Ако човек треба нешто да пружи, онда најпре треба то и да буде.

Ако не буде онда и не

пружа или, ако није оно што даје, онда то стање буде проблематично и болесно. Стога сам
вечерас као тему изабрао оно што сте већ чули: „Волим те зато што си ти“. Стих једне
прелепе песме која извире из нашег предања, предања које је повезано са нашом
православном вером и животом. Уистину је у предању нашег народа да воли лепоту, да
воли истину. Љубав према лепоти и лепота љубави, истина лепоте и лепота истине увек су
била обележја нашег народа, и то обележја његове најосновније ћелије, породице. А ако
осећамо да се данас неке ствари мењају, и то не набоље, то је зато што смо се удаљили од
ових корена, од ових истина живота којима је наш народ живео веома богато и динамично.
„Волим те зато што си лепа“, каже песма, „волим те зато што си ти, а волим и цео свет јер
живиш и ти у њему“. Предивне речи. Речи љубавне и еросне. Прелепи стихови и, уствари,
богословски стихови, најбогословственије речи. То је начин на који је наш народ разумео и
испевао прве речи љубави изишле из уста првог човека. У суштини, то је подсећање на текст
Св. Писма. Када је Бог створио жену и када ју је Адам видео први пут, шта је казао? „Сада
ето кост од мојих костију, и тело од мога тела. Нека јој буде име човечица, јер је узета од
човека. Зато ће оставити човек оца свог и матер своју, и прилепиће се жени својој, и биће
двоје једно тело.“ Угледавши жену наспрам себе Адам бива свестан ко је он. Иако је пред
њим прошла цела творевина каже се да му се, до тог тренутка, не нађе помоћник сличан
њему. Није осећао да заједничи ни са једним створењем и твари, а сада бива ван себе. У
лицу Еве препознаје себе. Он у њеном лику осећа свој лик. Она је „кост од кости моје и тело
мог тела“. У суштини, он каже: то сам сам ја. Уосталом, јеврејско име за жену-иша значи
човечица. Зато и чујемо у наставку: „Јер је узета од човека свог...“ Толика је његова
дирнутост да каже и следеће речи: „Зато ће оставити човек оца свог и матер своју, и
прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело“. Која то сила може довести до овог
остављања, осим силе љубави?! „И прилепиће се жени својој“. Ко се може прилепити
једном човеку, осим ако не гори љубављу и еросом према њему?! „И биће двоје тело једно“
- постоји ли друга химна јединства и љубави узвишенија од ових речи?! Јер, управо то хоће
да нагласи овом последњом фразом. Ову заједницу живота где двоје уствари постају једно.
А оно што брише дистанцу управо је љубав. Покушаћемо, дакле, да наставимо овим
прелепим речима из тако малог текста песме. „Волим те“, почиње, а ја ћу кренути од другог
стиха: „Волим те јер си ти“. Волим! Шта је то Љубав? То је један двиг, покрет љубави, један
екстатични двиг, што ће рећи двиг изласка. Љубав је један пут изван нас самих. Крећемо од
себе како бисмо се сусрели са другим. То значи екстатична. Љубав не значи остајем у себи,
него покрећем се. Покрећем се и излазим из себе да се сусретнем са другим. То је љубав
којом Бог воли човека. Кажу оци Цркве, чућемо то ових дана, „Бог из љубави према човеку,
ван себе бива“. Бог излази из себе, излази из свог божанства. Син и Логос Божји напуста
Очев загрљај и долази и постаје човек. Зашто? Да би се сусрео са човеком и да би га спасао.
Који је то покретач у овом двигу Божјем? То је Његова љубав која чини да се покрене на

1
овакав начин. Излазивши „ван себе бива“, излази из себе. Љубав, дакле, значи: изашао сам
из себе да бих се сусрео са другим. И само тада, ако сам изашао из себе, могу волети
другога. Али наглашавам једну ствар, јер увек прети опасност, опасност да употребим
другога, а не да га волим. Опасност да други за мене није лице моје љубави, него објекат
моје потребе. Но, у том случају осиромашујем самог себе. Једно је када кажеш свиђаш ми
се, а друго волим те. „Свиђаш ми се“, то је једно чисто егоистично својство, а „волим те“ је
један двиг изласка из себе. „Волим те зато што си ти“. Шта значи то „зато што си ти“? Значи
волим те зато што ниси ја. Волим те зато што ти није ја. Зато што је ти нешто другачије од
мене, јер си ти друго лице. И не можемо на други начин да волимо другог, осим ако је увек
другачији. То су основне претпоставке љубави. „Волим те зато што си ти“, за оно што си ти,
оно што сачињава личност другог. Само тада могу да волим, ако други није ја. Када не
желим да је други ја. Када не желим да другог формирам онаквим какав сам ја. Када не
покушавам да наметнем своју вољу, него када љубав коју осећам дарује радост слободе
другом лицу. Зато сам и привучен к другоме, јер други није ја. Када сам к другом привучен
зато што тај други личи на мене, зато што ће ми тај други служити, онда то није љубав, то је
егоизам. Други ме привлачи оним што јесте. Идем да живим оним што други јесте. То је
изненађење живота. То је изненађење љубави. То је изненађење лепоте. Да партиципирам
у свету другог лица. Да се обогатим ониме што други јесте, а не да срозам другог у своју
мизерију. Када идем да променим другог, онда га не волим, онда волим себе. А врло су
битна ова назначења, јер управо она указују на разлог што много пута нема лепоте у нашим
животима. Јер се у суштини много пута другоме приближујемо на погрешан начин. Хоћемо
да руководимо њиме, да га потчинимо. Себе смо лишили изненађења и лепоте онога што
представља други. Пазите! „Волим те зато што си ти“ не значи да те волим јер имаш оно
што се мени свиђа, него због онога што сачињава твоју личност. И, као што сам већ рекао,
ово разоткривање и откровење је оно што ме привлачи. Веома је битно, драги моји, имати
стално на уму да овај начин о коме сад говоримо јесте начин на који нас је заволео и на
који нас воли Бог. Зато сам и рекао да је то једна веома богословска песма. Јер, када наша
Црква говори о овој великој тајни побожности, која је тајна љубави Божје у Његовом
очовечењу, говори нам да Он изван себе бива. А шта то Бог постаје? Оно што није био –
постаје човек. Не знам да ли ово можемо схватити, дистанца је огромна. Бог приклања
небеса, силази на земљу и постаје оно што није био. Постаје човек. Узима на себе људску
природу. Но, обратите пажњу! Црква је настојала на двема кључним речима. Како је Бог
дошао да заједничи са човеком? Несмешано и нераздељиво. Ова два прилога су заиста
прелепе стварности. Откривају сву Божју лепоту. Шта значи несмешано? Да Бог постаје
човек не престајући да буде Бог, нити човек престаје да буде човек. Бог постаје човек али
не потире и не брише нашу људску природу. Постаје човек чувајући недирнутом слободу
људске природе. Несмешано, дакле, ставља акценат на слободу. Бог не жели да нас
потчини, не жели да нас згази. Управо жели да смо онакви каквима нас је створио –

2
слободни. Бог подразумева и поштује нашу слободу. Несмешано, дакле, и нераздељиво.
Ако је несмешано слобода, нераздељиво је љубав. Јер нераздељиво значи да непрестано
заједничиш са другим, чак и онда када је другачији, па и када овај други тебе негира –
ништи-одбацује. У личности, дакле, Исуса Христа Бог и човек су сједињени несмешано и
нераздељиво, слободом и љубављу. И ово је својство сваког инстинског односа, а нарочито
односа у браку. Ако се у браку не одржава слобода и љубав личности, ако једна личност не
објашњава-тумачи другу, ако ниједно од њих нема апсолутног поштовања према личности
другог, не могавши у исто време никада свој живот замислити без другог – нераздељиво,
онда ова љубав пати. То је, дакле, начин на који Бог воли. Не потире, не потчињава нас, не
сатире нас. И, као што смо већ рекли, апсолутно поштује нашу слободу. А будући да нас
воли, зато нас и ствара слободнима. Колико слободнима? Толико да можемо чак да му
кажемо и не. А и онда када смо му рекли не, када смо се осамосталили у рају, јер рај није
био место него начин живота – љубавна заједница Бога и човека, Бог није престао да воли
човека. Наставио је да га воли. Наш промашај није изменио Његову љубав. Зато, када опет
долази да устроји наше спасење, устројава га са апсолутним поштовањем према нашој
слободи. Како је Он дошао у свет? Једноставно, као новорођенче, узимајући на Себе нашу
људску природу и исцељујући је, остављајући пак, с друге стране, слободу свакој личности
да ову богочовечанску природу учини својом. Није нас се, дакле, одрекао када смо Га се ми
одрекли. Обнавља, осењује човекову болесну природу осењењем-посетом Божјом и тако
је исцељује. На тај начин сваког човека чини способним да победи смрт. Способним да, но
не наметавши му живот којим може да победи смрт. То оставља његовој одговорности и
слободи. Основна, дакле, претпоставка Божје љубави јесте поштовање човекове слободе.
То је, међутим, својство нашег живота, будући да смо створени по слици Божјој. Могу
истински да волим другог када желим да буде слободан, када покушавам да буде
слободан. Не само када трпим његову слободу, него и када јој се радујем, онда га заиста
волим. Само тада можемо разумети стих који каже „Волим те зато што си ти“, јер желим да
будеш ти, јер се радујем зато што си ти, а не ја. Јер ти ме обогаћујеш оним што јеси. „Волим
те“, дакле, „зато што си ти“. Међутим, поставља се једно питање: Шта може да роди љубав?
Тако се враћамо првом стиху који смо изоставили: „Волим те зато што си лепа“ – дивна, још
једна прелепа реч. Наше предање, јелинско, и наш језик превасходно, има мноштво речи
којима изражава различиту каквоту. Речи, као што су: лепа, красна, блага, дивна изгледају
идентичне, али нису. Свака од њих има свој квалитет. Танану, но суштинску разлику. Шта
значи то „зато што си лепа“? На коју то лепоту упућује овај стих? Очигледно не само на
спољашњу. Реч је о лепоти – красоти личности, не појави. Када кажемо леп – диван човек,
не кажемо спољашње леп или лепа, него ова реч представља целог човека, психосоматског
човека или, на другачији начин, човекову личност. Ерос, пазите не секс, једно је ерос, друго
секс, а сасвим треће љубав. То су три различите стварности које се, у лепоти истинске
љубави, узајамно прожимају, али када се одвоје једна другу уништавају. Ерос је, дакле,

3
однос личности. Не заљубљјем се у једно људско тело, заљубљујем се у једног човека. Због
онога што јесте. Због привлачности коју пројављује. Због оне посебности коју осећам у себи.
Зашто га волим? Зато што јесте. Због онога што изражава. Због целе (његове) појаве –
присуства. Волим га због онога о чему говори стих: „Волим те зато што си ти“. И само
између ја и ти може постојати исконски ерос. Онда када је други ти, а не овo. Сећате ли се
шта смо казали о првим еросним речима у Рају? А сада се сетите реакције Адамове када га
Бог пита: „Адаме, где си?“ и када му каже: „Зашто си се сакрио? Можда си преступио моју
заповест?“ Шта Адам одговара? „Ова, коју си ми дао, ова ме превари.“ И ове Адамове речи
показују пад љубави. Она није више човечица, његов човек, његово биће – ја, она је објекат
– ова. Сада се већ губи личност, зато нестаје и љубав. Лепа, дакле, означава ову унутарњу
благост – лепоту, која се ипак изображава и на спољашњем лику. Постоје људи, и мушкарци
и жене, који се одликују једним исијавањем своје личности. Пазите! Не личности у смислу
социјално јаког човека, него исијавањем онога што је њихов унутарњи свет. Поједини људи
много пута имају неки нарочити дар и често ништа спољашње не чине, не удешавају се, а
ипак имају неку слаткост у изразу, у лику, у понашању, што све заједно пројављује унутарњи
квалитет. Управо је лепота једна сложена стварност. „Волим те зато што си ти“, ова реч
изражава целог човека-личност. У конкретном случају жене, будући да је њој упућено. (А
надам се да ћу имати прилике да вам укажем и на нешто друго због чега је сам песник
изговорио речи: „Волим те зато што си лепа, зато што си ти“.) Уосталом, ова стварност се
види и из једне сентенце коју много пута чујемо у нашим данима, а тиче се односа
личности: „Свиђаш ми се, али нисам заљубљен у тебе!“ И управо ова фраза, сада већ
негативно, изражава ову стварност. Свиђаш ми се спољашње, али ме не привлачиш као
личност. Привлачиш ме као појава, спољашње. Једно је ова, сама по себи сексуална
привлачност, а сасвим друго еросна и љубавна. Када нивелишемо и када ставимо знак
једнакости између ероса, љубави и секса, у суштини смо исувише осиромашили у својим
животима. Постоји пак још једно питање: како откриваш лепоту? Није тако очигледно као
што изгледа. Да ли је то случајни сусрет или постоје битније претпоставке? Откривање
лепоте другог има своје претпоставке. А основна претпоставка је наша унутарња лепота.
Треба најпре имати како би се могло разумети. Када немаш, не разумеш. Данас постоје
људи неспособни и обогаљени за љубав, да се заљубе, да осете лепоту другог. Чак и када
им се ова лепота нуди, неспособни су да је прихвате, неспособни су да укажу поштовање
према њој. Зашто? Зато што постоји ружноћа у њима. И ова ружноћа не дозвољава да
откријеш, лепо, лепоту - благост. Ова лепота која је претпоставка откривања лепоте другог,
плод је аскезе. То је плод унутарње борбе. А која је то борба сваког од нас? То је пројава
првообразне лепоте иконе. Једна икона иконе, Бога и човека истовремено, јесте
Богородица. То је она која је, управо зато што је поново успоставила унутарњу лепоту своје
личности, и изабрана од Бога. Она је истовремено образац и људске лепоте. Човек–часнија
од херувима, неупоредиво узвишенија од серафима, чистија од зрака сунчевих. Видите

4
лепоту Божју! Лепота Божја се зауставила на лепоти једног човека. И овај човек је изабран!
Зашто? Управо зато што бездан божанске љубави призива бездан човекове љубави,
смирења, јер смирење Богородице је друго лице лепоте. А шта то значи смирење? Значи
да отвараш простор за другог. Не истичеш (пројектујеш) себе, него се празниш (кеноза) како
би други живели у теби. То је, дакле, лепота и за њу је потребна унутарња борба. То је борба
за човеково освећење, јер светост је, коначно, истинска лепота света. Неко је рекао да су
свети поезија живота. Они су уистину оно најлепше што може постојати. Замислите човека
са толиком лепотом, као што је св. Дионисије, чија лепота и љубав нису озлеђени
чињеницом да за својим столом гости убицу свога брата. То нису случајне ствари. То су
плодови ове унутарње добродетељи-култивисаности. Без овог унутарњег узрастања не
можемо открити аналогну лепоту другога или друге. Но, као што сам већ рекао, ако се и
сусретнеш са њом, нећеш је препознати, нећеш јој указати поштовање, озледићеш је,
уништићеш је. И то је трагедија многих данашњих парова. Новијих, а понекад и старих
бракова. Немогућност људи да открију другога, да открију ти и лепоту коју други изражава.
„Волим те“, дакле, „зато што и лепа. Волим те зато што си ти. А волим и цео свет, јер живиш
и ти у њему“. Предивне речи. Једна апсолутно богословска истина. Христос нам није рекао
да људе и човечанство волимо анонимно. Христос нам је казао да волимо ближњега,
конкретног ближњег. И кроз ову конкретну љубав долазимо до љубавне заједнице
личности, до Цркве. Истинска љубав се отвара, отвара се према свету. Зашто? Управо зато
што овом свету припадаш и ти. Будући да је то твој свет, онда је и мој. На тај начин други
јесте улазак у свет. Кроз ти долазимо до ми. Једино кроз љубав личности долазимо до
љубави свих. Једино љубављу према ближњем, а овде је ближњи наш најближи човек,
могуће је отворити се за љубав према човечанству. Они који говоре да људе воле
анонимно, а не воле свог човека, једноставно су лажљивци. То су празни сасуди који дижу
буку. Без садржаја. У овим речима „Волим те зато што си лепа. Волим те зато што си ти. А
волим и цео свет, јер живиш и ти у њему“, препознаје се предивна химна брачне љубави.
Ова брачна љубав јесте тетемељ породице. Брак је љубав – ништа друго. И основни циљ
брака, пазите!, није да правимо децу. Основни циљ брака је љубав. Зашто? Зато што
породица без љубави јесте пакао за децу. Јер породица без љубави јесте лишавање саме
деце осмеха. Деца нису основни циљ брака, то је љубав. А ако чујете другачије речи оне су
јеретичке, нека их изговори чак и поп. Деца једноставно долазе као плод љубави. Бог,
управо зато што је љубав, ствара. И човек ствара аутентично и дели свој живот са другим,
када воли. Други један стих каже да живот који се не дели јесте украдени живот. Ако не
делиш себе, своје срце са другима, пре свега са онима који су ту поред тебе, онда је то
украдени живот. Св. Јован Златоуст у оно време пружа неке предивне савете и поучава
брачног човека, па му каже: „Жени увек говори речи љубави, казуј јој колико је волиш,
колико је драгоцена за тебе“, и чујте потврду онога што сам већ рекао, „и да јој кажеш: нашу
децу волим зато што су твоја“. Ништа друго до љубав, основни је циљ брака. И овде можемо

5
видети како се предивно решавају неки други проблеми који муче многе породице. Будући
да волим „и цео свет јер живиш и ти у њему“, зар том свету не припадају и они који су на
свет донели и овог-ову коју волим? Међутим, много пута, и пре но што започне брак и
породица, чујем и видим, и момке и девојке како покушавају од почетка да заузму један
став резервисаности и дистанцирања од родитеља другога, да их држе на растојању. Али,
да ли су овај или ова коју волим пали с неба? Ако, дакле, могу да кажем: „волим те зато што
си ти“, не осећам ли захвалност према онима који су учинили да поред себе имам овога-
ову коју волим? Рећи ћете ми: Не знате ли да се много пута породице мешају? Свакако да
знам, али управо зато једно је волети а сасвим друго не дозволити стварање проблема.
Напротив, заоштравање и супростављање једино се љубављу могу превазићи. Љубављу и
одговорношћу која чини да свако своје родитеље ставља на право место и на тај начин не
дозволи ни мешање нити хладан однос. Када волиш овога-ову који је за тебе ти, онда,
колико год били напорни, болесни, понекад и наопаки они који су га донели на свет, можеш
да расуђујеш у љубави која на крају побеђује. (А они који су живели (памте) предањем нашег
народа) Опростите ми што ћу ово поменути, јер ће ми заувек остати у сећању моја бака, зато
и говорим своја искуства. Мајка моје мајке је имала шесторо деце. Шта је што је, од
дечачких дана, на мене оставило утисак? Никада, али никада није стала на страну своје
деце, синова и кћери. Имала их је по троје. Увек је била на страни зетова и снаха. И пред
свима је грдила сина или кћер, чак и када није била у праву. А када би се насамо нашла са
зетом или снахом, рекла би: Види дете, и ти мало припази. Видиш, ја сам те подржала, и
увек ћу то чинити, али и ти мало помози. Зато су је зетови и снаје обожавали. Имала је
мудрост овог православног предања, предања које смо ми данас изгубили па покушавамо,
као родитељи, да заштитимо своју децу. Од кога? Од њих самих?! Јер то је супружник нашег
детета. И ми родитељи имамо болесну љубав. Много пута се плашимо да не изгубимо
дететову љубав, да ли је то нормално?. Али, ако укажемо поштовање према љубави и еросу
нашег сина или кћери, онда ће нас сви волети и обожавати. Ма, рећи ћеш: овај други има
недостатака! А зар их ти немаш? И већ пројављујеш највећи од свих недостатака, убеђење
да ћеш ти спасити своје дете, а на крају си ти тај који га уништава. Тако, дакле, „а волим и
цео свет, јер живиш и ти у њему“. У овоме су садржани сви други, значи и наши родитељи.
Ништа не може да порекне љубав, када она постоји и када је жива. Мислим да сам већ
објаснио да је оваква љубав, љубав Божја.То је љубав којом Бог воли човека. Љубав којом
је човек дужан да воли Бога. Љубав којом човек воли ближњега човека, основ брачне
љубави. Хтео бих да нгаласим да је брак тајна јединствене љубави. Брачна љубав је
конкретан и тежак начин живота, неразрешиво јединство везе двоје људи у један савез
узајамног допуњавања. То је неразрушива заједница живота два супружника, мужа и жене
који више нису двоје, како смо чули на почетку, него један човек у узајамности брачног
ероса. Брак је тајна љубави. Брак је један несебичан, апсолутан однос. Једна
надиндивидуална заједница мужа и жене, где се не може сачувати индивидуалност сваког

6
од нас, него љубав која их чини једно. Љубав која се не ослања на биолошке прохтеве, нити
на законска ограничења, него на узајамно, исконско и слободно себеприношење и
себежртвовање мужа и жене, што представља превасходно обележје заљубљених
супружника. Хришћанска љубав која, као брачни ерос, представља суштину брака унутар
Цркве, дана је љубављу Божјом као нови пут, нова заповест, нови живот новог човека, на
месту оног палог. (да би потврдила) Потврђујући да нико не може бити сам свој, да се нико
не спасава сам или само за себе, подражавајући пример жртве-себеприношења Христовог,
свакога човека ради. Битно је пак имати на уму, и то је неопходно јер данас живимо далеко
од ове истине, да ниједно од супружника не може да воли без Бога или без начина на који
воли Бог, јер Бог је први Који је заволео човека, а брак је нарочита иницијатива-воља
љубави Божје, и ништа не доприносимо браку ако престанемо да га погружавамо у
немеривој љубави Божјој. Оно што је најочигледније то је Бог Који воли човека и човек који
воли Бога. „Истинска љубав“, каже св. Исак Сиријац, „јесте она која као свој извор-узрок
има Бога“. Брак, као што схватате, подразумева два бића, мужа и жену, с претпоставком да
су свесни светости, божанства које постоји у другоме, кроз љубав и јединство њихово. И
истовремено да су обоје превазишли вео непрозирности и егоизма. С претпоставком да су
дошли дотле да једно воли друго у Богу и кроз Бога, кроз узајамно препознавање сваког од
њих божанске иконе на основу које су створени. Ове последње речи припадају једној особи
коју сам имао радост да познајем, Филипа Шерарда, једног Енглеза, професора
универзитета, који је велики део свог живота проживео на Северној Евији. И врло добро
знам колико су ове речи изражавале његов живот. Сведок сам љубави и нежности којима
су живели он и његова супруга. Нежности и сладости које нису згасле ни након година које
су пролазиле. А и сада, када је он отишао из овог живота и када је сахрањен под једним
бором, ту на Евији, можете видети његову супругу како са истом нежношћу и љубављу
говори о њему. Данас пак много пута живимо у једном свету нееросних људи. У једном
свету који је, као што сам у почетку рекао, неспособан да воли и да се заљуби, учинивши
неупотребивом и уништивши у себи лепоту љубави и љубав лепоте. Где људи живе
ружноћом егоизма и неспособни су да препознају, да испоштују па и да се надахну лепотом.
Више у другоме не препознајемо ти, желимо да буде и да служи нашем ја. Али, на тај начин
откривамо своју унутарњу деформацију и пропадање, своју неспособност да доживимо
љубав, да живимо љубављу, да живимо зарад љубави Божје и љубави другог. Песма коју
смо чули: „Волим те зато што си лепа. Волим те зато што си ти. А волим и цео свет, јер
живиш и ти у њему“ нека буде свима нама један изазов еда бисмо поново пронашли лепоту
љубави и љубав лепоте, како бисмо у љубави спознали себе и другог, значи, Бога, човека и
свет. 45:55