ПАТРОЛОГИЈА 1

1. Предмет, структура и границе Патрологије

Под појмом Патрологија не подразумевамо, приручник Патрологије који представља
Увод, него читаво истраживање у вези са Оцима и црквеним писцима, предмет
Патрологије јесте свака врста текста написаног у Цркви, а која има за циљ да изрази
искуство, мисао, осећање, наду, жељу, борбу и сама разочарења верника. Патрологија има
дужност да:

 Да означи писма
 Да означи дела за поучавање
 Да утврди њихову аутентичност/неаутентичност
 Да изврши филолошку анализу њихових дела (језик, стил, жанр, реторичке облике,
нове речи)
 Да протумачи и Богословски протумачи текст, према томе изучавање/истраживање
патролога може бити Богсловско и истовремено филолошко историјско,
социолошко, филосфоско, етнолошко. Своје тешко дело патролог врши уз помоћ
наука и научних метода као што су историја, филологија, палеографија, етнологија,
и свака наука може помоћи тумачењу и раду.

Признати патролошки истраживачи 19 и почетком 20 века заједно са својим

настављачима и истомишљеницима претворили су Патрологију у световну науку коју
зна сваки у вези са Оцима.

Границе патрологије:

О границама Патрологије се много дискутовало и западни Богослови су дошли до

закључка да се период Патрологије на западу завршава се Григоријем Великим (+604) или
Исидором Севиљским (+636) а на истоку са Јованом Дамаскином (+749) Оно што је
посебно (потпуно) особено код оца / учитеља јесте њихово просветљење Светим Духом.
Најистакнутији оци 4 века у највећем делу свога стваралаштва били су носиоци учења
цркве, предавали су на динамичан начин оно што су примили као изворни израз истине.
Да нису то чини не би били Оци. То понављање није карактерисало само оце 5 века него
неминовно и Оце предходних векова, као на пример Максим Исповедник (+662) или
Дамаскин. Међутим постоји и један озбиљан фактор који уводи разлику не између отаца
разних епоха већ разлику самих епоха. Тај фактор је учесталост црквених криза. Током 2.
и 4. века јављали су се и већи црквени проблеми негу у 7,8 и 9. веку.
 2. Подела и класификација материјала Патрологије
Истраживачи су се много бавили питањем поделе Патрологије, на периоде и групе
писаца и наравно увек се не слажу са својим проценама и предлозима. У покушају поделе
Патрологије обично су као критеријуми веома значајни историјски догађаји престанак
гоњења (313 године), самовлашће Константина Великог (323. године), васељенски
сабори. Најзаступљенија је следећа подела:

1. ПРВИ ПЕРИОД: Од краја 1 века до 325. (доба утемељења)

2. ДРУГИ ПЕРИОД: 325 – 451. (доба процвата, златни век)
3. ТРЕЋИ ПЕРИОД : од 451. Године до Јована Дамаскина (+749.)

Подела Патрологије на основу историјских, а не унутрашњих богословских

критеријума нема нарочити значај. Уколико желимо да остваримо поделу која би
одговарала чињеницама отачког искуства у Цркви тада једини критеријум за њу треба да
буду велике Богословске кризе Цркве и аналогно њима значајно дело Отаца цркве.
Предлаже се истицање великих отачких (дела) личности као најбољи начин изношења
патролошкох градива. (Можемо да означимо кључне моменте отачког богословља)
Поделу патролошког градива на апарохришћанско и патролошко не сматрамо ни
неопходним ни реалном. Чак ни временска блискост појединих црквених писаца,
апостолима не преставља разлог да буду сврстани у групу Апостолских отаца.

Класификација градива представља проблем који још увек није решен. Три су начена која
сада домонирају у класификацији градива:

1. Начело жанра дотичног дело – Књижевни жанр бива специфична разлика за

упоредно проучавање нпр. Антигностичких дела, поетских и др.
2. Начело времена – Писци и дела се проучавају хронолошким редом. Међутим у
свим случајевима начело времена узима се у комбинацији са предходним.
3. Начело места школе и језика – Упоредо се проучавају на пример, они који се
сматрају представницима Александријске школе, који су се појавили на простору
Антиохије.

Хронолошка класификација коју примењујемо може да изазове следеће питање.

Класификацијом градива према жанру имамо могућност да пре сваког дотичног поглавља
дајемо уводно образложење жанра писца који следи. У овој класификацији где ће се дати
основне информације о сваком делу, одговор је тежак. За све књижевне жанрове имамо у
уводу написано, тамо се говори о сваком жанру као и о делима и о факторима који су
утицали на тај начин читалац стиче неопходно знање за разумевање различитих врста
писаца који се наводе хронолошки.

1
 3. Књижевни жанрови отачких дела
Форма отачких дела наравно треба да се проучава, али треба да знамо да је нешто
конвенционално у односу на истину коју облачи. У цркви се негују многи књижевни
жанрови, али они нису само ту да послуже, јер писац није писао да би служио одређеном
жанру већ је његов циљ духовни напредак верника.

Оци и црквени писци користили су књижевне врсте савремене им интелектуалне

средице, прво новозаветне, па паганске.

1. Климент Римски и Игњатије Антиохијски (најзначајнији црквени писци) дали су

своју богословску мисао у форми посланице. Тако да ПОСЛАНИЦА представља
књижевни жанр у коме се појављује отачка писменост. (Зас. Велики, Григорије
Богослов, Јован Златоусти су написали значајна дела у форми посланице)
2. Апологија – књижевни жанр који у највећој мери срећемо у 2 веку који се никада
није изгубио из цркве. (Апологете Јустин, Аристид, предузели су тежак подухват,
са једне стране да оповргну оптужбе које су незнабошци изнели против Хришћана,
а са друге стране да свима њима објасне ко су Хришћани и у шта они верују.
Апологете независно од тога колико су успели, покушали су да рашире своја крила
у интелектуалном свету свога доба.
3. Богословско / догматска или антијеретичка дела – представљају главни корпус
отачке књижевности и израз борбе цркве за искуство истине, али и њену заштиту.
Главни карактер ових дела је афирмативан, зато што је главни циљ пројава и израз
истине. Истинско богословље је плод верности Отаца Цркве и просветљења Духом
Светим. Међутим често је повод Богословља погрешно учење чији неуспех треба
приказати. Према томе оповргавање погрешног учења јесте резултат истраживања
истине.
4. Ерминевтичка дела су многобројна и значајна имају циљ сваку врсту тумачења
Старог и Новог завета углавном ради поучавања верника, а веома ретко ради
филолошког интересовања.
5. Омилитичка (беседничка) дела која се карактеришу као пастирска, представљају
одговор на потребе пастве у зависности од прилика у циљу усавршавања у учењу
цркве и практичне примене њеног учења.
6. Оци су написали мноштво аскетских дела у које спадају АПОФТЕГМЕ (изреке)
проповедања о исповедницима Египта, Палестине и Сирије. Аскетска дела могу да
буду практични савети или правила за монахе и испоснике , али могу да буду и
дубоке богословске анализе, проблема аскетског живота и његових ападијума као
што могу богословље созерцатељног живота и боговиђења.
7. Житија светих су жанр који је почео да се негује после гоњења. У тим текстовима
описује се познат али анониман живот, дело, чуда и свако достојно помена, дело

2
 клирика, аскета, монаха и лаика чланова Цркве, који су се истакли својим врлинама
и светошћу.
8. Синаксари су збирке још каснијег датума сажетци појединих и опширних житија
углавном у литургијске сврхе. Формиране су књиге које су садржале текстове за
одређене мученике или светог кога је црква светковала у својим службама.
9. Историјска дела намера да сачува сећање на важне догађаје којих није мало.
Учитељ овог жанра био је Јевсевије Кесаријски (+339) са својом ,,Црквеном
историјом)
10. Поезија није остала изван круга изражајних средстава која су користили Оци
Цркве. Поезију отаца углавном треба да поделимо на ритамску или ритмичку
поезију која представља достојно дивљења поетско стваралаштво цркве.
11. Литургијски текстови изражавају став верника према Богу и истини у тренуцима
заједничке службе и молитве. Многи такви текстови као што је божанствена
литургија. Једноставност и савршенство Божанствене литургије последица је
чињеница да су многи радили на томе да она поприми своју коначну форму.
12. Саборски, канонски и символички текстови. То су одлуке помесних васељенских
сабора на теме учења и црквеног поретка или аката тих сабора као и Символа вере.
Саборске одлуке које се називају Ороси и Канони сматрају за колективна дела иако
је често један атуор чији текст усваја сабор.
13. Антологије представљају збирку отачких дела (места) или мишљења која се
обично односе на неку догматску тему. Антологије се јављају углавном од времена
великих Христолошких расправа (Кирило Александријски, Јован Дамаскин) како
би показали да су каснији догмати Цркве били у сагласностима са учењима
старијих Отаца.

4. Апостолски оци (ученици)

Апостолски оци је конвенционално име за скупину најстаријих хришћанских
изванканонских писаца које је по Р. М. Гранту употребљавао већ у патристичко доба
Север Антиохијски. Поједностављено се каже да се под ,,апостолски оцима,,
разумевају Хришћански писци који су били непосредни ученици апостола или учениси
апостолских ученика тј. да су то писци прве две хришћанске генерације после
апостола. Боље рећи да су то изван канонски писци апостолског доба отприлике до око
145. године док се не појављује литерарна делатност изразито новог типа. Са правом
се може рећи да су списи апостолских отаца релативно, првенствено пасторалног
значаја да је то пасторална књижевност најстарије Цркве. По књижевној врсти се ови
списи највећим делом најуже ослањају на Новозаветне канонске списе. Сви ти списи
написани на Грчком језику, а стилски се доста разликују од дотераног стила
Климентове посланице. Иако је већина списа Апостолских отаца пригодног карактера

3
остатак њиховог значења за каснију теологију није био мален, а поготово су ти списи
од велике важности за нашу данашњу теологију. Ови списи показују како су
Хришћани раздобља схватили и проживљавали дело Христово. Ти су нам списи
особито важни сведоци о ономвременом устројству, о развитку устројству и саму бит
Христове Цркве.

5. Апостолски символ вере

Текст Апостолског Символа вере у свом дословном облику не потиче из времена
Апостолских отаца нити из времена самих Апостола. Дослован данашњи текст
Апостолског символа налазимо први пут почетком 6 века код вискупа Цезарија
Арлског у Галији, а затим у литургијским књигама Рима и Галије. Постао је
најтемељнији текст веровања на читавом Западу које мора знати сваки верник. Ознаку
апостолски добио је на темељу уверења које је на Западу забележено већ у 6 веку
(Амброзије, Руфин) да тај символ потиче од самих апостола. (Symbolum Apostolorom)
појављује се први пут 390. године у писму Миланске синоде папи Сирицију и код
Светог Амброзија.

Руфин је око 404. Године у свом спосу (cum. In. sym. Apostol) најшире објаснио
како се то догодило, Апостоли су после Духова, а пре него што ће се раширити по
свету заједнички утврдили форму свог заједничког будућег проповедања како не би
нико други нешто другачије наговештавао. Он објашњава смисао речи (symbolum) та
реч хоће рећи да је то скупно дело апостола, а да уједно значи и знак помоћу којег
верници распознају списе од лажних учитеља. Тертулијан у почетку 3 столећа мислио
да је симбол начинио Исус но код Тертулијана немамо још текста символа. Символ је
потпадао под ... који су га катихумени (не крштени) учили напамет непосредно пред
крштење. Источна Црква не познаје неки апостолски символ као такав како је изјавио
на Фирентинском сабору грчки представник Марко Еугеник, бискуп Ефешки.
На западу се већ у 4 веку јавља мисао да Символ има дванаест чланака у односу на
дванаест Апостола. Који су разлози били да наведу Цркву да се створи кратка норма
текста у књижевно облику Символа вере. Први је разлог да Символ има литургијски
значај. Била је потребна кратка форма која помоћу које ће онај који поверује
еванђелској поруци исповедити пред верницима па да га заједница прими у свој круг.
Други разлог је на неки начин Социолошке нарави, помоћу којег ће се препознати
онога који припада у ту верску заједницу. Имао је великизначај у то време . Трећи је
антијеретички карактер. С појавом нових јеретичких списа црква је била присиљена да
самим текстом Символа вереницима да осигурање против заблуде које су уносили
јеретици, и могућности да се они препознају.

4
 6. Дидахи – теолошке теме и значај списа
Овај спис је веома ценила рана Црква, састоји се из 16, поглавља и прилично
расветљава живот ране цркве. Писац је непознат. Ово дело је кратак поучни водич
хришћана и помагало за катихумене. Дидахи се састоји од два дела: први – у коме се
говори о учењу о два пута (живота и смрти); други – упутства о крштењу, посту,
Евхаристији, и о томе како разликовати истините пророде од лажних. Поглавље 15.говори
о последњим стварима које су близу. Писац је вероватно има пред собом текст о два
пута, јудејског порекла и упутства о црквеном поретку и понашању, удружило је та два
текста у једно дело.

* Значај списа се налази у његовом другом делу који наглашава да су Цркву мучили
лажни пророци и да је она имала потребу за критеријумима на основу којих ће да
препознаје истините пророке. Најзначајнији и најиндивидуалнији елемент који нуди аутор
овог дела јесте заповест да изаберу себи епископе и ђаконе достојне Господа, јер они
служе службу пророка и учитеља. По овоме се претпоставља колебање Цркве пред новом
институцијом (епископа и ђакона). Дидахи заповешћу о избору епоскопа доказује да је
Црква прелазила из епохе апостола у епоху својих сталних пастира. Тај прелаз се наравно
догодио са великим тешкоћама и бескрајним сумњама, зато се и наводи у делу да стални
пастири (епископи) врше исто дело као апостоли. Текст Дидахија је од изузетног значаја
за историју литургијске црквене поезије, јер су у њему сачуване метричке химне које су
биле у употреби. Химне Дидахија изражавају прелазакод просте молитве – епиклезе ка
химни.

7. Св. Климент Римски

Климент је био особа која је у Хришћанској старини уживала велики углед, јер се под
његовим именом приносила значајна литература за коју је данас сигурно да не потиче од
њега. Тертулијан је мислио да је Климент био заређен за римског Бискупа од самог Св.
Петра. Данас је опште прихваћено мишљење да је Климент био на челу Римске Цркве
после Лина и Клета тј да је био трећи наследник Св. Петра. Еубезије Цезарејски сматра да
је Климент био римски бискуп кроз девет година од дванаесте године владе Домецијанове
до треће године владавине Трајанове тј од 92. до 101. године. По Иринеју Климент је био
у особном контакту са Апостолима (са Петром и Павлом) и то се може сматрати
сигурним. Климент је потицао из царске обитељи Флавијеваца тј. кажу да је био рођак
самог цара Домицијана. Климент Римски највероватније није био уопште паганског
порекла, посебно се то закључује на темељу његове посланице Коринћанима која се
надовезује на старозаветну Библију да би се то једва растумачило ако Климент не би био
јудеохришћанин. Немамо податке да ли је Климент умро мученилком смрћу нико од отаца
цркве не говори о мучеништву. Папа Зосима му први придодаје мученик. Литургијске
књиге касније му приписују тај наслов. Римска црква га слави као мученика на дан 23.
Децембра.

5
 8. Еклисиологија Прве посланице Коринћанима св. Климента Римског
Посланица Коринћанима је једини и сигурни спис који нам је сачуван од Св.
Климента. У тексу се не спомиње Климент већ посланица је написана у име Римске
Цркве. Црква Божија која обитава с позванима на просвећење у вољи Божијој по Господу
нашем Исусу Христу. Повод за писање посланице била је побуна која се збила у Црквеној
заједници у Коринту неколико особа непромишљено је устала против тамошњег
презвитера и усмено придобила за себе већину верника, тако да је Коринтска заједница
скинула са службе презвитере. Климентова посланица јасно и недвомислено тражи да се у
Коринту нешто спроведе у дело, да се иницијатор побуне покоре презвитерима, јер им је
боље да у Христовом стаду буду малени, али часни него да буду избачени из његове наде.
Од Јевсевија знамо да се Прва Климентова посланица читала у више других Цркава код
Богослужења. Данас се сматра да је написана последње године Домицијанове владе или
непослредно после његове смрти. У вези са теолошким садржајем Климентове посланице
пише Св. Иринеј да је по њој Римска Црква обнавља веру њихову и традицију коју је
недавно примила од апостола, а која је наговештавала једног Бога сведржитеља неба и
земље.

9. Св. Игнатије Антиохијски – христологија

Христологија као основна Игнатијева протухеретичка теолошка тема далеко је
више хомолошке нарави него специфично теолошке, уколико под теологијом мислимо
мисаоно продубљивање или доказивање неког садржаја вере, а под хомологијом
једноставно исповедање садржаја вере. ,,Будите глуви,, - пише Игнатије у Цркви у
Тралесу када вам неко говори изван Исуса Христа онога који је од рода Давидова, који се
родио од Марије Дјеве истински и био прогоњен, разапет на крст, погребен и васкрснут из
мртвих, онај у кога ми верујемо. Пишући верницима у смирни, Игнатије слави Исуса
Христа Бога зато што су оно чврсти у непоколебљивој вери као прибијени на крст Господа
Исуса Христа телом и Духом учвршћеним у љубави и крви Христовој. Он пише да буду
чврсто уверени у рођење и трпљење и васкрсење које се догодило у време владавине
Понтија Пилата то је сигурно учинио Исус Христос, од које не дао Бог да се ико онкрене
(обраћање народу) Значајно је да Игнатије изричито Исуса зове Богом. За Игнатијеву
Христологију је значајно такође место из Посланице Ефесцима где наглашава да је
Христов долазак био сакривен ,,кнезу овог века,, Говори, да је Исус Христос наш
спаситељ, то дело спасења је за њега започело доласком Христа на свет, средишњи циљ је
његова смрт и васкрсење Исус Христос је за нас умро. Коначан резултат спасења означава
Игнатије већином као наше избегнуће од смрти, јединство са Богом. Игнатије учи да
постији један Бог који се пројавио по Исусу Христосу Сину своме, али не инсистира да је
он створитељ света.

6
 10. Св. Игнатије Антиохијски – еклисиологија
Еклисиологија Светог Игнатија, за разлику од Христологије далеко је више
специфична теолошка. За еклисиологију је најзначајније сведочанство Игнатијевих
посланица о већ разведеном хијерархијском устројству месних Хришћанских заједница
којима се он обраћа с монархијским епископатом. У свих шест посланица које је упутио
Малоазијским Црквама (и бискупу Смирне Поликарпу) јасно је да је тим Црквама на челу
један Бискуп, окружен презвитерима, ђаконима који у заједници извршавају своју службу.
Једино се у посланици Римљанима не спомиње такво устројство, већ се он обраћа Римској
цркви као целини. Зато се и каже да су Игнатијеве посланице епифанија монархијског
епископата. Он развија уопште теологију и теологију епископата.

Суштина лежи у томе да се очува јединство, сваке месне цркве. Значај Игнатијеве
еклисиологије стоји у томе што је полазиште његовог размишљања месна црква,
конкретна заједница верника у поједином малоазијском граду јесте Црква Бога Оца и
Господа Исуса Христа. Више пута наглашава веру и љубав као основне стварности које
проживљава конкретна верска заједница. Вера је почетак Хришћанског живота, а љубав
свршетак. Љубав (агапе) је посебно Игнатију на срцу, он иде дотле да на више места тим
терминоп напросто означује заједништво верника. Тако да је агапе исто што и црква у
неком смислу која се схвата као савез љубави или заједништво љубави. Чини се да он на
неком месту мисли на евхаристију под појмом љубав (агапе) било да је повезано са
евхаристијом у искључивом смислу или о евхаристији повезаној са братском трпезом која
се касније назива (агапе). Најмање осам пута говори о евхаристији, за њега је то
захваљење и слављење Бога. Верници су за Игнатија = храмови Божији = управо њихова
тела су храмови. Израз = по телу, по духу = веома је чест код Игнатија за означавање
исправне повезаности верника са Христом.

11. Св. Поликарп Смирнски

Родио се 60 године, јер је мучеништво поднео са 86 година, а то је било отприлике
155./156. Године. Највероватније је рођен у хришћанској породици која је била прилично
имућна. Био је васпитан од Апостола и живео је са онима који су видели Христа и од
Апостола је постављен за бискупа у Смирни (сведочи Иринеј) Каже се да је његов учитељ
био Св. Иван и да га је он поставио за бискупа. Уживао је велики углед у Малоазијској
цркви. Каже се да опис његовог мучеништва, маса прогнана из Жидова на стадиону у
Смирни викала: ,,То је учитељ Азије, Хришћана. У Смирни је букнуо прогон Хришћана,
док су прве жртве биле бачене зверима, маса је на стадиону говорила ,,Доле атеисти, нек
се потражи Поликарт. Хтео је да остане у граду, али су га наговорили да се склони на мало
добро (agridion) близу града, на неколико дана, молио се, за све људе. Кад га је полиција

7
тражила, један млади роб га је издао. Његова молитва била је толико делотворна, да су се
неки прогонитељи покајали што су дошли да хапсе часног старца.

Довело су га на стадион, и тражили су да хули на Бога, али он је говорио да му

служи. 86. година и да му није никакво зло учинио, и како би он могао хулити на њега.
Одлучили су да га спале на ломачи. Свеза се искрено помолио Господу (та молитва, спада
у једне од најлепших молитви) Када је завршио, упалили су ватру, али осетио се угодан
мирис, тело није горело, а затим су га проболи, а мученикова смрт гасила је ватру.
Хришћани су скупили кости које су остале, и сместили их на прикладном месту, да би
сваке године славили рођендан његовог мучеништва.

12. Варнавина посланица

Посланица која једо нас дошла под именом апостола Варнаве чије се име међутим
нигде не помиње. Данас је више нико не приписује Варнави. Уживала је велики углед,
раван угледу канонских новозаветних списа. Варнавина посланица је била позната
(можда) Јерми када је писао свој ,,Пастира,, Св. Јустину и Св. Иринеју. Први
старохришћански писац који приписује посланицу Варнави јесте Климент Александријски
тај спис, он цени или често цитира. Спис је јако ценио и Ориген. Као опште место
настанка се прихвата Александрија, потврђује чињеница да су је употребљавали
Александријски теолози. Сва традиција означава овај спис као посланицу, у тексту није
означен ни писац али ни адресати, коме је спис упућен. Текст почиње поздравом који
гласи: ,,Будите поздрављени, сиови и кћери у име Господа нашега,, Адресати се у тексту
називају браћом. Аутор је можда међу њима лично дејствовао. Време настанка списа
треба датирати између 70. и 140. Године. Свакако написан је после разорења храма у
Јерусалиму, јер се у 16 тој глави говори о разорењу храма. Сврху списа, означио је сам
аутор као приближавање дубљег знања. Преовладава мишљење да је Варнавина посланица
производ хеленистичког хришћанства. Варнавина посланица спада међу типичне продукте
јудеохришћанске теологије. Садржај посланице, осим увода дели се на:

1. Први део (теоретски) релативно опширан, у њему се објашњава да су Јевреји

погрешно схватили Стари завет.
2. Други део – релативно кратак, показује сродност са првим делом.

Први део почиње објашњавањем старозаветних прописа о жртвама, то је уједно један

од најважнијих делова посланице, јер писац разлаже Христологију и сотирологију.
Наставаг првог дела посланице бави се другим елементима Јеврејског обредног закона.
Најпре говори о обрезању (обрезују се Сиријци, Арапи, Египћани и сви идолски
свештеници) Затим прелази на законите прописе о нечитстим животињама које су
Јеврејима забрањене за јело. Ти порписи имају чисто духовно а не материјално значење.
Потом се говори о сликама крштења и крста у Старом завету, о томе како су Јосија, Давид
и Исаија сведоци Христа. На крају се говори о суботи и храму, субота је прописана у

8
Декалогу и посвећује се Господу чистим рукама и чистим срцем. Погрешно је било
Јеврејско схватање о Храму. Уздали су се у грађевину као да је кућа Божија, а не у Бога
који их је створио. Поступали су мало више као пагани. Варнавина посланица је од
приличног значаја. Христ је у средишту Варнавине посланице. Главни назив по Варнави
за Христа је син Божији.

13. Папије Јерапољски

Помиње се у свакој интродукцији у свете књиге Новог завета, често се сматра
зачетником књижевне врсте библијске егзегезе међу Хришћанима. Прве податке имамо од
Св. Иринеја који каже да је Папије био ученик Иванов, други Поликарпов. Јевсевије
сматра да је Папије био бискуп у ,,Хиерополису,, у Фиргији, сматра се сигурно да је би.
Сматра се да је рођен пре 1 века, а његову смрт треба ставити пре владе Марка Аурелија
(161/180) свакако пре 171. године јер је те године по Јевсевију у Хиерополису био епископ
Аполинарије. На чистој забуни почива тврдња да је Папије умро мученичком смрћу у
Пергаму. Од Јевсевија знамо да је написао пет књига које имају наслов ,,Тумачење говора
Господњег,, дело је данас изгубљено сачувано је само неколико фрагмената. Није нам
познат ни један превод Папијиевог списа, на било који језик. Папије је преносио више
ученичких традиција од којих је најзначајнија она о хиљадугодишњем краљевству. Као
свог учитеља Папија спомиње Аристоиона, ученика Исусова, од којег преузима нека
тумачења Исусових говора. О некој књижевној делатности Аристиона немамо никакве
податке из Хришћанске старине.

14. Јермин Пастир

Пастир је наслов једне старохришћанске књиге која по својој књижевној врсти спада у ред
апокалиптичких дела, а у старини је уживала велики углед. Неки стари писци (Ориген,
Иринеј) били су склони да јој додају углед надахнуте књиге. Данас је убрајамо у списе
Апостолских отаца. То је свакако посебно значајан споменик црквене прошлости. Св.
Јероним каже да се та књига у неким црквама Грчке јавно чита. Многи од старих писаца
су из ње вадили сведочанства. Писац Пастира у више наврата сам себи даје име Јерма,
пружа о себи више аутобиографских података да је био роб, да су га продали, да је стекао
знатан новац, да има њиву коју обрађује. Ожењен је и има децу, а његова деца су хулила
име Божије и издала своје родитеље. Само дело почиње као један доживљај, како он види
некадашњу Господарицу Роде како се купа у Тиберу, пружа јој руку да изађе из воде и
видећи њену лепоту био је срећан када би имао такву жену поред себе. Од тога су почеле
његове визије, кратко време после тога видео је у сну како се отвара небо и Роде га кори
због те мисли. Научници тумаче како се то може видети његов опис. Већина мисли да је
реч о литерарној фикцији оно исто говори да се не односи на своју породицу, већ на
оновремену Цркву, Хришћане а анегдота са Родом је измишљена за занимљив приступ

9
темељној сврси. Поставља се питање ко је тај Јерма? Ориген мисли да је то Јерма којег Св.
апостол Павле поздравља у посланици Римљанима. То је и пренео Јероним. Настанак се
везује за време папе Пија 1 (око 140/155) и сматра Јерму братом папе Пија.

Сматра се да је настао у Риму. Данашњи Пастир се састоји из три дела:

1. Виђења
2. Заповеди
3. Поредбе

Коначна реч о настанку Пастира није речена. Јединство дела и аутора чини се да су
неспорни. По књижевној врсти спада у апокалипсе и све што је написано рекле су му
особе са неба, а он је посредник који само преноси поруке које добија. Садржајно Пастир
је јудеохришћански спис који се уско веже уз Јеврејску апокалиптичну литературу.
Посебна вредност Пастира је што нам омогућава увид у развитак аскезе унутар
јудеохришћанства. Као писца Јерму су ниско оцењивали да му је језик сиромашан, да је
недотеран и пун маште. Он је много читао и служио се списима предходника.

15. Св. Јустин Философ

Родио се око 100-110. године у Флавији (Палестина) у паганској грчкој породици. Он је
најважнији апологета 2 века. Философ је.... Осим апологија против Јеврејства и Пагана,
борио се против Маркионоваца и Гностика. Сазнајемо да је са својих шест другова умро у
Риму мученичком смрћу измежу 163/167. Године. Он је међу првима који се на особит
начин дотакао односа између разума и вере у својим излагањима почео је уводити грчку
философску терминологију. Јустин је написао две апологије усмерене римским властима.
Прва цару Пију, а друга римском сенату. Прва написана између 148/161 јер Јустин каже
Христос се риодио пре само 150. година. Написана је у Риму у уводу Јустин моли цара у
име Хришћана нека цар створи свој суд о Хришћанима. У првом делу апологије критикује
начин поступања власти са Хришћанима. У другом општирнијем делу говори односно
излаже Хришћанску науку, њене темеље, разлоге зашто је прихватити, описује облике
Хришћанског богослужења. Доноси доказ за веру у Христово Божанство, на темељу
Месијанских пророчанства. Друга апологија написана као допуна првој, а повод тога што
је Убрик осудио три Хришћанина на мсрт због исповедања своје вере. Он говори да
прогон Хришћана долази од демона који мрзе истину. Доказује узвишеност Хришћанства.
Бог је по Јустину без почетка, неизрецив, без имена. Ипак име које му најбоље пристаје
јесте ОТАЦ (отац свих ствари). Посредник између Бога и света је ЛОГОС. У почетку је
био са Богом, али је пре стварања света призван од Бога и свет је по Логосу створен.
Особито су нам значајна сведочанства Јустина о крштењу и литургији. Налазимо код њега
настарији опис Литургије и релативно настарији теолошки опис односа између Старог и
Новог завета.

10
 16. Св. Иринеј Лионски – богопознање, тријадологија и христологија
Богопознање:

Иринеј учи да се Бог може спознати из стоврења која су његово дело из објаве коју
људима посредује Логос-Син. Бог је по својој нарави трансцедентан, невидљив и
необухватљив и то тако да га људи неће никад обухватити, али ће увек бити ученици, па и
онда када стогну вечно заједништво са Богом. Али он се почео откривати у стварању света
и то је почетно Богопознање. Иринеј полазећи од свог размишљања о Богу каже да је Бог
створењима непознатљи, али по љубави се може спознати. Одмах се види да је љубав по
којој се Бог спознаје и види уједно и љубав човекова којом човек приступа к спознаји
Бога. Та спознаја је битно религиозног карактера није то теоретско разглабање ни појам,
већ прожимање душе Богом. Јер живети без живота није могуће, а све настаје из
заједништва у Богу, заједништво у Богу се састоји у овоме: спознавати Бога и живети
његову доброту.

Тријадологија:

Иринеј се сматра најизразитијим теологом тројичности у 2 веку. Јасније него било

који други теолог раздваја положај Духа светога као различитог од Сина и Оца, Отац је
Господ, Син је Господ, Отац је Бог, и Син је Бог, јер што је из Бога рођен јесте Бог. Иринеј
види три особде код стварања света: Отац је по сину, све ствари довео у постојања, а по
Духу светом средио и дао им лепоту. Човек је створен тако да је Отац хтео и заповедио,
Син послужио и обликовао, а Дух хранио и довео да расте.

Христологија:

Иринеј наглашава да је Христос и Бог и човек. Често наглашава да је Христос један те

исти, уско је повезано са инсистирањем на томе да је Бог Отац један те исти С Богом
створитеље. Јеретици не знају говори Иринеј да је једнородни његов (Божији) Логос који
је увек присутан људском роду, сам Господ Исус Христос, који је умро, васкрсао и који ће
опет доћи да покаже спасење. Божији логос је створитељ света. Он наш Господ у
последње време постаје човек учинивши себе присутним у Свету. Свима се отац
објављивао тиме што је чинио видљивим свога Логоса, а Логос показивао Оца и Сина
будући да су га сви видели, али нису веровали. И преко Логоса показивао се Отац иако му
нису веровали сви су видели у Сину Оца јер невиљиво у Сину јесте Отац а видљиво Оцу
јесте Син.

11
 17. Св. Иринеј Лионски – антропологија и првородни грех
Иринејева мисао можемо рећи најоригиналнија у његовом схватању о човеку и ако је
то схватање обележено супротстављањем ставова које су заступали гностици. По њима
човечанство не постоји јер не постоји ни једна људска нарав па ни људски род, него се
људи по природи деле на материјалне, душевне и духовне. Логично следи из овога да
људи нису слободни. Иринеј суочен са овим, битно је био заузет да утврди јединство
људског рода, да одбрани слободу као битно својство човековог бића. Своју
антропологију Иринеј утврђује од података Библије, али његово полазиште нису прве
главе књиге постања, него новозаветна порука, што човек није одлучујући Аврам, већ
Христос. Човек је створен на слику и прилику Божију али та слика на коју је човек
створен је сам Божији Логос. Човек је постао по томе што му је Бог дао Духа, зато се
потпуно стварање савршеног човека збива истом по добијању Духа Светог. Иринеј је први
теолог који изричито разликује у човеку слику Божију од прилике Божије, приписујући
прилику Духу светоме, одатле је и део каснијих теолога развио схватање да слика значи
неко наравно човеково стање, па је човек по својој нарави слика Божија, а прилика што ће
касније назвати стање милости. У оквирима такве концепције савршеног човека креће се
Иринејево учење о првородном греху за које је од темељне важности његова мисао о
потреби прогресивног развитка као темељном својству човекове нарави. Бог је од почетка
могао човеку дати савршенство, али постоје два разлога што то није било могуће, прво
човеку је битно да се развија од несавршеном ка савршеном. Друго у таквом случају човек
би био ускраћен за слободу, јер не би могао слободно да одлучује. Први су људи створени
у стању детиства. Бог је људе обликовао као сопствену слику и прилику будучи да је први
човек био нејако дете, па му је стога била потребна Божија заповест као средство
васпитавања. Човек се у својој крхости и неискуству дао преварити од Сатане и прекршио
Божију заповест и изгубио прилику Божију. Његов грех је био грех слабости. Адам и Ева
су се кајали за свој грех, али и Бог им се смиловао и проклео Сатану. Иринеј тумачи смрт
више као израз Божијег милосрђа према људима, а не као казуну, стога омогућава да
човек по васкрсењу на темељу Христовог спасењског дела постигне савршенство.

18. Св. Иринеј Лионски – сотириологија (возглављење, ἀνακεφαλαίωσις,

recapitulatio)
Код Иринеја, сотирологија је на неки начин најтачнија тема његовог теолошког
рада (говора). Резултат сапсењског дела Христовог Иринеј означава као ,,заједништво са
Богом,, по којем човек добија нераспадљивост и заједништво славе Божије. Други чланак
правила вере учи да је реч Божија Син Божији Исус Христос, он уједињује човека са
Богом и изводи заједништво Бога и човека. Иринеј то заједништво схвата као међусобни
однос који ман даје милост новог рођења у Бога оца по посредовању Сина у Духу светом.
Иринеј када мисли о спасењу стално има пред очима укупност свега што Бог чини за
човека. За Иринејев појам спасења од битне важности да Христ буде (члан људске

12
породице) која потиче од Демијурга. За Иринеја задобијање праве спознаје Бога и о
човеку као и успостављање заједништва са Богом уопште захтева веру и истинско
деловање Логоса-Сина јер да логос није постао човеком то се све не би остварило. Иринеј
инсистира на сотиролошкој вредноси саме инкарнације Логоса – Сина да су га убрајали у
изразите заступнике такозване ,,Физике,, ,,Теорије откупења,,

19. Св. Иринеј Лионски – примат епископа Рима

Свети Иринеј доноси веома важне податке о Римској цркви и њеном угледу у
његово време. Римску цркву су установили апостоли Петар и Павле. Када су основали
цркву, они су предали епископат у Римској Цркви у Лину. Кад су блажени апостоли
утврдили Цркву дадоше у руке Лину службу епископства. Говор о Римској цркви не
издиже Римску цркву над друге Апостолске цркве, него се тумачи да је римска црква једна
од апостолских цркава. Римска црква имала је првенство ауторитета у сведочењу да би
диктирала норме у питањима вере и црквене најуке које би друге цркве биле обавезне да
прихвате. Рим је одувек био средиште, сви они којима је било на срцу да њихово учење
буде примљено у свест цркве. На успех су могли рачунати ако им црква прихвати учење.

20. Тертулијан
Тертулијан је први велики латински богослов. Деловао је и писао крајем другог и
почетком трећег века у Картагини. Са Тетрулијаном Црква на Западу добија свој језик,
латински хришћански језик, латинску богословску терминологију. Његово обраање се
подудара са врхунцем монотеизма, и то је извршило узицај на њега. Често се наводи као
апологета, али уствари он не води дијалог, већ напада противнике затварајући им уста.
Главно Тертулијаново оружије је његова реторска вештина и његово софистичко
размишљање. По њему Бог се више поима као законодавац, а спасење као дисциплина или
повиновање Богу. Иако одбацује фолософију, у свом стваралаштву Тертулијан изражава
философско богословље. Његово богословље се заснива на познавању ранијих црквених
писаца, на алегоријском тумачењу Св. Писма, на личној наклоности монтанизму, на
философији и правном начину мишљења. Он је први после Теофила Антиохијског који
користи израз ТРОЈИЦА, и говори о двема Христовим природама. Лице (person) изражава
јединство суштине (substantia) а Христова Божанска природа не потире човечанску. Ово
богословље ће бити изузетно корисно за касније богословске расправе. Тертулијан
признаје да само Црква поседује истину. У свом богословском прегнућу није избегао
утицај гностицизма и философије. Тако се Мудрост (софија) и Логос у основи
идентификују: Мудрост је произишла од Оца пре стварања света, али је имала и друго
рођење да би постала Логос. Произилажење Сина догодило се еманацијом из извора који

13
је Отац, али Син је део (не целина) његове суштине. Схватање о субординацији се такође
налази у његовој мисли. Монтанизам је изградио у Тертулијану строгог моалисту,
очекивао је хиљадугодишње Христово Царство на земљи, забрањивао је разна занимања
верницима, желео је да Црква буде та која ће да се бори против државе.

Тертулијан је написао мноштво књига, и на грчком и на латинском, које га чине

највећим западним и латински хришћански писцем до средине IV века. Оно што је
написано на грчком, изгубљено је.Сачувана су му 32. Дела на латинском и сва одржавају
неумањен агресивни приступ њиховог писца и религијске, правне философске његове
претпоставке.

21. Свети Кипријан Картагински

Рођен је око 200/210 године у престоници афричке провинције Картагине. Његова
биографија нам је позната из његових сопствених списа. Сачуван је извештај о његовом
хапшењу, ислеђивању и мученичком смрћу. Родом је био из паганске породице и стекао је
солидно образовање, након чега се подучава у реторици. У средњим годинама се обратио
у Хришћанство, убрзо постаје и Свештеник, а затим и епископ Картагине. Изабран је на
предлог читаве цркве, чак је имао конкурента искуснијег презвитера Новата. И ту се
створио непријатељски однос између њих. Када је Кипријан ступио на престо, император
Декије је започео жестоко гоњење Хришћана (250. године). Декијево гоњење одликовало
се да су сви грађани били приморани на паганска жртвоприношења. Када се гоњење
разбуктало Кипријан се склонио на скривено место са ког се обраћао пастви и
свештенству. Осудили су га као недовољног хероја због смрти папе Фабијана. 251. године
гоњење је престало. Новсип, презвитер је истакао да примати у цркву одступнике могу
само исповедници тј. људи који су подвргнути прогону, отворено исповедали своју веру, а
који нису пострадали, показали су да су били спремни да умру, али нису. Друга категорија
су Хришћани које власти напросто нису ухватиле (ту се сврстао и Кипријан, епископ). Он
је сматрао да само епископ може да понесе одговорност за помирење са одступницима.
Партија га је осудила оптужујући га за плашљивост и недолично држање. 251. године на
помесном сабору било је решено да сви одступници могу да буду прис покајању. Група
презвитера са Новатом одлучила се од цркве. Проблемима одступништва и раскола
посвећена су главна дела Св. Кипријана “о Папи“ и “О јединству Католичке Цркве“.
Током разбукталог гоњења пострадао је мученичком смрћу. Његова дела можемо
поделити на апологетска и етичка.

Апологетска: Писмо Донату, Писмо Димигријану, Писмо Квирну.

Етичка: О одевању девственица, О дару трпљења, О ревности, О смрти.

Свети Кипријан осуђује оплакивање мртвих, јер за верујућег човека смрт води у
бесмртности и вечну награду.

14
 22. Свети Климент Александријски
Изучавајући Климента Александријског заронићемо у пуно другачији свет. То је
Африка, али различита од Африке Св. Кипријана у културном, историјском и политичком
смислу, а такође и положају у црквеном свету. Јудаизам је такође одавно цветао на
Александријском тлу. У Александрији се појавио први грчки превод Св. Писма –
Септуагинта или превод Седамдесеторице тумача. У Александрији је живео познати писац
Филон Александријски. Ради тумачења Св. Писма Старог завета Филон се користио
алегоријом, омиљеном методом грчких философа у тумачењу митова и басни о Боговима
код Хомера и Хесиода. Хришћанство је дошло у Александрији врло рано, вероватно у
првом веку а у четвртом веку становништво је било у највећем броју Хришћанско. Већ у
другом веку у Александрији постојала је катихетска школа. Такве школе постојале су у
многим месним општинама ради обуке катихумена (оглашених, који су се припремали за
крштење) Александријску школу су непрестано водили познати Богослови од којих треба
посебно поменути Пантена, Климента и Оригена. Школа, не само да је имала катихетски,
него и академски карактер. Тит Флавије Климент (150/215) био је други, након свог
учитеља Пантена, ректор Александријске школе. Према сопственом сведочењу рођен је и
стекао је образовање у Атини. Након обраћања у Хришћанство почео је да путује да би
чуо најзнаменитије учитеље. Стигао је у Александрију и одушевио се предањима Пантена
да је тамо остао пуних 12. година и наследио свог учитеља на челу катихетске школе. 202.
године морао је да оде из Египта услед гоњења Хришћана од стране Септимија Севера.
Умро је 215. године.

Дела: Савети Паганима, Педагот, Стромата.

Основни задатак Климента био је да Хришћанство учини разумљивим и доступним

савременом Хеленистичком свету. Извор и основа Богослужбеног система Климента јесте
учење о Логосу (Речи), према њему Логос је творац света. Кроз њега се остварило
откровење Божије у старозаветном закону у учењу Климента о предању његова гностичка
настројеност још више долази до изражаја, говори о предаји знања преко појединих
личности. Климент знање сматра прерогативом изабраних. Интересантни део
Климентовог наслеђа чини његово морално учење намењено мирјанима. Посебно би
требало нагласити разматрање питања о безбрачности и супружничком животу. Он тврди
да је безбрачност само једна од форми аскетизма у исто време као истинско уздржавење.
Сама по себи безбрачност није врлина. Хришћански живот састоји се у испуњавањњу
Божије воље. Живот у браку може бити врлински и бити тежи и одговорнији од монашког.

15
 24. Ориген – космологија, еклисиологија, тријадологија

Космологија у основном Оригеновом делу О начелима централно место заузима

његово учење о стварању света изложено у трећој књизи. Као полазна тачка Оригеновог
расуђивања о створености света служи постојање разноликости и ниједјнакости које
царују у овом нашем свету. Узрок разноликсоти света који нас окружује јесте грехопад.
Бог је створио потпуно једнака и савршена ,,разумна створења,, за Оригена савршенство је
повезано са духовности и сферичности. Прапочетно савршенство створења (разумних)
најпре описује као безтелесност, а онда као сферичност, круголикост. Њихов живот
састоји се у слободном посматрању бића Бога. Постепено је овим духовним и разумним
створењима досадило да созерцавају Божанско биће. Почели су да се удостојавају и у томе
се састојао ГРЕХОПАД, и изгубили су духовну природу, тако је настао физички свет. На
тај начин Бог није створио зло и неправду, они су разултат слободних људи (умова). У
систему Оригена, важно место даје се спасењу схваћеном као повратак у прапочетном
стању Богосозерцања ка једниству са Богом. Спасење се состварује по Оригену овако:
Постоји једно ,,разумно створење,, коме није досадило созерцавање Бога и које зато није
окусило грехопад то је човек – Исус Христос. Он је био она човечанска душа у којој се
Син Божији васпоставио у назначено време на земљи. Улога Исуса Христа у спасењу је
више педагошка него искупитељска. Њихова слобода међутим неизбежно повлачи са
собом нови грехопад – вечно кружење историје. У овом кружном кретању поновног
васпостављења историја губи почетак и крај и сваки смисао.

Еклисиологијаучење Оригена о Цркви у потпуности се може сагледати само у општем

контексту његовог система прожетог новоплатонским идејама . Видели смо да се током
жиувота Ориген, не једном спорио са епископима. У то време када је црквено предање у
епископима увек видело залогу јединства и централни ауторитет Цркве. Главно место
Ориген даје ,,учитељима Цркве,, Јер ,,учитељ,, према Оригену може да буде само онај ко
иза дословног значења текста Светих списа види њихов виши, вечни скривени смисао. Јер
је и сам Христос по Оригену био учитељ, који је разумна бића водио ка созерцању Бога.

Учење о тројици (Тријадологија) У свом учењу о Тројици Ориген полази од идеје

Бога као Јединице или монаде (што су термини позајмљени из ново религија) Поред тога
он се термином Тројица користи описујући узајамне односе међу личностима тројице и то
први пут употребљава небиблијски израз једностуштни (омоусиос). Син, друго Лице Св.
Тројице јесте син Оца, тј. Савршена икона која јавља оца. Ориген закључује да је Син
вечан исто као Отац. У односу на Сина Ориген такође употребљава термин (прво)рођени,
како стварање тако и рођење Сина везивао је за вечне догађаје. Ориген није правио
разлику између стварања и рођења, разлику коју је као први успоставио Св. Атанасије
Велики који је постао крајеугаони камен Хришћанске космологије. Док Ориген говори да
Бог – предвечни творац, ми говоримо да је он – предвечни Отац. Између трансцедентног,
апсолутно другог бога и његове творевине непремостива је провалија. Преко те провалије

16
је покушао да направи мост Ориген када је утврдио и једносуштије Сина Оцу и створену
природу Сина. У томе се састоји слабост учења о Тројици о створењу света, слабости која
је постала извор многих других заблуда.

25. Бл. Августин – космологија, тријадологија(Мајендорф)

Космологија: У учењу о стварању Августин полази од доказивања створене природе

света, из чега онда нужно следи постојање Творца. Све нама познате ствари су пролазне и
променљиве, из тога Августин изводи нужност постојања непролазног Бића, које и јесте
Творац. Променљиве ствари не могу постојати саме по себи: непорменљиви Творац их све
ствара својом Речју. Стварање света описано у књизи Постања, Блажени Августин разуме
у алегоријском смислу. Овакав присту може се објаснити тиме што се Августин користи
учењем Платона ради оповргавања манихејских идеја. Све Августинове идеје се темеље
на платоновском монизму, који се у својој основи своди на то да све истински постојеће
постоји духовно у Богу. Августин описује човека као душу која обитава у телу. Он говори
о две равни сазнања – прво повезано са телесним чулима: ми видимо, чујемо и тако даље,
и на тај начин стичемо сазнања о променљивим стварима, и то сазнање је нестабилно,
непостојано, али, осим тога, постоји и сазнање душе, и та сазнања су вечна и
непроменљива (нпр. 2+2=4, увек!). Сазнање овакве врсте оснива се на интуитивном,
унутарњем виђењу истине. Августин расуђује да пошто је наша душа променљива и не
можемо бити уверени ни у шта, јер смо смртни. Одавде следи нужност постојања вечног,
непроменљивог Бгоа , у противном никакве вечне идеје не би биле могуће. Бог према
Августину, јесте непроменљиво Суштаство, Биће. Управо се ово има у виду када се у
књизи Излазак каже: „Ја сам сушти“ (изл. 3,14)

Тријадологија: Августин сматра да Тројство пребива: Разум, љубав, знање, несливено,

али мноштвено у самима себи, заједно сви у свима. Пошто је човек саздан по лику
Божијем Августин на основу свога схватања човекове психолоје изводи закључке о Св.
Тројици. Августим овим размишљањем покушава да једном за свагда заврши са
аријанском јереси: Августин хоће да покаже да Син и Дух Свети припадају самој суштини
Бога. Тамо где би Источни Оци директно прзнали да ми ту имамо посла са тајном која се
не може објаснити, него може само да се сагледа, Августин не одустаје од сопствених
напора. Он покушава да Тројичност Бога објасни са философске тачке гледишта.
Августин термине „суштина“ и „ипостас“ не користи у истом смислу као и Грци, због
духа језика. То показује да је терминологија још увек била у процесу разраде. Отац рађа
јединородног Сина, и дарује Духа Светога. Зато Августин у књизи „О тројству“ говори да
ако дар као свој источник има дародавца, онда треба признати да су Отац и Син
источници Духа, не као два источника, него један у односу на Духа Светога, јер су Отац и

17
Син један Бог у односу на стварање (Духа), исто као што су Отац, Син и Дух један
источник у односу на творевине. Покушавајући да то мишљење усагласи са Св. Писмом,
да „Дух исходи од Оца“, Августин је принуђен да релативизује разлике између Оца и Сина
и то доводи до закључка о некој врсти другостепености Духа, што је касније послужило за
филиокве (filioQue). Августиново богословље исходи из философске тврдње да је Бог
један, и сви судови о Тројици се изводе на основу те тврдње и то је оставило озбиљне
последице на западно Богословље. Многи савремени западни хришћани верују у Бога Оца,
у Христа, а о Тројици немају никакву представу.

26. Бл. Августин – еклисиологија, мистириологијаж

Када Августин почне да говори о Цркви и Св. тајнама, онда га видимо у његовом
најбољем издању. Човек који има Духа Светога, налази се у Цркви, која говори језиком
свих људи. А да они који су ван Цркве, немају Духа Светога. Дух Свети се открива на
језицима свих народа да би човек припадајући једној Цркви која говори на свим језицима
могао сазнати да има Духа Светога. Августин истиче улогу Духа Светога као основне,
животодавне силе Цркве. Августин Евхаристију схвата реалистички, у терминима
јединства Цркве. Св. Дух силази на дарове, исто тако и на нас, и наше „амин“ упућено је
нама самима јер смо део тела Христовог. У време Августина постојао је спор са
донатистима, који нису признавали за легитимно рукоположење и крштење од стране
епископа који су чинили компромисе у време прогона. Зато им он одговора да саборна
Црква Христова постоји у читавом свету а њихова странка не што значи да Црква постоји
за све. Неки истакнути Хришћани сматрали су да мешу јеретицима нема делотворности
Светих тајни, још даље да ту нема ни саме Свете тајне. Августин каже да крштени од
стране шизматика не може се крстити на спасење, ако се он сам не налази у расколу.
Крштење је ступање у Цркву, зато крштење на осуду (без ступања у Цркву није могуће по
дефиницији. Црква увек признаје (или пак не признаје) тајанства у односу на саму себе,
нпр. Св. Тајне ткз. Живе Цркве у Совјетском Савезу нису признате као делотворне,
будући да је циљ расколника био уништење цркве. Августин у овом свом учењу трудећи
се да буде логичан, његови закључци доводе у противречје да се реше сви проблеми,
рађајући нове потешкоће и неразрешива питања.

18
 27. Свети Атанасије Александријски – искупљење
У свом Богословском исшповедању Св. Атанасије исходи из сагледавања
историјског лика Христа, Богочовека и Спаситеља. Стварност извршеног спасења за Св.
Атанасија сведок о Божанствености и ,,јединосушности,, оваплоћеног слова. Јер једино
оваплоћење јединородног може бити спасење. (спасоносно) Он полази од наглашености и
одличног противстављања Бога и твари, оно што је створено ниуколико по суштини није
слично своме Твору. Јер стварно је изникло из не бића и не може имати сличност са
самоутним бићем. У сагласности са својим општим учењем о двојствености сваког
тварног бића у стварању човека Св. Атанасије види два (логичка, а не хронолошки)
моменти: стварање (човекове природе) ни из чега (ех нихило) и запечаћивање њено
момазивање образом Божијим, као ,,рођење,,, или усиновљење кроз Сина у Духу. Човек се
у самом стварању помазује Духом ,,Дах Живота,, Дух Свети и Животворни у хрехопаду је
човек осиромашио раздвојиле су се природа и благодат. Јавила се потреба да се изврши
ново сједињење ,,обновљење,, творевине. Требало је да слово као Творац или Демијург на
себе прими обнову тела и то се десило. Слово постаде писмо. Слово је прихватило
свеколику људску природу. Слово је од почетка пребивало у Свету као у неком великом
телу успројављујићи га и оживотворавајући га. На човеку је било уцртано лик Слова и
тада се он упрљао и постао невидљив и требало га је обновити. То се остварило у
оваплоћењу слова. Слово је постало човек у свему сличан нама. Св. Атанасије обично
говори о Оваплоћењу али под ,,телом,, свагда подразумева пуног човека. Тело је било лако
склоно страдању и у њему је било бестрасно слово. Господ је допустио да се деси све што
је било својствено телу, гладује, да плаће па чак и да прими смрт. Међутим Господња смрт
беше поступање његовог смирења и љубави а не нужност. Међутим оно није могло остати
мртво јер је постало Храм живота. Због тога је одмах оживело и васкрсло силом Живота
који је у њему пребивао. Свето Писмо нам о Спаситељу благовести две истине да је свагда
био Бог, Син, Слово и да је постао човек. Дела Христова нису била раздвојена да буду
једна по Божанству, друга по човечанству него ,,све се свршавало заједно,, Слово се
очовечило да бисмо се ми Обожили да би нас обожило у себи. И ми се прихваћени од Бога
слова обожујемо ради његове плоти силом његовог оваплоћења. Оскупљење представља
завршетак и васпостављање стварања, оно је део слова, међутим у њему се даје више ,,
већа благодат,, од простог повратка у првостворено стање од обичног васпостављања оног
што је изгубљеног у грехопаду јер слово постаде тело. Човек је неизрециво постао
сажитељ Бога. Трулежност је укинута творевина је примила коначну постојаност ,,кроз
тело Бога,, Саздана је нова твар. То је превелику савест о стварању и искупљењу Словом и
у Слову о спасоносном оваплоћењу Слова као почетку нове твари. У другом доласку
Христовом исуниће се сав помисао Божији: Христос ће доћи у слави и Свима дати плод
Крста Слова васкрсење и нетрулежност.

19
 28. Св. Атанасије Александријски – Света Тројица, једносуштност
На богословско раскривање тајне Свете Тројице свети Атанасије био је изазван
Аријанском пометњом у својим делима он разматра, оповргава Аријевске закључке. Човек
једино у једносушном сину проналази општење са Богом и само једносушни Дух
сједињује са Оцем. У догмату једносушности Св. Атанасије истиче стварност спасења. Св.
Атанасије сагледава живот јединства Оца и Сина Божанство од Оца неизливено и
неодвојиво пребива у Сину. У наручју Очевом никад не престаје Божанство сина. Отац и
Син су једно и једини у једниству суштине у ,,Истоветности природе,, Свето крштење је
спасоносно када се обавља по преданој вери у име Свете Тројице нераздељиве.
Тајновидство се врши у име Свете Тројице. ,,Онај који удузме било шта од Тројице крсти
се само у име Оца или Сина, без Духа неће нити примити у крштењу кога Крштава Отац,
тога Крштава и син и освећује га Дух Свети. Јер тројица дејствује јединствено.

29. Св. Василије Велики – свет и човек

Своје тумачење Мојсијевог Шестоднева почиње утврђивањем истине о стварању
света. ,,Стварање неба и земље није произишло само од себе као што неки замишљају, већ
је имало свој узрок у Богу. Небеска тела својим кретањем описују круг, било би
бесмислено да се закључује да је њихова природа беспочетна. Свет постоји у времену и
састоји се од бића подложних рођењу и пропадању. Св Василије предпоставља да је Бог
створио време као пријемство и смену, као нешто предходеће и пролазеће у почетку и
временском почетку Бог ствара свет. Међутим почетак времена није време као исто
почетак пута није пут. Почетак је прост и непротежан. То да је Бог створио небо и земљу
,,у почетку,, значи да је ,,дело стварања тренутно,, и да не подлеже времену. Међутим са
светом почиње време. Пре стварања видљивог и вештаственог света, Бог ствара анђеле,
дакле не само изван времена него и без времена. Јер по његовом мишљењу анђеоско биће
не захтева време. Видљиви свет Бог ствара одједном. Али свет се не остварује у својој
пуноћи и складу одједном. Св василије одбацује појам ,,безкаквотног предмета,, као
основе света. Безкаквотно јесте ништа и све каквоте улазе у појам бића. Стваралачка реч
или заповест Божија постаје неки природни, закон и остаје на земљи саопштавајући јој
силу да рађа и приноси плод Василије пореди то са чигром. По сили првог окрета чигра
чини своја потоња обртања. Свет је целина и поред све разнородности свог састава,
будући да га је Бог везао, неким нераскидивим савезом љубави уједно општење и у једну
хармонију. У устројству васељене постоје ступњеви који воде ка све већем савршенству.
На врху лествице налази се човек. Он је створен другачији од нижег света. Човек је
створен по образу Божијем. Он је бесмртан и саздан за ,,духовни живот,, Човек је како
каже Св. Василије једиствено створено биће Богом. Овај свет је сложен те тога смртан. Он

20
је станиште за умирање. Човек је душа, ум који је тесно спојен са одговарајућим и
прилагођава му телом. Он каже да гнев, жеље, плашљивост, завист, помрачују душевну
прозорљивост. Стога је потребно да човек у душу не пушта стране помисли. Само чисти и
мирни ум може да усходи ка познању или сагледавању истине.

30. Св. Василије Велики – богопознање, Евномије

Човеку је откривен пут Богопознања. Као прво он може и дужан је да на основу
величанствене слике света, умом закључује о разумном узроку свега, о уметнику и
узрочнику свега. Не познати Бога у свету путем сагледавања његове лепоте и склада,
његовог поретка и чуда, значи не видети ништа усред бела дана и као друго свако може
познати Бога кроз самопознање ,,пази на себе,, понавља Св. Василије библијски стих. Јер
ако нбудеш пазио ,,на себе,, нећеш имати потреба да трагаш за траговима саздатеља и
устројству васељене. Природно богопознање је непотпуно и недовољно. Оно нас само
припрема за примање управног Божијег откривења, које је запечањено у Свештеним
књигама. Оне су за нас ризница Богопознања. Кроз откривење ми не достижемо савршено
богопознање. Оно је уопште нама сасвим недоступно. Шта је Бог и каква је ,,суштина,,
Божија не зна нити може знати човек нити ко од разумних и горњих сила. Богопознање
остаје бескрајни задатак тј. пут и усхођење. Ми цео небесни свод не можемо сагледати у
трену. Ми видљиво обухватамо погледом, али нам много тога остаје непознато. То исто
можемо рећи и о Богу. Осим тога у познању које се исказује кроз мноштво појмова ми
никада не проничемо даље и дубље од својства и каквоте ствари.

Евномије – је полазио од учења о објективности појмова. Као прво имена ,,именована

људима,, која су измислили или исковали људи имена по домишљању. То су својеврсно
логичне фикције које само означавају ствари и условно указују на њих. Другим речима то
су нека празна имена само речи, само зраци. Једна постоје само у речима а друга постоје у
мислима. Кад би сва наша имена или појмови били само наши, само конструктивна имена,
предмет познање било би немогуће. Друго Евномије утврђује постојање других
предметних, а тиме и над људских имена. Постоје имена самих ствари која означавају
само њихову ,,суштину,, Због тога су нераздвојно везана са стварима. Та имена показују
суштину сваке ствари, енергију суштине. Евномије изводи Богсловске закључке. Он
заступа могучност адекватног исправног богопознања, познања Божанске суштине,
анализом адекватног имена Божијег тј. имена нерођених.

21
 31. Св. Василије Велики – тријадологија, пневматологија
Богословски подвих Св. Василија, састојао се пређе у тачном и строгом одређењу
Тројичних појмова. У Никејском Богословљу остала је извесна недореченост: учење о
јединству Божијем је било изражено са више наглашености, поткрепљено речју
,,једносуштан,, неголи учењем о Тројичности. Због поистовећивања појмова ,,суштина,, и
,,ипостас,, недостајало је речи којима би се неодређено ,,три,, изразило постојаном и
изражајном именицом ,,лице“ у то време још није достигао потребну постојаност тј. пре
ће бити да је био недовољно чврст. Излаз из словесне неодређености био је могућ само
кроз разликовање и супростављање појмова ,,суштина“ и ,,ипостас“ Појмом ,,ипостас“ за
разлику три личности у Светој Тројици користио се у прошлости пре свих Ориген, а за
њим и свети Дионисије Александријски, међутим ,,ипостас“ за њих означава скоро
,,суштину“. Под светлом формом учења о три ипостаси, назирала се тамна позадина учења
о три природе, о три суштаства. Могу се разликовати четири низа мотива које је Св
Василије Велики преуредио. Као прво Оригеновске мотиве, усвојене посредством
Григорија Чудотворца. Св василије је сведочећи о својој вери позивао се на Григоријеве
мотиве. Стемио је да буде веран његовом предању. Као друго Св. Василије отворено
исходи из ,,омусијанских“ одредби и претпоставки. Сопствени син ,,сопстев Оцу“
преобраћа у самостални и изједначује се термином особени. Као треће Св. Василије усваја
низ неоплатонских мотива, нарочито у учењу о Духу Светом. Он је код Плотина
првенствено могао пронаћи спољашње поткрепљење за казивање ,,о три ипостаси“. И као
четврто основну схему свога Тројичног богословља свету Василије узима из
аристотеловске метафизике. На то га је наводио општи обичај источног богословља да у
разјашњењу истине тројединства Божијег исходе од тројичности тј. од ,,посебног“
,,конкретног“. Јер је у писму отворено казано о Тројици: Отац, Син, Свети Дух!

32. Св. Григорије Богослов – богопознање

У Богословском систему Св. Григорија учење о Богопознању заузима видно место.
За светог Григорија Богопознање јесте пут и задатак живота, пут спасења и ,,обожења“.
Најпре се тварни ум сусреће са Богом. Кроз м и умно сагледавање творевина се сједињује
и поново сједињује са Богом. Ум се сједињује са умом као са нечим најближим и
најсроднијим (наглашено је Григорије против Аполинарија) О Богопознању говори у
својим лирским молитвама. Као Богослов он право учење о познању Бога супротставља
јеретичким крајностима, гадљивом Аполинаријевом одрицању. Против Евномија Св.
Григорије говори о границама богопознања, о неопходности сазнајне аскезе и смирења, а
против аполинариста, о боголикости човековог ума, о светлозарности умне природе. Бог је
ум, велики ум или друга савршена суштина која се постиже само напрезањем ума. По

22
Божијем подобију створене су умне природе, анђеоска природа Бог зацртава или
,,измишља“ образе света, најпре духовног и небеског, а затим вештаственог и земног.
Ниче анђеоски свет, прва творевина сродна Богу по својој умној духовној природи, затим
видљиви свет, чулна природа. У том свету Бог ствара човека. Саздан од праха земаљског,
човек носи образ Божанства, образ бесмртности, царује природом ума. Бог је
најузвишенија и непресушна светлост ,,најчистије стање Тројице“ Друга светлост су
анђели, ,,својствена струја или причешће првој Светлости“ Трећа светлост јесте човек. Све
се савршава кроз Христа, оваплоћеним словом. Он долази да би нас учинио Боговима. Он
прима наше тело да би образ и тело обесмртио. Пут ,,обожења“ јесте пут очишћења и
усхођење ума. То је пре свега пут одвајања од чулног света од материје. Чула помрачују
ум. У исто време, то је пут унутрашњег сабрања, самоусређења, пут борбе са страстима и
досезања бестрашћа. Богопознање је пут обожења, и због тога аскетски пут, не може свако
философирати о Богу. Да, не свако, за то је потребна чиста душа или душа која се чисти.

33. Св. Григорије Богослов – тријадологија

Светог Григорија, називали су ,,богослов Св Тројице“. То име је карактеристично

за њега, не само што је учио о Тројици, већ што је за њега созерцање Пресвете Тројице
било врхунац и средиште целокупног духовног живота. Целокупна молитвена лирика Св.
Григорија је светотројичка лирика. ,,Тројица је моје помишљање и моје украшавање“
говорио је он. Реч тројица каже он ,,не означава збир неједнаких ствари, него укупности
једнаких и једнаких по части, сједињених по природи и у природи. Сваки од Тројице
гледан по себи јесте Бог и сва Тројица заједно такође су један једини Бог. Један Бог који се
открива у трима светлостима: таква је Пречиста природа Тројице. Карактеристични су
мотови по којима Св. Григорије одређује стварне аналогије за означавање тројичке тајне.
Извор, вир, поток – нису раздељени временом и њихово сапостојање је нераздељиво при
делању њихових три својстава. Али сагласио сам се каже да не унесем у Божанство неки
ток времености који се никад не зауставља и да таквим поређењем не уведем неко само
бројично јединство. Јер у протицању воде видимо неку разлику ,,али само у нашој
представи“ Тројичност је некакво кружно кретање Божанског јединства. Савршено
јединство унутарбожанског живота изражава се пре свега у потпуној ванвремености
Божанског битија. За Св. Григорија тројичност је одраз Божанске љубави, Бог је љубав и
Тријединство је најсавршеније изражавање ,,једномислија и унутрашњег мира“. Бог је по
својој природи вечан он је изнад сваке постпупности и дељења, није довољно само казати
,,Бог је свагда био, јесте и биће, Боље је рећи ,,он јесте, јер он у себи самом усредсређује
цело биће које није почело, нити ће окончати“. Због тога ако је један био од почетка онда
је била и Тројица.

23
 34. Св. Григорије Богослов – сотириологија, Аполинарије

Циљ и смисао живота по Григорију су у ,,обожењу“ у стварном сједињењу са

Божанством. То је могуће не толико по оном што је у човеку ,,владарско“, и што је
боголико, колико кроз ,,човештво Бога“ Са те тачке гледања исправно учење о пуноћи
двеју природа које се сједињују у Ипостаси и лику Божијем, Богочовека има изузетну
сотиролошку снагу. Христос се рађа. Нарушавају се закони природе горњи свет треба да
се попуни. Рођење Христово је Богојављање, теофанија – јер се Бог кроз рођење јавио као
човек.Св. Григорије јасно разликује у Христу оно двоструко, ,,две природе“ - ,,природу
која је страдална“ и ,,природу неизмењиву“ Св. Григорије следи то двојство, ту ,,тајну
смена“ двојин знамења. Али сва имена и сва знамења односе се на једнога истога - ,,један
Бог из обе (пророде)“ Једна чичност, један Богочовек, један Христос, један Син, - ,,не два
Сина“ (Како Аполинарије лажно тумачи) православно схватање. Јер природе се сједињују
суштински. Зато се и узајамно и прожимају. Св. Григорије понесено говори о страдању
смрти Бога тиме исповеда јединство Богочовечанског Лика. А из истог разлога инсистира
и на имену: Богородица, - ,,ко не признаје да је Марија Богородица тај је одвојен од
Божанства. Јасно је због чега је тако – јер нама се пут до обожења открива кроз
једносушно нам човечанство Логоса које је обожено сапрожимањем и срастањем са
Богом. Спасење за човека је у сједињењу са Богом. Међутим оваплоћењем Логоса још се
не завршава спасење. Св. Григорије подвлачи искупитељски значај, Крсне смрти. У њој је
навјише добро и највећи дар Божији - ,,страдање Бога, Агнец заклан за наше грехе. Крст је
жртва, - ,,очишћење не једног дела васељене на неко време него целог света и на вјеки
вјекова. Христос је и као човек, ,,квасац за цело тесто рода човечијег“ У христу је
даровано спасење, и ,,обожење дано је свима“ За све који се сједињују са њим кроз Свету
тајну и подвиг успона.

35. Св. Григорије Нисијски – богопознање

Души човековој својствено је кретање ,,ка лепоти невидљивој“. У човеку постоји
моћ духовног примања ,,моћ духовна и не материјална“ Бго је циљ свих жеља задовољење
и успокојење свих сагледања. Међутим тај циљ никада није потпуно достижан. Трагање је
бесконачно и без заустављања јер је тражење бесконачног. Актуална бесконачност
божанског битија, одређује динамичку бесконачност човековог пута а и подвига у којем је
све и увек само почетак даљег развоја. Богопознање је пут. Жеђ, стрем, порив, то су прве
длике истинског богопознања. И тај порив је жудња, чак љубав страст. Бог је недостижан.
Али човеку је по природи урођен стрем ка богопознању и у њему пунота добара. Бог је
изнад познања, међутим он се открива познању. Он је изван и изнад света, изван сваке
природе. Али он је и Творац, стваралац света, стога видљив и познат у свету. Бога треба

24
видети у себи самом, у својој души зато он мора да буде чиста и света као огледало. Душа
мора да буде чиста од свега ,,туђег“ тј. од чулних околности, страсти. Тело треба да буде
као у неком сну мировања очишћена душа не сме имати ништа друго у себи осим Бога. То
је богоподобије. А у души очишћеној подвигом одржава се Бог. Бог је изнад сваког имена.
Божанско битије је неограничено и неомђено зато ии неодређено.

36. Св. Григорије Нисијски – учење о именима Божијим

Григорије Нисијски разликује два типа Божанских имена. Први типто су
одрицативна имена која дају представу о Божанском битију кроз директно
противстављање својствима створених битија, кроз ослобађање мисли од својстава
створених ствари. Ту спадају не само одрицативна имена него и имена која су по форми
одрицативна а која међутим више изражавају одсуство или супротност. ,,Добар“ изражава
само неприпадање и супротност злу. Та имена чине као неки списак или попис оних
појмова који се Божанству не могу приписати. Постоји и други тип имена изведених из
Божанских дејстава или енергија, - јер невидљив по природи постоје видљив у дејствима,
опазив у нечему што је око њега. Та имена се не дотичу суштине Божије. Ова имена не
означавају ништа друго него до дејства која се тичу нашег живота. Она утврђују
Богодостојне представе нашег ума. Све појмове о Божанској природи који настају у нама
ми изражавамо неким именом тако да се никакав назив не придаје Божанској природи без
икаквог посебног појма. Треба додати да Св. Григорије разликује још и ,,апстрактна“ и
,,односна“ имена Божија. Једна садрже у себи и казивање на вишу и неизрециву славу,
друга на многоликост, промислитељевог устројства космоса. Св. Григорије каже да је
природу Бога немогуће именовати нити изрећи, и ми тврдимо да је свако име било оно
сазнато према човечанској суштини или предато Св. Писмом.. Имена Божија су творевине
самоделатног ума човековог који тумачи искуство виђења Бога и описује и учвршћује
своја созерцања и нагађања. У том смислу су она Богодостојна и неопходна.

37. Св. Григорије Нисијски – тајна богословља, тријадологија

Бог је пре свега пуноћа, пуноћа битија, истинско владатељно битије једини који
има битије, по самој својој природи. Вечности Божанског живота, може се означити
символом круга. Кружница нигде не започиње, она нема своју прву и своју последњу
тачку, она је савршено једнородна, затворена у себе саму. Таква је и Божанска вечност. Он
настоји да изрази непрекидно и бесконачно блаженство живота. То је онај који је ван
границе света, за кога нема ничега што би могао да види као изван граница себе самога.
Он нема краја којим би се окончало његово битије. У сваком његовом имену подразумева
се вечност. Пунота Божанског живота изражава се у тајним тројичности једносушној и
нераздељивој. Он пут тројичног богословља види као средњи пут између јудејских и
хеленистичких заблуда, пут између строгог монотеизма и политеизма. У излагању
тројичности Св. Григорије полази од појма силе: Син и Дух су – силе, али силе суштински

25
битујуће тј ипостаси. Он говори да су ипостасна имена даодносна имена и више
апофатичка, него потврдна. Не дају исцрпно разумевање тајне тројичног живота. Св
Григорије не говори напросто о рођености Сина него подвлачи име јединородни да би
јасно истакао непојмљиви начин постојања Сина и Духа.

38. Св. Григорије Нисијски – космологија

Шестоднев је опис уређења земље, остварење Космичких потенција. После почетка
јавља се, следи неопходни низ у извесном временском поретку. Прво се јавља ватра,
одједном, отевши се из дубина тешке материје она је озарила светлошћу –и би светлост.
,,Рече Бог“ – то значи да је у свако биће заложена ,,нека премудра“ реч. Бог није говорио
већ својом моћи ставио у природу светлосну моћ. У Божанском стваралаштву нема
узастопности, узастопност припада твари која се остварује. Њој припада и смена дана
одређена кружним кретањем. Првобитни хаос се креће унутар себе и стихије се услед
разлика у суштини различито размештају, ватра тежи ка површини све док не наиђе на
,,границу чулне твари“ Следи умномислена творевина која нема ни облик ни величине ни
ограничење местом, ту се пут огња савија и описује круг. Читав процес представља дан
први, а смисао је разграничење видљивог и умномисливог. Даљи процес дељење
издвојила се светлост Сунца и звезди. Посебно место у стварању заузима анђеоски свет,
духовни, бестелесни али свет уоквирен временом и простором. Григорије каже да је
анђеоско царство настало постепено кроз тајанствено умножавање. Стварање света
завршава се стварањем човека. Међутим човек није само део света већ владалац његов,
зато се уводи последњи у творевину. Бог ствара човека из љубави да би био причесник
Божанских блаженства. Зато га ствара по лику и подобију својему. Бог даје човеку неку
неизрециву пуноту добара. ОДгонетку човековог битија Св. Григоријавиди у појму лик
Божији. Лик Божији у човеку предпоставља живу везу између човека и Бога,
уподобљавање човека Богу.

39. Св. Григорије Нисијски – антропологија, појам зла

Свети Григорије разликује два момента у стварању човека. Бог створи човека тај
неодређени израз, сматра Григорије да указује на цело човечанство, а касније име Адам
није име појединца него име целој људској врсти. Створен је био читав род човечији а
први човек као родоначелник човечанства по мишљењу Св Григорија, Бог је одредио
коначан број човечанских личности. Григорије каже да се лик Божији простире на сав род
човечији подједнако. Он разликује стварање човека ,,по заједничкој суштини“ и стварање
мужа и жене. Разлика у половима не односи се на лик Божији. Он сматра да би се људи
размножавали као ангели да нису пали. Он каже да душа и тело настају заједно за разлику
од Оригена, он сматра да је по Библијској речи све што је Бог створио било веома добро.
Он сматра да у рају људи нису били подељени на два пола. Кожне хаљине које Бог даде
људима после првородног греха односе се на могућност смрти. Његово мишљење је да је
закон брака плод греха, тј да пре грехопада није било брака. Богоподобије се види само на
подвижницима. Безстрасје се подудара са нетрулежношћу, и то је спасавало

26
првоствореног човека од променљивости и пролазности и чинило га чврстим и трајним, у
томе се састоји бесмртност, не старећи живот. Човек је призван да влада над природом.

Појам зла:
Судбина човечанства одређује се божанско предназначење, и слободним избором
воље. Међутим ослабио је напор воље и васељена је престала да буде огледало божанских
лепота јер се окаљао у свет утиснути лик Божији и тако је у свет ушло ЗЛО. А зло је из
небитија и нема свој корен у Божанској вољи. По речима Св. Григорија ,,зло је име онога
што је ван мисли о добру“ Зло је као нека сенка која се јавља када се удаљи светлост и
стога Св. Григорије закључује да ће на крају зло бити уништено. Извор зла је у слому
воље. Смисао пада је у обмани. Змија је преварила Еву привидом добра, чулним
задовољством оним што је лепо за очи и пријатно укусу зато је битно разликовање добра.
Корен и почетак греха је у жудњи за чулним. Кроз грехопад човек потпада под законе
материјијалног свет, постаје смртан, умире. Смрт је противприродна, али само у човеку
али истовремено пут ка Васкрсењу и очишћењу.

40. Св. Григорије Нисијски – Васкрсење

Васкрсењем Христа, побеђена је смрт, али није укинута. Побеђена, јер ће сви
васкрснути. Није укинута, зато што сви умиру и умираће све док се не заврши круг чулног
времена. Тада ће настати васкрсење, природа ће прећи у неко друго стање живота. Смрт је
раздвајање душе и тела. У процесу смрти душа није дотакнута јер се она не може
распасти, јер је бесмртно и простире се у вечност. Веза душе и тела има строго лични
карактер, зато Св. Григорије сматра бесмисленим учење о пресељењу душа. Смрт је пут и
то пут прелажења у боље. Праведни усходе на небо, а грешни силазе у Ад. Он сматра да
појам место (Небо, ад) јер је само метафора, то су пре начини постојања, и начини битија
који су недоступни за опис и дефинисање. Васрксење је некакво ницање тела из праха. Св.
Григорије га пореди са ницањем семена са цветањем двећа, са настанком човековог
организма из семена. Свако ницање врши се кроз распадање и смрт и јесте, неко
васкрсење победа над смрћу. Васкрсење је чудо божанске свемоћи, али чудо сагласно са
основним законима природе. Васкрсење је васпостава свацелог човека. Живот се враћа,
онај исти који је лежао у гробу а не неко други. На тај начин васкрсење је, са једне стране,
васпостава првобитног стања, а са друге – не само повратак него и сабирање свега што је
учињено у земном животу.

41. Св. Кирило Александријски – богопознање

Свети Кирило наглашава ограничености нашег разума и мањкавост наших језичких

могућности говори да се морамо ослањати директно на сведочанство РЕЧИ БОЖИЈЕ. Он
је упорно казивао на границе логичког сазнања, не само Божанска суштина, него и тајне
Божије воље недостижне су и непознатљиве човеку и не треба исувише радознало

27
залазити у разлоге и побуде. У свом самом бићу божанска природа је недоступна,
скривена и непристављива умом - не само човеку него и творевини. Једино кроз познање
Божијих дела, могуће нам је у неколико познати Бога. Отисак никада не бива истоветан
печату. Једини у опиту вере раскрива се смисао речи Божије. Вера треба да предходи
истраживању, а непоколебљиво знање утемељује се само на основу вере. Знање о Богу
јесте умозрење и созерцање. Пуно знање о Богу јесте знање, не само истине да Бог постоји
него и знање ,,да он јесте Отац и коме је Отац, кључујући овде очигледно Св. Духа“.
Тројичност Божија јесте најузвишенија истина вере која се открива у Христу и кроз
Христа. Св. Кирило наглашава да тројична истина јесте недоступна тајна коју примамо
вером и само до извесног ступња је разјашњива на основу не савремених аналогија тварне
природе. Јединство божанске природе и божанског живота, показује се у савршеном
јединству Божије воље и Божанских дејства.

42. Св. Кирило Александријски - тријадологија, христологија,пневматологија

Тријадологија: Донекле открива још у Старом завету, Тројичност божанска показана је
Христом у Новом Завету. Оца називамо и ,,Почетак“ јер је он извор и корен Божанства.
Између Божанства и Очинства прве Ипостаси нема никаквог размака и вечнсот открива и
означава вечност Синовства. Син је вечно био и пребивао у Оцу, као у извору, свагда
постоји у њему као Његова реч, премудрост, сила, облик, одблесак и обличје, све то
одржава савршену једносушност и једнакост Оца и Сина. Син се назива ,,скица“ Оца.
Појмови ,,рађање“ и ,,скица“, међусобно допуњују један другог. Скица указује на
савршено подобије својства, а рађање на произлажење ,,из суштине“, и на природно
сапребивање са Оцем.
Христологија: Син је Творац и промислитељ света, заједно са Оцем и Духом, почетак и
устројитељ свега изниклог и стварног. У стваралаштву синовљевом огледа се његово
Господарство. ,,Све што постоји има живот у Речи“. Син све ствара и све одржава у
постојању. Реч на вештачки начин даје вечност пропадљивој творевини. Стварање је
дедостижни чин Божије воље, а стваралачка сила припада само Богу. Син није никакав
посредник између Бога и света.

Пневматологија: Дух Свети је од Бога и Он јесте Бог, једносуштан Оцу и Сину. Кроз
Духа Бог обитава у људима. Дух свети исходи од Оца, а начин тог исхођења нама није
откривен и непознат нам је. Исходећи од Оца Дух Свети суштаствено пребива у Оцу, јер
исходи ,,нераздељиво и нераскидиво“. Он је ,,сопствени Дух Оца и Сина“. Свети Кирило
настоји да истакне савршену едносушност и нераздељивост Сина и Духа. Спаситељ казује
о Духу као о ,,Другом Утешитељу“ да би га издвојио и разликовао од себе, и да би показао
његову Личну Ипостас. Христ назива Параклита Духом Истине тј. Духом себе самог, јер
Дух Свети није стран суштини Јединорођеног. Блажени Теодорит каже: ,,Ако Кирило
назива Духа сопственим Сину у смислу да је Он саприродан Сину и да исходи од Оца,
тада смо ми сагласни са Кирилом и познајемо његове изразе за православне. Ако, пак,
назива он у смислу да Дух од Сина или кроз Сина има своје биће, онда ми такво
дефинисиање одбацујемо као богохулнос и нечастиво. „Свети Кирил је на то рекао да у
виду није има, „нечастиво“ мишљење, већ је хтео да нагласи да Дух „није туђ Сину, зато
што Син све има заједничко са Оцем“.

28
 43. Св. Кирило Александријски - Домострој спасења, Несторије,
сотириологија
Домострој спасења: Оваплоћењем, Син се није одвојио од Оца, и не губи божанско
достојанство. У Христу се ослобађа рабска природа, јер сви ми бејасмо у Христу и опште
лице човечанства усходи у његовом лицу – он све нас обогаћује славом и примањем
добара. „Сво тајанство плана (спасења) састоји се у истицању и унижењу Сина Божијег“ –
казује свети Кирило. Син се ситовремено показао као Бог и као човек, сјединивши у себи
раздељено и растављено по природи. Христос је био истинити и потпуни човек „целовити
човек“, из разумне душе и тела. Сјединивши се са телом, Реч, доноси читавом човечанству
нетрулежност и удаљила је смрт која је од почетка. Само „један христос“, оваплоћена Реч,
Богочовек, а не „ богоносни човек“ може бити истинити Спаситељ и Искупитељ. Свети
Кирило назива Христа новим Адамом, истичући тако општост и братство свих људи са
њим по човечанству. У Евхаристији ми се сједињујемо са Христом, као што се
растопљени делићи воска сливањем сједињују међу собом. Ми се не сједињујео са њим
само љубављу или расположењем, него суштински. Кирило тврди да и ако све указује на
то да се Христ у оваплоћењу разделио од свог божанства, он у свему остаје један и исти,
нераздељив на двоје после сједињавања са телом“.

Несторије: У несторијевој јереси свети Кирило види одрицање најискренијег и

онтолошког сједињавања у Христу, Божанства и човечанства, порицање једног Христа,
расецање на „двојицу Синова“, против тога он и устаје првенствено. Оваплоћење је
јављање и јествовање Бога, то је усвајање и прихватање њиме човечанства – Бог Реч је
јединсвени дејствујући субјекат у акту оваплоћења, Логос се родио као човек од жене.
Свети Кирило све време настоји да докаже да Христос није „богоносни човек“, носећи Бог
или који носи Бога, већ Бог који се оваплотио. Христос је живео, пострадао и умро као
„Бог у телу“, а не као човек. Христос не страда по божанској природи, јер Бог не може да
умре али по људској пироди коју је узео на себе он страда. Сједињавање Божанства и
човечанства свети Кирило свагда означава „несливеним“ и „неизмењивим“. Пунота
човечанства у христу ничим није ограничена или окрњена. Кирила су оптуживали да се
хвата за сваку реч и не схвата да и Несторије са својим присталицама правилно исповеда
Сина, али то није било тачно.

Сотирологија: За светог Кирила, Спаситељ је пре свега Првосвештеник. И Атанасије и

Кирило допуштају да би оваплоћење и живот међу људима били довољни да је Спаситељ
имао бити само учтиељ који даје пример. Међутим требало је смрт разорити – због тога је
била потребна крсна жртва и смрт. Искупљење се утемељује васкрсењем које сведочи о
Божанству Христовом, а које оправдава уздање и у наше васкрсење. XII анатемизама
против Несторија говори: „Ко не испвоеда да је Бог реч пострадао телом, да је телом био

29
разапет, да је телом окусио смрт и био прворођен из мртвих као Бог, јер Он је Живот и
Животворећи – анатема“. У светој Евхаристији ми прослављамо тело и крв не као
обичног, подобног нам човека, него као лично тело и крв Логоса који све животвори.

44. Св. Јован Златоусти – еклисиологија, Св. Евхаристија

Посебно је значајно његово схатање / наглашавање еклисиолошких димензија св.
Тајни, њиховог светотројичног и црквеног карактера. Златоустово схватање Св.
евхаристије као тела Христовог али истовремено и сакраменталног тела (евхаристија као
тајна и жртва) и црквеног тела (евхаристија као заједница чланова тела цркве) потиче из
његовог литургијског опита и искуства доживљеног у црквеном сабрању свих верних у
Христу. Ми се сједињујемо са Христом међусобно. Златоусти показује једну од основних
истина Хришћанства да је природа саме Хришћанске цркве евхаристична и да је
евхаристија не просто ,,једна од тајни цркве него тајна мистерија саме цркве,, Та истина
потиче од саме фундаменталне чињенице хришћанства од оваплоћења Богочовека Христа.
Христос је оваплоћењем узео на себе тело цркве и цркву учинио својим телом, и чинимо
нас телом својим и опет нам дао тело своје. Ово најпре означава да хришћанска вера није
само религија него та вера је пре свега црква, заједница, друштво верујућих људи у
Христа. Само се у Златоустовој евхаристијској еклисиологији разоткрива право
Хришћанство у свим својим димензијама земаљским, небеским, историјским и
есхатолошким. Раскрива се оно учење и сведочење о свецелом Христу о цркви као тајни
Христовој, разоткрива се циљ Боговаплоћења, да је Бог постао тело да се стварно сјединио
са човечанством и да то ново човечанство и јесте црква, заједница Бога и људи.

45. Св. Јефрем Сиријски

Био је највећи Сиријски црквени отац, надахнути библијски егзегета, Богослов,
проповедник и песник. Као песник добио је назив ,,Харфа Духа Светога,, Са Св.
Григоријем Богословом долази у прве творце црквеног песништва. Према Сиријским
изворима био је син незнабожачког свештеника из Низибије. Али према његовим списима
рођен је од родитеља хришћана који су били из Низибије. Рођен је 306. Године и од
младости је живео под благотворним утицајем Низибијског епископа Св. Јакова који га је
рукоположио у ђакона. Св Јефрем је као ђакон пратио Јакова на 1 васељенском сабору
(вероватно) О јакову Св. Јефрем говори као Светитељу и њему је посветио неке песме где
га похваљује за чудесно избављење града Низибије од Персијанаца. Од младости је био
подвижник и велики молитвеник. Учио се у Низибијској библијској школи. Ту је добро
изучио Св. писмо и биће му главни извор за његове касније теме и пише у Низибији је
развио богату учитељску црквену и пастирску и спаситељску делатност. Оставио је
предање да је био музикалан и да је певао. О Јефрему остала су нам сведочанства од
Блаженог Јеронима, Пападија Хеленупољског и Теодорита. Јероним каже за њега да је

30
многе списе написао на Сиријском језику и имао је сјајан углед међу верницима. Предање
говори да је до смрти остао ђакон и тако смирено избегао избор за епископа. Нека од
његових дела на Сиријском језику: Химне о вери, Химне против јереси, Химне о рају,
песме Низибијске, О Господу нашем, О слободи воље.

46. Арије
Први и најзначајнији јеретички писац овог периода (4/5 век) Александријски
презвитер. Од њега је потекла јерес Аријанизма која је дубоко потресла читаву
хришћанску цркву током 4 века, а неке области и током 5 века. Аријанизам је била
тријадолошка јерес која је оспоравала Божанство Христа Сина Божијег и тиме порицала
прву и основну истину Хришћанске вере, веру у Свету Тројицу. Био је Либијац, рођен око
250/260 године, школовао се у Александријској и у Антиохијској школи сам за себе каже
да је био учитељ Лукијана Антиохијског. По Созомену Арије је био рукоположен за
(свештеника) ђакона од Архиепископа Александријског Петра (+312), а затим био
искључен из цркве као присталица Мелетијевог раскола. Касније напушта раскол и
прилази Цркви и од Архиепископа Ахиле бива рукоположен за свештеника, добивши као
свој храм и парохију познату цркву Вавколис у Александрији. Изгледа да је живео
подвижничким животом, и да је тада почео да излаже своје учење да је Логос Божије
створење, а не прави Син Божији, и да је Христос само човек који је због свог моралног
савршенства и послушности Богу усвојен од Бога и обожен. Он ипак није био наиван, и не
тако површан и безобзиран као каснији Аријевци. Он је сина Божијег издвајао и уздизао
колико је могао изнад осталих створења, дозвољавао је употребљава за њега назив Бог,
лак али то је био само други Бог. Он је почео јавно да износи своје учење у проповедима у
Цркви у Александрији изгледа не пре 318. Први који је устао против њега био је Колут.
Он бива осуђен на једном, а затим на другом Александријском сабору и протеран са
положаја. Повлачи се на исток. 1 Васељенски сабор у Никеји (325г.) осуђује и протерује
Арија у Илирик (Балкан). Ту је стекао ученике (Валентин) По наговору пријатеља, а
посебно Јевсевија Никомидијског, Арије шаље писмо цару Константину као покајање, и
Константин је ,,рехабилитовао,, и вратио у Александрију Св. Атанасија, али он је дбио да
то прими. На сабору у Јерусалиму 335. Године бива враћен у цркву, али скончао на путу
ка храму од стомачне болести (+336). Написао је познати спев у стиховима Талију (од
којег су остали само одломци) и 3 писма (Св. Јевсевију, Александру Алекнсадријском и
Цару Константину)

47. Аеције и Евномије Кизички

Двојица крајњих Аријанаца, оснивачи и вође радикалне партије Аномејаца. Аеције
је био родом из Антиохије и радио је у Александрији као софиста и учитељ. Први је почео
да шири учење о потпуној суштинској ,,несличности,, Сина Божијег са Богом оцем. Ишао
је до суштине да је говорио да боље познаје Божију суштину него самога себе. Аеције је
постао ђакон у Антиохији, а у време Јулијана отпадника и епископа Аријански, али без

31
одређене катедре. Умро је око 370. Године, а од њега је остао мањи спист ,,Синтагматион
о Богу нерођеном и рођеном,, у коме је излагао учење о потпуној несличности Сина са
Оцем. Стекао је доста ученика који су се називали Аномејци / несличници међу којима је
био и Евномије као најистакнутији.

Евномије Кизички био је родом из Кападокије и живео је једно време и учио се у

Александрији где је постао Аецијев ученик (око 356. г.) Са Аецијем је дошао у Антиохију
и уз Евдоксија, тада епископа у Антиохији подржавао је крајње Аријанство разбивши
Аецијево ,,Аномејство,, Био је од стране Св. Василија Анкирског свргнут и протеран са
Аецијем и Евдокијем у Фиргију.Кад преовлада ,,Омијада,, Евномије буде од Евдокија
(изабран за епископа Цариградског) Рукоположен / хиротонисам за епископа Кизичког.
Народ га није прихватио, али тада он пише његову познату ,,Апологију,, на ту Апологију
одговара Св. Василије Велики својим делом ,,против Евномија,, а у одбрану Евномије је
написао ,,Апологију апологије,, али за то му је требало 14. Година, 378. године издаје у
три књиге. На све то одговорио му је Григорије Ниски (Василијев брат) са 12 књига
против Евномија. Евномијево богословско учење крајње аномејско аријанство. Црквени
оци су га називали ,,технологом,, а не теологом. У списима се види да је био највећи
дијалектичар од Арија и Аеција. Евномије је учио ,,нерођеност,, Бога оца није неко његово
својство него сама природа Божија, и зато Син као ,,рођен,, нема никакве везе са
Божанском суштином. Први је разбио духоборачку теологију говорећи да је Дух свети
,,створење,, називајући га ,,најлпеменитијим створењем сина,, при чему је и син
,,створење,, те је деградација духа још већа.

48. Аполинарије Лаодикијски

Зачетник Христолошке јереси аполинаризма, која је по њему добила име. Био је
син Бејрутског, а затим Лаодикијског драматичара и свештеника Аполинарија па се назива
Аполинарије млађи. Рођен је у Лаодикији у Сирији око 310. Године. Учио се као пре тога
његов отац код јелинског философа/софисте Епифанија са којим су били пријатељи што се
није допало Лаодикијском епископу Теодору. Прво их је опоменуо, а затим лишио
црквеног општења, затим су се покајали и он их је вратио у цркву. Био је учитељ
Лаодикији. Био је бранилац Никејске вере и приврженик Св. Атанасија, па га је као таквог
нови епископ Лаодикијски Георгије противник Никеје одлучио (342) од цркве. У то време
је већ био постао свештеник. 360. године бирају га за епископа у Лаодикији насупрот
епископу Пелагију. Главна слабост Аполинарија испољила се у његовој Христологији. У
борби са Аријанизмом отишао је у крајност у учењу о Христовом оваплоћењу због тога ће
бити осуђен на истоку и осуђен је на 2 васељенском сабору 381. године. Аполинарије се
одвојио од цркве 375. године. Тих година тражио је Св. Василије Велики осуду
Аполинарија и његовог ученика у исти сврху писао епископима Египта и запада.
Аполинарије је успео да постави Виталија у Антиохији за епископа. Иако су га осуђивали
он је све до своје смрти био за својом катедром све до 390. године. Аполинарије је био

32
плодан писац мада нису сва његова дела сачувана, а нека су сачувана под туђим именима.
Нека дела: ,,Детаљно испаведање вере,, (под именом Св. Григорија Неокеса) ,,Да је један
Христос,, ,,О оваплоћењу Логоса,, (Св. Атанасију Великом) Од Аполинаријевог великог
апологетског дела ,,Против порфирија и цара Јулијана,, остали су само извесни фрагменти.
Имао је известан број ученика (Виталија, полемона, Тимотеја) али нису били значајни
писци.

49. Евтих и Диоскор Александријски

Евтих, архимандрит Цариградски – зачетник монофизитске јереси. Био је
архимандрит у једном од Цариградских манастира са извесним знањем и образовањем и
утицајем на двору цара Теодосија 2. У борби против несторијанизма ревносно је узео
учешће иступаћучи теолошки, но тако да га је одвелу у другу крајност. Зато га је Јевсевије
Дорилејски напао на мањем сабору у Цариграду 448. године одржаном под Патријархом
Флавијаном. Јевсевије је изнео да Евтих учи о мешању двеју природа Христових и говори
како људска природа Христова коју је узео од Богородице није више једносуштна њој ни
нама људима. На позив сабора није хтео да се јави, све док цар Теодосије није наредио да
се доведе.

Папа Лав православни јерарх га је подржао, али затим осудио, међутим Диоскор га
узме у пуну заштиту и грешком Теодосија њима буде поверен сабор у Ефесу 449. године
који се претворио у разбојнички скуп. На халкидонском сабору 451 године бива осуђен
као јеретик. Он је признавао у Христу две природе пре, али само једну после сједињења.
Каснији монофизити су се ограђивали од Евтиха, али остаје да је он оснивач
монофизитства.

Диоскор Александријски – за време архимандрита Кирила био архиђакон у

Александрији и уз Кирила је био на Ефеском сабору 431 године потом 444 наследио Св.
Кирила, и ступио на престо, показао своје лице и не само у лошем богословљу, већ и
лошем понашању. Најпре је почео са прогоном пријатеља и сродника кирила. Себе је
називао ,,владика екумене,, и ,,васељенски архиепископ,, Диоскор се нарочито
господарски понашао према Домну Антиохијском истичући себе да је он наследник Св.
Апостола Марка. Већ у почетку је подржао јеретика Евтиха у Цариграду (448 г.)
сматрајући да се тиме бори против несторијанизма, а не видећи да ти чини Флавијан
Цариградски кога је Диоскор превео у несторијанизам. Римског епископа Лава осумњичио
је за несторијанство и анатемисао га је у Ефесу 449. године док је Флавијана претукао и
прогнао, који је касније преминуо. Диоскор је осуђен на Халкидонском васељенском
сабору 451 године. Умро је у изгнанству у Малој Азији.

33
 50. Ориген – христологија (Почела)

Син се назива Мудрошћу. Тако је Соломон казао на уста Мудрости: „Господ ме је

створио као почетак својих путева у своме делу.“ Син се такође назива Прворођеним јер је
Он мудрост Божија, а мудрост је рођена пре сваког почетка. Све је створено кроз Сина, и
све је унапред обликовао предзнањем. Ако неко Божијој мудрости приписује почетак, то
значи да Бог није увек био Отац нити је родио Реч, нити је поседовао мудрост кроз сва
ранија времена. Све што постоји има живот кроз Сина, а смрт није ништа друго него
отпалост од живота. Бог није хтео да допусти да све што је створио за живот пропадне
кроз смрт, зато је морала да постоји сила која ће да победи смрт, и то је учинио Син
Божији својим Васкрсењем. Нека створена бића отпадну од Бога, и због тога Божија Реч и
Мудрост је постала Пут, јер Оцу води оне који њоме кроче.
Дакле, Син Божији, Живот, Реч, Истина, Пут и Васкрсење, то су све имена која
потучу од Његових дела и моћи. Рађање Сина Божијег не може се упоредити са рађањем
било ког човека, јер је рођење Сина несхватиљиво, оно је као рађање сјаја из светлости.
Син је сјај вечне светлости, знак Божије силе, слава Свемогућега и ништа не може у њу
продрети. Син се назива „сликом невидљивог Бога“, јер се рошени именује сликом онога
који га је родио и то онда када се родитељске црте сличности без грешке налазе у детету.
Као што воља долази из ума а не одсеца један део ума нити се од њега одваја или дели, на
такав је некако начин, мислимо, отац родио Сина, своју слику. Син се лишио једнакости са
Оцем да би нам показао пут Богопознања, тако је постао изражен лик Божијег бића Нико
не може бити ОТац ако нема Сина, ни Господара нема без поседа слуге. Тако се ни Бог не
може назвати свемогућим ако не постоје бића на којима врши власт.
Да би се дакле, Бог указао свемогућим нужно је да све постоји. Св. Писмо каже
„Све си учинио у мудрости и јевађеље учи „све је настало по Њему. И без њега ништа није
постало“. Нека се отуда схвати да назив свемогући не може бити у Богу давнији од имена
Оца. Отац је наиме свемогућ по Сину. Ако Христос поседује све што је Очево а у то спада
и свемогућност, значи и да је Син Божији свемогућ. У Христу се налази свако добро, и
стога се никад не може променити или окренути. Неки говоре да Син прености у телесну
твар оно што је Отац раније обликовао духовно, али то не може бити истина јер се у
јеванђељу каже да Син чини иста дела као Отац. Син се назива сликом божанске доброте,
али то не значи да он има неку другу доброту наспрам Оца него исту. У Св. Писму многа
друга бића се називају, добрима – анђео, човек, слуга, благо добро срце или добро стабло.
Ипак се све то у пренесеном смислу зове таквим али у себи не садржи суштинску већ
додатну доброту.

34
 51. Ориген – пневматологија (Почела)
О Богу Оцу не можемо ништа да сазнамо осим онога што нам је открио Син, јер у
Св. Писму се каже „Нико не зна Сина до Отац ни Оца до Син“.
Много места у Св. Писму уче нас да постоји и Дух Свети, да Бог у 50. псалму каже:
„Не узми од мене Свога Духа Светога“.
У Н.З такође имамо сведочанства о Духу Светоме (на Крштењу у Јордану, после
Васкрсења, рекао је апостолома „Примите Духа Светога“) У Дап. имамо сведочанства да
се Дух Свети давао (на крштењу) полагањем апостолских руку. Све то нас учи да Дух
Свети има велику власт и достојанство, тако се име Духа Светога веже уз име бепочетног
Бога и Његовог јединородног Сина.
Колика је сила Духа Светога видимо из речи Господа Исуса Христа где се каже да
ће се сваки грех људима опростити осим хуле на Духа Светога. Ориген сматра да Божији
Дух о коме пише да је на почетку стварања света победио на водама није различит од
Духа Светога. Све знање потиче од Оца, Син га објављује али се упознаје у Духу Светом.
Дух Свети је одувек Дух Свети, и није било времена када није познавао ОЦа, што значи да
није стекао знање него да га поседује са Оцем и Сином од вечности.
Ориген сматра да се Очево и деловање Сина протеже на свете и на грешнике, или
боље речено на сва жива бића. А дело Духа Светог је само у онима који су се обратили и
иду путем Господа Исуса Христа.
Божанска реч је у срцу показује разлику између добра и зла. У Јеванђељу се каже
да је Царство Божије у нама, што значи да сви имамо удела у Богу. Али у време потопа
говорећи о недостојнима и грешницима Бог је рекао: „Мој Дух неће више никада
пребивати са овим људима јер су тело.“ То очито показује да се Божији Дух одузима од
свих који су грешни и недостојни. Само су свети носиоци Духа Светога. Не треба мислити
да зато што се деловање Оца и СИна протеже на сва бића, а деловање Духа само на
праведнике, да је Дух Свети нешто већи од Оца и Сина. Не сме се рећи да је у Тројици
нешто мање а нешто веће. Сва бића од Оца добијају псотојање, разум добијају од Сина, а
кроз Духа Светога постају света. Дар Духа се поседује по Сину и објављује по Оцу. Према
томе деловање Оца и Синаи Светога духа непрестано се обавља у нама.

52. Ориген – поглавља 1.4-1.8 (Почела)

Литература по питањима:
1. Патрологија по епископу Атанасију Јефтићу
(238 – 241) (254 – 262) (312 – 325)
2. Шаги – Бунић
(35 – 47) (65 – 76) (89 – 106) (120 – 122) (129 – 150) (270 – 274) (409 – 438)
(456 – 459)
3. Јован Мајендорф
(65 – 92) (103 – 110)
4. Флоровски 5 – 8 век
(52 – 81)
5. Пападопулос Стилијан „Од Апостолских Ученика до Никеје“

35