Број и подела празника

Црквени календар се развијао до 8. века и тада је углавном имао данашњи садржај,

а касније су се уносиле успомене које које су се догодиле иза 8. века. До 5. века када се
још није развила црквена година, сви празници су се славили са једнаком свечаношћу,
како празници појединих мученика тако и Господњи празници. Тек у 5. веку Господњи
празници почињу да се издвајају од осталих.

Епифаније кипарски (умро 403. године) набраја 4 празника Христова: Рођење,

Богојављење, Распеће са Васкрсењем и Вазнесење. Прокло цариградски додаје још један
празник, Педесетницу. Златосути набраја 7, додајући Богојављење и одељује Распеће од
Васкрсења. У Синајском празничном Јеванђељу из 715. године имамо јеванђелска читања
за свих 12 великих празника, осим за Цвети.

Криптофератски типик из 14. века набраја 14 празника додајући и празнике Тајне

Вечере, Обрезања, Лазареву Суботу, Васкрсење и Томину Недељу. У овом типику, као и у
типику Лаврентијанске библиотеке набрајају се само празници Господњи, који временом
почињу да се избацују и на њихово место се убацују Богородични празници. Раније је
убрајан и Васкрс у 12 великих празника али и он касније бива избачен јер је празник над
празницима.

Од 11. века утврђује се данашња подела на 3 врсте празника: велики, средњи

и мали. Међутим, разни типици нису могли да се усагласе по питању класификације
празника јер је долазило до разлике у зависности од области у којима се празник славио.
Никон (у књизи пише Црногорац) у 11. веку даје најстарији начин класификације
празника. Он даје таблицу празника у три разреда (јерусалимски, светогорски и студитски
типик) где велике празнике обележава крстом у кругу + , средње крстом +, а мале са три
тачке.

1. Велики празници за које се служи Свеноћно бденије - у Типику означени крстом у

кругу црвене боје. На велике Господње празнике, када падну у недељу изоставља се
васкрсна служба и поје се празнична (из Минеја и Триода) а на Богородичне и Светих
њихова служба се врши са васкрсном. Отпусти на Господње празнике бивају посебни.
Певају се празнични антифони и говори се входноје. Велики празници са знаком крста у
кругу имају ту одлику да се њихова молитвословља се не ограничавају само на један дан
слављења, него имају и последовања претходних и следећих дана. То се назива
предрпазништво и попразништво.

Предпразништво припрема верне за сретање са долазећим празником. Ови дани се могу

схватити као пророчко старозаветно време које је претходило догађају који се прославља.
Има оних празника који немају предпразништво(Обрезање Господње). Рођење Христово

1
има 5, Богојављење 4 , а сви остали празници по један дан предпразништва. Молитве ових
служби замењују покајне молитве и песме Октоиха и богородичне из Минеја. Ове песме
се на исти начин спајају са песмама светих из Минеја, као песме из Октоиха са песмама из
Минеја. Број песама се мења у зависности од празника који долази.

Попразништво су дани који долазе после празника и настављају његово слављење. Оно
се састоји у томе да се дан после празника помињу и славе учесници празника. После
Сретења слави се Симеон Богопримац, после Божића Покров Пресвете Богородице, после
Благовести Архангел Гаврило итд. Није увек једнак број попразнишних дана и он бива
заједно са оданијем празника. (Балговести имају 1 дан, Рођење и Ваведење имају 4,
Христово Рођење 6, Воздвижење и Преображење 7, Богојављење и Успеније 9. Песме
попразништва исто као и песме предпразништва замењују Октоих и богородичне, како
Минеја тако и Октоиха . У ове дане се не поје Октоих. Службе ових дана избацују Октоих
и спајају се са службама светих и заузимају место Октоиха.

Оданије је последњи дан попразништва. Врши се на литургији. Тог дана се служба врши
свечаније него тих дана. Већим делом се поју исте песме као на дан празника. Уместо
чесњејшују пева се ирмос и велико славословље. Не садржи ништа што није било на
служби празника. Не чита се празнично јеванђеље и апосотол, нема полијелеја, нема
бденија. Изоставља се оно што изражава сам догађај празника.

2. Средњи празници са две подврсте: празници за које се такође служи Свеноћно бденије
и празници за које се не служи бденије, него само полијелеј.

3. Мали празници, такође две подврсте: празници за које се служи славословна служба (у
Типику означени са три „непотпуно окружене“ тачке црвене боје) и празници за које се
служи шестирична служба – у Типику означени са три „непотпуно окружене“ тачке црне
боје).

12 великих празника су:

Богородични: Рођење, Ваведење, Благовести, Успење, Сретење.

Господњи: Рођење, Богојављење, Преображење и Воздвижење Часног Крста (непокретни),

Цвети, Вазнесење и Педесетница (покретни).

Великим празницима такође припадају два Претечина празника Рођења и

Усековања, као и празник првоврховних апостола Петра и Павла, као и Обрезање
Господње или Нова Година.

2
 Број заповедних празника код Срба

Празници штампани у календару црвеним словом се називају заповедним

празницима и они се славе богослужењем у светкују одмором. Првобитни календари у
СПЦ су штампани у богослужбеним књигама. Узети су из грчких преписа и превод су са
грчког језика којима је су касније додати Срби светитељи. Најстарири српски месецослов
или календар се налаззи на српскословенском језику у Мирослављевом Јеванђељу. Ови
календари нису проучени са хеортолошке стране. Док није измишљена штампарија 1456.
године служило се а рукописним богослужбеним књигама и била је већа разноликост у
календарима. У штампаним књигама месецослови се све више изједначују и теже да се
утврде.

Уједначавање и нормализација у погледу празновања празника почиње штампањем

Малог Зборника (1520) и Великог Зборника (1536-38) Божидара Вуковића. У Малом
Зборнику су одређени дани који се празнују до подне а који целог дана. Убацују се и нови
Срби светитељи: Свети Стефан Дечански, Свети Сава, Свети Стефан Немања, Јован
Рилски, Арсеније Сремац итд.

Велики Зборник је празнични Минеј и у њему се не наводи како се празнују

празници, већ садржи само службе већих празника и вечерње и каноне мањих празника.
Сам избор празничних служби је утицао да се по овом Зборнику образује број заповедних
празника. Велики Зборник има мање празника од Малог.

После Друге сеобе Срба у Аустрији је наш народ светковао оне празнике који су се
налазили у Великом Зборнику. Цар Леополд је дозволио Србима да слободно упражњавају
своје обреде по старом календару.

У 18. веку се доносе штампане књиге из Русије и српскословенски језик се

потискује из богослужења и користи се рускословенски, и на тај начин се уводи још
мноштво руских светитеља и празника који се празнују. Тада смо имали 109 празника.
Аустријска влада је код римокатолика укинула многе празнике па је то урадила и код Срба
укинувши 57 празника, од тога 27 руских. Јован Ђорђевић се пуно залагао на овом пољу,
да се што више славе српски светитељи уневши у календар многе свете. Он је и саставио
стихиру Србима Светитељима.

1774. године када је изабран за митрополита Вићентије Јовановић Видак на Синоду

је присуствовао барон Матезен који је инсистирао да се смањи број празника, тако да је
укинуто још 28 њих, међу њима сви Срби светитељи, осим Светог Саве. Тек их Вук враћа
1826 године. Свако ко се противио укидању био би лишен звања и службе.

Развитак броја заповедних празника је текао под утицајем Аустро-Угарске.

3
 Недеља

Бог је створио свет за шест дана и седми дан је благословио за одмор. Тај седми дан
је био субота и код Израиљаца он је био дан светковања. По примеру Јудеја и хришћани
су овако радили. Црквена хришћанска година је настала по угледу на јеврејску, тако што
је освећивала седмицу од којих је црквена година и сачињена. Код Јевреја суботом се
ништа није радило и строго се одмарало. Поред одмора главно вршење радње се односило
на поштовање Бога и приношења жртва паљеница.

Хришћани су поштовали недељу пошто је у први дан седмице васкрсао Христос, а

васкрсење је основа хришћанске вере. Недеља постаје успомена на васкрсење, и од 4. века
свака недеља Васкрс. Што је Васкрс у току године то је дан недеља у седмици. Црква се
није задовољила само слављењем једног Васкрса годишње па је од недељног дана
стварала Васкрс у малом. У служби недеље главна мисао је била васкрсење.

Хришћани нису користили имена за дане које су користили Римљани, чија имена
су им дата по планетама, које су повезивали са главним божанствима. Недељу су звали
"дан сунца" како стоји записано код Јустина Мученика. Име недеље је такође и "дан
Господњи". Код неких се назива и "царица дана". Варнава је зове "осми дан". Назива се
тако јер долази иза седмог дана суботе. Јевсевије је назива и "даном васкрсења".

У Палестини и Јерусалиму су хришћани упочетку славили и суботу и недељу и

недеља није одмах потиснула суботу. Евионити су Павла називали одступником због
суботе, али су зато празновали и недељу ради васкрса. Можда ова пракса евионита је
првобитна пракса првих хришћана. Хришћани који су дошли из незнабоштва светковали
су недељу сходно заповести Божијој. На јерусалимском сабору су сви били ослобођени
слављења јудејске црквене године, обредног закона и суботе.

Временом недеља потискује суботу и заузима њено место коју је узаконила Црква.
Многи канони су прописали да се не следују обичају Јевреја него да се празнује недеља. О
слављењу недеље најраније податке имамо из Сирије и Мале Азије. У посланици
Коринћанима апостол Павле саветује да у први дан седмице, тј у недељу остављају
милостињу и прилоге за свете у Јерусалиму. недеља је освећивана добрим делима
милостиње. Даље сведочанства имамо у Делима Апостолским о богослужбеним
скуповима. Он је био ради евхаристије која се вршила увече и трајала до јутарњих часова.
Слављење недеље је апостолска установа установљена од стране 12 апостола.
Карактеристично је да у прву педесетницу верни и апостоли нису ишли у синагогу већ су
били у приватном дому.

У другом веку субота бива скроз потиснута. Суботу не помиње ниједан црквени
писац. Сви Оци овога доба недељу именују као дан који је заменио суботу. У Дидахију је

4
"дан у који се вршило ломљење хлеба", Свети Игњатије каже " да је недеља наспрам
суботе", Јустин говори "да се у дан сунца сви скупљају на једно место".

У трећем веку недеља се слави богослужењем и уздржавањем од рада. У четвртом

и петом веку недеља је остала основа празника. И држава је чак одредила одмор недељом
у том периоду. Константин Велики је одредио недељу као дан за молитву. Војници су
имали слободан дан од службе, као и занатлије, грађани и судије. Чак је и суђење
забрањено у недељу, позоришне представе, коњске трке. Свети Јован Златоусти каже:
"Недеља има седам дана, Бог је теби дао шест а себи оставио један".

Тек у 4. и 5. веку на Истоку је установљено да дан почиње вечером, и да се празнује

од вечери до вечери. Верни су проводили у молитви и подвигу ноћ суботе на недељу и
дочекивали светлост уздигнутих руку.

Недеља као дан није само поштован као дан одмора већ и као дан активног
учествовања у евхаристији. У ноћи би био богослужбени скуп , бденије на коме су се
читали псалми, Свето Писмо и молитве. У време свитања бивао је други богослужбени
скуп ради вршења евхаристије. Ова два скупа помиње Плиније у свом писму Цару Трајану
112 године. Недељно бденије је свакако најстарије бденије из кога су се развила остала
бденија. Тако је недеља схватана као радостан дан због васкрса Христовог које сматрају да
ће се десити у осми дан. Држана је проповед о чему сведочи Јустин Мученик. Чак и неки
канони одређују да предстојатељи треба да поучавају народ на сабрањима.

Недељом је вршено и крштење и то ноћу између суботе и недеље. Недеља је била и

дан за исповедање грехова и кајање. У недељу је такође забрањено да се чини оно што јој
не приличи па је тако укинуто клечање недељом, као и у периоду од Васкрса до
Педесетнице. Забрањен је и пост у многим канонима и црквеним прописима. Ко би постио
у тај дан по канонима би требао бити свргнут. У недељу се није вршио ни парастос и
спомен умрлим.

Знамо да су недељом држане агапе уз евхаристију и да је дељена милостиња.

Вршила се и посета болесницима и заробљеницима. Чак и робови су били ослобађани
дужности да би могли доћи на службу.

Данас је дан недеље исти као што је био у стара времена.

5
 Богородични празници
Сретење 2. фебруар

По Мојсијевом закону свака жена која роди мушко дете је нечиста за 7 дана и још
33 дана није смела ништа свето да дотакне, нити у храм да дође јер су то дани очишћења
од крви. Ако роди женско дете била би двоструко нечиста, тј. 80 дана. Када прође тај
период жена је дужа доћи у храм са дететом да принесе жртву Богу, једно јагње и једног
голуба, а у случају сиромаштва два голуба. Богородица је у четрдесети дан донела
Господа у храм и принела жртву Богу. По Мојсијевом закону сви првенци су припадали
Богу. У Јерусалиму је био тада побожни старац Симеон који је изговорио познату молитву
"Ниње отпушчајеши" при узимању Христа у своје руке. Он је благословио Јосифа и
Марију и прорекао да ће Христос многима бити на падање и устајање у Израиљу. Овај
празник се стога зове Сретење, а на Западу је познат и као purificatio, или очишћење.

Овај празник се почео славити у Јерусалиму крајем 4. века. Прво га помиње

Етерија и назива га "четрдесетим даном Богојављења". Он наводи да се ОВДЕ овај
празник слави са великом чашћу и радошћу као и Пасха. Ове наглашене речи нам говоре
да се празновао само на Истоку у то доба. Празник је почео постепено да се шири. У
Цариград је је празник уведен за време цара Јустинијана у 6. веку и био обавезан у целој
држави. Тада је у граду владала куга, а у Антиохији је био велики земљотрес. Једном
побожном човеку се јавило у сну да ће то престати ако се почне славити овај празник.
Тако је одређено бденије и литија на овај празник. Помињу се цар и царица, да их Господ
укрепи. После јутрења ишла је литија уз појање канона и стихира у знак престанка
невоља.

У Риму је овај празник уведен у 5. веку, али до 7. века није био свуда уведен. У 7.
веку слављење овог празника је увео папа Сергије Први, као и многе друге празнике у
част Богородице. Он је увео и вршење процесија (поворка или вход) на Сретење, Рођење и
Благовести. Обичај Рима је био да се литија врши са упаљеним свећама, који је брзо
прешао и на Исток. О ношењу свећа за овај празник сведочи и Кирило Александријски.
По типику оне су се носиле после 9. песме канона на јутрењу. Имамо и беседу из овог
периода.

Највише нам проповеди на овај празник даје Палестина, што нас води до закључка
да се овај празник ту највише славио. Писали су беседе: Кирило Јерусалимски, Јован
Златоусти, Григорије Чудотворац итд.

Песме за овај празник су писали: Андреј Критски, , Герман цариградски,

Анатолије, Јован монах, Козма монах (канон).

6
 Сретење припада броју 12 великих празника, али се прибраја Богородичиним, а не
Господњим. Ако падне у недељу служба се не замењује васкрсном већ се пева заједно са
празничном. Када један од Господњих празника падне у недељу изоставља се васкрсна
служба а пева се празнична, осим Сретења где се певају обе и зато је овај празник
Богородичин. На Сретење имамо и као и на Господње празнике: на входу входни стих, а
после тога се пева тропар и кондак празника. Немамо празничне антифоне него имамо
изобразитељне са блаженима. Имамо и нарочити отпуст, а на јутрењу се умето припева
пева Чесњејшују. Ако падне Сретење у недељу васкрсне песме се певају пре сретењских.
Има један дан предпразништва и 7 попразништва. Оданије је 9. фебруара.

Рођење Пресвете Богородице 8.септембар

Када је ослабило незнабоштво, хришћани су одавали дужно поштовање после

Спаситеља и Његовој Мајци. Константин Велики је подигао три храма у част Богородице.
У Риму је такође постојала базилика, која се сматра најстаријом црквом, посвећена
Богородици. Трећи Васељенски сабор је такође одржан у цркви посвећен Богородици.
Имала је свој храм и у Јерусалиму.

Рођење Богородице није било обично а ни случајно. Она је требала родити Сина
Божијег па се зато родила у одређено време од Богом одређених родитеља који су се
одликовали чистим и праведним животом. Јоаким и Ана су пореклом били из два рода
јеврејског народа: Давидовог и Ароновог. Давдова лоза је давала цареве а Аронова
свештенике. Онио нису имали деце дуго због чега су туговали, јер се бездетство сматрало
као срамота, па су молили Бога да им подари дете. Молитва им је услишена и добили су
ћерку коју су назвали Марија.

Свети Андреј Критски овај празник назива "почетком празника". Али, овај празник
се почео славити касно. Овај празник се почео славити у Цариграду за време Романа
Мелода који је написао једну стихиру за њега крајем 5. и почетко 6. века. Увођење
празника се приписује Цару Маврикију. Овај празник се помиње и у јерусалимском
канонару из 7.века. Из две беседе Андреја Кристског видимо да је ово веома свечан
празник и да је пре тога слављен. У Риму се такође помиње овај празник у 7. веку. Има
један дан предпразништва и 4 попразништва. Дан после се празнује Свети Јоаким и Ана.

Службу овог празника можемо пратити од 7. века. Песме за овај празник написали
су Андрија Критски (други канон празника), Јован Дамаскин (први канон), Герман
патријарх цариградски (стихире на стиховње), Анатолије солунски из 9. века (трећу
стихиру на литији), Сергије и Стефан Свјатоградец (стихире на Господи возвах), Лав
Мудри у 10.веку је написао канон на панихиди.

7
 Ваведење 21. новембар

Предање о Ваведењу, као и друга предања о догађајима из живота Богородице

сачувано је код разних Отаца и писаца Цркве и црквеним песмама. Родитељи Богородице
су се заветовали ако им Бог подари дете да ће га посветити Богу. Марија је била васпитана
у свакој чистоти и светости. Када је имала годину дана Јоаким је начинио велико весеље и
позвао свештенике и народ, где су свештеници благословили дете.

Када је Марија напунила три године, Јоаким и Ана су решили да је одведу у храм
да би испунили свој завет. Позвали су "непорочне девојке јеврејске" да иду у испред
свечаног хода. Овај ход се десио у одређени дан: девојке су ишле напред са упаљеним
свећњацима, а за њима су ишли родитељи са Маријом, а за њима рођаци и остали народ.
На уласку у храм дочекали су их свештеници на челу са Захаријем. По Јерониму на сваком
од 15 степеника се певао по један псалам. Сматра се да је Марија тада уведена у светињу
над светињама.

Ово предање је рано почело да се записује, а има га у апокрифним јеванђељима из

2. века, а у 4. и 5. веку је већ било нашироко познато. У Палестини је био храм посвећен
Ваведењу, подигнут од стране Свете Јелене. Богородица је живела у храму до 12. године.
Са 12 година се требала придружити осталим девојкама које ступају у брак, али тада она
објављује првосвештенику да је дала завет вечитог девичанства. Ради чувања девичанства
заручују је Јосифу, из рода Давидова, човеку који је био "Богом означен". Сабрано је 12
мужева Израиља и положили су своја жезла на жртвеник и молили се да Бог покаже
угоднога Њему. Голубица која је излетела из жезла је показала на Јосифа и тако Марија
бива предана њему на чување.

Празник је почео да се слави доста касно и јавља се тек у 8.веку. Спомиње се у

Синајском празничном јеванђељу. Помиње се и у грчким месецословима из 9. века када је
празник већ био раширен. Али иако се помиње и многим споменицама, он обележје нема
великх празника већ само успомена. Пуно богослужење, са предпарништвом и
попразништвом имамо тек у 11 веку у типику Евегетидског манастира. На Западу је овај
празник уведен у 14. веку залагањем француског племића Филипа, који је писао папи да се
овај празник на Истоку слави доста свечано. Тако празник почиње да се шири и на Западу.
У Риму га уводи га и папа Сикст V у 16. веку. Славио се истог дана као и на Истоку.

Песме за овај празник писали су: Георгије никомидијски (стихире на литији и

канон), Лав Мајстор (слава и ниње) Јосиф Химнограф (канон предпразништва) Сергије
Агиополит (слава и њиње на стиховње).

8
 Благовести 25. март

Празник благовести прослављају догађај о коме се говори у Лукином Јеванђељу у

1, 26-28. Шест месеци након зачећа Светог Јована архангел Гаврило је благовестио Дјеви
да ће зачети и родити Сина. Догађај и разговор између њих је свима познат. Код Грка овај
празник има неколико имена: Дан поздрава, Благовест, Добра вест. Латини га зову:
Јављање Ангела Дјеви, Поздрав Марији, Јављање Марији и њен пристанак.

Слављење овог празника је доста рано и врло мало се зна о њему. Постоје доста
ране беседе на овај празник од Григорија Чудотворца, Светог Атанасија, Станасија
Синајског, Петра Равенског из 5. века. Беседа Аврама Ефеског сигурно сведочи да је овај
празник био слављен у шестом веку. И на Истоку и на Западу имамо сигурне потврде о
слављењу овог празника и у седмом веку. Пасхална хроника говори да је Ираклије на овај
датум кренуо на Исток са војском 624. године.

Трулски сабор такође помиње овај празник, да се на датум његовог празновања (у

Великом посту) служи пуна а не пређеосвећена литургија. У 7. веку постојала је базилика
коју је подигла Света Јелена, посвећена Благовестима у Назарету, на месту где је била
кућа у којој се овај догађај десио. О овоме сведочи и Јероним у 5. веку. Ови подаци нас
доводе до закључка да је овај празник почео да се слави доста рано. Проклове беседе из 5.
века такође упућују на овај празник.

На Западу имамо сведочанства из истог периода као и на Истоку. У Толеду у 7.

веку имамо саборску расправу о Благовестима да се пренесе на месец децембар јер не
приличи да се празнује у току Великог поста. Благовести се славе 25.марта зато што се
Божић слави 25. децембра. Код католика овај празник није увек слављен истог датума,
већ је прослављан и 18. децембра. Тек у 11 веку Рим уводи да се слави 25 марта. Јермени
га славе 7. априла јер им је Божић 6. јануара.

Песме за овај празник су писали: Андреј Критски (стихире, слава и ниње), Јован
Дамаскин (слава и ниње на Господи возвах, канон и стихиру). Козма монах (Слава и ниње
на литији). Лав Мудри је написао прву стихиру на литији.

Успење Пресвете Богородице 15. август

Овај празник се назива "успењем" или "уснућем", а не смрћу, из разлога што није
што се смрт као враћање праха земљи није дотакла Пресвете Богородице. У деветој песми

9
канона каже се да је "по рођењу остала дјева, и по смрти жива". Три дана по уснућу она се
телом преселила на небо.

После Вазнесења Господњег ми имамо врло мало података о Богородици. Још док
је Господ био на Крсту он је поверио своју Мајку Јовану Богослову. Помиње се и у
Делима апостолским где су ученици боравили сањом и бивали на молитви. За време
силаска Духа Светог Богородица је била са апостолима, и на њу је сишао Дух Свети и
примила је дарове Духа Светог. После тога подаци о Богородици остају у сенци. ЧАк је не
помињу ни писци до 4. века. После Педесетнице апостоли по предању остају још 10
година у Јерусалиму, до Иродовог гоњења. У то време многи су долазили да виде
Богородицу, а апостолима је преносила податке из Христовог живота. Свети Јован одлази
са Богородицом у Ефес, где Богородица посећује према предању Светог Игњатија
Богоносца у Антиохији, васкрслога Лазара на Кипру и Свету Гору. Потом се Богородица
враћа у Јерусалим где је посећивала места на којима је био њен Син. Јевреји су хтели да је
убију постављајући стражу на места где је долазила, али би их Бог ослепео тако да нису
видели кад долази.

Богородица је често посећивала Јелеонску гору, место Преображења и молима

Сина да је узме ка себи. Једном приликом јој се јавио архангел Гаврило и рекао јој да ће је
за три дана бити са својим Сином. У знак победе над смрћу Гаврило јој даје рајску грану
која се требала носити пред њеним одром приликом погреба. После овог виђења
Богородица се почела спремати за своје успење. О свему је известила Јована Богослова и
показала му рајску грану. Јован ово јавља Јакову брату Господњем који обавештава многе
хришћане о овом догађају, па се они скупише за успење Богородице. Богородица опет
свима објављује своје успење саопштивши им речи архангела и показујући им грану
завештала је да је сахране у Гетсиманском врту код гробнице Јоакима и Ане и заручника
Јосифа, а имање је разделила сиромасима.

Тада су кућу Јована Богослова окружили облаци са грмљавином. По предању се

верује да су апостоли који су се разишли ради проповеди на облацима били донети у
Јерусалим. Последњи је дошао апостол Павле са својим ученицима Дионисијем, Јеротејем
и Тимотејем. Ту си били свих 70 апостола. У трећи час 15. августа отворио се кров куће и
дошао је Господ са ангелима и ту Богородица изговара молитву "Величит душа моја
Господа". Она је без болова предала своју душу у руке Господа. Сахрана се одвила по
жељи Богородице. Многи Јевреји су хтели да побију хришћане који су ишли у поворку
али опет бивају ударени слепилом. Првосвештеник Афоније је покушао да изврне одар
али му је анђео исекао руке, после чега се покајао и исцелио. Апостол Тома једини није
био на погребу и дошао је тек трећи дан. Када отворише гроб да се он поклони тела није
било. Увече кад су сели да једу, оставивши по обичају једно место празно са тањиром
хране за Христа, чуше одједном ангелско појање и видеше Богородицу у ваздуху. Тада
почеше апостоли да верују да је Богородица у трећи дан по смрти била васкрснута.

10
 Ова повест о успењу Богородице се није јавила нигде писмено забележена, него се
тек јавља у 7. веку као записана. О томе сведоче Јевсевије кесаријски и Епифаније
кипарски који говоре да ништа поближе не занју о овом догађају. О овом догађају
непотпуно говори и Дионисије Ареопагитски. У 5. веку Геласијев списак апокрифа
помиње ову причу, а у другој половини 5. века помиње један сиријски рукопис са
историјом Успенија. Григирије Турски такође говори о Успењу помињући архангела
Михаила. У 7. веку имамо најстарију беседу на овај празник патријарха јерусалимског
Модеста.

Свети Андреј Критски у 8. веку пише три беседе на овај празник. Јован Дамаскин
такође има три беседе на овај празник и он потврђује да нико ништа писано није оставио о
овом догађају, и позива се на Дионисија. Дамаскин такође помиње неког Евтимија и
позива се на његов спис о Успењу. Јован такође наводи да је Царица Пулхерија, жена Цара
Маркијана подигла неколико храмова посвећеним овом празнику. При обраћању
јерусалимском патријарху Јувеналу ради тога и он потврђује исто што и Дамаскин, да
нема писаних података о том догађају, али да смо примили онако како каже старо и
истинито предање. Дамаскина, тј Евтимија понавља и Никифор Калист.

У почетку је слављен само један Богородични празник и то повезан са Рођењем

Христовим, а не само Успеније. Празник Богородице је слављен одмах после Епифаније,
тј Богојављења са Рођењем. Он се славио други дан Божића. Из овог општег празика
касније се развија Успеније. Несторијанци су славили Маријин празник (не Богородични,
већ маријин пошто су је сматрали човекородицом) у петак по Божићу. Сматра се да је
слављен пре одвајања од Правослаља јер је врло тешко могуће да су га прихватили по
одвајању. Јаковити су га славили 15. јануара а касније су га пребацили на 26. децембар.
Копти су га славили 16. јануара.

У Јерусалиму и Палестини је овај празник слављен сваке године што нам доказује
пангирик Теодора монаха (то је нека врста похвалног некролога, тако је барем било у
античкој грчкој). Овај пангирик сведочи да се овај празник славио врло свечано у овим
областима. Не пише којег се датума слави ова успомена, ни да ли је у питању Успеније и
све су прилике да се радило о општем празнику успомене на Богородицу. Један јерменски
лекционар помиње 15. август који овај датум наводи као "Дан Марије Богородице".
Наводи и читања за тај дан који се односе на Богородицу, али нигде не говори о њеном
Успењу, већ о Рођењу Христовом. Значи, Јерусалим је пренео са 15. јануара на 15. август
општу успомену Богородице, али је још није везивао за Успење. Везивање успомене
Успенија за 15. август извршено је у 6.веку. У 7. веку у Цркви Успења у Гетсиманији
која је саграђена у време Цара Маркијана овај празник се славио 15. августа.

У Византији овај празник се уводи у 6. веку у време Цара Маврикија. Цар

Јустинијан је наредио слављење Сретења, Цар Јустин Божић, а Маврикије Успење
15.августа. Сматра се да је овај празник слављен много раније али да га је он увео као

11
обавезан 15. августа због победе над Персијанцима. У то доба је било много цркава
посвећених Богородици.

У 8. веку овај празник је већ свуда проширен и утврђен јер имамо много химни
посвећених Успењу. Андреј Кристски пише три беседе на овај празниг, Герман
цариградски такође три, као и Јован Дамаскин. Андреј Критски пише и канон овог
празника који се сада не поје, јер су га потиснули на предпразништво канони Дамаскина и
Козме Мајумског. Герман цариградски пише четврту стихиру на литији. Анатолије пише
другу, а Дамаскин трећу стихиру на литији и други канон. Косма пише први канон, а
Теофан славу. Лав Мудри пише стихиру после Јевађеља. Овај празник се развијао у
периоду од 6-8 века што видимо кад упоредимо историјски ток и песничко стварање.

На Западу имамо мало података о овом празнику. Месец празновања се негде

помиње јануар а негде август. 18. јануара се славила "Смрт Маријина" а 14. августа
"Узнеће на небо". Под утицајем Византије задржан је само други датум празновања, који
се у Риму славио још за време папе Сергија у 7. веку. И пре њега је слављен овај празник
али он је установио да тог дана иде литија кроз град. Није цео Запад ишао за Римом у
овом погледу, тако да доста готских цркава је задржало да у јануару слави општи праник
Богородице.

Даљи историјат можемо пратити по типицима. Најстарија служба овог празника

се налази у грузијском типику који је превод јерусалимског канонара. У типику стоји
да се 15. августа у базилици цара Маркијана држи свечана служба у част Богородице.
Имамо типике и из 9.-12. века који говоре о поретцима служења. Из њих видимо да се
исти тропар и ипакој пева као и данас. Видимо да је овај празник тада имао
предпразништво и попразништво каи и данас, само је редослед појања тропара био
другачији. Негде пише да се чак грожђе освећивало на овај дан а не на Преображење.

Најсвечаније се овај празник славио у Гетсиманији где је гроб Богородице. У

метоху овог манастира у Јерусалиму се чува плаштаница са сликом успенија која се
преноси рано ујутру у Гетсиманију. Полаже се на место где је било тело положено и ту
стоји до оданија празника. На сам празник се врши служба погреба Богородичиног,
слична оној која се врши на Велику Суботу. Овај чин се вршио и у Русији. У служби се
говори о догађају Успења и излаже се његова суштина, радост и значај догађаја, жалост
апостола и чудесно рођење Спаситеља.

Покров Пресвете Богородице 1. октобар

Овај празник се слави у спомен догађаја који се догодио у време цара Лава Мудрог
у Х веку. О њему имамо податке у житију Андреја Јуродивог. За време бденија у
Влахернама (делу Цариграда у коме је царица Пулхерија подигла храм Богородици, а цар

12
Лав је поред ње подигао још један храм у коју је положена нешивена риза Богородичина)
ту је стојао блажени Андреј са Епифанијем, његовим учеником. У четврти час ноћи
Андреј је угледао Богородицу како долази са пратњом у којој бијаху и Претеча и Јован
Богослов који је држаху под руку, и многи свети са њима. Она је дошла до амвона,
приклонила колена и молила се дуго. Када је завршила молитву она је скинула покров са
своје главе и рашири изнад свог народа, и потом ишчезе.

Овај догађај десио се првом половином Х века, у време Андреја Јуродивог, кога
Црква слави дан после овог празника. Непуна два века иза овог догађаја установљен је
овај празник, али не у Грчкој Цркви где се овај догађај збио, већ у Руској где је Андреј
Јуродиви био веома поштован и слављен. Одавде се овај празник проширио и на друге
православне цркве. Да је овај празник установљен у Русији видимо из саме службе
празника, која је написана у Русији и из старих поука на овај прзник које говоре да се
свуда у руској земљи слави. Помиње се и кнез руски као и град Кијев.

У грчким богослужбеним књигама немамо помена о овом празнику нити написану

службу, али мисао о Покрову је била жива у Грчкој Цркви, где се у појединим
богослужбеним текстовима Богородица назива "покровом". Један руски теолог Кондаков
овај празник Покрова који се слави у Руској Цркви је повезивао са догађајем који се
називао "обично чудо". Свакога петка за време бденија, са једне иконе Пресвете
Богородице у Влахернској цркви скидао се покров којим је била икона прекривена, без
ичијег садејства покров се подизао у ваздух откривајучи икону и враћао се сам на своје
место у суботу ујутру. Сматра се да је ово икона рађена у мозаику у олтарској апсиди, на
своду, где је стојала завеса. Још више повезује овај догађај са празником из разлога што је
Андреј Јуродиви свакога петка присуствовао овом догађају.

У Русији имамо цркве посвећене Покрову још у 12. веку, а пошто смо ми примили
овај празник од Руса и код нас се јављају цркве посвећене истом празнику. До 16. века код
нас се није славио овај празник, и нема га у типицима и месецословима. Сматра се да је
код нас уведен у 17. или 18. веку, што потврђује податак да су тада највише доспевале
књиге из Русије у Србију.

Сличан празник се слави на Западу, али нема везе са овим догађајем.

Покров нема ни предпразништва ни попразништва. Следећег дана слави се Свети

Андреј Јуродиви из логичног разлога.

13
 Крстовдан

Празник Воздвижења Часнога Крста, или Крстовдан, је велики и значајни празник

за Православље, у коме се славе два догађаја: проналазак Часнога Крста и повратак из
Персије у време цара Ираклија.

У прва три века није се знало где се Крст налази јер није био сачуван иза Распећа.
Крстови и разбојници су закопани у близини места Голготе. Када је Тит освојио Јерусалим
тло града је било измењено разваљивањем и засипањем, што се десило и са местом
Распећа. Проналазак Крста се приписује Светој Јелени, мајци цара Константина. Јевсевије
је записао ону познату причу о јављању крсног знака на небу пре битке са Максенцијем
312. године који је он понео у борбу. Овим знаком је победио и Ските, Сармате и
Лицинија. Тако Константин тражи пећину и гроб Христов да би ту подигао цркву.
Непријатељи су ту подигли храм Венери који бива порушен, насута земља је уклоњена, а
дубоко испод површине нађена је Гроб. Ту је данас црква Васкрсења. Јевсевије говори о
Светој Јелени која долази у Јерусалим и обдарује цркве и манастире. Говори и о њеној
смрти, али о проналаску Крста не говори ништа јасно. Такође има података о градњи
цркве Васкрсења и о чудима која су се догодила приликом проналаска Крста, још за
његовог живота. Постоје чињенице да је Крст пронађен приликом тражења Гроба, о чему
сведоче Кирило Јерусалимски и Етерија. Такође нам сведочи и то да Црква Васкрсења
празнује посвећење 13. септембра а датум Воздвижења дан после. Постоје многи датуми,
који се сматрају нетачним, а везују се за проналазак Крста. Сократ историчар наводи
годину после Никејског сабора, Александријска хроника помиње 320. годину, а Теофан
Исповедник 317.

Успомена проналаска или Воздвижења је сваке године празнована од године

проналаска. Свечаност празника је била већа него икада, поготово што је и слављено
освећење највећег храма у Хришћанству, тј. храм Матриријума и Васкрсења. Од тада већ
почиње хаџилук у Јерусалим. Крајем 5. века имамо сведочанство из житија Марије
Египћанке која долази у Свету Земљу. Ту се помиње празник Воздвижења. Созимен
потврђује Етеријине тврдње да се од времена освећења Мартиријума овај празник свечано
празнује. У почетку је ово био само локални празник, као и у оним местима где су се
чували делови Часног Крста. У време Јована Златоустог у 5. веку се овај празник славио у
Цариграду. Занимљиво је да се у Јерусалиму није вршило клањање Часном Крсту већ на
Велики Петак.

За време цара Фоке (602-610) напао је персијски цар Хозрој који је освајао
византијске територије. Њега је свргао Ираклије, гдеје са круном наследио и рат са
Персијом. Фока је иначе био највећи тиранин у историји Византије. Персијанци освајају
Антиохију, Сирију, Кесарију и стижу 614. године до Јерусалима кад га пљачкају, а са њим

14
и храм Васкрсења и односе Часни Крст, а са собом одводе много робова. Крст је био у
њиховим рукама 14 година где су многи примили хришћанство, видећи силу Крста.
Ираклије је покушавао да врати Крст у неколико наврата али безуспешно, док Хозроја не
убија његов син и тражи мир од Ираклија. 629. године Крст се враћа у Цариград где га
Ираклије носи са собом у поход на Сирију и враћа га у Јерусалим. Предање говори да је
Ираклије у царској ризи носио Крсто на плећима од Јелеонске горе до Голготе, али га је
невидљива сила држала док га патријарх Захарије није упозорио да је Христос Крст носио
у пониженом стању, те он скида инсигније и ризу где је извршено узизање и поклоњење
Крсту. До те године празник је био само локални празник, а већ од те године он се назива
"Свеопште Воздвижење" што значи да се слави у свим Црквама. Овај празник враћања
Крста из Персије није слављен на Истоку као посебан празник, него је везан и слављен
заједно са постојећим празником 14. септембра. На Западу је постојао посебан празник у
спомен враћања Крста и славио се 3. маја. На Истоку се овај празник слави у свим
Црквама од 8. века.

Када је крст нађен Јелена је најглавнији део дала цркви Васкрсења у Јерусалиму у
сребрном ковчегу. Други део је послала Константину у Цариград, како сведочи Созимен,
заједно са клиновима којима је Христос био прободен, од којих је он направио узду за
коња и кацигу за себе. Од проналаска Крста он је био главна реликвија и све цркве су
тежиле да прибаве честице ради поклоњења. Кирило Јерусалимски сведочи да су оне биле
распрострањене на све стране света, које помиње и Златоусти. По повратку из Персије,
Крст није дуго остао у Јерусалиму јер га Ираклије 639. године преноси у Цариград, због
страха од Арапа који су нападали Сирију. Патријарх Сергије је носио Крст у литији до
Свете Софије где је извршен обред воздвижења. У 7. веку имамо сведочанства једног
хаџије Аркулфа да је видео Крст у Светој Софији, и то из три дела, два дела усправног
дрвета и један попречног. У 12. веку Крст већ није био у Светој Софији већ су га цареви из
бојазни пренели у једну од црквава царског двора, сматра се у цркву Богородице Фарске.
Ово је била једна од најбогатијих ризница која је похарана од стране Латина 1204. године.

И Српска Црква је тежила да има честице Крста. Помиње се да је Стефан Немања

носио честицу око врата и да је на самрти послао Стефану Првовенчаном, који је описао
долазак и дочек Часног Крста у Србију. У дечанском крсту се такође налази честица, као и
у Дубровнику где се чува крст Стефана Уроша са честицом.

Историју службе можемо да пратимо од 7. века и то по јерусалимском канонару

грузијске верзије. Он говори о уздизању крста и служењу литургије без вечерње и јутарње
службе. Два пута је уздизан крст пре литургије где се 50 пута певало "Кирие елеисон"
Певао се и тропар "Спаси Господи" који је већ тада био написан. Други грузински
споменик из 7-8. века даје целу службу празника. Устав Свете Софије из Х века такође
даје увид у службу. Пракса је не старија од 9.века. Уздизање крста бива на јутрењој.
Патријарх је на амвону уздизао крст.

15
 У типику има чтеније о празнику после вечерња, као и на јутрењу, али не каже се
каква. После шесте песме канона имамо кратку поуку о празнику и његовом значају.
Изношење крста и како се врши узношење казује типик. Изношење из олтара, узношење,
поклоњење и целивање показује одлазак Господа на Голготу, проналазак Крста, изношење
из земље: све ово покушава да символизује догађаје око проналаска Часног Крста.

По Јеванђељу на јутрењу се говори "Воскресеније Христово видјевше", што је

уствари пасхална песма која говори о радости Васкрсења у тужној служби Крста.

Што се канона тиче имамо јединствен случај да 9. песма има две девете песме,
где друга замењује цео канон јер само овај празник нема канон.

На литургији уместо Трисвето пева се "Кресту Твојему поклањајем сја"

Пост на ова празник није строг, забрањено је јести рибу, док се може користити
вино и уље.

ПРАЗНИЦИ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ

Култ Јована Претече је био један однајраширенијих и најитензивнијих на Истоку, и

то закључујемо по многим реликвијарима моштију Светог Јована и цркава посвећених
њему. Он се шири највише у 4. веку у Византији, а нарочито у: месту његовог рођења,
место где је вршио службу и место где је убијен.

О живом култу у овог светитеља сведоче многе цркве подигнуте у његово име.
Данило, игуман руски из 12. века сведочи да је на месту Захаријине куће, где се Јован
родио, подигнута црква. На Јордану је такође била једна црква где је Јован крстио
Господа. Била је подигнута на стубове због поплаве реке. И у Палестини је постојала једна
црква саграђена у част Претечину, на месту где су биле положене његове мошти. У житију
Марије Египћанке такође видимо да је постојао манастир и црква Светог Јована. У
Цариграду је такође било неколико храмова, а један од њих је саградио цар Теодосије.

Зачеће Светог Јована 23. септембар

Православна Црква празује само три зачећа: Христа, Богородице и Претече. Зачеће
Светог Јована је забележено у Лк. 1, 5-25. Овај празник је у неразлучној вези са празником
Благовести и Рођења Христовог, јер је његово зачеће било 6 месеци пре Благовести и а
исто тако и пре Рођења. Овај празник је уведен да се слави после увођења празника
Рођења Претече. Сматра се да је настао у 5. веку. Сведочанства о њему имао на Истоку и

16
Западу најраније из 7. века по сведочанствима коптских календара и Јеронима. У неким
источним календарима из 7-9 века га нема јер се није сматрао великим празником. Нема га
у празничном синајском јеванђељу из 715. године. Песме на овај празник писали су: Цар
Лав Мудри (слава на Господи возвах), Јован Дамаскин (канон) и Теофан (други канон).
Питра је објавио кондак на Зачеће Светог Јована. Типик цариградске цркве из 9-10 века
помиње ову успомену.

Рођење Светог Јована 24. јун

Родитељи Светог Јована Претече су били првосвештеник Захарија и Јелисавета.

Када се Спаситељ уселио у утробу Дјеве, Јован се требао родити од нероткиње Јелисавете.
Његово чудесно рођење је претходило још чуднијем догађају рођења Месије. У осми дан
када је требао бити обрезан по јудејском обичају, требао је добити име по свом оцу али је
Јелисавета хтела да се зове онако како је анђео рекао, а Захарије је био нем језиком због
јављања у анђела у храму, па је на таблици исписао "Јован му је име". Ово се десило у
Хеврону, где се налазио дом Захаријин.

По убијању витлејемске деце, Ирод је тражио и Јована да убије, плашећи се да он

не постане цар. Шаље војску да га тражи у Хеврон, али не нашавши га одлазе код Захарија
и убијају га јер није желео да каже где се налази Јован. Јелисавета са дететом скривена је
остала у гори. До свог јављања Израиљу Јован је живео у пустињи.

Овај празник је у нераскидивој вези са Рођењен Господњим и тако се слави 24.

јуна. Сведочанства о овом празнику имамо у 4. веку, а као сведоџбе се наводе
Златоустове беседе на овај празник. На Западу се овај празник налази у најстаријем
календару африканске цркве из 5. века. Августин је написао беседу на овај празник. Има
још много њих који помињу овај празник на Западу.

Црквене песме су писали: Дометије 6. век (кондак), Анатолије 9 век (прва стихира
на ГВ), Андреј Критски (4. стихира на ГВ, слава на литији и канон) Јован Дамаскин
(стихире на ГВ и канон) монахиња Касија (слава на стиховње) Лав Мудри (слава на
стиховње). Црквене песме славе догађај празника.

Усековање главе Светог Јована 29. август

Као што се Јован родио пре Спаситеља тако је и својом смрћу прорекао Његову.
Ирод Антипа, син старог Ирода који је побио децу витлејемску, занесен лепотом
Иродијаде, жене његовог брата, отерао је своју прву жену и оженио се њоме. Пошто га је
Јован изобличавао због овог греха Ирод га је бацио у тамницу. Нарочито је Иродијада
желела његову смрт због овог јавног изобличавања, али Ирод се плашио народа. На

17
Иродов рођендан направљен је велики пир на који су били позвани сви кнежеви
галилејски, и да би им угодила, Иродијада је послала своју кћер да им игра. Ту је измолила
по материном наређењу главу Јована Крститеља јер јој се Ирод заклео да ће јој испунити
шта год да му затражи. И тако Јован би посечен у тамници због изобличења Иродовог и
Иродијадиног, и његова глава би донесена на тањиру док је још крв са ње капала. По
предњу и тада су његове усне изговориле да му не приличи да има за жену Иродијаду,
жену брата његовога. Ирод, Иродијада и њена ћерка завршише и изгнанству где умреше.

Празник Усековања 29. августа се почео славити врло рано. Августин има две
беседе на овај празник. Помиње се у Геласијевом сакраменторијуму и у коптским
календарима, сиријском, мозарапском и напуљском. Сведочанства о њему имамо у 5 веку.
Имамо похвалу Хрисипа из Јерусалима, Петра Хризолога из Равене и Василија
Селвекијског. Андреј Кристски је писао беседе на овај празник као и Теодор Студит.

Песме на овај празник писали су: Андреј Критски (други канон) Јован Дамаскин
(стихире на ГВ, слава на литији, први канон) Герман цариградски (стихире на литији).
Евергетидски типик помиње канон који и данас имамо. Данашњи кондак и тропар се
помињу још у периоду из Х века у Цариграду. На овај дан се не једе риба. Овај празник
има један дан предпразништва.

Сабор Светог Јована Претече 7. јануар

У први дан Богојављења Црква слави празник Јована Претече из разлога што је
крстио Господа Исуса Христа на Јордану. После крштења Јован исповеда Христа за Сина
Божијега, а други дан после овога назива Га „Јагњетом Божијим“. Реч „сабор“ означава да
се тог дана народ сабира у Цркву Божију ради богослужења. Овај празник се славио у
свим црквама али посебно у онима које су биле посвећене Крститељу, као на пример у
цркви при Јордану гдеје била његова рука којује пренео апостол Лука у овај храм. Црква
га сматра једним од најчаснијих пророка јер се удостојио да крсти Господа.

Песме на овај празник писали су: Роман Мелод (6. век, кондак за Претечу,
Богојављење и Адама), Лав Мудри (стихира на стиховње), Теофан (канон), Анатолије (и
нње и хвалите). Овај празнк је као наставак Богојављења. Цариградски типик
Евегетидског манастира из 9. века означава друге песме за празник од ових данас.

18
 Обретење главе Светог Јована

Историај моштију Светог Јована је доста нејасна. Јеванђеље не говори ништа о

месту где је Јован посечен. Једна традиција тврди да је сахрањен у Самарији. После
усековања његова глава је била налажена три пута и зато се празник Обретења толико
пута и слави.

Прво Обретење се слави 24. фебруара. Претеча је по одсецању главе сахрањен

одвојено сахрањен од ње због страха Иродијаде да он не васкрсне па да је и даље
изобличава. Ученици су узели тело и сахранили га увече, док је Иродијада главу закопала
у једном од Иродових добара на гори Јелеонској на нечасном месту. Само је једна је знала,
коју помиње Лука, где се налази то место.

Прво обретење: Кроз много времена неки знаменити велможа Инокентије је

поверовао у Христа и решио да остави свет и дође у Јерусалим и купи на гори Јелеонској
место које је припадало некад Ироду. Ту је подигао себи келију и подвизавао се. Када је
хтео да подигне малу цркву почео је да копа темеље и пронашао је главу на тањиру. По
разним знамењима и чудима дознао је да је то глава Крститеља. Пред смрт ју је оставио у
овој цркви која је била застарела и временом срушена тако да се није знало где се налази.

Друго обретење: Када је царица Јелена почела да обнавља јерусалимске светиње, у

то време два монаха су кренула да се поклоне Гробу. У сну им се јавио Претеча и открио
им место где се његова глава налази. Њима се придружио један лончар који је после носио
врећу у којој су носили главу Јованову. Њему се јавља Јован и говори му да бежи са њом
од монаха јер је видео да су лењи. Он је носи својој кући. Постаје временом богаташ али
се није погордио већ је помагао сиротињу и поштовао Светог Јована. Главу је запечатио у
један ковчег и по смрти је предата његовој сестри која ће по својој смрти морати да је
преда неком побожном човеку. Тако је она временом ишла од једногдо другог човека, док
није предата једном свештенику Евстатију који је био аријевац. Када су га хтели
протерати он је замолио да га оставе још један дан да би закопао главу у пећини у којој је
живео да би је временом узео. Међутим, ту су се уселили неки монаси. Временом је
основан манастир али нико није знао да је ту глава Крститељева. Њу је открио Маркел
архимандрит 18. фебруара 452. године, а 24. фебруара је изнесена, а 20. октобра пренесена
у цркву саграђену у част Светог Јована у Емеси.

Треће обретење: Кроз неко време глава је пренесена у Цариград из Емесе. По

царском наређењу саграђен је прекрасан храм у који је била положена. За време
иконоборачке јереси побожни хришћани су је понели са собом и пренели су је у Понт, где
је умро Јован Златоусти. Ова светиња се за време цара Михаила поново вратила у
Цариград 850. године. За овај празник су писали песме: Теодор Студит (кондак), Питра
(стихире), Тарасије (канон).

19
 ГОСПОДЊИ ПРРАЗНИЦИ

Празник Рођења Христовог 25. децембар

Христово рођење се у почетку славило заједно са крштењем. Код Грка овај празник
се назива Епифанија или Богојављење. Овај празник се слави најсвечаније од свих 12
великих празника. Месец и дан рођења Христовог је непознат, иако се веровало да је то
баш тај дан.

У прва три века рођење се није славило. У набрајању празника које имамо код
Тертулијана и Оригена овај се не спомиње. Он се уводи тек у 4. и 5. веку у појединим
провинцијама. Није се славио из разлога што хришћански поглед на човека не даје неки
значај телесном рођењу колико духовном, а рођенданом се називала само смрт мученика.
Рођење је било рађање још једног грешника, док је крштење сматрано духовним рођењем.
При таквом размишљању хришћани су пре славили Васкрс, Духове, смрт мученика и
недељу него Божић.

Крштење Христово, пре православних, славили су гностици јер су сматрали да је

Христос на крштењу примио тајно знање. Противно овом учењу православни уводе
слављење овог празника са тим значењем да је Спаситељ и пре крштења био Бог и да се
тада открило Његово Божанство. Уз овај догађај су се груписали и други празници попут
Рођења са поклоњењем мудраца, чудо у Кани Галилејској итд. На Истоку се прво овај
празник славио заједно са Крштењем 6. јануара, а Рођење 25. децембра се није славило.
Временом овај празник потискује Крштење Христово. Тек касније се овај празник помера
на 25. децембар. Први је то урадио Рим. По неким изворима овај празник је слављен пре
336. године. Према другима он се није славио пре 354. и постоји календар из те године
који обележава тај дан као Божић.

Одвајање ова два празника се објашњава на пуно начина. Неко наводи да када је
престало гоњење и мучеништво почиње да се цени земаљско рођење, а неки говоре да је
уведен насупрот незнабожачким празницима, посвећени Сатурну и богу сунца, који су се
славили тог датума. Зато се Римљани поклањају тог дана истинутом "сунцу правде". На
Истоку немамо овај датум слављења. Све празнике Запад је примао са Истока, али овај је
Исток примио са Запада. Најраније га је примио Цариград, а уводи га Гриогрије Богослов.
У цркви светих Апостола Свети Григорије је прославио овај празник 379. године и одржао
три проповеди. Он себе назива оснивачем тога празника у једној од омилија.

У Кападокији Василије Велики је увео Божић да се слави 25. децембра, према

сведочанствима неких, док према другима то је био Григорије Ниски, и то после смрти
Василијеве, због беседе коју је одржао у спомен Светог Василија у којој помиње
претходни празник рођења (Василије је умро на Нову Годину, а недељу пре је Божић). У

20
Антиохији Божић се сматра да је увео Златоусти. У једној беседи одржаној на спомен
једног мученика који се слави 20. децембра он наводи да долази празник. Јован наводи да
је овај дан заиста дан када је Господ рођен, што и доказује са три доказа, иако напомиње у
беседи да нема ни десет година да га славимо. Најкасније се овај празник слави на Кипру,
Александрији и Јерусалиму.

Кипар је славио по старом обичају Божић, 6. јануара. У Александрији имамо

податак о слављењу Божића из 432. године, у време Кирила Александријског. О
Јерусалиму и његовом слављењу Божића говори нам Етерија. јерусалим се најдуже држао
старог предања. Тек у време Јувенала се уводи слављење 25. децембра око 460. године.
Имамо такође и каснијих података Аврама Ефеског 6. век, Софронија Јерусалимског 7.
век. Каснија предања су сагласна да је Јувенал увео овај празник одељено од Епифаније, а
као један од разлога се наводи да је обичај био да за сваки празник иде литија, и да је
физички немогуће да буду у литији и у Витлејему и у Јордану, па су писали папи Јулију да
погледа у књигама који датум је исправнији у библиотекама Рима. Он им је саветовао да
то буде 25. децембар, а литија је била пренесена на дан пре у Витлејем, а епифанија је
остала да се слави 6. јануара са литијом на Јордану. Дакле, празник Рођења на Истоку је
почео да се слави отприлике око 380. године па је увођен све до половине 5. века.

Службу празника можемо пратити преко сачуваних типика. Служба се јавља у

минеју из 7. века који је припадао Порфирију Успенском. Имамо је у јерусалимском
канонару грузијског превода из 7. века. Служба почиње 24. децембра од шестог часа и
почиње литијом у једном месту поред Витлејема. Састављена је била из јектеније и
молитве, тропара са стихом, другог тропара, друге јектеније и молитве, Јеванђеља
Лукиног 2, 8-10. После је долазило вечерње у Витлејемској Пећини где се певао тропар
Нове Године "Све данас почиње". Од поноћи би почињала нова служба где би се певало
11 тропара по редоследу: тропар, па стих, па чтеније па тропар. Сва чтенија су била из
Старог Завета, пророчка. Овај типик нема попразништва. Дан после се славио Цар Давид и
Јаков брат Господњи.

У другом грузинском рукопису из 9. века, који такође говори о јерусалимској

пракси, излаже један тип службе који је врло сличак данашњем. Он садржи
предпразништво које почиње 21. децембра и помиње старозаветне патријархе, службу
недеље пре Божић, 24. децембра помиње навечерје празника, 25. сабор у Витлејему и 26.
слави исту успомену као претходни канонар. У Цариграду предпразништво је почињало
20. децембра.

Попразништво имамо нарочито изабране успомене светих. 27. децембра се слави

првомученик Стефан, а 28. две хиљаде мученика Никомидијских, а 29. побијених 14.000
деце од стране Ирода. Субота по рођењу је посвећена је Богооцима, тј. Давиду и Јосифу,,
као и Јакову брату Господњем.

21
 Песници песама на Божић су: Роман Мелод 6. век, велики кондак који данас
немамо у црквеним књигама. Од њега је остао само један део. Герман цариградски је
написао прву стихиру на Господи возвах, и ниње на литији, стихире на стиховње, славу и
хвалите. Анатолије је написао три стихире на Господи возвах и стихире на стиховње.
Касија монахиња је написала славу на Господи возвах. Јован Дамаскин је написао прве
три стихире, канон на јутрењу. Козма Мајумски је написао први канон. Андреј Критски је
написао 4 стихире на хвалите.

За дочек Божића имамо припрему: пост и две недеље пре њега. То је недеља отаца
и недеља праотаца које су посвећене успомени предака Спаситељевих и уопште
старозаветних праведника. Недеља праотаца се назива тако јер претходи недељи отаца.
Највише се помиње пророк Данило и тројица младића у ужареној пећи (праслика да
рођење не уништава девичанство Богородице). Недеља праотаца има посебан тропар и
канон. Помињу се Мелхиседек, Адам , Авељ, Ноје, Аврам, Исак, Сара, Ревека, Рахиља. У
недељи отаца не помињу се подробно старозаветне личности већ се славе свети оци у
целини сродним групама, а посвећује се посебна пажња као и прошле недеље Данилу и
тројици младића.

Претпразништво данас има 5 дана, док је у 9. веку имао само један дан, а тек у 11.
веку има свих 5. Служба предпразништва има једну карактеристику да се прилагођава
служби страсне седмице, тако да на навечерју сваког дана има посебне каноне. Ова
сличност потиче одатле што се Рођење сматра Његовим првим Крстом. У страсној
седници се у канонима такође помиње његово рођење на исти начин.

На Бадњи дан служе се царски часови, и то сви спојено са изобразитељном, и то

поподне на вечерњој. Ови часови имају псалме прикладне Рођењу. На крају деветог часа
пева се многољетије за цара или настојатеља.

Слављење Бођића 25. децембра је имало последице за слављење других празника:

Образење осам да на касније, Благовести 25. марта, а Рођење Претече 25. јуна.

Цвети - покретан празник

Цвети је празник који слави успомену на улазак Господа у Јерусалим шест дана пре
Пасхе. Када се приближио гори Јелеонској сео је на магаре и ушао у град, где га је народ
дочекао са палмовим гранама и по путу простирао своје хаљине као да долази цар и
викали су: Осана Сину Давидову! Благословен који долази у име Господње! Осана на
висини!

22
 Сведочанства о овом празнику имамо у 4. веку и то од Етерије у Јерусалиму. Он
нам сведочи о служби која је написана за тај дан и везана је за сам град Јерусалим, где је
централни моменат везан за силазак епископа са горе Јелеонске и улазак у Јерусалим до
храма Васкрсења што указује на Христов улазак. Читава служба је тежила да објасни
значај овог празника изнутра и споља и да прикаже његове последице. Даљи развој
празника можемо пратити по јерменском лекционару из 5. века који садржи ову службу.

Према овом јерменском лекционару јутрење на Цвети је почињало у Мартиријуму

(читала су се два псалма, апостол, Јевађеље, алилуја) одакле је кретала процесија са
гранчицама и ишла са горе Јелеонске у 9. час увече. Током процесије певане су песме и
читане молитве. У 9. час се свечано улазило у храм Васкрсења и певао се 118. псалам.
После су верни отпуштани.

По јерусалимском канонару из 12. века свечаност је почињала у храму Васкрсења

од вечерња Лазареве суботе појањем химни и песама. Вршило би се затим кађење Светог
Гроба па се читало Јеванђеље, неколико тропара и следио би први отпуст. Одатле би се
ишло у базилику Мартиријум где би се вршила агрипнија (бденије) као и обично сваке
недеље. Пред крај би се запевао 117 псалам и на стиху "Отворите ми врата правде"
патријарх и свештеници би ушли свечано у Анастасис (храм Васкрсења). Читало би се
Јеванђеље и певали би се опет тропари. Одавде би опет кретала литија ка Голготи где се
врши кађење Гроба и даје други отпуст вернима. Када се врати из Гроба формира се
колона ка Анастасису.

Сада би почињао символични свечани улазак Христа у Јерусалим. Патријарх

праћен народом пева "Осана на висинама" и пење се на гору Јелеонску до Витаније где се
врши освећење маслина. Када се заврши тај обред раздељују се гране маслине. Тада
неколико људи узима маслиново дрво које је символ искупљења и тако цело носе у
поворци. Одатле се иде на места која су била сведоци Вазнесења. ИДе се у Гетсиманију,
до гроба Пресвете Богородице, Голготу (где су остављене маслине и гране као символ
победе над смрћу) , базилике Константинове (где се служи Јаковљева литургија). После
причешћа свио се враћају у Анастасис где је обред и почео. так осе исто ради на дан
Пасхе.

У Цариграду богослужење овог празника имамо у типику Велике цариградске

цркве из 9 и 10 века. На Лазареву суботу би се вршило крштење и крштени су увођени у
храм где се служила литургија. Вршило се и вечерње и јутрење после ког долази литија. У
литији није било гранчица и није се вршило њихово освећење.

Сведочанства о овом празнику имамо код Кирила Александријског, Јована

Златоустог, Августина, Козме Мајумског, Прокла. Гранчице символизују победу над
смрћу и Васкрсење. Код нас се освећују врбове гранчице после 50. Псалма.

23
 Канон на Цвети написао је Козма Мајумски. Имамо и три читања, прва два су
Златоустова а треће је Андреја Критског.

Преображење Господње 6. август

Господ је апостолима прорекао своју смрт и своја страдања, васкрсење и да ЊЕгово

Царство није од овога света, већ небеско и духовно. Господ је својим Преображењем на
Тавору на један видљив начин својим ученицима открио своју божанску славу, када су се
са Њим јавили и Мојсије и Илија, начелници закона и пророка. У спомен овог догађаја на
Тавору установљен је празник Преображења Господњег. Оно је пре страдања и васкрсења
јављање светлости и славе Божије које ће се удостојити они који блитају врлинама.

Као што је Господ својим Преображењем да утеши своје ученике који су били
ражалошћени сазнањем о Њеоговом страдању тако и Црква теши своју децу у тешким
невољама приказујући у овом празнику светлост будуће славе. Овај празник почиње да се
слави тек од 6-8 века. Најраније беседе на овај празник су беседе Андреја Критског. У 8.
веку овај празник је већ широко слављен, јер су Јован Дамаскин и Козма Мајумски још за
време њиховог живота написали песме за њега. На Западу се овај празник славио
различитог датума у 8. веку. Тек 1456. године Запад одређује 6. август као датум
слављења јер је и Исток тада славио. Поред наведених писаца, за овај празник су писали и
Анатолије и Лав Мудри.

Код нас се на овај дан благосиља грожђе, а где нема грожђа онда јабуке. Оно бива
на крају заамвоне молитве. Чита се тропар, салва и ниње, кондак и крописе водом.
Молитву за освећење имамо у малом и великом требнику.

Вазнесење - покретни празник

Овај празник се слави у четрдесети дан по Васкрсењу Христовом и увек пада у

четвртак шесте седмице по Васкрсу. Он се у току тих 40 дана јављао својим ученицима и
заповедио им да се не удаљавају од Јерусалима него да чекају послање Светог Духа, он их
је извео до Витаније и благословио је ученике своје и вазнео се на небо и тада им
објавише анђели да ће Господ доћи на исти начин на који се вазнео.

Имамо разне датуме који неједнако говоре о Вазнесењу. Неки говоре одмах по
Васкрсењу, неки за време целе Педесетнице, или у педесети дан. Само Дела апосотолска

24
говоре о Вазнесењу у 40. дан по Васкрсењу, али Лука овај податак не помиње у свом
Јеванђељу тако да би се могло мислити да је било одмах по Васкрсењу по овом излагању.

Григорије Ниски (395. године) говори да се овај празник у Кападокији звао

Спасовдан јер у тај дан долази до нашег искупљења. Исто га тако зову и Јован Златоусти и
многи други писци. У српскословенским списима овај празник се зове "Узеће". Он се још
звао и "Четрдесети дан". Латински се назива ascensio.

Овај празник се у почетку није славио као посебна успомена, већ више празника се
славило на саму Педесетницу. Тако је успомена Вазнесења слављена са Педесетницом.
Тертулијан не помиње овај празник као посебан, као ни Ориген. Сведоци заједничког
слављења Вазнесења и Педесетнице су јевсевије и Етерија. Етерија говори да се славило у
дан који пада 7 седмица иза Пасхе, тј. Педесетницу, као и код Јевсевија. Етерија овај дан
не назива Вазнесењем већ quadragesima, тј. четрдесети дан. У среду пред овај празник, дан
пре, бивало је бденије у Витлејемској пеђини где се Господ родио у 12 часова поподне, тј
у 6. час. На сам дан Вазнесења служена је литургија у Витлејему са проповеђу и тек би се
увече враћали у Јерусалим. Чудна је чињеница да се у Етеријино време литургија вршила
у Витлјему а не на гори Јелеонској где се и десило Вазнесење.

Ово заједничко слављење оба празника у педесети дан није потрајало дуго иза
Етерије јер већ Светог Григорија Ниског и Јована Златоустог имамо најстарије проповеди
на овај празник које доказују да се празник слави одвојено. Дакле, крајем 4. века овај
празник је одељен од Педесетнице. Одељивањем овај празник добија попразништво а
период од 10 дана бива припремни за силазак Светога Духа.

Сократ историчар сведочи да је овај празник слављен у предграђу Цариграда

називајући га општим празником. У Апостолским установама налазимо да се седмица по
Васкрсу салвила као достојанствен празник и даље следи упутство да бројимо 40 дана
после Васкрса као дан у који је Господ извршио економију и план искупљења. Имамо и
беседе Епифанија Кипарског, Августина и Лава Великог.

Пошто се у Јерусалиму ишло у 40. дан Васкрса у процесији тако се радило и у

другим местима, у Цариграду и Антиохији на пример. О томе сведочи Златоусти. Тако се
и данас ради. У средњем веку ово је био обичај у Галији и Немачкој. при увођењу
литургијских обичаја тежило се да се подражава Христовим радњама.

Место са код се Госпд узнео било је врло поштовано од самог почетка. Царица
Јелена је на том месту саградила храм на гори Јелеонској који су сарацени разорили.
Данас постоји само једна црквица која означава место које се већ у 4. веку означавало као
место вазнесења и где се још сада виде трагови отисака стопа Христових при узношењу.

25
 Песме овог празника су радосне и изражавају радост апостола јер Господ "иде да
им припреми место". Њих су писали Козма монах и Јосиф. Имамо такође и писанија од
Андреја Критског за овај празник.

Вазнесење припада броју 12 празника и слави се 10 дана са предпразништвом и

оданијем.

Педесетница - покретан празник

У Старом Завету Дух Свети је бивао послан само одређеним лицима, углавном
пророцима, али у Новом Завету Бог, према пророку Јоилу, излиће Духа на свако тело и
свакога верног који се крсти. Господ је рекао ученицима да ако оне не пође Оцу да Дух
Утешитељ неће сићи на њих којег је Он обећао својим ученицима, па им зато и даје
наредбу да се не удаљавају од Јерусалима. Пре Вазнесења последње обећање које је дао
Господ је да ће ученици примити силу пошто Дух Свети сиђе на њих и биће му сведоци у
Јудеји и Самарији и све до краја земље. Тек после примања Духа ученици почињу
проповед о Христу, тј. да шире Јеванђеље.

Апостоли су очекивали овај догађај по Вазнесењу. Апостоли и Богородица су на

дан Педесетнице били скупљени у горњици, по свој прилици где је одржана Тајна вечера.
Тада је сишао Дух Свети у виду огњених језика на апостоле. Њеоговим силаском
апостолима бива јасно шта је све Христос говорио и тако започињу проповед. Силаском
Светог Духа на апостоле завршено је оснивање Цркве на земљи од стране Исуса Христа.
ОД тога момента Црква почиње да расте примајући к себи верне.

У спомен овог догађаја Црква слави празник који се зове Педесетница. Он се још
назива и Тројичин дан, Дан силаска Светог Духа на апостоле, Дан Светог Духа итд. Овај
празник припада једном од 12 великих празника. Јевсевије га назива "најсвечанијим
даном", "великим празником" и "празником над празницима". Свети Григорије Богослов
каже да га славимо као "испуњење обећања и остварење наде."

У Старом Завету само су Пасха и Педесетница имали свој основ. Празник

Педесетнице је слављен као "празник седмица" и тада је почињала жетва пшенице. Тај
период од 50 дана се код Јевреја звао Педесетница. У тај дан је Јудејима и дат Закон
Божији на Синају. Код Тертулијана је Педесетница такође била позната овако двојако, и
као празник и као период од 50 дана. Литургија се вршила врло свечано тог дана.

Код Јевсевија педесети дан Педесетнице је био посвећен успомени силаска Светог
Духа али се славила и успомена Вазнесења. У тај дан се крстио и цар Константин по
његовом сведочењу. Значи, период од 50 дана се печатио једним празником који је славио
успомену Вазнесења и Силаска Светог Духа. Овако се Педесетница славила до краја 4.

26
века. О томе сведочи и Етерија када говори о слављењу праника у Јерусалиму. Међутим,
овај обичај није траја дуго иза Етерије јер се празник пре почетка 5. века поделио на
посебно слављење. Свети апостол Павле помиње Педесетницу али није јасно изражена.

Треба увек имати на уму, када се говори о овоме празнику, да се разликује период
од 50 дана и сам дан Педесетнице. У периоду од 50 дана слављено је неколико успомена, а
међу њима и Вазнесење и Силазак Светог Духа. Завршни дан Педесетнице је увек био дан
Господњи,тј. недеља, али овај дан првобитно није био посвећен Силаску Светог Духа чија
је успомена прикључена у Педесетницу,време од 50 дана. Ориген говори о Педесетници
као једном дану и периоду од 50 дана. Сабор у Елвири 300. године исправља јеретике који
су Педесетницу славили на Вазнесење тј у 40. дан и упућује их на правилно слављење.
Тертулијан је такође овако помиње. Крајем 4. и почетком 5. века ова два празника бивају
коначно одељена.

У Апостолским Установама пише да се у десети дан по Вазнесењу празнује

Педесетница јер је у трећи час тога дана Христос послао обећаног Духа. Оне такође
помињу овај Педесетницу и у контексту периода од 50 дана.

У 6.веку Роман Мелод пише кондак. Из 7. века имамо најстарији чин богослужења
у јерусалимском канонару грузинског превода. Григорије Богослов је писао стихире за
овај празник. Из 8. века имамо песме Дамаскина и Козме Мајумског. Из 9. века имамо чин
богослужења Аја Софије који садржии чин крштења. лав Мудри је написа славу.Касније
имамо из 11. века чин у типику Евегетидског манастира, као и у Студитском руском
рукопису.

Богослужење овог празника се одликује узвишеношћу. На литургију се везује

вечерња служба. Вечерње другог дана Педесетнице се служи такође са вечерњем
посвећено је Светом Духу да се у нам обнови благодат и још друге корисне ствари.

За време Педесетнице се није ни постило ни клечило јер су тада уклоњени сви

знаци кајања и жалости. Како Васкрс, а тако и сви дани Педесетнице су били време за
крштавање оглашених. Иза Педесетнице почињући од прве недеље, тј. од недеље свих
Светих означавају се све седмице бројевима. Тако од свих Светих до недеље митара и
фарисеја имамо 32. Од недеље свих Светих почињу сви столпови јеванђеља, а гласови
октоиха од седмице иза.

27
 Припремне недеље Великог поста

Недеља митара и фарисеја (Лк. 18. 10-14) је прва припремна недеља за

Васкршњи пост. Данашњих припремних недеља у Великом посту немамо у 4. веку, нити
их има у 7. веку у јерусалимском канонару. У 7. веку ова недеља је заузимала место
четврте седмице поста, јер у јерусалимском канонару имамо исто читање на тој литургији
као од Луке као и данас. Некада су успомене које ми славимо као припремне недеље биле
слављене у недељама поста. После долази до промене јер неке од успомена нису
одговарале времену кајања па су пренесене на припремне. У типику Аја Софије из 9-10.
века припремне недеље су биле: блудног сина, субота и недеља месопусна, среда, петак,
субота и недеља сирна. Он не садржи недељу митара и фарисеја.

Синаксаре за овај празник написао је Никифор Калист у 14. веку. У њима је

разјашњено слављење појединих дана, празника и недеља у посном триоду, и то у канону
иза шесте песме. Канон у недељу митара и фарисеја је написао Георгије никомидијски у 9.
веку. Од тада Црква почиње појати тужне и поучне песме.

Недеља блудног сина (Лк. 15. 11-12): Ова успомена се изгледа почела славити
исто као и претходна недеља, у току поста, па је тако пренесена на садашње место. Да је
тако видимо из истог канонара из Јерусалима из 7. века који прописује читање
ЛукиногЈевађеља 15. 11-32. Имамо 4 песме за ову недељу које приписујемо Роману
Мелоду. У типику Аја Софије ова недеља има иста читања као данас. Канон за ову недељу
написао је Јосиф Студит.

Субота месопусна: Данас је посвећена спомену уснулих. Када је тачно добила ову
успомену не знамо тачо. Питра има један кондак за сиропусну суботу који се приписује
Роману Мелоду за последовање умрлог монаха. И данас је сирна субота посвећена
спомену преподобних отаца. Када је она добила ову успомену онда је месна субота
помињала све умрле од памтивека. Месопусну суботу имамо сигурно у 9. веку. Канон је
написао Теодор Студит. У служби се обухватају сви уснули у градовима, пустињама и на
сваком месту. Молимо се за свакога: епископе, свештенике, старе, младе, убијене итд.
Овог дана се врше молитве екуменске јер има оних који су умрли без опела и исповести,
јер сутрадан се слави Страшни долазак па се стога молимо да Господ буде милостив.

Недеља меспопусна: Она је посвећена страшном суду. Роман Мелод је написао

кондак о страшном суду. Ако је његов кондак онда ову недељу имамо од 6. века. Теодор
Студит је написао канон. Месопусна се зове зато што се у њој завршава једење меса, а
следеће седмице се једе сир па отуда и име.

Сирна седмица је последња припремна седмица за четрдесетницу. Зове се сирна

зато што се у току ње не једе месо, већ сир и уље. Она се у служби назива "предворе

28
покајања" и "предпразништво узджљивости". Ове седмице се не врши света тајна брака а
у среду и петак се не служи литургија, већ часови, као и у четрдесетници са поклонима и
молитвом Јефрема Сиријског. У петак се сећамо страдања Христових, а у суботу се слави
успомена свих преподобних мужева и жена који су просијали постом.

У типику Аје Софије је изложено богослужење за сирну среду, петак, суботу и

недељу. Типик прописује литургију пређеосвеђених дарова.

Канон за сирну недељу написао је Христифор протосинкрит. На литургији у

недељу чита се Мт.6, 14-20 у коме се говори шта нам је потребно да добијемо отпуштење
грехова и како треба постити.Епгипатски монаси су се окупљали овог дана и тражили
опроштај један од другог, а после вечерње молитве сви су одлазили у пустињу.

Седмице и дани Васкршњег поста (до Васкрса)

Васкршњи пост је добио данашњу форму у 4. веку. Успомене и богослужења

недељних дана нису остале првобитне јер су неке од успомена из свештене и црквене
историје заузеле места неких недеља из васкршњег поста.

Прва седмица се зове чиста. У песмама ове седмице чује се вапај душе која
оплакује своје грехе и каје се због њих. Оне уче верне да се одрекну греха. Служба целе
седмице се препоручује пост, молитва, сузе, покајање, подвиг и бдења. Молитве су дуже и
свечаније у посту и више имамо читања него појања. Дужину молитава повећава и канон
Андреја Критског на повечерју прва 4 дана поста. Пост је пооштрен у првој седмици.
Држи се тримирје, а ко може нека издржи и до петка да се уздржава хране. Богослужење
великог поста у Јерусалиму у 4. веку је изложено код Етерије, као и у јерусалимском
канонару из 7. века.

Теодорова субота: Субота прве седмице слави Светог Теодора Тирона и стога се
тако назива. У петак после пређеосвећене литургије поје се канон Теодору Тирону који је
саставио Јован Дамаскин. Ова успомена се славила у Јерусалиму још у 7. веку по
сведочанству канонара. У типику Аја Софије у суботу ујутру се читао канон Светом
Теодору који је написао Јован Евхаитски из 11. века. За трпезом се читало похвално слово
о Теодору који је живео у време Јулијана одступника. Познат је по томе што је запалио
један храм посвећен паганским боговима због чега је и пострадао, али главна успомена се
односи на кољиво. Јулијан је намерно попрскао сву храну на тржницама крвљу од
паганских жртава, па се Теодор јави у сну епископу Евдоксију и даде му кољиво које ће
народ јести. Стога се на тај дан спрема кољиво.

29
 Прва недеља слави успомену успостављања поштовања икона 842. године у време
царице Теодоре, после дуго гоњења. Ова недеља се још и назива "недеља православља".
Синаксар на овај дан говори о покајању цара Теофила који је гонио иконе. Али не сматра
се да се одмах почело са слављењем ове недеље иза 842. године јер типик Аје Софине из
9-10 века не помиње иконе. Ова недеља је првобитно била успомена на пророка Мојсеја и
Арона и осталих пророка. Тек типик Евергетидског манастира из 12. века помиње ову
успомену, и то је помешана са ранијом службом пророцима. После литургије, а негде и
пре (после часова) читао се "чин православља". Свештенослужитељи би на амвону
полагали иконе на налоње и ту би читали молитвено и благодарствено пјеније. У њему се
молило за мир у Цркви и да се они који су скренули са пута врате у Цркву. Осим две
суботе у које се врши помен умрлима (месопусне и духовске), он се врши и друге, треће и
четврте седмице Четрдесетнице. Помињање се врши као и у времену ван поста.
Помињемо уснуле из разлога да се ни они не лише спасоносног заступништва Цркве. Прва
субота је Теодорова, пета Богородичина а шеста Лазарева.

- Друга недеља поста није увек била иста. Према јерусалимском канонару из 7. века
она је била посвећена блудном сину. У типику Аја Софије она је посвећена Поликарпу
Смирнском а у Евергетидском нема посебну успомену. У 14. веку добија једну посебну
успомену, наиме Григорија Паламе, архиепископа солунског и његовог учења о нетварној
божанској светлости на Тавору. Похвалу и службу за овај празник написао је Филотеј
цариградски у којој се Палама слави као учитељ Цркве и јерарх. У словенским триодима
први део канона садржи успемну на блудног сина а други говори о Палами. Њега код Грка
нема. Палама је тврдио да је могуће видети божанску светлост као што су је видели
апостоли када се Господ Преобразио. Та светлост је божанска сила која потиче од
божанства али се разликује од његове суштине. Против њега је устао Варлаам калабријски
кога је осудио сабор у Цариграду 1341. године.

- Трећа недеља поста: Црква у овом периоду, када народ почиње да слаби са
подвигом притиче у помоћ тако што теши и храбри побожни народ многим примерима
подвижништва и самоодрицања. Као особиту утеху онима који се кају за своје грехе
Црква указује Крст Господњи. Ту можемо примити најбољу поуку имајући Христа за
пример који је на њему страдао и ради нас трпео. Тако и ми страдамо са Христом али ћемо
се са њиме и прославити.

После великог славословља на јутрењу ове недеље износи се крст ради поклоњења
и целивања, како прописује типик. Синаксар разјашњава о имену недеље. Ова недеља је
увек била посвећена овој успомени и сви типици су са тим сагласни. Уместо "Свети Боже"
пева се "Кресту Твојему поклањајемсја" а тропар дана је "Спаси Господи". Типик Аје
Софије напомиње да се овај тропар пева и у уторак четврте седмице. Он посвећују целу
трећу седмицу успомени Крста, као и дане који долазе после ње. Евергетидски типик из
12. века има скоро целу службу овог дана као што је она данас. По овом типику на овај
дан се чита беседа Јована Златоустог о Крсту и Теодора Студита такође о истом.

30
 Канон за овај дан написао је Теодор Студит. Песме за ову недељу су писали Јосиф
и Теодор Студит и Теофан Исповедник. Целе четврте седмице се врши поклоњење Крсту
и то у понедељак, среду и петак. У петак се после отпуста часова крст враћа у олтар
свечано. Зато се ова седмица назива средокрсна или крстопоклона.

- Четврта недеља поста: Овога дана се поучавамо у канону разјашњењем

јеванђелске приче о човеку који је упао у руке разбојника, јер и греси као разбојници
остављају ране по телу. У осталим песмама славимо Јована Лествичника. У ову недељу
поучавамо се примером овога светитеља који је написао познато аскетско дело Лествица
по угледу на Јаковљеву лествицу и поделио је на 30 степеника. Овде се расправља о
похотама које су противне хришћанском животу и о врлинама које треба да задобијемо.

Јерусалимски канонар не помиње Јована у ову недељу, као ни типик Аје Софије.
Синајски канонар из 10-11. века такође. Евергетидски типик из 12. века ништа не говори о
Јовану. Нема га ни у српском Никодимовом типику из 1319. године. Тек у Романовом
типику из Хиландара из 1331. године налазимо ову успомену.

- Пета седмица поста: Ове седмице се народ бодри тиме што су већ прешли
половину поста и да већ се приближава Васкрсу. Црква наставља да нам напомиње да смо
ми упали у грехе, слично као онај у руке разбојнике и упућује нас да чекамо Божије
милосрђе.

Песме за ову седмицу писали су Андреј Критски, Софроније Јерусалимски и

Студити Теодор и Јосиф.

У три дана ове седмице, четвртак, суботу и недељу Црква износи особите побуде ка
подвизима. У четвртак на јутрењу чита се цео канон Андреја Критског и житије
преподобне Марије Египћанке. Он се, као што је и познато чита из 4 дела прва 4 дана прве
седмице поста на вечерњој служби.

У јерусалимском канонару је логично да нема ове успомене јер је Анреј живео

касније. Немамо их ни у типику Аје Софије, као ни у Синајском канонару. Тек типик
Евергетидског манастира помиње ове успомене. Житије Марије Египћанке се приписује
Софронију Јерусалимском. Знамо да је она била блудница и да је пошла на ходочашће у
Јерусалим чувши за празник Воздвижења. После одласка и покајања она одлази у пустињу
где је живела 47 година када ју је нашао старац Зосима. 17 година ју је мучио демон блуда.
Упокојила се у старости и њено тело је нашао старац Зосима и сахранио га код Јордана.

Субота пете седмице: Ове суботе се врши акатист Пресветој Богородици који је
написао по предњу патријарх Сергије у 7. веку који је у знак захвалности Богородици која
је спасила Цариград од непријатеља. Персијски цар Хозрој је освојио велике делове
територије Византије и пртов њега се борио цар Ираклије који је овај рат са Персијом
наследио заједно са круном, а започео га је цар Фока. Док се Ираклије борио у Мидији,

31
Персијанци су кренули на Цариград. Тада је Богородица на чудесан начин спасила
Цариград а народ је у знак захвалности пробдео целу ноћ у храму.

Акатист у преводу значи неседална песма, јер се за време читања акатиста не седи.
На челу актиста стоји једна кратка песма "Возбраној војводје" која је као увод или
предговор целом акатисту. Иза ње имам о 12 кондака и 12 икоса. Кондак се завршава са
"алилуја" а икоси "радујсја невјесто неневјеснаја". Свечано се чита на јутарњој служби.
Ујутру се чита издељен на 4 дела, а увече изједна.

Разумљиво је да у јерусалимском канонару из 7. века нема помена о акатисту. Ни у

типику Аје Софије нема помена о њему, али има белешка после службе да се у
Влахернској цркви врши вечерње са полуноћницом и јутрење. Дакле, у 9. и 10. веку у
Цариграду је било бденије у част Богородице. Чудно је онда да се акатист приписује
Сергију из 7. века а имамо бденија у 9. и 10. веку који га не помињу. Тек у типику
Евергетидског манастира имамо на јутрењу овај акатист. Имамо га свуда од 12. века.

- Пета недеља поста: Ове недеље Црква побуђује верне на покајање причом о
убогом Лазару и богаташу, да Царство Божије није јело и пиће већ уздржање и правда.
Уједно се врши и последовање Марије Египћанке (на вечерњу стихире а ујутру канон) где
се исказује образац истинитог покајања. Прича о Лазару је много стара, тако да је имамо
скоро у свим типицима, осим у оном из Аје Софије. Синајски је има, али нема успоменуи
Марије Египћанке. Тек Евергетидски типик има обе успомене. Даље иза пете недеље се
говори о Лазару и богаташу, што говори да се верни и даље подстичу на подвиг и пост.

- Шеста седмица поста: Ова седмица се зове "цветна" због гранчица које су деца
носила при Господњем уласку у Јерусалим. Ове седмице се молимодаонај који пости
заједно васкрсне са четвородневним Лазаром. Четрдесетница се завршава у петак пред
Лазареву суботу, од тога дана се Црква сећа догађаја везаних за Христово Васкрсење.
Стога, сећање на на Васкрс започињемо Лазаревим васкрсењем.

Богослужење овог празника можемо да пратимо од најстаријих времена. Још код

Етерије имамо података о њему. Имамо богослужење и у јерусалимском типику. Типик
Аје Софије наводи службу овог дана после које следи крштење и појање уместо
"Трисветог - Јелици".

- Страсна седмица: Она се врло рано образовали и њен развитак можемо да

пратимо још од 4. века. О њој нас извештавају Етерија, јерусалимски типик 7. века, типик
Аје Софије из 9-10 века, као и Евергетидски и Синајски типик. (у Господњим празницима
има о Цветима).

Цела Црква у страсној седмици пооштрава пост и слави је са особитом

побожношћу. Златоусти је назива "великом" не зато да су њени дани дужи и већи, него
зато што је Господ тада извршио велика дела. Зато овом периоду доликује велика

32
побожност и подвиг. Свети Епифаније Кипарски да у ове дане треба учесталије се молити,
јаче постити, више бдети итд. Нарочито се чинила милостиња, ослобађали се робови и
није се судило. Сваки дан има посебну успомену и зато се сваки дан назива "Великим".

Ове седмице свештеници се облаче у тамне одежде. На овим службама се нарочито

чита Јеванђеље. Прва три дана се једнако савршавају богослужења: велико повечерје,
јутрење и пређеосвећена. Богослужење је дуже и свечаније него обично. У ова три дана
Црква прочита цео псалтир осим 117. псалма који се чита на Веику Суботу. У ове дане ми
добровољно идемо са Спаситељем на страдање. У храму се многократно чита јеванђеље.
Цело четворојеванђеље се прочита у 9 читања, сваког дана по одређени део.

Понедељак: У црквеним песмама ми смо позвани да идемо у сусрет почетку

страдања Христових и да кренемо у Јерусалим очишћени од страсти. Овог дана се
приказују страдања, смрт и прослављање Господа Исуса Христа у праслици Јосифа
који је био бачен у јаму и продан у Египат, а затим њиме и владао. Слично Јосифу
Христос је био предан, осуђен и сахрањен, затим васкрсао и владао светом. Исто се
помиње и смоква која се осушила по речи Христовој јер није нашао на њој плода. Та
смоква је јудејска синагога. Роман Мелод је написао кондаке за поједине дане у страсној
седмици са истом садржином коју имају данашње службе. Из овога закључујемо да су у
Романово време поједини дани имали исту успомену као и данас. Написао је 3 песме о
Јосифу за Страсни понедељак. Андреј Критки је такође писао (трипеснец на вечерњој),
Јован Дамаскин и Козма Мајумски (трипеснец на јутарњој). Службу Страсног понедељка
налазимо и у типицима Јерусалима, Аје Софије и Евегетидског манастира.

Уторак: Ноћ понедељак на уторак Христос је провео у Витанији, и ујутру је дошао

у храм и много учио народ у њему и ван њега. Тада су већ хтели да га убију. Од свих
поука које је изнео тога дана Црква је изабрала поруку о 10 девојака као доличну за овај
период. Синаксар нам о томе сведочи. Прича о 10 девојака нас учи да треба увек да
будемо спремни на сретење небеског Женика. Роман Мелод је написао две песме за овај
дан. Прва говори о томе да нас ништа неће оправдати на Суду ако не будемо имали
љубави. Друга песма је позив на кајање. Још песама за овај празник су писали Козма
Мајумски (двопеснец на јутрењу) и Андре Критски ( трипеснец на повечерју).

Среда: Овог дана се помиње жена грешница која је помазала Христове ноге миром
насупрот Јуде који издаје Христа. У Јеванђељима се код свих јевађелиста говори на исти
начин о овом догађају, мада нису сагласни о његовом месту. Лука каже да је било у кући
фарисеја, Јован каже да се збило тамо где је Лазар Васкрснут, а Матеј и Марко кажу да је
у Витанији. Роман Мелод је написао кондак за Велику среду који у своме садржају има
ове догађаје. У служби овог празника жена је блудница која је дошла у кућу фарисеја и
приказује се њено кајање у односу на Јудин грех. Никифор Калист у синаксару за Велику
среду подржава мишљење Златоустог да се овде рачунају две жене: једна као што је
речено, блудница која излива миро на главу Христову, а друга код Јована је сестра

33
Лазарева по имену Марија која је излила миро на ноге. За ову службу су писали још и
Андреј Критски (трипеснец на вечерњој) и монахиња Касија (стиховње). На овај дан се
завршава читање молитве "Владико Многомилостиве" која се изговара у великом посту
при поклонима на повечерју. Овог дана се врши и пређеосвећена. Прекидају се и молитве
Јефрема Сиријског "Господи и Владико живота мојего".

Четвртак: Овог дана се празнују 4 ствари: 1) свештено омивање, 2) Тајна вечера,

3) натприродна молитва и 4) сама предаја на смрт.

1) После заамвоне молитве у катедралним храмовима врши се омивање. Скоро сви

типици имају овај чин изложен у себи. И код Никодима у типику из 1319. године имамо
овај чин који представља величанствени пример хришћанске смерности. 2) Установљење
свете евхаристије је дрги догађај који Црква слави тог дана. Ова тајна се по заповести
непрекидно врши до данашњих дана. На вечери Господ је прорекао да ће га један од њих
издати и одатле отишао у Гетсиманију на гору Јелеонску, претходно прекративши спор о
првенству међу апостолима давши им пример како треба служити. 3) Својом молитвом у
врту Господ нас учи да нам она за време искушења даје утеху да поднесемо страдање. 4)
четврти догађај којег се Црква сећа је добровољна предаја на страдање и смрт.У особине
служења Великог четвртка спадају прокимени и паримије пророка Јеремије који види
непријатељство Јудеја према Христу. Служи се литургија Василијева после 3, 6, 9. часа и
вечерњег. Уместо Херувике пева се "Вечери твојеја тајни". У Страсној седмици се кува
миро а у четвртак се освећује.

Петак: На Велики петак помиње се смрт и погреб Христов и помиње Његов

силазак у ад. Све моменте овог дана Црква обележава у богослужењу. Хватање у
Гетсиманији се описује на јутрењу, вођење ка Пилату у првом часу, осуда код Пилата у
трећем, крсна страдања у шестом, време смрти у деветом, а скидање са крста на вечерњој.
На јутрењу Великог петка (врши се са вечерњом Велико четвртка) чита се 12 страдајућих
Јеванђеља. Припев на овог последовању је "Слава дуготрпљењу Твојему Господе".
Присутни палсе свеће при сваком читању. Петком се не служи литургија већ се служе
часови. Типици нису сагласни по овом питању, већ негде имамо пређеосвећену (типик Аје
Софије) а и Евергетидски типик је прописује. Симеон Солунски тврди да није потребно
савршавање потпуне литургије на овај дан, већ пређеосвећене.

Поредак часова на Велики петак се приписује Софронију Јерусалимском и Кирилу

Александријском. Савршавају се без трећег часа и зову се царски јер су цареви на њима
присуствовали и певано им је многољетије. На вечерњој Великог петка, која се иначе
односи сада на суботу - читају се паримеји, апостол и јеванђеље и износи се плаштаница
ради поклоњења Христу који је положен у гроб. После се поје канон распећу Господњем и
пева се песма "Плач Богородичин". На овај дан се прописује најстрожији пост, да се не
једе осим оболелих.

34
 Роман Мелод је написао песму за овај дан - Петрово одрицање. Други кондак се
односи на разговор Богородице и Христа док он иде на страдање за време крсног хода. Уз
овај кондак је написао и један о самом страдању, као и о прослављању крста.

Субота: Овог дана се Црква сећа на погреб Господњи и силазак у ад. Јосиф и
Никодим су скинули са крста његово тело, помазали га мирисима и обаили у чисту
плаштаницу и положили у гроб недалеко од Голготе. На погребу су му били Марија
Магдалина и Марија мати Јаковаи Јосије. На врата је био наваљен велики камен.

Служба овог дана је побожно бдење пред грогом Господњим. На јутрењу се тога
дана врши погреб Господњи. Чита се 118 псалам раздељен на три статије и непорочне
стихире уз кађење гроба и паљење свећа. Песме за овај дан је написао Марко Идрунтски
(прве 4 песме), Козма Мајумски (од 6. песме до краја) и монахиња Касија (ирмосе). Посел
канона се иде са плаштаницом око храма док звона звоне и пева се "Свјати Боже". По
завршетку литије чита се једно пророштво Језекиљево о свеопштем васкрсењу. Служи се
литургија Василијева и са њом се пева вечерње. На овај дан се чита 15 паримија о
понижењу Господа. Литургија се служи касније него обично и почетак је васкрсења
Христовог. Свештеници мењају одежде у беле и мењају прекриваче престола у бело.

У целој години само се ова субота не олакшава од поста, већ се по могућности до

Васкрсења не једе. Пред Пасхом најстаријих времена бива бденије. Ноћ се проводи у
побожном бденију. Читају се Дела апостолска у којима је посебно наглашена вера у
васкрсење. Осветљење је јаче него обично. После полуноћнице наступа канон који
изображава присуство Христа у гробу. Тада се плаштаница преноси у олтар. У Јерусалиму
се овога дана празнује силазак Светог огња. Почетак овог јављања је још за време зидања
Соломоновог храма где је на спремљене жртве пао огањ који су затим чували свештеници.
У новозаветном времену имамо многа сведочанства која говоре о овом неописивом чуду
Божијем.

35
 Васкрсење Христово

Како каже апостол Павле, ако Христос није васкрсао узалду је вера наша. Васкрс је
главни и најстарији хришћански празник, основа и врхунац хришћанске године, веза са
празницима Старог Завета и центар покретних празника. Григорије Богослов Пасху назива
"царицом дана, празник над празницима, славље над слављима". Ово је празник који
правазилази све празнике у част Христа. Јован Дамаскин га назива и "свечаност над
свечаностима". Васкрс називамо и Пасха, од јеврејске речи "песах" што значи "прелазак".
Као што је Господ прешао мимо кућа јеврејских у Египту, тако и ми хришћани са Христом
прелазимо из смрти у живот. Тако Пасха нема ништа се грчком речји "пасхи" што значи
трпети или страдати.

Треба разграничити следеће: У Старом Завету Пасха је подразумевала празник

Пасхе заједно са празником бесквасних хлебова, као и само јагње које се клало за Пасху.
У Новом Завету Пасха подразумева: Празник Пасхе, Господа Исуса Христа, пост пред
Пасхом, страсну седмицу, временска тачка престанка поста и светлу седмицу. Код Латина
се овај празник прво звао "Господње васкрсење" а не Пасха.

Пасха је име јудејског празника који су Јудеји славили сваке године у спомен
ослобођења од Египта, а на овај дан се понављало у исти час све што се догодило
приликом изласка из Египта. У књизи Изласка у 12. глави је описан начин слављења
Пасхе: 10. дана првог пролећног месеца (нисана) сваки домаћин је спремао по једно
мушко једногодишње јагње без мане и чувао га до 14. нисана до пред залазак Сунца када
би га заклао и цело испекао. Морало се појести до зоре јер је Пасха трајала до првих сати
15. нисана. Пасхи се придодавао празник бесквасних хлебова који је трајао од 15-21.
нисана. 16. нисана су приношени први плодови жетве, један сноп јечма као и јагње. Од
јела Пасхе па до 21. нисана само су се бесквасни хлебови јели. Клање пасхалног јагњета је
основа празника бесквасних хлебова. 15. и 21. нисам су посебно слављени и био је
забрањен сваки рад. У Јерусалиму долази до модификације празника, јер се јагње више не
коље у кући већ у храму. Крвљу се не прскају довратци него олтар, а дебели делови су
паљени на олтару. Да се једе у путној опреми и опасани је такође укинуто. Код Јевреја
"пасха" значи и "поштеђење" јер их је Господ мимоишао смрћу. Крв јагњета је
представљала измирење, бесквасни хлебови су представљали духовну чистоту, горко зеље
је подсећало н горчину трпљења. Јагњету се није смела ломити ниједна кост. У томе што
су пропадана два штапића унакрсно да би се боље испекло, добија значење крста. Када
упоредимо јеврејску и хришћанску Пасху, видимо да је она прототип новозаветне Пасхе и
да у њој налази своје остварење, у Распећу. Господ је јагње, чија се кост није преломила,
заклан за наше грехе, Чија нас је крв искупила. Вечера са јагњетом одговара Христовој
вечери на којој је установио евхаристију. Тако она постаје новозаветна пасхална вечера и
главна тачка у богослужбеном слављењу.

36
 Када говоримо о празнику васкрсења треба разликовати празновање недеље и
Васкрса. Недеља је седмично слављење васкрсења Господњег, а Васкрс годишње
слављење Васкрсења Христовог. Садржина слављења новозаветног празника Пасхе је: 1)
Распеће, Страдање и смрт Христова, 2) Васкрсење у трећи дан, 3) Слављење евхаристије
недељиво од крсне смрти и васкрсења. Са овим догађајима се повезују и сви остали
догађаји који су се десили историјски и иза и пре васкрсења.

По речима апостола Павла, где је наша Пасха стављена насупрот јудејске, она се
славила већ у апостолско време. Најстарија сведочанства имамо у Апостолским
посланицама из другог века о слављењу овог празника. По овом сведочанству
апостоли су заједно са вернима славили овај празник и то ноћу, док не запева први петао и
празник су завршавали евхаристијом. Овај празник се има славити све до Другог Доласка.

У Малој Азији је око 170. године у време конзула Сергија Павла настао спор о
Пасхи која је тада падала у дане мучеништва Сагариса епископа лаодикијског. Тако
сведоче уводне речи две књиге Мелитона Сардичког "О Пасхи" које је сачувао Јевсевије
Ксесаријски. Он наводи да се расправа тиче разлике у исказима коју наводе синоптичари и
Јован, а тиче се смрти Спаситељеве. Пасха је врло рано почела да поред успомене смрти
Христове да садржи и успомену Васкрсења, штосе види у једној беседи Мелитоновој. Он
се држао малоазијске традиције слављења Васкрса, тј. смрт Господњу и Васкрс је рачунао
по Јовановом казивању. Ова два празника он је славио спојено (квартодецимани).

Од Мелитоновог савременика Аполинарија је сачувана његова Пасхална хроника.

Код њега налазимо један фрагмент "О Пасхи". Он је такође подржавао Јована у
литерарном спору са синоптичарима. Бприо се против оних који су Пасху славили 15.
нисана јер су тврдили да је пасхално јагње Христос јео 14, а страдао 15. нисана.
Малоазијци нису били усамљени у погледу слављења Пасхе. Климент Александријски је
такође заступао овај поглед. Он је написао једно дело о Пасхи поводом Мелитоновог
списа. Један фрагмент из Климентовог списа је од велике важности за нас из разлога што
сведочи у њему да су апостоли питали Господа 13. нисана где жели да једе пасху. Овог
дана је било освећење бесквасних хлебова и Господ је тог дана опрао ноге ученицима, а да
је сутрадан пострадао. Даље каже Климент да га нису водили у 14. дан ка Пилату и у
преторијум да се не би оскврнили, да би увече могли јести пасху. Са овим су сагласни сви
списи и Јеванђеља међу собом. Дакле, и Климент сматра да је Христос новозаветно
пасхално јагње, нова пасха, остварење старозаветне пасхе.

Јевсевије нам даје потпуне податке о слављењу Пасхе у другој половини другог
века јер има сачувано писмо Иринеја Лионског папи Виктору. Писмо Иринејево је
написано поводом спора о празновању Пасхе које је почео још у време Поликарпа
Смирнског. У писму је описано да цела Азија поштовала старо предање и да је 14. нисана
славила Пасху (у који год дан да падне) и да је у тај дан прекидан пост. У осталој
васељени није важило ово правило, већ су држале по апостолском предању да се само на

37
дан Васкрсења у недељу прекида пост. Држани су сабори у то име који су одлучили да се
Пасха слави само у недељу и да се у тај дан прекида пост. Неколико епископа са својим
писмима је потврђивало исти поглед и исту одлуку.

У 24. глави Јевсевије како су сви епископи Азије, са Поликратом Ефеским на челу
држали предања да у 14. дан славе Пасху. Он је писао папи Виктору писмо у коме је
образложио зашто тог дана славе. Због тога писма је хтео да екскомуницира све епископе
који су га подржавали али га је умирио Иринеј Лионски, наводећи да не постоји само спор
о дану Пасхе већ и о начину поста. Неки су постили само да, неки два, а неки и више дана.
Тај обичај није настао тада, како он каже, већ раније и да тако држе. Ипак сви су живели у
миру и стога не треба правити неред у Цркви због разноликости.

Спор о Пасхи се развијао овако: 154. године (или 155) Поликарп је дошао у Рим и
срео се са Аникитом и расправљао о Пасхи. Спор није решен, али Црква је живела у миру.
У Лаодикији је 170. наста још један спор и заоштрио се за време папе Виктора 192.
године. Спор је по Јевсевију био: да ли треба празновати Пасху са Јудејима 14. нисана у
који год дан пао, или у прву недељу иза 14. нисана. Осим тога, спор је био и о томе кад
треба прекинути пост. Обе стране су имале дубоке разлоге.

Малоазијци и квартодецимани су се позивали на Апостола Јована и Павла.

Малоазијци су Пасху славили са Јудејима, али она није представљала наставак јудејске
пасхе нити нагињање Јудејству. Слављење Нове Пасхе са јудејском је хтело означити да је
старозаветна пасха остварена клањем новозаветног Јагњета и да се тако Стари Завет укида
јер га уклања Нови. Значи, Пасха се слави истог дана као и стара само у новом смислу.
Стога Јован говори да је Господ предан на смрт у шести час, тачно када су свештеници
клали јагњад у храму. Овим је Јован хтео да нагласи да је он предат на искупну смрт
управо овог момента. Павле Га стога назива закланом Пасхом. Али квартодецимани су
искупну смрт имали у виду када су славили Пасху заједно са Јудејима и зато нису чекали
недељу. Они су у ноћи пред Пасху држали бденије и ујутру после литургије прекидали
пост. Пасхи су прикључивали Педесетницу у наставку празника, после служења
литургије. Они су славили на Пасху не само смрт Христову, већ и Васкрсење али је
успомена смрти била у првом реду.

Дакле, квартодецимани су они који су Пасху славили 14. нисана заједно са

Јудејима и због тога су се одвојили од Цркве која је донела одлуку да се Васкрс слави у
недељу. Испрва је њихов начин био потпуно православан. Црква никад није осудила
овакав начин слављења који је иза себе имао дубоке догматске разлоге. Црква их је
осудила због кидања црквеног јединства у погледу слављења. Можда је квартодецимански
обичај био првобитни што се тиче поста и прослављања.

Они који су славили Пасху у недељу иза 14. нисана, тог дана би почињали пост и
држали до следеће недеље Васкрса. У суботу увече држали су бденије а ујутру је вршена

38
евхаристија иза које је прекидан пост и почињало је радосно време Педесетнице. Овај
начин слављења Пасхе се зове доминикални. Он је јаче истакао васкрсење од
квартодециманског начина слављења Пасхе, још је удаљио хришћанску позадину
празника од јудејске традиције и у потпуности приказао њен хришћански концепт.

Разлика ова два правца билаје у датуму и у посту, а не у садржини и суштини

прослављања. Оба правца су имала пост, бденије, евхаристију и дане Педесетнице.
Квартодецимани су више у први план стављали смрт док су доминикалци стављали
Васкрсење. Зато су квартодецимани имали на вечерњем Великог Петка имали вход,
поредак јектенија, апостол, јеванђеље (празнични карактер) што имају највећи празници.
Ово се никако не слаже са посном службом.

Иринеј у своме делу "Против јереси" говори такође о Васкрсу. Описује Мојсија
који је предвидео страдање Господње, место страдања, час и помрачење. На дан Господњи
он говори о забрани клечања као и на Педесетницу јер она има исто значење за нас . О
томе говоре и новооткривена Дела Павлова када је Павле заробљен да народ није клечао,
већ молио, стојећи, на Педесетницу.

Из свега реченог видимо да су хришћани после Нове Пасхе почели да славе

Педесетницу, радосно време од 50 дана. Из овога можемо закључити да ни
квартодецимани нису искључивали успомену Васкрсења из Пасхе. Тертуулија помиње
више пута пост пред Пасху. Њему је Пасха годишњи празник коме се прикључује
Педесетница. Пасхи претходи пост због смрти и страдања Христовог и почиње у петак, у
часу смрти Христове и траје два дана, до Васкрсења. Код Тертулијана пасха има значење
поста, страдања и смрти Христове. Он још подразумева и ноћно бденије под овим појмом.
На овом бденију се врши крштење које је погружење у страдања Христова, а крштење се
врши у време Педесетнице. Ових 50 дана сматрају се као један проширен дан који се
проводи у свакој радости. Садржина Педесетнице је васкрсење. Другим речима, она
представља узвишење Господа из пониженог стања страдања у прослављено васкрсење.
Тертулијан смрт, васкрсење, Пасху и Педесетницу у један празнични дан јер су смрт и
васкрсење у недељивој вези.

Иполит Римски у трећем веку вишеструко помиње Пасху и Педесетницу. На

једном месту под "пасха Господња" он подразумева десло спасења Господњег, смрт и
узвишење Господа, а на другом смрт Спаситељеву. Њему последња вечера није била
пасхална јер Господ није јео пасху, већ је претрпео. Пасха је по Иполиту сећање на
закљање Христово а Педесетница је тајна узвишења, која се изражава у Вазнесењу и
седењу на престолу славе, а да у 50. дан Црква узима учешћа на небу.

Он још даје податке о крштењу на Пасху. Кандидати се у четвртак окупају, у петак

посте, у суботу се окупљају око епископа да се клечећи моле док он врши егзорцизме.
Целе вечери слушају поуку и читања. У зору се освећује вода за крштење (око времена

39
Васкрса) и уље егзорцизма. Онда се одричу сатане и помазује се овим уљем и онда се
крштавају. После крштења пије се мед и млеко. Иполит је изнео своје погледе на Пасху
изнео у једној проповеди која се приписује Златоусту. У својим канонима он је такође
оставио податке о Пасхи. Говори дасе цела седмица јудејске пасхе има проводити у
жалости и да се једе само со, хлеб и вода. У ноћи васкрсења нико да не спава него да се
чека васкрсење. Ко није знао да је Пасха илије болестан пост би преносио на Педесетницу.

Сиријска Дидаскалија после дужег излагања о посту одређује од понедељка до

четвртка полупост (хлеб, со и вода), а од четврта тотални пост или неједење. Имамо и
бдења на којима се читају пророштва, псалми, јевађеља до трећег часа ноћи суботе.
Особито се бди у петак и суботу и у недељу се чека васкрсење. Цела седмица пре Васкрса
и бденије уочи недеље је пост у спомен страдања Господњих и само његов крај је
радостан и у част васкрсења. У 3. час ујутру престаје пост и прелази се на слављење
васкрса које почиње евхаристијом. Ноћ суботе на недељу би заиста била пасха јер се
прелази и смрти у живот, од страдања се прелази ка васкрсењу. Значи пасхално бденије би
имало двострук карактер: прво је бивало тужно а на крају радосно.

Док је код Тертулијана Пасха изражавала страдања и смрт Господњу, пост и

бденије уочи Васкрса, и највише можда прелазак од поста ка педесетници,код Кипријана
је Пасха "дан радости" који означава недељу и дане после њега, па можда и педесетницу.

Дионисије Александријски у трећем веку говори у једном писму о времену

престанка поста. Неки (мисли на Римљане) прекидају пост у недељу ујутру а неки
(Пентапољци) у суботу вече. Сви се ипак слажу да до момента васкрсења треба држати
душе у смерности, а после овог момента светковање ступа. Дионисије користи Јеванђеља
и њихове делове како би доказао да се васкрсење десило између поноћи и свитања.
Дионисије потврђује Дидаскалију у погледу дужине поста. Средином трећег века пост је
продужен на 6 дана.

Ориген набраја празнике свога времена: дан Господњи, васкршњи пост, Пасхи у
Педесетницу и тумачи смисао. У делу "Против Келса" објашњава недељу као дан
слављења Господа, васкршњи пост су припремни дани за виши и истинити живот. Пасху
тумачи као Христа који је заклан и слави се кушањем тела Логоса, а прелазак бива од
света и твари ка Богу. Ми који смо васкрсли са Христом посађени бивамо у данима
Педесетнице са Њим на престолу. Ориген пост сматра савлађивањем, ломљењем тела ради
новог живота. Он се залаже за мистично празновање, суштинско а не спољашње. Стога
говори о два начина слављења овог празника, на земљи и на небу у будућем веку. Ориген
истиче тесну везу Пасхе са пришчешћем. Слављење овог празника је одлазак са Христом у
горњицу где Христос даје своју крв и тело. Педесетница бива ослобођење од муке и
радост. Зато се тада не пости и не клечи. За њега је земаљско богослужење символ
небеског служења.

40
 Јевсевије нам даје доста података о Пасхи. Он има један спис "О празнику Пасхе"
који је сачуван. Овај спис је посвећен цару Константину. У њему говори како ми
напуштамо старо кисело тесто душе и прелазимо ка новом, као они некада из Египта.
Говори о Господу као Јагњету, слављењу празника у пролеће јер је и Бог свет створио
тада, о многим даровима које Црква добија, како смо удостојени светлошћу сазнања.
Стога сваке године славимо ову успомену и стога имамо четрдесетодневну припрему за
празник. У то доба се молимо и укроћујемо страсти и свом снагом идемо ка прелазу. Кад
га лепо извршимо тада ће нас примити још један већи празник а то је Педесетница, који је
слика Царства. Зато се на овај празник не мучимо јер треба да се радујемо и стога не
приклањамо колена.Јевсевије наводи да је Господ пасху одржао у пети дан седмице. За
празник страдања Спаситеља Јевсевије каже да се проводи у посту, бдењу и чтенијима, а
за бдење великог празника провођено је време у посту и појању химни и молитава. Тада се
освећивало уље за светиљке које се могло користити из помазивање болесника. Пасхална
ноћ била је јако осветљена.

Атанасије Александријски у својим пасхалним посланицама даје нам податке о

пасхалном посту и слављењу Пасхе. Ове посланице на више места наводе да је врхунац
пасхалног бденија евхаристија. Насупрот Јудејима који једу јагње ми једемо Логоса и
његовом крвљу срца печатимо и пењемо се у горњицу.

Апостолске Установе наводе да се у суботу пости до појања петлова, а кад сване

дан да се прекине пост. Такође је врхунац богослужења била евхаристија којој је
претходило бденије. Одмор од рада држан је у страсној седмици и у светлој. Томина
недеља, тј осми дан п оваскрсењу је био частан празник. У 40. дан се славило Вазнесење.
Такође је имало упутство да никако не држимо Пасху са Јудејима јер су они одступили од
Бога и стога увек Васкрс треба славити у недељу, у дан Господњи. У израчунвању Пасхе
се не ослањају на погрешно рачунање Јудеја.

У Завештању Господа нашега Исуса Христа имамо податке о крштењу

оглашених. У 40 дана пасхе народ треба да остане у храму да се поучава до суботе пред
Васкрс, када бива бденије, и онда се над њима врше егзорцизми и тек тада приступају
крштењу па причешћу. У Педесетници нема клечања и поста. У петак и суботу пред
Васкрс сви су у апсолутном посту. Болеснима ђакони носе причешће кући. По овом спису
пост је трајао 40 дана. По Васкрсу настајао је период Педесетнице.

Етерија не говори много о пасхалном бденију и о богослужењу Пасхе, али наводи

да је оно много краће него обичне недеље. Бденије бива у суботу у Мартиријуму када се
новокрштени одатле преводе у Анастасис, одакле иду у велику цркву где народ бди. Од
Пасхе до Педесетнице се такође не пости и то су дани радости. У пасхалном бденију не
истиче тужан карактер службе из разлога што је доводи у везу са васкрсном службом која
је радосна. У осми дан од Васкрса бива Томина недеља, или други Васкрс, а код њега већ
налазимо одељену Педесетницу од Вазнесења.

41
 Да се врши бденије пасхалне ноћи остало је још и у каснијем периоду до данас. На
овом бденију палило би се више осветљења него обично као символ новог живота како
пише Јевсевије. О томе сведочи и Григорије Богослов. У Завештањима налазимо да се
тада вршило крштење оглашених. У биографији Јована Златоустог видимо опис Паладија
Јерапољског како војници врше упад у базилику да ухвате Златоустог како би га
затворили и тада гоне голе мушкарце и жене који су се спремили за крштење и како крвљу
својих рана су окрвавили воду спремљену за крштење. Иза крштења је бивала литургија
на којој су се прво новокрштени причешћивали. Евхаристија је у нарочитој вези са
Васкрсом јер се њоме почињали пасхално слављење. Највеће тајне Христа се управо
објављују у њој. И Господ нам говори да "кад год овај хлеб једете и ову чашу пијете, срмт
Господњу објављујете".

Данашња васкрсна служба са својим главним делом, каноном, састављеног од

стране Јована Дамаскина даје нам податке о погледу на празник у 8. веку. Имамо сачуване
старе црте смисла празника али сада је празник добио пуно радосних усклика и усхићења.
Последица смрти и Васкрса је да када је Христос васкрсао, са собом је васкрсао и Адама,
смрћу смрт згазио и онима у гробовима дао живот вечни. Као што се на Божић Црква сећа
страдања и смрти Господње, тако се и на Васкрс сећа рођења Христовог. Данас је
пасхално бденије радосног карактера како је и код Етерије, али је сачувало трагове старог
гледишта које је имало у себи канон Велике Суботе.

Светла седмица и седмице после ње

Цела ова седмица се третира као један непрекидни дан. Зато је сваког дана
богослужење исто као и на Васкрс. Сваког дана на вечерњу због великог прокимена, врши
се мали вход.

Петак: Ове седмице петак је посвећен Пресветој Богородици, Живопријемни

Источник. Служба овог дана је означена као и у осталим данима светле седмице. Према
цветном триоду ( а не типику) неке васкрсне песме се замењују песмама празника. Ову
службу је написао Никифор Калист у 14. веку ради успомене обновљења храма у част
Живоносног Источника у коме су се дешавала многа чуда. Овај храм је подигао цар Лав
Велики. Он га је саградио јер му се десило да је једном наишао једног слепца којег је
извео из те шуме. Слепац је затражио воде и он је пошао дубоко у шуму по њу где му се
јавио глас да узме воду и да помаже слепцу очи и да га од ње напоји. Слепи је прогледао и
када је постао цар ту је подигао цркву.

Субота: На сам дан Васкрса спрема се хлееб који се назива артос, а то је цела
просфора са крстом изображеним на њој. Као што се у спомен избављења од египатског

42
ропства клало јагње, тако се и у спомен Васкрсења Христовог којим смо се избавили до
робовања ђаволу приноси артос. Он символизује хлеб вечнога живота који нам даје
духовну храну. На сам дан Васкрса бива освећење артоса који се доноси свештенику иза
заамвоне молитве. Он се оставља заједно са иконом васкрсења. У суботу се артос разлама
и даје се народу. Он је успомена на оних 5 хлебова којим је Господ нахранио мноштво
народа и представља духовни благослов. Недеље по Васкрсу посвећене су успомени
васкрсења Христовог, а поред тога и одређеним догађајима. Све недеље после Васкрса
имају своје име. Прва недеља по Васкрсењу је Томина недеља, или недеља антипасхе. Од
Томине недеље до Вазнесења поју се песме у спомен Васкрсења (мање него недељом) и
догађаја који су се десили.

Друга недеља: Она се зове Томина (креће се од друге јер је Васкрс прва недеља) .
Тога дана се слави обновљење Васкрсења и осјазање Томе. Оно служи за за утврђивање
вере у Христа који је ради нас умро и васкрсао. Богослужење приказује јављање Господа
апостоима заједно са Томом када му разбија његово неверовање. Овај догађај је био у
осми дан по Васкрсу. Цела седмица се сматра као један празник који слави у недељу по
Васкрсу. Зато се зове антипасха. Зове се и недеља обновљења, Нова недеља, Осма и прва
недеља.

Етерија нас у 4. веку извештава о слављењу ове недеље. По њему Васкрс се слави 8
дана и свакога дана се слижи као и првог. Слично томе сведочи и Григорије Низијанзин у
4. веку. Апостолске Установе такође помињу овај дан. Златоусти има беседу на овај дан
као и Августин. У 7. веку ова недеља се у Јерусалиму назива Нова недеља. Према
канонару тада се понавља Васкрс као и код Етерије. Све је исто као на Васкрс, осим
читања јеванђеља за тај дан. Вечерње на овај дан је велико. У остале дане не бива велико.

На овај дан, као и на 12 великих празника се не поју васкрсне песме већ празничне.
Под васкрсним треба разумети песме октоиха, а под празника тропар, стихире, канон.
Песме су писали Јован монах (слава и ГВ) Анатолије (слава и ниње) Роман Мелод
(кондак). Имамо и читања на овај дан Златоустог и Григорија Богослова.

Понедељак друге седмице: Овде имамо мољење за умрле. После литургије се иде
на гробље. У типику нема помена о томе да се у идуће дани помињу умрли. Ово је обичај
руске цркве одакле је дошао код нас. Мољењу за умрле нема места у страсној седмици и
светлој, а почињу од овог дана.

Трећа недеља: Назива се недеља мироносица. Посвећена је женама мироносицама

и Јосифу из Ариматеје и Никодиму, сведоцима Христовог погреба и васкрса. Оне су
дошле ујутру на гроб да помажу тело Господа али су чуле вест о Васкрсењу од анђела и
јавиле апостолима. Њихова имена су Марија Магдалина, Марија Клеопина, Јована, жена
Хузе, Саломија, жена Заведејева и многе друге које не помиње синаксар.

43
 Јосиф је био богат човек. Никодим је прво био фарисеј, али су обојица признали
Христа и били чланови Синедриона. Једном су осујетили одлуку против Христа. Целе
недеље се поју тропари "Благообразни Јосиф" и "Мироносицам женам" којисе поју и на
велику суботу.

У јерусалимском канонару из 7. века се не слави ова успомена јер јевађеље говори

о чуду у Кани Галилејској. Песме на овај празник писали су: Анатолије (стихире на ГВ),
Козма Мајумски (Слава), Теофан (канон богородичан). Тек од 9. века ова успомена бива
посвећена Мироносицама и Јосифу и Никодиму.

Среда четврте седмице: Овог дана Црква слави преполовљење Педесетнице.

Празник сједињује Педесетницу и Васкрс. Успомену имамо већ у 7. веку у јерусалимском
типику иу каснијим типицима. На Преполовљење се врши велико вечерње са паримејима.
Песме за овај празник писали су Андреј Критски, Јован Дамаскин, Теофан, Питра. У
песмама се изражава благодарност Христу за обећаног Духа.

Четврта недеља: Црква се ове недеље сећа чудесном исцељењу раслабљенога који
је боловао 38 година и који се излечио у бањи Витезди. У његовом исцељењу Црква види
слику обновљења живота оних који верују у Васкрсење Христово. Синаксар ове недеље
тумачи избор догађаја који се славе: Тому и Мироносице празнујемо ради уверења у
васкрсење Христово, а Раслабљенога, Самарјанку и Слепога зато што се догодило у време
Педесетнице.

Садржина Анатолијевих стихира за овај дан се односи на Мироносице, а не на

Раслабљеног. Канон садржи Васкрс, Мироносице Раслабљени и Архангел Михаило.
Михаило се помиње из разлога што је анђео силазио и узбуркавао воду у Витезди.
Мироносице се помињу у овој недељи јер су у старини слављене у овој седмици.

Недеља раслабљеног се помиње у типику Аје Софије 9-10. века, исто као и недеља
Мироносица. У Синајском типику из 10-11. века налазимо ову успомену.

Пета недеља: Она је посвећена Самарјанки. Црква се сећа како је Господ дошао на
Јаковљев студенац и дао Самарјанки "живу воду која суши изворе грехова". Открива јој да
је зналац срца и јасно себе исповедио да је Месија. Ова успомена се слави зато што је у
овој причи много речено о Христу као Месији, о води и о жеђи. Песме за овај празник
писали су Анатолије (стихирана ГВ, и стихире на хвалите) Андреј Критски (канон
Преполовљењу) Јосиф (канон Самарјанки). У служби се позива небо да се радије и земља
да се весели што је Христос избаио човечанство од смрти. Господ се моли да жеднима да
воду живота. Служба Самарјанки се врши последња 3 дана, а прва 3 Преполовљењу. У
календару Самарјанка се зове Фотина или Фотинија. Успомену Самарјанке имамо већ у 7.
веку и налази се на месту недеље Раслабљенога.

44
 Шеста недеља: У ову недељу помиње се чудесно исцељење слепога од рођења.
Ово чудо, ако и друга чуда која се помињу у току педесетнице, откривају божанску силу
Исусса Христа. Однос овог догађаја према Васкрсу у синаксару је описана тако да слепац
упознаје даваоца светлости и њеног створитеља који је засијао из гроба и осветлио земљу
васкрсењем. Успомена чуда над слепим се обавља у недељу, понедељак, уторак и среду. У
7. веку у јерусалимском типику немамо ову службу. Тек у типику Аје Софије је имамо. У
среду иза недеље слепога бива ОДАНИЈЕ ПАСХЕ које се обавља као и на 12 празника,
само са том разликом да се вечерње, јутрење и литургија почиње као и за Пасху са
отвореним дверима и упаљеном свећом.

Седма недеља: Ове недеље се слави 318 отаца Никејског сабора. Сврха празника је
да се прославе они који су допринели да тријумфује хришћанство и његова истина.
Синаксар каже да су Оци проповедали да се Христос обукао у тело у коме је извршио
икономију спасења, страдао и васкрсао у трећи дан. Сабор је исповедио и да је
јединосуштан Оцу. У синаксару се помиње Арије, његова јерес и разобличење. Оци овог
сабора се славе још као проповедници, апологете и чувари апостолског предања. У
служби ове недеље ниједна песма нема познатога аутора. У јерусалимском типику овог
празника нема, али се јавља у типику Аје Софије, као и у Евергетидском типику.

Субота уочи Духова: Посвећена је мољењу за све умрле хришћане од памтивека

зато што је на Духове искупљење света запечаћено силом Светог Духа који се благодатно
распростире и за живе и за умрле. У јерусалимском и типику Аје Софије нема овог
помињања, али га у Евергетидском типику има. Питра је написао 8 песама за овај дан.
Типик упућује да је служба овог дана иста као на месопусну суботу. Ова служба се врши
без употребе посног триода и октоиха.

Утврђивање датума Пасхе

Пасхалне таблице

Познато је да постоји разлика између синоптичара и јеванђелисте Јована у погледу

смрти Христове. Синоптичари кажу да је Господ јео са ученоицима Пасху 14. нисана и да
је 15. већ био разапет и умро на крсту. Јован каже да је Христос пре Пасхе (не каже
ниједан јеванђелист колико пре) држао последњу вечеру (коју не назива пасхалном), и да
је на припремање Пасхе , тј. 14. нисана у време клања пасхалних јагањаца Христос заклан
као Јагње Божије и умро на крсту. Јованови следбеници славили су тога дана успомену на
смрт Господњу која је била остварење јудејске пасхе као типа.

45
 Када су хришћани из Јудејства славили своју Пасху, они су је празновали заједно са
Јудејима 14. нисана увече, у који год дан да падне. Остали хришћани који нису имали
семитски календар, када су хтели да прерачунају овај датум у датум свог календара
наишли су на потешкоће. Римљани су се од 45. године пре Христа служили јулијанским
календаром који је преправио Созиген, а поред тога имали су и други календари које су
користили околни народи Римског царства: сирско-македонски, египатски итд. Семитски
календар су користили у време Христа и Месопотамија, Јерменија, Вавилон, Аравија и
великидео Мале Азије. Зато је било немогуће прорачунати на датуме јулијанског
календара, јер почеци месеца и година у семитској месечној години нису падали у
одређене дане године јулијанског календара, и тако се датум Пасхе код Јудеја сваке
године у јулијанском календару помицао.

Главно мерило за време код Јудеја је био месец и њиме се рачунају дани, седмице и
године. Дан се рачунао од вечери јер се млади месец види тек после заласка сунца, тако да
вечерњи часови већ припадају сутрашњем дану. Зато је данас у цркви прво богослужење у
току једног дана вечерња. Седмица је у вези са 4 месечне фазе и у том периоду месец
заврши свој ток, и има свој основ у стварању света за 7 дана. Четири седмице чине један
месец, који почиње појавом новог, младог месеца. Јудејска година је стога имала 354 дана
и 8 сати 48 минута и 38 секунди. Састојала се од 12 месеци, а повремено се додавао
тринаести месец да би се изједначили са сунчаном годином, а и да би празници везани за
жетву жита и бербу грожђа првог, трећег и седмог месеца били у исто време године.
Година је према књизи Изласка почињала месецом нисаном, месецом класова. Тог месеца
је Израиљ изашао из Египта. У раније време почетак године се одређивао тако што се
крајем 12. месеца посматрају поља да се пресуди да ли ће јечам до средине идућег месеца
бити зрео јер је требало 16. нисана принети Богу жртву јечменог класја. Ако би било
прилике да ће узрети започињала је нова година, ако не онда се стара година продужавала.

Нови месецје почињао младим месецом а сваког 14. у месецу морао је пасти пун
месец. Месец је има 29 дана и 12 сати 44 минута и 3 секунде. Пошто не може месец
почети у половини дана месеци су се смењивали са 29 и 30 дана. Према Талмуду ко први
примети нову месечну фазу морао би да пријави то Синедриону који је последњег дана у
месецу био окупљен у храму. Чим пријава дође проглашава се почетак новог месеца а на
брдим се пали ватра као знак и шаљу се гласници по земљи. Ако би било тмурно
последњег дана те се није могло видети тај дан би се сматрао крајем месеца.

Када би додавање преступног месеца ради изједначавања са сунчаном годином

било вршено на научној основи астрономије и математике датуми јудејског календара би
могли да се рачунају као и сваки други, иако тешко. Али оно је вршено по самонахођењу
свештенства тако да је произвољно и никада се са сигурношћу не може рећи која је година
код Јевреја била преступна а која не. Из овог разлога, ниједан датум јеврејског календара
се не може прерачунати у календар других народа.

46
 Када су хришћани хтели да славе Пасху или су морали узети 14. нисан или су га
морали прерачунавати у свој календар. Пошто нису могли да изведу ово друго морали су
да нађу нови начин за израчунавање. Мала Азија је одмах почела да слави заједно са
Јудејима. Они који то нису желели тражили су датум који је одговарао времену смрти
Христове који би био тачно израчунан према равнодневници и пуном месецу. Дакле,
чињеница је да су и сами Јевреји празновали Пасху произвољно 14. нисана, тј. само
теоретски. Квартодецимани су славили овај празник 14. нисана у који год дан да то буде а
они који нису била квартодецимани они су славили у недељу иза 14. нисана, јер је Господ
васкрсао у недељу а петак пре ње је датум смрти Господа. Овај начин се звао
доминикални.

Оно што можемо да закључимо јесте да било разлике и несигурности при

израчунавању нисана. Да би се утврдио јдатум Васкрса за један дужи низ година
израчунавани су циклуси васкршњих датума. Свети Иполит је био први који је покушао да
изврши утврђивање васкршњих датума направивши циклус за 16 година. Његова пасхална
таблица урезана у његову статуу је погрешна и Васкрс је могао да падне пре
равнодневнице. Овом таблицом се користила Римска црква од 222. године до краја трећег
века. У Риму нису пазили на равнодневницу док се у Египту строго рачуна о томе водило,
и у јулијанском календару се одређивала 25. марта.

На Истоку први рад на циклусу Пасхе имамо код Светог Дионисија

Александријског из трећег века који се према Јевсевију служио циклусом од 8 година.
Тада је уведен обичај да се сваке године пише црквама Египта посланица у којој их
епископ Александрије обавештава о датуму Пасхе, страсне седмице и Педесетнице.

Око 277. године Анатолије из Александрије постаје епископ Лаодикијски и

користи циклус од 19 година за израчунавање Васкрса. Он је имао разлике са
Дионисијевим циклусом али се слажу да Васкрс пада после равнодневнице. То је правило
које је важило у Александрији.

У почетку 4. века питање Васкрса, који нису заједно славили тај празник, потресало
је Цркву као и аријанство. Према Сократу историчару, хришћани нису кидали заједницу
али су били тужни због разлике. Да би се ово питање прекинуло, а истало на крај
аријанству сазван је Никејски сабор 325. године. Имамо 3 документа која нам говоре о
делатности сабора: писмо синода Александријској Цркви, писмо цара Константина
епископима на крају синода и два става из списа Светог Атанасија.

У првом документу се говори о Пасхи. Питање празновања је решено и сви ће

празновати као и Александрија и Рим. Друго писмо говори да Васкрс треба да се слави
истог дана и да се по том питању не угледамо на Јудеје. Константин осуђује оне који
празнују Васкрс као и Јудеји јер њихово рачунање није тачно. Треће писмо које пише
Свети Атанасије говори о сабору. Он то писмо шаље африканским црквама и извештава да

47
је сазван сабор због Арија и Пасхе. Он говори да је дошло до сагласности код оба питања.
У овим писмима не налазимо помене од квартодециманима, о доминикалцима, осуде
разлога због којих се славила Пасха са Јеврејима, нема помена о равнодневници и тд.

Текст одлуке имамо захваљујући Јовану Схоластику из 6. века. Међутим, нису сви
прихватили одлуке Никеје, већ су празновали Васкрс по старом. Саборски текст говори да
сви који повређују ову одлуку да се одлуче. Свети Епифаније Кипарски помиње једну
секту која је која је славила Васкрс са Јеврејима. Видимо по омилијама Јована Златоустог
против Јудеја да је и 387. године још било оних који су тако славили Васкрс. Дакле,
Никејски сабор не говори ништа одређено о датуму Пасхе, већ нам говори 7.
апостолско правило: "Ако који епископ или презвитер слави атум Пасхе пре
пролећне равнодневнице, заједно са Јудејима, да се севргне", као и Апостолске
установе. Поред Никејског сабора ово су главне одлуке о слављењу Пасхе. Она су
одређивалада се слави после равнодневнице, јер ако се слави пре може бити да падне 2
пута у току године. Установе одређују датум равнодневнице 22. март. Тако, Васкрс
најраније може да падне 22. марта, а најкасније 25 априла.

И поред свих правила није било сагласности међу хришћанима у погледу датума,
јер је поред равнодневнице било потребно израчунати и датум пуног месеца после
пролећне равнодневнице, што није никако лако. Зато је Никеја изабрао да се Васкрс слави
као и у Александријској цркви јер је тамо цветала астрономија и математика.

Теодфило Александријски је саставио једну пасхлану таблицу 385. године за

период од 40 година. Њу је развио Кирило Александријски који дао последњу реч на
Истоку о утврђивању датума Васкрса. Њу је допунио Дионисије Мали 526. године, и тако
се од тада Васкрс слави у целој хришћанској цркви по пасхалном кругу или великом
индиктиону. Свако 532 године Васкрс бива истог датума, и за толико година он садржи
датуме Васкрса.

Властар у својој синтагми пише да су 4 одредбе накоје се мора пазити у погледу

Васкрса: Прво да га морамо славити после равнодневнице, друго да се не светкује са
Јудејима, треће да не одмах после равндневнице него после првог пуног месеца којије
после равнодневнице, и четврто да то буде у први дан седмице која долази иза овога
наведеногу трећој тачки. Занчи, после 526. година Црква слави Васкрс по индиктиону.
Пасхалних кругова или индиктиона од стварања света има укупно 14.

Хармонија Истока и Запада по питњу слављења Васкрса истог датума трајала је до

1683. године када је напуштен јулијански календар и прихваћен грегоријански. Исток је
наставио по индиктиону да слави Васкрс, док га је Запад напустио уводећи нови календар
који се слагао са 7. правилом Светих Апостола и Установама, али повређује одлуку Никеје
да се слави истог дана Васкрс у свом хришћанском свету. Тако настаје још једна разлика
између Истока и Запада.

48
 Свеправославни конгрес 1923. године је у Цариграду хтео да изврши реформу
јулијанског календара јер је нетачан (грегоријански је тачнији, али ипак нетачан) и да се
он исправи према астономској науци и да се у тако исправљени календар унесу празници.
Ту је примљен на конгресу календар Милутина Миланковића и Максима Трпковића као
најтачнији календар (касни само 2.75 секунди за годину дана). Тако празник Васкрса,
пошто је везан за недељу, која зависи од равнодневнице у пуног месеца, бива утиснут у
космички ток кретања. На тај начин је космос својим кретањем у току времена, слика
вечности, који су повезани са највећим хришћанским истинама: Распећем и Васкрсењем.

Дани кајања и поста

Пост као уздржавање од хране за извесно време налазимо код скоро свих религија
у разним облицима, и то као израз кајања и туге, средство очишћења и доласка на ниво
већег духовног сазнања, као припрему за извесне религијске обреде. Пост имамо и у
Старом и у Новом Завету. Црква сматра пост као врло важну и значајну установу за
духовно и телесно здравље. Пост је дело Божије, јер по речима Симеона Солунског Бог не
треба храну, пост нас приближује анђелима јер они нити једу нити пију, пост убија тело да
би душа живела, дочим угађање телу убија душу. Постом се чистимо од страсти које се
развијају угађањем телу. Телесни пост је уздржавање од јела и алкохолних пића, у уставу
се само помиње вино. Има неколико врста постова: недејење, сухоједење (једење воде и
хлеба једном после 9. часа), на уљу и вину, на риби и вину. Постови могу бити општи
(Васкршњи, Апостолски, Богородични и Божићни), седмични (среда и петак, оба
Крстовдана, Усековање). Пост може бити и месни, тј. из неког посебног разлога рата,
поплаве, суше итд, а могу бити и по пропису духовника.

Васкршњи пост

Он почиње у понедељак иза сиропусне недеље и траје до петка Лазареве

суботе. Тада црква на јутрењу и вечерњу поје "Свршивши души корисну четрдесетницу".
Овај пост се сматра од старине као подражавање Спаситељу што је у пустињи постио 40
дана да би се спремио за проповед. Са овим постом Црква је надовезала и пост страсне
седмице у спомен страдања Господњих. Зато је овај пост, као подражавање Спаситељу,
назван "божанственом установом". Григорије Богослов каже да се предлаже лекарство за
очишћење душе по законима Цара. Амвросије Милански говори да је Христос постио да
би нас и делима научио а не само речима. У синаксару пише да је овај пост потекао од

49
Господње заповести, мада немамо потврде да је Он заповедио. Спаситељ је постио као и
апостоли: јео је класје, хлеб, саће меда, рибу и месо од пасхалног јагњета.

Овај пост није ни апостолског порекла, иако у 69. правилу се осуђују они који не
држе четрдесетницу, Апостолска правила су спис који је настао у 2. веку, а местимично
имају трагове из 3. и 4. века. Тако се називају јер верно преносе праксу и верни дух учења
апостола. Негде се назива и "апостолским" али не стога што су га они установили (јер би у
њиховим списима био поменут) већ зато што се држи од старине.

Када је он установљен четрдесетодневни пост не може се са сигурношћу рећи.

Сведочанства у току историје говоре о настанку, развитку и смислу и трајању. Најстарије
сведочанство имамо крајем 2. века код Иринеја Лионског. Он се спорио са Папом
Виктором о времену празновању Васкрса. Иринеј говори да се ту не ради само о пранику
Васкрса него и како треба постити јер неко пости само један дан, неко два, а неко и много
више. Значи, у то време пост никако није трајао 40 дана, већ је трајао негде 40 часова
ноћних и дневних. Они који су пост мерили часовима хтели су свој пост да приближе
времену колико је Спаситељ био у гробу. Код Иринеја нема помена о посту од 40 дана,
али се види да Васкршњи пост није новина.

Најстарији начин поста су изгледа имали квартодецимани. Они су почињали пост у

суботу вече и држали га до ујутру када би била евхаристија и тада би био прекинут (не у
смислу да мрсе него да поједу нешто) и тога дана (14. нисана) славили су празник искупне
смрти Христове и постили на сами Васкрс. Зато су га и звали Пасха јер "пасха" значи и
пост поред тога што значи "прелазак". Остали хришћани су постили од 14. нисана па до
прве недеље која долази иза њега. Највероватније је да се овакав пост држао и у време
Иринеја.

Тертулијан нам у 3. веку даје податке о пасхалном посту према пракси Рима и
Африке. Пост је у ово доба био у спомен смрти Христове и он је почињао у петак у часу
смрти и продужује се до суботе, која је једина посна субота, и завршавао се после
евхаристије. Ова пракса се слаже са четрдесетосатним постом. Он помиње и начин поста:
хлеб и вода и да је произвољан. Помиње се и пост среде и петка.

Сиријска Дидаскалија, из друге половине 3. века, која је основа првих 6 књига

Апостолских Установа, такође даје сведочанства која говоре о начину поста. Од првог
понедељка пре Васкрса почињао се пост и јео се само хлеб, со и вода до петка, а од тада се
до Васкрса није јело ништа. Овде видимо да је пост продужен на 7 дана што одговара
нашој страсној седмици. Од Тертулијана до Сиријске Дидаскалије пост се продужује са 2
на 7 дана.

Дионисије Александријски нас у свом одговори епископу Василиду извештава о

начину поста у његовој области. Он говори да се од ових 6 дана (колико се постило) нису
међусобно били исти. Помиње да има оних који су свакога дана јели нешто и да такви

50
уопште нису постили, али да има и оних који никако нису јели па су изнемогли. Овде
видимо да се првих 4 дана постило на хлебу, води и соли, а последња два се није јело
ништа.

Када говоримо о моменту престанка поста, видимо да код Иполита пост престаје у
недељу ујутру кад сване, у Дидаскалији у 3. час ноћи,у Установама кад петлови запевају, а
по Јевсевију неки су завршавали пост у суботу вече а неки у зору, а Трулски сабор говори
да пост престаје у поноћ на Велику суботу.

Сведочанства о Васкршњем посту да има 40 дана први пут се јавља 4. веку.

Четрдесетница се први пут помиње у Никејском 5. правилу али она не значи пост од 40
дана већ период од 40 дана после Васкрса. Јевсевије несумњиво говори о њој:"Ми
узимамо на себе четрдесетодневни подвиг на себе за спремање ка Пасхи". Помиње је и
Атанасије Велики 330. године у својим пасхалним посланицама. Помиње је Кирило
Јерусалимски у Катихезама, као и Епифаније Кипарски и Етерија.

О процесу продужавања Васкршњег поста са 7 на 40 дана имамо исказе историчара

Сократа и Созимена. Сократ каже да се пост држи различито у разним местима. У Риму се
пости непрекидно 3 недеље, осим суботе и дана Господњег. У Илирији и Грчкој држи се
пост по 6 недеља, као и у Александрији и назива се четрдесетницом, а други посте и по 7
седмица. Савременик Сократов, Созимен говори да се четрдесетница пости у Илирику,
Египту, Палестини и на Западу по 6 седмица а други сматрају да су то уствари 7 седмица,
и то у Цариграду и Феникији.

У Александрији постоје документи који нам могу рећи тачно и годину када се
прешло са седмице на 6 седмица поста. То су пасхалне посланице Атанасија
Александријског. То је 330. година која нам говори о преласку на пост од 40 дана. У
седмој посланици видимо да се помиње и страсна седмица као додатак на пост од 40
дана.

Поставља се питање: Шта би могло утицати да се пост у 4. веку продужи са 7 на 40

дана? Једна од теорија је због развитка монаштва и испосништва у Египту, Палестини и
Сирији. Међутим, највероватније ће бити да је због катихумената који су се спремали дуго
за крштење. Учење 12 апостола већ тражи пост од стране оних који се спремају да се крсте
и онога који ће крстити. Јустин Мученик такође помиње да катихумени морају постити да
би им Бог опростио пређашња сагрешења.

Иако је катихуменат престао да постоји, данашњи устав је много трагова задржао у

четрдесетници у вези са оглашенима. Тако у среду 4. недеље поста имамо јектенију "за
оне који се спремају за свето просвећење". Код Јована Златоустог и Василија ова јектенија
се увек говорила у великом посту.

51
 Са овим постом Црква везује тајну покајања, друго крштење, и имамо сведочанства
да су се грешници кајали у ово време и зато су службе овог времена имале покајни
карактер. Он се огледа у томе што у овом периоду имамо покајне молитве, поклоне,
клечање, дужа богослужења, велико повечерје, више читања и мање појања, тамне
одежде, слабије осветљење, ређе кађење итд. Богослужење треба да изазове скромност и
покајање. Зато се у току поста је врши пуналитургија осим суботе и недеље и Благовести.

Данас пост траје 48 дана са страсном седмицом. Оба поста су самостална али су
везана. Између њих су Лазарева субота и Цвети као самостални празници који не улазе у
четрдесетницу а ни у страсну седмицу. Прво је пост трајао 40 дана и у склопу њега је била
страсна седмица како нам сведочи Созимен. Пошто је у пост спадала и страсна седмица
онда је прва седмица отпадала. Недеље се нису постиле тако да када би се додала страсна
седмица на већ постојећих 40 дана испадало би да се постило уствари 40 дана.

Установе наводе да је Господ заповедио да се пости 6 дана у страсној седмици

забог непобожности Јудеја. У среду постимо јер су га тада предали а у петак зато што је
тада страдао. Пост недељом треба разрешавати када запоје петао, а суботу треба постити
када је завршено стварање, али само ту суботу постити када је Господ био под земљом
(мисли се на Страсну велику суботу).

Данашњи облик четрдесетнице и страсне седмице се развио од 5. века. Апостолске

Установе прописују пост од 40 дана и страсну седмицу, исто као и Епифаније Кипарски.
Важност и значај поста четрдесетнице потврђује нам 69. апостолско правило, које клирика
избацује из чина ако се не пости четрдесетница. Свети Амвросије Милански каже ко не
пости четрдесетницу тај показује вероломство и отпадништво.

Апостолски пост 29.јун

Други годишњи вишедневни пост је посвећен апостолу Петру и Павлу и у част

свих апостола који се славе 30. јуна. Траје од недеље свих Светих иза Педесетнице до 29.
јуна. Почетак поста се увек помера а крај је увек утврђен. Најдуже може трајати 6 седмица
а најкраће једну седмицу и један дан. Овај пост је установљен као благодарност за
благодат Светог Духа који је на чудноват начин сишао на апостоле, као и подражавање
апостолима што су после Силаска били спремни за проповед Јеванђеља.

Најстарије сведочанство о овом посту имамо код Атанасија Александријског у 4.

веку. Етерија сведочи да се дан после Педесетнице пости. Апостолске Установе наводе да
по завршетку Педесетнице прође једна седмица и после ње да се пости 7 дана јер је право
радовати се због дара Божијег (силаска) и постити иза Педесетнице. Овај пост је дакле био

52
нека врста благодарности за Педесетницу. Пост је трајао само једну седмицу али није
свуда почињао у исто време. Овај пост се одређивао у односу на Педесетницу и био у
вези са њом, а не са празником светих апостола. Сада је апостолски пост постао
припрамни пост за празник светих апостола, као васкршњи и божићни. Док је апостолски
пост трајао 40 дана он се завршавао недоређено, али када је доведен у везу са празником
светих апостола онда је почео да се помера.

Добио је име "апостолски" с обзиром на време после Педесетнице и делатност

светих апостола у овом времену. Несторијанци су имали у 7. веку пост од 40 дана иза
Педесетнице и почињали су га златним петком. Јаковити су имали пост од 50 дана и
почињали су га други дан Духова, а неки су га почињали као у Установама. Теодор
Валсамон у 12. веку каже да сви верни 7 дана после Педесетнице посте до празника
Светих Апостола. Исто овако говори и Свети Симеон Солунски. Он помиње да и Латини
поштују апостоле постом.

Овај пост је блажи од васкршњег, јер се пости у извесне дане уљем и вином, а једе
се и риба. Понедељком, средом и петком се не једе уље, риба и вино по типику. У уторак и
четвртак се не једе рба, само уље и вино, а викендом може све.

Успенски пост 1. август

Трећи вишедневни пост је Богородичин пост. Он је установљен Преображењем

Господњим и Успењем Пресвете Богородице и траје прве две седмице августа. Овај пост
је установљен у част Пресвете Богоматере, која је време пре своје смрти проводила време
у сталној молитви и посту.

Пост Успенија је пуно млађи од празника Успенија и од свих постова. Историја

овог поста није најјаснија. Први пут се помиње код Теодора Студита у 8. веку. Он
напомиње да треба држати овај пост, а да се дан Преображења разрешава на рибу и уље.
Можда је овај пост установљен да би и Исток имао пост за свако доба године као и
Западна Црква. Незгоде овом посту је чинио празник Преображења који има дуго
попразништво и тако стварао недоумице успенском посту. Томос сједињења из 920.године
нам даје податке о овом посту јер када расправља о причешћу оних који су се три пута
женили каже да се они могу причестити само три пута у години, за Васкрс, Успење и
Божић јер њима претходи пост. До тада је Цариград знаосамо за три поста као што
видимо.
Анастасије Црногорац из 10. века за старину и законитост успенског поста наводи
писмо Јована Никејског које је писао католикосу јерменске цркве у коме има сведочанства
да овај пост је тада постојао. Никон Црногорац такође помиње овај пост и они који га не

53
држе немају везе са предањем. Томос не помиње апостолски пост али то не значи да га је
он искоренио, јер овај пост је био поштован поготово у манастирима, док је нови успески
пост био често предмет спорења међу монаштвом на Светој Гори. Они су у 11. веку били у
недоумици и препирали су се око њега тако да су послали писмо цариградском патријарху
Николи Граматику питање о постовима. Он одговара да се у том периоду постило али је
пост пренесен да се не би празновао са незнабожачким постовима који су то време бивали,
а и да сада много људи пости тај пост ради очишћења од болести.

Овај одговор ништа одређено није решио. Много одлучнији по питању овог поста
је био Анстасије Кесаријски у 11. веку који је написао дело везано за овај пост и залагао се
да се он уведе, позивајући се на Томос сматрајући да га је он сматрао важнијим од
апостолског. Дело које се приписује Анстасију Синаиту из 6. века "О свете три
четрдесетнице" тврди да је према Апостолским Установама од Педесетнице до Успенија
држан пост, и да је према томе било 3 поста, па је успенски пост због дужине подељен на
апостолски и успенски.

Овај пост је коначно утврђен на цариградском синоду 1166. године за време

патријарха Хрисоверга и цара Манојла Комнина. Без обзира што се овај пост помиње у
Томосу и што је утврђен 1166. године, све до 12. века ми не налазимо спомен успенском
посту. Први спомен налазимо у типику манастира светог Николе Казуланског у Јужној
Италији из 1174. године. Он говори о четрдесетници Успенија Пресвете Богородице, али
да тада они имају други пост звани пост Пресвете Богородице који почиње 1. августа, који
помиње Томос. Но први дан се не пости због празника Макавеја, него од 2. августа. Овај
типик је још дуго усамљен што се тиче помињања овог поста јер га ни други каснији
типице не помињу до 14. века.

Божићни пост 14. новембар

Четврти вишедневни пост је пред Рођењем Господа Исуса Христа. Он представља

Стари Завет и сећа нас поста старозаветних патријараха и праведника који су у посту и
молитви очекивали Спаситеља.

Устав Рођење сматра као другу Пасху, тако Божић има 40 дана поста пред собом и
зато се зове мала четрдесетница. По значењу и дужини он је други по реду, али по
строгости није јер је ово благ пост. Он почиње 14. новембра и прописује се најстрожији
пост у понедељак, среду и петак (једе се једном дневно, сухоједење) а суботом и недељом
се једе риба и вино. Најстрожији дан је 24. децембар који се зове "сочелник", који је добио
име по храни која се једе тај дан. Ако би Бадњи дан пао у суботу или у недељу у тај дан би
се јело кољиво, што значи да се уочи Рођења сећамо да се Младенац рађа да би страдао и
умро ради наших грехова, иза којих долази васкрсење. Веза ових празника је недеља. Зато
ако Бадњи дан падне за викенд онда се певају на јутарњој ирмоси Велике суботе.

54
Везивањем Рођења са Васкрсењем доводи се у чврсту и логичну везу црквена година која
има кулминациону тачку у Пасхи. Божићни пост нема успомене посвећене својим
службама као васкршњи пост, осим недеље праотаца и отаца. Зато он има успомене
мученика, пророка, светтеља, преподобних. Посебно се истиче пророк Данило који је
најтачније прорекао време рођења Месије.

На Западу имамо много више сведочанстава о овом посту него на Истоку, почев од
5. века, тако да нам историјат овог поста није баш најјаснији. Многи држе да су се 3
четрдесетнице развиле до 7. века и сматра се да је овај пост у Антиохији постојао у 6. веку
и почињао је 1. децембра, а у Јерусалиму већ 500.године и имао је 40 дана. Скабаланович
каже да прве указе на овај пост имамо у коптском календару 8 века. У 9. веку имамо више
сведочанстава о овом посту. Канони патријарха Никифора говоре д су апостоли
установили засве верне да се пости 40 дана и моли. Он критикује оне који посте мање
дана. Позива се на апостола Филипа коме је по предању речено да неће 40 дана ући у рај
што је својим мучитељима молио казну са неба па је молио апостоле дапосте за њега у ове
дане. У Ипотипосу и Дијатипосу 9. века имамо упутства о храни у четрдесетницу апостола
Филипа. Цариградски сабор 1166 каже да овај пост није једнако држан па је одредио да се
почне са постом од 15. новембра. Валсамон у тумачењу правила сматра пост обавезним за
монахе а за мирјане да се скрати на 7 дана .Симеон Солунски у 15. веку каже да он
символише пост Мојсејев који је постио 40 дана и примио речи Божије заповести, а ми
примамо постећи Слово Божије.

Празници Светих анђела

Поред видљивог, постоји и невидљиви свет, или духовни. Анђели служе Богу,
непрекидно га славећи око престола Божијег певајући Трисвету песму. Збор анђела према
Светом Писму је многобројан и дели се на девет чинова: серафими, херувими, престоли,
господства, силе, власти, начала, арханђели и анђели. Њихов вођа је архистратиг
Михаило. Од свих су познати именима само: Михаило, Гаврило, Рафаило, Уриил,
Салатиил, Вараниил, Јеремиил.

Празник архангела Михаила се слави 8. новембра. Овај празник се назива "Сабор

архистратига Михаила и осталих бестелесних сила". Он се помиње више пута у Светом
Писму. Он се јавља као борац против Сатане, демона и бесова, и против било каквог
отеловљеног принципа греха. Сврха његове борбе је одбрана Цркве.

Култ прослављања арханђела Михаила и анђела уопште сеже у 3. век, а у 4. је већ

проширен. Постојало је јеретичко учење о анђелима где је Христос био подређен њима. У
Фригији се посебно поштовао култ анђела. Поштовали су се и у Цариграду. Созимен

55
говори да је цар Константин подигао храм Михаилу јер се по веровању на једном месту он
јављао. Јустинијан му је такође посветио један храм. По мишљењу неких историчара
постојало је 15 храмова посвећених Михаилу у Цариграду.

Ово је средњи празник са знаком црвеног крста, али може се служити бденије. На
јутрењу се чита слово Златоустог о серафимима.

Архангел Гаврило има два празника: 13. јула и 26. марта, одмах иза Благовести. У
9. веку Јосиф Студит је написао канон на празник. Што се слави 13. јула не зна се тачно.
Празновање није бивало свечано јер је падало у пост. Први пут срећемо да се овај празник
слави 13. јула срећемо у Х веку. Јосиф Песмописац је написао канон за овај празник.
Пева се песма Јована Дамаскина коју је написао за службу архангела Михаила за 8.
новембар као канон девете песме. Сматра се да је служба настала у Цариграду. цела
служба говори о архангелу Гаврилу осим у поменутој песми. Помињу се његова чудесна
јављања и јављање благе вести.

56
 Формирање Великог поста
Што се тиче формирања Великог поста важну улогу су имала два фактора: катихуменат и
јавно покајање.

Катихетска припрема

Током 2. и 3. века када се формирала институција катихумената, сам појам катихеза је

подразумевао припрему одраслих кандидата за крштење и њихово послекрштењско
увођење у тајне. Најпознатије су катихезе Св. Кирила Јерусалимског, Теодора
Мопсуестијског, Св. Амвросија Миланског, Бл. Августина и Св. Јована Златоустог.
Катихуменат се састојао од неколико фаза, које су се одвијале у литургијском окружењу.
Реч Божија се није сводила на апстрактну философију, већ је животом сведочена. Спис
Дидахи има у себи морално учење које је предавано катихуменима. Дидахи нам сведочи
и праксу заједничког поста, који је претходио крштавању и послужио као основ за Велики
пост.

Трећи век

Јереси које су нападале Цркву подстакле су појаву систематичнијег припремања за

крштење и студиознијег упућивања у веру. Климент и Ориген предају у катихетским
школама. Потпуније информације о катихуменату имамо у Апостолском Предању Иполита
Римског. Катихуменат је трајао око 3 године. Катихумен је присуствовао само првом делу
Литургије. Крајем 3. века постојао је својеврстан испит који се није састојао у познавању
факата, колико у покушају да се увиди да ли су кандидати за крштење живели побожно.
Постојале су две етапе у катихуменском стажу – сам катихуменат и кандидатура за
крштење. Ова друга група се на Истоку звала фотизумени, тј. они који се спремају за
просвећење. Трагове овога имамо сачуване у Пређеосвећеној Литургији, у јектенији за
оне који су за просвећење, коју читамо од среде четврте седмице Часног поста. Постоји
још један степен, а то су они који слушају(то су били људи који нису били примљени у
катихуменат, али су могли да слашају први део Литургије).

Четврти и пети век

Константиновско доба доноси промену у катихетској пракси. Постало је немогуће да се

кандидати за крштење припреме детаљно, јер је слобода исповедања хришћанства
донела велики прилив нових кандидата, који су хтели да постану хришћани. Многи од
пагана су се задовољавали чињеницом да су постали катихумени, јер се то
поистовећивало са хришћанством. Тада се појавила једна уводна катихеза која је излагала
цијелу историју спасења. Послије ове уводне катихезе кандидат је приман у катихуменат.
Ову праксу нам описује 18 катихетских поука Св. Кирила Јерусалимског. Постојало је и

57
продужавање катихумената након крштења (то су тзв. Мистагошке катихезе). Свети
Кирило је написао 5 мистагошких катихеза. Са опадањем катихумената током 4. И 5.в.,
услед крштавања деце, долази до промене у разумевању катихетске поуке. Више немамо
предкрштењких поука, него се акценат преноси на послекрштењска поучавања, која врше
или родитељи или кумови.

Јавно покајање и Велики пост

И у Старом Завету се помиње јавно покајање. Празник "Јом кипурим" је био празник
покајања. Нови Завет је завет покајања. Појмови везивање и разрешавање грехова имају
више значења. Једно од њих је јуридичко, да Црква има власт да то чини. Дидахи помиње
исповедање грехова у Цркви у Дан Господњи, дакле имамо евхаристијски контекст
покајања. Јеванђеље нам говори о више метода личне природе: престајање грешења,
молитва, дела милосрђа, испитивање савести, казивање својих грехова ближњима.
Јермин Пастир говори о могућности само једног покајања. Овде се покајање доживљава
као израз Божијег човекољубља, јер је након измирења у крштењу, омогућено поновно
измирење онима који су опет пали. То је било канонско или јавно покајање. Канонско
покајање се назива канонским јер се заснива на саборским одлукама, канонима.
Саставни елементи канонског покајања су: улазак у статус јавног покајања (на захтев
покајника или Цркве), епископ одређује степен греха и начин покајања. Епископ грешника
уводи у степен покајања полагањем руку, облачењем посебног одела или изгнањем из
Цркве. Покајник је прво саопштавао епископу своје грехе, па је онда започињало јавно
покајање. Јавно покајање није подразумевало и јавно исповедање гријехова. На Истоку су
постојали покајни презвитери, који су на основу свог искуства, били постављани да би
слушали исповести. Постојале су 4 врсте покајника:

1. ПЛАЧУЋИ, стајали су испред храма и молили су да буду припуштени покајању

2. СЛУШАЈУЋИ, стајали су у припрати и слушали су само Литургију оглашених

3.КЛЕЧУЋИ (ПАДАЈУЋИ), први прави покајнички степен. Били су у простору између

врата и амвона. По завршетку омилије падали су на кољена.

4.СТАЈУЋИ, били су присутни на целој Литургији, али се нису смели причешћивати.

На Западу овакве класификације покајника нема. Заједничке црте и на Истоку и на Западу

су биле следеће: одлучени су од причешћа, клечали су и недељом, нису се бријали,
шишали, купали, обучени су у јарећу кожу, држали су најстрожији пост, појачане молитве,
бдења, нису могли бити свештеници, имали су сужен друштвени живот, брачници су се
уздржавали од брачних права, који нису били у браку, нису ступали у брак. То је била
својеврсна смрт за човјека. Зато је дошло до праксе да се они који би ступили у монаштво

58
ослобађају обавезе канонског покајања, јер се монаштво сматра најсавршенијом формом
покајања.

Монашки и световни типик

Једина разлика између манастирског и световног типика је у примени. Монашки се на

богослужењу користи веродостојно (што би рекли све по типику), а световни са једном
дозом снисхођења (скраћено). Међутим, када је Свети Симеон Солунски говорио о
двојаком типику није имао овакав типик на уму, јер су заиста постојала два типика,
монашки и световни. Већ и у време Светог Симеона у парохијским црквама је био
преовладао монашки типик на штету световног типика, тј. световни се полако губи. У
време турског ропства монашки типик преовладава у потпуности. Преовладава у толикој
мери да долази и до замене имена: Монашки Типик Светог Саве преименован је у Типик
Велике Цркве Христове. Израз "азматско богослужење" употребљава се да изрази управо
стварност супротну од првобитне. Данас означава не световно него монашко
богослужење. Многе од наших литургичких књига су чисто монашке: Октоих, Триод,
Пентикостар, Минеј, Часослов, Псалтир.

Најважнија обележја монашког типика

1. симетрично присуство библијског и химнолошког елемента у богослужењу. Псалтир

представља кичмени стуб богослужења. Химне независне од библијског оквира не
постоје.

2. одговарајућа равнотежа постоји и између библијских читања, која се узимају из Старог

и Новог Завјета и светоотачких беседа.

3. у монашком богослужењу химнолошки елемент заузима посебан положај.

4. службе монашког типика су растегнуте.

5. монашка богослужења су богослужења умиљења и преклињања.

6. оци су монашким богослужењем тежили и остварили наизменичност молитве и рада,

молитве и одмора.

59
Од 14. века навирањем Турака, укидањем хришћанске државе, манастири су били оазе,
склоништа, школе, библиотеке и течајеви, места поучавања у вери и богослужењу.
Очување световног типика у парохијама постало је немогуће. Типици надаље нису двојаки
него постоји један типик: монашки.

ТИПИК

СВАКОДНЕВНО ВЕЧЕРЊЕ

Благословен Бог наш . . .

Придите поклонимсја . . 103. псалам
Мирна јектенија
Катизма
Мала јектенија: Опет и опет
Господи возвах (по владајућем гласу)
Читање стихова: Положи Господи . . .
Стихире На Господи возвах: 3 Октоиха, 3 Минеја, Слава и ниње из Минеја
Свјете тихиј . . .
Вечерњи прокимен са стиховима
Сподоби Господи . . .
Прозбена јектенија
Стиховње стихире из Октоиха
Ниње отпушчајеши . . .Свјатиј Боже . . . Оче наш . . .
Тропар Светог из Минеја, Слава и ниње Богородичен
Сугуба јектенија
Утверди Боже . . .
Честњејшују . . .
Слава и ниње, Господи помилуј 3 пута

60
Отпуст

ВАСКРШЊЕ ВЕЧЕРЊЕ (НЕДЕЉА)

Слава Светој, Једносуштној, Животворној и Нераздељивој Тројици . . .

Придите поклонимсја . . 103. псалам
Мирна јектенија
Блажен муж
Мала јектенија: Опет и опет . . .
Господи возвах (по владајућем гласу)
Читање стихова: Положи Господи
Стихире На Господи возвах на 10: 6 Октоих и 4 Минеја, Слава и ниње Догматик
Свјете тихиј . . .
Вечерњи прокимен са стиховима
Проширена Сугуба јектенија: Рцем вси . . .
Сподоби Господи . . .
Прозбена јектенија
Литијске стихире из Октоиха, изношење Петохлебнице
Стиховње стихире из Октоиха
Ниње отпушчајеши . . .Свјатиј Боже . . . Оче наш . . .
Тропари: Богородице Дјево 3 пута
Псалам Благословљу Господа до половине, до стиха Богати обнишчаша- који се пева.
Обично је у наставку Јутрење (Бденије)
Или обичан наставак : Утверди Боже . . .
Честњејшују . . .

61
Слава и ниње, Господи помилуј 3 пута
Отпуст.

ПРАЗНИЧНО ВЕЧЕРЊЕ ( СВЕТОМЕ)

Ако Свети падне у Недељу комбинује се са службом Октоиха а ако падне у обичан дан
онда иде само Минеј. Овде је пример када падне у обичан дан. Празнично вечерње је
најсличније Васкршњем, са овим изменама:

- Стихире на Господи возвах на 8- Светоме, Слава Светог и ниње Догматик по гласу

Славе.
- После Вечерњег прокимена иду три читања из Паримеја Светоме.
- Литијске стихире Светог.
- Тропари: Светоме 2 пута, Богородице Дјево . . .

СВАКОДНЕВНО ЈУТРЕЊЕ

Благословен Бог наш . . .

Придите поклонимсја . . . Царски псалми: 19. и 20.
Свети Боже . . . Оче наш . . . Тропари из Часослова
Јектенија : Помилуј нас Боже . . .
Слава Светој, Једносуштној, Животворној и Нераздељивој Тројици . . .
Слава во вишњих . . . Шестопсалмије
Мирна јектенија
Бог Господ . . . 4 пута
Тропар Светом 2 пута , Слава и ниње Богородичен

62
Катизма
Сједални први- Октоих
Катизма
Сједални други- Октоих
Катизма
Сједални трећи- Октоих
50. псалам
Канони: два из Октоиха и један из Минеја
После 3. песме Канона пева се Ирмос Минеја, сједални па Мала јектенија
После 6. песме Ирмос, Кондак из Минеја па Мала јектенија
После 8. песме пева се Ирмос
Величит душа моја . . . Честњејшују . . .
9. песма Канона, пева се Ирмос
Достојно јест . . .
Мала јектенија
Свјетилни
Хвалитни псалми- чита се
Мало славословље- чита се
Прозбена јектенија
Стиховње стихире Октоиха
Благо јест . . .
Свети Боже . . . Оче наш . . .
Тропари: Светоме, Слава и ниње . . . Богородичен
Сугуба јектенија
Утврди Боже . . .
Честњејшују . . .
Слава и ниње, Господи помилуј 3 пута

63
Отпуст

ВАСКРШЊЕ ЈУТРЕЊЕ (НЕДЕЉА)

Обично се служи у наставку Вечерње (бденије). Ако је одвојена почиње својим возгласом:
Слава Светој, Једносуштној, Животворној и Нераздељивој Тројици . . .
Слава во вишњих . . . Шестопсалмије
Мирна јектенија
Бог Господ . . . 4 пута
Тропари: Васкршњи 2 пута, Слава Светога, и ниње Богородичен Васкршњи по гласу
Светог
Мала јектенија
Катизма
Васкршњи сједални
Мала мјектенија
Катизма
Васкршњи сједални
Полијелејни псалми
Тропари : Ангелскиј собор . . .
Мала јектенија
Ипакој Васкршњи
Степена: 3 антифона
Прокимен са стиховима
Всјакоје диханије . . .
Васкршње Јеванђеље
Васкрсење Христово видевши. . .

64
50. псалам
Слава . . . Молитвами Апостолов Милостиве . . . Воскрес Исус од гроба . . .
Спаси Боже људи Твоја . . .
Канони: три из Октоиха и један из Минеја
После сваке песме Канона пева се ирмос Катавасије
После 3. песме Канона Кондак и сједални Светог из Минеја па Мала јектенија
После 6. песме Кондак и Икос из Октоиха па Мала јектенија
Величит душа моја . . . Честњејшују . . .
Мала јектенија
Свјат Господ Бог наш
Егзапостилари
Хвалитни псалми, Хвалитне стихире Октоиха на 8, Слава Јеванђелска стихира, и ниње
Преблагословена јеси Богородице Дјево . . .
Велико славословје
Тропар Васкршњи из Часослова
Сугуба јектенија, Прозбена јектенија

Утврди Боже . . .
Честњејшују . . .
Слава и ниње, Господи помилуј 3 пута
Отпуст.

ПРАЗНИЧНО ЈУТРЕЊЕ

Празнично јутрење је као и Васкршње изузев Васкршњих песама уместо којих иду
Светоме. Нпр. Ангелски собор се не пева. Разлика је у овоме:

65
 - Тропари светог 2 пута, Слава и ниње Богородичен Васкршњи
- Сједални Светог
- После Полијелејних псалама пева се Величаније Светоме и Изабрани псалам
- Полијелејни сједални
- Први антифон од Степена Вскршњих 4. глас
- Прокимен Светоме
- Јеванђеље Светоме
- После Јеванђеља на Молитвами . . . и стихира- помиње се Свети
- Канон Богородичен и Светоме
- После 3. песме Канона Сједални Светоме
- После 6. песме Канона Кондак Светоме
- Ако је Господњи или Богородичин Празник нема Честњејшују него се пева 9. песма
Канона а ако је Светитељ пева се Честњејшују
- Свјетилен Светоме
- Хвалитне Стихире Светоме.

Пасхално јутрење (на дан Васкрса)

Оно што је карактеристично за ове дане је да нема читања из часослова. Скоро се све пева.
Трократни опход око цркве уз певање стихире: Воскресеније Твоје Христе Спасе . .
Пред улазним вратима цркве: Слава Светој, Једносуштној, Животворној и Нераздељивој
Тројици . . .
Свештеник Тропар Васкрса: Христос воскресе из мертвих . . . 3 пута дуго
Народ исто 3 пута диго
Свештеник стихове: Да воскреснет Бог . . . укупно 4 и Слава и ниње . . .
После сваког народ пева Христос воскресе . . . кратко
Свештеник дуго Христос Воскресе . . . до половине
Народ остатак: и сушчим во гробје . . .
Улазе у храм
Мирна јектенија
Пева се Канон Пасхе.
После сваке песме Канона иде Мала јектенија

66
После 3. песме Ипакој
После 6. песме Кондак и Икос
Васкрсење Христово видевши 3 пута
Воскрес Исус од гроба . . . 3 пута
Нема Честњејшују
Егзапостилар 3 пута
Всјакоје диханије
Хвалитне стихире- на 4
Пасхалне стихире
Христос воскресе . . . 3 пута
Сугуба јектенија
Прозбена јектенија
Благословен је Христос Бог наш . . .
Утврди Боже . . .
Свештеник пева тропар : Христос воскресе из мертвих . .. до пола
Народ: И сушчим во гробје . . .
Отпуст
Свештеник народу: Христос васкрсе 3 пута а народ одговара: Ваистину васкрсе
Пева се кратко тропар Васкрса 3 пута
Свештеник : И нама дарова живот вечни . . .
Народ: Тропар Васкрса, дуго.

67