Садржај

Увод ..........................................................................................................................
1
Богословље возглављења .......................................................................................2
Богословље Предања ..............................................................................................3
Тријадологија Иринеја Лионског ..........................................................................4
Закључак ..................................................................................................................8
Литература ...............................................................................................................9

1
 Увод

Почетак 2-ог вијека обиљежава велики Свети отац Игњатије Богоносац а крај
вијека велики богослов Предања Иринеј Лионски. Веза између ова два мужа је дубока јер
се Иринеј сматра као наставак и продужетак Игњатија. Иринеј развија своје богословље са
богословским претпоставкама Истока и искуством Запада. Он познаје проблеме Запада
али у себи носи Предање малоазијског истока.

Вријеме у коме је Свети Иринеј, епископ Лионске Цркве у Галији (Француска),

живио и дјелао (140-202.година), било је врло критично за Цркву и њен опстанак. Са
историјске позорнице су већ били ишчезли директни ученици апостола када су се
појавили Гностици који су тврдили за себе да имају неко „тајно учење“ и „тајне
мистерије“ које су само они примили од Апостола. На основу тог „тајног гнозиса (тајног
знања)“ Гностици су развили један систем религиозног учења које није извртало само
поједине тачке из учења Цркве и њене организације већ је покушало да извитопери само
биће Цркве и само Хришћанство и да Цркву Христову претвори у обичне групице
философско-митског карактера.

Иринејево ступање на историјску позорницу крајем другог вијека означавало је

стварање нове климе у Цркви а то је превазилажење апологетског периода као и поновно
чврсто повезивање богословске мисли са апостолским и Игњатијевским Предањем како би
богословска мисао била довољно јака да се суочи са претходно наведеним проблемима
који су се појавили у Цркви у то доба. Да би оповргао гностике, Иринеј Лионски је
створио чувено богословље возглављења (ανακεφαλαιωσις = рекапитулација) које означава
читаву божанску икономију и спасење човјека кроз Христа. Такође, други важан и
стваралачки аспект Иринејеве мисли јесте богословље Предања које је толико везано за
богословље возглављења да се не може одредити које коме претходи.

У наставку рада изложићу детаљније богословље возглављења и богословље

Предања јер на тај начин можемо правилно схватити Иринејеву тријадологију која се уско
надовезује на његову христологију-сотириологију као и на пневматологију.

2
 Богословље возглављења

Свети Иринеј Лионски је први достигао тако пуну визију историје и божанске
икономије тако да исправно тумачи библјиске чињенице и Предање Цркве. Иринеј је
читаву божанску инкономију и спасење човјека кроз Христа назвао возглављењем или
рекапитулацијом, јер Христос који се рађа безвремено и безпочетно а не у времену
рекапитулира читаво стварање у својој личности. Христос поново ствара пали свијет и
обнавља га на основу себе дајући себе за учествовање и као образац. Човјек се у Христу
враћа у оно блажено стање које је имао прије пада, иде ка свом коначном циљу,
васпоставља се природа и понавља се прекинути пут ка савршенству. Међутим, коначна
етапа возглављења оствариће се у есхатону.

Велики богословски темељ возглављења јесте реализам а повод су му дали

гностици који нису имали осећај реализма него су у догађајима Новог Завјета видјели
форме и непостојеће појаве. Иринејев реализам се простире на све теме које се тичу
спасења зато што почива на личности Христа. Тако, на примјер, света Евхаристија
представља догађај апсолутно реалан, зато и чини могућим васксење мртви, будући да је
претварање хљеба и вина у Тијело и Крв Хрстову на светој Евхаристији сварно и будући
да се човјек причешћује и учествује у стварном Христу, стварно је и васкрсење мртвих.
Иринеј придаје значај возглављењу у Христу и кроз Христа да га уноси и у крштенски
символ.1

1
Стилијан Г. Пападопулос, Од апостолских ученика до Никеје, Београд, 2012.година. стр. 240-241.

3
 Богословље Предања

Богословље предања је имало као повод тежњу и дјеловање гностика и јеретика да

подцјењују и игноришу историчност Христа и апостолског предања, што им је
омогућавало да са лакоћом стварају своја предања. Честа и веома опасна тврдња гностика
је да посједују одређена тајна предања која је Христос тајно повјерио апостолима, од
којих су их опет примили гностици. Прво Иринејево реаговање било је да покаже да
Валентин и остали истакнути гностици нису упознали Христа и нису чули шта је рекао
апостолима у вријеме свог вазнесења. Иринеј бранећи свој став износи историјску карику
између Христа и постапостолског црквеног предања, односно, има могућност да укаже на
изворе предања кроз навођење имена личности које су примале и предавале учење
Господа и апостола. Тако се ствара доказ историјског предања које може свако да
провјери и историјски да докаже. Иринеј доказује да само Црква има изворно предање и
да само она може да га докаже, зато што је само Црква могла да у свакој локалној Цркви
наброји епископе-презвитере које су један за другим били насљедници апостола и
прејемници њиховог предања. Имамо дакле историјски посвједочено апостолско
пријемство као гарант изворности Цркве. Живи носиоци Предања, епископи или
презвитери, за Иринеја имају већи значај од текстова Новог завјета.

Такође, важно је напоменути да је Предање свугдје исто без обзира на социјални,

културни или географски утицај на Помјесне Цркве. Предање је феномен унутрашњег
духовног живота коме не смета различит спољашњи начин живота. Предање је дакле
динамичан догађај који пролази кроз процес увећања а да се суштински не мјења. То
увећање не означава промјену или измишљање друге истине или проповједање другог
Бога већ улазак дубље у исту истину.2

2
Стилијан Г. Пападопулос, Од апостолских ученика до Никеје, Београд, 2012.година. стр. 242.

4
 Тријадологија Светог Иринеја Лионског

Полазна идеја Иринејевог догматског система јесте идеја о јединству бића Божијег.
Нема два бога, како су тврдили разни гностички правци, бога највишег и бога нижег
(демијурга, саздатеља), већ је један те исти Бог и апсолутно биће и творац свијета. Смисао
свијета је у његовом јединству са Богом, а отуда и садржинасвега сотериолошког збивања:
васпостављање тог јединства. Спасење је у поновном успостављању јединства са Богом и
у Богу, свијета физичког са свијетом духовним, тијела са духом, али у једној преображеној
стварности. Та идеја јединственог постојања у Богу реализована је, по учењу Иринеја,
путем оваплоћења Логоса, Бога Сина који је једнак као и Бог и Отац тј. који посједује сва
обељежја апсолутног бића и ни по чему није не само нешто ниже него ни нешто друго у
односу на Оца.3

Иринеј нигдје не употребљава ријечи „триас“ за означавање трију личности у Богу,

коју је први употријебио његов савременик Теофило Антиохијски, али се свакако мора
сматрати најизразитијим теологом тријадологије у 2. вијеку. Јасније него иједан други
теолог тог периода фиксира положај Духа Светог као различитог од Сина и од Оца. На то
је, чини се, наведен посебно тиме, што његово цјелокупно теолошко размишљање полази
од „Правила вјере“, које је грађено тријадолошки, тј. има три чланка: Бога Оца, Сина
Божијег, Духа Светог.4

Прва глава је: Бог Отац, Нерођени, Несмјестиви, Невидљиви, Један Бог, Творац
свега – то је прва глава вјере наше. Друга глава је: Логос Божији, Син Божији, Исус
Христос, Господ наш, Који се јавио Пророцима по карактеру пророштва њиховог и по
начину Очевих икономија (=домостроја=планова спасења), кроз Којега (Сина) је све
постало, и Који је у последња времена постао – ради возглављења свега (у Христу) –
Човјек међу људима, видљив и опипљив, да уништи смрт и покаже живот и оствари
заједницу Бога и човјека. Трећа глава је: Свети Дух, кроз којега су Пророци пророковали,
и оци дознали оно што је Божије и праведници били вођени на пут праведности, Који је у

3
Димитрије Богдановић, Свети оци и учитељи Цркве, Београд, 1989.година, стр.55.
4
Томислав Ј. Шаги-Бунић, Повијест кршћанске литературе, Загреб, 1976.година, стр 429.

5
последња времена изливен (=дарован Цркви) на нов начин на човјечанство по цијелој
земљи, обнављајући човјека Богу.5

Иако се за именовањње друге личности много служи именом Логос, као и

апологети, ипак релативно много више него уопште апологети употребљава име Син, и то
за његово именовање код говора о његовој улози у стварању свијета и у теофанијама у
Старом Завјету које, слиједећи Јустина, приписује Логосу-Сину. Формулише доказ за
божанство Сина из чињенице што је Син; доказ који ће бити посебно важан у каснијој
тријадолошкој шпекулацији: „Отац је, дакле, Господ, и Син је Господ; Отац је Бог, и Син
је Бог, јер што је из Бога рођено јест Бог“. Јасније него други апологети наглашава вјечну
коегзистенцију Сина и Духа Светог са Оцем: „Увијек је наиме с њиме Ријеч и Мудрост,
Син и Дух, по којима и у којима је у све слободно и драговољно створио, којима и рече:
Начинимо човјекана слику и прилику своју (Пост. 1,26)“. Поистовјећујући Мудрост са
Духом Светим, Иринеј слиједи радије Теофила Антиохијског него Јустина, те на темељу
тога налази библијски доказ да је и Дух Свети увијек коегзистирао са Оцем: „Да је Логос,
то јест Син, увијек био са Оцем, то смо доказали кроз много ствари. А да је и Мудрост, а
она је Дух, била код њега прије сваког стварања, то каже преко Соломона: „Бог је
Мудрошћу утемељио земљу...“ (Изр 3,19). Сина и Духа Светога успоређује са рукама,
помоћу којих је Бог све створио.6

Иринеј наглашава постојање Сина и Духа Светога прије стварања свијета и не чини
то постојање зависним од стварања свијета, чему апологети нису увијек успјевали избјећи,
ипак не посвећује неку пажњу покушавању да раздвоји односе међу божанским
личностима у њима самима, независно од свијета. Његова тријадологија је „економска“ тј.
одређивање и карактерисање божанских личности разрађује се према њиховим улогама у
свијету и према свијету. Против гностика најодлучније отклања било каква посредна бића
која би играла улогу творца свијета. То је дјело самог, једног Бога Оца, који то чини преко
својих двију руку тј. они саучествују у дјелу стварања свијета. На тај начин Син и Свети
Дух најодлучније бивају поистовјећени с Богом. Међутим, проблем како је Бог један уз
разликовање три личности Оца, Сина и Светог Духа то јест проблем о томе, шта је у Богу

5
Епископ Атанасије Јевтић, Патрологија – црквени оци и писци прва три вијека историје Цркве, Београд-
Требиње-Лос Анђелес, 2015.година, стр. 240.
6
Томислав Ј. Шаги-Бунић, Повијест кршћанске литературе, Загреб, 1976.година, стр 429.

6
једно а шта троје, Иринеју се још није наметнуо таквом јасноћом да би он осјетио потребу
да то питање спекулативно захвати као такво.

Епископ лионски види три личности већ код стварања свијета: Отац је по Сину све
ствари довео у постојање а по Духу Светом средио и дао им љепоту. Човјек је створен
тако да је Отац добровољно хтио и заповједио, Син послужио и обликовао а Дух хранио и
давао да расте. Навешћемо и једну од формулација улоге трију личности у цјелокупној
историји спасења: „Један Бог Отац, који је изнад свега и по свему и у свему: изнад свега –
Отац, и он је глава Христа; по свему – Логос, и он је глава Цркве; а у свима нама – Дух, и
он је вода жива што је Господ даје онима који у њега вјерују истинском вјером и који га
љубе“. Дух наиме припрема човјека у Сину Божијем, а Син доводи ка Оцу, Отац пак даје
нераспадљивост за вјечни живот, коју ће сваки појединац имати одатле што ће видјети
Бога.7

Закључак
7
Томислав Ј. Шаги-Бунић, Повијест кршћанске литературе, Загреб, 1976.година, стр 430.

7
 Први крупан теолог хришћанске Црквекоји је гностичким идејама супроставио
извјестан систем ортодоксне теологије био је управо Иринеј Лионски. Иринејев спис
„Против јереси“ у коме он и излаже своја основна догматска начела, са становишта
теологије, представља капитално дјело. Заузимајући одлучно став у коме утврђује
апостолску традицију Цркве он се на тај начин потпуно супроставља филозофском
индивидуализму и либерализму гностицизма. Умјесто слободног размишљања, Иринеј
захтјева дисциплину мисли и зато је као теолог један од првих догматичара уопште. Стога
је од кључног значаја познавати његову и еклисиологију и христологију и пневматологију
а прије свега тријадологију, која је и била тема овог рада, и на којој све почиње и све се
завршава.

Литература

8
1. Стилијан Г. Пападопулос, Од апостолских ученика до Никеје, Београд,
2012.година.
2. Димитрије Богдановић, Свети оци и учитељи Цркве, Београд,
1989.година.
3. Томислав Ј. Шаги-Бунић, Повијест кршћанске литературе, Загреб,
1976.година.
4. Епископ Атанасије Јевтић, Патрологија – црквени оци и писци прва
три вијека историје Цркве, Београд-Требиње-Лос Анђелес,
2015.година.