Sveti  Maksim  Ispovjednik

Gnostićki stoslovi

PRVI STOSLOV
 
1. Bog je jedan, bespocetan, nedosezan; u sebi poseduje sve mogucnosti bica, a
istovremeno iskljucuje svaku pomisao o gde i "kako", nepristupan je i nije niti jednom
bivstvujucem u prirodnim pojavama spoznatljiv.
2. Bog po sebi, koliko Ga mi mozemo sebi predstaviti, nije ni pocetak, ni sredina, ni kraj
(zavrsetak); niti je bilo sta sto bi se, kao od Njega samog po prirodi nize, moglo sagledati.
Neodredjen je, nepokretan i nepojavan, jer zacelo je beskrajno nepojavan (bivajuci) iznad svih
sustina mogucnosti i energija (bica).
3. U svakoj se sustini, sto u prirodi svoga pocela ogranicenje, zapaza mogucnost kretanja,
je energija, po prirodi, sustini posledujuca, dok je energija prethodeca sredini: jer je ova, po
prirodi, izmedju sustine, u kojoj je prisutna kao potencija, i sopstvenog ostvarenja. Svaki je
kraj, sto je po prirodi ogranicen vlastitim logosom, ispunjenje mogucnosti koja potice od sustine
i koja pojmovno prethodi kraju.
4. Bog nije, niti govoreci uopsteno niti u bilo kojem pojedinacnom smislu, sustina, a nije ni
pocetak. Nije ni, govoreci uopsteno niti u bilo kojem pojedinaciom smislu, mogucnost, a nije ni
sredina. Niti je, govoreci uopsteno niti u bilo kojem pojedinacnom smislu, kraj, niti On moze biti
ispunjenje sto kao presustastvena mogucnost od sustine polazi. On je, naprotiv, Tvorac sustine i
nadsustastven je, Tvorac je mogucnosti i sve ih prevazilazi i beskrajni je uzrocnik svakog stanja
aktivnosti. Ukratko, svih je sustina i mogucnosti i energija i pocela i sredina i krajeva Tvoritelj
On.
5. Pocetak, sredinu i kraj poznajemo podelom vremena, jer uistinu (tom podelom)
odredjuje se ono u veku postojece. Jer, poput vremena koje mereno kretanjem biva numericki
definisano, vek, cije razumevanje podrazumeva neko "kada", poseduje istu kategorijalnost,
posto sve postojece ima pocetak. Ako, dakle, i vreme i vek imaju pocetak, tim ce ga pre imati i
sve sto (u njihovim okvirima) postoji.
6. Jedan je i po prirodi jedinstven, vavek visnji Bog; visnji je svemu sto Njemu pripada i
sto na bilo koji nacin poseduje, jer iznad je cak i samog bica. Ako je tako, nigde nema nicega za
sta bi se moglo reci da poseduje visnje, od Njega sustinski razlicito bice, koje bi bilo Njemu
savecno: niti vek, niti vreme, niti mesto (prostor), niti bilo sta (sto u njihovim okvirima postoji).
Jer visnje se nikada ne poklapa sa onim koje nlje visnje.
7. Nema pocetka, sredine ni kraja sto bi u potpunosti bili slobodni od kategorije odnosa.
Bog, posto je sam u potpunosti iznad svakog odnosa, nije ni pocetak ni sredina ni kraj; niti je On
ista tome slicno, sto bi se moglo dovesti u vezu sa kategorijom odnosa.
8. Sve je bivstvujuce umom odredivo, jer ima uzrok koji se znanjem moze objasnjavati,
dok Boga um ne moze (ni) imenovati. Tako mi, promisljajuci Bice, jedino mozemo verovati,
posto nista mislivo sa Njim nije uporedivo.
9. Sve je bivstvujuce saznatljivo posredstvom u njihovoj prirodi zalozenih logosa, na
osnovu kojih je njihova priroda objasnjiva. Sto se tice Boga, posredstvom ovih logosa jedino se
mozemo uveriti da On postoji. Vise no ma kakvim cvrstim dokazom, Gospod ispovedanjem vere
dariva poboznog. Vera je istinito znanje nedokazivih pocela, potvrda je stvari nadumnih i
nadrazumnih.
10. Pocetak svemu, sredina i kraj jeste Bog, no samo u onom smislu u kome je On onaj
dejstvujuci, a ne onaj nad kojim se dejstvuje, kao sto je to slucaj sa svim onim sto se Njegovim
naziva. On je pocetak kao Tvorac, sredina kao Promislitelj i kraj kao sto je naznaceno: "Sve je
od Njega i kroz Njega i radi Njega" (Rim. 11; 36).
 11. Ni jedna razumna dusa po svojoj prirodi nije vrednija od druge razumne duse. Jer
svaku je dusu, po svojoj dobroti, Bog sazdao prema svom liku kao samopokrecucu. Svaka dusa
pokazuje svoju vrednost kroz slobodu izbora, a sramotu prepustanjem (ostrascenom) delanju.
12. Bog je, kao sto je zapisano, "sunce pravednosti" (Mal. 4; 2) i zraci Njegove dobrote
obasjavaju bezuslovno sve. Dusa je, ako je bogoljubiva, vosak, a glinena je kada je tvaroljubiva
i svetoljubiva. Sta ce biti zavisi od toga kako (svaki covek za sebe) odluci: na suncu vosak
smeksava, a u prirodi je gline da se susi. Isto tako i svaka dusa koja je tvaroljubiva svojevoljno,
a uprkos Bozijoj preporuci, poput gline ogrubljuje i skoncava kao faraon (2. Moj. 7; 13), dok
bogoljubac poput voska smeksava, primajuci oblicje i trag bozanskog, i postaje "obitavaliste
Bozije u Duhu" (Ef. 2; 22).
13. Kada je bozanskim mislima um prosvetljen i kada je govor sviknut neprestanim
bozanskim himnopojem slaviti Tvorca i kada su cula nepomesana sa uobraziljom, prirodnom se
bogopodobiju prvdruzuje i podobije po dobroj volji.
14. Ko dusu svoju pred Bogom drzi budnu, ko samo o Bogu misli i ko (jedino) o Njegovoj
vrlini razmislja, cini tako svoj razum pravilnim tumacem i pojasniteljem vrlinskog ophodjenja:
culima pobozno predstavlja svet svom umu, a dusi velicanstvene logose na koje sve ukazuje.
15. Bog nas je oslobodio od gorkog ropstva i tiranije demona, podario nam je poboznosti,
covekoljublja i smirenoumlja jaram, kojim se svaka demonska moc kroti, cineci tako onima sto
ga primaju svaku dobrotu i poslusnost.
16. Ko veruje, plasi se; ko se plasi, smirenouman je; ko je smirenouman, smiren postaje
za sve protivprirodno stremece iagone i zelje. Smireni se drzi zapovesti, a ko se drzi zapovesti,
prociscuje se: ko se prociscuje, prosvetljuje se, a ko je prosvetljen, postaje dostojan
sjedinjavanja sa kom Logosom u misticnoj riznici.
17. Ponekad ratar, trazeci mesto da drvo posadi, nenadano nabasa na dragocenost. Slicio
se desava i podvizniku, ako je smiren i "nedirnut" (slobodan od vezanosti za materijalno), ako je
njegova dusa ravna dusi blazenog Jakova: ako je glatka a ne "rutava" i tvarna (Post. 27; 11) i
ako na ocevo pitanje: "Kada pre nadje, sine?", odgovara recima: "Gospod Bog dade, te dodje
preda me" (Post. 27; 20); Bog ce mu tada darivati vidjenje jedine premudrosti i to bez njegovog
truda, a mi moramo shvatiti da je duhovno bogatstvo ono sto ovde biva pronadjeno, podviznik
je duhovni ratar sto premesta opazanje od culnog u nevidljivo, kao (ratar) drvo, i cineci to
nabasa na dragocenost: na blagodatno pojavljivanje premudrosti Bozije u prisutnom (u svetu).
18. Iznenada se moze nabasati na poznanje bozanskog sozercanja, mada se u smirenju to
nije ocekivalo. Sve to moze skrsiti onaj um koji se iz ljubomore trudi i koji iz nerazumne zavisti
prema svom bratu sprema ubistvo. Jer u svom jadu i nadmenosti nece biti priznat (njegov trud),
niti ce se on osetiti izabranim. 19. Oni koji za saznanjem naporno tragaju, nemajuci u tome
uspeha, ne uspevaju ili zbog neverja ili zato sto, u gluposti svojoj i oholosti, smeraju prema
onima koji poznase neprijateljstva, kao nekada narod prema Mojsiju. Takvih se tice ono mesto iz
Zakona gde se kaze kako behu pobijeni neki dok su pokusavali da se uspnu na goru gde su ziveli
Amoreji, koji ih ranjavahu (5. Moj. 1; 44). Nuzno je ne samo to da oni sto iz razmetljivosti
izigravaju vrlinu nista svojom neverom ne postizu, vec i to da svojom savescu bivaju ranjeni.
20. Ko iz zavidnosti nastoji da zadobije znanje i u tome ne uspeva, neka bliznjem ne zavidi
i neka ne tuguje: upravo suprotno, nek se da na pripreme, marljivo telom radeci. Dusu ce svoju
za poznanje pripraviti.
21. Oni koji, sa istinskom poboznoscu i bez zavidljivih pomisli, pristupaju razumevanju
bivstvujuceg, sve jasno sozercavaju, ostvarujuci tako ono trazeno poimanje. Njima Zakon
kazuje: "Velike cete naslediti gradove i dobre, koje sazidali niste, i kuce pune svakog dobra,
kojima ih niste napunili, i studence duboke, sto ih niste iskopali, i vinograde i maslinjake, sto ih
zasadili niste" (5. Moj. 6; 1011). Jer ko ne zivi za sebe vec za Boga, taj biva ispunjen svim
bozanskim darovima, kakvi se pre kod njega nisu mogli zapaziti zbog podrivenosti strastima.
22. Kaze se da postoje dva vida opazanja: prvi se odnosi na opste (stanje organizma) i
opstoji cak i onda kada smo usnuli, pri tom nemajuci nikakav poseban objekt i nikakvoj ne
sluzeci svrsi, posto ni na koju aktivnost nije usmeren. Drugi se tice aktivnog opazanja kojim
razumevamo bivstvujuce. Slicno ovom, postoje i dva vida znanja: prvi se tice prikupljanja
znanja o logosima bivstvujuceg i (sam po sebi) nicemu ne sluzi, jer nije usmeren na izvrsavanje
praktickih zadataka; drugi je ono aktivno, prakticko znanje, koje pruza istinsko poimanje
bivsuvujuceg.
23. Licemer je spokojan dokle god misli da je u svom lovu na slavu neprimecen. Bude li
otkriven, smrtonosne govori reci, misleci pri tom da moze vlastitu izopacenost da sakrije
klevetajuci druge. Zato licemere Logos i poredi sa "porodom aspidinim" (Mat. 3; 7) i zapoveda
im da rode rod dostojan pokajanja, sto znaci: preobrazavajuci skriveno stanje srca urediti
vidljivo ponasanje.
24. Kaze se da su svi oni sto zive u vazduhu, zemlji i moru zverovi, mada ih Zakon
(direktno) ne proglasava necistima i mada njihovo zivljenje deluje cisto; isto je tako, makar
delovalo pitomo i uljudno, i sa covekom koji je potcinjen nekoj strasti.
25. Ko se, kako bi nekom naudio, pretvara da mu je prijatelj, vuk je u jagnjecoj kozi. Kad
god da naidje na kakav stvarno hriscanski obicaj ili izreku, suprotstavice se iskrivljujuci ih,
pokusavajuci tako da na bezbroj nacina nadje u ovim recima i obicajima zlo, uhodeci time
slobodu brace svoje u Hristu (Gal, 2; 4).
26. Ko licemerno cuti, zlodelatelj je: bliznjem sprema klopku. A kada mu to ne uspe, zbog
sopstvene se strasti zalostan povlaci. Onaj, medjutim, sto blagodatno cuti i za bliznjeg se stara,
blagodat prima sto rasvetljava tamu.
27. Ko na javnom skupu drsko ometa tudje govorenje, svoje bolesno slavoljublje time
otkriva; opcinjen (ovom svojom strascu)) iznalazi nebrojane nacine da izigra smeranje (tudje)
besede.
28. Mudrac, bilo da poducava ili da sam uci, jedino nastoji da poducava i da sam uci ono
sto je korisno. Ko misli da je mudar, bilo da pita ili da na pitanje odgovara, okruzuje se samo
onim iepotrebnim.
29. Ko se, Bozijom blagodacu, dobrotom pricescuje, duzan je i drugima obilatoda je
prenosi. "Zabadava ste", kaze, "dobili, zabadava dajte" (Mat. 10; 8). Ko ono sto je dobio ispod
zemlje skriva, Gospoda za tvrdokornost optuzuje (Mat. 25; 24), i to da bi, odricuci se vrline, telo
svoje sacuvao; a onaj sto neprijateljima prodade Istinu "potom izadje i obesi se" (Mat. 27; 5).
30. Ko se ratovanja sa strastima i napadaja nevidljivih neprijatelja plasi, neka cuti; to jest,
u svojim borbama za vrlinu neka se (otvoreno) ne sukobljava, vec mu valja Bogu, kroz molitvu,
brigu svoju poveriti. Toga se tice govorenje u Knjizi izlaska: "Gospod ce se za vas boriti, a vi
cete cutati" (2. Moj. 14; 14). Oni drugi, koji su se ubilackog proganjanja oslobodili i koji tragaju
za podukom o nacinima zadobijanja vrline, neka samo otvoreno drze uho svojega razuma. Njima
(Gospod) kaze: "Cuj, Izrailju" (5. Moj. 6; 4). Oni koji silno za poznanjem bozanskim ceznu,
mogu, procistivsi se, slobodno s Njim da besede, i njima (On) kaze: "Sto vices k meni?" (2. Moj.
14; 15). Kome je, zbog strasti, nalozeno da cuti, jedino ce u Bogu naci pribeziste; kome je da
slusa (nalozeno), nek pripravan bude da Bozije izvrsava zapovesti, a ko je "znalac" (gnostik),
ieprekidno ce, od zla odvracen, uz Njega biti, na dobru nadsustastvenom blagodareci.
31. Nikada dusa ne moze steci znanje dok joj se Bog ne pokaze i dok se Bog k njoj ne
spusti i dok je ne uzdigne gore k sebn. Jer umu ljudskome manjka snage da bozansko dosegne
prosvetljenje i da se Njemu (prosvetlivsi se) prikljuci, sve dok ga sam Bog ne uzdigne onoliko
koliko je to za ljudski um moguce, bozanskim ga svetlom obasjavajuci.
32. Ko nauci ucenike Gospodnje da podrazava, nije da, kao fariseji, zabrane radi, subotom
ne ide kroz useve i ne trga klasje (Mat. 12; 1), vec, naprotiv, vrlinu delatnoscu zadobivsi, pribira
on (unutrasnje) logose svegbivstvujuceg, pobozno se hraneci saznavanjem Bozanskog.
33. Po Evandjelju, ko je iskljucivo od vere moze, prethodno obacivsi svoju okrenutost
svemu promenljivom i culno raspolozivom, da planinu svoje zloce (dobrom, vrlinskom)
delatnoscu pomera (Mat. 17; 20). Ima li, pak, snage da bude ucenik, darove ce poznanja iz ruku
Logosa primiti i hiljadu ce ljudi nasititi (Mat. 14; 1920); ima li moci da bude apostol, svaku ce
bolest i slabost leciti: demone ce izgoniti (Mat. 10; 8), to jest, odvlacice od ostrascenih
aktivnosti i, lececi bolesnog nadom, obnavljace tako stanje pobozno kod onih koji ga izgubise i
lecice ucenjem o Sudu one sto iz slabosti oklevaju. Jer bilo im je zapovedjeno "da stanu na zmije
i skorpije" (Luk. 10; 19), da uniste pocetak i kraj greha.
34. Apostol je ucenik i covek vere; svaki ucenik nije apostol, no svaki je vernik. Ko je
samo vernik nije ni ucenik ni apostol: svojim zivljenjem i sozercanjem treci se moze uzdici do
stanja i do dostojanstva drugog, dok se drugi moze uzdici do prvog.
35. Kad je ono u vremenu i po vremenu sgvoreno dostiglo zrelost, prirodni rast prestaje.
No, kada saznanje vrline bude uobliceno, rast ponovo otpocinje. Jer kraj jednog pocetak je
sledeceg stadijuma. Ko je, vrlinskom delatnoscu, zaustavio uspostavljanje propadljivosti, u
samom sebi iskusavace druge bozanske pojavnosti. Nema ni kraja ni pocetka dobroti Bozijoj:
kao sto je svojstveno svetlosti da osvetljava, svojstvo je Bozije dobro da tvori. Tako u Zakonu,
koji se tice onog vremenitog sto je i nastajuce i propadajuce, subota biva slavljena nedelanjem,
dok u Evandjelju, koje uvodi umstvenost, biva slavljena kroz radost dobrocinstva; sto biva na
osujecenje onima koji ne shvataju da je "subota coveka radi, a ne covek subote radi" i "da je Sin
coveciji gospodar subote" (Mar. 2; 2728).
 36. U Zakonu i u Prorocima pominje se subota (Is. 66; 23), subote (2. Moj. 31; 13) i
subota nad subotama (3. Moj. 16; 31), i obrezanje i obrezanja i obrezanje nad obrezanjima
(Post. 17; 1013), i zetva i zetve i zetva nad zetvama (3. Moj. 23; 10). Prvo se tice potpunog
ispunjenja prakticke, kako prirodne tako i teoloske, filosofije; drugo, razdvajanja od svega
nastalog i od (unutarnjih) logosa; trece, culnog i umnog zadobijanja srece. Razumevajuci ova tri
(tipa), znalac (gnostik) shvata razlog zbog kojeg je Mojsije imao da, na kraju, uprilici subotu
izvan svete zemlje (4. Moj. 34; 5), zasto je Isus Navin obrezao sav narod po prelasku Jordana
(Is. Nav. 5; 3) i zasto oni koji nasledise obecanu zemlju prinose Bogu snop prvina od druge
zetve (3. Moj. 23; 10).
37. Subota je bestrasce razumne duse, iz koje su razumnom delatnoscu izgnana obelezja
greha.
38. Subote oznacavaju slobodu razumne duse, koja je duhovnim sozercanjem prirode
obogotvorila cak i prirodnu aktivnost cula.
39. Subota nad subotama je duhovno smirenje razumne duse, koja um svoj cak i od
sozercavanja bozanskih logosa u stvorenom povlaci i koja se, kroz ljubavnu ekstazu, samo
Bogom sva ispunjuje, ostvarujuci tako, kroz misticku teologiju, umirenje u Bogu.
40. Obrezanje je odbacivanje ostrascenosti duse za svim sto je postalo.
41. Obrezanje nad obrezanjem je potpuno odbacivanje i odvajanje od prirodnih kretnji
duse ka onom sto je postalo.
42. Zetva je razumne duse sakupljanje i saznavanje duhovnih logosa sveg bivstvujuceg,
kako u odnosu na vrlinu tako i u odnosu na prirodu.
43. Zetva nad zetvama je pristupanje nepristupnom mistickim sozercanjem umnog, koje
razabire Boga nesaznatljivoga; to dolikuje onima koji dostojno slave Tvorca vidljivog i
nevidljivog.
44. Postoji i druga, duhovnija, zetva, za koju se kaze da je od Boga; i mistickije postoji
obrezanje i tajanstvenija subota, sto ju je Bog, odmarajuci se od svojih dela, praznovao i na
koje se odnosi: "Zetve je mnogo, a delatnika malo" (Mat. 9; 37) i "obrezanje srca duhom" (Rim.
2; 29) i "blagoslovi Bog sedmi dan i posveti ga, jer u taj dan pocinu od svih dela svojih, sto ih
ucini" (1. Moj. 2; 3).
45. Zetva je Gospodnja jedinetvena zajednica i postojanostdostojnih, (koji su) na kraju
veka (u Bogu).
46. Obrezanje srca u Duhu je vaspostavljanje podvojenosti (uma) u odnosu na cula, te
(odvajanje) uma od prirodnih aktivnosti vezanih za culo i za mislivo i to posredstvom
neposredne prisutnosti Duha, koji telo i dusu potpuno preobrazava obozujuci ih.
47. Subota je Bozija iotpuno poimanje Njega od strane stvorenog, umirivanjem u njemu
neizrecivom aktivnoscu Bozijom prirodnih aktivnosti; jer Bog, obustavljajuci svojom neizrecivom
aktivnoscu u (coveku kao) bivstvujucem slucajnu prirodnu delatnost, u onolikoj meri u kolikoj se
priroda bivstvujuceg (coveka) vezuje za Boga, uspostavlja njegovu (covekovu) vlastitu prirodnu
aktivnost u Bogu.
48. Od revnosnih valja traziti poduku o tome koja su dela sto ih je Bog zaceo a koja ona
sto ih nije pocinio. Jer od svega sto je uradio od toga se odmarao, ali se nije odmarao i od onoga
sto nije cinio. Vremenita dela Bozija se, kao razlicito postojeca, sva pricescuju (Bozijim) bicem,
posto imaju, kao svojem bicu prvotno, nebice. Bica pricestljiva, kojima se, blagodacu se
pricescujuci, (dostojni) pricescuju, poput dobrote i svega sto se kao dobro dozivljava, dela su
Bozija koja nisu u vremenu nastala. Ukratko, u pitanju je sav zivot, besmrtnost, jednostavnost,
nepromenljivost, vecnost, i sve ono sto se kao Njegova sustinska svojstva sozercava. To su u
vremenu nezaceta dela Bozija, jer nebice nije prvotno ni vrlini niti i jednom od nabrojanih
svojstava, pa makar ono pricescujuce, samo po sebi, bilo vremenito. Bespocetna je sva vrlina,
jer nista joj nije prvotno, a Bog je prvotni i jedinstveni Tvoritelj bica.
49. Iznad svega je pricestljivog i pricescujuceg vecito Bog, jer sve je, sto potpada pod
kategoriju odnosa, delo Bozije, i to cak i onda kada je (pricescujuce) bice vremenito; jer, iako je
medju bicima u vremenu postalim, prozeto je blagodacu. Tako su ona (vremenita pricescujuca
bica), poput glasnika sile, objavljivanja prisustva Bozijeg.
50. Sve besmrtno i sama besmrtnost, sve zivo i sam zivot, sve sveto i sama svetost, sve
vrlo i sama vrlina, sve dobro i dobrota sama, sve bivstvujuce i bice samo, ocigledno su dela
Bozija. Neka su od ovih bica (kao) vremenita postala, posto ih odvajkada nije bilo; druga, pak,
bica (sama po sebi) nisu (kao) vremenita postala, jer su vrlina, dobrota, svetost i besmrtnost
oduvek bile. Ono se, sto je kao vremenito postalo, pricescuje (onim) u vremenu nenastalim; jer
Tvoritelj je besmrtnosti, svetosti i vrline Bog, a On je nadsustastven svemu mislivom i
objasnjivom.
51. Sesti je dan (stvaranja), po Pismu, stvaranje (ostvarivanje) bivstvujucih sto su
podredjeni prirodi. Sedmi dan razgranicava od toka (kretanja) vremenitog, a osmi dan
predstavlja vid natprirodnog i nadvremenog.
52. Ko sesti dan razume u odnosu na Zakon, napusta aktivnosti (koje su posledica)
strasnog podredjivanja duse, prolazeci tako more bez straha i ide ka pustinji, dok njegovu
subotu cini odmor (mir) od strasti. No, tek kad predje Jordan i ostavi iza sebe puko odmaranje
(uzdrzavanje, apstiniranje) od strasti, stupa u posed vrline.
53. Sesti je dan, po Evandjelju, zadobijanje stanja vrline sto je poput pustinje liseno zla, u
kome je subota mir uma cak i od ostrascenih uobrazenja duse, a posto su prvi gresni pokreti
(impulsi, pulzije duse) umrtvljeni. Ko je presao Jordan seli se u oblast poznanja; gde um, to
jest, hram, sto je mirom misticki sazdan (skucen), postaje, u Duhu, obitavaliste Bozije.
54. Koje, po bozanskom primeru, ispunio delom svojim i misljenjem sest dana, prevazilazi,
s Bozijom pomoci, ono sto je kao prirodno i kao vremenito uspostavljeno, stupajuci tako u stanje
mistickog sozercanja buduceg veka, kojim se pricescuje. Njegova je subota potpuno i
nepojmljivo umno napustanje i prevazilazenje svega bivstvujuceg. No, ko se udostojio osmog
dana, iz mrtvih je ustao; to jest, iz svega culnog, umnog, izrecivog i imenivog; a ono sto je u
odnosu prema Bogu nize smenjuje blazenstvo Bozijeg zivota, koji je (u sustini) jedini (stvarni)
zivot, dozivljavajuci ga takvim obozuje se i sam postaje Bog.
55. Sesti je dan, za one koji praktikuju podviznistvo, potpuno ostvarenje prirodnih
aktivnosti koje vode vrlini. Sedmi je, za one koji zive sozercateljno, upotpunjenje umnog
(saznanja) i napustanje prirodnog saznavanja neizrecivog. Osmi je, za obozenja dostojne,
preuredjenje i premestanje. I nigde Gospod, otkrivajuci tajne sedmog i osmog dana, ne imenuje
dan i cas misterije svrsetka koji odredjuje unutarnje logose sveg (bivstvujuceg). Nema sile ni na
nebu ni na zemlji, osim blazenog bozanskog Tvoritelja, koja moze znati za (neku) pojavu pre no
sto ju je (sama) iskusila.
56. Sesti dan ocituje (unutraslje) logose bica bivstvujuceg; sedmi nagovestava nacine
dobrog (vrlinskog) bica; a osmi neizrecivu misteriju vecnog bica.
57. Posto znamo da je sedmi dan simvol prakticke aktivnosti, oduzimo u potpunosti,
dobrim delanjem, sva dugovanja nasa, tako da se za nas moze reci: "I pogleda Bog sve sto je
stvorio, i gle, dobro bese veoma" (1. Moj. 1; 31).
58. Ko dobrim delima hvaleci Boga dug oduzuje, svoju trudoljubivu dusu, telesnim dobrim
delima, razlicitim vrlinama ukrasava.
59. Ko je delima pravednim pripreme ispunio, prelazi u smirenje gnostickog sozercanja,
gde se njegov um, u sebe primivsi bozanske logose (sveg bivstvujuceg), od svakog pokreta
(promenljivosti) odmara.
60. Ko se za svoje dobro Bozijim pricescuje smirenjem, obozujucom se pricescuje
energijom, to jest, mistickim vaskrsenjem, ostavljajuci u svom fobu, gde lezase, carsav i ubrus
koji mu bejase na glavi (Jov. 20; 67). Ko ovo, poput Petra i Jovana, vvdi, poverovace mu
Gospod vaskrsao.
61. (Nadgrobni) spomenik Gospodnji postoji kako zbog ovog sveta (u celini), tako i zbog
svakog (pojedinacnog) verujuceg srca. Carsav je (unutrasnji) logos sveg culno postojeceg
zajedno sa vrlinom. Ubrus je moc teoloskog umstvovanja; jednostavnog i jednoobraznog znanja
u onoj meri u kojoj je to (za coveka) mogucno. Kroz ove simvole Logos biva prvobitno poznat i
bez toga bi svako razumevanje viseg i Njemu svojstvenog bilo van nase moci.
62. Ko Gospoda casno sahranjuje videce Ga besmrtno proslavljenog, no nikome drugom
tako vidljiv nece biti. To (vidjenje) protivnik njegov zadobiti ne moze, posto nema vise zastora
pomocu koga bi On dopustio da bude od gonitelja uhvacen i da pretrpi patnju zbog spasenja
svih.
63. Ko Gospoda dolicno sahranjuje od svih bogoljubaca biva postovan, jer ne daje da On
ostane za drvo prikovan i da bude prepusten hulama nevernika. Oni sto grob zapecatise i sto
vojnike (da strazare) ostavise, mrziteljskih su namera. Kada je Logos vaskrsao oni su varali
(tvrdeci) da je telo ukradeno a ucenika klevetnika i vojnike novcem potplatise da Spasitelja
oklevetaju. Svako ko je znalac (gnostik) zna vaznost recenog, jer njemu nije nepoznato kako i
na koliko nacina biva Gospod raspet, sahranjen i vaskrsao. Od misli ostrascenih, od demona u
srce usadjenih, sto poput odece iskusenjima kidaju moralnu lepotu, on cini les, razbijajuci tako u
dusi svojoj beleg praznoverja.
 64. Kad slavoljubac licemerno podrazava vrlinu, zapaza se kako to cini tvarnoga radi, sto
dovodi u sumnju da on moze biti zakonit ucenik Logosa.
65. Vidis li gordog kako ne moze podneti pohvale boljem od sebe, kako govorljivoscu
namislja istinu da dokine sluzeci se nebrojenim zadevicama i neosnovanim protivljenjima, znaj
kako tada Gospod nanovo biva raspet, sahranjen i u zapecacenom grobu od vojnika cuvan. No,
Gospod ipak vaskrsava, zbunjujuci ih, i sto vise biva napadan, to se jasnije, kroz patnju, u
bestrascu otkriva. Istina je da je od svega mocniji, i to je istina nepokrivena.
66. Misterija je ovaplocenja Logosa kljuc za sve zagonetke i slike (tipove) u Pismu, i ona
pruza poznanje svih umnih i tvarnih pojavnosti. Ko pozna misteriju krsta i pogrebenja, saznace
(unutarnje) logose (sveg bivstvujuceg), dok onaj sto je posvecen neizrecivom silom vaskrsenja,
poznaje (prethodece stvaranju) misli Bozije.
67. Svim pojavnostima treba krst; to jest, odvajanje od svega onoga sto preko cula
deluje. Svemu mislenom treba pogrebenje, tojest, potpuno umirenje svega onoga sto preko
mislivog utice na um. Kada su sva saodnosenja sa pojavnostima prekinuta i kada je istovremeno
iskljucena sva prirodna aktivnost i promenljivost, tada se, poput iz groba vaskrslog, pojavljuje
Logos, koji je u njemu i koji sve sto je od Njega obujmi, sa Kojim nista ne moze biti, samo po
prirodi, u odnosu. Spasenje je, stoga, po blagodati, a ne po prirodi.
68. U kategoriju odnosa spadaju vekovi, vremena i mesta, i sve sto je sa njima u vezi
relativno je. Bog (ne spada u kategoriju) odnosa i nema niceg Njemu bliskog sto je relativno.
Zbog toga, ko je Njegove blagodati dostojan, posto je Bog sam zalog dostojnima, bice iznad
svakog veka, vremena i mesta. Za svoje ce mesto Boga imati, kao sto je zapisano: "Budi mi Bog
branitelj i utvrdi mesto mojega spasenja" (Ps. 71; 3).
69. Kraj nema niceg sto bi bilo nalik sredini, posto (u protivnom) ne bi bio zavrsetak.
Sredina je sve ono sto prekoracuje pocetak, ali sto kraj ne doseze. Ako sve vekove, vremena i
mesta, kao i sve ono sa njima nuzno povezano, Bog, kao bespocetno pocelo bica, prevazilazi i
ako Ga (pomenute kategorije i sve ono sto je sa njima povezano) ne dosezu, jer On je
nadsustastveni pocetak, izvesno je da oni (sto su kategorijalno svodljivi) pripadaju sredini. Kraj
za one koji su spaseni je Bog, i u ovom uzvisenom zavrsetku, koji ce spaseni sozercavati, nece
biti niceg sredisnjeg.
70. Vasceli je kosmos sopstvenim logosima ogranicen i naziva se (odredjuje se) mestom i
vekom onog sto je u njemu. Ima nacina sozercanja za koje je prirodno da delimicno dosezu
premudrost Boziju, te je, dokle god se ovako misli, nemoguce razumljenjem premasiti srednje i
delimicno. No kada savrsenstvo nastupi, sve delimicno biva ukinuto i sve sto je (bilo) "kao u
ogledalu" i "kao u zagoneci" prolazi, da bi nam istina dosla "licem u lice" (1. Kor. 13; 1012).
Iznad je sveg kosmosa, vekova i mesta, gde kao dete bi poducavan onaj savrseni sto je od Boga
spasen.
71. Pilat je slika (tip) nrirodnog, a gomila Judeja pisanog zakona. Ko se verom nije uzdigao
iznad ovih (vrsta zakona), ne moze primiti natprirodnu i nadizrecivu Istinu. On, naprotiv, Logos
raspinje: Judejima sablazan a Jelinima ludost.
72. Kad vidis udruzene Iroda i Pilata, kako bi Isusa ubili, u ovoj druzbi zapazi demone
bluda i sujete koji se, kako bi usmrtili Logosa vrline, udruzuju. Tako demon sujete licemerno
izigrava duhovno znanje, prateci demona bluda, dok se demon bluda, nastupajuci sa laznom
cistotom, vraca demonu sujete.
73. Nije dobro za um sa telom da se stapa niti sa strastima da se sjedinjuje. Jer pisano je
da se sa "divlje kupine ne bere smokva", to jest, da se vrlina od strasti ne stice, niti "sa trnja
grozdje" (Mat. 7; 16), to jest, da se od tela (po telu) ne stice znanje blagoumno.
74. Podviznik koji sa trpeljivoscu podnosi kusnju i koji ocvrscava kroz telesne podvige i
koji je budnoscu u visem obliku sozercanja usavrsen, biva udostojen bozanske molitve. Jer, kako
govorase Mojsije: "Gospod izadje iz Sinaja", to jest, iz iskusenja, "i pokaza se sa Sira", to jest, u
osecanju telesnosti, i "sidje sa gore Faranske sa mnostvom Kadisa" (5. Moj. 33; 2), to jest, sa
gore verovanja nebrojanim svetim znanjima.
75. Irod se vlada prema telesnoj mudrosti, Pilat prema culima, a Judeji prema
razmisljanjima duse. Kada je dusa, zbog neznanja, pripojena culnom, Logos biva tim culnim
predat smrti i carstvo propadljivog biva proglaseno. Zato kazu Judeji: "Nemamo cara osim
cesara" (Jov. 19; 15).
76. Irod predstavlja dejstvo strasti, Pilat sklonost prema njima, cesar vladavinu sveta
tame, a Judeji dusu. Kad je dusa potcinjena strastima i kada se necistoti vrlina predaje,
ocigledno je da carstvo Bozije biva poreknuto i da se obraca nistiteljskoj tiraniji demona.
 77. Nije dovoljno dusi da strasti pogcini kako bi obezbedila duhovno blagoumlje, sve dok
se vrline ne steknu ispunjavanjem zapovesti. "Ne radujte se sto vam se duhovi pokoravaju", to
jest, ostrascene aktivnosti, "nego se radujte sto su imena vasa ispisana na nebesima" (Luk. 10;
20).
78. Nuzno je da onaj ko poseduje pozianje svega ima i obilje vrline, dobrom delatnoscu
zadobijene. "Ko ima kesu", to jest, duhovno znanje, "neka je uzme kao i torbu" (Luk. 22; 36),
odakle ce raskosno i obilato dusu svoju vrlinom da hrani. Ko nema ni kesu ni torbu, to jest, ni
znanje ni vrlinu, "neka proda haljinu svoju i neka kupi noz" (Luk. 22; 36): sopstveno telo
nekatrudom zrtvuje vrlini i mudro nek se prihvati borbe protiv demona i strasti, mira Bozijeg
radi; to jest, recju Bozijom nek razluci vise od nizeg.
79. Gospod se kao tridesetogodisnjak pojavio, omogucivsi (nam) tako ovim brojem ucenje
skrivenih misterija sto se na njega odnose. Jer, misticki gledano, broj trideset vodi ka Gospodu,
Tvorcu i Promislitelju vremena i prirode nevidljivih mislenih stvari. Vreme je predstavljeno
sedmicom jer vreme je sedmostruko; priroda peticom, zbog njene deljivosti u okviru pet culnih
modaliteta; ono mislivo osmicom, jer mislivo nastaje izvan kruga merljivog vremena; promisao
desetkom, jer postoji deset svetih zapovesti sto coveka vode savrsenstvu, a i zato sto je slovo
kojim se pise, gledano misticki, prvo slovo imena sto ga je Gospod uzeo kada je postao covek.
Povezujuci peticu, sedmicu, osmicu i desetku ispunjavamo broj trideset. Onom koji dobro zna
kako za vodjstvom Gospodnjim da sleduje, nece biti nepoznat smisao toga sto On, kao
tridesetogodisnjak, objavljuje silu evandjeljskog carstva. Jer kada je On svojom vrlinskom
delatnoscu sazdao svet vrline, kao da je rec o u prirodi vidljivom, ne dopustajuci svojoj dusi da
bude vremenom skrenuta sa svog puta, kada je besprekornim sozercanjem zadobio duhovno
znanje i kada je dospeo u stanje da isto, po promislu, u drugima podstakne, tada je, ma koliko
telom bio star, tridesetogodisnjak u duhu, cineci tako i u drugima dobrotu svojih dela vidljivom.
80. Ko dela telesnoga zadovoljstva radi, niti je u vrlini delatan, niti je prema znanju
prijemciv. Zato on "nema coveka", to jest, mudru misao, "da ga spusti u vodu kada je ova
uzburkana" (Jov. 5; 5), to jest, u stanje odgovarajuce poznanju vrline i lecenja svake bolesti, a
ako pri tom, iako bolestan, iz lenjosti okleva, od drugog biva osujecen (prestignut) u lecenju, i
zbog toga ce lezati (bolestan) trideset i osam godina. Jer broj trideset, shvatan po prirodi,
oznacava vidljivu (culnu) prirodu, a prakticki gledano, vrlinsku delatnost. Osam, (u kontekstu
misljenja) oznacava mislenu prirodu netelesnog, a u duhovnom smislu, premudrost bogoslovlja.
Ko ovako ka Bogu ne hodi ostaje nepokretan, sve dok mu se lekar ne obrati: "Ustani, uzmi odar
svoj i hodi" (Jov. 5; 8), sto znaci da ga Logos poducava da uzdigne um iznad vlasti slastoljublja,
da se izdigne ka vrlini i da ode kuci svojoj, kojaje nebo. Jer je bolje da, na (svojim) plecima,
(ono) mocnije do vrline uzdigne (ono) slabije, nego da slabije zbaci jace dole u slastoljublje.
81. Sve dok u prociscenom razumu ne prevazidjemo sebe i sve sto je izvan Boga, nismo
se utvrdili u stanju postojane vrline. Kada je, kroz ljubav, ova dostojanstvenost ostvarena,
poznacemo silu bozanskog obecanja. Moramo verovati da ce se onaj um, sto u ljubavi zasniva
sve mogucnosti svojih delanja, u neprolaznom dostojanstvu utvrditi. Zato onaj ko samoga sebe,
i sve ono sto na bilo koji nacin spada u misljenje sto nije u stanju nadumne tisine, ne prevazidje,
ne moze biti slobodan od promene.
82. Svako se misljenje, na kraju, pokazuje kao mnostveno, ili bar kao podvojeno. Ono je
posredujuci odnos izmedju suprotnosti, (akta) misljenja i (onog) misljenog, i povezuje ih.
Ocigledno je da ni jedna krajnost (sama za sebe) ne zadrzava jednostavnost. Tako je onaj
misleci, subjekt, a mogucnost misljenja njemu biva nuzno prisajedinjena. (Onaj) misleci je ili
subjekt ili je u subjektu. Kao subjekt, pretpostavlja posedovanje mogucnosti misljenja, dok, ako
je u subjektu, podrazumeva bivstvujuce u kome potencijalno postoji; jer ni jedno bivstvujuce, ni
(posmatrano) kao sustina ni kao misao po sebi, nije potpuno jednostavno da bi cinilo
nerazdeljivu jedinicu. Nazovemo li stoga Boga sustinom, u Njegovoj prirodi nije moguce da bude
misljenje, jer bi tada On morao biti slozen. Nazovemo li Ga misljenjem, tada On po prirodi ne
poseduje sustinu koja bi se mogla misliti, i to zato sto je (u ovom slucaju) sam u sustini
misljenje i samo misljenje. No, za misljenje Bog je sustina, samo sustina, a opet, iznad je
sustine i misljenja: nerazdelna je jedinica, bez delova je i jednostavan je, te ko god i koliko god
da mislio, podvojenost prevazici ne moze, dok je onaj, sto ju je nadvisujuci napustio, donekle u
jedinici.
83. U mnostvenosti je drugost, neslicnost i razlicitost. U Bogu je Gospodu, Jednom i
Jedinstvenom, istovetnost, jednostavnost i podobnost. Stoga onome koji se nije izuzeo iz
mnostvenosti nije bezbedno da sebi namece sozercanje Boga, sto pokazuje Mojsije kada po
strani skiniju razape i kada tamo sa Bogom razgovarase. Opasno je govorenjem nastojati
iskazati neiskazivo, jer iskazana rec podrazumeva podvojenost i mnostvenost. To je jedino
mogucno u dusi bezglasnoj, u tihotnom sozercanju, posto je u nerazdeljivom a ne u
mnostvenom vaspostavljena jednost. Prvosvestenik, kome je bilo nalozeno da samo jednom u
godini, sa pokrovom, ulazi u Svetinju nad svetinjama, uci nas da je onaj koji je kroz netvarno i
kroz sveto prosao, usao u Svetinju nad svetinjama; to jest, da se (samo) onaj sto je svu mislenu
prirodu prosao, prociscen od svega sto karakterise tvarno i ciji je razum go i neodeven, moze
prepustiti Bozijim prikazanjima.
84. Kada veliki Mojsije skiniju svoju po strani postavi, to jest, kada volju i razum izvan
sveg vidljivog postavi, Boga stade slaviti. I stupi tada on u primrak, to jest, u "prostor"
bezoblicnog i netvarnog, i slavjase tamo najsavrsenija tajinstva.
85. Primrak je bezoblicno, netvarno i netelesno stanje svojstveno poznanju sustine sveg
stvorenog bivstvujuceg. Ko je, poput Mojsija, po prirodi smrtan, a razumeva stvari besmrtne,
tim poznanjem on u sebi oslikava bozanske vrline i lepotu, i to tako da slika verno oslikava odraz
svojstven lepoti prvolika. Silazeci odozgo, onima koji zele vrlinu da podrazavaju, nudi sebe (kao
model, paradigmu), obznanjujuci tako blagodat, covekoljublje i preobilje sto ga je primio.
86. Ko bozanskoj filosofiji neokaljan pristupi imace najvise koristi od znanja sto ga je
pronasao, jer njegova volja od stvari ne zavisi, nego se, sa postojanom sigurnoscu delajuci,
stapa sa Logosom vrline.
87. Krstenjem u Hristu posrednistvom Duha primamo prvu nepropadljivost, (koja je to) po
telu; poslednju zadobijamo u Duhu se posvecujuci dobrom delanju i umiruci za sopstvena htenja
i primajuci je (nepropadljivost) slobodni, (vise) ne strahujuci od (mogucnosti) gubljenja
stecenog dobra.
88. Kad je Bog u svojoj blagosti odlucio da s nebesa posalje blagodat svoje bozanske
dobrote, vaspostavio je svetu skiniju sa svim njenim simvolickim sadrzajem, kao izobrazenje,
sliku (tip) i odraz (vlastite) premudrosti.
89. Blagodat Novog tajanstveno je skrivena u pismu Starog zaveta. Zato apostol kaze da
je Zakon duhovan (Rim. 7; 14), te da slovo Zakona zastareva i stari (Jev. 8; 13), dok se njegov
duh vazda obnavlja (uvek) ostajuci aktivan.
90. Zakon je senka Evandjelja, a Evandjelje je ikona buduceg dobra. Jer Zakon zlu
delatnost sprecava, dok Evandjelje utvrdjuje dobru.
91. Vascelo Sveto pismo moze biti, poput duhovnog coveka, istovetno podeljeno na telo i
na duh. Jer reci su telo Pisma, a duh, ili istinski bestrasna dusa, je smisao. Mudrac koji napusta
propadljivo, zaceljuje se u onom sto nepropadljivo postaje.
92. Zakon je telo Svetog pisma, ako je posmatrano kao da je duhovni covek, dok su
Proroci cula, a Evandjelje je dusa umstvena koja dela posredstvom Zakona kao tela i Proroka
kao cula, obznanjujuci tako delima silu svoju.
93. Zakon je senka a Proroci su ikoia bozanskog i duhovnog dobra prisutnog u Evandjelju.
U samom je spisu (tekstu) Evandjelja prisutna istina, koja je u Zakonu bila naznacena a u
Proroka oslikana.
94. Ko, kako u javnom tako i u privatnom zivotu, ispunjava Zakon, samo se od zloga
ponasanja uzdrzava, zrtvujuci time Bogu (jedino) zadovoljavanje bezumnih strasti, a zbog svoje
duhovne nezrelosti ostaje zadovoljan (ovakvim) "spasenjem".
95. Ko se na recima Proroka ucio, ne samo da ostrascena dela odbacuje, vec ni na njihove
predstave u dusi ne pristaje. Time on ne svladava ono sto smatra losim, iskljucivo u telu, a (pri
tom) zaboravlja na, u dusi svojoj sakrivenu, zedj za ostrascenim delanjem.
96. Ko je evandjeljski zivot istinski prihvatio, otporan postaje na sve razloge i ciljeve zla,
sledujuci (time) za svakim dobrim delom i mislju. Na zrtvu on prinosi blagodarnost i priznanje
(svojih grehova), jer, bivajuci slobodan od mislenog ratovanja protiv strasti, biva slobodan od
svakog strasnog nemira, ispunjavajuci svoju dusu iscekivanjima buducega dobra, sto za njega
predstavlja neiscrpno zadovoljstvo.
97. Marljivim ucenicima bozanskog Pisma Gospod se Logos pokazuje imajuci dva vida: prvi
je opsti i popularan, kakav od mnogih moze biti sagledan. Izreka: "Ne bi oblicja ni lepote u
njega" (Is. 53; 2) na njega se odnosi. Drugi je skriveniji i samo ga neki, ako su postali poput
apostola Petra i Jovaia, pred kojima se Gospod preobrazio u slavi koja prevazilazi cula (Mat. 17;
2), mogu sagledati, a (izreka): "Ti si najlepsi medj sinovima ljudskim" (Ps. 45; 2), na njega se
odnosi. Prvi se od ova dva vida odnosi na pocetnike, a drugi na one koji su, koliko je to
mogucno, u duhovnom znanju savrseni. Prvi je vid prvog dolaska Gospodnjeg, na sta upucuje
Evandjelje, u okviru koga se prociscavajuci strasti prociscuju oni sto u vrli ni delaju. Drugi
predskazuje "drugi" dolazak u slavi, u kojoj se duh Evandjelja misli (razabira), i koji
premudroscu preobrazava i obozuje one koji poznase; koji zbog preobrazenja Logosa u sebi
"otkrivenim licem odrazavaju slavu Gospodnju" (2. Kor. 3; 18).
98. Ko vrline radi trpi patnju, biva na to potaknut prvim dolaskom Logosa, sto od svih
necistota prociscuje. Ko je, sozercanjem, um svoj do angelskog (stanja) uzdigao, ima silu
drugog dolaska, koja ga cini bestrasnim i nepropadljivim.
99. (S pocetka) cula prate delatnost onog koji se prociscuje i koji se mnogo, vrline radi,
trudi; do neculnoga se stize voljnim odvajanjem uma od tela i od sveta i njegovim
usmeravanjem (okretanjem) ka Bogu. Prva je borba ona kroz koju um, kako bi se oslobodio
prirodne sveze sa telom, prociscuje svoju volju praktickim (delatnim) podviznistvom. Druga je
(samo) za onog sto je kroz sozercanje veze raskinuo, tako da nije ni za sta vezan, i koji postaje
ociscen od sveg onog sto je njime vladalo.
100. Mana sto je bila u pustinji data Jevrejima (2. Moj. 16; 1435), Logos je Boziji, i oni
koji je jedu nalaze u njoj svako duhovno zadovoljstvo (Prem. Solom. 16; 20). Tako je stvoreva
da razlicitim ukusima pogoduje, jer poseduje u sebi sva svojstva duhovne hrane. Zbog toga
biva, onima sto su odozgo iz semena nepropadnogrodjeni (Jov. 3; 35), cisto razumno mleko,
zelje slabima (Rim. 14; 2) i osecaj duhovne utehe, a onima cijim su dusama, dugom vezbom
(podvigom), cula pripravljena da dobro razlikuju od zla, sluzi kao jaka hrana (Jev. 5; 14). Logos
Boziji ima drugih beskrajnih moci koje ne mogu biti (na ovaj svet) ogranicene, te ako je pokojni
postao dostojan mnogih ili svih darova zato sto je verovao u malom (Mat. 25; 21), na kraju ce
dobiti sve ili jos neke moci logosne, i to jer su i najuzviseniji od sada vidljivih bozanskih darova
neznatni i skromni u poredjenju sa onima koji nas ocekuju.
 
 
Sa grckog preveo Petar Jevremovic
 

SVETI  MAKSIM  ISPOVEDNIK

Gnosticki stoslovi

STOSLOV DRUGI
 
1. Jedan je Bog jer jedno je Bozanstvo, bespocelno, prosto, nadsustno, bez delova i
nerazdeljivo. Jedinica je On i Trojica, celosna je Jedinica i celosna je Trojica; celosna je Jedinica
po Svojoj sustini, a celosna je Trojica po Svojim ipostasima. Jer Bozanstvo je Otac, Sin i Duh
sveti i Bozanstvo je u Ocu, Sinu i u Duhu svetom. Celosno je u celosnom Ocu i celosni je Otac u
celosnom (Bozanstvu); celosno je u celosnom Sinu i celosni je Sin u celosnom (Bozanstvu);
celosno je u celosnom Duhu svetom i celosni je Duh sveti u celosnom (Bozanstvu). Celosno je
Otac i celosno je u Ocu, celosni je Otac u celosnom (Bozanstvu) i celosni je Otac celosno
(Bozanstvo). I celosno je celosni Sin, celosno je u celosnom Sinu i celosni je Sin u celosnom
(Bozanstvu). I celosno je Duh Sveti i celosno je u celosnom Duhu svetom i celosno je
(Bozanstvo) celosni Duh sveti i celosni je Duh sveti u celosnom (Bozanstvu). Jer niti je
Bozanstvo delimicno u Ocu, niti je Otac deo Boga; niti je Bozanstvo delimicno u Sinu, niti je Sin
deo Boga; niti je Bozanstvo delimicno u Svetom duhu, niti je Sveti duh deo Boga. Jer Bozanstvo
je nerazdeljivo a Otac, Sin i Duh sveti nisu nepotpuni bog(ovi), vec celosno je (Bozanstvo)
celosno u celosnom Ocu i celosno je celosno u celosnom Sinu i celosno je celosno u celosnom
Svetom duhu. Celosan je i u celosti Otac u celosnom Sinu i Duhu; celosan je i u celosti Sin u
celosnom Ocu i Duhu; celosan je i u celosti Duh sveti celosno u Ocu i u Sinu. Zbog toga su Otac,
Sin i Duh sveti jedan Bog. Jedinstvena je sustina, sila i energija Oca, Sina i Svetog Duha, jer niti
jedan od njih biva, niti je zamisliv, bez druga dva (lica Svete trojice).
2. Svako je misljenje (sastavljeno) od misleceg i od misljenog, (a) Bog nije ni misleci niti
je misljeno, vec oba prevazilazi. Kao misleci bio bi ogranicen (nuznom) vezanoscu za misljeno, a
kao misljeno bi, po prirodi stvari, bio potcinjen (onom) mislecem kojem bi bio misljeno. Tako niti
je Bog pojmljiv kao da je misljenje, ni kao da je misljeno, posto je iznad misljenja i misljenog.
Jer (On) po prirodi svojoj prevazilazi (upravo svako) misljenje i misljeno.
3. Svako misljenje u sustini poseduje kvalitativnost kao (svoj) osnov, te su mu sve kretnje
odredjene tom kvalitativnoscu. Zbog toga ne biva kao nezavisno, opste, jednostavno i po sebi
samoodrzivo, jep niti je nezavisno, niti je jednostavno. U odnosu na oba (prethodno pomenuta
pojma) Bog posve biva jednostavan: kao sustina svakom je (mislecem) subjektu nedostupan, a
kao misljenje (nuzno) ne potrebuje objekt (misljenja). Niti je misljenje niti je misljeno, jer
ocigledio je da prevazilazi (svaku) sustinu i misljenje.
4. Kao sto se centar kruga smatra nedeljivim ishodistem iz njega povucenih linija, isto ce
tako (ocigledno) dostojni Boga, jednostavnim i nerazdelnim poznanjem, u Njemu poznati
pretpostojece logose (svega).
5. Uoblicavajuci se (posredstvom) misljenog, misljenje (moze biti) mnogoobrazno ili
jednoobrazno i to u zavisnosti od (konkretnog) misljenog prema kojem se utvrdjuje. Prekoraci li
mnostvenost culnog i, po njemu takvom, uoblicenog mislenog, postaje posve negledajuce: tada
ga sebi prisvaja nadmisleni Logos, darujuci mu (tako) pocinak od (beskonacnog) naizmenicnog
smenjivanja mislenih oblicja. To iskusivsi, "i sam ce pocinuti od dela svojih, kao i Bog od svojih"
(Jev. 4; 10).
6. Dostigavsi (u ovom veku) coveku dostupno savrsenstvo, Bogu ce prinositi plodove
ljubavi, radosti, mira i dugotrpljivosti, dok ce (u buducem veku) prinositi nepropadljivost,
vecnost i tome slicno. Prvi su (plodovi) primereni onima cije je savrsenstvo delatno, a drugi
onima sto istine radi iz sveg tvarnog iskoracuju.
7. Kao sto je greh delo svojstveno neposluhu, tako je vrlina svojstvena poslusanju. I kao
sto neposluh vodi ogresenju o zapovesti i razdvajanju od Zakonouspostavitelja, poslusanje vodi
ocuvanju zapovesti i sjedinjavanju sa Zakonouspostaviteljem. Tako, ko je poslusanja radi
ocuvao zapovesti i tako dela pravedno, ljubavlju je odrzao (svoje) nerazdelno jedinstvo sa
Zakonouspostaviteljem; ko ih je, iz neposluha ogresivsi se, prekrsio, svoje je jedinstvo (u)
ljubavi sa Zakonouspostaviteljem raskinuo.
8. Ko (s Bogom) sjedinjavajuci se prevazilazi svoje iz ogresenja proizaslo razdeljenje (od
Njega), prvo se odvaja od strasti a potom i od ostrascenih pomisli. Zatim (se odvaja) od prirode
i od logosa (prirode), te od misli i od znanja (sa njima skopcanim). Nadilazi napokon i
mnostvenost logosa Promisla, dostizuci tako svojim neznanjem Jedinstvenog Logosa, pri kojem
um dalje sozercava iskljucivo svoju postojanost i "raduje se radoscu neizrecivom" (1. Pet. 1;18),
primajuci "mir Boziji koji prevazilazi svaki um" (Fil. 4; 7) i koji vazda cuva svoje nepokolebljivo
dostojanstvo.
9. Strah od pakla cini da pocetnici beze od zla, naprednijima se daruje zelja da dobrim
delanjem zadobiju nagradu, dok tajna ljubavi, kod onih sto slepi su za sve nize od Boga, uznosi
um iznad sveg stvorenog. Samo one koji su slepi za sve od Boga nize Gospod umudruje,
pokazujuci im (ono sto je od svega) svetije.
10. Rec je Bozija poput zrna gorusicnog (Mat. 13; 31); pre no sto je zasejano izgleda
posve malo, no bude li dolicno uzgajano tako ce veliko porasti da ce se i najuzviseniji logosi,
kako culnih tako i umnih stvorenja, poput ptica na njegovim granama moci da smeste. Jer svi su
logosi u Njemu pohranjeni, a On (sam) ni u sta bivstvujuce nije smestiv. Zbog toga Gospod kaze
da ce ko bude imao vere kao zrno gorusicno svojom recju moci gopy da pomeri (Mat. 17; 20);
to jest, da odagna vlast djavolju nad nama pomerivsi je iz osnova.
11. Gospod je zrno gorusicno sto u Duhu se verom zasejava u srcima onih sto Ga primaju.
Ko ga vrlinom svojom bude uzgajao, goru ce ozemljenog misljenja pomeriti, odagnavsi od sebe
ogrezlost u zloci. Tako ce u sebi obnoviti logose i puteve (ispunjenja) zapovesti, koji su kao ptice
nebeske.
12. Temelj vere na Gospodu, (kao na) ugaonom kamenu, polozimo, da bismo, u zlatu,
srebru i u dragom kamenu, podigli svetinju visnjeg dobra (1. Kor. 3; 12); to jest, ucinimo to
cistim neizopacenim bogoslovljem, zivotom bistrim i lucezarnim, pomislima bozanskim i
misljenjem bisernim. He koristimo ni drvo, ni seno, ni slamu, jer bi to bilo idolopoklonistvo, to
jest, pristrasnost za culno, ili zivot nerazuman po ostrascenim pomislima, sto poput prazne je
slame bez mudrosti.
13. Ko poznanju stremi nek pred Gospodom umiri (sam) osnov (svoje) duse, sto je
(zapravo) Bog rekao Mojsiju: "Stani pored mene". Valja (medjutim) znati da medju onima koji
pred Gospodom stoje ima razlika, a sto je bilo otkriveno ljubopitljivima: "Ima nekih medj onima
sto stoje ovde koji nece okusiti smrti dok ne vide Carstvo Bozije da je doslo u sili" (Map. 9; 1).
Jer Gospod se (podjednako) ne pojavljuje u slavi (svima) onima sto pred Njim stoje. Pocetnicima
se otkriva u oblicju sluge, a onima sto Ga mogu pratiti u (Njegovom) uspinjanju na visoku goru
Njegovog preobrazenja otkrice se u oblicju Boga (Mat. 17; 19); to jest, (u oblicju) u kojem je
bivao pre no sto je bilo sveta. Gospodu je moguce razlicito da se objavi onima sto pred Njim
stoje: jednima na jedan nacin, a drugima drugacije, (srazmerno) veri kao meri njihove
(sposobnosti) uvidjanja.
 14. Kada je Logos Boziji u nama jasan i sjajan i kad poput sunca lice Njegovo zasja,
Njegova ce odezda isto tako biti bela; to jest, reci ce se svetog evandjeljskog Pisma (u nama
otkriti kao) jasne i razgovetne, nemajuci nikakvog pokrivala. S Njim ce nam prici Mojsije i Ilija,
koji tu predstavljaju duhovne logose zakona i proroka.
15. Kao sto Sin coveciji dolazi sa "angelima u slavi Oca svojega" (Mat. 16; 27), tako se i
Logos Boziji, sa angelima svojim u slavi Ocevoj, u dostojnima preobrazava (srazmerno njihovoj)
vrlini. Jer (sami) duhovni logosi predstavljeni Mojsijem i Ilijom, koji se pri preobrazenju sa
Gospodom (zajedno) pojavise, cuvaju u sebi slavu (Njegovu), otkrivajuci (dostojnima tu)
bozansku silu (i to) srazmerno njihovim mocima.
16. Ko je donekle posvecen u logos bozanske Jedinice, donekle ce poznati logose promisla
i suda koji su s njim (logosom Jedinice) sjedinjeni. Zato, poput svetog Petra, on (veruje) kako
valja naciniti tri senice za trojicu (koji se pojavise), a one predstavljaju tri stepena spasenja:
vrlinu, saznanje i teologiju. Prva, ciji je blazeni uzor Ilija, (podrazumeva) muzevnost i
celomudrenost; druga, kojoj je veliki odraz Mojsije, pravednost po prirodnom razumljenju;
treca, ciji je uzor sam Gospod, potpuno savrsenstvo mudrosti. (Ova se obitavalista) nazivaju
"skinijama" jer ih ima (jos) silnijih i sjajnijih, sto ce ih u buducem (veku) dostojni nastanjivati.
17. Covek delatnog znanja, kaze se, "u telu obitava", vrlinom svojom presecajuci
nelogosnu svezu izmedju duse i tela, napustajuci tako obmanjivost tvarnog. Gnostik, kaze se, u
vrlini svojoj obitava, (ali ipak i on) istinu (jos uvek) sozercava kao u ogledalu i kao u zagoneci
(1. Kor. 13;12). Jer (ni on do kraja) ne sagledava samouspostavljeno Dobro kakvo ono zaista
jeste, nasladjujuci se Njime licem u lice. Tako svaki svetitelj, sto buducem dobru stremi, po
otackom primeru hodi usklikujuci: "Stranac sam i dosljak, kao oci moji" (Ps. 38; 13).
18. Nikada, ushodeci Bogu, molitvenik da ne zastane. Kao sto se u delatnoj vrlini ushodi iz
"sile u silu" (Ps. 38; 8), u duhovnom sozercanju "iz slave u slavu" (2. Kor. 3; 18), a od slova ka
duhu svetog i bozanskog Pisma, tako (valja) i u molitvi ciniti. Um (treba) uzdici iznad (puko)
covecanskog a dusu bozanskim umudriti, kako bi um mogao slediti Isusa, Sina Bozijeg, koji je
"prosao nebesa" (Jev. 4; 14), koji je svuda prisutan i koji je, po domostroju (spasenja), kroz sve
muke nase prosao, da bismo (i) mi mogli, za Njim sledujuci, prevazici sve sto je (od Njega) nize.
19. Vazda se Bogu predajmo i trazimo Ga, kako smo lepo nauceni. Trazimo li Ga u svem
zivom, do granice Njegove dubine ne mozemo stici. Prodremo li ipak u dubinu Njegovu,
sozercavacemo svetije od svetijeg i duhovnije od duhovnijeg. Ovo nam jasno izobrazava
prvosvestenik koji, izlazeci iz Svetinje, ulazi u Svetinju nad svetinjama, koja je od Svetinje
svetija (3. Moj. 16).
20. Svaka je rec Bozija nemnogorecna i nemnogopricljiva, vec zdruzena sa razlicitim
sozercanjima (istog), koja su delovi te reci. Zato, ko o istini govori, koliko god da nije (sasvim)
napustio razlicitosti (u tom svom govorenju), o jednom (istom) logosu Bozijem govori.
21. U Hristu, koji je Bog i Logos Ocev, sustinski "obitava sva pussa Bozanstva telesno"
(Kol. 2; 9); u nama ta punina Bozanstva (blagodatno) obitava onda kada u sebi sabiramo svaku
vrlinu i mudrost i kada, koliko je to u covekovoj moci, ne odstupamo od posledovanja za
istinskim Praobrazom. Nije stoga bezrazlozno tvrditi kako u nama (blagodatno) obitava punina
Bozanskog, objedinjujuci (u sebi) svu razlicnost duhovno sozercateljnog.
22. Kao sto je rec nasa, koja prirodno iz uma proizilazi, glasnik skriveno postojecih umnih
kretnji, tako logos Boziji sustinski poznaje Oca kao sto rec poznaje um koji je poradja. Bez
(posrednistva) Logosa nista sto je postalo Oca ne moze poznati, jer Otac se po prirodi Logosom
otkriva, koji se zato zove glasnik Velike volje (Is. 9; 5).
23. Velika je volja Boga Oca tihotno i nepoznatljivo tajinstvo (Bozanskog) domostroja
(spasenja). Ispunjena je ovaplocenjem Jedinorodnog Sina Bozijeg, Koji je postao glasnikom
predvecne volje velikog Boga i Oca. Svak ko pozna smisao tajne (domostroja), biva (isto tako)
glasnikom volje velikoga Boga, delom (svojim) i misljenjem beskonacno k Njemu ushodeci sto k
njemu je snishodio.
24. U savrsenom je bivajuci miru Logos Boziji, domostrojiteljno nas radi, sisao u nize
delove zemlje, uznevsi nas (potom) povrh sviju nebesa (Ef. 4; 10). Posto je (Bog) u sebi
samom, bivajuci covekom, predispunio (sve) obilje (bica), nek se onaj, sto u tajinskom se
sagledavanju obecanog cilja veseli, obraduje poznanju obecanja Gospoda ljubecima.
25. Ako je Bog Logos, Sin Boga Oca, postao covek da bi coveka ucinio Bogom i sinom
Bozijim, verujmo da cemo (i mi) dospeti (tamo) gde sada je Hristos, jer On je "glava svom telu"
(Kol. 1; 18), sto sa svom telesnoscu (covecanskom) kao preteca nas ode Ocu. Stace Bog "na
sabranju bogova" (Ps. 81; 1), to jest, na sabranju spasenih, razdajuci dostojnima darove
buduceg blazenstva i nikakvim prostorom nece biti od dostojnih odeljen.
 26. Ko (sebi) ispunjava ostrascene telesne pohote, bivajuci tako idolopoklonik i
idolotvorac, u zemlji obitava Haldejskoj. (Pocne li) pomalo da razlucuje stvari, spoznajuci (tako
zakonitosti) prirodnog nacina (zivota), napustice zemlju Haldejsku i stici ce u Haran u
Mesopotamiji; to jest, stici ce u medjuprostor, nzmedju vrline i zloce, (dakle), u stanje jos uvek
neprocisceno od (svih) culnih prelesti. To je Haran. Ako ln ko, nad culnim se uzdigavsi, dosegne
skladno poimanje dobra, ka zemlji se dobra krece, to jest, ka stanju slobodnom od svake zloce i
nepoznanja. Tu je zemlju nelazni Bog pokazao i kao nagradu obecao onima koji Ga ljube.
27. Ako nas radi Logos Boziji bi "raspet po slabosti" i ako "ustade po sili Bozijoj" (2. Kor.
13; 4), nas ce radi, naravno u duhovnom (smislu), On to uvek ciniti i trpeti, bivajuci svima sve
kako bi sve spasao. Obracajuci se zanemocalim Korincanima bozanskn apostol govorase: "ne
znam medju vama nista sem Isusa Hrista, i to raspetog" (1. Kor. 2; 2). Efezanima, posto behu
savrseniji, pisase da "s Njim zajedno vaskrsnuse i da ih (Bog) zajedno posadi na nebesima u
Isusu Hristu" (Ef. 2; 6), (i to) po meri svacije moci. Tako za pocetnike u blagocestivim delima On
biva raspet, strahom Boznjim na krst zakivajuci njihova ostrascena delanja, a vaskrsava i na
nebo se uznosi za one koji napustise starog i koji odenuse novog, u Duhu sazdanog po obrazu
Bozijem, coveka (Ef. 4,22-24; Kol.3,9-10); coveka sto blagodacu priblizio se Ocu koji "iznad
svakog je nacalstva i vlasti i sile i gospodstva i iznad svakog imena koje se moze dati, ne samo
u ovom veku, nego i u buducem" (Ef. 1; 21). Sve stvari, imena i dostojanstva od kojih Bog je
visi, nize su od oiog sto u njemu blagodatno je Bog.
28. Kao sto je Logos Boziji, do telesne objave i oprisutljelja (svog), duhovno obitavao u
patrijarsima i u prorocima, koji predizobrazavase tajnu Njegovog dolaska, tako je posle
ovaplocenja prisutan ne samo u mladenaca (u Hristu), duhovno ih hraneci i ka bozanskom ih
savrsenstvu vodeci, nego i u (onim) savrsenijim, tajnovito u njima precrtajuci obrise buduceg
dolaska Njegovog.
29. Kao sto su ucenja Zakona i Proroka bila pretece telesnog oprisutnjenja Logosa,
privodecn (tako) dusu Hristu, i sam je proslavljeni Logos Boziji, ovaplotivsi se, postao preteca
svog duhovnog dolaska, sopstvenim recima vodeci dusu (Njegovom) buducem ociglednom i
Bozanskom prisustvu. To On vavek cini, iz tela u duh dostojne vrlinom preobracajuci, i to ce na
kraju veka ciniti, kada bude otkriveno sto svima je bilo nepristupno.
30. Sve dok sam nesavrsen i neposlusan, Bogu se n povinujuci u vrsenju (Njegovih)
zapovesti, niti postajuci savrsenim u (duhovnom) saznanju, Hristos ce za mene i (to upravo)
zbog mene biti ne savrsen i neposlusan. Jer umaljpvapu i smaljnjzacu Ga (ako) s Njim u Duhu
ne uzrastam, posto smo "telo Hristovo i udovi ponaosob" (1. Kor. 12; 27).
31. "Sunce izlazi i sunce zalazi", kaze Pismo (Prop. 1; 5). To ocigledno znaci da Logos
obicava, u svom dostojanstvu, da se uznosi i snishodi, zavisno od razuma i od nacina zivljenja
onih koji Bozanskom streme. Blazen je ko, poput Isusa Navina, celim danom ovog zivota u sebi
cuva sunce pravednosti, ne ogranicivsi ga sumrakom zloce i nepoznanja, jer ce moci izmaci
pogubnim demonima sto na njega se dizu.
32. Kada je (nasim) delima i sozercanjima Bog Logos u nama uzdignut, sve ce
(bivstvujuce) k sebi privuci, osvecujuci time nase misli i reci o telu, o dusi i o prirodi (sveg)
bivstvujuceg, (same) delove tela i (nasa) cula, stavljajuci ih u vrlini i u poznanju pod Svoj jaram
(Mat. 11; 29-30). Takav videlac Bozanskog tezi uznosenju, za Logosom sledujuci, sve dok ne
dospe do mesta gde (On) jeste. Kako Eklisijast veli: "Na mesto cu ih svoje privuci" (Prop. 1; 5);
to jest, one ce sto Ga slede, kao veliki Prvosvestenik "koji kao preteca nasa udje" (Mat. 11; 29-
30), uvesti u Svetinju nad svetinjama.
33. Ko blagocestivo tezi filosofiji, nevidljivnm se suprotstavljajuci silama, nek se moli za
sposobnost prirodnog razlikovanja, cije je svetlo po meri (tvarnog) sveta, i za prosvetljenje
blagodacu Duha. (Prvo,) telo poducava vrlini delima, (drugo,) prosvetljuje um da iznad svega
bira zajednicarenje sa Premudroscu kojom "razrusice tvrdjavu" (2. Kor. 10; 45). To pokazuje i
Isus Navin, iskajuci od Gospoda u svojoj molitvi "da sunce Tvoje stane nad Gavaonom" (Is. Nav.
10; 12); to jest, da ga svetilo nepristupnog poznanja Bozijeg (vazda) obasjava na gori umnog
sozercanja, i da (uvek bude) "Mesec nad dolinom"; to jest, da prirodna sposobnost razlikovanja,
sto prebiva u (nasoj) nejakoj telesnosti, ostane neizmenjeno vrlinska.
34. Gavaon je uzviseni um, dolina je telo smireno smrcu. Sunce je (Bog) Logos koji
obasjava um, darivajuci mu (time) sozercateljnu moc, kojom ga oslobadja od neznanja. Mesec
je prirodnn zakon sto nagoni telo da se potcini duhu i da primi jaram zapovesti. Mesec je, zbog
svoje promenljivosti, simvol (promenljive) prirode, no priroda medju svetiteljima biva
nepromenljiva, zbog nepromenljivog stanja (njihove) vrline.
 35. Nek izvana ne tragaju koji Gospoda traze, vec neka u sebi samima verom i delima
traze Trazenog. "Blizu ti je rec, u ustima tvojim i u srcu tvojem, to jest rec vere" (Rim. 10; 8), a
sam Hristos je ta trazena Rec (Loroc).
36. He ocajavajmo razmisljajuci o uzvisenoj bozanskoj beskonacnosti, jer Bozije je
covekoljublje sa takve visine na nas sislo, niti, saznavsi (svu) beskrajnu dubinu naseg
grehopada, odbijajmo da poverujemo kako ce u nama zamrla vrlina (jednom) vaskrsnuti. Jer i
jedno je i drugo u moci Bozijoj: da (k nama) snishodeci prosvetljuje nam um poznanjem i da u
nama, pravednih dela nasih radi, sa sobom uznosi (i nasu vrliiu) vaskrsavajuci je. (Pisano je:)
"Da ne reces u srcu svom: ko ce se popeti na nebo? To jest, da izvede Hrista iz mrtvih" (Rim.
10; 67). Drugim recima: bezdani su sve sto od Boga je iize, u kojima se po Promislu (Bozijem)
pun Logos Boziji obreo vracajuci zivot mrtvima. Jer (u sustini) je mrtvo sve zivo, ciji zivot zavisi
od ucestvovanja u Zivotu (samom), Nebesa (oznacavaju) prirodnu skritost (obitavalista)
Bozijeg, gde je On svem (bivstvujucem) neotkriven. Razumeva li ko nebesa kao logos
bogoslovlja a bezdan kao tajnu domostroja, nece pogresiti. I jedno je i drugo (sasvim)
nedostupno objasnjavajucem traganju i razumevanju, a (jedino je pristupno) razumevanju
verom.
37. U (coveku) delateljnom, sto vrlinskim je nacinom (zivljenja) ojacan, (njegov) logos
postaje telesan (ostvaren). U (coveku) sozercateljnom, istancaiih duhovnih promisljanja, biva
kakav s pocetka bese u Logosu Bozijem.
38. Telesnim ce ciniti smisao (Svetog Pisma) ko ga izlaze moralistickim primerima i
recima, ne bi li tako potpomogao moc razumevanja (svojih) slusalaca. Ko (taj isti) smisao izlaze
bogoslovski uzvisenim sozercanjima mistickog bogopoznanja, cinice ga duhovnim.
39. Bogoslovstvujuci katafaticki, to jest, polazeci od afirmativnih tvrdjenja, (pri tom)
nemajuci (zapravo) niceg do (samo) vidljivog i opipljivog, cinicemo smisao (Svetog pisma puko)
telesnim. Bogoslovstvujuci apofaticki, to jest, odricateljno, ucinicemo (taj isti) smisao duhovnim,
onakvim kakav je s pocetka bio u Bogu, ni od cega ne polazeci spoznatljivog lepotno cemo
spoznati nadspoznatljivo.
40. Naucivsi da u sebi, poput (drevnih) patrijaraha, podvigom i poznanjem kopamo bunare
vrline, pronaci cemo Hrista kao Istocnika zivota. Iz Njega nas Premudrost priziva da pijemo: "Pij
vodu iz svojeg studenca i sto tece iz istocnika tvojeg" (Pric. 5; 15). Ucinimo li tako, pronacn
cemo u sebi postojecu dragocenost.
41. Oni koji (poput) stoke zive jedino se prema culnom ravnajuci, opasno u sebi
ovaplocuju (ostvaruju) logos; strasti svojih radi zloupotrebljavaju tvorevinu (Boziju), ne
razumevajupi smisao sto svima je obznanjen: Boga da iz tvorevine Njegove spoznajemo i
proslavljamo, jer (jedino) cemo tako saznati sta, cega radi i po cemu jesmo. U protivnom,
bludicemo u mraku neznalja rukama (svojim) gasajuci.
42. Oni koji se iskljucivo vezuju za (golu) rec Svetog pisma, prenebregavajuci svojim
spoljasnjim sluzenjem Zakonu dostojanstvo duse, u sebi na poguban nacin cnne njegov smisao
telesnim. Veruju da ce Boga zadovoljitm zrtvovaljem nerazumnih zivotinja, brizno se bave
spoljasnjim ciscenjem tela a zanemaruju lepotu duse pritisnute strastima, mada je (upravo)
duse radi svaka potencija vidljivog sveta, svaka rec bozanska i (svaki) zakon.
43. Sveto Evandjelje veli kako je Gospod bio polozen "mnoge da obori i da vaskrsne" (Luk.
2; 34). Nije li, da je (On) bio polozen onih radi sto tvorevinu (Njegovu) posmatraju culio i koji
(bukvalno) sleduju slovu Svetog pisma, iz neznanja bivajuci nesposobni novom Duhu blagodati
da se obrate. Nije li, da je bio polozen vaskrsenja radi onih sto duhovno sagledavaju tvorevinu
Boziju i sto osluskuju reci (Njegove), dolicno tako negujuci ikonu Boziju u dusama (svojim).
44. To sto je Gospod bio polozen "mnoge da obori i da vaskrsne u Izrailju" (Luk. 2; 34),
ako je valjano shvaceno, podrazumeva pad strasti i lukavih pomisli verujucih, te vaskrsnuce
vrline i svake bogoljubive misli.
45. Oni koji, poput Marije Magdaline, obicavaju o Gospodu (misliti samo) kao o Tvorcu
nastajuceg i propadajuceg, pogresno Ga prepoznaju kao vrtlara (Jov. 20; 15). Stoga, radi koristi
takvih, sto nemocni su s Njim k Ocu da ushode, Gospod izbegava da Ga se (oni) doticu, recima:
"He dotici me se" (Jov. 20; 17). Jer zna (On) da ako mu se (neko odvec nespreman) priblizi od
toga moze imati stete.
46. Oni koji se iz straha od Judeja skrise u Galileji, u gornjoj sobi iza zakljucanih vrata
(Jov. 20; 19), (zapravo) su oni sto izbegose strahovanju od pogubnih duhova sigurno se uznevsi
do bozanskog sozercanja zatvorivsi vrata cula: oni poznaju Logos Boziji koji nespoznatljiv k
njima stupa, ne delujuci na njihova cula, darivajuci im mir, bestrasce i zalog Duha, te im pruza
vlast nad pogubnim duhovima i pokazuje tajne svojih simvola.
 47. Za one koji po telesnom (razumevanju) istrazuju rec Boziju Gospod k Ocu ne
vaskrsava, nego (samo) za one koji Ga, posredstvom uzvisenih sozercanja, po duhu ispituju,
vaskrsava On k Ocu. Nemojmo Njega, Koji se iz covekoljublja nas radi dole spustio, drzati dole,
vec s Njim (zajedno) gore k Ocu podjimo ostavljajuci zemlju i sve zemno, da nam ne bi kao
Judejima bilo receno: "Kud ja idem vi ne mozete doci" (Job. 8; 21). Jer nemoguce je bez Logosa
poznati Oca Logosa.
48. Zemlja haldejska, po kojoj su podizani i postovani idoli greha, obraz je zivota
ostrascenog. Mesopotamija, bivajuci izmedju dveju reka, obraz je nacina zivljenja izmedju
suprotnosti. Obecana zemlja je obraz stanja punine bica. Svako ko ponut starih Izrailjcana to
prenebregava, nanovo se predaje u ropstvo strastima, gubeci datu mu slobodu.
49. Niko od svetih, dakle, nije svojevoljno isao u Vavilon. Jer nije obicaj bogoljubaca da
uprkos razumu losije pretpostave boljem. Ako neki tamo behu odvedeni silom, to treba razumeti
tako da oni nisu otisli svojevoljno, vec pod spoljasnjom prinudom, (i to) spasenja radi onih sto
potrebovase njihovu pomoc, napustajuci (stoga) svoje uzviseno sozercanje logosa kako bi druge
strastima nroganjane poducavali. Zato je i veliki apostol prosudjivao da je korisnije ako ostane u
telu, to jest, u moralnom poducavanju ucenika, mada je sva njegova zelja bila skoncati s
moralnim ucenjem i natkosmickim umstvovanjem, te prostim sozercanjem biti sa Hristom (Fil.
1; 23-26).
50. Kada Saula uznemiravase pogubni duh, blazeni mu David (svojim) pevaljem uz gusle
olaksavase: tako (i) svaka umstvena rec, poznanjem, ugodnim sozercanjem, daruje umu
olaksanje, oslobadjajuci ga od pogubnih razmisljalja.
51. To sto je veliki David bio plamtece crvene kose i lepook (1. Car. 16; 12) oznacava
onoga u kome je po Bogu veseli zivot obogacen lucezarnim poznaljem logosa: (tu su) zdruzeni
delanje i sozercanje prvo vrlinom lucezari, dok je drugo bozanskim promisljanjima osijano.
52. Carstvo je Saulovo obraz telesnog sluzenja Zakonu, za koji Gospod naucavase da je
nesavrsen. "Jer zakon", veli (Pismo), "nista nije doveo do savrsenstva" (Jev. 7; 19). Carstvo
velikog Davida je predizobrazenje evandjeljskog sluzenja, koje u srcu svojemu savrseno
ispunjava svu volju Boziju (1. Car. 16; 1, D.Ap. 13; 22).
53. Saul je prnrodni zakon, kome je Gospod s pocetka poverio vladavinu nad prirodom.
Posto je iz neposluha prekrsio zapovest (Boziju), postedevsi Agaga cara Amalikova, to jest, telo,
bi zbacen medj strasti, a carevalje nad Izrailjem bese mu oduzeto i predato Davidu to jest,
duhovnom zakonu, poroditelju mira, koji slavno podize Bogu hram sozercanja (1. Car. 15; 18).
54. (Ime) Samuilo tumaci se (u smislu): poslusan Bogu. Sve dok u njemu poslusan razum
svesteno dejstvuje, makar Saul i postedeo Agaga, to jest, zemnu mudrost, svesteni ce ga Logos
revnujuci ubiti i posramice um koji prekrsi Bozansku pravdu.
55. Svaki nadmeni um, (mada) bio slovom ucelja protiv strasti pomazan i (makar)
dosledno ispitivao sta da cini a sta da ne cini, bice iz nepoznanja (svoje strasti; gordosti) plen
strasti. Zbog toga ce se polako udaljavati od Boga, neminovno se priblizavajuci demonima,
obozujuci (svoj) trbuh (Fil. 3; 19) ne bi li se tako rasteretio od napetosti. Neka te Saul simvolicki
uveri da ce se onaj koji ne poslusa savete Samuilove obratiti idolopoklonistvu, pitajuci
(endorsku) vracaru kao da je (ona) Bog (1. Car. 28; 7 i dalje).
56. Ko za hleb se nasusni moli, nece ga (nuzno) u potpunosti zadobiti kakav On (zaista)
jeste, vec ce prema svojoj moci da (Ga) primn. Hleb Zivota (Jov. 6; 35), kao Covekoljubac, sebe
svima razdaje, no ne svima podjednako, nego potpunije onima koji cinise dela pravedna, a
malje onima koji ih ucinise manje. Svakom ce se dati (po meri) dostojanstva uma kao (njegove)
moci primanja.
57. Ponekad je Gospod prisutan, a ponekad odsutan. Prisutan je ako Ga sozercavamo
"licem prema licu", a odsutan ako je sozercavan "u ogledalu i u zagoneci" (1. Kor. 13; 12).
58. Prakticaru Gospod prnsustvuje kroz (njegovu) vrlinu, a odsutan je onom ko
zanemaruje smisao vrline. I opet, sozercateljnom je prisutan kroz (njegovo) poznanje nstine
bivstvujuceg, a odsutan je kada od iste odstupi.
59. Presavsi iz praktickog u gnosticki stadijum (covek) napusta telesno, kao na oblaku, u
bistrom vazduhu mistickog sozercanja, ushodeci ka visnjim umozreljima, pri kojima moze vazda
s Gospodom biti. Od Gospoda se odaljuje onaj koji nema snage za, koliko je to (coveku)
mogucno, cisto sozercateljno misljenje slobodno od dejstava culnog i onaj koji ne moze spoznati
rec Boziju jednostavno, bez zagonetki.
60. Logos Boziji se naziva telom ne samo po (svom) ovaplocenju, vec i po tome sto (On,
kao) Bog Logos, bese kao prosta mnsao u pocetku sa Ocem, (u sebi) posedujuci jasne i nage
obraze istine bivstvujuceg, nemajuci (nikakvih) prica, zagonetkp, nli istorija, i (kao takav)
potrebujuci (nase) alegorijsko (razumevanje Njega samog); posto je, pak, (takav) prisao
ljudima, koji nagim umom (svojim) ne mogase dostici (Njegove) nage umnosti, izabrao je i
sakuiti (razlicite) istorije, zagonetke, price i neprozirne reci, postajucn (time) telo. Stoga nas um
ne susrece prvo nagog Logosa vec ovaplocenog Logosa: to jest, Logosa ovaplocenog u mnogim
(razlncitim) recima, (dakle) Logosa po prirodi a telesnog po (svom) izgledu. Zbog toga mnogi
misle da vide telo, mada je (On) uistinu Logos. Nije znaci smisao Pisma ono za sta mnostvo misli
da jeste, vec je razlicit od njihovog misljelja. Jer u svakoj (Njegovoj) zapisanoj izreci Logos
postaje telo.
61. Ucenje ljudi poboznosti u pocetku biva po telu, jer isprva bogopostovanje ne biva po
duhu nego po slovu Pisma. Po meri (naseg) duhovnog uzrastanja, izostrenim sozercanjima
odstranivsi tromost reci, bivamo, koliko je to za coveka (uopste) moguce, u Hristu procisceni, te
sa apostolom mozemo reci: "ako i poznasmo Hrista po telu, sada Ga vise (tako) ne poznajemo"
(2. Kor. 5; 16). Jasno je kako tada Logosa vise ne poznajemo po telu, jer um (nam Njemu) vise
ne tezi preko pokrivala, posto uznapredovasmo poznavsi Ga kao Jedinorodnog Sina Ocevog (Jov.
1; 14).
62. Ko zivot (svoj) zivn u Hrnstu, prevazilazi kako zakonsku tako i prirodnu pravednost.
Na to je bozanski apostol ukazivao rekavsi: "Jer u Hristu Isusu nema ni obrezanih ni
neobrezanih" (Gal. 5; 6); "obrezani" oznacavaju pravednost (koja je) po Zakonu, a "neobrezani"
prirodnu jednakost.
63. Neki bivaju vodom i duhom preporodjeni (Jov. 3; 5), a neki u Duhu svetom i u ognju
primaju krstenje (Mat. 3; 11). Svo cetvoro zapravo oznacava isto: voda, duh, oganj i Duh sveti
su jedan isti Duh Boziji. Za neke Duh sveti je voda, posto cisti spoljasnje necistote tela, nekima
je iskljucivo duh, jer ih cini u dobroj vrlini aktivnim, nekima je oganj, jer unutra u dubinama
duse prociscava mrlje, nekima je, po velikom Danilu, (posto je) Duh sveti, darivatelj
premudrosti i poznanja. Iz ovih je (svojih) razlicitih energija, kojima deluje na (razlicite)
subjekte, Duh sveti razlicito imenovan.
64. Zakon je, veli Pismo, uspostavio subotu "da bi se tvoj magarac i sluga odmorili" (2.
Moj. 23; 12). Oba (simvola) enigmatski predstavljaju telo: jer njega, pri cinjenju dobrih dela,
delatni um nuzno upreze silno ga tovareci. (Telo je i) sluga sozercateljnom umu, kada ovaj
razumno sozercava, bivajuci (tako) razborito potcinjeno znalackom (umu). Obojici je, to jest,
magarcu i sluzi, subota krajnjn cilj, ispunjenje dobrih dela i sozercanja, sto svakom daruje
(zasluzeni) pocinak.
65. Cija su dela vrlinska i ko je zadobio poznanje, poput magarca podjarmljuje (svoje)
telo, potcinjavajuci ga razumu radi vrsenja (zakonom) propisanih dela. Nacin (zivota) delateljne
vrline je sluga, jer to je nacin zadobijanja vrline putem razlikovanja pomisli, poput onih o novcu.
Subota je vrlina, bestrasce i spokojno stanje duse i tela; to jest, (ona je) stanje nepromenjnvo.
66. Rec Bozija biva pleva i seno onima cija je vrlina telesna, prehranjuje im strasni deo
duse i pomaze im u vrlini. Onima koji su uvedeni u sozercanja istinski bozanskih namisli, (rec
Bozija) je hleb sto hrani umni deo duse, vodeci ga njegovom bogolikom savrsenstvu. Zbog toga
su (drevni) patrijarsi, tokom svojih putovanja, nosili za sebe hleb, a seno za svoje magarce. U
(knjizi) o sudijama levit govori svome posetiocu u Gavi: "Hleb je za nas a seno je za nase
magarce: nicega nece nedostajati ni za sluge tvoje" (Sud. 19; 19).
67. Logos Boziji se naziva i jeste rosa (2. Moj. 32; 2), voda (Sirah, 15; 3, Jov. 4; 14),
istocnik i reka (Jov. 7; 38 i 4; 14), kako je i zapisano, i to u zavisnosti od svacije moci primanja.
(Tako), nekima je rosa, jer gasi uspaljenost i dejstvo strasti delujuci spolja na telo; voda je
onima koji se u nutriii truju zlocom, ne samo zato sto voda unistava svoju suprotnost, vec i zato
jer pospesuje zivotnu moc dobrobica. Istocnik je onima u kojima vazda vri sozercanje, darivajuci
(im) premudrost. Reka je onima koji blagocestivo izlivaju reku spasonosnog ucenja, napajajuci
njime obilno kako ljude, tako i domace zivotinje, zveri i biljke. Ljudi, (dakle), bivaju obozeni,
uzvisujuci se (u Pismu) iskazanim mislima; oni sto ih strasti ucinise domacim zivotinjama u sebi
ponovo zadobijaju prirodni razum, ocitujuci razlicite nacine vrlinskog (delanja) i ponovo se tako
ocovecujuci; oni koji rdjavim su delima i navikama postali zveri bivaju vraceni krotkosti svoje
prirode, bivajuci ukroceni prijaznim i neznim savetima; oni koji su poput biljaka neosetljivi za
(duhovna) dobra, postaju, uvodjenjem u dubinu reci (Bozije), smeksani, obnavljajuci (duhovnu)
osetljivost koja ce ih uciniti plodnim i razumnim.
68. Logos Boziji je put (Jov. 14; 6) za one koji su u delima uspesno i usrdno prevladali
stadijum vrline, ne skrenuvsi iz slavoljublja niti desno, niti se za strastima povodeci ulevo, nego
dobrostivo po Bogu prateci svoj put. Asa, car judejski, o kojem se prica (3. Car. 15; 23), u
starosti je bolovao od nogu; to jest, od nemoci pracenja puta Bozijeg.
 69. Logos Boziji naziva se vratima (Jov. 10; 9), jer one koji uspesno prodjose putem vrline
i neporocnog delanja vode poznanju i Svetlom, jer obznanjuje svesvetlosnu Premudrost. On je
Put, Vrata, Kljuc i Carstvo: Put je jer je Putovoditelj, Kljuc je (Kljucaonica) jer dostojnima
otkljucava i biva otkljucan, Vrata jer (u Carstvo) uvodi, Carstvo jer iasledjuje se i radja se u
svima koji se (Njime) pricescuju.
70. Gospod se naziva Svetlost, Zivot, Vaskrsenje i Istina (Jov. 8; 12, 11; 25 i 14; 6).
Svetlost je jer prosvetljuje dusu razgoneci tamu neznanja i obasjava um kako bi domislio
neizrecivo, otkrivajuci tajne dostupne (samo) prociscenima. Zivot, jer dusama koje Gospoda
vole dariva kretnje bozanske. Vaskrsenje, jer razbudjuje um iz (njegove) umrtvljujuce sklonosti
tvarnom, prociscujuci ga od sveg propadljivog i smrtnog. Istina, jer dostojnima dariva stalje
nepromenjivog dobra.
71. Bozanski Logos Boga Oca misticki prisustvuje u svakoj od (Njegovih) zapovesti, a Bog
Otac je po prirodi (svojoj) celosno i nerazdelno prisutan u Logosu. Ko prihvata bozanske
zapovesti i ko se po njima vlada, prima Logosa Bozijeg koji je u njima. Ko preko (postovanja)
zapovesti prima Logosa, zadobija i prirodu Oca i Duha koji su u Njemu. "Zaista vam kazem: koji
prima onoga koga posaljem, mene prima, a ko mene prima, prima Onoga koji me je poslao"
(Jov. 13; 20). Tako, ko prima i drzi se zapovesti, misticki prima Svetu trojicu.
72. U sebi Boga ne slavi ko Ga jedino na recima stuje, vec onaj sto vrline radi po Bogu
podnosi trpljenje i patnje, bivajuci od Boga proslavljen slavom sto je u Bogu (i) primajuci po
(svom) pricescivanju blagodat bestrasca. Svako ko vrline radi strada u sebi, Boga proslavlja
bivajuci obasjan bestrasnim bozanskim sozercanjem. Jer rece Gospod iduci na postradanje:
"Sada se proslavi Sin coveciji i Bog se proslavi u Njemu, i Bog ce Njega proslaviti u sebi, i
odmah ce Ga proslaviti" (Jov. 13; 31-32). Odatle je jasio da dar bozanske blagodati sledn
postradanju vrline radi.
73. Dokle god Logos Boziji sagledavamo kao otelovljenog u mnostvu u Svetom pismu
izrecenih zagonetki, nikako ne vidimo Netelesnog, Jednostavnog, Jedinstvenog i Jedinog Oca,
koji je u Netelesnom, Jednostavnom, Jedinstvenom i Jedinom Sinu, po recima Pisma: "Ko je
video mene video je Oca" i "Ja sam u Ocu i Otac je u Meni" (Jov. 14; 9-10). Mnogo je potrebno
znanja da bi, pronikavsi kroz pokrivalo reci koje Logos obavija, nagim umom, koliko je to
ljudima mogucno, ugledali cist Logos, kakav je (On) u sebi, koji jasno projavljuje Oca. Zbog
toga je nuzno da blagocestivi tragatelj za Bogom ne bude u vlasti (pisane) reci, kako ne bi
umesto Boga spoznavao samo ono sto Bogu je pripisano; to jest, da se, umesto za Logos,
beznadno ne vezuje za (puke) reci, jer (sam) Logos izmice onom umu koji bivajuci u vlasti
pokrivala misli da je dosegao netelesni Logos, ali koji je, (ipak,) poput Egipcanke, sto je umesto
Josifa uhvatila njegove haljine (1. Moj. 39; 7-13), i poput (onih) starih sto vazda bivajuci
zaokupljeni vidljivim, slavise tvar a ne Tvorca (Rim. 1; 25).
74. Po meri uzvisenosti promisljanja smisao Svetog pisma sa sebe skida telesnu svezu sa
recima, jer videlacki um, sasvim napustivsi (svoja) prirodna dejstva, otkriva Logosa Bozijeg, kao
sto je tobilo s velikim Ilijom koji u pecini horivskoj bi udostojen (bozanskog) vidjenja. Horiv se
tumaci kao oranica sto ce u duhu nove blagodati prineti postojanost vrline. Pecina (oznacava)
skritost mudrosti u umu; ko u nju dospe, misticki nadculno spoznaje gde Bog biva. Svako ko,
poput velikog Ilije, istinski Boga trazi, ne samo da ce stici u Horiv, to jest, ne samo da ce delima
steci postojanost vrline, nego ce i u pecinu uci: to jest, kao sozercatelj ce uci u tu skritu svetinju
premudrosti, sto je mogu naci samo oni koji su stekli postojanost vrline.
75. Kad um odbaci mnostvo mnenja o bivstvujucem sto ga pokriva, jasno mu se otkriva
rec istine, darivajuci mu temelj poznanja bivstvujuceg, kao sto je to bilo s velikim apostolom
Pavlom (D.Ap. 9; 18). Jer uistinu su krljusti, koje zakrivaju pogled dusi, sprecavajuci joj pristup
do istinskog smisla, zapravo razumevanje Pisma koje ne ide dalje od reci i ostrasceno vidjenje
culnog.
76. Bozanski apostol Pavle veli kako je poznanje Logosa delimicno (1. Kor. 13;9), dok
veliki evandjelist Jovan kaze kako je video slavu Njegovu: "i videsmo slavu Njegovu, slavu kao
Jedinorodnog od Oca, punog blagodati i istine" (Jov. 1; 14). He kaze li sveti Pavle da je poznanje
Boga Logosa delimicno? (Da), i to po (Njegovim) energijama, kako jedino je spoznatljiv, posto je
poznati Njega po sustini i po ipostasi nedostupno kako angelima, tako i ljudima. Sveti Jovan,
buduci medj ljudima savrseno upucen u tajnu ocovecenja Logosa, (zapravo) kazuje kako je
video slavu Logosa kao telesnog; to jest, da je video razlog zbog kojeg je Bog, pun blagodati i
istine, postao covek. Nije, (dakle) video sustinu Boziju, niti po kojoj je sustini Jedinorodni (Sin)
jednosustan Bogu Ocu i blagodatan, vec kako je (On), nas radi, ikonomijski postao (i) covek,
nasoj prirodi jednosustan, osenjujuci (tako) blagodacu nas, iskatelje blagodati. Iz te Njegove
punine mi vazda, saobrazno nasem (duhovnom) napretku, primamo blagodat. Zato ce onaj u
kome je razum savrsen i (uvek) na oprezu, zadobiti slavu punu blagodati i istine od Logosa
Bozijeg, koji, nas radi, ovaplotivsi se, proslavi i posveti svojim dolaskom (Jov. 17; 19). Zato
(evandjelist) veli: "Kada se pojavi, bicemo slicni Njemu" (1. Jov. 3; 2).
77. Sve dok dusa napreduje "iz sile u silu i iz slave u slavu" (2. Kor. 3; 18), to jest, dok se
krece od vrline ka (jos) vecoj vrlini i dok se uspinje od saznanja do uzvisenijeg saznanja, ona ne
prestaje bivati kako je (za nju) i receno: "Dugo bivase dusa moja" (Ps. 119; 6). Jer velika je
razdaljina i mnostvo je nuznih nivoa znanja pre no sto (ona) "dospe do mesta cudesne skinije
gde Bog obitava, glasom ispovedanja i radosti slavec Ga" (Ps. 41; 5). Vecno napreduje (ona) iz
pesme u pesmu umom radosnim uzdizuci se u bozanskom sozercanju i to srazmerno (svojoj)
blagodatnosti za (prethodno dobivenu) blagodat. Tako slavice svi koji u srcima svojim primnse
Duha blagodati klicuci "Ava,Oce"(Gal.4;6).
78. Mesto cudesne skinije je bestrasno i neokrnjeno stanje naviknutosti duse na vrlinu, jer
kada se (u njoj) rodi Logos Boziji razlicitim vrlinama ukrasava dusu kao skiniju. Kuca je Bozija
saznanje sto se sastoji iz mnostva sozercanja, pri cemu u samoj dusi Bog obitava, iz case je
(svoje) premudroscu pojeci. Glas radosti je (radosni) skok duse bogate vrlinom. Glas
ispovedanja je blagodarnost za slavu evharistijske gozbe premudrosti. Glas slavlja je misticno
slavoslovlje koje se radja iz mesanja radosti i ispovedanja.
79. Ko telesnim strastima dostojanstveno odoleva i ko se sa necistim duhovima bori, iz
svoje duse izgoneci pomisli sto ih ovi pobudjuju, nek se moli za cisto srce i za duh blagi da se u
njegovoj utrobi obnove; to jest, (nek se moli) da blagodacu bude lisen zlih a ispunjen dobrim
pomislima, kako bi (takav) mogao postati lucezarni i veliki svet Boziji, sacinjen od moralnih,
prirodnih i bogoslovskih sozercanja.
80. Ko je ucinio svoje srce cistim, nece spoznati samo logose od Boga nizih i od Njega
zavisnih bivstvujucih, nego ce, sve to prevazilazeci, videti donekle i Boga samog, koji je krajnje
savrsenstvo svih vrlina. U njemu se (tada) radja Bog, pocastvujuci ga urezivanja u (njegovom)
duhu sopstvenog zapisa, kao sto je to ucinio i na Mojsijevim plocama (2. Moj. 31; 18), i to po
meri svacijeg delateljnog i sozercateljnog uzrasta, a po svojoj mistickoj preporuci: "Rasti" (1.
Moj. 35; 11).
81. Cistim se naziva ono srce u kojem odsustvuje svaka prirodna kretnja ka bilo cemu
(tvarnom). U njemu se, od uzvisene prostote, radja Bog upisujuci u njega kao na plocu svoje
zakone.
82. Srce je cisto kada se seca (Boga) ne zamisljajuci (Ga) i ne uobrazavajuci i kada je
spremno u njega da bude vidljivo upisan obraz (Njegov).
83. Um Hristov, sto ga pominje sveti: "mi imamo um Hristov" (1. Kor. 2; 16), ne zadobija
se lisavanjem sopstvenih umnih sila, niti kao da je dodatak nasem umu, niti on u nas um stupa
po sustini ili po ipostasi, vec kao u njemu obitavajuci (taj isti um) obasjava silom, priblizavajuci
sebi njegova dejstva. Um Hristov, mislim, ima onaj cije je misljenje uvek u skladu sa Njegovim i
koji u svemu Njega promislja.
84. O telu Hristovom govorimo saglasno (izreci): "telo smo Hristovo i udovi" (1. Kor. 12;
27). He lisavanjem sopstvene telesnosti, niti zato sto se On u nas ipostasno uselio, niti zato sto
se razdelio na delove, nego time sto, upodobljavajuci se telu Gospodnjem, odbacujemo
grehovnu propadljivost. Posto je Hristos bio covek po prirodi, telu i dusi, bezgresno je kao covek
mislio, a mi, u Duhu u Njega se oblaceci, po sopstvenom izboru mozemo biti bezgresni.
85. U Pismu se govori o vremenitim vekovima, ali i o drugim vekovima, recima: "sada na
svrsetku vekova" (Jev. 9; 26). (Govori se) i o drugim (vekovima), slobodnim od vremenite
prirode sto ce biti po svrsetku vremema, prema recima: "Da pokaze u vekovima preobilno
bogatstvo" (Ef. 2; 7). U Pismu nalazimo mnostvo (pomenutih) vekova: prosle, sadasnje i
buduce, vekove vekova, vecne vekove, vecna vremena i one koji su do veka. No, (ipak,)
nemojmo sada (odvec daleko odstupati od naseg osnovnog pitanja) govoreci sta sve moze
(podrazumevati) vremeni vek, vekovno vreme i njegovo pokolenje, prost vek i vek vekova, nego
se drzimo naseg (osnovnog) rasudjivanja, prepustajuci (takva pitanja) radoznalcima.
86. Znamo da ima nesto sto je po Pismu nadvecno. (Recima) "Gospod ce carevati do veka,
preko veka i dalje" (2. Moj. 15; 18) naznaceno je da to postoji, (ali) ne sta to jeste i kako se
zove. Cisto je Carstvo Bozije nesto uzvisenije od sveg vekovnog, jer neispravno je za Carstvo
Bozije reci da ono podleze vekovnom i vremenitom. Ono je, verujemo, bastina spasenih,
njihovo, po istinitom predanju (Crkve), boraviste i mesto, cilj i krajnje zeljeno (sveg) sto se
krece. Dostignu li Ga (oni sto k Njemu se krecu) zadobice pokoj od svake kretnje, jer nema vise
ni vremena ni vekova kroz koje bi (jos) trebalo da prodju. Posle svega do pred Boga svemu
Visnjeg ce stici, Koji je pre svega vekovitog bivstvujuceg i Koji (nikako) ne spada u vekovitu
prirodu.
 87. Makar (covek), tokom svog zivota, dostigao najvisi (moguci) nivo (vrlinske) delatnosti
i sozercanja, sve dok je ovde imace saznanja, (dar) prorostva i zalog Duha svetoga delimicno a
ne u punini. Dospe li preko granice veka do svog savrsenog udela, gde pred dostojne Istina
stupa kakva jeste licem u lice (1. Kor. 13; 12) vise nece imati (tek) samo deo punine, vec ce
blagodareci (svom) pricescivanju njome biti opskrbljen. Jer, kaze apostol, "svi (ocigledno misleci
na spasene) ce biti savrseni muzevi, po meri rasta punine Hristove" (Ef. 4; 13), u kojoj
"skrivena su sva blaga, premudrost i saznanje" (Kol. 2; 3). Kad (to) bude otkriveno, sve ce
delimicno isceznuti.
88. Neki tragaju za tim kakvo je stanje savrsenstva dostojnih u Carstvu Bozijem; ima li (i
tamo) napretka i promene, ili je (to jedno) uvek identicno stanje? (Odgovor) se da naslutiti
poredjenjem sa telesnim zivotom, gde je smisao uzimanja hrane dvojak: (kao prvo kod dece se)
tice rasta, (a zatim) i potrebe za uzimanjem hrane kod odraslih. Sve dok ne dostignemo potpunu
velicinu, hranimo se da bismo rasli, a kada telo izraste, (vise) se ne hranimo da bismo rasli, vec
odrzavanja (zivota) radi. Isto je tako dvojako hranjenje duse vrlinom i sozercanjem, pri cemu
ona napreduje do nadilazenja sveg bivstvujuceg zadobivajuci "meru rasta punine Hristove" (Ef.
4; 13). To dostignuvsi ona napusta posredno rastenje i razvice, bivajuci neposredno hranjena
nadumnostima. Ispunivsi tako svoj (prirodni) rast, u liku nevidljive hrane, ona (dalje) zadobija
(u njoj zalozeno) bogoliko savrsenstvo i blagodareci otkricu beskrajne krasote ove hrane u sebe
prima vecno i isto tako dobro bice, pricescem postaje Bog (obozujuci) se bozanskom blagodacu,
prevazilazeci (tako) svako dejstvo uma i cula, stisavajuci istovremeno prirodne aktivnosti (svog)
tela sa dusom saobrazenog, i (to sve) u skladu sa svojim pricesnim obozenjem. Zbog toga se
Bog iskljucivo projavljuje kroz dusu i telo (zajedno), pobedjujuci preobiljem svoje slave njihova
(pojedinacna) prirodna svojstva.
89. Neki radoznalci tragaju za tim po cemu ce se razlikovati vecna i obecana boravista. Da
li ce se razlikovati po svojoj konkretnoj lokalizovanosti, ili po mislenim i duhovnim svojstvima,
po kolicinama karakteristicnim za svako (pojedinacno) boraviste. Neki drze da je prvo
(ispravno), a neki ono drugo. Ko razume da je "Carstvo Bozije u vama" (Luk. 17; 21) i da su "u
kuci Oca mojega stanista mnoga" (Jov. 14; 2), pre ce ono drugo izabrati.
90. Neki tragaju za tim kakvih ima razlika izmedju Carstva Bozijeg i Carstva nebeskog.
Razlikuju li se sustinski, ili samo u nasoj predstavi? Carstvo je nebesko cisto predvecno poznanje
bivstvujuceg u skladu sa u Bogu zalozenim logosima, dok je Carstvo bozije blagodatno primanje
dobra po prirodi svojstvenog Bogu. (Prvo) se tice kraja (sveg) bivstvujuceg, (a drugo)
predstavljalja naseg (stanja sebi) posle kraja bivstvujuceg.
91. "Priblizilo se Carstvo nebesko" (Mat. 3; 2), po meni, ne podrazumeva vremensko
ogranicavanje. Jer (Carstvo Bozije) "nece doci na vidljiv nacin... Niti ce se reci: evo ga ovde, ili
eno ga onde" (Luk. 17; 20-21), posto sve to zavisi od odnosa dostojnih prema njemu, a zavisno
od svacijeg stanja (zrelosti). Jer: "Carstvo je Bozije unutra u vama" (Luk. 17; 21).
92. Carstvo Boga Oca je kao mogucnost prisutno u svim verujucim; kao aktuelnost
(prisutno je) u onima koji, sasvim ostavivsi prirodna raspolozenja dusevnog i telesnog, sticu
(zivot) duhovni i koji (stoga) mogu reci: "A zivim ne vise ja, nego zivi u meni Hristos" (Gal. 2;
20).
93. Carstvo je nebesko, kazu neki, zivljenje dostojno nebesa; drugi, da je to
ravnoangelsko stanje spasenih; neki, da je obraz bozanske krasote (onih) koji nose "ikonu
nebeskog" (1. Kor. 15; 49). Po meni, sva tri uverenja su ispravna, jer svima se blagodat
buduceg razdaje i to srazmerno kakvoci i kolicini pravednosti u njima.
94. Sve dok se muzevno, u skladu sa delateljnom filosofijom, nosimo kroz bozanske
borbe, svetom Ocevim hodimo drzeci se (Njegovih) zapovesti, zadrzavajuci (time) u sebi
Logosa. Pokazemo li se pobednicima strasti i demona, zavrsavajuci tako svoju borbu sa njima,
sozercateljnim cemo se saznanjem pribliziti filosofiji, dok Logos misticki napusta svet krecuci se
ka Ocu. Zbog toga je Gospod rekao ucenicima: "Zato sto ste vi ljubili mene i verovali da ja od
Boga izadjoh. Izadjoh od Oca i dosao sam na svet; opet ostavljam svet i idem Ocu" (Jov. 16;
27-28). Tu se svetom nazivaju teskoce truda vrlinske delatnosti a Ocem nadsvetovno stanje
uma slobodnog od svakog vestastvenog razmisljanja. Kada smo u njemu (u tom stanju), u nama
se radja Logos Boziji, okoncavajuci nasu borbu sa strastima i demonima.
95. Ko smogne u sebi da umrtvi udove (svoje) (Kol. 3; 5) i da tako postujuci zapovesti
Logosa u sebi pobedi svet strasti, nece se vise zalostiti, jer ostavio je svet i dospeo je da bude u
Hristu, Pobeditelju sveta strasti i Darivatelju sveg mira. He odstrani li, (dakle,) pristrasnost
tvarnom, u svemu ce se zalostiti a njegova ce (neslobodna) volja zavisiti od promenjivosti
tvarne prirode. Zbog toga Gospod veli: "Ovo sam vam kazao da u meni imate mir. U svetu cete
imati zalost, ali ne bojte se: Ja sam pobedio svet" (Jov. 16; 33). U meni, to jest, u Logosu
vrline, imate mir, jer (tu ste) bezbedni od vrtloznosti i od nemira tvarnih strasti i stvari. U svetu,
to jest, u pristrasnosti spram tvarnog bivate zalosni, sto je posledica promenjivosti (tvarnog).
Zalost trpe obojica: ko trpi vrline radi i ko voli svettvarni i propadljivi, al jedna je zalost
spasiteljna dok je druga propadajuca i pogubna. (Medjutim,) Gospod je (ipak) za obojicu
oslobodjenje: (prvom je) bestrasno sozercateljno upokojenje u Njemu (samom) od truda koji je
vrline radi, a (drugom) je izbavljenje pokajanjem od pristrasnostn i vezanosti za propadljivo.
96. Iz natpisa koji (je trebalo da predstavi) Spasiteljevu krivicu jasno je da je (On) raspeti
Car i Gospod delatne, prirodne i sozercateljne filosofije. Natpis je, kaze (jevandjelist), bio na
latinskom, grckom i jevrejskom. Latinski, po meni, predstavlja delateljnu filosofiju jer (je
upravo) Rimsko carstvo, po Danilu, bilo najmuzevnije medj (svim) carstvima (Dan. 2; 36-45), a
to je od (sveg) drugog najsvojstvenije delateljnoj mudrosti; grcki je prirodno razumevanje jer je
medju svima grcki narod najuceniji u prirodnjackoj filosofiji; jevrejski je bogoslovsko
tajnovodjstvo jer je taj narod od davnina preko otaca Bogu stremio.
97. He samo da treba umrtviti nase telesne strasti, vec i pomisli ostrascene duse, kako
rece sveti (David): "Jutrom zatirem sve gresnike na zemljn, da bih istrebio iz grada Gospodnjeg
sve koji cine bezakonje" (Ps. 100; 8), to jest, telesne strasti i bezakonite pomisli duse.
98. Ko se neokaljane poboznosti i sa pravim poznanjem drzi puta vrline, ne zastranjujuci
ni na jednu stranu, iskusice blagodareci svom bestrascu prisustvo Bozije. Jer "pevam i o pravom
putu razmisljam kad god (Ti) dodjes k meni" (Ps. 100; 1). Pevanje je vrlnnsko delanje, (a)
razmisljanje je gnosticko saznanje vrlini svojstveno, po kojem opazamo pristupanje Bozanskog
dok u vrlini Gospoda iscekujemo.
99. Nek se onaj ko je u poboznosti pocetnik, u svojim delima Gospoda ne seca samo po
dobroti, nego i po pravednosti dok odlucan u svojim dugim borbama (sa strastima) postuje
(Njegove) zapovesti. Tako, ne samo da ce biti (ljubavlju) nagnan da zudi za Bozanskim, nego i
strahom da bezi od zla. Jer "milost i sud opevacu Tvoj, Gospode" (Ps. 100; 1), to jest, ljubavlju
ce uveseljen Bogu pevati, strahom (Bozijim) utvrdjen da (tako) moze pevati.
100. Ko je telo i dusu vrlnnom i saznanjem uskladio, postaje kitara, flauta i hram Boziji.
Kitara je ocuvanjem skladnosti vrlina, flauta je bozanskim sozercanjem primajucn duhovno
nadahnuce, hram je cistim umom (svojim) postavsi obitavaliste Logosa.