проучавања словенских језика = Theolinguistic Studies of Slavic
Languages (стр. 211–226). Београд: САНУ – Одељење језика и књижев-
ности (Српски језик у светлу савремених лингвистичких теорија, књ. 5).
Радовић, А. (2011). Тајна Христа и тајна свијета: еклисиолошке студије,
есеји, предавања и бесједе / Изабрана дјела, књ. 6. Цетиње: Митрополија
Црногорско-приморска и Епархија Будимљанско- никшићка.
Радовић, А. (2012). Богословска слова: студије и есеји, предавања и записи /
Изабрана дјела, књ. 8. Цетиње: Митрополија Црногорско-приморска и
Епархија Будимљанско- никшићка.
Рељић, М. (2013). „Асоцијативни искази у контексту „сапребивања у телу или у
истом духу” и њихов комуникацијски потенцијал”, У: Теолингвистичка
проучавања словенских језика = Theolinguistic Studies of Slavic Langua-
ges (стр. 235–254), Београд: САНУ – Одељење језика и књижевности
(Српски језик у светлу савремених лингвистичких теорија, књига 5),
Речник српскохрватског књижевног језика 1–6. (1967–1976) Нови Сад – За-
греб: Матица српска – Матица хрватска.
Стијовић, С. (1992). Славенизми у Његошевим песничким делима. Сремски Кар-
ловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
Стојановић, Ј. (2011). Путевима српског језика и ћирилице. Никшић: Издавач-
ки центар Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори.
Флоренски, П. (2008). Стуб и тврђава Истине: оглед о православној теодицеји
у дванаест писама (књига прва) / превели Људмила Јоксимовић и Небој-
ша Ковачевић. Београд: Логос-Ант.
Флоренский, П. А. (2013). Иконостас http://www.vehi.net/florensky/ikonost.html
725
МИТРА М. РЕЛИЧ
ПОСТОЯНСТВО / НЕПОСТОЯНСТВО
В ЛУЧЕ МИКРОКОСМА
– теолингвистический подход
Учитывая внеязыковые факторы, оказавшие влияние на языковую фор-

му произведения, и опираясь на междисциплинрный исследовательский
прием, подразумевающий взаимоотношение языкового и религиозного фе-
номенов, в данной статье рассматривается, использованное поэтом сопро-
тивление постоянства самой Божьей Ипостаси (Личности), небесных ми-
ров и тех людей, которые в себе сохраняют отпечаток Его творческой силы
– с одной, и непостоянства как первичной причины греха и потери личнос-
ти – с другой стороны. Выявляется, что в мере в какой постоянство в вере
приводит к спасению, духовной и церковной соборности, сохранению це-
лостности человеческого рода, народа, семьи и всего сотворенного Богом,
в такой же мере непостоянство рождает изменничество, неустроенность,
хаос, анархию и проклятие. Результат того и другого поэт изображает на
фоне метафорическо-символических вариаций сущесвительных лик, лицо,
образ, причем постоянству ангелов и, следовательно, совершенству их
славословных (славящих Слово Господне) ликов, противопоставляет не-
постоянство лика Адамова, на котором, вслед за изменничеством, погиб-
ла жизненность божественная, а его грешных потомков постигает не
только потеря собственной богообразности а, более того, безличие (от-
сутствие лика) как самой страшной казни в царствии демонов.
КЛЮЧЕВЫЕ СЛОВА: постоянство, непостоянство, лик, лицо, образ, Бог,
ангел, человек, лексема, теоним.
726
94(497.11)”1389”
821.163.41.09 Ракић М.
НЕБОЈША Ј. ЛАЗИЋ1
ПАРАДИГМА КОСОВСКОГ МИТА:

ОД ЊЕГОША ДО МИЛАНА РАКИЋА
САЖЕТАК . У раду истражујемo однос косовског мита према митологији уопште,

као и утицај дела Петра II Петровића Његоша на даљи развој овог мотива у срп-
ској књижевности. Најзначајнији елемент косовског мита у стваралаштву Петра
II Петровића Његоша јесте косовски завет. Његош је истовремено трагични ју-
нак и трагички песник косoвског мита. Косовски мит посматрамо као актуални,
живи мит, мит у настајању. Милан Ракић, један од водећих песника српске модер-
не, наставио је Његошеву мисију песничког, али и ангажованог oстваривања ду-
ховне вертикале косовског мита – косoвског завета.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Његош, косовски мит, косовски завет, митологија, Милан Ракић.
Косовски мит је ванвремени мит о животу у слободи. Битка на Косову

пољу 1389. за српску нацију представља духовно врело које је током ве-
кова који су јој уследили надахњивало трагање за снагом ради националне
и државне обнове. Препознајући сукоб двеју војски из 1389. г. – снага
које су јасно религијски, културно и национално разграничене – омогући-
ло је миту као хору нације да цео наведени догађај обликује по моделу ар-
хетипске борбе добра и зла.
1 lazicjnebojsa@yahoo.com
727
Упркос томе, косовски мит је бивао кривотворен, заборављан или ин-

струментализован у ефемерне политичке сврхе. Наиме, у модерно доба,
које високо вреднује научну спознају, очигледно неподударање мита с ис-
торијским подацима о току, па чак и исходу битке између хришћанске коа-
лиције, коју су предводили Срби, и исламске војске Турака Османлија
омогућило је формирање различитих становишта.
Критичари могућности да српска нација пронађе узвишено надахнуће у
косовском миту – препознајући у њему оно за шта тврде да он не садржи
– своју критику почињу од самог категорисања, од тога да је у питању
мит. Митска је свест, према том схватању, ненаучна, мутна, наивна, ана-
хрона, у крајњем случају, лажна или, нешто блаже, искривљена у поре-
ђењу с реалношћу историје. За косовски мит се затим тврди да му је смисао
у прослављању војног пораза, тј. у глорификацији смрти, а не живота.
Чак и да је српски војни пораз известан,2 добро је познато да херојска
војна жртва у поразу за будуће генерације има дубљи смисао од сумњиво
остварене победе. Много је таквих примера на свету и у синхронији и у
дијахронији. Између осталих, и јеврејски. У колективној јеврејској мит-
ској свести нарочито се негује успомена на херојско жрвтвовање опкоље-
ног народа у тврђави Масада у Јудејској пустињи. Јеврејску нацију је –
то не треба посебно наглашавати – деветнаест векова само духовна сила
националног мита и религије повезивала с древном престоницом – Јеруса-
лимом. Да није било предања које опомиње,3 векови које су проживели на-
дајући се повратку у своју постојбину претворили би се за Јевреје у миле-
нијуме, све до непрозирне будућности која би им увек измицала као линија
хоризонта у пустињи. У оваквим, као и у многим другим случајевима, по-
казала се надмоћ националног мита над историјским нужностима и огра-
ничењима.
Када се за косовски мит тврди да не велича живот, него пораз и смрт, ње-
гова се суштина фалсификује, а он сaм банализује. Суштина косовског ми-
та је косовски завет, заправо и прави циљ поменуте критике. У најкраћем,
колективна српска војна жртва оцењује се као непотребна у сукобу са над-
моћним непријатељем, који је у напону снаге. Да је српска војна жртва из-
бегнута, наводно би се избегле „сувишне и бесмислене” жртве. Али – ко-
лектив би надаље живео духовно поробљен, духовно неслободан.
Александар Лома је у студији Пракосово убедљиво показао да је обли-
ковање косовског мита текло по древним митским канонима, према којима
су главни јунаци косовског мита – Лазар (Хребељановић) и Милош (Оби-
2 Малобројни историјски извори о самој бици супротстављени су и тешко проверљиви.
3 Ако заборавим тебе, Јерусалиме, Нека ме заборави десница моја. Пс. Дв.: 137, 5.
728
Небојша Ј. Лазић – Парадигма косовског мита…
лић или Кобилић) – били предодређени за своје улоге, јер се њихови хе-
ројски подвизи одвијају по моделу подвига архетипских јунака.
„На овај начин не само да се може одбранити наизглед пара-
доксална тврдња да је косовски епос био добрим делом спеван
пре боја на Косову пољу 1389, коју смо изнели на почетку овог
излагања него се може слутити да је и сaм догађај у својој исто-
ријској реалности био донекле предодређен том древном епском
традицијом, коју смо назвали Пракосово: да је кнезу Лазару кад
је ступао у бој с надмоћним непријатељем лебдео пред очима ју-
начни узор Пра-Лазара, да је Милош Обилић свесно се жртвују-
ћи да би дошао главе највећем непријатељу свога народа и вере
следио пример некога Пра-Милоша, који му је посредством
епске песме још у раној младости био дубоко усађен у душу, као
што ће у потоња времена сваком Србину од малих ногу бити
присно његово, Милошево и Лазарево име” (Лома, 2002,
стр. 252–253).
Косовски мит је, уз своје несумњиво претхришћанско порекло, христи-
јанизовани мит о херојској жртви и жртвовању. Наиме, он обједињује две
свесне жртве. Прва је кнеза Лазара, кога је црква потом канонизовала;
друга је Милоша Обилића, који добровољно губи живот да би могао усмр-
тити турског султана. Прастари култ жртве хришћанство је осмислило као
узвишени етички чин вере и јунаштва.
У хришћанству је, почев од Светог Стефана, традиција мучеништва и
жртвовања за религију веома дуга. Најблиставији пример је свакако жр-
тва Исуса Христа, Богочовека, Спаситеља, Месије, који на себе узима гре-
хе света омогућујући човеку живот кроз веру до спасења на крају времена,
до страшног суда. Христова жртва стога превазилази национални оквир,
универзална је. Жртва Исуса Христа не позива на колективно спасење: не
може се спасти заједница, него само они од којих се морално усавршавање
захтева целог овоземаљског живота, укључујући и часну смрт уколико се
нема другог избора. Свесно, у име Христа, страдају и двојица апостола:
апостол Петар, „угаони камен Цркве”, и апостол Павле, најзначајнији те-
олог у раном хришћанству, као и читавој хришћанској теологији.
Ритуал који повезује јунаке Косовског боја с хришћанским жртвовањем
јесте кнежева вечера, која одговара новозаветној тајној вечери Христа са
апостолима. Култ жртве је, иначе, централни сегмент свих митологија и
религија, а баштини га и словенска митологија коју су наши преци понели
из евроазијске прапостојбине и донели на Балканско полуострво. Двојица
најбитнијих хероја косовског предања су, дакле, свесно изабрала жртву за
729
своју заједницу. Стога њихова жртва следи схему древних митова све до –
видели смо – хришћанског жртвовања. Понављање тог чина је, у ствари,
понављање архетипског обрасца жртвовања за идеал који надраста инди-
видуалну судбину. Можемо, зато, закључити да су кнез Лазар и Милош
Обилић, као архетипски јунаци мита, положили живот за слободу своје за-
једнице. Резултат Косовског боја – војни пораз – пада тако у сенку херој-
ског чина. Једнако је и у модерно, данашње доба кад су у питању личности
попут Гаврила Принципа или Срђана Алексића. Стога је косовски мит
слављење живота у истинској слободи.
Мит нас интересује и као богата књижевна грађа којој приступају пис-
ци од почетка књижевног стварања до данас. Посебно значајним системом
тумачења сматрамо допринос Фридриха Шелинга (Friedrich Wilhelm Jo-
sef Schelling), филозофа класичног немачког идеализма. Шелинг је, ста-
вом да је читав свет особено (Божије) уметничко дело, своје мишљење за-
сновао на естетичком идеализму, по чему се разликује од осталих
значајних филозофа немачког идеализма. Он је такође значајну пажњу
посвећивао испитивању односа у који ступају митологија и уметност.
„§ 38. Митологија је нужан услов и прва грађа сваке умет-

ности. Доказ је све досадашње. Nervus probandi4 лежи у идеји
уметности као приказивања апсолутно лепога, лепога по себи,
помоћу посебних лепих ствари; дакле, приказивања апсолута у
ограничењу без укидања апсолута. […] Митологија није ништа
друго него универзум у вишој одори, у свом апсолутном облику,
истински универзум по себи, слика живота и чудесног хаоса у
божанској имагинацији, и сама већ поезија, а ипак, за себе поно-
во грађа и елеменат поезије. Она (митологија) јесте свет и у неку
руку тло на којем биљке уметности једино могу постојати и
цветати. Само су у таквом свету могући трајни и одређени лико-
ви помоћу којих се вечни појмови једино могу изразити” (Ше-
линг, 1984, стр. 114).
Шелингов цитат може се готово неизмењен применити на косовски мит

и култ и у њиховој фолклорној и ауторској уметничкој форми, усменој и
ауторској поезији. Косовски мит је чврсто укорењен у средњовековну срп-
ску књижевност, српску националну митологију, помесну православну цр-
кву, српску херојску усмену поезију, ауторску писану поезију 19. века, и
појединачну уметничку визију песника 20, а ево већ и 21. века.
4 Снага доказа (Н. Л.).
730
Он се лако уочава у делу Петра II Петровића Његоша, чији се десетерац

надовезује на десетерац српске епске усмене поезије.5 Његош преузима
или трансформише многе идиоме из усмених епских песама и уклапа их у
своја поетска остварења. Овакву интертекстуалност показују и текстови
Симе–Симеона Милутиновића Сарајлије, Његошевог учитеља, под чијим
је књижевним утицајем био млади Раде – Радивој Томов Петровић. Разу-
ме се да су формални и тематски утицаји снагом Његошевог талента пре-
творени у ауторску поетику, у, по општем суду, један од врхунаца српског
романтизма. У српској историји књижевности често се и прећуткују ове
очигледне књижевне чињенице, као да би прећуткивање утицаја Његошев
значај могло умањити. Управо је супротно, јер без укрштања и превазила-
жења различитих утицаја и не може бити никакве ауторске поетике.
Када се говори и пише о Његошу, он и његова поезија одређују се и при-
девом ’трагичан’. Илустроваћемо то наизглед сличним, али у ствари раз-
личитим примерима. Иво Андрић је у познатом есеју Његош као трагич-
ни јунак косовске мисли употребио придев ’трагичан’ у намери да
архетипски опише самог Његоша. Ауторитет српског нобеловца утицао
је, без сумње, на многе касније историчаре књижевности да посматрају
Његошев опус у том кључу.
Његош је јунак косовског завета на још један, непеснички начин. Анд-
рић о томе пише:
„Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квин-
тесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима ра-
ђало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу.
Ту је дакле почетак и Његошеве драме. Без овога би трагика
Његошева живота била тешко разумљива. Његош је прототип
косовског борца. И као песник, и као владалац, и као човек, он
је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде”
(Андрић, 1977, стр. 9–10).
Мило Ломпар такође сагледава Његоша као трагичког песника. У чему
се ови наизглед слични приступи разликују? Андрић доживљава Његоша
као јунака косовске мисли, тј., косовског завета – док Ломпар песника
Његоша и његово песничко дело назива трагичким (уп. Ломпар, 2010).
Пошто није био историчар нити теоретичар књижевности, Андрић је
Његошу и његовом делу приступио есејистички. Слобода коју пружа есеј
као жанр омогућила му је да не говори о Његошевим књижевним јунацима
5 Његош је, уосталом, 1846. године објавио збирку песама Огледало српско у којој се,
поред народних епских песама које је прикупио, налази и, како се верује, осам које је он
сам написао угледајући се на народног певача.
731
који испуњавају косовски завет, већ о самом Његошу као јунаку тог древ-
ног завета. Насупрот томе, Ломпар у Његошевим књижевним текстовима
тражи потврду своје тезе да је Његошево песништво трагично, а он сaм
трагички песник. И један и други пишу о трагичном у делу, али и у лич-
ности Његошевој, с тим што Андрић ту личност не одваја од његовог књи-
жевног дела, прожетог косовским заветом. Мило Ломпар, опет, акценат
ставља на трагику песника, његов трагични доживљај света.
Шта је, дакле, феномен трагичног? Можда би се овде у помоћ могла до-
звати помало заборављена феноменолошка мисао која је настојала, а често
и успевала да – редукујући све споредне појаве – изолује и у најчистијем
облику представи феномен о коме је реч.
Макс Шелер (Max Scheler) је био на правом трагу када је порекло тра-
гике тражио у најширим могућим координатама:
„Колико год да је посматрање форми трагедија било корисно
за спознају шта је трагичко, сам феномен трагичког не можемо
извести из уметничког представљања. Трагичко је, наиме, су-
штински елемент свемира самог” (Шелер, 2011, стр. 331).
У паралелном приказу Његоша, као владике, владара и песника, опре-
дељујемо се за андрићевски приступ. Зашто? Пре свега зато јер он омо-
гућује да се косовски мит изнова ревитализује, да га нове генерације не
доживљавају као историјски ехо издалека о пропасти царства, већ да схва-
те да се може и даље обликовати према праобрасцу од пре шест векова.
Када пишемо о косовском завету у поезији Петра II Петровића Њего-
ша, узимамо у обзир контекст његових најважнијих дела. Црна Гора, Ср-
бија и Босна, три српске земље, биле су највећим делом под отоманском
влашћу, коју је 1389. војно намеравао да онемогући кнез Лазар. Због тога
косовски завет за Његоша није ни могао бити случајан песнички мотив,
већ митски образац који је могуће обновити у борби за национално осло-
бођење у политички погодној епоси. У Његошевој личности владике, вла-
дара и песника сједињене су историјске околности с романтичарским др-
жавотворним идеализмом. Због свега тога се цитат Мигела де Унамуна
(Miguel de Unamuno), из књиге О трагичном осећању живота, умногоме
односи на живот и дело овог српског владара који је у себи објединио три
не увек хармонично усаглашене улоге које су му доделиле историја, поли-
тика и књижевна уметност.
„Има нешто што ћемо, у недостатку друкчијег имена, назвати
трагичним осећањем живота које повлачи читаво поимање живо-
та и света, читаву философију, мање-више исказану, мање-више
732
свесну. То осећање могу да имају, и имају га, не само појединци

већ и читав народ” (Унамуно, 1991, стр. 18–19).
Његошев трагизам, уколико потпуно на Његошево дело применимо

Унамунов цитат, потиче не само – као што смо досад показали – из његове
сложене личности већ и из предавања српске нације „трагичном до-
живљају света”. Уколико је трагично, као што тврди Шелер, у основи
Универзума, уколико је српска нација у датом историјском моменту та-
кође склона трагичном сагледавању света и свог положаја у њему, онда је
могућа импликација да Његош у исто време буде трагични јунак (Ан-
дрић) и трагички песник (Ломпар).
Много векова је Аристотелова (Άριστοτέλης), не баш прецизна дефини-
ција трагедије (Аристотел, 1988, стр. 54) била навођена у свим теориј-
ским књигама о књижевности. У постхумно објављеној студији Списи из
филозофије уметности, Шелинг је понудио своју. Она, по нашем схва-
тању, боље него Аристотелова одговара суштини трагике.
„Дакле, битан елемент трагедије је стваран сукоб између сло-

боде субјекта и нужности као објективне; тај сукоб се не окон-
чава тиме што подлеже једна или друга, него тиме што се обадве
показују уједно као победоносне и побеђене, у потпуној инди-
ференцији” (Шелинг, 1991, стр. 150).
Овакво Шелингово виђење трагедије потпуно одговара трагичној ви-

зији косовског мита који се појављује у читавом Његошевом опусу. Пе-
сник у себи носи осећање слободе, не само као лични порив већ и као
тежњу српске нације у Црној Гори и другим српским земљама да поврати
слободу изгубљену на Косову 1389. Из сукоба слободе,6 која је категорич-
ки императив песника и његовог поробљеног народа, и неслободе, те усло-
ва националног живота под империјалном хегемонијом, чија је духовна ос-
нова ислам, образује се трагична егзистенција песника и српске нације.
Ова равнотежа неслободе и борбе за слободу представља, у Шелинговом
смислу, трагичку хармонију која се испољава као немогућност надвлада-
вања једног од двају начела.
У Аристотеловој дефиницији трагедије најзначајнији део односи се на
учење о катарзи негативних емоција публике.7
6 Колико је тежња за слободом Његошу била важна показује и наслов поеме Свободија-
да (1854) у којој је песнички представио историју Црне Горе.

7 Данас свака књижевна врста може изазвати трагично осећање, док је у античкој Грч-
кој за то била специјализована трагедија која се, по правилу, слушала и гледала.
733
Уколико речено повежемо, Његоша и његово дело одређујемо као тра-

гичног јунака и трагичког песника косовског завета, као и да баш то Ње-
гошеву публику води катарзи.
Кад је у питању Петар II Петровић Његош, на уму треба имати чиње-
ницу да је, због теократског уређења Црне Горе, он био и владика (монах)
и владар: ’владика’ и ’владар’. Значење ових речи је исто: ’владање’,
’власт’, али су домени власти различити.
И можда у том становању, да употребимо овај хајдегеријански термин,
два супротстављена принципа у истом човеку, треба тражити повода Ње-
гошевом елану с којим је пригрлио дуалистички поглед на свет и људе. Ис-
тина, (јудео)хришћанство, нарочито онај део који се директно ослања на
Стари завет, јесте у основи дуалистичко, али новозаветно хришћанство
раскида с том оштром поделом Неба и Земље, Бога и човека, доласком дуго
очекиваног Месије, на грчком, Христа.
Дуалистички раскол у себи песник Његош покушао је да ублажи тако
што је у књижевним делима понудио другачији облик вођства него што је
морало бити његово. Тако је, на пример, у Горском вијенцу лик владике
Данила усмерен према световним, а лик игумана Стефана према духовним
дилемама народа којег обојица представљају. Дуализам којим је сав био
прожет песнички је наставио да букти у свим његовим дужим или краћим
песничким остварењима. Због тога је и могао песник Његош, медијум који
спаја у себи оба пола његове личности, владара и владике, човека и мона-
ха, да напише песму као што је Ноћ скупља вијека.
У Његошевом мисаоном свету има места само за одсудну борбу двају
архетипских принципа: добра и зла. Добро долази од Бога и његова ема-
нација је светлост, зло долази од Сатане, а његова еманација је тама. Иако
у свакој нацији, сваком човеку, свакој ћелији живога света траје борба
светлости и таме, на крају ће светлост покидати копрене таме (зла) и добро
(светлост) ће завладати васељеном.
Ово је схема која је до Његоша дошла преко духовне лектире коју је мо-
рао познавати. Оштро разликовање светлости и таме млади владика вла-
дар Црне Горе могао је усвојити и током менторства Симе Милутиновића,
значајног српског песника 19. века. Сима Милутиновић је, као што је до-
бро познато, припадао масонерији. И ово тајно друштво има веома сличну,
мада нејасну, у вези са њиховим стварним циљевима, симболику сукоба
светлости и таме. У масонским ритуалима светлост је знање а тама не-
знање, или, чак, мрак догматског учења цркве. Отуда порекло синтагме
„мрачни средњи век”. Није неважно што је Његош своје најапстракније
дело, Лучу микрокозма, еп о мистичној борби добра (светлости) и зла (та-
ме) посветио Сими Милутиновићу.
734
Када у својим великим делима – Горском вијенцу, Лучи микрокозма и

Лажном цару Шћепану Малом – говори о непријатељима своје државе и
нације, један епитет је сталан: ’нечисти’. По овоме се може закључити да
у овом случају претеже владика над владаром, а да се најезда Турака
Османлија пореди с налетом војске антихриста из Апокалипсе Св. Јована
Богослова. Та нечистоћа, пре свега конфесионална али и културолошка
једино се може опрати крвљу. Када донесе коначну одлуку о неминовном
архетипском сукобу светлости и таме, владар који у стиховима надвладава
владику егзалтирано позива на рат.
Нек пропоје пјесна од ужаса,
Олтар прави на камен крвави!
Поклич којим владика Данило позива на ратовање против конвертита у
ислам има дубоку и директну везу с Косовом и Косовском битком из 1389.
године. У манихејском свету песника Његоша, турско освајање Косова,
узмицање српске државе на север, као и насељавање српског народа с Ко-
сова по Црној Гори, у узрочно су последичном односу. Његош у свом пес-
ништву, кроз лик владике Данила, без хамлетовског оклевања позива на
акцију и испуњење косовског завета кнеза Лазара.
Сваки мит поседује снагу уколико инспирише на понављање ритуалног
обрасца који му је у основи. Косовски мит је живи мит јер Његошу није
било битно то што су протекли векови од стварног подвига средњовеков-
них витезова Милоша Обилића и Лазара Хребељановића. Он је, ношен
снажним песничким нагоном, успео да реафирмише, па чак у многим сег-
ментима и редефинише косовски мит и његову усправну8 осу, косовски за-
вет. Како је он то учинио?
Пре Његоша, косовски мит је у уметничкој књижевности потпуно сле-
дио смернице српске епске поезије, и писци су настојали да не излазе из
тих задатих оквира. Његош је, напротив, снагом свог генија показао да је
тај мит о којем су певали гуслари по збориштима побеђене Србије, још
увек актуелан, да је живи мит у коме се може наћи потребна снага за об-
нову. Његош је на још један начин допринео редефинисању односа према
косовском миту, личним примером, спремношћу на жртвовање и жудњом
за слободом. Пошто Петар II Петровић Његош, владика и владар, није
увек могао да дела у складу с високим захтевима косовског завета, песник
Његош у коме су се помирили духовно и материјално, понудио је визију
живог косовског мита која се може и мора преносити на нове генерације,
све док светлост не покори таму.
8 Збирка поезије Васка Попе (1972) носи наслов Усправна земља.
735
Косовски мит је, да поновимо, ванвремени мит о животу у слободи. Као

и сваки такав национални мит, он у различитим епохама задобија друга-
чије форме. Ми, савременици његови, имамо привилегију и да посматрамо
његове метаморфозе и да га обликујемо, те учествујемо у материјализа-
цији његове вертикале – косовског завета. Оног завета који су српски ви-
тезови положили крајем 14. века.
Један од песника који није пропустио прилику да делом и деловањем ос-
твари косовски завет јесте српски песник парнасо-симболизма Милан Ра-
кић. Овај песник и дипломата или, можда тачније, дипломата и песник је
на најбољи начин наставио Његошеву мисију, не само у песничком већ и
у дословном испуњењу косовског завета. Ракић је написао седам песама
директно инспирисаних косовским митом и косовским заветом и груписао
их у циклус На Косову. То је циклус од седам песама, а читав Ракићев опус
броји шездесет и пет лирских песама.
Нажалост, Његош није доживео да светлост слободе, коју је с великим
заносом опевао у својим спевовима, одагна таму поробљеног Косова. Али
у томе је успео Милан Ракић, конзул и један од ослободилаца Приштине,
Косова и читаве – како се у оно време називала – Старе Србије. Веома
ретко се догоди да се поруке и тежње из песничког света остваре и у лич-
ном животу. Песнику Милану Ракићу то је пошло за руком током неколи-
ко година, откако је 1905. први пут дошао у српски конзулат у Приштини
и започео циклус песама На Косову, па до 22. октобра 1912. када је на че-
лу једне од колона ушао у ослобођену Приштину.
Песме циклуса На Косову штампане су у збирци Нове песме (1912), ре-
дом: Божур, Симонида (Фреска у Грачаници), На Гази Местану, На-
слеђе, Јефимија, Напуштена црква и Минаре. Иако написана у исто вре-
ме када и Јефимија (1910), Милан Ракић песму Кондир9 није уврстио у
циклус песама о Косову. Кондир, љубавна песма у форми дијалога где лир-
ски субјект, обраћајући се драгој, пореди себе и сопствену судбину са ср-
пским јунацима из Косовског боја, отвара Ракићеву збирку Нове песме
(1912), као и тестаментарну, аскетски, у складу с природом песника на-
словљену збирку Песме (1936).
Нагласили смо линију којом се песнички уобличава косовски завет, по-
чев од усменог певача, преко Његоша, све до модерних тенденција почет-
ком прошлог века. Фазе овог процеса најлакше је уочити у версифика-
цији. Његошев десетерац много тога дугује десетерцу наше епске поезије.
9О овој песми писао је надахнуто Јован Делић у тексту Нови ритам с новим осјећајем
(Делић, 2007, стр. 21–82). Делић је, анализирајући Ракићев стих и његов допринос ра-
звоју српског стиха, дошао до значајних увида у однос песме Кондир према песмама из
циклуса На Косову, као и у разлог због којег је песник није уврстио међу осталих седам.
736
У поезији Милана Ракића (и Јована Дучића) прекидају се нити које су ди-

ректно повезивале српску колективну усмену и ауторску писану поезију.
Ракићеви узори су, на шта је и сам указивао, долазили из француског пар-
наса и каснијег симболизма.
Ракићеве песме написане су строгом метриком једанаестерца или двана-
естерца, потпуно у складу с француским начином компоновања песничке
грађе. Стилски и метрички се, дакле, Ракићева поезија знатно разликује
од Његошеве, у којој лако препознајемо утицај усменог певача и херојски
десетерац епских песама. Упркос стилској и квантитативној несразмери
стихова посвећених косовском завету, Ракић се надовезује на Његошево
активно испуњавање суштине косовског завета: освајање слободе.
Ракићеве песме из циклуса На Косову нису само стилски комплементар-
не његовој целокупној поезији већ се и одмереним, готово резигнираним
тоном уклапају у његов поетски опус. Изузетак су две песме, Наслеђе и На
Гази Местану, које саопштавају једну бескомпромисну вољу да се по сва-
ку цену испуни дуг према отаџбини. Последња строфа песме На Гази Ме-
стану, изражавајући непатетичним и пророчанским речима решеност да
се понуди лична жртва, служи као пример другим песницима тог времена,
чија поезија често садржи салонски патриотизам.
И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем!
Овај песнички поклич и спремност да се живот угради у борбу за оства-
рење косовског завета један је од најблиставијих тренутака читаве српске
родољубиве поезије. У последњој строфи песме На Гази Местану песник
Милан Ракић поистовећује се с лирским субјектом. Ови стихови сведоче
како је Ракић дубоко свестан да исказани завет захтева жртвовање. И Ра-
кић је песничко обећање настало у средишту косовског мита, на Газиме-
стану, испунио борећи се као добровољац у Првом балканском рату.
Иако сaм није постао жртвом, Ракићева спремност на жртвовање доводи
га у положај трагичког јунака косовског завета. Посебно је дирљив био
догађај када је песник Милан Ракић, бивши конзул у Приштини, на челу
једне од колона ушао у слободну Приштину. У писму супрузи Милици
описао је, с њему својственом уздржаношћу, један од најважнијих дана
његовог живота.
„Јуче, уторник, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још
сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ово
737
неколико дана догодило. Главно је да је све било добро и да је

Косово освећено.
Ја сам врло добро, боље него у Београду” (Пејчић, 2006,
стр. 196).
У том тренутку се завршава дуг пут оваплоћења косовског завета који
је песник Ракић започео у стиховима песме На Гази Местану (1907).
Драма остварења косовског мита Милана Ракића одиграла се у два чина.
Први је улазак бившег српског конзула у турској царевини, а сада добро-
вољца српске ослободилачке војске Милана Ракића у Приштину. То је ис-
торијска раван мита, његова реализација у реалном простору и времену.
Ушавши у град, Ракић је пожурио у конзулат да звоњавом црквеног звона
које је раније сакрио озваничи слободу. И кад су се, над овом сада већ бив-
шом оријенталном турском касабом зачула црквена звона из дворишта Цр-
кве Светог Николе, сви који су желели да чују схватили су да је, као што
је песник написао, „Косово освећено”.
Друга раван и други чин симболички су и дубински повезани са слобо-
дарским косовским заветом. Другог дана по ослобођењу Приштине, одр-
жан је помен косовским јунацима на Газиместану, узвишењу близу града
где се одиграла судбоносна битка. Оно што се онде догодило забележио је
као Ракићеву исповест његов пријатељ Младен Ст. Ђуричић, а пренео Јо-
ван Пејчић у књизи Милан Ракић на Косову.
„Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим,
па сам узео пушку … Дакле избисмо на само место Косовске бит-
ке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише,
и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се
замишљено Муратово турбе…
Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант.
– Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се ово
место зове?
У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се
ремењаче.
– Овде где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог
дана и истог сата, погинула су оба цара!… То је Гази-Местан,
на ком је Обилић…
Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу!
Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио – откуд
изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта,
поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и
поче громко:
738
– На Гази-Местану од Милана Ракића!

Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже
брег са турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена за-
става… Исказа ме целог – планина!…
Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс,
а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што ви-
дех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред
команданта:
– Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је
с нама… Ево га позади, с бомбама… у одреду Војводе Вука!
И одмах одјекну командантов глас:
– Добровољац Ракић, напред!
Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отво-
рим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе…
први и последњи пут тада” (Пејчић, 2006, стр. 195).
Ова слика, са снагом и катарзом грчких трагедија, приказује онај не-
процењиво редак моменат када се мит претвара у стварност. Песник Ми-
лан Ракић није чекао да неко други уместо њега оствари завет који је ут-
као у песму, с бомбама о појасу овај нетипични поета борио се да митско
постане историјско. Он је у томе успео. Затворио је круг судбинског и тра-
гичног колања речи, које су вековима једине носиле поруку и завет косов-
ског мита.
Андрић, И. (1977). Уметник и његово дело. Београд: Просвета.
Аристотел, (1988). О песничкој уметности. Београд: Завод за уџбенике и на-
ставна средства.
Делић, Ј. (2007). Нови ритам с новим осјећајем, у: Милан Ракић и модерно пе-
сништво (ур. Новица Петковић). Београд: Институт за књижевност и
уметност – Учитељски факултет.
Лома, А. (2002). Пракосово. Београд: Балканолошки институт Српске академије
наука и уметности.
Ломпар, М. (2010). Његошево песништво. Београд: Српска књижевна задруга.
Пејчић, Ј. (2006). Милан Ракић на Косову. Завет – песма – чин. Београд: Конрас.
Унамуно, М. Де (1991). О трагичном осећању живота. Београд: Дерета.
Шелер, М. (2011). Есеји из феноменолошке антропологије. Београд: Федон.
Шелинг, Ф. В. Ј. (1984). Филозофија уметности. Београд: Нолит.
Шелинг, Ф. В. Ј. (1991). Списи из филозофије уметности, Сремски Карловци –
Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
739
НЕБОЙША ЛАЗИЧ
ПАРАДИГМА КОСОВСКОГО МИФА:

ОТ НЕГОША ДО МИЛАНА РАКИЧА
Косовский миф – главный национальный миф, повествующий о свободе

сербского народа. Он проходит через усную традицию, его формируют ху-
дожники и поэты. Романтическая поэзия епископа, монарха и поэта Петра
II Петровича Негоша, была проникнута косовским мифом и стремлением
предложить поэтический ответ на главный элемент мифа – косовскую
клятву. Выполнение косовской клятвы могло быть достигнуто только жер-
твой или коллективным катарсисом. Что не постиг Негош, исполнил своей
жизнью и творчеством поэт сербского модернизма Милан Ракич. Своим
поэтическим творчеством и участвованием в освобождении Приштины и
края Косово, Милан Ракич замкнул круг мифа и сделал первый шаг из ми-
фа к истории.
КЛЮЧЕВЫЕ СЛОВА: Негош, косовский миф, мифология, Милан Ракич.
740
82:111.852
НЕНАД Р. КЕБАРА1
Крагујевац, Србија
ТВАР ПЕСНИШТВА ЊЕГОШЕВА
САЖЕТАК . Шта је стварно савршено естетско дело у Његошевом књижевном

случају, како је и од чега оно настало, која и колика је ствараочева улога у свему
томе, каквом творачком силом је то учињено – главне су смернице овога рада.
Уважавајући постојање разноврсних књижевно-уметничких поступака, са пот-
пуном свешћу о релевантним књижевно-историјским тумачењима која су уочила
несливеност Његошевог песништва са поезијом савременика, настојимо да одго-
нетнемо у којој мери Његошева мисао и овладавање класичном традицијом уче-
ствују у настанку песничког дела, а у којој мери је то плод његовог непосредног
унутрашњег искуства, тварности тог искуства и традицијског духовног плана.
Да ли се песник приликом стварања песничког света методолошком аналогијом
ослања на Књигу постања стварајући поетски свет одуховљењем твари?!
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Творац, твар, одуховљење, вредност, биће.
УМЕСТО УВОДА:
ТВОРАЦ, ТВАР И ТВОРАЦ
Синтаксички спој који се комбинује у наслову нашег рада такав је да

твори две међусобно прожете синтагме; прва је она која формира обухва-
тан феномен и гласи твар песништва, она јасно указује на општост, а
друга је цели склоп наслова, који упућује на Његошево песништво, али са
рефлектујућом сензацијом на онај први, општи, духовни волумен. Уочава-
1 lyra@microsky.net
741
мо да замисливост обухватности стоји у обрнутој пропорцији према дужи-

ни њихових формулација, чиме истичемо пуну сагласност са Његошем и
духотворним мислиоцима који су и у најмањој честици видели присуство
универзума, као и пуно учешће тварце у организму света, што се често из-
говарало језички сажето: све у свему. „Врхунац постизања Божанског
савршенства јесте уздизање твари на степен Божанског бића, тј. њено
обожење (theosis, deificatio)” (Лоски, 2001, стр. 9), са јасном разликом да
су Бог и твар, од које настаје одуховљена творевина, неидентични, јер
„свако биће у саставу света јесте твар; напротив све надсветско је нетвар-
но, одисконско” (исто, 14). Из тога је сасвим јасно да се између Творца и
твари уметнула онтолошка провалија која једино може бити премошћена
стваралачким изливом благодати; иако настао од твари као Божја творе-
вина, песник је слободном вољом као „супстанцијални актер – такође тво-
рац, мада с малим словом ’т’” (Сергеј Левицки, 2001, стр. 250); он у хије-
рархичности ствара свој од општег света, чиме прожима и богати
величанствену Божју творевину.
ОГРАНИЧЕЊА И ПУТОКАЗИ
Како год била дефинисана тема излагања, особито када је предмет раз-
мишљања Његош и Његошево твораштво, увек искрсавају неколика огра-
ничења али, исто тако, и неколике предности. Пре свега, морају се имати
у виду његова различита дела, која, на први поглед, по унутарњем са-
држају, по структури и по спољњем обличју изгледају разнолико. Колико
год проучавалац ризиковао да његов рад буде већ на почетку означен као
давно превазиђени реликт позитивистичког увида, из размишљања о пое-
зији најзнаменитијег српског песника не могу ишчезнути трагови иску-
ственог присуства аутора у песничком делу. О том песништву настало је
небројено књижевно-историјско наслеђе, те ће се свакако, којим год путем
истраживач кренуо, сусрести или сударити са неким ко је тим путем пре
њега давно пошао. Ми ћемо имати у виду, на једној страни, неколико лир-
ских песама које пружају добар избор за уопштавајуће закључке о поезији
Петра II Петровића Његоша, типа знамените Ноћи скупље вијека, песама
Мисао и Полазак Помпеја, између ће се наћи Луча микрокозма, а на дру-
гом крају Горски вијенац. Књижевно-историјска и културно-историјска
свест више-мање у свим овим делима бележи емпиријско присуство влади-
ке Рада, те је он на тај начин одређени усмеравајући фактор у њиховом ту-
мачењу. То, заправо, не мора да буде погрешно, што, исто тако, не значи
ни да није. Истинито је само онда када је владар, владика и песник пуним
742
Ненад Р. Кебара – Твар песништва Његошева
својим бићем саучесник песничког збивања, што значи да се то углавном

не може објаснити његовом друштвено-историјском улогом, у мери у којој
се тај ангажман може посматрати као резултат унутрашњег духовног по-
двига.
Друга незаобилазна раскрсница на истраживачком путу јесу сериозна
мишљења о Његошевом песничком опусу, којих има напретек и готово сва
су примамљива јер је свет његовог опуса магически, додирује темеље бића
и стреми његовом средишту. У том смислу имаћемо у виду одређена свој-
ства књижевно-историјских погледа Анице Савић-Ребац (1968) и Мила
Ломпара (2010), са напоменом да је и овај други аутор имао потпуну свест
о увидима своје претходнице о Његошевом поетском делу. Нема сумње,
ерудиција и стваралачки напор ово двоје књижевних историчара, кад је у
питању наша тема, сврставају их у незаобилазну истраживачку топогра-
фију; али није их то, првенствено, квалификовало, већ могућности по-
ређења наших ставова, нарочито у светлу важних текстолошких и версо-
лошких истраживања (Матић, 1930; Матић, 1931; Маројевић, 1999;
Маројевић, 2011; Маројевић, 2012 и Маројевић, 2013).
СЛОГОМЕРЈЕ И ЗНАЧЕЊЕ
Када је у питању поезија, поглавито она из ранијих епоха какве су

класицизам и романтизам, никада не можемо искључити свест о њеној вер-
сификацији, макар то са нашег стајалишта наизглед представљало друго-
разредни предмет. У том смислу примећујемо да су наведена, као и нена-
ведена, дела Арарата српског песништва испевана у разноврсном
слогомерју. О томе је ваљану анализу у поменутим радовима оставио Све-
тозар Матић, и она с разлогом бива актуелизована као посебно издање
ових година, а њено значење драгоценим новим открићима продубљују
версолошке студије Радмила Маројевића. Помињање језичке организаци-
је засебних Његошевих целина на овом месту битно је као одређена про-
легомена за запажања о томе шта испуњава садржај тог песничког дела и
на који се начин можемо приближавати значењу опеваног. Пре икаквог
доношења закључака мора се имати у виду главни закључак Матићев, а то
је да је у српској народној поезији, као и у ауторској која је настајала у
традицији народне, најдужи стих дванаестерац (Матић, 1931, стр. 51).
Стога би свака помисао о шеснаестерцу којим су исписане одређене Њего-
шеве песме, између осталих и Полазак Помпеја и Ноћ скупља вијека, била
више од збуњујућег наговештаја о реконструкцији хексаметра у овој пое-
зији. Међутим, наш песник, упркос његовој класичној схоластици2 којој се
743
књижевна историја с муком одупире, није могао бити реаниматор те анти-

чке форме; у наведеној песми реч је о двоструком осмерцу српске народне
лирске поезије, са главном (великом) цезуром после осмог и полуцезуром
после четвртог и дванаестог слога. Место полуцезуре се, зависно од мо-
гућности језичког материјала и места акцента, може по потреби померати
један до два слога унапред, али је стих, ипак, редовно симетричан. Други
разлог исходи из опште разлике природа античке и наше версификације:
„Систем који је владао у класичном песништву оснивао се на разликовању
дугих слогова од кратких, и ритам се добијао правилним распоредом крат-
ких и дугих слогова. То је систем квантитативни или метрички” (Матић,
1930, стр. 120). Систем нашег народног песништва, на чијем је усаврша-
вању и комбиновању непрестано радио Његош, заснива се на силабичкој
организацији стиха, што подразумева основни принцип једнаког броја
слогова у стиховима, без битног утицаја акцената, уз само још два строга
правила – поменуто присуство цезура, и ненаглашеност слога испред обе
цезуре. Силабички систем наше народне поезије пријемчивији је за утицај
трећег, средишњег система какав је тонски. Матић каже да је то систем
немачког и руског песништва. То као извесно узима и Радмило Маројевић
када дијахронијски установљава развој версификације српске и руске на-
родне поезије у прасловенској епоси, налазећи велике сродности наше ју-
начке песме и руске билине (Маројевић, 2012, стр. 41–47).
Два су разлога неопходности овога увида: један је крајња упућеност
Анице Савић-Ребац у присуство многоликих митских слика у спеву Луча
микрокозма и детерминисаност значења тим присуством; а други рацио-
нално-апстрактно установљење песничког субјекта и одређење песничког
света песме Ноћ скупља вијека. Другим речима, Аница Савић-Ребац над-
ређује садржај Његошеве схоластике његовом спеву, а Мило Ломпар ра-
ционално-апстрактно „каузализује” пут до значења знамените песме,
чиме схоластика постаје предубеђењем и оруђем још пре открића значења.
Аница Савић-Ребац детектује опширне изворе слика у Лучи микрокозма,
како у митологијама тако и у класичној литерaтури:
„Не може бити сумње да је наш песник уживао у светлосном

симболизму небеске круне; у поезији је она збиља веома распро-
страњен симбол. Ипак било би веома необично да је њу Његош
начинио главним носиоцем божанске моћи, сликом πλήρωμα –
2 Схоластику овде треба да разумемо у капацитету њеног пуног значења, што значи да
имамо у виду систематизованост освојених знања, на једној, и рационализовану операцио-
нализацију духовних категорија, на другој страни. У том смислу, у области мишљења, она
представља и предметност и методологију промишљања, и простор и време.
744
божје пуноће – само на основу митске и поетске симболике, без

подстицаја из неке мистичне филозофије. Он је ово могао наћи у
вези са круном, колико ја знам, само у Кабали. Истина је да по-
стоје значајне разлике у погледу значења и улоге круне између
нашег спева и Кабале, али постоје и важне сличности. Сем тога,
Његош никада није тежио да тачно репродукује неку филозофи-
ју, он је једино хтео да на свој начин изрази подстицаје које је
добијао. Уосталом, ми не знамо у каквом облику су до њега до-
шли кабалистички утицаји; можда само преко позних псеудока-
балистичких одјека. [...] Његош је био потпуно свестан да је
порфирна одора такође стари космички симбол, као круна. Она
се појављује у оријенталној и класичној традицији – на пример
Засов плашт, pharōs, код Ферекида – и у Старом завету (Исаија,
63:1 говори о порфири Јеховиној), а и код Филона, који често
изазива небо одором и ткањем у много боја; касније и у Кабали,
а и у модерној поезији, на пример у Гетеовом Faust-u, где Земни
дух говори о ткању живе одоре божанства. Пурпурни плашт у
Његошева бога је још једна црта која показује песниково дубо-
ко познавање античке мистичке традиције” (Савић-Ребац,
1968, стр. 38–39).
Важност присуства свих детектованих, наведених и ненаведених, изво-
ра противречи закључку ауторке да ни један од њих није имао доминантан
утицај и снагу главног општег извора (исто, стр. 48), а потпуно је релати-
визована открићем митски непрочитаних слика за које Аница Савић-Ре-
бац каже: „Можемо једино претпоставити да су ове слике доспеле до пес-
ника преко усменог предања” (исто, стр. 42). Ако и занемаримо закључак
Павла Флоренског да „многи обреди и симболи нашег богослужења воде
своје порекло (по својој вањштини, по свом телу) директно из Хеладе, Фе-
никије, Египта.” (Флоренски, 2007, стр. 31), јасно је да су слике о којима
је реч део општег организма или општег предања, какве се у варијацијама
срећу и у нашем народном песништву. Престижност тих слика није у њи-
ховом првом извору, уколико га можемо исправно и установити, него у
поступку њиховог одуховљења у самом делу, тако да наметнути карактер
кабалистичко-манихејских и других уплива сасвим бледи пред песниковим
непосредним унутрашњим искуством, тварношћу тог искуства и пред
традицијским духовним планом.
Додир са класичном антиком и митским позајмљеницама присутан је и у
анализама лирских песама које је извео Мило Ломпар (Ломпар, 2010), али
са пресудним акцентом на субјективној песничкој свести, где су овакве
слике само изражајно средство које већ поседује утврђено значење уста-
745
новљено пре и ван песникових стихова. Однос Његошеве поезије према

класичним утицајима код овог истраживача може се реконструисати из
поређења његове песме Полазак Помпеја и грађанске српске поезије, од-
носно Стеријине песме Спомен путовања по дољним пределима Дунава
(Ломпар, 2010, стр. 70–92). Ломпар сасвим тачно открива раздвојеност
двеју песничких свести, њихову субјективну димензију и стилско-језичку
и композициону реализацију, али не докрајчује темељним закључком да су
Његош и Стерија настали на различитим основама – Његош на српској
народној а Стерија на српској грађанској поезији, под утицајем античке
традиције, као плод псеудокласичног немачког песништва. Претходно
апострофирани закључци о версификацији и познавање ове разлике Ње-
гоша смештају у органски само-уређујући систем народне традиције и
књижевности.
ОД ТВАРИ ДО ДУХОВНЕ ТВАРИ
Занемаривање тога довело је Ломпара, у анализи Ноћи скупље вијека,

до елементарног превида приликом проширивања значења стихова „Тре-
нућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде”. Ломпар тврди:
„[...] у самом стиху има извесне двосмерности, пошто он може

значити: сваки тренутак је дуг као сат. То би значило да је реч о
успоравању времена: ’тренућ ми је сваки – сахат’. Али, стих
може значити: сваки сат протиче брзо као тренутак. То би зна-
чило да је реч о убрзању времена: ’тренућ ми је – сваки сахат’.
Стих у једном изразу чува ову двострукост која је развијена у
библијској алузији по којој је ’један дан пред Господом као
хиљада година, и хиљаду година као један дан’. Смисаоно језгро
ове алузије у Његошевом песништву показује нам да је, посре-
довањем песничког ја у Ноћи скупљој вијека, дошло до очито-
вања божанских својстава у човеку” (исто, стр. 174).
Овај елементарни преступ против ортоепских правила песникове верси-
фикације, да би се истакла непостојећа вишезначност, одудара и од бића
Бога и од бића Његошевог песништва. Ма какво успоравање или убрза-
вање времена не говори ништа о својству Бога већ само о човеку, јер ма ко-
лико успорено или убрзано, свако такво време је и даље склоно протицању
а његови учесници коначном ишчезнућу. То једино не важи за Бога, Он је
вечан, дакле, за Њега нема никаквог протицања времена. Тако не стоји ни
алузивност према Библији, временски одсечци дана и године пред Богом
746
лишени су земаљског својства протицања. Бог је надвремен а човек време-

нит. Стога је у питању време особено за људско биће, истина у посебном
надахнућу, и притом је исправно разумевање само у првој Ломпаровој ва-
ријанти где се полуцезура услед опкорачења првог полустиха премешта
иза шестог, уместо уобичајеног места полупаузе иза четвртог слога. Из
тога је очевидна и једнозначност целог стиха, који је испуњен трансцен-
дирањем људског у полубожанско биће (види четрнаести стих: ал лишено
свога трона – божество сам неко мање). У загради наведени четрнаести,
са претходећим полустихом тринаестог стиха, носилац је онтолошког ви-
шег значења, у смислу продубљеног, потпунијег значења, али не и семан-
тичке двосмерности, вишезначности. Песник је, заправо, као Бог, али не и
сам Бог, он је творевина Бога, у основи и сaм твар, са додељеном му сло-
бодом у потенцији стваралаштва.
У значајној Ломпаревој књизи испред сваког огледа о по једној песми
налази се и текст песме. Ову дихотомичност значења стиха, коју тумач у
свом огледу верификује, у самом запису песме изоставља, мада нам није
познато како би то и могло двоструко да се запише а да не буде рогобатно
и нечитљиво; стих је у његовом препису овакав: Тренућ ми је сваки сахат
– моје време сад не иде. У даљњој експликацији књижевни историчар, упр-
кос томе што је стих записао као да је реч о убрзавању, уважава значење
које претпоставља да је оно такво као да се ради о приближавању божан-
ском времену, односно као да се време и успорава. Када је већ тако, онда
се уопште и не може говорити о двосмерности значења. Његош је непобит-
но унапредио стих народне поезије, али за њега не важе мерила савреме-
ног песништва које, када је без интерпункције, дозвољава широку слободу
у тумачењу. А да ли уопште треба овако како је код Ломпара записано?
Радмило Маројевић проналази да је другачије:
„У пјесми нема опкорачења ни међу стиховима (послије ше-
снаестог) ни на цезури шеснаестерца (послије осмог слога). Али
зато има опкорачења цезуре на унурашњим осмерцима. Опкора-
чења цезуре динамизирају стих и чине га ритмички разноврсни-
јим. Инерција цезуре, међутим, може утицати на погрешну ин-
тонациону (и семантичку) интерпретацију неких стихова,
нарочито при инверзији” (Маројевић, 2011, стр. 154).
То се и десило са Ломпаревим преписом песме, будући да грешка има
унутрашњу склоност да се мултиплицира, као што је и тачност, исто тако,
склона да склизне у погрешност; поред двадесет од укупно двадесет две
грешке које су редовне код готово свих преписивача (исто, стр. 165–166),
у Ломпаревој верзији је још једна и у наведеном полустиху. Маројевић тај
747
полустих записује овако: тренућ ми је сваки – сахат, што имплицира са-

мо једно – наведено значење о успоравању времена песничког субјекта.
Остали недостаци, осим још једног у Ломпаревој ортографској варијанти,
немају семантичку важност колико овај полустих, стога нема потребе да у
овом раду обраћамо на њих пажњу. А тај преостали инцидент присутан је,
исто тако, у свим преписима и значајно оснажује упрошћено откривање
значењског слоја песме. У другом полустиху шездесетог стиха Ноћи ску-
пље вијека, погрешним преписивачким радом као правило одомаћиле су се
две грешке; нама је овде интересантна она која битно мења онтолошку
основу. Код Ломпара и код других редактора стоји овако: Јошт се ситан
не наљубих владалице виле б'јеле; што заиста упућује на пожудно-телесни
спој два бића и начела, мушког и женског, како Мило Ломпар експлицира
у свом огледу; то би заиста било тако када би наведени стих исто гласио и
у оригиналу. Он се у овом случају разуме поистовећивањем изузетне лепо-
те девојке, која исходи из поимања физичког света, са лепотом нетелесног
бића као што је вила, које се може срести на многим местима фолклорног
наслеђа. У сваком том упоређењу, поред одређеног степена сличности,
стихови народног песништва истовремено откривају по извесним основи-
ма и разлике та два бића, те се на основу тога може говорити о постојању
свести у народном стваралаштву о различитим нивоима поређења (темпо-
рални: ил’ је вила ил’ је некад била; просторно-функционални: није вила
да ћера облаке, / већ ђевојка да гледа преда се, и др.). Белина (б’јела вила)
је опште местo, међутим, обитавалиштe ових митских бића, као и њихов
вољни однос према учесницима песничког догађаја упућују на одређено
разноврсје у том митском слоју, што вилу ни једне врсте не чини пр-
венствено персонификацијом љубавнице (Пешић и Милошевић-Ђорђевић,
2011, стр. 48).
Доживљај, у случају погрешно наведеног исписа Његошевог стиха, свој
простор и механизам црпи из физичко-душевне сфере, из очаравајуће фи-
зичке лепоте која изузетношћу надмашује преостали физички свет, као и
из адекватног рефлекса у психичком и емоционалном доживљају посма-
трача, тј. учесника песничког збитија. Сличан однос негује и ауторска
поезија из времена епохе рационализма, са, можда, очигледнијом мотива-
цијом. Његош је познавао обе ове традиције и он јесте баштиник фол-
клорног наслеђа, но колико је у својим стиховима унапредио његов спољни
песнички израз, једнако је то исто учинио и по унутрашњој вертикали.
Утолико нам је прихватљивија Маројевићева корекција досадашњих пре-
писа и овога полустиха: владалице вила' бјеле, где је ова вила из Његоше-
ве песме квинтесенција свег вилинског света (загоркиње, бродарице,
језеркиње, приморкиње, облакиње и др.): „Фразеологизам владалица ви-
748
ла(х) има значење ’главна међу вилама, вила над вилама’ (док је владали-
ца вила – са другом именицом у једнини – бесмислица)” (Маројевић, 2011,
стр. 166). У овом битно другачијем, а по свему судећи оригиналном, запи-
су истог стиха сусрећемо се са идеалним екстрактом митског света, стога
никако не може бити говора о томе да „се сакрални сусрет душa3 – у пот-
пуном јединству одиграва у подручју тела” (Ломпар, 2010, стр. 181), јер
овде изостаје друго (женско) тело. Ту се, још у предпоступку, у предању,
већ десило духовно оваплоћење сваке фигуративности жене, а при том и
згушњавање својстава више духовних феномена (многе виле) у један ком-
позитан, те се као твар коју песник поетско-језички моделује појављује
сублимирани облик психоматеријалног света, са елементима вредносне
лествице. Интенционално присуство природног ероса, као у Плотиновом
усавршењу Платоновог учења, разоденуло се свега нагонског губећи своје
природно обличје и функцију, заоденуто и прожето духом стапања и сје-
дињења са праизвором лепоте. Код Његоша је то, као што исправно при-
мећује Ломпар, представљено као путовање, слично као код Платона „где
се приказује како се љубав у пробуђеној жудњи за лепотом пење од степе-
на до степена и на тај начин прочишћује. Од љубави према лепоти тела иде
се к љубави према лепоти душе, где се већ почињу уочавати жуђени идеа-
ли, а од ове к љубави према лепоти наука, према царствима идеја, а од ове,
напослетку, к љубави према идеји лепоте” (Ђурић, 1997, стр. 436).
„Достигнућа” структуралног тумачења књижевног дела, која се, пре
свега, очитују у граматичној семантичности цепкања поетског текста,
омогућавају извођење двоструких и вишеструких значења једне исте це-
лине. Из тога могу да проистекну и апстрактне представе димензије вре-
мена као одлучујућег момента свести о човеку у Ноћи скупљој вијека
(Ломпар, 2010, стр. 176–177) у свој њиховој противречности; па и такве
да условно атрибуисани видови времена, као мало и велико, једнако и
истовремено, могу да стану једно у друго. Успоставља се нешто што је
„психичко (теоријско) биће. Велики теоријски свет који покушавају да
сместе у психичко (теоријско) биће – мали теоријски свет, уместо да мали
теоријски свет (психичко биће) учине делом и живим актером великог тео-
ријског света” (Бахтин, 2010, стр. 19). У том случају књижевно-историј-
ско тумачење, а оно је напокон и естетско јер говори о завршеној и савр-
шеној књижевноуметничкој целини, губи свој предмет јер исходи изван
простора уметничког, целине и уметничке целине, када настоји да фило-
софском еквилибристиком досегне до граница „општег и јединог бића у
3 Дијакритички знак дугосилазног акцента изнад завршног -a је веран пренос из цитираног
оригинала, а треба да се разуме не као акценат него као акценатска дужина (а̄).
749
његовој догађајности”, чиме, готово сигурно тек успева „да један апстрак-
тно издвојени део издаје за стварну целину” (Исто, стр. 26).
АНТИНОМИЈА, СУГЕСТИЈА,
СУБЛИМАЦИЈА
Постојање разних, супротно усмерених значења у песничком изразу

Његошевом готово да не би било ни могуће, колико год да је његова укуп-
на философија, самим тим и поезија као њена опредмећеност, по својој
природи антиномична. Антиномичан је и положај Његоша у реалном жи-
воту као владара маленог српског слободног острва у васколиком аравиј-
ском мору. Тежња антиномијског односа је у разрешењу а не у формалном
усложњавању његовог поимања. Стога је стилска особеност његовог изра-
за у основи симболичка, често метонимијска, а тек у посебним ситуацијама
метафорична (Ковачевић, 2000, стр. 32, 37, 49–58). Пре свега зато што
је метафора, посматрано концептуално, преношење семантичких елемена-
та из једне менталне сфере на семантичке елементе друге менталне сфере.
Метафорички језик је површинско испољавање концептуалне метафоре
(Кобозева, 2009, стр. 171). Блискост или истоветност метонимијског и
симболичког стилског обележја, коју подвлаче неки стилистичари, упућу-
је на одређену трасу и ограничења у откривању значења песничког израза
нашег песника. Поистовећеност метонимије и симбола управо се најбоље
показује на примерима из Горског вијенца (Ковачевић, 2000, стр. 74–75).
За Његошеву философију и поетику важно је познавати различитост која
избија из просторног разумевања значења које носе ова два стилска спе-
цификума, где се метафора простире у ширину – мноштвом феноменал-
них, а симбол у дубину – једним ноуменалним значењем. „Одваја их и ни-
јанса која постоји између значења и смисла. Метафора не поседује нужно
смисао, а значење је код симбола уткано у пут до сазнавања смисла, и он
се одгонета слој по слој будући да поседује одређену генеалогију” (Кеба-
ра, 2013, стр. 588–589). Код Његоша се сукоб супротстављених сила де-
шава у дубини бића, што се у философији категоризује као антиномије
требања или морања. Оклевање у њиховом разрешењу сукоб чини непре-
мостивим, стога су то неспоразуми који захтевају брзо разрешење, што
опет иште одговорност решаваоца. Уколико имамо у виду дефинисани по-
ложај Црне Горе, као незнатног слободног простора у односу на величину
поробљеног српског народа, њен напор да очува слободу као највећу све-
тињу Божијег поретка, у околностима верски расцепљеног народа, што
антиномију пресликава и у најмањој честици, онда је Горски вијенац је-
750
дан заокружени стваралачки процес који се иницира сликом (идејом) у ап-

страктном пољу свести, понире у метежне дубине подсвести, да би пре-
ображен и освешћен изронио у стање песничке свести и оваплотио се у
језичкој реализацији (Вишеславцев, 2006, стр. 71).
Исто то, а у другачијој предметности, може се уочити и на примеру
Ноћи скупље вијека, коју је једнако и лаичка и научна јавност огранича-
вала проблематичном љубавном страшћу Владике, чак и на тај начин да је
у једном препису песме песнички субјект, нечијим трудом, преведен из
првог у треће лице једнине, а оригинални наслов песме преименован из
Ноћ скупља вијека у Парис и Хелена или ноћ скупља вијека. „Било како
било, пјесма која је у препису имала аутентичан наслов послије открића
оригинала добија наслов – који није Његошев. Наслов непознатог редак-
тора (може се претпоставити да је то био Љуба Ненадовић), којим се ис-
кривљује пјесникова мисао, тако постаје – ’канонски’” (Маројевић, 2011,
стр. 163). Неаутентично и распоетизовано именовање ове песме требало
је Владику да амнестира пред јавношћу и да га прикаже зналцем класичне
старине а ослободи учешћа у живом песничком догађају. Ако структуру
бића човека разумемо као ап. Павле, она се састоји од духа, свесне душе,
подсвесне чулно-пожудне сфере („тјелесна мудровања”) и тела (Више-
славцев, 2006, стр. 36); онда смо слободни да закључимо како је неко
претпостављао да православни владика Петар II Петровић Његош није
никако смео да има потпуно биће, односно, требало је да нема „тјелесна
мудровања” или како би то Платон назвао – пожуду. Разлика између пра-
вославних аскетика и мистика нехришћанских јесте у темељном односу
према свету и бићу – православље је сво у настојању да спаси свет, а ин-
дијска, гностичка, стоичка и др. аскетика и мистика циљано су усмерене
према одрицању плоти, тј. настоје да одбаце свет и у том смеру су развиле
сугестивне психичке технике.
За разумевање ове песме и Његошевог стваралачког поступка добро је
кренути трагом њеног настанка. Ако претпоставимо, на основу писања
његовог секретара Медаковића (Маројевић, 2011, стр. 142), да је у Пе-
расту постојала девојка која се загледала у Владику док је он, боравећи
кратко време тамо, свакодневно читао и писао, онда би та дивотница мо-
гла представљати мотив из којег се развила песма; међутим, hieros gamos
(Ломпар, 2010, стр. 202) овде не може бити крајњи сублимат јер се ради о
идеји, а идеја је нетелесна категорија, упрошћено речено – маштарија.
Ако би пут настанка био супротног смера, од идеје до поистовећења са
реалном психоматеријалном ситуацијом, онда не бисмо могли да говоримо
о духовном подвигу већ о паду. Сада видимо да централни мотив, мотиви
751
из митова и идеје не могу да живе без заокруженог путовања кругом пе-

сникове свести–подсвести–свести и, на крају, језичке материјализације.
Сугестија, међутим, јесте основни покретач и стваралачког процеса.
Прва сугестија која све покреће по свом пореклу јесте нетелесна замисао
или фантазма и уколико је она позив апсолутног бића онда је цео описани
процес бића могућ; у супротном, уколико је то фантазма илузорног, тада
губи способност сублимације, а тиме и сваке тварности. Ту сугестију Ње-
гош у готово свим својим остварењима симболично наговештава или ди-
ректно показује као позив (vocatio) упућен директно од Бога: „Из безда-
нах ништожности шари, / од хаоса необдјеланога, / творитељем на биће
позвани” (сва подвлачења стихова Н. К. – Његош, 1968, стр. 75); на дру-
гом месту открива побуде „некакав ме свети магнет тегли” (Исто,
стр. 61). Немогуће је искључити плотску и физическу основу човековог
бића, о чему најбоље сведочи преобрaжај елементарне еротичности у ства-
ралачки ерос духа, како га Платон дефинише, а креативно успоставља
Његош у Ноћи скупљој вијека. У свакој прилици вредност је оно што
опредељује вољу, а она је сугерисана божанском искром: „Вредности су
неповредиве у свом идеалном бићу и вредности су итекако нарушиве у ре-
алним актима воље” (Вишеславцев, 2006, стр. 98). Стога је љубавни им-
пулс, доспео у мрачну пожудност испод прага Његошеве свести, сублими-
ран духовном акцијом и претворен у дивну слику, постао делом идеалног,
божанског света. А како се не може оспорити порекло оваплоћених вред-
ности, тј. њихова тварност, која је уистину у песми преображена и оду-
ховљена, онда ни саме вредности не можемо сматрати неким надређеним
апстрактним законом арбитрарне природе. Према томе, ни те вредности се
не могу нарушавати додавањем елемената изван стварног песничког до-
гађаја, било у виду преуређења аутентичног текста песме, или у виду књи-
жевно-историјских апстракција о значењу целе песме или о значењу ње-
них делова.
БИЋЕ И НЕБИЋЕ
Тада не можемо прихватити ни констатацију о понорном песнику Ње-

гошу који се појављује „у закривљеним смисаоним путањама појединих
стихова, у несагласностима између заснованих реторичко-значењских пе-
риода, у одвише наглашеном продору личног искуства које нарушава оп-
штост песничких слика и сазнања” (Ломпар, 2010, стр. 61). Стих ти си ме
водила у прелесна поља, који тумач, аутор цитираних констатација, узима
из Његошеве песме Мисао, говори о јасноћи песничке слике и о неразго-
752
ветности њеног тумачења; песничка слика која се поклапа са строфом чији

је ово почетни стих, а коју књижевни историчар означава као рајско путе-
веденије, није слика раја него канонска слика након изгнанства из раја.
У њој продор личног искуства ни у чему није нарушавајући елемент већ
живи учесник у општем предању, једнако као што и прелест обележава
нешто друго од онога што јој се у тумачењу приписује.
„Словенска реч ’прелест’ се етимолошки састоји од корена ’лест’, одно-
сно лаж и обмана, заблуда, и префикса ’пре’ који значењски појачава и по-
већава дејство или особину. Дакле, прелест је нарочито опасна, нарочито
страшна духовна заблуда или обмана, која човеку долази од демона. Пре-
лест је губитак духовних оријентира. Прелест је понављање греха Адама
и сатане, када човек изван правилног духовног развоја, ван аскезе и учења
о спасењу Православне Цркве жели да постигне духовне висине; када он
без уподобљења Богу кроз живот по јеванђељским заповестима и борби са
грехом жели да буде једнак Богу” (Карелин, 2008).
Произвољност у тумачењу Његошеве песме могућа је заиста једино на-
метањем реторичко-значењских периода, и ту је тумач коначно сасвим у
праву, у посткласичној традицији када је метафора, као интерферирајући
фактор између реторике и поетике, успоставила средишњи елемент рето-
рике (elocutio) у виду стилски диферентне пропозиције (Ковачевић, 2000,
стр. 19–20). У том случају, у околностима опште цитатности, могли бисмо
да узмемо и такву слободу да закључимо како један текст може да има све-
колика или неколика значења, па и таква која подразумевају „неко иску-
ство понорног Бога” (Ломпар, 2010, стр. 63), ако, разуме се, и свет несве-
штене мисли прихватимо као Божију твар. Антиномичност је заиста
успостављена и у овој песми, између необдјеланости (нетварности) мисли
и свештености Божје тварце, а разрешење сукоба у градирању митских
слика предања (од сто осмог до сто четрдесет првог стиха), дискурзивно
речено: песниковим избором парадигме. Према томе, страх и трепет, о
којем је даље реч у тумачењу, превазилази стање личног егзистенцијалног
ужаса или апстрактност спасења песничког субјекта, чија индивидуал-
ност је овде сублимирана вредношћу Смисла, те тако и одуховљена.
„Пророк овде [у Давидовом Псалму II, 11 – прим. Н.К] разу-
ме радост духовну која се рађа од испуњавања Светих Христо-
вих заповести. Када неко не ропски, него синовски слуша у све-
му Бога, тада се он радује с трепетом, тј. испуњава се радошћу
духовном, а не телесном [...] Знај и то, да и при духовним радо-
стима, задовољствима и утехама још више је потребно да Му
служимо са страхом и страхопоштовањем” (Теодорит, Нил Си-
најски; у Псалми, 2006, стр. 14).
753
Такође, порекло историјских догађаја у Његошевој поезији нејасно је у

емпиријској друштвеној равни, делови свега тога су присутни, али цели-
ном су они претопљени у крајњи књижевноуметнички резултат – истрага
потурица можда се историјски и није десила, међутим, вероватно је да је,
у датим околностима, могла и да се деси. Као и образлагано присуство сли-
ка из митологија и улоге класичне литературе, тако је и са песниковим
анаграмским преименовањем имена историјских појава Наполеона, Цеза-
ра и Александра, по линији митске хијерархичности, са изгнаником из
раја и Сатаном (Његош, 1968, стр. 95). Стваралачким поступком оду-
ховљења постојеће твари сажима се временска провалија међу њима, чиме
више нису раздвојени, а подрцртава вредносно својство њиховог сједиње-
ног присуства у свету, чиме су заувек присутни. На сличан начин је у По-
ласку Помпеја, уводећи песнички субјект у сaм догађај који је дат у пре-
зенту, оживљен и преображен трагични догађај и успостављен тварни
етички однос према свету и животу – превладавањем трагизма неизвје-
сног људског стaна и огњишта светлозарним, стално присутним и јасним,
симболом зраке. У сваком од тих случајева одуховљења постојеће твари,
реч је о њеном превођењу из небића, из апстракције, у биће, о њеном оп-
редмећивању у песничкој свести. Као што и у Ноћи скупљој вијека песник
не сведочи о нестанку (небивствености) чудесног бића, него сједињењу са
његовим бићем: свезала се два погледа магическом слатком силом, / као
сунце с својим ликом када лети над пучином. / Луна бјежи с хоризонта
и уступа Фебу владу – / тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу
(Маројевић, 2011, стр. 140). Светлост бића и сунца потиру контраст по-
задине и различитости, истовремена прозирност оба бића сливена је у јед-
но и не да се посматрати: но уколико се не види не значи да је то и нестало.
О томе врло сликовито говори једна текстолошка заблуда Михаила Сте-
вановића у тумачењу осамсто деведесет другог стиха Горског вијенца,
коју Радмило Маројевић рашчитава у својој студији (Маројевић, 1999,
стр. 113–117). Наведени стих Стевановић доводи у аналогију са одлика-
ма црногорских локалних говора и тврди да би његово исправно читање
требало да подразумева и предлог у оригиналном облику стиха Крсту слу-
жиш, а [с] Милошем живиш, у облику инструментала друштва (соција-
тив).4 Маројевић, поред дијалектолошких чињеница које говоре против,
сасвим у складу са значењем и природом овог Његошевог дела, проналази
да је синтагма живјети Милошем употребљена у објекатској функцији.
Иако је тај исказ Мустај-кадије изречен као замерка, то је, у ствари, ау-
тентично митско субјект–објект стање јер је Милош самосвест тадашњих
Црногораца изван које нису живели, али истинитије звучи када им то при-
говори Турчин, неголи да су се сами тако легитимисали. Када би то био со-
754
цијатив онда би то било небивствено и тада би Мустај-кадијина замерка

погађала циљ: стога се ту мимоилазе различите равни бића српскога и тур-
скога. О бићу и небићу поуздано говори однос негације и афирмације: оно
што је из небића – са тим се може а не мора, оно што је из бића – са тим се
мора и без њега се не може. Тако су речи кнеза Јанка, којима се наставља
на Мустај-кадијин говор, суштаственије и више од обичног вајкања:
Ефендија, овако ти хвала! [подиже капу] / Лијепу ли ишчита предику: /
што тражили, оно смо и нашли! (Његош, 1979, стр. 80). Могли бисмо
даље да установљавамо значењски удео капе из дидаскалије, али ништа
више нити мање од онога што језички материјал може да понуди а тради-
цијски духовни план оправда.5
УМЕСТО ЕПИЛОГА: И БИ ДОБРО
То нас доводи и до крајњег закључка да се песник приликом стварања

песничког света методолошком аналогијом ослања на садржај Књиге по-
стања и да се истинско уметничко дело, које је носилац атрибутā божан-
ствености и непролазности, може створити тек онда када се стваралац
према једино створеном свету понаша као Творац према твари, јер је дело
Његово саткано од животворних могућности и сила. Стога се на концу
сваког Његошевог дела онтогенијски бележи божански тријумфализам,
јер се творац тог дела осврће и види вредносно улествичен свет одуховље-
не твари. Какав је то онда трагизам у Његошевом књижевном делу ако је
орочен и превладан духовном победом! У сачињавању таквог дела, еле-
4 Видо Латковић у Објашњењима уз Горски вијенац (Латковић, 1979, стр. 217) наводи
управо тако исконструисано значење: „Милошем живиш – цијелог се живота заносиш
Обилићевим подвигом и његовом славом. Милошев подвиг, његово херојство, баца Црно-
горце (мало људство, ст. 888) у неко бунило, у претјерану опијеност јунаштвом.” Из ово-
га се види да и Латковић и Стевановић распознају говорно стајалиште Мустај-кадијино,
тј. механички однос, али не и велики дијалог између јунака спева, услед разумевања за
црногорско стајалиште (Бахтин, 1967, стр. 97). Сaм Његош је показао отвореност и за
једно и за друго демонстрирајући полифонијску структуру и пре нешто млађег савремени-
ка Достојевског, па ипак је морфосинтаксички вредносну предност определио дубљем зна-
чењу. Једнако уживљавање Његоша у обе супротстављење позиције услов је уметничке
веродостојности (Слијепчевић, 1966, стр. 88).
5 Не треба изгубити из вида, што у извесном смислу излази из нашег корпуса, присуство
целих песама Филипа Вишњића или подударних делова у неким другим Његошевим саста-
вима које је књижевна историја све до скоро прихватала као Његошев оригиналан допри-
нос. Он то, у ствари, и јесте, али у једном вишем, одуховљеном значењу – у којем и готове
песничке целине, органски уденуте у шири и општи план делују као нови оригинал (Кне-
жевић, 2013).
755
менти света и фантазије, која је исто начињена на основу познатог у све-

ту, не учествују као готова грађа, како су то у своје време општетеоријски
закључили оснивачи формалног метода у науци о књижевности, већ на
следећи начин:
„И сама језичка пројекција на план поетских поступака и си-
жејне организације овде не би могла да оствари такву структуру
да се иза ње не налази један довољно осетан историјски, тради-
цијски и духовни план, који управља њоме исто толико колико и
песникова субјективна и стваралачка интенција” (Петковић,
1975, стр. 206).
Ако је то тако, онда је етичка одговорност неодвојива од чина–поступка
стварања, односно, од естетске вредности створеног дела. Тада је јасно да
свет етичких преко света језичких чињеница утврђује главни стуб света
књижевних чињеница, који узвраћа васпостављањем живе традиције, чији
је главни услов – вредност.
ИЗВОРИ
Петровић Његош, П. (1979). Горски вијенац. Сарајево: Веселин Маслеша.
Петровић Његош, П. (1968). Луча микрокозма. Београд: Просвета.
Bahtin, М. (1967). Problemi poetike Dostojevskog. Beograd: Nolit.
Bahtin, М. (2010). Ka filosofiji postupka. Beograd: Službeni glasnik.
Вишеславцев, Б. (2006). Етика преображеног ероса. Београд: Логос.
Ђурић, М. (1997). „Љубав и лепота у Платона,” у: Философски списи, Изабрана
дела Милоша Н. Ђурића, том III. Београд: Завод за уџбенике и наставна
средства.
Карелин, Р. (2008). О прелести, преузето 06.03.2008. http://www.vidovdan.org
/arhiva/article1032.html, 12. 10. 2013.
Кебара, Н. (2012). „Идентитет народа у митолошко-символичној основи књижев-
ности и покушај његове промене”. У: Зборник радова Наука и идентитет
(стр. 577–588). Пале: Филозофски факултет.
Кебара, Н. (2013). „Народна усмена традиција у модернизму Домановићеве са-
тире”, У: Зборник радова Наука и традиција (стр.579–590). Пале: Фи-
лозофски факултет.
Кнежевић, С. (2013). Вишњићев одраз у „Огледалу српском”. Бијељина: Српска
вила.
Кобозева, И.М. (2009). Лингвистическая семантика, Москва: ЛИБРОКОМ.
756
Ковачевић, М. (2000). Стилистика и граматика стилских фигура. Крагује-

вац: Кантакузин.
Латковић, В. (1979). Биљешке и објашњења уз „Горски вијенац” (стр.159–265).
Левицки, С. (2001). Николај Лоски у Лоски.
Ломпар, Л. (2010). Његошево песништво. Београд: Српска књижевна задруга.
Лосев, А. (2000). Дијалектика мита. Београд: Zepter Book World.
Лоски, Н. (2001). Бог и светско зло. Београд: Zepter Book World.
Маројевић, Р. (1999). „Горски вијенац” изворно читање. Никшић: ЈП Центар за
информативну дјелатност, Београд: ЈУ Унирекс МБ.
Маројевић, Р. (2011). Његошева „Ноћ скупља вијека”. Никшић: Књижевно дру-
штво „Његош”.
Маројевић, Р. (2012). „Развојни токови умјетничке поезије на српском језику (I)
(од строге силабичке форме до комбинованог и слободног стиха)” у: Научни
састанак слависта у Вукове дане (стр.12–14, 35–52). Београд, 1/42,
Београд: МСЦ.
Маројевић, Р. (2013). Његошев десетерац према десетерцу српских народних
пјесама. Београд: Српски језик, XVIII.
Матић, С. (1930). Принципи уметничке версификације српске [I], Београд: Из-
дање Чупићеве задужбине, Годишњица Николе Чупића, књига XXXIX.
Матић, С. (1931). Принципи уметничке версификације српске [II]. Београд: Из-
дање Чупићеве задужбине, Годишњица Николе Чупића, књига XL.
Петковић, Н. (1975). Језик у књижевном делу. Београд: Нолит.
Псалми Давидови по тумачењу светих отаца. (2006). Цетиње: Светигора, Под-
горица: Октоих.
Пешић, Р. Милошевић – Ђорђевић, Н. (2011). Народна књижевност – речник.
Крагујевац: Лира, Златна земља.
Савић-Ребац, А. (1968). „Луча микрокозма од Петра Петровића Његоша”.
У: Луча микрокозма (стр. 5–48).
Слијепчевић, П. (1966). „Неколико мисли о Његошу као уметнику у Епоха ро-
мантизма”. У: Српска књижевност у књижевној критици, IV
(стр. 84–109). Београд: Нолит.
Флоренски, П. (2007). Православље. Београд: Логос, Бримо.
Франк, С. (2007). Смисао живота. Београд: Логос.
757
НЕНАД Р. КЕБАРА
Крагујевац, Сербия
ТВАРЬ ПОЭЗИИ НЕГОША
Что на самом деле является совершенным эстетическим произведением

в литературном творчестве Негоша, как и из чего оно создано, какую роль
в его создании имеет автор, какой творческой силой это сделано – все это
представляет собой основные вопросы, которые рассматриваются в данной
статье. Если историческая позиция Владыки Раде дала основания для воз-
никновения его известнейшего произведения, тогда какие причины приве-
ли к созданию совсем иных поэтических произведений? Учитывая сущест-
вование разновидных литературно-художественных приемов, с полным
осознанием релевантных литературно-исторических интерпретаций, ко-
торые обнаружили несовпадение поэзии Негоша с поэзией его современ-
ников, стараемся открыть в какой мере подчеркнутая мысль Негоша и ов-
ладение традициями классицизма участвуют в создании поэтического
произведения, а в какой мере это является плодом его непосредственного
внутреннего опыта, тварьности этого опыта и традицийного духовного
плана. Опирается ли поэт в процессе создания поэтического мира методо-
логической аналогией на содержание Книги Бытия и возможно ли со-
здать настоящее художественное произведение, являющееся носителем
атрибутов божественности и вечности, лишь тогда, когда создатель к со-
зданному миру относится как Творец к твари, потому что творение Его со-
здано из животворных возможностей и сил?! Если это так, тогда этическая
ответственность неотделима от акта-поступка создания, т.е. от эстетичес-
кой ценности созданного произведения. Тогда становится ясным, что мир
этических фактов, через мир языковых фактов утверждает основной стер-
жень мира литературных фактов, который устанавливает живую тради-
цию.
КЛЮЧЕВЫЕ СЛОВА: тварь, мир, поэтический мир, эстетическая ценность,
этика, традиция.
758
39(497.16)”18”
811.16+821.16
ОКСАНА О. МИКИТЕНКО1
Институт за историју уметности, фолклористику
и етнологију „М. Ф. Риљски”, НАН Украјине
Кијев, Украјина
„ОН ИМА ВЕЛИКУ ЗАСЛУГУ ЗА

СРПСКУ ЕТНОГРАФИЈУ”
П. Лавров, П. Лавровски и
П. Ровински о Његошу
САЖЕТАК . У раду се говори о доприносу Његоша српској етнологији у светлу

оцене познатих руских слависта с краја ХІХ – почетка ХХ века: П. Лаврова,
П. Лавровског и П. Ровинског. Са овим циљем разматрамо радове П. Лаврова
(1887) и П. Ровинског (1889) и у оквиру сличности њихових задатака уочавамо
разлике ауторских позиција и научног искуства. Код Лаврова први пут је дат
потпун и целовит преглед књижевне делатности Његошеве и скренута пажња на
утицај народне традиције у његовом песништву, осветљене заслуге у скупљању
етнографског материјала и сарадња са Вуком Караџићем. П. Ровински високо је
оценио труд П. Лаврова, а у исто време посветио већу пажњу карактеристикама
Његошеве личности на основу мноштва документа. У контексту ова два значајна
славистичка дела непосредно повезана са именом Његоша истиче се и раније
објављени рад П. Лавровског (1871).
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Његош, Црна Гора, народна традиција, етнологија, историја
славистике.
1 oksana_mikitenko@hotmail.com
759
Ову оцену Његошеве делатности налазимо код П. Ровинског, који је у

свом делу Петaр IІ (Раде) Петровић Његош – Владика Црногорски
(1889) нагласио његов допринос у издању српских народних песама Огле-
дало српско (1845), а такође и помоћ коју је Његош пружио Вуку у из-
дању Пословица и народних песама (Ровински, 1967, стр. 144). Своје
Српске народне пословице Вук Караџић је још 1835. године посветио Ње-
гошу, уз захвалност што му је трећину послао владар Црне Горе. Интерес
П. Ровинског према Огледалу српском као „неисцрпном извору за проуча-
вање пастирско-војничког живота Црне Горе, који чува од заборава имена
људи и њихова дела и даје слику ондашњег друштвеног живота”, нагласио
је Нико Мартиновић (Мартиновић, 1967, стр. 19). Овде Ровински као ис-
торичар настоји да сагледа традиције народа, да „упозна и открије дух на-
рода”, и зато говори и о проучавању народних предања и епских песама, о
њиховој класификацији, о основном тексту и варијантама, „даје иниција-
тиву да се продужи са прикупљањем народних пјесама из свих крајева
Црне Горе” (Мартиновић, 1967, стр. 19).
П. Ровински истиче рад П. Лаврова Петар ІІ Петровић Његош Влади-
ка Црногорски и његова књижевна делатност (1887), у којем је први пут
дат потпун и целовит преглед књижевне делатности Његоша, а посебно је
скренута пажња на утицај народне традиције у његовом песништву, осве-
тљене заслуге у скупљању етнографског материјала и сарадња са Вуком
Караџићем.
У контексту ова два значајна славистичка дела у непосредној вези са
именом Његоша, привлачи пажњу и – раније објављен у часопису Беседа,
у оквиру ширег издавачког програма из историје и живота словенских на-
рода – рад П. Лавровског Црна Гора и Црногорци (1871).
Исте 1871. године је у Русији изашао зборник Поезија Словена у редак-
цији Н. Гербеља,2 где је први пут било објављено неколико одломака из
Његошевог Горског вијенца, у преводу на руски језик. Римовани превод
Лукјановског,3 процењен као неуспео, појавио се 1887, а већ следеће го-
дине украјински слависта и преводилац А. Степовић превео је низ Њего-
шевих песама и дао податке из биографије песника.4 У то време у руској
славистици Његошева делатност већ је била представљена у Огледу исто-
рије словенских књижевности А. Пипина и В. Спасовића.5
2 Поэзия славян. Сборник лучших поэтических произведений славянских народов в пе-
реводах русских писателей (под. редакцией Н.В.Гербеля). СПб., 1871.

3 Горный венец. Поэма в стихах Петра Петровича Негоша. Перевод с сербского Лукья-
новского. М., 1887.

4 Степович А. Славянская беседа, кн. І. Киев, 1888, с.73–109.
5 Пыпин А.Н., Спасович В .Д. Обзор истории славянских литератур. СПб.,1865.
760
Оксана О. Микитенко – „Он има велику заслугу за српску етнографију”…
О Његошу као песнику између првих у Русији писали су Е. Ковалев-

ски,6 који је посетио Црну Гору 1838. године, а други пут годину дана
после Његошеве смрти; а такође и А. Попов,7 који је у Црној Гори бора-
вио 1842. године. Они су лично познавали Његоша, и своје утиске о лич-
ности и делатности владике Рада искористили у свом делу (Ровински,
1967, стр. 164–167).
Исцрпну библиографију о Црној Гори и Црногорцима, такође на немач-
ком, француском и енглеском језику навео је П. Лавровски, нагласивши да
у руској књижевности недостаје „целовите слике земље и живота Црного-
раца” (Лавровский, 1871, стр. 204).
Црна Гора и Црногорци П. Лавровског (реферат на исту тему, годину
дана раније изложен у Варшави) у кругу наведених радова истиче се ду-
боком анализом, детаљним познавањем историје краја и описом материја-
ла. П. Лавровски је у то време био ректор Варшавског универзитета. Ње-
гови широки научни славистички интереси формирали су се под утицајем
И. Срезњевског, који је био његов професор за време студија у Петербур-
гу, а касније препоручио свог ученика за дужност професора Харковског
универзитета. Лавровски је познат као аутор радова из лексикографије и
историје језика, културе словенских народа, етнографије и историје рели-
гије. Он је био један од оснивача проучавања пољског језика у Русији, за-
лагао се за самосталност украјинског језика, и саставио прве речнике срп-
ско-хрватског и руског језика.
За време свог боравка у словенским земљама 1859–60. Лавровски је
обишао Црну Гору и прикупио велики материјал из историје и културе на-
рода. Он је истицао да је његов циљ у раду о Црној Гори дати „целовит
приказ што се тиче судбина и начина живота народа, који је толико близак
нама својим пореклом и религијом” (Лавровский, 1871, стр. 204). Опис
„савременог стања земље и живота Црногораца”, сигурно је био подстак-
нут делом М. Медаковића Живот и обичаји Црногораца (1860), као и де-
лима других аутора. Доста пажње Лавровски посвећује начину живота и
народном карактеру Црногораца, положају жена, обичају крвне освете,
брачном праву, занатима и трговинским односима, школству итд. Народну
поезију аутор приказује као „представника народности”, и наводи одло-
мак песме из Грлице (1836). Говорећи о Његошу, он износи основне по-
датке о његовој државној делатности, нагласивши да је Његош „започео
нову епоху у животу Црногораца, засновану на ширењу образовања”,
6 Ковалевский Е.П. Четыре месяца в Черногории. Спб, 1841; Черногория и славянские
земли. СПб., 1872.

7 Попов А. Путешествие в Черногорию. СПб.,1847.
761
основао у Цетињу „народну школу са два учитеља” и штампарију. Без на-

мере да се упушта у анализу књижевне делатности Његошеве, Лавровски
истиче да је Петар ІІ „познат не само својим образовањем и хуманизмом”,
него и као „самобитан народни песник српски” (Лавровски, 1871,
стр. 249).
Крај 80-их г. ХІХ в. нова је етапа у проучавању живота и делатности
Његоша у Русији (Петухов, 1973, стр. 201). Овај период повезан је са
већим диференцирањем славистичких истраживања, појавом, у последњим
деценијама ХІХ в, у границама комплексне дисциплине, посебног правца
славистике – историје науке. Скоро истовремено – 1887. и 1889. године у
Москви и Петербургу – изашле су две монографије о Његошу,8 које пред-
стављају прву научну анализу Његошевог песничког стваралаштва, пре-
дузету са различитих позиција и са различитим циљевима.
Када Петар Лавров (1856–1929) објављује свој магистарски рад о Ње-
гошу – обиман труд од преко 350 страница, у два дела и са детаљном ана-
лизом Његошеве књижевне делатности, он има 31 годину. После завршет-
ка студија на Московском универзитету 1879. године, где су његови
професори били познати слависти – А. Дјувернуа, Н. Тихонравов и
В. Милер – Лавров брани кандидатски рад о српским народним песмама
Косовског циклуса (1883) и предаје бугарки језик на Московском универ-
зитету. У исто време, он је проучавао старословенске (углавном јужносло-
венске) рукописе у московским библиотекама, због чега је и одбио 1882.
године позив за професуру на катедри за руску и словенску филологију на
Варшавском универзитету. Резултат његове научне делатности обухвата
преко двеста радова из области историје словенских језика и књижевнос-
ти, старословенске писмености, палеографије, историје славистике, дија-
лектологије. Почео је од историје српске књижевности, и током целог жи-
вота проучавао делатност Ћирила и Методија и њихових ученика, посебно
Климента и Наума. Лавров је познат као стручњак и аутор „капиталних
дела” (Славяноведение, 1979, стр. 211) из области јужнословенске палео-
графије (История, 1981, стр. 8), радио је у атонским манастирима, у Со-
фији, Пловдиву, Београду и Загребу, скупио и издао велики број старих
рукописа. У историји славистике њега је нарочито привлачила фигура П.
Шафарика, и, заједно са М. Сперанским, издао је Писма П. Шафарика О.
Бодјанском (1895), а такође објавио и књигу о животу и научној делат-
ности П. Шафарика (1897). Привлачила га је и фолклористика – почет-
8 Лавров П. А. Петр ІІ Петрович Негош, владыка Черногорский и его литературная де-
ятельность. М., 1887; Ровинский П.А. Петр ІІ (Раде) Петрович Негош – владыка Черно-
горский (1831–1851). СПб., 1889.
762
ком ХХ в. он је издао бугарске народне песме, које је скупио Л. Каравелов

(История, 1981, стр. 49).
Поводом свог рада о Његошу Лавров бележи: „Ја сам пошао у Црну Го-
ру заинтересован поезијом владике Петра ІІ – овог изванредног српског
песника” (Лавров, 1916, стр. 544). Те речи он је изговорио скоро триде-
сет година након публикације своје „исцрпне монографије” (Зенкевич,
1955, стр. 19).
Анализу Његошевог стваралаштва Лавров почиње разматрајући усло-
ве у којима се формирао таленат будућег песника, његове прве покушаје
певања „на народну”, када је „млади песник имитирао народне песме вео-
ма вешто”, тако да није било „ниједног неприродног или не на свом месту
израза” (Лавров, 1887, стр. 218), а такође и прве песничке збирке Пу-
стињак Цетињски и Лијек јарости турске. Посебно се осврће Лавров на
„народни елеменат” у епској поеми Слободијада коју ће касније високо
оценити Ровински. Једно поглавље књиге Лавров је посветио анализи
Српског Огледала – историји његове публикације, Његошевој заслузи у
прикупљању етнографске грађе и у подршци коју је пружио Караџићу,
с обзиром на то да је Вук „тражио посредништво владике у својим радови-
ма прикупљања народних песама” (Лавров, 1887, стр. 284), а такође и
значају Српског Огледала између других збирки српске народне поезије.
Посебну пажњу Лавров је посветио питању Његошевог ауторства, одно-
сно његове редакције народних песама, што је потврдио анализирајући
различите варијанте наведене код Његоша и Вука, а такође код других
аутора. Публикација зборника имала је велики значај за српску књижев-
ност, с обзиром на то да су „црногорске речи” у другом издању Вуковог
Српског Рјечника „већином преузете [...] из Српског Огледала. И сам на-
зив збирке, каже Лавров, није случајан – она служи као ’књига васпитања
српског патриотизма’ и пружа богати материјал за проучавање Црногор-
ског живота” (Лавров, 1887, стр. 295).
Исту мисао Лавров је нагласио и у следећем поглављу, анализирајући
Његошеве поеме Горски вијенац и Шћепан Мали, посебно истичући „тач-
ност приказивања живота Црногораца”. Посвета Горског вијенца „праху
оца Србије” актуализирала је идеју песника о „Карађорђу бесмртноме”
као „огледалу србства” – о његовим подвизима Његош је занесено писао
још у првом свом зборнику Пустињак Цетињски. Лавров наводи Њего-
шево писмо од 3. јануара 1841. године кнезу Александру Карађорђевићу
у знак захвалности за портрет његовог оца, који ће, према њему, „вјечно
остати огледало витештва не само међу малијем народом србским, него и
међу великијема народима и у всемирној историји”. Прозно препричавање
Његошеве поеме Лавров прати бројним фуснотама, детаљно објашња-
763
вајући руском читаоцу мање познате историјске податке и личности, топо-

ниме, изреке, народне обичаје и сл., наводећи паралеле из српске народне
поезије, често и руске примере, што сведочи не само о добром познавању
српског језика, историје и народне традиције, него и о искључиво важној
улози Лаврова као првог коментатора Његошевог стваралаштва на ру-
ском језику. У Горском вијенцу њега највише привлачи „народни коло-
рит” и „дух историје”, који је песник „црпео [...] из живота Црногораца,
из свето очуваних народних обичаја и предања”, и зато он са одушевље-
њем узвикује – „ово дело владике одликује се искључивим богатством на-
родних предања и тачним сликањем народног живота” (Лавров, 1887,
стр. 323). Своја запажања Лавров потврђује историјско-књижевном кри-
тиком, архивним документима и сведочењем очевидаца и Његошевих сав-
ременика (Врчевића, Милутиновића, Гагића, Новаковића, Ристића и др.).
Сасвим друго животно и професионално искуство имао је П. Ровински,
када је објавио свој рад о Његошу. Аутор је имао 58 година, био је познат
као историчар, етнограф, филолог, географ и публициста, и већ три пута
боравио у Црној Гори – 1879. и 1885. године, као и у децембру 1887,
1894. године, а касније и од 1895. до 1896. Ровински је иза себе имао за-
вршени Историјско-филолошки факултет Казанског универзитета у
1852. години, где је, усмерен В. Григоровићем, развио интересовање пре-
ма славистици. Кратко време Ровински остаје у Казанском универзитету
као професор руске књижевности, после чега долази у Петербург, где се
почео бавити новинарством и историјом словенских народа. Повезан са
друштвено-политичким покретом, он у младим годинама, као идејни при-
сталица Н. Чернишевског, учествује у тајним организацијама и одржава
везе са руском секцијом І Интернационале у Швајцарској (Славяноведе-
ние, 1979, стр. 293).
Вођен идејама слободоумља, П. Ровински први пут долази у Црну Гору
у мају 1879. године, где ће са мањим или већим прекидима остати 27 го-
дина – у почетку као приватна личност, а после као представник руске ми-
сије. У то време на Црну Гору су у Словенству гледали као на „огњиште
слободе”, како ће касније писати Лавров. Ровинског, као и друге приста-
лице демократије, привлачи овде „патриархалност живота, отсуство ста-
лешких разлика и господство народног духа” (Лавров, 1916, стр. 555).
За време боравка у Црној Гори Ровински проучава њену историју, је-
зик, географију, етнографију и економију, изводи археолошке радове и
чак скупља хербаријум. Овде је он написао свој познати рад Црна Гора у
прошлости и садашњости (Черногория в ее прошлом и настоящем, т.
1–3. СПб., 1888–1915), финансијски подржан Руском Академијом на-
ука, за који од Академије добија премију „Проф. А. Котљаревски”, а од
764
Руског геoграфског друштва – Константиновску златну медаљу. Његови

научни интереси ишли су у корак са публицистичком делатношћу и
друштвеним идејама проучавања историје, утицаја социјално-економских
чинилаца на народни живот. Као сведок националних покрета, Ровински
је подржао тежње народа за националну независност. Делећи мишљење
Медаковића о Његошу, према којем „у буђењу народне свијести бјеше
Владика неуморим” (Ровински, 1967, стр. 146), Ровински налази приказ
тих тежњи у стваралаштву Петра ІІ Његоша, посебно у његовом Горском
вијенцу, где је, према њему, „националност подигнута на степен највеће
уметности”. Националност, запажа Ровински, избија не само из послови-
ца или приказа народних обичаја, него и из погледа на свет Његошевих
јунака, који су „прави народни људи и карактери”.
Обе књиге – Лаврова и Ровинског – оцењене су у славистици као „нај-
већа научна достигнућа руске и стране славистике с краја ХІХ – почетка
ХХ в.” (Петухов, 1973, стр. 203). У исто време, Ровински поставља себи
несумњиво друкчији задатак него Лавров. Истичући на више места „вели-
ку услугу” коју је учинио својим радом Лавров – како за историју Њего-
шеве политичке делатности, тако и за његову књижевну оцену – значај
монографије Лаврова Ровински види у томе што је аутор издао „велики
број документа” и „за књижевну оцјену објавио све што је он био написао”
(Ровински, 1967, стр. 181). „Што се тиче књижевне делатности владичи-
не”, запажа Ровински,
„њен преглед је у књизи Лаврова први пут дат с таквом потпу-
ношћу и цјеловитошћу, да му још није било примјера ни у ру-
ској, ни у српској књижевности”, и зато ће „људи од науке, исто-
ричари и књижевни историчари оцијенити вредност дјела
Лаврова у научном погледу” (Ровински, 1967, стр. 26).
Свакако подстакнут његовом књигом, што и сам наглашава, Ровински је у
исто време био несумњиво погођен што је Лавров престигао његове намере
и што је прва солидна монографија о делатности Његоша – „необичног
човјека” по схватању Ровинског, у чијим се делима „приjе свега” види „ве-
лики дух” – изашла из пера млађег и бестрасног колеге. Ровински, који се
већ одавно кретао „ван средине наука и научника, проучавајући уопште
Црну Гору”, сматрао је за „важан недостатак” што се Лавров није задр-
жао на личности Његошевој, и зато књига „не износи одговарајући поглед
на њега” (Ровински, 1967, стр. 26). Ровински, који је лично познавао Ње-
гоша и кога је он, као раније и Ковалевског, „привлачио к себи од првог
познанства, али ко га је познавао ближе, морао га је свом душом заволе-
ти”, високо је ценио Његошеву улогу као државника – „квалитативну
765
прекретницу у развитку Црне Горе” (Мартиновић, 1967, стр. 13). И зато

Ровински покушава да надокнади тај пропуст Лаврова. „Његош у интер-
претацији Ровинског”, запажа Нико Мартиновић, „није само песник и фи-
лозоф. Он је прогресивна политичка личност. Он је државник” (Мартино-
вић, 1967, стр. 15). Решавање светских проблема код Његоша блиско је
Ровинском, он је одушевљен његовом личношћу и поставља себи задатак
да помогне „расветљавању његова карактера и значаја његове владавине”
(Ровински, 1967, стр. 176).
Као прецизан библиограф Ровински наводи описе Његошеве личности
и његовог времена из запажања Љ. Ненадовића и М. Медаковића, других
аутора, а такође иностраних путника, остајући истовремено доста скепти-
чан према њима, када каже: „Али све су то само личне успомене и причања
савременика, скупљена без икаквог система и без потребне критике; ни-
шта није научно нити документовано” (Ровински, 1967, стр. 25).
У карактеризацији Његошеве личности Ровински говори и о односу
према Вуку, и наводи сведочанство Медаковића, према којем Његошево
одбијање да благослови превод Вуковог Новог Завета треба схватити пре
као израз његове скромности: „Није то, Вуче за мене...”. Другом приликом
Вуков правопис изазвао је Његошево самољубље, и он је, увређен што му
је трагедија Шћепан Мали штампана новим Вуковим правописом, изја-
вио: „Нови је правопис добар, али ја нећу да у томе предњачим. Има ко те
путове крчити без црногорског владике” (Ровински, 1967, стр. 175).
Говорећи о Његошевој делатности, о његовим реформама, о значају
владавине и личним цртама, Ровински наводи и опис његове спољашности
и одела код Вилкинсона и Ковалевског, и налази овде доказ народности
владике – овог усамљеног „човјека цивилизованог у средини полуварвар-
ског народа, полуварвара у цивилизованим земљама и тајног принца”:
„Стално му је било одијело као обичног војника, али скупље, и преко њега
црвени огртач. Димије обично црногорске, кратке, плаве; бијеле арапе
(ваљда доколенице), црне ципеле и два чудна додатка цијелом одијелу –
црна машна и црне лаковане рукавице” (Ровински, 1967, стр. 171, 172).
Ровински је и сам, према Лаврову, „био обучен на црногорски начин”.
Утисак, који он „никад неће заборавити”, изненађен изгледом Ровинског
за време њиховог првог сусрета у Котору, Лавров је изнео много касније,
у свом реферату П. Ровински и његова дела о Црној Гори (П.А. Ровинский
и его труды о Черногории), прочитаном на заседању Одељења етнографи-
је Руског географског друштва 22. априла 1916. године, посвећеном Ро-
винском, који је преминуо 15. јануара 1916. године. Том приликом Ла-
вров је нагласио да ће „име Ровинског заувек остати тесно повезано са
Црном Гором, том српском земљом, у којој је дуго живео, са којом се сро-
766
дио и којој је посветио највеће и најважније из својих научних дела” (Ла-

вров, 1916, стр. 543). Приказујући њихов пут на Ловћен, сећа се како је
Ровински „увек пешачио, исто урадио је и овога пута”, а сам Лавров је
„први пут у животу јахао”, али само до одређеног места, а одатле морао да
настави пешке, што му је без навике тешко пало. Ровински је, према њему,
неуморно користио „сваку прилику за своја истраживања”. За време
својих бројних излета лако се упознавао са људима разних доба и имовин-
ског стања, упуштао се са њима у разговоре, настојећи да уђе у мисли,
бриге и наде обичних људи. Живописне странице таквих сусрета и разго-
вора налазимо у његовом дневнику и у писмима. За њега су важни и нај-
мањи детаљи и ситнице, често налазимо опис народне ношње, на пример
када Ровински наводи своја запажања о изгледу гостију на крштењу кња-
жева сина у мају 1879. године: „Још један Црногорац и два Албанца, а
иза њих четири Албанца који иду пјешке – у као снијег бијелим сукњама”
(Немировски, 1991, стр. 120). Ово „као снијег бијеле сукње” – тако при-
родно за Ровинског, који је и сам био „обучен на црногорски начин”, дисо-
нира са описом албанске народне ношње код Лаврова: Албанци су „били
одевени у беле са наборима сукње, сличне костиму балерина” (Лавров,
1916, стр. 544). Код Ровинског – метафора заснежених стена Ловћена,
код Лаврова – упућивање на позоришне призоре Петербурга.
Придржавање црногорског начина живота истиче Ровински и код Ње-
гоша. Владика, према М. Медаковићу, „стално се придржавао црногорског
начина живота: празновао је, по утврђеном обичају, ’Божић’ и ’крсно име’
[...] Волео је да слуша пјевање уз гусле, пјевао је и сам” (Ровински, 1967,
стр. 180).
Занимљиве податке о народним обичајима налазимо у писму Ровинског
А. Пипину већ за време његовог првог боравка у Црној Гори 1879. годи-
не, када је посетио Острошски манастир и присуствовао обичају тужења
на скупу: „Послије ручка народ се дао весељу”, пише он. „На неколико
мјеста игра се ’оро’, а ту поред сједе дјевојке с мајкама и још некакве жене.
Прва држи братову капу, на којој је учвршћен прамен русе косе и медаље,
и оплакује га. Брат јој је погинуо у рату” (Немировски, 1991, стр. 124).
Други пут Ровински сведочи о обичају тужења за време своје посете Мо-
рачком манастиру на дан Велике Госпојине (15. августа): „Група жена од
две девојке и две удате, све четири у црнини, загрлевши се почеле шетати
по монастирском двору и једна од них затужила. Свака тужбалица је била
од 20 стихова и завршавала се узвиком: Ох, ох!... ово је било отегнуто са
ужасним криком. Она је тужила, полако се шетајући, са осталим другари-
цама, од којих су јој се две придруживале у последњем крику, и у исто вре-
ме њу држале да не падне, у оно време кад је била близу да се онесвести.
767
Са стране стајао је народ, ћутао и пажљиво слушао тужбалице. Ово је

трајало најмање пола сата” (Ровинский, 1901, стр. 318). Познавајући
добро народне обичаје, Ровински је оправдано закључио да Његошеву
„тужбалицу Батрићеве сестре зна скоро сваки писмени, а и неки неписме-
ни” (Ровински, 1967, стр. 142).
П. Ровински се у Црној Гори осећао „међу својима”, овде су њега „сре-
тали тако срдачно, као да сам им близак рођак”. Он је то знао и пријатељ-
ство ово ценио, признајући „па, како не бих волио ту земљу и народ кад и
они мене воле!” (Немировски, 1990, стр. 119). Ове мисли и осећања про-
жимају његова дела о Његошу и Црној Гори, дају им печат лично до-
живљеног, а зато, и поред понекад публицистичке заоштрености или иде-
алистичке нијансираности, она делују убедљиво и искрено.
Данас библиографија о Његошу и његовом времену броји хиљаду чла-
нака и научних монографија, његова дела издавана су стотине пута и пре-
ведена на многе светске језике. Али и поред обимне и солидне грађе, у ис-
торији славистике радови Лаврова, Ровинског, Лавровског не само да
остају међу истраживањима која не губе свој научни значај – они су озна-
чили основне правце, којима се ишло у проучавању Његошевог стварала-
штва током више од 130 година.
768
Зенкевич, М. (1955). «Петр Негош и его поэзия». У: Петр Негош, Горный венец
(стр. 5–20). Москва: Гос. изд-во художественной литературы.
История на славистиката от края на ХІХ и началото на ХХ век (1981). София:
Изд-во на БАН.
Лавров, П. (1916). П.А. Ровинский и его труды о Черногории Петроград: Отд.
оттиск из тома LII Известий Имп. Рус. Геогр. Общ. № 892.
Лавров, П. (1887). Петр ІІ Петрович Негош владыка черногорский. Его лите-
ратурная деятельность. Москва.
Лавровский, П. (1871). «Черногория и Черногорцы». У: Беседа. 11, 204–252.
Мартиновић, Нико С. (1967). «Ровински о Његошу». У: Ровински П.А. Дјела о
Јужним Словенима, књ.1, (стр. 1–20). Цетиње.
Немировски, Е. (1990). “Необјављено писмо П.А. Ровинског”. У: Историјски
записи, год. LXIII (3–4), 117–121.
Немировски, Е. (1991). «Прво путовање П.А. Ровинског у Црну Гору
(1878–1885)». У: Библиографски вјесник, год. ХХ (1), 115–124.
Петухов, В.К. (1973). «Петр Негош в русской дореволюционной и советской сла-
вистике». У: Славянские страны и русская литература (стр. 198–221).
Ленинград: Наука.
Ровинский, П.А. (1901). Черногория, т. ІІ, ч. 2, Спб.
Ровински, П.А. (1967). Дјела о Јужним Словенима, књ. 1, Цетиње.
Славяноведение в дореволюционной России: Биобиблиографический словарь
(1979). Москва: Наука.
769
ОКСАНА O. МИКИТЕНКО
Киев, Украина
„ОН ИМЕЕТ БОЛЬШИЕ ЗАСЛУГИ В СЕРБСКОЙ

ЭТНОГРАФИИ”: П. ЛАВРОВ, П. ЛАВРОВСКИЙ
И П. РОВИНСКИЙ О НЕГОШЕ
В статье речь идет о вкладе Негоша в сербскую етнологию в свете оцен-

ки известных руських славистов конца ХІХ – начала ХХ века: П. Лавро-
ва, П. Лавровского и П. Ровинского. С этой целью рассматриваем труды
П. Лаврова (1887) и П. Ровинского (1889) и в рамках схожих поставлен-
ных перед ними задач раскрываем различия авторских позиций и научного
опыта. У Лаврова впервые дается полный и целостный обзор литератур-
ной деятельности Негоша и обращается внимание на влияние народной
традиции в его поэзии, освещаются заслуги в собирании этнографического
материала и сотрудничество с Вуком Караджичем. П. Ровинский высоко
оценил труд Лаврова, а в то же время уделил большое внимание характе-
ристике личности Негоша на основании многочисленных документов. В
контексте этих двух значительных славяноведческих работ, непосред-
ственно связанных с именем Негоша, обращает на себя внимание и ранее
опубликованная статья П. Лавровского (1871).
КЛЮЧЕВЫЕ СЛОВА: Негош, Черногория, народная традиция, этнология,
история славистики.
770
821.163.41'255.4=133.1
821.163.41.09:821.133.1.09
РАДМИЛА M. ОБРАДОВИЋ1
ЗНАЧЕЊЕ РЕЧИ „СРЦЕ”

и њени еквиваленти у француском
преводу овог Његошевог дела
САЖЕТАК . Реч „срце” у Његошевом Горском вијенцу употребљена је у укупно

19 стихова. Ова српска реч за приближни семантички еквивалент у француском
језику има лексему cœur. Међутим, да би значења речи „срце” била потпуно адек-
ватно пренета на француски језик, неопходно је да адекватно буду пренете како
речи које је окружују у непосредном контексту тако и њен шири контекст.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Његош, Горски вијенац, српски, француски, семантички/пре-

водни еквивалент, срце, cœur.
Иако га „ни грчки ни римски митови готово не помињу”, срце „има читав
низ симболичних значења”. „Стари Египћани су веровали да је срце седи-
ште ума и мишљења, а касније у историји [срце је] постало [...] симбол
осећајности, осећања, жеље и љубави” (Garden et al., 2011, стр. 520).
1 radmilaobradovickm@gmail.com
771
Реч срце заступљена је у укупно 19 стихова Горског вијенца. Oсим што

је употребљена у једном од стихова саме ауторове „Посвете Праху Оцу
Србије”, изговарају je и следеће личности овог Његошевог дела: Владика
Данило (два пута, од тога једном у свом монологу), Кнез Раде (једанпут),
Вук Мићуновић (3 пута), Кнез Роган (2 пута), Кнез Јанко (3 пута), Сер-
дар Јанко (једанпут), Вук Мандушић (3 пута), Војвода Драшко (један-
пут), Кнез Никола (једанпут) и Сестра Батрићева (једанпут).
Ова лексема се, као што показује доња табела, претежно употребљава у
облику за једнину и то најчешће без епитета – уз њу се три пута упо-
требљава епитет живи и једном епитет лафски:
„Посвета Праху Оца од витештва одвикнута у њим лафска срца буди.

Србије” : (18)
Владика Данило: Скендербег је срца Обилића (31)
ко гођ чује срце у прсима! (670)
Кнез Раде (брат влади- да те муче, да срце насладе. (552)
чин):
Вук Мићуновић: то гвоздени срца у момцима! (106)
у којима срца претуцају (991)
живо ми је срце покосио (1992)
Кнез Роган: да учини што јој срце жуди. (479)
закон му је што му срце жуди (1781)
Кнез Јанко: очи зборе што им вели срце. (1029)
Рашта ти је срце понијела? (1268)
љуће ми је на срце завила (2021)
Сердар Јанкo: но јој пуче срце у прсима (2026)
Вук Мандушић: живо ми је срце понијела! (1267)
Тужи млада, за срце уједа (1301)
Нама жива срца попуцаше (2781)
Војвода Драшкo: забоље ме срце, проговорих: (1488)
Кнез Никола: Благо томе кога срце служи (2404)
Сестра Батрићева: Да се могу разговорит, срце моје, (1943)
Очигледно је да се реч срце у наведеним стиховима употребљава и у ос-

новном и у пренесеном значењу, jeр у горе наведеним стиховима означава:
772
Радмила M. Обрадовић – Значење речи „срце” у Горском вијенцу…
I) „орган који регулише крвоток у телу човека (и већине животиња) и

који се налази на левој страни грудне дупље – соr (Речник српскохрват-
ског књижевног језика, у даљем тексту: Речник, Kњ. V, 1973, стр. 979,
1.а.);
II) а) различита духовна и емотивна расположења; љубавно осећање,
љубав (Речник, Књ. V, 1973, стр. 979, 2.а).
б) „одважност, храброст” (Речник, Књ. V, 1973, стр. 979, 2.б)
III) „драга особа, драги мој, драга моја” (Речник, Књ. V, 1973,
стр. 979–980, 3.б).
Притом, као што ћемо показати, у већини случајева ова се реч повезује
са веома снажним и комплексним осећањима која се изражавају снажним
и сугестивним сликама.
На основу напред наведених примера а то произилази и на основу увида
у Речник српскохрватскога књижевног језика (Књ. V, 1973, стр.
979–981), срце се појављује у двострукој реализацији – у функцији ви-
талног органа људског тела, и истовремено као орган у коме су лоциране
најважније човекове емоције. До истог закључка у вези са француском
речју cœur долазимо на основу увида у речник Le petit Robert 1 (Paris,
1987, у даљем тексту LРR 1) и друге француске речнике. Одреднице у
српско-француским речницима показују да реч срце за свој приближни се-
мантички еквивалент у француском језику има лексему сoeur, и зато се
може очекивати да ће се лексема coeur у свим случајевима у преводу поја-
вити као преводни еквивалент српске лексеме срце. Наша анализа показа-
ла је да се у свим случајевима, са једним изузетком, лексема coeur у прево-
ду заиста и појављује као преводни еквивалент српске лексеме срце.
Сада ћемо потпуније приказати значења речи срце и њено преношење
на француски језик у преводу Горског вијенца на француски који су пот-
писали, коментарисали и пропратили опширним уводом Антоан Сидоти и
Кристијан Шеминаде (Sidoti et Cheminade, 2010) у књизи Petrović Pierre
II Njegoš, La Couronne de montagne, Épisode historique vers la fin du XVIIe
siècle, oбјављеној у Паризу 2010. Године.2
I. ОРГАН КОЈИ РЕГУЛИШЕ КРВОТОК У

ТЕЛУ ЧОВЕКА
Што су момци прсих ватренијех,
у којима срца претуцају
2 Traduction, introduction et notes: Sidoti, A. et Cheminade, Ch., Édition Non Lieu, Paris.
Предговор (Avant-propos)(11–98).
773
крв уждену пламеном гордошћу (990–2)

(Вук Мићуновић)
Ces jeunes au cœur brûlant,
un cœur où ils doivent retenir
le sang bouillant de leur vaillance ardente
У горе наведеном стиху реч срце употребљена је у свом основном зна-
чењу, а на француски језик се преноси именицом cœur, која јесте њен при-
ближни семантички еквивалент.3
Констатујемо да се у преводу стиха 990 лексема прса преноси лексемом
cœur („срце”), што није једини овакав случај, а о томе ће више речи бити у
другом делу овог рада.
II. ДУХОВНА И ЕМОТИВНА

РАСПОЛОЖЕЊА
1. ЖЕЉА ЗА ЗАДОВОЉЕЊЕМ СОПСТВЕНИХ ПОТРЕБА
Иако је у стиховима 478 и 1781 реч срце повезана са глаголом жудети
„силно желети, чезнути за киме или чиме” (Речник, Књ. II, стр. 48), шири
контекст показује да срце у ова два стиха представља седиште различитих
жеља, с тим што је повлађивање и једнима и другима предмет осуде пат-
ријархалног морала који оличава кнез Роган.
а) Наиме, у стиху 478 реч је о жудњи женског срца које је спремно да
због задовољења љубавне пожуде погази своју веру:
3У стиху 991 реч срце има наведено значење с обзиром на то да се повезује са глаголом
претуцати (несврш. „површно, лабаво радити, обрађивати” (Речник, Књ. V, стр. 15) и
именицом крв. Српска лексема срце на француски језик се преноси својим приближним се-
мантичким еквивалентом али глагол претуцати нема свој приближни семантички еквива-
лент у глаголу retenir, „не пустити да прође, да се изгуби; чувати или задржавати” (LPR
1, стр. 1696, II, 4º ). Ако придев ужден (уп. уждити, овде: „упалити, ужећи” (Речник,
Књ. VI: стр. 436, 1.) схватимо кao глаголски придев трпни у пасивној конструкцији без
помоћног глагола, онда његов семантички еквивалент не може да буде француски придев
bouillant „који кључа” (1º), одн. „врло врео” (2º), из претераности, „жарки, понесен” (3º)
(LPR 1, стр. 20). У преводу истог стиха синтагма пламена гордост, која има функцију
агенса пасивне реченице, преноси се предлошком синтагмом са предлогом de (de leur
vaillance ardente) који исказује однос припадања у односу на синтагму le sang bouillant.
Осим тога, превод стиха 991 проширен је модалним глаголом dеvоir „морати” а именица
момци за преводни еквивалент има супстантивирани придев jeune у множини („млади”),
уместо сложене именице jeunes hommes која је њен ближи семантички еквивалент. Пов-
ратни превод двостиха 991–992 гласи „срце у коме они [ови млади] морају да задржавају
/ узаврелу крв своје пламене гордости”.
774
Ћуд је женска смијешна работа!

Не зна жена ко је какве вјере;
стотину ће промијенит вјерах
да учини што јој срце жуди. (476–9)
(Кнез Роган)
L’humeur d’une femme est une chose étrange!
On ne sait jamais quelle est la religion d’une femme;
elle pourra changer cent fois de religion
pour assouvir сe que son cœur désire.
б) У стиху 1781 зарад задовољења жудње свог срца читав један народ
не преза од зла и неправде, жудња њиховог срца не познаје никакве мо-
ралне ни законске препреке ни обзире, што значи да се ради о жељама по-
литичке и материјалне природе чије је испуњење у сукобу са моралом и за-
коном:
Хвала Богу, пасјега милета,
ка је опит са злом и неправдом!
Ђе допире, ту закона нема;
закон му је што му срце жуди (1778–81)
(Кнез Роган)
Mon Dieu, quelle race de chiens.
Elle est comme ivre de mal et d’injustice!
Partout où elle arrive, il n’y a plus de loi;
la loi, c’est сe que son cœur désire
2. ОСЕЋАЊЕ НЕПРИЈАТЕЉСТВА, МРЖЊЕ

У два стиха срце је седиште осећања непријатељства, мржње, иако се
речи као што су непријатељство или мржња ни у једном ни у другом слу-
чају не појављује на површинској структури одговарајућих стихова од-
носно у ширем контексту речи срце.
а) У првом примеру се, као што показује шири контекст, ради о узајам-
ном непријатељству и мржњи Срба и Црногораца на једној, и потурица, на
другој страни:
Грдно нам се очи сусретају,
не могу се братски погледати,
но крвнички и некако дивље: (
очи зборе што им вели срце (1026–9)
(Кнез Јанко)
Nos yeux se croisent méchamment,
Ils ne peuvent se regarder en frères,
775
Mais ils sont farouches et même féroces;

Les yeux disent ce quе le cœur leur dicte.4
б) У другом случају реч је о манифестацији мржње потурица према Вла-

дици Данилу – њихово срце би се, како кнез Раде каже Владици Данилу,
наслађивало његовим убиством: или мучењем.
У преводу стиха 552 није пренета именица срце иако је њено прено-
шење било неопходно да би се на француски језик у потпуности пренео се-
мантички садржај датог стиха,5 што је и једини случај изостављања пре-
водног еквивалента именице срце у овом преводу Горског вијенца на
француски језик.
Наша анализа показује да, иако се у преводу преноси семантички са-
држај глагола насладити, изостављањем семантичког еквивалента име-
нице срце изостаје информација о постојаности и дубини жеље за „на-
слађивањем”, па тиме и о постојаности и дубини осећања која мотивишу ту
жељу. Уп. pour te torturer et ѕatisfaire le désir de leur propre cœur.6
4 Очигледно је да су у стиху 1029 очи и срце персонификовани јер се употребљавају као
субјекти два глагола говорења: очи зборе [оно] што им срце вели. Ако се очи сусрећу крв-
нички и некако дивље, значи да им срце вели крвничку и дивљу мржњу, иако се сама реч
мржња не исказује на површинској структури реченице.
У француском језику реч cœur познаје метафоричну употребу у значењу „седиште сен-
зација и емоција” (LРR 1, стр. 331–332, II, 1º) и „седиште афективности (осећања, страс-
ти)” (LРR 1, стр. 331–332, II, 3º) и у том смислу може да се употребљава као субјекат
глагола soupirer (уздисати), désirer (желети), dire (рећи, говорити), као што се и именица
срце у српском језику може употребити као субјекат глагола уздисати, желети и рећи/го-
ворити.
Meђутим, да би се избегло понављање глагола dire у истом стиху (1029) као предикат
глагола чији је субјекат именица cœur у преводу се употребљава глагол dicter који се овде
може схватити у значењу „условити, наметнути” (LPR 1, стр. 537, 3º) (Уп. „наметати, на-
лагати, наредити” (Јоvanović, 2005, стр. 141, 1º).
5 Уп. „ѕatisfaire le désir de ѕоn cœur”.
6 Глагол насладити„причинити насладу; уживање, потпуно задовољити” (Речник, Књ.
III, стр.622) у српском језику може за допуну да има именицу срце, али Речник не бележи
устаљени израз насладити срце, иако се у једној од реченица којима се илуструје значење
глагола насладити овај глагол повезује са именицом срце. Овај израз се може чути у раз-
говорном језику.
У преводу израза насладити срце употребљава се повратни глагол se régaler „причини-
ти себи велико задовољство” (LPR 1, стр. 1641, (2), 3º fig.), пошто прелазни глагол
régaler значи „понудити неком добар обед”(LPR 1, стр. 1641, (2), 2º ). Поменути фран-
цуски речник у оквиру одреднице cœur у значењу „седиште жеље, располoжења” (LPR 1,
стр. 331–332, II, 2º Loc.) не бележи устаљене изразе који би својом лексичко-синтаксич-
ком и семантичком структуром одговарали српском изразу насладити срце.
776
3) ТУГА, ЖАЛОСТ
а) сестре због смрти брата

О дубокој тузи Батрићеве сестре говори Сердар Јанко и то у своје и у
име колектива7 – притом он сам такође осећа тугу због смрти младог чо-
века ког, као што шири контекст показује, красе изузетне особине, а ког
су Турци, „невјере”, како у својој тужбалици каже његова сестра, убили
„на вјеру”.
Ни овакве јошт није жалости
на много се мјестах догађало;
но јој пуче срце у прсима8
а обрну свијет наопако
за онијем сивијем соколом (2024–8)
(Сердар Јанко)
Il ne doit pas y avoir beaucoup d’endroits
Où un si grand malheur ait frappé!
Hélas! Son cœur a éclaté dans sa poitrine
Et tout a basculé dans sa tête
De douleur pour un si beau faucon,
б) појединца због подмуклог убиства младог сународника од стране

Турака:
У доле наведеним стиховима срце је седиште осећања дубоког бола због
смрти младог човека ког красе изузетне особине. Иако говори у своје лич-
но име, Вук Мићуновић снажно осећање туге дели са колективом:
И што ћу вам крити, Црногорци,
живо ми је срце покосио9
и нашу је земљу оцрнио! (1991–3)
7 Уп. Не збори нам, кнеже, за те јаде!
8 Иако пукнути значи „свиснути, нагло престати живети, куцати (о срцу)” (Речник,
Књ.V, стр. 286–287, 5.а), шири контекст показује да је овај глагол у горњем стиху упот-
ребљен уместо глагола препукнути, препући, односно уместо израза срце му препукне,
који овде не значи „напречац умре од туге, бола”, него„сломи га туга, жалост”(Речник,
Књ. IV, стр. 979, препукнути и препући (а.; б.).
Кулминација њених осећања опевана је у двостиху па не мога одољет жалости, / него
живот узе сама себи (2029, 2030).
Будући да у француским речницима које смо консултовали нисмо уочили устаљени из-
раз који у својој структури садржи глагол éclater и именицу cœur , можемо закључити да
се у преводу стиха 2026 српски израз на француски језик преноси дословно.
777
Pourquoi vous le cacher, Monténégrins?

Sa mort a profondément déchiré mon cœur
et plongé notre pays dans le deuil!
Вук Мићуновић, као и Сердар Јанко, највише истичу храброст младог
Батрића, а метафорично је означавају називом сиви соко. Међутим, семан-
тичко-стилистичка вредност именице соко односно назива сиви соко није,
у овом а ни у свим осталим случајевима, адекватно пренета у преводу од-
говарајућих стихова на француски језик.10
в) због трагичне смрти младе жене:

Кнез Јанко своја осећања дели са колективом:
Ада ова несрећна невјеста,
те се данас уби међу нама,
љуће ми је на срце завила11
но несрећна глава Батрићева. (2019–22)
Certes, cette malheureuse jeune femme
qui s’est tuée aujourd’ hui sous nos yeux
a profondément meurtri mon cœur,
plus que la malheureuse tête de Batritch.
г) због бола који oсећа вољена особа

Тужи млада, за срце уједа (1301)12
(Вук Мандушић)
La jeune fillе 13 pleure à déchirer le cœur
Осећања Вука Мандушића су, као што показује шири контекст, комп-
лексна – погађа га патња жене коју воли, а воли је безнадежно јер је она
– не само удата, него је уз то и снаха бана Милоњића, са којим је он деве-
тороструко кумовао14 – а управо је деветороструко кумство за њега не-
9 Глагол покосити, који овде значи „нанети, причинити тежак бол, тешко ранити” (Реч-
ник, Књ.V, стр.630, 5., где се поменуто значење илуструје управо наведеним Његошевим
стихом), одн. израз покосити срце за преводни еквивалент има израз déchirer le cœur, који
значи „нанети моралну патњу” (Rey et Chantreau, 2007, стр. 214) и стога делимично пре-
носи интензитет емоција које изражава Вук Мићуновић. Можда се због тога семантички
садржај епитета жив (овде: „сам, потпун” [Речник, Књ. II, 1967, 31–32, 3.б.]) уз именицу
срце преноси прилогом profondément (овде „дубоко”). Ипак, можемо претпоставити да
преводиоци нису ни настојали да у преводу употребе израз у значењу „нанети, причинити
тежак бол, тешко ранити”, будући да су синтагму сиви соко пренели као назив а не као фи-
гуративни израз у значењу које он има у изворнику.
778
премостива препрека остварењу љубави према вољеној жени. Величину и

безнадежност његове љубави према њој откривају и стихови у којима он
каже да завиди њеном деверу који је погинуо, само зато што га је она оп-
лакала.15
4. БРИГА
а) због опасности у којој се нашао ближњи

Срце је седиште снажног осећања бриге за ближњег, коју Вук Манду-
шић дели са педесет момчади (2749), због опасности по живот у којој се
нашао сународник на ког је ударило двјеста харачлијах, / потурице, љу-
та Арнаута (2758–2759) — што значи да се ради о осећању бриге групе
за појединца:16
Нама жива срца попуцаше,
потрчасмо кули Радуновој,
10 Уп. Што је фајде крити оно што је? / Онаквога сивога сокола / Црногорка јошт
рађала није! (1979–1981) (Вук Мићуновић);
Уп. но јој пуче срце у прсима / а обрну свијет наопако / за онијем сивијем соколом
(2026–2028) (Сердар Јанко).
У наведеним стиховима именица соко, која у пренесеном значњу означава „јунака”
(Речник, Књ. V, стр. 913, 2.фиг.а.), ближе је одређена придевом сив, који у народној пое-
зији значи „сјајан, блескав (о муњи)” (Речник, Књ. V, стр. 750–751, 5.), а саставни је део
неких ботаничких и зоолошких назива, међу њима и назива сиви соко (Речник, Књ. V, стр.
750–751, 6.). Међутим, Речник не истиче да се поменути називу народној књижевности
употребљава у пренесеном значењу „велики јунак”. У преводу наведених стихова на
француски језик именица соко се у оба случаја преноси својим приближним семантичким
еквивалентом, именицом faucon „соко”, која не само да не познаје пренесено значење „ју-
нак” него уз то у савременом политичком жаргону фигуративно означава „присталицу ре-
шења силом у неком конфликту”, када за синоним има именицу épervier (LPR 1, стр. 763,
1º Фиг.) (уп. [„кобац”] (Јовановић, 2005, стр. 167, 1). Рекли бисмо да се у савременом по-
литичком жаргону у српском језику у наведеном значењу употребљава именица јастреб и
то у облику за множину (уп. „ јастребови рата”).
У преводу стиха 1980 преноси се придев сив (уп. un semblable faucon gris), док је у пре-
воду стиха 2028 овај придев изостављен (уп. De douleur pour un si beau faucon). Овде кон-
статујемо да се именица соко, која је у Његошевом делу употребљена у 18 стихова, само
једном преноси супстантивираним придевом у значењу јунаци (braves), а у свим осталим
случајевима као њен преводни еквивалент појављује се лексема faucon.
Назив сиви соко срећемо у још два стихa. У оба случаја соко се такође преноси са
faucon, док се придев сив једном преноси придевом gris а једном замењује придевом vrai:
жена млада, ама соко сиви,(2763)une jeune femme, mais un vrai faucon: Срамота је сиво-
ме соколу (2763). C’est une honte pour un faucon gris. За разлику од именице faucon, лек-
сема aigle „орао” у пренесеном смислу означава „супериорног човека” (Rey et Chantreau,
2007, стр. 10).
779
око ње се покласмо с Турцима. (2781–3)

(Вук Мандушић)
Nos coeurs vaillants en sont brisés,
Nous nous ruons vers la tour de Radoune,
Où nous nous entre’gorgeons avec les Turcs,
б) због неправедне патње припадника другог народа

Причајући о оном шта је видео и доживео боравећи у Млецима, војвода
Драшко каже:
Када виђех витешку невољу,
забоље ме срце, проговорих:17
Што, погани, од људи чините? (1487–9)
(Војвода Драшко)
11 Ако глагол завити тумачимо у значењу заболети, бити захваћен грчем” (уп. „[...] за-
ви ме стомак” (Речник, Књ. II, стр.80, 6.), стих љуће ми је на срце завила значи „због ње
ме је срце више (јаче) заболело”„она ми је нанела већу душевну патњу”, а то је значење
које се преносиу преводу наведеног стиха на француски језик. Као што можемо видети, у
преводу се глагол завити преноси глаголом meurtrir „ранити, покидати” (LРR 1, стр.
1195, 5º, уп. cœur meurtri) а семантички садржај прилога љуто, овде„веома, јако, мно-
го”(Речник, Књ. III, стр. 264), употребљеног у компаративу на француски језик се прено-
си прилогом за начин profondément „дубоко, тешко, потпуно, жарко, веома” (Jovanović,
2005, стр. 336). Француски прилог се не употребљава у компаративу али је идеја по-
ређења исказана у наредном стиху. Наиме, повратни превод овог и наредног стиха гласи:
„дубоко је ранила моје срце, /више него несрећна глава Батрићева”.
12 С обзиром на то да израз угристи (ујести) за срце значи „причинити непријатност,
бол” (Речник, Књ. V, стр. 981), његово значње је адекватно пренето изразом déchirer le
cœur, будући да déchirer, fendre le cœur значи „причинити моралну патњу” (Rey et
Chantreau, 2007, стр. 214).
13 Констатујемо да се придев млад у стиху 1301 употребљен у женском роду, који се од-
носи на снаху Бана Милоњића, која Нема пуно осамнаест љетах, (1266), преноси имени-
цом la jeune fille „неудата девојка” (Jovanović 2005, стр. 188) „fille nubile ou femme jeune
non mariéе” (LРR 1, fille, II,. 3º, стр. 783–784), иако је она – удата.
14 Уп. Има рашта, ругаш ли се збиља?
Рашта друге нема на свијету!

Да нијесам с Баном Милоњићем
деветороструко кумовао,
бих му младу снаху уграбио,
па с њом бјежа главом по свијету (1269–74)
15 Комплексност и дубину његових осећања показује следећи стих:
и ја плачем ка мало дијете.

Благо Андри ђе је погинуо –
дивне га ли очи оплакаше,
дивна ли га уста ожалише... (1304–7)
780
Quand je vis cette héroïque infortune,

Le cœur serré, je m’écriai:
Que faites-vous de ces gens, scélérats?
У преводу стиха 1488 именица срце се преноси својим семантичким ек-
вивалентом, али превод не преноси врсту и интензитет емоција исказаних
у изворнику. Повратни превод овог стиха преведеног на француски језик
гласи: „растуженог срца” (проговорих) или „узнемиреног срца” (прогово-
рих).18
5. ЉУБАВНО ОСЕЋАЊЕ, ЉУБАВ

Лексема срце у стиховима 1267 и 1268 у пренесеном смислу означава
„љубавно осећање, љубав” према особи супротног пола (Речник, Књ. V,
1973, стр. 979, 2.а):
Љепша му је од виле бијеле!
Нема пуно осамнаест љетах,
16 С обзиром на значење глагола попуцати – „распукнути се један по један, прснути”
(Речник, Књ.IV, стр. 719, 2.) и значење изразапући од смеха (једа, бриге, муке, жалости)
„ јако, силно се смејати (једити, бринути, мучити, жалостити)” (Речник, Књ. IV, стр. 719,
Изр.), стих 2781 може да буде парафразиран на следећи начин: „свима редом су нам сама
срца попуцала од бриге”, пошто епитет жив уз именицу срце, који као да персонификује
ову именицу, може да се схвати у значењу„сам, потпун” (Речник, Књ.II, 1967, стр.
31–32, 3.б) а показује интензитет емоција.
Иако се именица срце преноси својим семантичким еквивалентом у француском језику,
придев жив који је ближе одређује нема свој семантички еквивалент у француском приде-
ву vaillant који, када се налази испред именице, значи „храбар, јуначан” а када се налази
иза именице значи „срчан, доброг здравља” (Јовановић, 2005, стр. 423). Осим тога, ао-
рист глагола попуцати употребљен у стиху 2781 замењује се презентом пасива, као што
се и у преводу наредна два стиха аорист замењује презентом. Због тога превод не преноси
динамику нарације изворника, односно динамику глаголских радњи, па франкофони чита-
лац не може да стекне представу о томе колики је степен бриге и колико храбрости и пожр-
твованости за ближњег у опасности показао Вук Мандушић са [својих] педесет момчади.
17 Интензитет његових емоција и брзину па и јачину његове реакције исказују две сук-
цесивне глаголске радње у аористу које су у узрочно-последичној вези, што се ипак не

преноси у преводу датог стиха и зато што се у њему појављује само друга глаголска
радња, док је садржај првог глагола исказан прошлим партиципом пасива у функцији при-
дева уз именицу cœur, који у споју са именицом има функцију глаголског додатка за начин
(„растуженог и узнемиреног срца” [проговорих]).
18 Наиме, израз срце боли, односно срце заболе,има делимичан семантички еквивалент у
француском изразу ѕerrer le cœur чије је значење „растужити и узнемирити” (уп. „rendre
triste et angoissé”, Rey et Chantreau, 2007, стр. 215), пошто српски изрази срце боли (ки-
да се, пара се, пуца, стрепи, стеже се, тишти, цепа се) говоре „о стању велике узнемире-
ности, жалости, забринутости и сл.” (Речник, Књ.V, стр.980).
781
живо ми је срце понијела! (1265–7)

(Вук Мандушић [о снахи бана Милоњића])
Elle est plus belle que la plus blanche des fées,
Elle n’a pas encore fêté ses dix-huit ans;
Elle a violemment ravi mon cœur!
Као што смо већ истакли, шири контекст показује да је снажна љубав
коју Вук Мадушић осећа једнострана али и неостварива – стога он каже
живо ми је срце понијела, али кнез Јанко не познаје дубину и природу ње-
гових осећања, уз именицу срце не употребљава овај епитет:19
Рашта ти је срце понијела? (1268)
Pourquoi donс a-t-elle ravi ton cœur?
6. ОДВАЖНОСТ , ХРАБРОСТ
У неколико стихова Горског вијенца срце означава „одважност, храб-
рост” и/или је седиште осећања одважности, храбрости.
а) Значење стиха 106 могло би се парафразирати на следећи начин: „то
младиће чини храбрим → то младиће чини јунацима”:
То је тамјан свети јунацима,
то гвоздени срца у момцима! (105–6)
Tel est l’encens sacré des héros,
tel est le cœur d’airain de la jeunesse!
Међутим, наведено значење није пренето на француски језик иако је са-
ма именица срце пренета својим семантичким еквивалентом. Наиме, не са-
мо да се уместо храбрости, у преводу за срце везује особина неосетљивос-
ти20 него се и именица момци у преводу замењује лексемом уопштенијег
значења jeunesse – „младост”, „млади људи уопште”, 21 тако да стих 106 у
повратном преводу гласи „то је тврдo срце младости”, „то је неосетљиво
срце младости”.
б) У стиху 18 Његошеве Посвете каже се да Карађорђе у грудима Срба
одвикнутим од витештва буди лафска срца, то јест храброст, неустраши-
19 Чини се да ни преводиоци нису уочили вредност овог епитета, јер његову вредност
преносе прилогом violemment, који значи „брутално” а кад је реч о осећањима „жарко,
снажно” ( Уп. aimer violemment) (Le petit Robert 1, стр. 2097, 1º, 2º).Сам глагол поније-
ти, овде „очарати, освојити“ (Речник, Књ. IV , cтр. 693, 7.в.) адекватно је пренет на
француски језик а именица срце и овде има свој семантички еквивалент у именици cœur.
782
вост.22 Именица cœur је и у овом случају приближни семантички и превод-

ни еквивалент именице срце, јер у савременом француском језику може да
означава „храброст”, као на пример у изразу avoir du cœur „бити храбар”
(LРR 1, 1987, стр. 331–332, 5º)23.
Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне груди;
од витештва одвикнута у њим лафска срца буди. (18)
(„Посвета Праху Оца Србије”)
Међутим, у преводу поменутог стиха презент глагола будити замењује
се аористом одговарајућег француског глагола, иако је француски аорист
свршено прошло време и исказује радњу која је одвојена од садашњости:24
20 Изведени глагол гвозденити значи „чинити јаким, чврстим, јуначким” (Речник, Књ.
1, стр. 474; где је поменуто значење илустровано управо горе наведеним Његошевим сти-
хом) па сходно томе израз гвозденити срца значи „чинити срца јаким, чврстим, јуначким”.
У преводу се поменути глагол замењује глаголом être „бити”, а идеја „јак, чврст, јуначки”
која се односи на срце преноси се предлошком синтагмом са придевском вредношћу
d’airain која у пренесеном смислу значи „implacable” (LPR 1, 1987, стр. 43), односно
„чврст, немилосрдан, неумољив; постојан” (Joвановић 2005, стр. 227), док израз cœur
d’airain означава „тврдо срце”(Јовановић, 2005, стр. 25). Уп. airain „туч” (Joвановић
2005, стр. 25).
21 Уп. (les) jeunes hommes.
22 Наиме, придев лафски у ситнагми лафска срца значи исто што и лављи у устаљеном
изразу бити лављег срца „бити храбар, неустрашив” (Речник, Књ. V, стр.979, 2.б.).
Са аспекта савременог српског језика именица лаф представља застарели облик имени-
це лав а Речник савременог српскохрватског језика наводи и да се лаф у истом значењу
употребљава у шатровачком говору (Речник, Књ. 3, стр.172, 1,2.). Поменути речник бе-
лежи одговарајућу именицу женског рода лафица, придеве и прилоге лавски и лавовски,
али не бележи придев лафски. Поменути речник наводи да лав фигуративно значи „јунак”
(Речник, Књ. 3, стр.150–151, 3. фиг).
Констатујемо да српски језик познаје далеко већи број изведеница од лексеме лав него
француски језик од њој одговарајуће лексеме lion.
23 Додуше, у поменутом стандардном француском речнику нисмо наишли на израз avoir
un cœur de lion, док француски речник израза бележи израз cœur de lion у значењу „велика
храброст” (Rey et Chantreau, 2007, стр. 550).
24 Истичемо и да у преводу претходног стиха лексема груди није адекватно пренета.
783
Voilà le secret de l’immortel!25 Il a rendu au Serbe sa pleine respira-

tion,
dans son corps oublieux de la vaillance, il réveilla un cœur de lion.
Осим тога, рекли бисмо да се именица груди у преводу претходног стиха
преноси неадекватно и да је превод стиха 18 непотребно проширен имени-
цом (son) corps, због чега његов повратни превод гласи „у његовом телу
одвикнутом од витештва, пробудио је храброст”.
в) У стиху 670 владика Данило у борбу за „за крст, за образ јуначки”
позива сваког ко „чује срце у прсима”, дакле сваког ко је храбар, што се
углавном преноси и у преводу овог стиха на француски језик мада изос-
таје идеја свако (ко „чује срце у прсима”), свако без изузетка:
Удри за крст, за образ јуначки,
ко гођ паше свијетло оружје,
ко гођ чује срце у прсима! (668–70)
(Владика Данило)
Qu’il s’insurge pour la croix, pour l’honneur héroïque,
celui qui ceint des armes étincelantes,
celui qui entend battre le cœur dans sa poitrine:26
г) У стиху 2404, у коме срце у пренесеном значењу такође значи „од-
важност, храброст”, кнез Никола поручује „благо оном ко је храбар”, иако
глагол служити, када је реч о органима тела и оруђима, значи „вршити,
обављати оно чему је што намењено, за што је одређено (о органима тела,
о оруђима и сл.)” (Речник, Књ. V, стр. 869, 5.). Порука кнеза Николе
адекватно се преноси у преводу овог стиха на француски језик:27
Благо томе кога срце служи
и ко није сасма остарио,
доста ће се посла нагледати! (2404–6)
(Кнез Никола)
Heureux celui qui a du cœur
Et qui n’est pas encore trop vieux,
25 Сидоти и Шеминад у напомени истичу да су овај први део стиха, после ког стоје тач-
кице и стих 662 ове поеме [за далеко неко покољење] написани на полеђини поштанске
марке у Његошевој серији коју је „9.маја 1943.године штампала италијанска поштанска
администрација за Црну Гору” и наводе да се на „предњој страни налази слика Пера По-
чека Нeпaјање стада” [ѕic!] (Sidoti et Cheminade, 2010, стр. 102, нап.11). Међутим, оваj
напис аутори приказују уз поштанску марку на чијој cе предњој страни налази друга сли-
ка (уп. Sidoti et Cheminade, 2010, Iconographie, VIII).
26 Уп. Tous ceux qui entendent battre le cœur dans leur poitrine.
27 Наиме, израз аvoir du coeur у савеменом француском језику значи „бити храбар”.
784
Il verra bien des choses ensuite!

д) У стиху 31 владика Данило каже да Скендербег има срце Милоша
Обилића, то јест да је храбар као Милош Обилић:
Скендербег је срца Обилића, (31)28
ал' умрије тужним изгнаником. –
(Владика Данило [сам собом])
Skanderbeg a le cœur d’Obilitch,
Mais il meurt malheureux exilé.-
Преносећи наведени стих са Skanderbeg a le cœur d’Obilitch, преводиоци
преносе само присвојни однос али не и квалификациони садржај који носи
предлошка синтагма d’Obilitch пошто се у преводу не преноси антонома-
зија. Наиме, преводиоци ни овде а ни другде у самом преводу уз име Ми-
лоша Обилића не дају напомену у којој би франкофоном читаоцу објасни-
ли да је Милош Обилић косовски јунак, да у народном предању и народним
умотворинама, али и у духу и свести српског народа данас, стоји високо на
пиједесталу патриотизма и храбрости и да, сходно томе, синтагма le cœur
d’Obilitch има напред наведено значење.
Колико смо могли да видимо, у вези са српским јунаком Милошем Оби-
лићем, који се у Горском вијенцу својим презименом помиње у седам а име-
ном у десет стихова, у самом преводу овог дела на француски језик беле-
жимо само једну једину напомену – она је дата уз стих Милош, Марко –
Мујо и Алија (1890). Напомена се односи на све четири личности а гласи:
„Јунаци епске поезије са обе стране: Милош Обилић и Марко Краљевић на
српској страни; Мујо Хрњица (митски јунак из Крајине) и Алија Ђерзелез
на турској страни” ( Sidoti et Cheminade, 2010, стр.195, нап. 299).
Насупрот томе, уз име Ђурђа Кастриота Скендербега дате су три напо-
мене. Тако је у оквиру превода стиха 31 дата дужа напомена у којој се не
наводи да „Кастриот(ић)и воде порекло од старог српског братства Брани-
ловића (Бранила) из Зете”, да се „Скендербегов отац, Јован Кастриот на-
звао [...] принц Епира“29, да је „његова мајка Војислава, била принце-
за српског порекла, из породице Трибалда (који су дошли из области
данашње Македоније), или из племићке породице Музака” („Ђурађ Каст-
риот Скендербег”)30, и да су његов отац и рођени брат сахрањени на Хи-
ландару („Скендербег Србин и православац”)31.
28 У стиху 31 уочавамо метафору – синтагма срца Обилића у функцији именског дела
предиката садржи властито име, одн. презиме у генитиву који је у исто време присвојни и
квалфикативни, пошто је Обилићево срце други назив храброг срца, што представља анто-
номазију.
29 Епир „је укључивао Мат, Крује, Мирдита и Дибер”.
785
Уз превод стиха 32 такође стоји напомена у вези са Скендербегом а гла-

си:
„Скендербег је умро 17. јануара 1468. године, исцрпљен умо-
ром и грозницом, далеко од Крује, у Лешу, на територији под ве-
нецијанском суверенитетом. Албанија постаје турски вилајет
десет година после смрти свог националног јунака” (Sidoti et
Cheminade 2010, стр. 110, нап. 43).
Уз превод стиха Обилића, Кастриота Ђура (2656), име Кастриот Ђу-
ро се преноси са Kastriot Djordjé, a преводиоци у напомени објашњавају
да је „Kastriot Djordje, alias Скендербег, албански јунак” и упућују на по-
менуту напомену 31 (Sidoti et Cheminade, 2010, стр.233, нап. 389).
С обзиром на напред наведено, франкофоном читаоцу није пренета ин-
формација у вези са Милошем Обилићем, коју носи не само наведени Ње-
гошев стих него и сви стихови у којима се помиње име и/или презиме срп-
ског јунака и Горски вијенац у целини, а уз име Скендербег пренета је
непотпуна информација. На тај начин превод извневарава и дело и кон-
цепцију његовог аутора.
Oвде подсећамо да К. Ј. Спасић истиче да „од свих личности епопеје
[црногорски] горштаци највише воле Милоша Обилића који се, уочи одлу-
чујуће битке на Косову, пробио до шатора султана Мурата и убио га, доб-
ро знајући да ће и сам настрадати” (1972, стр. 5). „Црногорци су опијени
‘рeлигијом Oбилића’”, а „њихова главна духовна храна је традиција Косо-
ва и Државе Немањића [...]”, наглашава Јован Цвијић (1921, стр. 61).
Како каже Спасић, они су „живели [...] у исто време од песме (du chant) и
од славе народа” (1972, стр. 5). Стубови „на којима Његош темељи српску
националну мисао” су, како истиче Стијовић, „Карађорђе, цар Душан и
Обилић” а „појмом Српство (у значењу Срби) [Његош] обухвата припад-
нике српскога народа из свих његових крајева. Назив, дакле, по племену,
30 У тексту на другој електронској адреси коју више не успевамо да пронађено наводи се
да „Скендербег потиче из српске феудалне породице Кастриота” и да је био „син Јована

Кастриоте (Кастриотића)”, који је, „према Гибону [...] био принц Епира”.
Истичемо да је у невеликом овде цитираном чланку Википедије, слободне енциклопе-
дије коришћено седам дела страних аутора публикованих на енглеском, француском, ита-
лијанском и латинском језику и један чланак објављен на српском језику у Политици
11.02.2008. године, који је потписао њен тадашњи уредник Слободан Кљакић.
31 Уп. „Репош Кастриот, брат Ђорђа Кастриота сахрањен је у акросолијуму, уз северни
зид припрате краља Милутина у Саборној хиландарској цркви; а јужно од манастира, на

око 1,5 км налазе се рушевине тзв. Арбанашког пирга, где су Кастриоти, пошто су добили
аделфате (право да се населе на Светој Гори) изградили ову тврђаву, да се у њој склоне
пред Тур” („Скендербег Србин и православац”).
786
крају или области не значи ништа друго него конкретно именовање у ок-
виру Српства” (Стијовић, 2007).
III. ЗНАЧЕЊЕ „ДРАГА ОСОБА,

ДРАГИ МОЈ, ДРАГА МОЈА”
(РЕЧНИК, КЊ.V, СТР. 979–980) ЛЕКСЕМА СРЦЕ ИМА У ДОЛЕ НАВЕДЕНОМ СТИХУ:
Да се могу разговорит, (1943)

срце моје, 32
(Сестра Батрићева)
Si je pouvais du moins parler,
mon cœur,
Као што се може видети, у Његошевом Горском вијенцу реч срце се јед-
ном употребљава у свом основном значењу, а у 18 случајева означава и/
или је седиште различитих осећања и то у пет случајева, дакле – најчешће,
одважности, храбрости, у четири случаја туге, жалости, у по два слу-
чаја жеље за задовољењем личних потреба, затим осећања мржње,
осећања бриге и осећања љубави а у једном случају означава драгу особу.
У преводу Горског вијенца на француски језик именица cœur се у свим
случајевима, са једним изузетком, појављује као преводни еквивалент ср-
пске именице срце и у свим случајевима француска лексема је и семан-
тички еквивалент српске лексеме.
Као што смо показали, до изостављања преводног еквивалента српске
именице срце у преводу стиха 479 није дошло због тога што именица cœur
не би била њен семантички еквивалент. Можемо претпоставити да су пре-
водици именицу cœur у преводу овог стиха изоставили због дужине самог
стиха и/или да су пренебрегли њену семантичко-стилистичку вредност у
датом стиху. Као што смо показали, због поступка редукције у преводу
32 Горе наведено значење речи срце Речник илуструје стиховима из народне песме „Сес-
тра Иван-капетана” (О Нукићу, срце из њедара,/ не иди ми Сењу бијеломе [74–75]), горе
наведеним стиховима из Горског вијенца и примером из хрватског превода романа Вирџи-
није Вулф Године: Окрени се и спавај, срце — рекла је и пољубила га.
Овај превод објављен је 1946.године у Загребу , књигу је са енглеског превео Јосип
Торбарина (Речник, Књ.I, 1967, стр. 27 [(„Извори и скраћенице извора”]).
Као што се може видети, реч срце у првом примеру односи се на вољену особу, у другом
на брата а у трећем највероватније на дете и у сва три случаја може се супституисати из-
разом драги мој. Ипак, намеће се утисак да ова реч у три наведена примера нема потпуно
исту семантичко-стилистичку вредност.
787
није пренета значајна информација која се односи на одлике осећања

мржње потурица према Србима и Црногорцима.
Међутим, у преводу Горског вијенца на француски језик именица cœur
се, као што смо напред указали, у више случајева појављује као преводни
еквивалент именице прса, што је било могуће зато што cœur може да озна-
чи и „прса, груди уопште”, док именица срце у српском језику у том смислу
може да означава „место на левој страни груди под којим се налази тај ор-
ган” (Речник, Књ. V, стр. 979–981, 1.б.).33
Зато се француска лексема cœur и нешто чешће појављује у преводу
Његошевог дела на француски језик него именица срце у самом изворни-
ку:
да витештвом прса набрецају. (104)
Pour gonfler leurs cœurs d’héroïsme
што ми прса кипе са ужасом. (523)
(Владика Данило)
De voir mon cœur frémir d’épouvante
Чест рањена жеже храбра прса (2357)
(Игуман Стефан)
L’honneur blessée embrase vos cœur vaillants
бјеху мушка прса охладњела (2628)
(Коло)
Les cœurs vaillants s’étaient refroidis
На основу тога што се „појављује у двострукој реализацији – у функ-
цији виталног органа људског тела и истовремено као орган у коме су ло-
циране најважније човекове емоције”, „срце ступа у корелативне односе
са крвљу, главом, мозгом – именима која су непосредно повезана са инте-
лектуално-емотивним својствима човека, али и са душом, која у наведеном
систему заузима највише место.” Притом су „као одраз емоционалног срце
и крв супротстављени глави и мозгу – симболима интелектуалног, док се
међу њима као стожер који их повезује налази душа” (Радић, Дугоњић М.
( ѕ.а.)).34
Чињеница да се у Горском вијенцу именице срце и крв појављују у по 19
стихова, у исто толико стихова бележимо и придев крвав, а именицу глава
33 Уп. Presser sur son cœur „загрлити” (Jovanović, 2005, стр. 95).
34 Ауторка се позива на: Булигина, Шмељов 1997, 537. У библиографској разрешници
уз овај рад наводи се: Т. Б. Булыгина, А. Д. Шмелев, Языковаяконцептуализация мира
(на материале русской грамматики), Школа «Языки русской культуры», Москва.
788
бележимо у само 8 стихова, док се лексема мозак чак не појављује нијед-

ном,35 упућује на претпоставку да ово Његошево дело одликује домина-
ција емоционалног над интелектуалним. Истичемо и да лексему душа бе-
лежимо у 29 стихова.
Ако се бројчано присуство неке од наведених лексема али и уопште било
које лексеме у преводу повећа у односу на изворник долази до семан-
тичко-стилистичких промене превода у односу на изворник,36 што свакако
не доприноси адекватној рецепцији овог нашег песника који је, како исти-
че Обен, створио „модерно национално осећање” и постао „најмоћнији на-
ционални песник свог народа” (Аubin, 1972, стр. 342). Његош је, по
мишљењу овог чувеног слависте, „једини успео да оствари синтезу елеме-
ната усмене поезије у оригиналном и моћном делу”, које се „интегрише у
народну културу из које је делом проистекло”. У том смислу Обен истиче
да „неписмени напамет знају дуге одломке из [...] [Његошевих] дела”, да
су „небројени стихови Његошевог ремек-дела Горски вијенац постали
[...] узречице” које нам „у часовима борбе или препирки [...] спонтано до-
лазе на усне” (Аubin, 1972, стр. 6).
Обен сматра да Његош „као владар и песник, [...] не одваја своје две во-
кације” (Аubin, 1972, стр. 7), да „као владар”, „у свом делу манифестује
своје политичке концепције”, које „као песник, [...] кристализује у визије
прошлости” (Аubin, 1972, стр. 7).
„Његош ће све до својих последњих дела остати веран идеји да управо
у народу живи душа народа. [...] Али души народа он придаје особине
људске душе” (Аubin, 1972, стр. 341). Овакав став аутора можда по-
тврђује и бројчана заступљеност лексема срце и крв, на једној, и глава и
мозак, на другој страни, у Горском вијенцу.
35 У прилог томе могао би да послужи и податак да се лексема ум појављује у два а
придв уман у три стиха.

36 Овде смо већ указали само на нека одступања и недоследности у преводу које нису за-
немарљиве и које стога заслужују пажњу језичких и књижевних стручњака, а посебно

оних који се интересују за Његошеву рецепцију у Француској и уопште на франкофоном
говорном подручју.
789
Aubin, M. (1972).Visions historiques et politiques dans l’œuvre de P.P. Njegoš,
Université de Paris-Sorbonne, Faculté de Philologie de Belgrade
Дугоњић, Радић М., (ѕ.а.). „Концептуална анализа имена срце у руском и српском
језику”, www.rastko.rs/rastko-ru/jezik/mradic-dugonjic-srce.html
Garden, N., Olorenšo, R, Garden, Ž., Klajn. (2011). LAROUSSE – Mali rečnik
simbola, Beograd: Laguna
Његош, Петар II Петровић, Горски вијенац, Историческо собитије при свршетку
XVII вијека, Сочињеније П. П. Њ, владике црногорскога, преузето са
www.rastko.rs/knjizevnost/njegos/gorski_vijenac.html
Njegoš,Petrović Pierre II (2010). La Couronne de montagne, Épisode historique
vers la fin du XVIIe siècle, Traduction, introduction et notes: Sidoti, A. et
Cheminade, Ch., Paris: Édition Non Lieu.
Spasić, J.K. (1972). Pierre II Petrović-Njegoš et les Français, Paris: Publication de
la Sorbonne, Édition Richelieu.
Stijović, S. (2005).„Srpstvo u pesničkom delu Petra Drugog Petrovića Njegoša”,
http://guskova.ru/q?a=l&doc=/~mladich/Njegosh/1847/srbstvo_ss
Cvijić, Ј. (1921). Balkansko poluostrvo i južnoslovenskе zemlje. Osnovi antropogeo-
grafije, Beograd: Državna štamparija, knj. II.
РЕЧНИЦИ
Јovanović, Ѕ. (2005). Savremeni francusko-srpski rečnik: sa gramatikom, izradio
Slobodan A.Jovanović; u saradnji sa Jovankom Čemerikić i Dafinom
Damnjanović i Milom Đorđević, Beograd,Prosveta, drugo izdanje
Le petit Robert 1, par Paul Robert, Dictionnaires le Robert, Paris, 1987
Речник српскохрватска књижевног језика, Књига прва (1967). Нови Сад: Мати-
ца српска – Загреб: Матица хрватска
Речник српскохрватска књижевног језика, Књига друга (1967). Нови Сад: Ма-
тица српска – Загреб: Матица хрватска
Речник српскохрватска књижевног језика, Књига трећа (1969). Нови Сад: Ма-
тица српска – Загреб: Матица хрватска
Речник српскохрватска књижевног језика, Књига четврта (1971). Нови Сад:
Матица српска.
Речник српскохрватска књижевног језика, Књига пета (1973). Нови Сад: Мати-
ца српска.
Речник српскохрватска књижевног језика, Књига шеста (1976). Нови Сад: Ма-
тица српска.
790
OСТАЛО
„Ђурађ Кастриот Скендербег”, Из Википедије, Слободне енциклопедије,
sr.wikipedia.org/sr/Ђурађ_Кастриот_Скендербег [посећено 30.12.2013.]
„Скендербег Србин и православац”, 6. фебруар 2013. www.vaseljenska.com/
misljenja/skenderbeg-srbin-i-pravoslavac/ [посећено 30.12.2013.]
791
RADMILA M. OBRADOVIĆ
THE MEANINGS OF THE WORD „SRCE”

(HEART) IN THE MOUNTAIN WREATH AND
ITS EQUIVALENTS IN THE FRENCH
TRANSLATION OF THIS NJEGOŠ’S WORK
The word “srce” (heart) is used in 19 verses of The Mountain Wreath,

even once in the verses of the author’s inscription Dedicated to the Аshes of
the Father of Serbia. This word is spoken by bishop Danilo and prince Rogan
(each of them used it in two verses), Vuk Mićunović, knez Janko and Vuk
Mandušić (each of them used it in three verses), while it was used only once
in the verses of the prince Rade, duke Draško, prince Nikola, sirdar Janko
and the sister of Batrić.
In the introductory part of this paper we considered different concepts of
the word heart first of all in the old Egyptian teaching, where the word heart
was regarded as the organic motor of the body but also as the centre of intel-
ligence, and an important religious and spiritual symbol, while it was later re-
garded in the Bible, Christianity as well as in philosophy.
In order to completely consider the meanings of the word "srce" (heart) in
The Mountain Wreath by Njegoš, we analyzed not only its immediate lexical
environment, but also its wider context.
The closest semantic equivalent for the Serbian word “srce” in the French
language is a lexeme coeur. However, in order to appropriately transfer the
meanings of the word “srce” into French language, it is necessary to transfer
the words from its immediate context as well as their wider context.
Key words: Njegoš, The Mountain Wreath/Les lauriers de la montagne,
Serbian, French, semantic / translation equivalent, srce, Coeur.
792
355.48(4)”732”
РАДМИЛО Б. ПЕКИЋ1
БИТКА КОД ПОАТЈЕА2
САЖЕТАК . Битка код Поатјеа, октобра 732. године, у којој су Франци поразили
Сарацене и тиме зауставили исламизацију Европе, једна је од најчувенијих бита-
ка не само средњовјековне епохе већ и у историји ратовања.
Сматра се да битка код Поатјеа спада у одсудне историјске бојеве и чворишта
историје чији значај превазилази државне и временске границе. Многи истражи-
вачи сматрају да је ова битка трасирала другачији развојни пут историји хри-
шћанске Европе а можда и историји човјечанства. Због њеног значаја помиње се
у пренесеном значењу у научном дјелу Петра II Петровића Његоша: „Францу-
скога да не би бријега,/аравијско море све потопи!”.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Поатје, Његош, Карло Мартел, Франци, Арапи, ислам.
Горски вијенац, најпознатије пјесничко дјело Петра II Петровића Ње-

гоша, као што је познато, засновано је на историјским догађајима, па га и
сам пјесник назива „Историческо собитије при свршетку XVII вијека”.
Његош своју поетику и филозофску мисао често тка око историје као
најпоузданије основе вијекова и миленијума у трајању цивилизација и на-
рода. Колико је у спознајном смислу широк историјски видокруг творца
1 bijeljani@yahoo.com

793
Горског вијенца, најбоље нам говоре пажљиво одабрани и савршено уком-

поновани историјски моменти из различитих историјских раздобља. Нас
су посебно мотивисале ријечи Владике Данила, које су и својеврстан поет-
ски мото нашег рада у част двеста година од рођења највећег српског пје-
сника: „Францускога да не би бријега, / аравијско море све потопи!” Наи-
ме, циљ овог рада је презентовање историјског догађаја који се крије иза
познатих ријечи Његошевог Владике.
Битка код Поатјеа или битка код Тура 732. године један је од најзнаме-
нитијих историјских догађаја који се помиње у књижевном опусу Петра II
Петровића Његоша.3 У овој бици сукобили су се Франци и Маври, однос-
но хришћанска и исламска војска.
Битка код Поатјеа у српској историографији до данас није засебно опи-
сивана. Она је помињана у склопу великих синтеза, у којима се говори о
средњовјековној историји Француске или средњовјековној историји За-
падне Европе. За разлику од наше историографије, ова битка је дуго за-
узимала проминентну позицију у западној историографији па су јој стра-
ни историчари истраживачи посветили бројне радове. Такође, о Карлу
Мартелу (Чекић) који је извојевао побједу код Поатјеа 732. године, напи-
сане су значајне монографије.4
Ранији радови о бици код Поатјеа и Кралу Мартелу утемељени су на
хроникама и аналима првенствено франачке провенијенције.5
Осам вјекова иза франачког хроничара Псеудо-Фредегара, клерички
аутори боландисти истакли су у својим списима чудесну побједу Карла
Мартела. Затим је почетком XVIII вијека ова побједа почела да се преуве-
личава. Један од њих био је чувени Едвард Гибон, који је писао како се
побједничка линија протезала од камена Гибралтара до корита Лоаре.6
Историчари М. Мерсијер и А. Сегвин први су написали монографију у
којој су арапске и латинске изворе били компаративно употријебили.7
3 Петровић, 2004, стр. 24, 122.
4 Будући да је у западној историографији преобимна литература о Карлу Мартелу и ње-
говој славној побjеди код Поатјеа, овом приликом упућујемо на кључне наслове, уз пра-
тећу библиографију. Miller, 1964;Jean-Henri, 1966; Deviosse, 1978; Encyclopedia, 1995,
str. 385–386; Johnson, 1999; Fouracre, 2000; Biographical Dictionary, 2002,стр.
101–102; Nicolle, Turner, 2008,str. 7–83; The New Cambridge Medieval History (NCMH),
II, 2008, str. 87–94; Zaidan, 2011, str. 5–260
5 Wallace–Hadrill, 1960, str. 90.
6 Gibbon, 1974, t. 6, str. 16.
7 Mercier, Seguin, 1944, str. 55–56.
794
Радмило Б. Пекић – Битка код Поатјеа
За овај догађај значајна је чувена збирка извора Monumenta Germaniae

Historica, гдје је у серији Scriptores једна од најзначајнијих подсерија
Auctores Rerum Merovingicarum и друге.8
Од како је 610. године „пејгамбер” Мухамед почео са проповједима, на-
кон његовог прогона 622. године из Меке у Медину а потом извојеваних
битака, ислам се муњевито ширио, не само на Арабијском полуострву. За
десет година успио је Мухамед да практично ни из чега створи царство
које је било спремно да освоји читав свијет. Деценију након хиџре, у часу
смрти, био је господар Арабије у исламу, а његове војске су већ нападале
преко граница овог полуострва.
Сто година након пророкове смрти, подручје власти његових насљедни-
ка у Дамаску, у доба династије Умајада, постало је центар царства које се
простирало од Кине до Галије. За један вијек, завладали су већом терито-
ријом него некадашње Западно римско царство.
Већ неколико година послије Мухамедове смрти, халифе, Мухамедови
насљедници, напали су сусједне силе Перзију и Византију. У одлучној
бици код Јармука 20. августа 636. године, Арапи су потукли. византијску
војску и завладали Сиријом, а двије године потом освојили су Јерусалим и
Палестину. У међувремену покорили су Сасанидску Перзију, а затим и ви-
зантијску Мезопотамију, и Египат. Своју власт проширили су до граница
Туниса. Након смрти цара Ираклија освојили су Јерменију, значајан дио
Мале Азије и острва у Егејском мору. Омајадски халифат основани 661.
године, покорио је 663. године Авганистан, а десет година касније освоји-
ли су Бухару и Самарканд. Нешто касније преко Перзије и Ирака продрли
су до Инда и заузели Пенџаб и Синд.9
Од 674. до 678. године свакога прољећа Арапи су обнављали поморску
опсаду Цариграда која је након више од четири године како је познато су-
збијена „грчком ватром”, да би следеће године прихватили мировне услове
Византинаца.10
Жесток отпор Арапима пружен је у сјеверној Африци. Доласком на
власт халифе Абд-ал-Малика (685–705) арапско надирање према западу
било је незаустављиво. Деведесетих година освојили су Картагину и уни-
штили византијски егзархат. Арапи су до 709. године освојили цијелу сје-
верноафричку обалу, све до Атлантског океана. По налогу Мусе, управи-
теља сјеверне Африке, арапске снаге под командом Тарифа-ибн-Малика
искрцале су се 710. године на малом полуострву, на најјужнијој тачки
8 Детаљније о франачким хроникама, аналима и житијима види: Милутиновић, 2005,
стр. 36; 59–66; 93–96; 219–223; Антоновић, 2007, стр. 39–40; 83–85.
9 Hiti, 1967, str. 149–150; 153–164; 201–202; Хити, 2004, стр. 25–63.
10 Norič, 2009, str. 286–287.
795
европског континента, које од тог времена до данас носи назив по помену-

том освајачу. Данас припада провинцији Кадиз и дио је Андалузије.11
Охрабрен овим успјехом Муса је 711. године послао на подручје дана-
шње Шпаније 7.000 људи под водством Тарика-ибн-Зијада. Постоје твр-
дње да је освајачка војска бројала 12.000 војника, од којих су само 300
били Арапи, а остало Маври с новоосвојених афричких подручја. Не ула-
зећи у разматрање о величини војске, можемо рећи да се Тарик искрцао
недалеко од огромне стијене која је овјековјечила његово име, добивши на-
зив „Џебел Тарик” (Гибралтар). Визиготски краљ Родерик сукобио се
с њима и претрпио потпун пораз 19. јула 711. године, након чега је про-
дор муслимана у Шпанију био незустављив. Тарик је уништио Краљев-
ство Визигота у Толеду и загосподарио половином Шпаније. Освојили су
Севиљу, Сарагосу и наставили напад према висоравни Арагону и Асту-
рији. Окупирана Шпанија постала је провинција Халифата а добила је
име Aл-Андалус.12 Пад Сарагосе омогућио је ширење Арапима ка Франа-
чкој држави.
У описаном раздобљу, у Франачкој држави, двије године након Муха-
медове смрти умро је франачки краљ Дагоберт I (623–634), па у наредном
периоду Франачку карактерише у историји познато „доба лењих краље-
ва” (rois fainéants), односно краљева који не раде ништа. Највећи аутори-
тет био је мајордом (Maior domus = управник палате), личност која је
контролисала краљевску управу и штитила интересе племства.13
Франачка Краљевина била је слаба као и друге германске краљевине,
попут лангобардске и визиготске. Најмоћнија личност био је мајордом
последњег меровиншког моћног владара Дагоберта I, Пипин Ланденски.
Његов син и унук безуспјешно су покушали да збаце Меровинге и постану
краљеви, што их је коштало живота. Међутим, син његове ћерке, Пипин II
Млађи, у новије доба прозван Херисталски, по називу свог домена Хери-
стал око Лијежа, постао је мајордом краљевина Аустразије и Неустрије.14
Децембра 714. године умро је мајордом Пипин II Херисталски, а насли-
једио га је незаконити син Карло, касније прозван Мартел, којег је родила
његова незаконита жена Алпаида.15
11 Тарифа која је добила име по Мавру Тариф ибн Малику данас је туристичка дестина-
ција смјештена на улазу Гибралтарског мореуза 14 km удаљена од обала Африке а 100

km од Марбеље. Hiti, 1967, str. 447.
12 Hiti, 1967, str. 184; 447– 450; Макманерс, 2004, стр. 222–224; Алварез-Хил Пећа-
роман, 2003, стр. 52–55; Goldstein, Grgin, 2006, str. 105.

13 Pirenne, 1956, str. 46–48; Дјурант, 1998, стр. 550–51; Goldstein, Grgin, 2006, str.
107–108.
14 Cf. NCMH, II, , 2008, str. 87 (P. Fouracre).
796
Међутим, долазак на мјесто мајордома Карла Мартела обиљежен је

сукобима и поларизацијом франачког друштва. Његов отац мајордом Пи-
пин II Херисталски ожењен је био Плектрудом с којом је имао двојицу си-
нова Гримоалда и Дрога. Обојица синова умрли су прије Пипина II. Од
Пипинова сина Гримоалда остао је незаконити син Теудебалд, па је Пи-
пин II пред смрт изразио жељу да мјесто мајордома наслиједи његов унук
Теудебалд. На темељу тога, Пипинова удовица Плектруда преузела је
власт и почела да влада у име шестогодишњег унука, док је незаконитог
Пипиновог сина Карла утамничила, сматрајући да може узурпират
власт.16
Из савремених извора сазнајемо да је Карло Мартел био несумњиво
човјек несвакидашњих способности. Одрастао је у угледној породици
Додо одакле је поријеклом његова мајка Алпаида. Његов ујак био је моћан
доместик у области око Лијежа.17
Плектрудине црне слутње су се обистиниле. У једном дијелу Франачке
дошло је до негодовања и побуна, па је властела Неустрије прогласила за
краља Хилперика II (715–721), а Плектрудине присташе потучене су код
Компијења, након чега је она затворена у Келну. У таквим оклностима
Карло бјежи из затвора и окупља присталице на истоку земље, у Аустра-
зији. Супарнике из Неустрије на западу државе потукао је на ријеци Ам-
блев јужно од Лијежа у Белгији 716. године. Наредне године однио је од-
лучну побједу код Камбреја и успоставио власт у Франачкој Краљевини,
постављајући за краља малољетног Лотара IV (718–719).18
Консолидујући стање у Краљевству, 717. године наведен је као мајор-
дом, када је 23. фебруара даровао једаном самостану имовину у селу Бо-
лунвилу.19
Истовремено, муслиманске снаге су освојиле Септиманију и Нарбону а
потом су три мјесеца опсједале Тулуз. У бици код Тулуза 721. године за-
уставио их је Одо Аквитански, а маварски војсковођа је ту убијен. Овај не-
успјех привремено је зауставио Маваре и омогућио Францима да се при-
преме за нове нападе.20 Међутим, арапска офанзива подузета је рано у
прољеће 732. године. Тада је Абд-ал-Рахман напредовао кроз западне
15 „Eo tempore Drocusx Pippini filius defunctus est. Hebensquey Pippinus praefatus
princeps filium ex alia uxorez, nomine Alpaigde, Karolum nomine, virum elegantem,
egregium atque utilem”. Monumenta Germaniae Historica, Scriptores rerum
Merovingicarum (MGH SRM), II, 1888, str. 289.
16 MGH SRM , II, 1888, str. 173.
17 Gerberding, 1987, str, 116–133.
18 Šunjić, 2003, str. 312–313; Cf. NCMH, II, , 2008, str. 87–88 (P. Fouracre).
19 MGH Diplomata Maiorum Domus (DMD), r. no9, 1872, str. 97.
797
Пиринеје и продро све до Бордоа гдје је попалио све цркве. Имао је намје-
ру да освоји Тур који је био вјерска престолница Гала, гдје се налази гроб
Св. Мартина. Међутим између Тура и Поатјеа на раскрсници Клена
(Clain) и Вијене, Абд-ал Рахману супроставила се франачка војска под
командом мајордома Карла.21
Карло Мартел је одабрао мјесто за битку, формирао борбену линију и
онда присилио муслимане да нападну.
Арапско-маварска војска је била изненађена, јер је наишла на врло ве-
лику војску, која је била припремљена и још се налазила на повишеном те-
рену. Карло Мартел је одлучио да започне битку у формацији фаланге.
Франци су формирали велики квадрат, а ту су наваљали дрвећа и клинова
да разбију коњички напад. Шест дана су двије војске стајале једна на-
спрам друге, уз спорадичне инциденте. Абдул Рахман није волио што је
противник одабрао и простор и услове битке. Карло Мартел је био убије-
ђен да Абдул Рахман неће одустати од битке недалеко од Тура, кога су му-
слимани намјеравали опљачкати. Франци су били добро обучени, а имали
су и теренску предност. Арапи нису хтјели да нападају, него су желели и
чекали да Франци крену у отворену битку, док су Франци чекали да Ара-
пи крену узбрдо према њима. Ту игру чекања добио је Карло Мартел, јер
је Абдул Рахман коначно седмог дана одлучио да нападне, вјерујући у су-
периорност своје коњице.22
Муслимани су већ доста пута однијели победу својом коњицом наоружа-
ном дугим копљима и сабљама, док су Франци зависили од неоклопљене
пјешадије. Неколико пута арапска коњица је нападала пјешадијску ли-
нију, али није успијевала да разбије борбени поредак. Било је много мрт-
вих на обје стране, али франачка борбена линија је одолијевала. То је било
први пут да је неоклопљена пјешадија издржала жестоке коњичке нападе.
Муслиманска коњица је успела да уђе у заштићени квадрат и угрози самог
Карла Мартела. Ипак Франачка линија се добро држала и одолијевала.
Карло Мартел је послао извиђаче да нападну арапску позадину, који су
успјешно извршили диверзију на њихов логор у коме је било робова и
опљачканих ствари. Када су Арапи током битке чули да је угрожено све
оно благо што су попљачкали у Бордоу, појурили су у свој логор да га оси-
гурају. Тиме је разбијен један дио муслиманских линија. Остатак мусли-
манске војске, који није знао о чему се ради помислио је да се ради о по-
влачењу. Дошло је до опште збрке и неконтролисаног повлачења. Абдул
20 За муслиманске упаде у јужну Француску, види детаљан опис, Devic, Vaissete, 1875,
Note LXXXIV, str. 204.

21 Hiti, 1967, str. 453; Brandt, 1980, str. 147–148; 365–366.
22 Hiti, 1967, str. 453–454.
798
Рахман је покушао да то заустави, међутим опкољен је и убијен. Погибија

вође довела је до општег повлачења муслимана у њихов логор. Франци су
се поново груписали у фалангу, вјерујући да ће се битка поново ујутро на-
ставити. Сљедећи дан муслимани нису наставили битку, него су се пову-
кли. Карло Мартел није одмах повјеровао, већ је сматрао да се ради о по-
кушају да га наведу у засједу, да напусти повољну позицију у којој се
налазио.23
Како хроничари биљеже, у муслиманском логору ту ноћ је била велика
свађа ко ће бити вођа после смрти Абдул Рахмана. Било је много група-
ција у муслиманској војсци, Арапа, Мавара, Персијанаца и мноштво дру-
гих. Никако се нису могли сложити. Једини је Абдул Рахман имао калифо-
ву фатву и ауторитет. Пошто нису постигли договор повукли су се и ако
су били много јачи од Франака.
О броју војника који су се борили код Поатјеа на једној и другој страни,
као и о броју погинулих постоје различити наводи. Између осталог, кон-
статује се да је 375.000 исламских војника заједно са Абдулрахманом по-
гинуло у овој бици, док су губици на страни франачке војске износили
1.500 бораца. Такође, неки истраживачи сматрају да је ова битка била
једна од историјских прекретница, и да би у Паризу и западној Европи џа-
мије замијениле цркве, да су муслиманске снаге потукле Карла Мартела.
На супрот наведеном постоје мишљења да је преувеличан историјски зна-
чај исхода битке код Поатје или Тура и да су поменуте тврдње настале на
темељу легенде. Оваква мишљења поткрепљују се чињеницама да су Ара-
пи 734. године освојили Авињон, десет година касније опустошили Лион,
а све до 759. године држали су Нарбону.24
Такође се оспорава и учешће арапске коњице у битци код Поатјеа. На
темељу арапских извора, неки истраживачи тврде да Арапи у бици код
Поатјеа нијесу користили коњицу, већ тек осам година касније.25
Неопходно је поменути да наведени и други радови који се односе на
Карла Мартела и битку код Поатјеа највећим дијелом засновани су на на-
ративним (приповједачким) изворима, који нијесу поуздани као аутентич-
ни дипломатски извори, овјерене повеље и дипломе.
Без обзира на неусаглашене ставове историчара–истраживача око би-
тке код Поатјеа, франачки мајордом Карло Мартел обезбиједио је почасно
мјесто у историји. Зауставивши освајачке походе далеко супериорнијег
непријатеља ушао је у легенду као велики војсковођа, који је спасио Евро-
23 Levillain,Samaran, 1938, str. 243–267.
24 Goldstein,Grgin, 2006, str. 104.
25 Šunjić, 2003, str. 314.
799
пу од потпуне исламизације. Карло Мартел, а потом његов син Пипин

Мали и унук Карло Велики оснажили су Франачку тако да даљњи продор
ислама у западну Европу није био могућ.
О херојском подвигу Карла Мартела, размишљао је, приликом писања
Горског вијенца, Петар II Петровић Његош, којем су несумњиво били по-
знати наводи шпанског историчара Псеудоисидора, који је са растојања
једне генерације забиљежио како се арапска коњица разбила о Франке као
о ледени бријег. У складу са тим написао је: Францускога да не би бријега,
аравијско море све потопи!
Битка код Поатјеа за Његоша је свевремена симболична граница из-
међу ислама и хришћанства, судбоносно историјско чвориште за опстанак
хришћанске цивилизације, али и позив да „буде борба непрестана”, јер је
то једини начин опстанка. И послије Поатјеа, кроз вијекове, па и данас све
више, исти су сукоби, исте интенције и тежње народа и вјера. Ово је још
један доказ да се историји треба темељито и одговорно враћати јер је она
освједочена учитељица живота.
Алварез, Ф. Б. – Пећароман, Х. Х. (2003). Историја Шпаније, Београд: : Clio.
Brandt, M. (1980). Srednjovjekovno doba povijesnog razvitka, Zagreb: SN Liber.
Gerberding, R. (1987). The Rise of The Carolingians And The Liber Historiae
Francorum, Oxford: Clarendon Pres.
Gibbon E. (1974). The Decline and Fall of the Roman Empire, vol. 6. (ed. J. B.
Bury). New York: AMS Pres.
Goldstein, I. – Grgin, B. (2006). Europa i sredozemlje u srednjem vijeku, Zagreb:
Novi Liber.
Deviosse, J. (1978). Charles Martel, Paris: Tallandier.
Дјурант, В. (1998). Доба вере, Први део. Историја средњовековне цивилизације –
хришћанства, ислама и јудаизма – од Константина до Дантеа: 325–1300.
година наше ере. Београд: Народна књига Алфа.
Dom Devic, CL. &Dom V AISSÈTE, J. (1875). Histoire générale de Languedoc, tome
deuxieme, Eduard privat, Libraire – Éditeur, Toulouse 1875, 204–211.
Zaidan, J. (2011). The Battle of Poitiers: Charles Martel and 'Abd Al- Rahman.
(Translator: W. Granara). Bethezda, MD: Zaidan Foundation.
Jean-Henri, R. – Devoisse, J. (1966) La bataille de Poitiers. Paris: Gallimard.
Johnson, M. D. (1999). Pepin's bastard: the story of Charles Martel, Van Nuys, CA:
Superior Book Pub.
Levillain, L. – Samaran, Ch. Sur le lieu et la data de la bataille dite de Poitiers de
732, Bibliothequè de l' Ecole des chartes, t. XCIX, (1938), 243–267 .
800
Макманерс, Џ. (2004). Оксфордска историја хришћанства од настанка до

1800 године, Београд: Clio.
M EDIEVAL F RANCE : A N E NCYCLOPEDIA . E DS . W ILLIAM W. K IBLER AND G ROVER A.
Z INN . Lawrence Earp, New York & L ONDON : Garland Publishing, 1995,
385–386 (S. Fanning).
Mercier, M. and Seguin, A. (1944). Charles Martel et la bataille de Poitiers. Paris:
Geuthner.
Miller, S. (1964). Charles the Hammer; the story of Charles Martel, New York: Guild
Press.
Nicolle, D. (2008). Poitiers AD 732: Charles Martel turns the Islamic tide. Oxford :
Osprey.
Norič, Dž. (2009). Vizantija – Rani vekovi, (preveo: P. Urošević; predgovor i struč-
na redaktura: R. Radić). Kragujevac: Evro-Giuinti.
Петровић, П. (20042) . Горски вијенац. Нови Сад: Школска књига.
Pirenne, H. (1956). Povijest Evrope, Od seobe naroda do XVI. stoljeća, Zagreb: Kul-
tura.
The New Cambridge Medieval History (NCMH), II: c.700–900, (ed. R. McKitter-
ick), Cambridge: University of Cembridge, 2008, 87 – 94 (P. Fouracre).
The Rise of the Medieval World 500 – 1300: A Biographical Dictionary, (ed. Jana
Schulman), Westport, Conn.; London: Greenwood Press, 2002, 101 – 102 (J.
P. Walter).
Fouracre, P. (2000). The Age of Charles Martel. New York: Longman.
Hiti, F. (1967 ). Istorija Arapa, Sarajevo: Veselin Masleša.
Хити, Ф. (2004). Творци арапске историје, Београд: Утопија.
Šunjić, M. (2003). Narodi i države ranog srednjeg vijeka, Sarajevo: Rabic.
ИЗВОРИ
Антоновић, М. (2007). Наративни извори за историју Европе средњи век.
Београд: Утопиа.
Diplomata regum Francorum e stirpe Merovingica, ed. G. H. Pertz, Monumenta
Germaniae Historica (MGH), Diplomata Maiorum Domus ( DMD) regiae
no9, Hannoverae 1872. Милутиновић, Б. (2005). Одабрани извори за опш-
ту историју средњег века са хрестоматијом. Ниш: Центар за балканске сту-
дије; Краљево: Ofsetpres.
The Fourth Book of the Chronicle of Fredegar with Its Continuations.
(Wallace-Hadrill, J.M., ed. and translator). London: Thomas Nelson; New
York: Oxford University Press 1960.
Chronicarum quae Dicuntur Fredegari Scholastici libri IV cum continuations, ed.
B. Krusch, Monumenta Germaniae Historica (MGH), Scriptores rerum
Merovingicarum (SRM), Lib. II, Hanover 1888.
801
RADMILO B. PEKIĆ
THE BATTLE OF POITIERS
The Mountain Wreath, the most famous poetic work by Petar II Petrović
Njegos, is, as it is generally known, based on historical events. One of the
events that are mentioned in The Mountain Wreath by Petar II Petrović Nje-
gos that is particularly notable is The Battle of Poitiers or The Battle of
Tours, which took place in 732, and in which the Frankish major-domo
Charles Martel stopped the Arabians in their intent to conquer Western Eu-
rope. Under the influence of the historiographers from the 18th century who
ascertained that this battle prevented the Islamisation of the Western Euro-
pean area, the battle is considered one of the most important battles not only
in the medieval epoch but also in the history of wars. In accordance with that,
Njegos wrote: Were it not for the French hill, / the Arabian sea would flood
everything!
The Battle of Poitiers is a timeless symbolic border between Islam and
Christianity for Njegos, a fateful historical hub for the survival of the Chris-
tian civilisation, but it is also a call for ‘’an incessant fight’’ as it is the only
means of survival. After the Poitiers, through the centuries, and even today
more and more, the conflicts are the same, the intentions are the same. How-
ever, some contemporary historiographers dispute the significance of this
battle. Regardless of the uncoordinated attitudes of the historians research-
ing The Battle of Poitiers, the Frankish major-domo Charles Martel secured
himself an honorary place in history. Stopping the invasion of a far superior
enemy, he passed into legend as a great army leader, who saved Europe from
the complete Islamisation. Charles Martel, and subsequently his son Pepin
the Short, and his grandson Charlemagne strengthened the medieval Frank-
ish Kingdom so that the further breakthrough of Islam into Western Europe
was not possible.
KEY WORDS: Poitiers, Njegoš, Charles Martel, Franks, Arabs, Islam.
802
821.163.41.09:398
САША Д. КНЕЖЕВИЋ1
Универзитет у Источном Сарајеву
Источно Сарајево – Пале
Република Српска, БиХ
ЕПСКА ФОРМУЛА
У ГЛАСУ КАМЕНШТАКА
САЖЕТАК . Глас каменштака је једно од Његошевих најрјеђе тумачених књи-

жевних остварења. Сама чудна судбина овог текста који није сачуван у Његоше-
вом рукопису, али и, ваљда ауторово поднасловно објашњење, Написана невјеш-
тим пером, али задојена слободним духом тумачима Његошевог дјела добро је
дошла да га заобиђу или тек помену у својим студијама. У овом прилогу поку-
шаћемо освијетлити улогу епске формуле у композицији Гласа каменштака
чиме бисмо показали његову повезаност са Његошевом позицијом епског пјевача,
прије свега у Симиној Пјеванији, али и у Огледалу српском.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Његош, епска формула, Глас каменштака, епска пјесма,
пјевач.
Глас каменштака је од свих Његошевих дјела најрјеђе био под лупом

књижевне критике и научне јавности. Чак се и његов књижевноисторијски
значај првенствено мјери Свободијадом, као преправљеном и дописаном
варијантом ове Пјесме о јуначким дјелима Црне Горе од 1711. до 1813.
године како гласи њен поднаслов. Из њега нам се као очигледна јавља ко-
релација са Огледалом српским која се може уочити и из Посвете и Пре-
1 knezsa@yahoo.com
803
дисловија за ова два текста. Када саставља и у штампу шаље Огледало

српско Његош очито нема више у плану да штампа дванаест година ста-
рији рукопис Глас каменштака. Он већ у првој реченици Предисловија
акценат ставља на чињеницу да се у Огледалу српском објављују „Наше
народне пјесме...”, за разлику од прве реченице Посвете којом се потвр-
ђује његово ауторство„Српска пјесма од српског пјесника...”. Ма колики
био његов удио у пјесмама из Огледала он ову своју поетизовану историј-
ску читанку представља као збирку народних пјесама. Мада је очигледно
да је Његош знао за постојање пјесама о догађајима о којима пјева у свом
младићком спјеву латковић закључује (1963, стр. 66) „имао их је на уму
при стварању Каменштака, али непосредних позајмица из њих у спеву
такорећи нема... народне песме су Његошу послужиле као један од извора
обавештења, а не као готова грађа”. Заједничка је сврха оба текста описи-
вање и исписивање историје народа или историје народне и јуначких дије-
ла ма колико они понекад били преувеличани или по потреби владарској
заобиђени.2 У оба случаја Његош у први план ставља своју намјеру да
кроз пјесму или пјесме промовише свој народ и његову херојску прошлост
у отприлике истовјетном историјском периоду од почетка осамнаестог до
прве половине деветнаестог вијека3.
Несретна судбина Његошевог, за нас изгубљеног, рукописа који је на
свом путу за Петроград љета 1833. године оставио у Бечу не би ли по-
2У веома занимљивом огледу Црногорско ратно 1796. лето у гусларским Ракићевим и
Његошевим песмама Владимир Отовић показује како и у коликој мјери су Његошеве пје-
сме политичне на примјеру пјесама о догађајима из Бушатлијиних удара на Црну Гору.
Његош, наиме, и у својој десетерачкој пјесми Бој на Мартиниће која се први пут
појављује у Пјеванији црногорској и херцеговачкој, а потом и у Огледалу српском дослов-
но прати сиже из варијаната пјесама о овом боју које је Вук објавио у својој трећој књизи
Лајпцишког издања 1833. године у којима се изоставља улога гувернадура Јока Радоњи-
ћа у цијелом овом догађају на којој инсистира у својим стиховима објављеним у Додатку
новинама српским од 1. јануара 1821. године проигуман манастира Фенека Викентије
Ракић чију је „првобитну, историјску истину о гувернадуру Јоку на бојиштима црногор-
ског рата са Бушатлијом у лето 1796, према сведочењу ракићеве Пјесни црногорске, и
уведену у живот гусларским песмама и једно време живахну у том животу, Петровићи,
владика Петар и Његош, ућуткали су у име и у интересу политичке истине, и ову, поли-
тичку истину Петровића, у својој познијој и гусларској и Његошевој поезији претворили
у песничку истину” (Отовић 1994, стр. 26).
3 Могло би се поставити питање у ком је смјеру еволуирала Његошева идеја с обзиром
на хронолошко помјерање интересовања за догађаје које инкорпорира у ова два своја дје-
ла. У старијем он је „забиљежио нека јуначка дјела црногорских и брђанских јунака која
су изведена од 1711. до 1813. године” (Његош 1982б, стр. 225), а у Огледалу осим двије
уводне пјесме опјевани су „главни бојеви од 1702”(Његош 1982а, стр. 11), па до 1844.
године којом је датирана пјесма број LIX Освета Јакше капетана.
804
Саша Д. Кнежевић – Епска формула у Гласу каменштака
средством Вука Караџића био штампан у Јерменској штмпарији4 запра-

во прати и његову досадашњу рецепцију. Након што је Петар Колендић у
Задарском архиву пронашао, а потом 1941. године у Споменику Српске
академије наука и објавио „превод чиновника Сентића – превод доиста
чиновнички, у коме је изгубљено све сем буквалног преношења ријечи”
(Ђилас, 1988, стр. 139) Глас каменштака се вратио у живот, али не и у
жижу научне јавности. Колендићев суд да је овај спјев основна редакција
Свободијаде заправо се неподјељиво задржао у јавности чак и када Никола
Банашевић (1982, стр. 282) увиђа како се „и с оваквим преводом Гласа
каменштака, може се утврдити колико се Његош удаљио од своје прво-
битне, можда десетерачке, верзије пишући свој много обимнији осмерачки
спев у десет песама, коме је дао и сасвим друго име.” Праћен и нередовно
помињан првенствено у биографским дјелима о Петру II Глас каменшта-
ка слови као рана верзија Свободијаде, а да нажалост никада није истра-
жена његова извјесна повезаност са другим Његошевим дјелима, а прије
свега са Огледалом српским. За разлику од Банашевића Видо Латковић
(1963, стр. 64) тврди „Глас каменштака очевидно је био испеван у еским
десетерцима” и заиста ми немамо никаквог разлога да сумњаму у такву
оцјену, прије свега стога што је у себи „Његош носио ритам десетерца, у
том ритму је тако рећи мислио и осећао, њиме се најприроднније и најпот-
пуније изражавао” (Латковић, 1963, стр. 69).
Наравно да потврду за овакав став прије свега морамо потражити и про-
наћи у самом тексту, српском преводу невјештог превода са примарног
српског текста на италијански, на граници слободног стиха и прозе, са
очигледним одбљесцима епског десетерца. Можда заиста и постоје разлози
да се помисли како је као и Свободијада и Глас каменштака писан у
осмерцу, тим прије што је и Пустињак цетињски 1834. године написан
овим стихом, а њему су штампане три пјесме спремљене уз Глас камен-
штака. Ипак требамо имати на уму да је Његош много раније Сими Ми-
лутиновићу пјевао епске пјесме о догађајима из свог, али и из давно про-
шлих времена, наравно у епском десетерцу, а да је по Миловану Ђиласу
(1988, стр. 161), који се позива на Љубомира Дурковића-Јакшића, „с бо-
равком у Русији 1833. године извршен прелом у Његошевом животу и ра-
ду.” Осим што је за вријеме тог боравка у Петрограду завладичен млади је
Његош очигледно и душевно препорођен што се да наслутити из његовог
4 Текје с прољећа 1834, очигледно након упознавања аустријских власти са преводом
Петра Сентића,Његош обавијештен да цензура упркос Копитаревом начелном позитив-
ном мишљењу не дозвољава штампање Каменштака. Он у писму Вуку од 4. 4. 1834. го-
дине тражи од Вука да му рукопис врати са намјером да га штампа у новоотвореној це-
тињској штампарији.
805
писма Вуку. Велики је град у Његовој пјесничкој души пробудио један но-
ви пјеснички сензибилитет којим одише Пустињак цетињски, за чије је
настајање био неопходан одлазак и упознавање великог свијета. Тај нови
пјесник прерастао је изгледа аутора Гласа каменштака чији му је руко-
пис највјероватније враћен из Беча, јер би у супротном он то извјесно у
каснијим писмима тражио од Вука.
У нама доступном преводу Франа Накића Војновића Глас Каменшта-
ка заиста дјелује као поетски састав написан невјештим пером, како је и
њен аутор у својеврсном отклону нагласио, о чијем „стилу и песничком је-
зику једва се нешто меже рећи” (Латковић, 1963, стр. 64). Латковић на-
помиње да се нешто више да просудити о нарацији и сликама, те о компо-
зицији и идејама којима је прожет и заиста у границама потреба за свој
портрет Петра II Петровића Његоша он то и чини. Нас првенствено зани-
ма како је и у коликој мјери у овом тексту заступљена или препознатљива
епска формула посматрана по дефиницији Милмана Перија као „група ре-
чи која се редовито употребљава под истим метричким условима да изрази
дату основну идеју” (према Лорд, 1991, стр. 67). Јасно ова се дефиниција
у овом случају узевши у обзир све специфичности анализираног дјела
мора посматарти начелно. С обзиром да пред собом имамо ауторски текст
или повратни превод превода ауторског књижевносг текста нас интере-
сује колико се и како појављују и на који начин функционишу уобичајене
епске формуле из усмене епске традиције, али и оне које по узору на њу
сам Његош користи у својој поезији, у појединим стиховима или дужим
пасажима Гласа каменштака. Ђиласовој констатацији о чиновничкој
природи Сентићевог превода вриједило би додати и накарадне упливе пое-
тизованих, односно допоетизованих и препоетизованих мјеста у спјеву
која су дјело једног или оба преводиоца. Проблем превођења српске народ-
не поезије на стране језике, па и словенске одавно је познат и прије свега
лежи у чињеници да се она првенствено преводила у прози, као да су пре-
водиоци имали на уму Вуков став да се у јуначким пјесмама више гледа на
оно о чему се пјева, него на то како се пјева. Можда би било боље да је и
Његошев спјев на италијански преведен у прози, чиме би се искључила
могућност за ову додатну поетизацију текста, настала у једном од њена
два превођења.
Овако нам остаје да у самом тексту покушамо пронаћи одбљеске епске
формуле сачуване и у повратном преводу. Већ у првом стиху имамо један
занимљив дванаестерац „О гњијездо старе црногорске славе”, који би про-
мјеном једне ријечи добио облик карактеристичног Његошевог десетерца
„О гњијездо старе српске славе”. Ако погледамо пети стих уочавамо да се
соколови из то „гњијезда” полијећу у висине „на одбрану дичног српског
806
имена,” што нам даје за право да помислимо да је преводилац себи давао

слободу која превазилази чисто поетичке мјере. Све до педесетог стиха за-
право текст је дат у скоро слободном стиху различитог метра са констант-
ним опкорачењима која нам можда дају простора за ново десетерачко пре-
компоновање које би и смислено и поетички било засигурно не лошије од
задатог предлошка5. Педести стих је акаталектичан „Црногорци, када све
ово чуше” и лако га је претворити у асиметрични десетерац скраћењем за-
мјенице када у њен за епску пјесму карактеристични облик кад. Он је за-
право чисто формулативно мјесто којим започиње опис реакције Црного-
раца на позив Петра великог и окупљање војске. Сљедећи стих је
дванаестерац, али 52. је зато чиста формула „под заставе, сакупише чете”
позната прије свега из усмене епике нстале у Црној Гори чији је истакну-
ти творац и сам Његош, с тим да би у усмени пјевач свакако користио бар-
јак, а не ријеч од исто слогова заставе.
Веома је интересантно да га када се мијења тачка гледишта пјесника,
односно када прелази на опис турског табора поново имамо уобичајен де-
сетерац за такву слику „Гледа паша и срце му пуца” да би мноштво сље-
дећих стихова било дато у најразличитијим метрима, али не и у епском де-
сетерцу. Најинтересантније је што се то не дешава ни у стиховима
класичног епског клишеа појаве виле у истина десетерачком, али не и аси-
метричном 86. стиху „Тужна се вила у то појави”. Заправо су пристни сви
елементи традиционалног клишеа коме би истина више одговарали гавра-
ни, али несумњиво да је Његош на овом мјесту појаву виле као извјештача
са бојишта сматрао поетичнијом. Јунаци је питају да лим доноси срећне
или кобне вијести, тражећи од ње да говори истину, и да их ни у чему не
слаже. Дакле, препознатљива епска формула је разорена до непрепо-
знатљивости не само лошим преводом, него и неразумијевањем законито-
сти епске пјесме. Први каталектични стих њеног одговора „Црногорци,
вјерни јунаци” који се да поправити исправним обликом придјева вијерни
опет је формулативан, што нам показује да је чак и овако невјеш преводи-
лац нека преломна мјеста у извјесној мјери настојао сачувати или му се то
просто омакло.
Као инциденти дјелују десетерачки стихови „пешадија зацрни равни-
цу” 162, типично формулативни „развише се свилене заставе” 186, с тим
да поново имамо заставе умјесто барјаци или Његошевски „помагачи сва-
ког невјерника” 279, као и скоро натегнути десетерац „ти, о пашо Скадра
на граници” 863. Јасно да сама појава десетерачких десетераца осим у
5 Ово заиста превазилази циљ ове студије и подразумијева велики посао који аутор овог
чланка поставља себи у задатка уколико овај приједлог наиђе на позитивну рецепцију на-
учне јавности.
807
метричком смислу не подразумијева остале елементе формулативности.

Много је интересантније како нека типична мјеста6 епске поезије изгле-
дају у Гласу каменштака. Прије свега при томе мислимо на окупљање
војске и слике саме битке које ћемо поредити са сличним приказима из пје-
сама из Огледала српског укључивши при томе у нашу анализу и
Вишњићеве пјесме.
Сам почетак Каменштака подсјећа на пјесму Милорадовић посланик
Петра великог из Огледала српског чији је аутор Петар I, a која је небит-
но измијењена варијанта пјесме из Историје Црне Горе и Пјеваније под
насловом Свърь. Епској формули којом Петар велики позива Црногорце у
заједнички бој против Турака у пјесми су посвећена 53 стиха од 12. до 65,
а у Гласу каменштака седам 21–28. И они су банализовани чему је врху-
нац у посљедњем стиху „и стављајући у изглед вашем народу проширење
граница”. Заиста сухопарно и чиновнички, али још сувопарније је прика-
зана реакција Црногораца „Кад су Црногорци чули поруку,/одустали су
од међусобних размирица и убистава”. Ово мјесто кога нема у епској пје-
сми јасно упућује на Његоша. Глас каменштака заиста у великој мјери и
јесте „политичко-дипломатски акт” (Латковић, 1963, стр. 68) и на овом
мјесту препознајемо младог владара и будућег владику и државника, којем
је једно од главних унутрашњополитичких питања било управо измирење
црногорских братстава и успостава правне државе. У епској пјесми Цр-
ногрци реагују како доликује епским јунацима и како о томе говори епске
пјесма:
„Хвала да је богу великому
те смо књиге ми ове видјели
[...]
ево наше сабље при појасу,
ево наше пушке у рукама,
6 Посебан проблем представљају формуле које су својствене Његошевом стваралаштву
произашле из његове дубоке повезаности са усменом епиком, а које се у назнакама прона-
лазе у овом спјеву, али оне заслужују посебну студију због свих специфичности Његоше-
вог односа према тардицији, како са метричког, тако и са поетичког становишта. Како се
епска формула односи првенствено или искључиво на поље усмене књижевности, мада је
творац њене дефиниције као предложак за своју теорију користио пјесничке састваве
писмених пјевача стваралаца из дваесетог вијека, овај се термин не може примијенити на
формулативност Његошевих десетераца препознатљиву на неким мјестима у овом спјеву,
нпр. „Али после смрти шта користи кајање/иратовање ономе који је лишен државе?”
550–551, или „Слабији је понајвише жртвован/и док је жив мора да буде опрезан...да би
на удицу уловили соколове...у његовом је природном нагону/да лети ваздухом далеко од
воде” 732–752, „ко може у шаци да стисне свијет” 959.
808
сад и вазда справни и готови

сви једанак, срца веселога,
на ови час удрити Турцима,
и што брже, то је нама драже,
што ли пређе, то је нама слађе!”
(Његош 1982а, стр. 119–120)
Свакако треба имати на уму да пјесме Петра I у извјесној мјери пред-
стављају својеврстан искорак из традиционалне епике поготово због на-
рушавања и модификовања устаљених образаца и наноса ауторских слоје-
ва у класични епски стих, прије свега учесталошћу риме која неријетко
цијеле пасаже претвара у низове римованих дистиха. Но видимо колико је
формула само у овом исказу, и колико оне пјесму чине јуначком и народ-
ном. Историјски подаци о једномјесечном трајању рата, као и о примирју
након руског пораза код ријеке Прут у епској су пјесми и Каменштаку
дати подједнако анемично, али зато сам крај епске пјесме поново форму-
лативно слави непокореност Црногораца јер „нема тога тко б’ их ујар-
мио,/то л’ их отле некуђ призајмио!”
Како је Његош, по Виду Латковићу (1963, стр. 66) имао намјеру да
својим спјевом „све борбе Црногораца у датом раздобљу међусобно пове-
же, да их слије у једну непрекидну борбу”, он заправо повезује ове до-
гађаје са онима који су опјевани пјесмом Царски Лаз из Огледала српског.
Епизода о ухођењу турске војске, поззната из једног од комада пјесама о
Косовском боју у себи носи исти мотив прикривања правог стања дат у еп-
ској формули: „да бисмо се сољу прометнули,/не бисмо им ручак осолили!”
О бројности турске војске у Гласу каменштака говори стих „има бораца
колико и капаља густе кише”, али зато у Каменштаку постоји неколико
стихова који гоовре о подјели побједничког плијена „сабље, пушке, мачеве
и ћорде/сваки јунак ликује од радости/што су отели тридесет двије турске
заставе,/и признаје да је побједа дошла од свемоћне руке”. Овдје имамо
одличан примјер како се једно стално мјесто започето десетерцем, након
каталектичног једанаестерца потпуно расплињује пред потребом да се не-
ке ствари додатно објасне. Слике боја које нико није умио тако опјевати са
толико колорита као слијепи Филип Вишњић:
„Боже мили и Богородице,
кад се двије ударише војске,
једно српска, а друго је турска:
стоји цика тананих пушака,
стоји јаук рањених јунака,
(Његош 1982а, стр. 340)
809
овдје су до крајности огољене „(чули су се измијешани пуцњи топова и пу-

шака)”, „шиште испаљени меци као гује”, али зато је много простора пос-
већено ратној тактици и све је то дато у стиховима начињеним скоро насу-
мичним ломљењем прозног текста
„У близини влахињског друма сакрили су једно одјељење
одабраних ратника под командом свога владике;
а два крила развијена на падинама брда
сакрише се у увалама”.
(Његош 1982б, стр. 233)
По Виду Латковић (1963, стр. 67) „основни тон спеву дају сцене паље-
ња сиромашних села, разарања, убистава, и очајничког отпора”, те да сто-
га нимало случајно млади владика са највише детаља описује страшни по-
ход везира Ћуприлића из 1714. године. Овом догађају посвећена је пјесма
Ћуприлић везир у Огледалу српском, варијанта пјесме Ћуприлић из Са-
рајлијине Историје коју је спјевао Петар I. У њој је неминовност пораза
дат стиховима:
Један јунак, а двадесет Тураках,
једна сабља на двадесет сабаљах,
једна пушка на двадесет пушаках;
(Његош 1982а, стр. 57)
у оба састава акценат је поред Ћуприлићеве свирепости стављен на издају
Млечана, заправо Которана због чега:
свуда јецају самохране мајке
оплакујући дјецу. Авај, од бола би акмен заплакао
и црни гавран би заграктао
да има кога ко би чуо његово грактање
или кад би било крова да се спусти на њ.
(Његош 1982б, стр. 247)
Његош је у осуди својих сусједа много оштрији од свога стрица који из-
вјесно задавољење проналази у стиховима:
тер се Турци отле помакоше
преко равне земље Арбаније
и узеше дужду пријатељу
сву Морију међу море слано.
То му хвала и то му исплата
За његово врло пријатељство
Што им дужде бјеше учинио,
810
Предавши тужне Црногорце

Да их кољу на земљу његову.
(Његош 19821, стр. 58)
Елементе епске формуле вриједи потражити у стиховима сакупљања
војске пред бој:
„О слуге, сакупите са свих страна војске,
и с њима хитно крените
да осветите срамоту нашу и великога свеца.
Ти, везире камените Босне,
пређи с војском Херцеговину
[...]
А ти, слуго валија Румелије,
послушај ферман и крени с војском
[...]
Ти, о пашо Скадра на граници
дај доказ своје вјерности да не навучеш мој гњев,
скупи своју храбру војску
и напредуј с њом све до Црмнице;
(Његош 1982б, стр. 256)
Стално мјесто из епских пјесмама о сукобима двије војске познато из
пјесама које опјевавају значајне бојеве у из осамнаестог, а нарочито де-
ветнаестог вијека овдје се јасно назире, али не прелази у епску формулу
не само због метричке неуједначености, него првенствено услијед прево-
диочеве константне потребе да поезију подреди фактографским и карто-
графским подацима. Хроничарски елемент присутан и у епским пјесмама
из овог времена овдје надвладава поезију, јер преводилац преводи причу,
а не пјесму. И поред тога у стиховима 433–434 „јер је достојан смрти сва-
ки Србин и Хришћанин/који мисли да се може имати вјере у Турке” пре-
познајемо елементе клетве-заклетве коју стотињак година касније Филип
Вишњић ставља у уста Алексе Ненадовића у његовом самртном часу:
„Бог убио сваког хришћанина
који држи вјеру у Турчину!”
(Његош 1982а, стр. 261)
Ненадовићев исказ дат је у скоро идентичној ситуацији у којој се налазе
црногорски главари 1714. године. И Ћуприлић и Фочић Мехмед ага ко-
ристе вјековну принудну услужност и лаковјерност Срба, као и добро зна-
ну истину како сила Бога не моли да намаме српске главаре под своју са-
бљу на чему и почива један систем који се овим исказима руши из темеља.
811
Све наведено, а поготово оно што смо тек наговијестили и оставили за

неке друге прилике, упућује нас на размишљање да се Глас каменштака
најбоље може тумачити у цјелокупном систему Његошевог стваралачког
опуса чији је он мали, али незаобилазни дио. Његове рефлексе препо-
знајемо не само у Свободијади, него и Огледалу српском, Горском вијенцу
и другим пјесничким саставима.
Банашевић, Н. (1982). „Белешке и објашњења”, у: Свободијада; Глас каменш-
така, Београд-Цетиње: Просвета-Обод.
Геземан, Г. (1982). „Композициона схема и херојско-епска стилизација”, у:
С. Кољевић (прир.и ур.)Ка поетици народног песништва (стр. 252–283).
Ђилас, М. (1988). Његош – пјесник, владар, владика. Београд: Зодне.
Зуковић, Љ. (1986). „Караџићева књига Српских народних пјесама новијих
времена”, У: Српске народне пјесме књ. 4 (стр. 449–517). Београд: Про-
света.
Караџић, В. С. (1986). Српске народне пјесме књ. 4. Београд: Просвета.
Колендић, П. (1941). Његошев „Глас Каменштака”: (приказано на скупу ака-
демије филозофских наука 12/04/1940. год), Београд: Српска краљевска
академија.
Латковић, В. (1963). Петар Петровић Његош. Београд: Нолит.
Латковић, В. (1982). „Белешка”, У: Огледало српско (стр. 483–490). Београд:
Просвета-Обод.
Ломпар, М. (2013). Књига о Његошу. Београд: СКЗ.
Миловић, Ј. (1966). Да ли је Његош аутор пјесме „Освета Кучка”. Стварање, св.
IX. Титоград.
Петровић Његош, Петар II (1982а). Огледало српско. Београд: Просвета-Обод.
Петровић Његош, Петар II (1982б). Свободијада; Глас каменштака. Београд:
Просвета-Обод.
Петровић Његош, Петар II (1982в). Изабрана писма. Београд: Просвета-Обод.
Отовић, В. (1994). Белешке на белинама Његошевих књига. Нови Сад: Матица
српска.
Павловић, М. (1963). „Јединство и диференцираност стила Петра Петровића
Његоша”, У: Прилози за језик, књижевност историју и фолклор (стр.
236–249). бр. XXIX, 3–4. Београд.
Сарајлија, С. М. (1990). Пјеванија црногорска и херцеговачка. Никшић: Универ-
зитетска ријеч.
812
САША Д. КНЕЖЕВИЧ
Восточное Сараево – Пале, Реcпублика Сербская, БиХ
ЭПИЧЕСКАЯ ФОРМУЛА
В ГОЛОСЕ КАМЕНШТАКА
Голос каменштака – одно из литературных произведений Негоша, ко-

торые редко изучались. Сама странная судьба этого текста, который не со-
хранился в рукописи, а также объяснение в подзаголовке, вероятно напи-
санное автором, Написана неумелым пером, но вдохновенная свободным
духом способствовали тому, что исследователи творчества Негоша обхо-
дили это произведение или только упоминали о нем в своих трудах. В этой
статье мы попытаемся осветить роль эпической формулы в композиции Го-
лоса каменштака, чтобы показать его связь с Негошевой позицией эпи-
ческого поэта, прежде всего в Пении Симы Милутиновича Сарайлии, а
также и в Сербском зеркале.
КЛЮЧЕВЫЕ СЛОВА: Негош, эпическая формула, Голос каменштака, эпи-
ческая песня, певец.
813
821.163.41.09-13 Милутиновић С.
82.0
СЛАВИЦА M. ДЕЈАНОВИЋ1
ЊЕГОШЕВ ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ И

САРАЈЛИЈИНА ТРАГЕДИЈА ВОЖДА
КАРАЂОРЂА
САЖЕТАК . Драмски спев „Горски вијенац” Петра Петровића Његоша и „Траге-

дија српскога господара и вожда Карађорђа” Симе Милутиновића Сарајлије по-
сматрамо као аутономна књижевна дела која имају низ поредбених могућности.
Поређењем форме и композиције, основних идеја, драматуршких и приповедних
поступака, књижевних ликова и др. – утврђујемо сличности и разлике у инвен-
цији Његоша и Сарајлије, као и њихове крајње естетичке учинке у оба дела.
Потврђујући устаљено високо критичко мишљење о „Горском вијенцу”, аутор
жели и извесну афирмацију „Трагедије вожда Карађорђа” С. М. Сарајлије, учи-
теља и савременика Његошевог, дела које је тек последњих двадесетак година до-
ступно широј читалачкој публици.
Књижевно историјски контекст (однос Његоша и Сарајлије, књижевни утицаји
и др.), сем што обезбеђују дијахрону перспективу и шири су контекст овог рада,
представљају значајан подстицај за овај у основи теоријски приступ из синхроне
перспективе.
КЉУЧНЕ РЕЧИ : Драмско, епско, драматуршки поступци, приповедачки
поступци.
1 slav_dej@yahoo.com
815
КЊИЖЕВНА СИМБИОЗА
ДВА ПЕСНИЧКА ГЕНИЈА
Само на први поглед може изгледати неумесно поређење „највећег спе-

ва”, Горског вијенца, „нашег највећег песника”, Петра Петровића Њего-
ша, како их је оквалификовао Јаша Продановић (1949, стр. 109), са недо-
вољно афирмисаним, тек 1992. г., из рукописне заоставштине штампаном
драмом Трагедија српског господара и вожда Карађорђа, песника Симе
Милутиновића Сарајлије, за кога је Вук Караџић духовито приметио да је
„човек више од пола луд” (Поповић, 1985, стр. 139), алудирајући на ње-
гову романтичарску, разбарушену и неуглављену природу.
Поређење може изгледати неумесно и због тога, јер дела, по досада-
шњим квалификацијама, не припадају истом жанру (драмски спев и исто-
ријска трагедија), али је једна од наших теза — да су оба дела историјске
романтичарске драме.
Иначе, много је пажње у досадашњим проучавањима посвећено Сарај-
лији као учитељу младог Његоша, његовом утицају на књижевно форми-
рање црногорског владике и песника; њиховој доцнијој сарадњи и међу-
собним утицајима. Компаративна анализа њихових дела је била предмет и
посебне студије (Ђурковић, 1992): тако је Живко Ђурковић упоредио чак
поједине реплике из Горског вијенца и Трагедије Обилић, показао колико
се Његош и Сарајлија мисаоно подударају у представљању владике Дани-
ла и цара Лазара, Милошевог подвига, косовске вечере, човека, животних
опречности, или, у односу према Богу, Турцима, Мухамеду, исламу, итд.
Слично је урађено и са другом Сарајлијином драмом, Дика црногорска,
која поетизује црногорску историју. Ту су чак и називи, „горски вијенац”
и „дика црногорска”, узети као песнички синоними. Анализирајући по-
дробно двадесетогодишњу сарадњу Сарајлије и Његоша, Ђурковић за-
кључује да су се њихови односи, и односи између њихових дела „испољили
на специфичан начин и јединствен су примјер у нашој књижевности” –
Ђурковић (1992, стр.104).
Не може се, дакле, однос Његоша и Сарајлије посматрати упрошћено,
као однос ученика и учитеља, при чему је ученик надмашио свог учитеља,
а што је један од педагошких циљева овог другог. И наведени извор и мно-
ге друге књижевно-историјске чињенице потврђују необичан пример књи-
жевне симбиозе два оригинална песничка генија, додуше, једног дигнутог
на пиједестал најумнијег српског песника а другог, сматрамо, још недо-
вољно и проученог и признатог.
816
Славица M. Дејановић – Његошев Горски вијенац и Сарајлијина…
За нашу компаративну анализу важан је осврт на афирмацију књижев-

них дела које поредимо, као и њихово жанровско одређење.
АФИРМАЦИЈА ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА И

ТРАГЕДИЈЕ КАРАЂОРЂА
Потпуну афирмацију и место највећег епског песника српског роман-

тизма Његош је заузео одмах након појаве Горског вијенца 1847. г., чи-
нећи једну латицу чувеног „четворолиста” који је објавио победу Вукових
идеја. Композиционо веома сложено, тематски разуђено, идејно савршено
концизно, стилски перфектно, ово сасвим оригинално дело је означено као
драмски спев. Време Његошу није наудило, остаће увек актуелан а његова
дела ће увек инспирисати истраживаче који откривати скривене дражи.
Примера ради, и после готово сто година од појаве Горског вијенца Павле
Поповић (1939, стр. 279) ће готово емфатичним тоном изрећи оду-
шевљење Горским вијенцем:
Ту је енергија израза, и епска ширина компарација, и интензивност
контраста, и античка концизност сентенција, класична простота фразе,
тон отмен и достојанствен, ритам, што год хоћете, не знате које је боље.
Сарајлија је после појаве Сербијанке 1826. г. био овенчан од српских
студената у Будиму као највећи српски песник. Несумњиво богате ствара-
лачке инвенције и богатог стваралког опуса, Сарајлија је ипак брзо пао у
заборав. Томе је највише допринела замршеност његовог језика због мно-
штва неологизама (мада му се мора одати признање што је започео ту тра-
дицију), затим, дело му је стилски недотерано и уметнички неуједначено.
Појачано интересовање за Сарајлију ће изазвати збирка песама Играљке
ума, у којој се нашао избор његових песама, а коју је приредио Матија
Бећковић (Сарајлија, 1981). Аксиолошка померања о Сарајлијином месту
у српској књижевности ће изазвати студија Марте Фрајнд (1987, стр. 19)
о српској историјској драми XIX века, у којој ће Трагедију Обилића озна-
чити као „најпотпунији и најлепши пример транспозиције народне епике
у историјску драму”. Затим тврди да је Сарајлија створио „драматуршки
модел” који ће „од њега преузети Његош и прославити га у Горском вијен-
цу и Шћепану Малом, развијајући даље филозофску и етичку садржину
спева” (Фрајнд, 1987, стр. 20).
Што се тиче Трагедије вожда Карађорђа она је остала у рукопису све до
1990.г. Сарајлија и његова супруга Марија Поповић су веровали, иако је
остала недовршена, да ће надмашити претходне две (Трагедију Обилића и
Дику црногорску). Настала је 1847.г., али је рад на њој Сарајлија започео
817
раније, о чему постоји сведочанство, писмо Марије Поповић Његошу у ко-

ме каже: „а будући да је Сима ово драматическо дјело, Вашом дивном
Лучом Микрокозма изазват почео био писати” (Поповић, 1990,
стр. 415–425)2.
Први проучаваоци Трагедије вожда Карађорђа су били Милан Кићовић
и Владан Недић, педесетих година прошлог века, и како примећује
Д. Иванић, изненађујуће је да она није штампана, иако је Кићовић указао
на антологијска места и коментарисао историјске реалије; а Недић је ис-
такао као успелију од претходне две, мада је у целини није сматрао вред-
ном (Иванић, 1990, стр. 403). Већ само штампање и коментари Д. Ива-
нића и Т. Поповић су афирмација неправедно потиснуте и заборављене
Сарајлијине Трагедије вожда Карађорђа. Истом циљу би требало да пос-
лужи и овај рад.
ЖАНРОВСКО ОДРЕЂЕЊЕ
ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА
Што се тиче Горског вијенца потврђујемо све досад истакнуте вредно-

сти , али сматрамо да су сазрели услови за мењање његовог одавно устаље-
ног жанровског одређења. Наиме, истиче се да је Горски вијенац драмски
спев, притом се драмско препознаје у спољашњој форми (дидаскалијама,
репликама, коло асоцира на антички хор итд.), а да у садржају доминира
епско казивање. Неколико је разлога што се ова одредница тако дуго одр-
жала. Масовност сцена и позоришна неизводљивост су један разлог. Одго-
вор на то би био: постоје драме за извођење, али постоје и драме за читање.
Други разлог је обиље уметнутних епских реплика, које су читаве приче
каткад (Драшко у Млецима, приповедање о догађајима ван сцене, препи-
ска са Селим везиром итд.). Обиље епских елемената је уочено и код Ста-
ноја Главаша Ђ. Јакшића и то је чинило неподесном за позоришно изво-
ђење, али нико није доводио у питање одредницу да је то романтичарска
историјска драма. Теоријски, са аспекта данашње парадигме драмске књи-
жевности (после модерне драме, Бекетове антидраме, Брехтовог епског
позоришта, после монодраме, који су значајно проширили термин „дра-
ма”), потпуно је депласирано доводити у питање драмску суштину Гор-
ског вијенца.
2 Његошева Луча је штампана 1845. г. а још пре тога је Сарајлија написао историог-
рафски спис о Карађорђу. Ако бисмо приметили да је то значајно пре настанка Горског
вијенца, за историчаре књижевности би и даље остало интригантно питање: коме припада
инвенција да се монологом главног јунака отпочне драма?
818
Најважније питање је: да ли Горски вијенац има довољно драмских еле-

мената? У ту сврху навешћемо мишљење Јаше Продановића:
Највећи спев нашег највећег песника почиње очајним јадиковањем вла-
дике Данила, а завршава срдитим плачем Вука Мандушића. У њему има и
самоубиства (сестра Батрићева), и грешног убиства (Ружа Касанова), и
јуначке погибије (,Нестало је гробља око цркве, по шестину у један копа-
мо'), и крваве истраге потурица (’По Црмници Турке посјекосмо’). Оно
што је најјаче и најснажније у Горском вијенцу, то је песимистичка фило-
зофија игумана Стефана, најдубља и најумнија поетска размишљања о
злу живота…
Ипак зато Горски вијенац није књига душевног клонућа, проповедник
мржње и презирања живота, извор очаја и отуђивања од света. Напротив,
[…] И покрај свих јадиковки и жалопојки; упркос суза и уздаха; преко
крви и лешева, изнад свега што у Горском вијенцу мути око, кида нерве,
раздире душу и крвави срце, заиграва се један снажан светли зрак, буди-
лац моралне енергије, укрепилац клонулих и малаксалих… (Продановић,
1949, стр. 109–110).
Ј. Продановић је означио Горски вијенац као „спев” а, уствари, ефект-
но је навео драмске елементе дела и естетичке учинке које они остварују
код читалаца. Додали бисмо, ништа није мање драматичан Хамлетов моно-
лог од монолога владике Данила.
Да драмско преовлађује у Горском вијенцу, у самом делу имамо упори-
ште за овакву тврдњу.3 Али, имамо и упориште у критичкој мисли. Наш
значајан ауторитет, Јован Деретић (1996, стр. 213), читаву је књигу по-
светио композицији Горског вијенца, увиђајући њену необичну сложеност
и закључује:
У њему /Г.в./ има доста елемената на основу којих се може го-

ворити о његовој сродности са класичном хеленском трагедијом,
али и елемената романтичне драме, а у оквиру ове последње он
има особина које га приближују како лирској тако и епској дра-
ми романтизма.
3 Хамлетовска дилема владике Данила представља експозицију; супротстављен став
Вука Мићуновића покреће радњу; контакти са Турцима и потурицама воде ка драматич-

ном врхунцу (сцена са Батрићевом сестром), што је потврда става о неопходности борбе
против потурица, а игуман Стефан га филозофски поткрепљује. Сцена са Вуком Манду-
шићем је ефектан расплет којим се потенцира слободарска идеја уз коју иде свест о потпу-
ном прихватању личне жртве.
819
Деретић ненаметљиво, али утемељено сврстава Горски вијенац у ро-

мантичне драме и указује на једно битно поетско начело романтизма –
брисање оштрих жанровских граница које је класицизам наметнуо.
Сматрамо, дакле, да довољно драмских елемената постоји и у самом сад-
ржају, да избор историјске теме и начин њене обраде одређују Горски
вијенац као романтичну драму.
Да жанровско одређење није формална ствар, показао би овај пример.
Ако би тврдња да је Горски вијенац романтична драма доживела интер-
субјективну потврду и усталила се, то би могло да изазове извесна аксио-
лошка померања. Ђ. Јакшић би остао најбољи лирски песник српског ро-
мантизма; Његош би и без Горског вијенца био најбољи епски песник, али
би са њим, као са романтичном драмом, надвисио и Јакшића и Костића као
драмске писце.
ИСТОРИЈСКИ ПРЕДЛОЖАК ДРАМА

И ЊЕГОВА ОБРАДА
Обе драме, и Горски вијенац и Тагедија вожда Карађорђа, имају за

предложак историјски догађај. Његош је узео догађај са почетка 18. века
у време владике Данила, и сукоб с потурицама, који је био локалног карак-
тера, поетском надградњом претворио у епопеју црногорског народа и
борбу за слободу представио као највиши етички идеал. Радња је подеље-
на у три дела, неједнаке дужине. Први део (Скупштина уочи тројичина
дне на Ловћену) је најкраћи. Најбитнији део представља монолог владике
Данила. У њему је дата експозиција, описано политичко стање у Црној
Гори, на Балкану и у Европи, а све у напетом драмском монологу који от-
крива унутрашњу драму владике Данила. Драмски заплет се истиче
јављањем Вука Мићуновића који износи праве разлоге скупа Црногораца
(„Да чистимо земљу од некрсти”). Поред унутрашњег драмског сукоба
истакнутог у експозицији, у другом, најопширнијем делу (Скупштина о
Малој Госпојини на Цетињу), показује се да стварни сукоб постоји и на
спољашњем, националном плану. Преписка са Селим везиром, вербално
испољавање Мустај-кадије, погибија Батрићева и друге појединости које
потврђују неопходност борбе против потурица, стални су подстицаји
драмској радњи, која од почетка иде узлазном линијом и има кулминацију
у изванредном патосу произведеном тужбалицом сестре Батрићеве и ње-
ним самоубиством. После овог патоса шекспировских димензија, иде мало
даље комична сцена са попом Мићом. А пре тога је, с аспекта патријархал-
ца (војвода Драшко), дата сатирична представа Млетака комичним пред-
820
стављањем неких цивилизацијских тековина. Традиција Истока је оличе-

на у дивљењу Мустај-кадије Стамболу и небеским хуријама, што
представља извесну афирмацију и уважавање ове културе. Притом је вео-
ма уверљиво представљен свакодневни живот, менталитет и обичаји Цр-
ногораца. При крају овог дела на сцену ступа игуман Стефан, чиме се на-
чета филозофска димензија у монолозима владике Данила продубљује.
Филозофским образложењем неопходности борбе за очување сопственог
живота и самобитности, као и коначном одлуком и покличом владике Да-
нила („Младо жито навијај класове/ пређе рока дошла ти је жњетва!”) за-
вршава се други део Горског вијенца и припрема расплет. Трећи део, кра-
так као и први (Бадње вече у цетињском манастиру), представља расплет.
Мирну атмосферу Бадње вечери ће нарушити вест о борби с потурицама.
Та се појединост поклапа с историјском чињеницом да се обрачун десио у
рану зору на Божић 1707.г. са ћекличким и цетињским потурицама, које
нису хтеле да се врате православљу. Црногорци су прошли без губитака.
У романтичарском маниру, једном успелом хиперболом овај локални сукоб
је у драми добио димензије општенародног устанка:
„Дан и ноћ је поклање трајало;
бјеше пуна Црмница Тураках,
досечара, аге, изјелице.
Мало ко нам у помоћи дође;
и ми смо ти грдно изгинули,
половина у бој погибосмо;
нестало је гробље око цркве,
по шестину у један копамо!” (2012–2019)
Романтичарском појавом Мандушића Вука (крвав, поломљених тока и
пребијена џефердара) радња се доводи до још једног врхунца и расплета.
Колики је драмски потенцијал4 акумулиран све време док се развијала на-
изглед спора и широка епска радња, види се по силини еманације овог
драмског лика. Још једном хиперболом се слобода диже на највиши пије-
дестал. Мандушић плаче за сломљеним џефердаром и каже да му га је жа-
лије него да му је „руку окинула”, него „јединога сина”, него рођеног бра-
та. Тиме се са романтичарским патосом лична жртва чини сићушном у
односу на општи слободарски идеал.
4 Оношто означавамо као стварање драмског потенцијала који производи напетост и во-
ди кулминацији и расплету, Мило Ломпар означава као „дуготрајну закоченост радње” и
тражећи њену естетичкуз функцију ипак истиче постојање напетости „између вишеслојне
композиције и једнозначног завршетка” (Ломпар, 2010, стр. 246–247).
821
Сарајлија ће навести много више историјских чињеница. Његова драма

има генезу у историјским списима који обилују појединостима. Сматра се
да се у Бесарабији срео са Карађорђевим убицом, Николом Новаковићем,
и са свештеником Вучком Поповићем, који је опојао Карађорђа. Епску
обраду овај мотив има у Сербијанки (IV књига – Повратак несрећан,
Највећа жртва).
Као и Горски вијенац и Трагедија Карађорђа представља нарушавање
класичних драмских конвенција. Композиција дела се састоји од 33 појаве
у које Сарајлија уноси обиље историјске грађе (боравак Карађорђа у Ру-
сији, повратак у Србију, трагично убиство, предаја Карађорђеве главе
Турцима и одношење главе Марашлији и у Цариград), хронолошким ре-
дом, па дело представља и историјску панораму догађаја везаних за Ка-
рађорђев повратак у Србију после пропасти Српског устанка. Експози-
ција је развучена на готово целу прву трећину драме. Радња се покреће
с мртве тачке Карађорђевим одласком у Хотин (9. појава). Међутим, ра-
звученост експозиције има одређену естетичку функцију: дочарава се ду-
готрајност Карађорђевог боравка на руском двору; безизлазност његове
ситуације (цар га не прима, из Србије нема позива да се врати). Карађор-
ђево непрестано преиспитивање, да ли је направио грешку напустивши
Србију и препустивши народ Турцима, прераста у осећање трагичне кри-
вице, чиме у драмској концепцији његова доцнија трагична смрт изгледа
као логична последица.
Поред мноштва историјских чињеница, историјских ликова, код Сарај-
лије наилазимо и на мноштво фантастичних ликова и ситуација. У једној
појави Карађорђе ће се обратити час Младену Миловановићу, одмах затим
Јакову Ненадовићу, а они нису чак ни у једном стану. Свуда се осећа не-
довршеност драме, недостатак дидаскалија, нпр., којима би се успоставиле
временске и просторне копче. За разлику од Његошеве класицистичке
концизности, згуснутости и гномског карактера реплика, код Сарајлије
долази до расплињавања, понављања, реплике су често испразна фразео-
логија.
Упркос свим манама Сарајлија је успео да одржи драмску напетост, на-
рочито у средишњем делу драме, где је представљен Карађорђев повратак
и убиство са мноштвом реалистичких и потресних детаља. Појединост са
Карађорђевом главом представља луцидан драмски поступак којим се
може постићи изванредан сценски ефекат. Вешто је искоришћен мотив
светле главе цара Лазара да се и Карађорђева жртва сакрализује. Други
ефекат овог драмског поступка је у функцији конкретног представљања
апстрактног – Карађорђева глава симболизује Милошеву грижу савести –
чиме се такође постиже изванредан сценски ефекат. Лирски моменти,
822
обраћање Карађорђеве главе Љубици и Љубичина тужбалица (нема фор-

му народне као она у Горском вијенцу), су успео патос и представљају
кулминацију у драми. То је и моменат када се лична Карађорђева драма
претвара у националну, што је мотив последње трећине драме. Смрћу се
Карађорђе искупљује, али се потврђује трагична парадигма српске издаје
и вероломства оличена у побратиму, Вујици Вулићевићу, и куму, кнезу
Милошу. Композицијски једноставна, Трагедија Карађорђа се тематски и
идејно усложњава. Трећи део драме се може узети и као лична драма кнеза
Милоша, која се завршава покајањем и окретањем Богу, што не одудара од
основног религијског контекста. И сам Карађорђе се непрестано обраћа
Богу, а на више места се варира мотив о Јову, односно, истиче се свест да
Бог не напушта оне који га се и у тренуцима несреће не одричу.
ЛИКОВИ
Његош и Сарајлија се битно разликују и у стварању својих књижевних

ликова.
И Горски вијенац и Трагедија вожда Карађорђа започињу монологом
главног јунака, изражавањем осећања усамљености, напуштености, бес-
помоћности, душевне тескобе.
ВЛАДИКА ДАНИЛО
А ја што ћу, али са киме ћу?

Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигђе никога!
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.
Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено,
зла надживјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим! (33–46)
823
КАРАЂОРЂЕ
Шта л’ ће бити још од мене, Боже?!
Трун и прашка своју важност има,
Мрав и црвак судбу своју слави,
А ја, чоек, шта ћу, и како ли,
Не знам данас, ка’ не знадох јуче,
Што л’ ћу знати сутра и наксутра…!
Сан ме крши, ал’ заспат’ не могу,
Ни прилећи, то ли се стишати,
Смрт ме мори, ал’ мријет’ ми не да
А живот ми укор и тегота,
Нејма здравља, нејма ни болести,
Нејма мира, пак ни рата за ме,
Рат би само мир ми повратио…! (6–18)
Без обзира на истоветност инвенције (започињање драме монологом
главног лика), и без откривања чија је, реплике су изразито оригиналне,
карактерише их специфичан стил њихових аутора.
Слично Ђурковићевим поређењима, можемо наћи подударања у делови-
ма реплика где се говори о Богу и религији; о Србији као бедему
хришћанства; о братској Русији; маћехинском односу Европе и др. Али ту
сличност престаје.
Његошеви ликови, иако су само неки историјски, сви су реални, књи-
жевно су обрађени, индивидуализирани са романтичарском непоновљиво-
шћу, али и са фино изнијансираном посебношћу у класицистичком мани-
ру. Тако је Поповић (1985, стр. 216–217) могао да уочи „херојско
тројство” оличено у владики Данилу, Вуку Мандушићу и Вуку Мићуно-
вићу, и да им придода Батрића. Такође, Његошеви ликови нису каракте-
ролошки поларизовани: Селим везир парира владики Данилу гномским го-
вором; из уста Мустај кадије излази апотеоза Стамболу и сл. Њих ће тек
догађаји подвојити. Вук Мандушић, најромантичнији лик у Горском
вијенцу, откриће и своју емоционалну страну у прикладној форми (у сну).
Војвода Драшко, дефинишући се као патријархалац, (преко хуморне визу-
ре и испољавајући известан атавистички отпор према напреднијој цивили-
зацији), описујући свој боравак у Млецима даје уопште представу о Запа-
ду и дефинише однос према њему. Психолошко и филозофско аспекатско
промишљање у највећој мери, поред владике Данила, омогућује и лик игу-
мана Стефана. Уопште, оно у чему се највише огледа стваралачки гениј
Његошев, јесу његови књижевни ликови. Ту се огледа и изванредна еко-
номичност речи. У снажној историјској романтичној драми, национална
824
драма је подигнута на највиши степен драматичности, а успут је створена

атмосфера епске ширине и опуштености. То је постигнуто управо изван-
редном галеријом вишедимензионалних ликова. То је оно што је најеп-
скије код Његоша. Опет, не може се рећи да ти ликови нису драмски, јер
првом репликом јасно дефинишу своју функцију у драмској радњи.
Сарајлија уводи готово све историјске ликове и огроман их је број.
Користи њихову историјску личност за карактеризацију, што, наравно,
претпоставља велику обавештеност читаоца. Најразвијенији је лик Кара-
ђорђа, сви остали су њему подређени. Велики део прве трећине драме је по-
свећен карактеризацији његовог лика, са аспекта многих ликова (што би
требало да произведе утисак објективности), али сви звуче апотеотично:
БРЕЗСАМРТКО (А: СТОЈКОВИЋ):
„Славо српска и страхото турска”, „Вожде Српства, примјерче хри-
стјанства”, Бога вјеро, неба угодниче”, Срб'ма општа дико”.
ДАРДАН:
„Српски л' вође, само ј'Карађорђе,
Од постанка, до Српства престанка!”
КАПОДИСТРИЈА:
„Господаре, небом указани”, „Нови Српства самодршче прави” и др.
Карађорђев грех, напуштање Србије, искоришћен је за стварање тра-
гичне кривице, што је драматуршки поступак у логичком развијању
радње. С историјског аспекта, жртвовање Карађорђа је представљено као
услов мира и чувања позиција које је кнез Милош стекао у мировним пре-
говорима. С религијског и филозофског аспекта, могуће је Карађорђеву
трагедију тумачити и као „демонизацију стварности” (Иванић, 1990,
стр. 407), што јесте заокрет са романтичарске теме на средњевоковним и
барокним темама. Томе нарочито доприноси увођење током читаве драме
фантастичних ликова из религиозне и фолклорне традиције: анђела, вила,
авети, утвара, вештица, Сатане, Мухамеда. Као и историјски и фанта-
стични ликови су изразито поларизовани и то је одмах видљиво из њиховог
религиозног, односно фолклорног контекста. Међу историјским ликовима
изразито су негативни Карађорђев писар Јанићије и митрополит Леон-
тије. Иако их не ослобађа кривице, Сарајлија ипак не апострофира кнеза
Милоша и друге као злочинце и не кажњава их. Зашто је избегнуто жиго-
сање? Како то Сарајлија постиже?
Иванић сматра да је одговор у „поетици зла”, која у Трагедији Кара-
ђорђа представља „један од најзнатнијих прилога у српској књижевно-
825
сти”, и као окосницу драме истиче: „Судбина је овде одређена божјом про-
мишљу, а изведена је сатанским посредовањем” (1990, стр. 406).
Последња трећина драме, у чијем средишту је кнез Милош, која чак може
изгледати као да је баласт главној драмској радњи, служи да се идејно за-
окружи дело (Карађорђе је реално залог српској слободи, каквој таквој,
али у коју ће Србе повести кнез Милош – то Карађорђа подиже на пиједе-
стал митског јунака а кнеза Милоша ослобађа жигосања), као и да се по-
тврди та „поетика зла”. Да је реч о сатанском упливу у стварност, потен-
цира се увођењем демонских ликова али и развојним путем лика кнеза
Милоша. Од свесне одлуке да жртвује кума, преко гриже савести (предста-
вљене и визуелно, прогањањем светле главе Карађорђеве, и аудитивно,
нарицањем кнегиње Љубице), покајањем, кнез Милош се ослобађа сатан-
ског утицаја и окреће Богу и породици.
Његошеви ликови у Горском вијенцу су реални, романтичарски непо-
новљиви и изузетни, али са историјског и религиозно-филозофског аспек-
та су окренути стварности, стварним потребама, у чему је могуће видети
одблесак поетике реализма. Сарајлијини ликови су и историјски и судбин-
ски детерминисани, и фантастични, и као такви остају у границама поети-
ке средњевековља и барока. Мистични барокни вео ипак не замагљује
снажну романтичарску емоцију, напротив, потенцира је.
ЛИК КАРАЂОРЂА
Једини лик који се јавља и у Горском вијенцу и у Трагедији вожда Ка-

рађорђа јесте Карађорђе. У првој драми је дат у Посвети праху оца Срби-
је а у другој драми је главни лик.
„Карађорђе” – узвикнуће владика Николај Велимировић у својој сту-
дији Религија Његошева (1910, стр. 172)), констатујући да је то име које
се тек пре нешто више од сто година „уплело у драму српске историје, и
већ је постало тако велико као име каквог митског јунака, до чијег се вре-
мена мора корачати повише корака од сто година”.5
У вези са питањем како се Карађорђе дигао тако брзо до митских виси-
на, одговор треба тражити у феномену вођства. Вођа, на једној страни, и
кнежеви, краљеви, цареви, на другој – јесу различите категорије. Само
вође предводе, остали управљају. Устанак који је Карађорђе повео, на
крају ће уродити плодом: српски народ и књаз Милош ће дочекати слобо-
ду, али Карађорђе неће, трагично ће га погубити. Тај моменат – лична жр-
5 Еп. Николај: Религија Његошева, „Глас цркве”, Шабац, 1987, с. 172.
826
тва – је пресудан у стицању митског ореола. То је и суштинска одлика ар-

хетипа правог вође, који имамо у библијском лику Мојсија. Свест о томе
постоји код оба песника. Код Сарајлије на много места у репликама више
ликова:
„Славо српска и страхото турска”;
„Вожде Српства, примјерче христјанства”;
„Бога вјеро, неба угодниче”;
„Срб’ма општа дико” итд.
Његош још снажније, сугестивније и уметнички успелије овековечује
феномен вожда Карађорђа:
Из грмена великога лафу изаћ трудно није;
У великим народима генију се гн’јездо вије; […]
Ал’ хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,
Све препоне на пут бјеху, к циљу стиже великоме:
диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
Из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
И свест о личној жртви:
Да витеза сустопице трагически конац прати:
Твојој глави би суђено за в’јенац се свој продати!
И једна од најважнијих Његошевих порука:
Покољења дјела суде, што је чије дају свјема!
Оба дела, и Горски вијенац и Трагедија Карађорђа, пружају могућност
разних аспекатских проматрања, тако је и кад се тиче феномена вођства и
власти. Сарајлија те феномене продубљује ликовима руског цара и кнеза
Милоша, а Његош ликом владике Данила.
ЗАКЉУЧАК
Историјске романтичарске драме, Горски вијенац и Трагедија српског
господара и вожда Карађорђа, два српска песничка генија из епохе роман-
тизма, Његоша и Сарајлије, имају исте жанровске одреднице, основна
идеја је потекла са истог мисаоног извора, али су потпуно самосвојни и
оригинални при обради историјске теме коју су одабрали. Историјска тема
је различита. Горски вијенац има за тему историјски догађај локалног ка-
рактера (обрачун с потурицама у Цетињу) с почетка века XVIII века; Са-
рајлија узима савременију тему, погибију знаменитог вође Првог српског
устанка 1817. године. Његош ће локалном догађају, уз помоћ хиперболе
и других стилских средстава, дати обележје општенародног ослободилач-
ког устанка. Сарајлија потенцира историчност навођењем мноштва по-
827
узданих историјских чињеница (могуће је дело посматрати и као историо-

графско), уметничка обрада, пак, истиче појединачну трагедију, трагичну
судбину Карађорђа. Композиционо и тематски сложена и разноврсна, оба
дела имају исту идејну усмереност: подношење личне жртве је неопход-
ност при стицању и очувању најзначајнијег људског идеала – слободе.
Разноврсност приповедачких и драматуршких поступака у оба дела мо-
гуће је осветлити сагледавањем интеракцијског односа лирских, епских и
драмских елемената.
Присуство лирских елемената у драми увек је пожељно. Они су увек
подстицај драмској радњи, било кад су у функцији емотивног испољавања
ликова (у експозицији, при стварању заплета, код расплета), или код по-
стизања патоса, који најчешће представља кулминативне тачке драме.
Тако је и у Горском вијенцу: изванредна лирска места су сан Мандушића
Вука и тужбалица Батрићеве сестре, нпр. У Трагедији вожда Карађорђа
су то поједине Карађорђеве ламентације, кукњава кнегиње Љубице и пре-
кори упућени кнезу Милошу и др.
Што се тиче односа драмских и епских елемената у Горском вијенцу –
они су сложени и сложена је и интеракција међу њима. Епски елементи у
Горском вијенцу доприносе вишеслојности и тематској и идејној сложе-
ности. Свакодневни живот и менталитет Црногораца су представљени
управо преко мноштва индивидуалних реплика, као и преко Кола. Поред
основне идеје и неопходности борбе за слободу, Коло, као глас народа, са-
општава и идеју о неслози и проклетству издаје, који прате Србе од про-
пасти српског царства, али чува и архетип правог јунака, Милоша Обили-
ћа, кога пореди са Леонидом. Иако на први поглед изгледа да у Горском
вијенцу тече радња епски широко и да нема праве драмске радње, то је
привид. Епски елементи су у функцији стварања драмске напетости и во-
ђења радње ка њеном драматичном врхунцу. Није случајно у Његошу пре-
познат превасходно епски таленат и то се очитује највише код ликова,
који су више обли него пљоснати. Њихова епска димензија не утиче на
драмски формат ликова, они обављају драмску функцију како ваља, али се
дело тематски обогаћује.
Сарајлија је превасходно драмски таленат, има осећај за драмску ситу-
ацију, уме да створи напетост, да мотивише ликове и др., међутим, његов
покушај да личну драму знаменитог српског вође издигне на национални
ниво не успева сасвим, углавном због тенденције да пружи и заокружи
својеврсну „поетику зла”. Драма је требало да се заврши Љубичином
кукњавом и онда би то била ефектна трагедија о Карађорђу, али, с друге
стране, тематском и идејном разуђеношћу Трагедија Карађорђа надма-
шује и Трагедију Обилића и Дику црногорску. У том смислу надвисује и
828
Горски вијенац, али је у великом заостатку кад се тиче стилизације и књи-

жевно уметничког израза.
Историјске чињенице око којих организују књижевно-уметничке чиње-
нице својих дела, илуструју вишесмерност и узајамност књижевног ути-
цаја два изузетна песника српског романтизма, Његоша и Сарајлије. Го-
воре о њиховој необичној књижевној симбиози, али ту нико ни на коме не
паразитира. Напајају се на истом мисаоном кладенцу а духовну храну не-
себично деле. И, опет, свако остаје самосвојан и оригиналан и кад говоре
о истом предмету.
Велимировић, Н. (1987). Религија Његошева. Шабац: Глас цркве.
Деретић, Ј. (1996). Композиција „Горског вијенца”. Подгорица: Октоих.
Ђурковић, Ж. (1992). Сарајлија и Његош. Никшић: Унирекс.
Иванић, Д. (1990). Поговор (у Трагедији срп. госп. и вожда Карађорђа С. М. Са-
рајлије). Београд: БИГЗ.
Сарајлија, С. М. (1981). Играљке ума (приредио Матија Бећковић). Београд:
Слово љубве.
Поповић, М. (1985). Историја српске књижевности (Романтизам). Београд:
Завод за уџбенике и наставна средства.
Поповић, П. (1939). Расправе и чланци. Београд: СКЗ.
Поповић, Т. (1990). О историји и издању текста (у Поговору Трагедији срп.
госп. и вожда Карађорђа С. М. Сарајлије). Београд: БИГЗ.
Продановић, Ј. М. (1949). Наши и страни. Београд: СКЗ.
829
SLAVICA M. DEJANOVIĆ
NJEGOŠ'S MOUNTAIN WREATH AND

SARAJLIJA'S TRAGEDY OF KARADJORDJE
The tragedy The Mountain Wreath by Petar Petrović Njegoš and Tragedy
of the Serbian lord Karadjordje by Sima Milutinović Sarajlija are viewed as
an autonomous literary works that have a number of comparative options.
Comparing the form and composition, the basic ideas, dramaturgical and nar-
rative procedures, literary figures and other — the similarities and differenc-
es in the invention of Njegoš and Sarajlija are determined, as well as their ul-
timate aesthetic effects in both works.
Confirming steady high opinion of critics about The Mountain Wreath, the
author wants some recognition of Tragedy of the Serbian lord Karadjordje by
Sarajlija, Njegoš’s teacher and contemporary, which is only in the last twen-
ty years, available to the general public.
Literary and historical context (the relation between Njegoš and Sarajlija,
literary influences, etc.), except as provided diachronic perspective and the
broader context of this study, represents a significant impetus to this basical-
ly, theoretical approach of synchronous perspective.
KEY WORDS: Drama, epic, dramatic actions, narrative procedures.
830
82:111.852
82:1
СЛАЂАНА М. АЛЕКСИЋ1
ЊЕГОШЕВА ПОЕТИЧКА,
ФИЛОЗОФСКА И ТЕОЛОШКА МИСАО
САЖЕТАК . Сазнајна димензија Његошеве поетичке, филозофске и теолошке

мисли подразумева категорију логоса као супстанције, логоса као релације и ло-
госа као ума. Приступ Његошевом поетском опусу указује на кореспонденцију
ставова грчких предсократоваца и хришћанске литературе. У раду се интертекс-
туалним проницањем уочава Његошева способност логоцентричног промишљања
путем трансформације филозофске и теолошке у поетску мисао. Његошеви поет-
ски и контемплативни напори сублимисани су у филозофско-религиозном спеву
Луча микрокозма (1845).
КЉУЧНЕ РЕЧИ : логос, начело живота, светлост, Бог, мисао.
„Од тебе, од твојих умнијех сила,

Спасењу нада се душа ми бона”.
(Данте, Божанствена комедија)
Луча микрокозма (1845) је књижевно уметничко дело симболичког ка-

рактера и може се разумети тек када се укључи у симболички поредак, од-
носно када се доведе у везу са другим симболима великих цивилизацијских
симболичких система.2 Текстуална заокруженост симбола, тј. гласова и
1 aleksladjana@gmail.com
831
речи као знакова, у композицији Луче упућујe на кореспонденцију симбо-

личких знакова из Библије, али и на традицију античке културе. Његош
је као и Платон промишљао да човек не престаје да тежи вечној хармо-
нији, Логосу: „Ред свештени на свему царује” (Луча, II, ст. 70). Хармо-
нија сфера и нумеричка симболика приписују се Питагори који је попут
Хераклита, сматрао да космосом доминира логос, исходиште и кључна
претпоставка питагорејских схватања и погледа (Ђукић, 1999, стр. 157).
Главна значења грчке речи логос везана су за логику, ред, поредак, реч,
закон, правило. У проучавању књижевности прихватљиво је значење –
ред у праксису. Први дијалектичар Старе Грчке, Хераклит, мислио је да
је космос свет заснован на логосу и да је циљ филозофа да тај логос објек-
та, логос света открију. Филозофи антрополошког периода, софисти, зна-
чење речи су доводили у везу са субјектом сазнања и деловања, човеком.
Мишљење стоика старог века видело је логос у свему што јесте, логос као
извор божанске мудрости. Антрополошки период у филозофији старих
Грка прожима свет и човека, односе међу људима, логос који влада микро-
космосом и макрокосмосом. Познате су речи Протагоре по којима је човек
мерило свих ствари. Ентузијастичка Платонова поетика отворила је нову
могућност сагледавања логоса као Бога који је стварни аутор песничког
говора. После античког периода грчке филозофије, Бог се поима као
стварни логос и добија преимућство над осталим логосима.
У хришћанској цивилизацији израз логос је означавао Бога. Главна
дисциплина која се у хришћанству бавила логосом била је теологија. Ра-
зумевању теологије доприноси одељак из кључног дела Николаја Велими-
ровића Религија Његошева (1910). Ево мисли владике Николаја: „Теоло-
гија значи говор о Богу. Теологија је отуд или све или ништа. Цела
природа и надприрода и подприрода – све је теологија; […] (Владика Ни-
колај, 2003, стр. 86). Ради бољег разумевања природе значења израза ло-
гос у хришћанству, у књизи Обнова логоцентризма (2009), Петар Мило-
сављевић га доводи у везу са ставовима грчких предсократовских
филозофа, у оквиру неколико непосредних и посредних веза. Он каже:
„а) Израз Логос из Јовановог Јеванђеља по спољашњој форми

је, рекло би се, адекватан изразу логос који је употребљаван у
Аристотеловој Реторици. Израз логос у тријади етос–логос–па-
тос означавао је говор који говорник преноси публици. Он је
2 Узоре за своје поетске умотворе Његош је проналазио и у руској култури, а посебно у
стваралаштву Пушкина. Занимљив је податак да је Његош служио и молебан за великана
руске књижевности, а посветио му је и песму Сенима Александра Пушкина (Огледало ср-
пско, Београд 1846).
832
Слађана М. Алексић – Његошева поетичка, филозофска и теолошка мисао
истовремено, као средишњи члан тријаде, означавао и логику на

основу које су први и последњи члан били повезани.
б) Праначело (архе) за којим су грчки предсократовци трагали,

у Јеванђељу Јовановом идентификовано је као Бог , односно као
Логос.
в) У Богу Логосу је спознато начело живота, као начело Ероса.
г) А ово начело (начело живота, тј. ероса) идентификовано је

као светлост људима.
д) Бог је неодвојив од светлости” (Милосављевић, 2009, стр.

103–104).
Једноме људском духу – ма био он и највећи – немогуће би било да

својом мишљу обухвати тајну постојања, кад би био остављен једино себи.
Њему је, зато нужно да се користи стеченим искуствима, виђењима и
идејама најнадахнутијих од оних који су, пре њега, зароњавали у основ
живљења. Главно је да примљено постане творачки елеменат и материјал
(Атанасијевић, 2006, стр. 21).То је и поетичко питање интертекстовнос-
ти (Јулија Кристева, француски структуралиста) или метатекстовности
словачког структуралисте Антона Поповича. Руски семиотичар Лотман је
проблем интертекстовних веза објашњавао на структуралистичким осно-
вама: литерарни уметнички текст је истовремено и модел стварности и део
ширег моделативног система, литературе.
Приступ Његошевој Лучи микрокозма подразумева уочавање транс-
формације филозофске и теолошке у поетску слику, испитивање метода
којим је идеја од зачетка, пробљеска духа, достигла пуну поетску снагу.
Рефлексивна поема Мисао (1844), представља есенцију Његошевих поет-
ских и контемплативних напора: „пролог, пред величанственим Прологом
у Лучи” (Секулић И., 1996, стр. 128). Поема Мисао (1844) је парадигма
Његошевог поетског знаковног система којем припада низ медитативних
песама и поема: Ко је оно на високом брду, Црногорац к свемогућем богу,
(1834), Нево р’јеко, огледало људства, Вјерни син ноћи пјева похвалу
мислима (1937), Добродјетељ (1837), Просвјештеније (1837), Ода сун-
цу, спјевата ноћу без мјесеца (1837), Филозоф, астроном и поета
(1844), Полазак Помпеја (1851).
833
Филозофске идеје Његош уграђује у текстуру Луче,3 (Перовић, Крцу-

новић, 2012, стр. 231), али у прологу доноси и свој критички став фило-
зофске мисли: „Питагоре и ти Епикуре, / зли тирјани душе бесамртне,
[…] Ви сте људско име унизили / и званије пред Богом човјека / једначећ
га са бесловесношћу, / небу грабећ искру божествену (…)” (Луча, ст.
151–158). Стихови илуструју свемоћ творца, хришћанског Бога и искре
божествене које је достојан само пламени поета:
„Свемогућство светом тајном шапти
Само души пламена поете”(…)
(Луча, ст. 169–170)
Званије је свештено поете,
глас је његов неба влијаније,
луча св’јетла руководитељ му,
дијалект му величество творца”.
(Луча, ст. 187–190)
Његошевој логоцентричној мисли кореспондира филозофска мисао о
логосу кључне личности посебне оријентације руских истинотражитеља и
боготражитеља, Достојевског који је овако промишљао: „И тако, дакле, ја
примам Бога, и не само то, него још и више: отимам и премудрост и циљ
Његов, који су нам већ потпуно непознати; верујем у поредак, у смисао
живота, верујем у вечну хармонију у којој као да ћемо се сви ми слити, ве-
рујем у Реч (Слово), којој тежи сва васиона и која сама ’би к Богу’ и која
сама је Бог […]” (Достојевски, 2012, стр. 29–30). Бог је творац космоса.
То је најчистији израз узвишености: „И рече Бог: ’Нека буде светлост’. И
би светлост” (Пост. 1,3).
Поетске слике онеобичене песниковим духом, настале су у трагању за
логосом као крајњим исходиштем свега, и пун уметнички израз оствариле
у Лучи. Његошев естетичко-филозофски систем чини синтеза ставова
баш у овом делу: учење о преегзистенцији, панестетизму, бесконачном,
пролазном и вечном, прожимање филозофског и религијског. Космичку ви-
зију наглашених филозофских димензија чини борба светлости и таме,
добра и зла, а духовно буђење осветљава оно што је било у преегзистен-
цији. У темељу читавога погледа на свет црногорског мислиоца стоји јед-
на изразито дуалистичка оријентација: она се односи на супротност из-
међу добра и зла, која у крајњој линији пада уједно са антагонизмом
3 У тексту Космичко-егзистенцијални патос Луче микрокозма, аутори Перовић и
Крцуновић сматрају да би Парменидова поема Peri physeos, могла бити исходишна тачка
неких Његошевих мотива у Лучи.
834
између духа и материје. Метафизички дуализам божанског и земаљског

принципа у Његошевој поетици, остварен је трансфигурацијом бинарно-
опозитних појмова: светлост, Бог, искра, душа, мисао, ум, добро, вечност,
насупрот тами, материји, телу, злу, греху, пролазности. Перспективе Ње-
гошеве филозофије су оптимистичке: лепота светлости победиће таму хао-
са, а човек лишен светлости, поново ће се вратити у стање првобитног
светлосног постојања. Луча је светлосни свет из којег је човек „изгнат и
бачен” на земљу: „Човјек изгнат за врата чудествах, / он сам собом чудо
сочињава; / човјек бачен на бурну брежину […] он се сјећа прве своје славе
[…]” (Луча, ст. 5–7, ст. 11).
Мисао је медијатор којим се досеже смисао луче, искре, сунца, светлости
као символа Бога у природи, Бога као вечне светлости, „вечно светило
истине, правде и љубави” (Св. Николај Жички, стр. 15). У својој студији
Символи и сигнали (1932),4 владика Николај, по образовању и филозоф и
теолог, бави се семиoлошким категоријама у знаковном систему лингви-
стичке и филозофске концепције које упућују на трансфигурацију ико-
ничког у симболички поредак: Човјек орган доста слаби има / да изрази
своје чувствовање, / зато знаке различите дава, / различита тјелодви-
женија, / умна чувства да објелодани” (Луча, ст. 121–125). Његош као
основно својство мисли наводи кретање, полет, лет, лакокрилост, јер је
процес сазнавања у суштини процес кретања, динамике. Мисао кореспон-
дира три његошевске категорије: с(твар), стварање, створитеља, које се
односе на микрокосмос, мезокосмос и макрокосмос. Природа човекова је
тројствено састављена, од духа (ума), душе и тела. Идеје о уму, духу и ду-
ши човековој, имају посебну функцију у процесу осветљавања божанске
суштине и тајне света. Мисао инспирација је поступак нераскидиве везе
творца са створеним.
Миодраг Поповић сматра да је Луча израз самог песниковог бића, њего-
вог унутрашњег света, израз стварности у којој је тај свет настао: „Отуда
поетско и књижевотеоријско изучавање Луче не води откривању Његоше-
вог спекулативног система, већ трагању за тоталитетом унутрашње дра-
матике. Луча је њен песнички облик” (Поповић, 1985, стр. 194).
Његошева Луча микрокозма припада тзв. шестодневској или хексаеме-
ралној књижевној традицији изниклој из светоотачких тумачења, распра-
4 Владика Николај Велимировић одбранио је докторат на тему: Вера у Васкрсење Хри-
стово. По завршеном филозофском факултету у Оксфорду, докторирао у Женеви, на

француском језику, на тему: Философија Берклија. Студија Символи и сигнали настала
из предавања студентима теологије у Београду, за књижевнотеоријску мисао представља
посебно важан прилог семантичког проучавања знаковног система у оквиру де Сосирове и
Персове поделе знакова, илустрована бројним примерима.
835
ва и беседа на тему библијске приче о стварању света и човека: „Тада по-

гледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома. И би вече и би јутро,
дан шести” (1 Мој. 1,31). Хексаемерална традиција почиње од дела De
oppificio mundi Филона Александријског, преко првог патристичког Ше-
стоднева (девет беседа), и ширила се на латински запад преко Амвросија,
и на византијски исток преко Шестоднева Георгија Писиде али и до бу-
гарског Егзарха Јована, аутора првог словенског Шестоднева (Перовић,
Крцуновић, 2012, стр. 228–229).
Луча садржи 2210 стихова у шест певања, прелудирана посветом, по
узору на грче филозофске поеме. Темељи се на највећој космичкој и зе-
маљској полемици између Бога и сатане. Бог открива архангелима Миха-
илу и Гаврилу да је сатана отпадник који спрема оружану побуну. Анђео
Адам учествује у побуни против Бога, али ипак покајнички одступа из
боја. Имагинативан је призор са проливеном крвљу ангела, бестелесних и
бескрвних: „Копља, мачи и пламене стр’јеле / ангелском су крвљу обоје-
ни” (Луча V, ст. 71–72). Бог долази у златним колесима и пресуђује о ис-
ходу сукоба: „Пушти стр’јелу сјајну и крилату, / из својега алмазнога
лука, / на Сатану, грдна отпадника, / на његове мрске легионе” (Луча V,
ст. 392–395). Богом послат, на земљу долази спаситељ, „син достојни
оца превјечнога”.
Његош је број десет уградио у основе синтагматске осе спева. Епски
десетерци доследно се групишу у строфе од по десет стихова, дециме.
Строфа заснована на савршенству броја десет, симбол је тежње ка савр-
шенству, симетрији и хармонији, логосу, дакле, божанским начелима.
Хармонија сфера се у Његошевом спеву трансформише у поетски феномен
који успоставља склад божанског универзума. Бројеви шест и десет пред-
стављају симболику poiesisa, јер упућују на божанско начело стварања,
креативну моћ, која је основа и божанске „општега оца поезије” и песнич-
ке активности. Просторна семиоза је подређена посебној структури мета-
физичког хронотопа и хришћанској аксиологији: „[…] ал простора не
знаш значеније: / простор мраках и простор свјетлости / које умом
твојим воображаш – / да се ц’јела ова два простора / у шар један зраках
свијетлијех / преобрате и правилно слију (…) би ти био само једна точ-
ка!” (Луча III, ст. 185–191, ст. 199)
Кретање ангела и архангела у макрокосмичком хронотопу, подразумева
залажење путника наратора у недозвољене просторе, рајске или адске, не-
доступне смртницима у оквиру посебне просторне организације, виденија
(жанр средњовековне књижевности): „Ја сам твоја искра бесамртна, / –
рече мени свијетла идеја – / водићу те к вјечноме огњишту” (Луча I,
ст. 91–93). Са Богом једино комуницирају архангели Михаило и Гаврило,
836
у најсветлијем делу метафизичког простора који је лоциран десно. Спа-

ционеме лево и десно, лева и десна страна макрокозма, у Његошевом спеву
доспевају из дубине колективног памћења у облику симбола, кодираних у
хришћанској митологији. За експликацију Његошеве симболике значење
леве стране везује се за страну зла. Аница Савић Ребац указала је да се у
Кабали царство мрачних еманација назива левом страном. Насупрот све-
тлокраким лучама, јавља се мотив црнокраких луча на левој страни веч-
ности, које емитује црно сунце, и чије је исходиште: „Ад се зове, цар му је
Сатана, / мрачна душа, неба ненависник, / зло је њему једина утјеха, / он
се са злом вјечно обручио” (Луча I ст. 291–294).
Интертекстуалним поступком, симболички знакови инкорпорирани су у
текстуру као репрезентативни модели традиције: „Гледај – каже – на
лијеву страну, / те шар види онај поголеми / те пружају црнокраке луче,
/ Он једини у простору св’јетлом / у црну је облачен порфиру” (Луча I, ст.
282–286). Афирмацијом светог прототекста, симболичких знакова и але-
горезе, поетске слике у Лучи се могу тумачити алегорично и декодирати
на основу пренесених, конотативних значења која укључују и контекст,
метатекстуалне низове из Библије и хришћанског симболичког поретка.
У Лучи је остварено и космолошко и феноменолошко схватање времена.
Феноменолошко становиште подразумева субјективну перцепцију време-
на, опажање и мерење времена у људској свести, духу или у души, као код
светог Августина, а космолошко, напротив, време у космосу, у природи, у
свету, независно од субјеката који га доживљавају (Бечановић-Николић,
1998, стр. 144). На крају спева је победа духовног, сублимног и светло-
сног принципа над телесним царством таме и гњилости, славословљем
Христу Спаситељу. Сила зла и смрти васкрсењем је поражена:
„О преблаги, тихи учитељу,

слатка ли је света бистра вода,
с источника твога бесмртнога!
Од твога су св’јетлога погледа
Од твога су хода свештенога
богохулни срушени олтари;
небо твојом хвалом одјекује,
земља слави свога спаситеља!”.
(Луча VI, ст. 271–280)
837
Књига владике Николаја Велимировића Религија Његошева (1910),

иако се у наслову позива само на једну тему, религију, подразумева и
поетско, и филозофско, и теолошко виђење Његошевих умотвора.5
Владика Николај истиче тројство генија Његошевог, песничког, фило-
зофског и религијског, као нераздвојне димензије наднаравних способно-
сти индивидуе. У теоријско-методолошком ислеђењу, највиши уметнички
домет песник остварује у тројству индивидуалног несвесног (Фројд), ко-
лективно несвесног (Јунг), али и када може да изрази саму природу и њене
најдубље законе (Нортроп Фрај). Таквом моделу стварања припада Ње-
гошева концепција природе, Бога и човека, генијалност у светлосном ен-
тузијазму (Владика Николај, 2003, стр. 30). Вођен бесмртном зраком сво-
га ума, у високо царство светлости које чини милијарда светлосних
светова, у природи која је свемогућа поезија савршеног Творца. Да сатво-
ри песму света може само пламени поета кроз којег Бог ствара: „Све диво-
те неба и небесах, / све што цвјета лучем свештенијем, / мирови ли ал’
умови били, / све прелести смртне и бесмртне – / што је скупа ово свеко-
лико / до општега оца поезија?” (Луча, ст. 171–176). Његош уздиже пес-
ника, за њега је песник свечовек, „чедо милости Оца и светлости Духа”
(Велимировић, 2005, стр. 20), први до Бога, али луда у очима обичних љу-
ди који не мисле о звездама. О звезданом простору Његошевог небоскло-
на, у Размишљањима о Његошу, Црњански је написао:
„Тад, као завеса, спадају небеса, и Ловћен се појави. Лирски
тај однос према Богу, велика је новост, после Косова. Његош сја
усамљен, у сунцу, над морем. Излази из таме, прва свест. Велики
као и Есхил, мења нас, изводи пред Оно што је непознато и не-
виђено, свемогуће и свуд присутно, несхватљиво и непролазно.
Са њим смо изашли пред Бога […]” (Црњански, 2013,
стр. 26).
Његош, питагорејску хармонију сфера замењује поезијом небеса. Про-
ницао је у дубине главних филозофских проблема, физичке, моралне и ум-
не категорије човека: „тајна чојку човјек је највиша”, одгонетао човекову
баченост у пад из првобитног блаженог стања, у свет, и човеков одлазак из
света. Владика Николај каже: „Но, не само што је наш философ-песник
умом прониицао у дубине главних философских проблема, него је – још
5 Владика Николај интерсубјективно прониче у системску конструкцију и слику Њего-
шеве мисли експпликацијом Горског вијенца, Луче Микрокозма, Цетињског пустињака,
Лажног цара Шћепана Малог, у поглављима: Религија Његошева, Лице природе, Теоло-
гија Његошева, Наличје природе, Човек у природи, Изгубљени рај, Вера и вере, Молитва
и витештво.
838
једном то да поновимо – душа његова страдала под теретом њихове нере-

шивости” (Велимировић, 2003, стр. 57).
У компаративном сагледавању интертекстовних веза утканих у тексту-
ри Луче, владика Николај је уочио разлике између књиге Постања, Ста-
рог Завета и Милтоновог Изгубљеног раја, и Његошеве Луче. Библијска
књига Постања осветљава: да стварање човека настаје после стварања
света, да је земља створена за блаженства човека и осталих бића, да је пад
човека у неблаженство настао због греха, да је због човековог пада у грех,
земља обиталиште неблаженства. У Изгубљеном рају Милтон одступа од
библијске приче у два става: прво, стварање човека са његовим видљивим
светом дошло је после дугог блаженог живота вишег света усколебаног
Сатанином побуном. Побеђен Сином Божјим, Сатана је војском ангела ба-
чен у Ад, и друго, Бог ствара цео видљиви свет.
У Лучи, осим главног мотива човековог пада из првобитног блаженог
стања у неблажено стање који је заједнички, у неколико ставова виђене су
разлике. Прво, Адам није створен после постања земље, живео је већ на
небу као бесмртан дух, анђео, војвода многобројног легиона анђела, по чи-
ну млађи од Михаила, Гаврила и Сатане. Друго, Адаму као бунтовнику
Бог суди животом на земљи, („јудол плачевној”), смртношћу, сумњом,
плачем: „Са плачем ће на земљу падати, / са плачем ће на земљи живити,
/ са плачем се у вјечност враћати, / мучитељ ће један другом бити, / сваки
себе поособ највећи” (Луча VI, ст. 55–60). Треће, песник каже да није са-
мо Адам погрешио, него и његов легион анђела, и зато су и они осуђени на
земаљско заточење, што доказује да смо постојали као нематеријални ду-
хови на небу пре стварања света, лишени спомена на небеско блаженство.
Теолошку есенцију Његошеву, владика Николај осветлио је ставовима:
„1. да је видљиви свет несумњиво откровење Бога;
2. да је суштина Бога недоступна људском сазнању, и
3. да је по својој вероватности Бог мисаони, животворни
огањ, који загрева и оживљава целу васиону” (Велимировић,
2003, стр. 90).
У Његошевој филозофији Бог је вечни и непресушни онтолошки извор
живота и опстанка васељене, примарни принцип, не само метафизике, не-
го и етике цетињског владара и владике, хероја духовности: „Свети тво-
рац величаством сјаје / у искрама као у сунцима, / у смртнима к'а у бо-
жествима”. Систематска конструкција и слика Његошеве мисли, слика
душе Његошеве, душевна је драма не само једног човека, него једног на-
паћеног народа. Његошева религија је плод његове филозофије и његове
поезије, мисли и осећања (Велимировић, 2003, стр. 7).
839
Ретко је који мислилац уопште приступио проблему зла, греха, човекове

одговорности и искупљења са таквом смелошћу и скоро натчовечанском
видовитошћу, као што је то учинио творац једне херојске етике супрот-
стављања рђавштини. Може се рећи да је Његош успео да оде до послед-
њих граница сазнања, које домашују само први међу визионарима (Атана-
сијевић, 2006, стр. 432). У време Васкршњег поста када човек издиже
душу своју над земаљском тамницом и пробија се кроз мрак живота у све-
тлост Божјег царства, у пролеће 1845, Његош пише Лучу микрокозма у
једном најкритичнијем времену по Црну Гору. Бдење иде упоредо са мо-
литвом и постом. Душа даром благодати у себе прима рођену Реч и сама се
рађа. У тексту Његош као трагични јунак косовске мисли, Иво Андрић
пише под каквим је приликама настало песничко дело Његошево: „Влади-
чин секретар Медаковић прича у својим успоменама да Његош док је ра-
дио Лучу микрокозма ’За шест недјеља непушташе никога к себи’ […] Он
бјеше удубљен у своју поезију […]” (Андрић, 2013, стр. 13). Мудрост
Божја рађа се и обитава у дубокој тишини у којој се душа сва сабира у мо-
литву Господу: нади у очајању, снази у немоћи, виделу у тами. Његоша
није могла мимоићи горка чаша: „Оче, кад би хтео да пронесеш ову чашу
мимо мене! Али не моја воља, но твоја нека буде!” (Лк 6, 22.42). Постоја-
но је носио крст страдања и мрак трпљења и муке, светлио надом на вољу
Божју: „ал’ на судбу викати не смијем – / надежда ми вољом творца бли-
ста” (Луча, ст. 189–200).
Његош непосредно и силно проживљава судбину човекову, „круну
стварања”. Изложен двострукој борби, са спољним светом, и са дуалистич-
ком природом тела и бесмртне душе у имагинативном свету, песник је луча
тамом обузета, херојска природа, као и његов народ којег је требало од-
бранити од глади и од Турака. 6 У самоодбрани од мрака и очајања, певао
је: „Земља стење а небеса ћуте” (Г. В.). Чашу спасења примићу и име
Господње призваћу (Пс 115). Чаша је прихватање мучеништва. Изражај-
ну моћ ових речи осетио је Павле Поповић: „Ту се просто Његош дигао до
неба и дотакао звезде својим песничким челом” (Велимировић, 2003,
стр. 44). У тексту Његошев полемос, Будимир Дубак осветљава полемич-
6У књизи Етнографски списи. О Црној Гори, Вук Караџић доноси поглед на Црну
Гору 1834, и о њеном владару владици Његошу пише да је настојао да успостави трајни
мир са Турцима и приведе крају дотадашња зверства. Његош је званично рукоположен за
владику од стране Руске православне цркве у Санкт Петербургу 1833, чему је лично
присуствовао и руски цар Николај Први Романов (Караџић, 1987, стр. 247). Тада је вла-
дика Његош добио издашну финансијску помоћ и започео снажан културни и просветни
развој Црне Горе, а као најважнији корак у том правцу је била куповина штампарије у
Петербургу, која је постала позната као Цетињска штампарија.
840
ке идеје српског песника који радо пева о ономе што се односи на његов на-
род, Дубак каже: „Његош је за кратког земаљског живота ратовао добар
рат у којем ’надежда ми вољом творца блиста’”(Луча, ст. 200). Најтежи је
онај који ратује, после смрти, од зла домаћега. То је најтужнији Његошев
полемос, коме се у трену из којега ово казујемо, не назире крај” (Дубак,
2013, стр. 122). Његошев мотив рата у Лучи, упућује на Свеоружје
Божје, одломак из посланице светог апостола Павла Ефесцима:
„Обуците се у свеоружје Божје, да бисте се могли одржати
против лукавства ђаволскога. Јер не ратујемо против крви и
тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме ово-
га света, против духова злобе у поднебесју. Зато узмите све-
оружје Божје да бисте се могли одупрети у зли дан, и одолевши
свему, одржати се. Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином
и обукавши се у оклоп правде, и обувши ноге у приправност за
јеванђеље мира, а изнад свега узмите штит вере, о који ћете
моћи погасити све огњене стреле нечастивога, и кацигу спасења
узмите, и мач Духа, који је реч Божја” (Еф. 6, 11–18).
У Лучи победу доноси Син наоружан свеоружјем Божјим, Логос прав-
де, вере и добра:
„Гле дивнога сада видјенија! / Сунце правде и земљу огрија
[…] / син достојни оца превјечнога / обука се у человјечество, /
наоружан оружијем правде / и стр’јелама светог просвјештења,
/ попирући злобу и тирјанство, / добродјетељ у храм освештава”
(Луча VI, ст. 261–262, ст. 265–270).
Његошево гледање на свет и живот, по речима владике Николаја било
је, поред свега, христолико. На сличан начин доживљава га и Ив Андрић:
„С друге стране, у целој нашој књижевности ми немамо пое-
зије која би била ближе Богу и која би то била на узвишенији на-
чин. То је за нас доста, јер то је све” (Андрић 2013, стр. 14).
У Његошевом поетском опусу светлосни симбол искре, луче, капље,
звезде, сунца, врховна је монада која одражава принцип синтезе свество-
реног. Луча је синтеза песникових поетских и мисаоних напора да се до-
пре до Логоса. Поетска трансфигурација слике у вишезначну рефлексију,
представља најзначајнију одлику, исходиште његовог великог спева. Ње-
гош је био и остао кроз сва искушења и зла, песник светлости у лепоти и
лепоте у светлости (Велимировић, 2003, стр. 33). Ова светлост је уједно и
живот, по речи јеванђељској: „У њему беше живот, и живот беше светлост
841
људима” (Јн. 1,4). Песнику, владару и логослужитељу, у нади на спасење

од злобе и тирјанства, духовна лепота се показaла и постала видљива у ти-
шини луче микрокозма, у светлости која доноси мир: „сав небосклон што
могах виђети / мир мировах бјеше напунио / са својијем свијетлијем ша-
ром. / Из њега се луче бесамртне / на све стране р'јекама сипаху” (Луча I
ст. 238–242).
Његошева поетска моћ огледа се у вишезначности симболичког знаков-
ног система Луче којом пројектује фиктивни, свет изван себе, али и свет у
којем пребива, према моделу стварности. Изнутра сагледава вечну свет-
лост, умом који постојано пребива у срцу. Његошево филозофско интере-
совање усмерено је ка човеку који стоји запитан пред светом, покушава да
разуме себе у свету, а затим и да делатно живи у том истом свету. Полива-
лентност Луче осветљена је идејом да човек вреди онолико, колико је
туђих душевних драма својом душом проживео. Његош је у Лучи прожи-
вео драму једног света, бол макрокозма, титан прометејске снаге као у пе-
сми Прометеј Лазе Костића: „ал не дршће Прометеј, не дршће титан, / на
камену, на станцу прикован” (Милосављевић, 2011, стр. 300).
Луча микрокозма, религиозно-филозофски, романтичарско-алегориј-
ски спев, синтеза је Његошевих поетских и мисаоних напора да се допре
до светлости, као највишег облика сазнања. Најчешће употребљавани
симбол луче односи се на стварање, Слово, Логос.
Његошева поетска видјенија или созерцања луче животворне сублими-
сана су у стиховима:
О невини синови природе
О мудрости проста најсјајнија!
До рођења св'јета истинога,
ви пресретни поклоници сунца!
Ви сте вјерни небесни синови,
вас свјетила луче животворне
носе к творцу, лучах источнику;
луч је сјајна богословија вам,
луч вам жертву у небо уводи,
луч вам творца освјетљава душу!
(Луча VI, ст. 251–260)
Порекло човека, светила његове душе, смрти и бесмртности, представља
Његошеву константну мисаону преокупацију коју је тражио и налазио у
Логосу. Чудесна мисао, свијетла идеја, искра бесамртна, та искра нечујно
и тајанствено рађа: „да, искра је свјетлост породила” (Луча I, ст. 115).
842
Рођена мисао потом ствара: може да разуме, осети и усвоји. Његошева

поетичка, филозофска и теолошка мисао, сва делатност срца, сва делат-
ност ума, сва делатност душе има исходиште у Лучи микрокозма, и један
извор и увир: Логос.
Андрић, И. (2013). Његош као трагични јунак косовске мисли, у књизи Његош
и косовски завет: 200 година од рођења Петра II Петровића Његоша
(2013). Приштина: Панорама, Београд: Бирограф.
Атанасијевић К. (2006). Српски мислиоци, Београд: Плато.
Библија, 2005. Шабац – Ваљево – Београд: Глас цркве.
Бечановић-Николић, З. (1998). Херменеутика и поетика. Београд: Геопоетика.
Велимировић, Н. (2005). Молитве на језеру, Ваљево: Манастир Лелић.
Велимировић, Н. (2003). Религија Његошева, Ваљево: Глас цркве.
Велимировић, Н. (2010). Речник вечнога живота, Београд: Верско добротворно
старатељство Архиепископије београдско-карловачке, Нови Сад: Арт-
принт.
Вукићевић-Јанковић, В. (2013). Његошеви путеви ка синтези, Његошеви дани
4. Зборник радова, Филозофски факултет, Никшић, стр. 119–130.
Данте (1928). Божанствена комедија, Београд: Савремена библиотека.
Дубак Б. ((2013). Његошев полемос, Слово, часопис за српски језик, књижевност
и културу, година X, бр. 40, стр. 115–122.
Ђукић, Б. (1999). Хеленска естетика, Београд: Просвета.
Ивановић В. Р. (2002). Његошева поетика и естетика, Нови Сад: Змај.
Изабрана писма (1967). Титоград: Библиотека Луча.
Караџић, В. С. (1987). Етнографски списи. О Црној Гори, Београд: Просвета,
Нолит.
Коларић, 2006. Коларић др И. (2006). Филозофија, Ужице: Братис, Златибор.
Милосављевић П. (2009). Обнова логоцентризма, Ваљево: Књиготворница Ло-
гос, Никшић, Београд: Јасен.
Милосављевић П. (2011). Песнички Срем, Београд: Мирослав, Грачаница: Ло-
гос.
Његошева Биљежница (1956). Цетиње: Историски институт.
Павловић М. (1998). Антологија српског песништва од XI века до данас,
Перовић Д., Крцуновић Д. (2012). Космичко-егзистенцијални патос Луче ми-
крокозма, Зборник радова: Српско језичко насљеђе на простору данашње
Црне Горе и српски језик данас, Никшић: Друштво чланова у Црној Гори,
Матица српска у Новом Саду, стр. 227–239.
843
Петровић Његош, Петар II (2013). Луча микрокозма, Београд: Ringier Axsel

Springer.
Петронијевић Б. (1982). Историја новије философије, Београд: Нолит.
Поповић, Ј. (2001). Светосавље као филозофија живота, Београд: Манастир
Ћелије.
Поповић, Ј. (1999). Пут богопознања, Филозофске урвине, Београд: Манастир
Ћелије.
Поповић, М. (1985). Историја српске књижевности, Београд: Завод за уџбенике
и наставна средства.
Савић-Ребац, А. (1952). Његош, Кабала и Филон, Београд: Зборник Философс-
ког факултета, књига 2.
Секулић, И. (1996). Његошу књига дубоке оданости, Подгорица: Октоих.
Узелац, М. (2004). Историја филозофије, Нови Сад: Стилос.
Хегел (1986). Естетика, I, II, III. Београд: Београдски издавачко-графички за-
вод.
Црњански, М. (2013). „Размишљања о Његошу”. У: Његош и косовски завет:
200 година од рођења Петра II Петровића Његоша . Приштина: Панорама,
Београд: Бирограф.
844
SLAĐANA M. ALEKSIĆ
NJEGOŠ’S POETIC, PHILOSOPHICAL

AND THEOLOGICAL THOUGHT
The cognitive dimension of Njegoš’s poetic, philosophical and theological

thought involves category of logos as substance, logos as relation as well as
mind. The interpretation of Njegoš’s poetic oeuvre highlights the corre-
spondence between the attitudes of Greek Pre-Socratic Philosophers and
Christian literature. The paper strives to, by means of intertextual insight,
emphasize Njegoš’s ability of logocentric thinking through the transforma-
tion of philosophical and theological thought into poetic thought. Njegoš’s po-
etic and contemplative efforts are sublimed in his philosophical and religious
epic The Light of the Microcosm (1845).
KEY WORDS: logos, the principle of life, the light of God, thought.
845
Лектура и коректура
Миленко Срећковић, Владимир Богићевић (српски језик),
Радоје Шошкић (енглески језик), Сузана Стојковић (руски језик)
Ликовно решење корица

Ajova d.o.o. (ajovakv@gmail.com)
Техничка припрема
Бобан Станојевић
Штампа
Graficolor, Краљево (graficolor@ptt.rs)
CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41.09 Петровић Његош П.II(082)

321.61:929 Петровић Његош П.II(082)
ОД косовског завета до Његошевог

макрокозма : Петар II Петровић Његош
(1813-2013) : [међународни тематски зборник]
= От косовского завета до макрокосма Негоша :
Пётр II Петрович Негош (1813-2013) :
[международный тематический сборник] = From
the Kosovo Vow to Njegos's Macrocosmos :
Petar II Petrović Njegoš (1813-2013) :
[thematic collection of papers of
international significance] / [уредили и
приредили Валентина Питулић, Даница
Андрејевић, Небојша Лазић]. - Косовска
Митровица ; Косовска-Митровица ; Kosovska
Mitrovica : Филозофски факултет Универзитета
у Приштини, 2014 (Краљево : Graficolor). -
XVI, 845 стр. ; 24 cm
Радови на срп. и рус. језику. - Тираж 300. -

Стр. VII-IX: Уводна реч / програмски одбор.
- Напомене и библиографске референце уз
текст. - Библиографија уз сваки рад. -
Summaries; Резюме.
ISBN 978-86-6349-026-0
1. Уп. ств. насл.
a) Петровић Његош, Петар II (1813-1851) -
Поетика - Зборници
COBISS.SR-ID 210648332

Od Kosovskog Zaveta Do Njegoša PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Od Kosovskog Zaveta Do Njegoša PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ОД КОСОВСКОГ ЗАВЕТА ДО

FROM THE KOSOVO VOW

Косовска Митровица, 2014.

Главни и одговорни уредник издавачке делатности

Тираж 300 примерака

Излажење Зборника помогли

Овај међународни тематски зборник је резултат рада на научноистраживачком

Тематски зборник радова Од косовског завета до Његошевог макрокозма –

Митрополит Амфилохије (Радовић)

Рајко Петров Ного

Ана M. Јањушевић Оливери

Ана M. Мумовић, Звездана М. Елезовић

Јасна Љ. Парлић Божовић

Марко П. Атлагић, Далибор М. Елезовић

Марта М. Вукотић Лазар

Мила С. Алечковић Николић

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ (РАДОВИЋ)

БОЖАНСКО ОТКРИВЕЊЕ КАО

У својој Биљежници, која је први пут издата 1956. године, Његош је

што је пјесник, што је стваралац у оном изворном смислу те ријечи на

ћутљивом молитвенику Петру I Петровићу Његошу. Игуман Стефан – то

било, већ као да је Његош наш савременик – и то је његова пророчка ди-

Жубор листићах и разпуцање цвјетовах, хука мора и вјетро-

9 Горски вијенац, стих 133–136.

диже народ, крсти земљу,

10 Исто, Посвета, стих 15. и 16.

ЊЕГОШЕВ ТРЕЋИ ВЕК

Трећи миленијум и трећи век свога живота Његош започиње у новом

скајп преко ког се гледао и разговарао са звездама. Зато је прво запевао о

РАЈКО ПЕТРОВ НОГО

МОЖЕ ЛИ „ИСТРАГА ПРЕДАКА”

Ова је драма почела на Косову.

Обрели смо се усред злокобног парадокса. Обележавамо два века од ро-

Некадашњи гребен за покосовски збег, а данашња званична Црна Гора,

Његоша подузели – а избор је увек и тумачење – не би ли све најважније

Негде је Владика будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићевић) изрекао

зубља (2005) Светозар Кољевић целу нашу књижевност види у Његоше-

„Одвазда су Срби народ храбри”, вели у Шћепану кнез Долгоруков.

Што је човјек ка слабо живинче

непресушна Његошева позорница на којој све „цвјета лучем свештени-

А све то не би ли, макар понекад, макар у Његошевим сонетима, био искра

Љуља мајка Уроше Нејаке

На тешко питање Теодосија Мркојевића – ђе су Срби сада – одговоримо

У побрканом и наопаком свету, у ово пошљедње вријеме, и језик је вером

О Михољу дне 2013.

САЖЕТАК . Ми смо размотрили у хронолошком реду писма владике Петра ІІ Пе-

Формулацију насловљене теме а уједно и особен истраживачки подсти-

Управо су оне посебно интересантне и битне за аутора овог излагања,

Тежећи максимално коректном третирању наведене реченице из писма,

І, 1830–1837. // Цјелокупна дјела П. П. Његоша. Књига седма. – Београд: Просвета,

1830–1837. //Цјелокупна дјела П. П. Његоша. Књига седма. – Београд: Просвета, 1951,

седма. – Београд: Просвета, 1951, стр. 294.

„День рождения Вашего Императорского Величества есть

ма. – Београд: Просвета, 1951, стр. 382.

1838–1842. Књига седма. – Београд: Просвета, 1951, стр. 171–172.

1843–1851. Књига девета. – Београд: Просвета, 1955, стр. 334.

крушилось! Как усладительно внимание Москвы для души пыла-

1838–1842. Књига седма. – Београд: Просвета, 1951, стр. 61.

не волем да ми се сваком приликом даје осећати цена те по-

Али примајући као истинит овај приказ, а такође Банове рефлексије у

вете Петровне до Владимира Путина (1750–2010) Антологија / Приредио Мирослав

А нарочити значај ови поjмови имају као критеријум посебне врсте за

га седма. – Београд: Просвета, 1951, стр. 287.