Professional Documents
Culture Documents
РОДНОВЕРНИ КАЛЕНДАР
„РОМЕЈСКИ КАЛЕНДАР“
РАЧУНАЊЕ ВРЕМЕНА
(НОВОЈУЛИЈАНСКИ КАЛЕНДАР)
Као и сви други Словени и Срби су имали своје називе месеци. Јануар је био коложег,
фебруар – сечко, март – дерикожа, април – лажитрава, мај – цветањ, јун – трешњар, јул
– жетвар, август – гумник, септембар – гроздобер, октобар – шумопад, новембар –
студен и децембар је био коледар. Детаљније о називима празника можемо прочитати у
књизи „Годишњи обичаји у Срба“ коју је написао наш етнолог Миле Недељковић или у
„Српском календару“ Дуње Матић. Сигурно има скептика који ће рећи да су ови називи
новијег датума. Доказ да није тако имамо у више старијих извора где видимо баш
овакве или веома сличне називе. Неке од њих записао је половином 19. века Саватије
М.Грбић у књизи „Српски народни обичаји среза бољевачког“. Већина назива је иста
као са почетка текста, неки су заборављени, док се само три знатно разликују:
1. јануар – заборављен народни назив
2. фебруар – велики сечко
3. март је мали сечко или дерикожа
4. април или ђурђевски месец
5. мај – заборављен народни назив
6. јун је трешњар
7. јул – жетвар
8. август је господински месец
9. септембар – гроздобер
10. октобар – листопад
11. новембар – мратињи месец
12. децембар – божићни месец или коледар.
Ми ћемо се држати наших народних назива јер поред њих нема разлога да
користимо туђе.
Стари словенски Божић некада је био у време када се рађало младо Сунце, први дан
после зимске краткодневнице. Дан постаје дужи, рађа се и јача мали сунчани бог
(божић) – Сварожић. Божић је нови почетак, нова година, нов годишњи циклус - круг,
ново коло. И сама реч „календар“ је веома занимљива, а такође је у вези са почетком
године и рађањем младог Сунца:
„Путујући кроз векове и народе, откривали смо многе тајне древних календара, а сада
ћемо се осврнути на наш српски календар. Реч „календар“ има корен у нашем језику,
јер је ова сложеница настала од две наше познате речи „коло“ и „дар“, а постоје многе
речи настале од именице коло. У прастарој индијској митологији ћерка сунчевог
божанства Индре звала се Календа и као Вишнуова миљеница сваке године је
препорађала младо сунце;“
Дуња Матић/Српски календар
Што се тиче почетка године, постоје различита мишљења када је тачно почињала нова
година, једно од њих је и да је била у време пролећне равнодневнице. Време пролећне
равнодневнице може се узети пре као почетак пролећа/лета, док је почетак календарске
нове године везан за Божић. С' тим мишљењем слажу се многи истраживачи словенске
митологије, један од најпознатијих је и др.Сретен Петровић који каже:
„Бадњак - стара година, ставља се на дрвник и пресече, а потом иде на огњиште, како
би се кроз огањ родило Ново Сунце, Нова година.“
„Бадњак - Божић, као Стара и Нова година, при чему се новом годинoм обновља свет.
Код нас je, дакле, празновање Нове године у основи значило и обнављање света,
почетак новог циклуса.”
Антропологија српских ритуала
„Код старих Словена Нова година се славила као дан рођења младог Бога Сунца
''Божића'', на дан зимског солстиција, крајем децембра.“
Јарослав Францисти/Календар и мерење времена
„После зимског солстицијума и краткодневнице, Земља започиње свој нови кружни пут
око Сунца са трајањем од годину дана. Зато се каже да сунчево коло почиње опет да
жеже. У нашем народу се уз весеље и многобројне обреде и данас слави рађање младог
сунца, малог Боже, Божића“
Дуња Матић/Српски календар
Међу животињама којима је у народном календару посвећен неки дан или празник
налази се, сасвим разумљиво, и пас, човеков пратилац још из доба неолита. Тако, уз
светковање дана посвећених: вуковима, коњима, змијама или мишевима, имамо и Пасје
дане. Време Пасјих дана везано је за хришћански празник св.Василија али не можемо
бити сигурни да су то прави дани обележавања нашег старог празника несумњиво
повезаног са култом умрлих. Наиме на овај празник био је обичај да се туку, опрљују
ватром или убијају пси. Одмах да нагласимо да ово малтретирање нема везе са старим
обичајем везаним за псе. То је чињено под изговором да се предупреди беснило код
паса. Из тог периода остала је изрека: "прошао к'о пас на Василицу" - што значи
страдао.
Наш етнолог Миле Недељковић сматра да:
„старина обичаја упућује на остатке словенске демонологије по којој је пас, врло јака,
па и опака, демонска животиња, која има моћ предсказања, откривања, сузбијања
болести итд, те му је у старој српској многобожачкој религији негован и посебан култ“.
Овај обичај је доста искварен у односу на изворни облик. Пасји дани јесу постојали али
пси нису убијани и мучени, чак су уживали одређене привилегије. Као и код свих
вишедневних празника посвећеним прецима и овде је постојао растурњак – дан када се
душе умрлих (у облику паса) растурају – распуштају, терају. Обичај је временом
заборављен и од свега је остао само део када се пси терају али у веома исквареном и
бруталном облику.
Водокрес је дан када је искра небеског огња из Сварогове ковачнице пала у земаљске
воде. Велес благосиља воду и она добија чудотворна својства. На празник Водокрес
завршавају се Велесови дани. се да они који се на Водокрес купају у рекама и језерима
бивају излечени од разних болести. 6.коложега (јануара) затварају се врата Нава која су
била отворена 12 дана.
„На Водице је обичај да се устане врло рано. Чим зора забели, већ је све на ногама.
Једно женско чељаде отиде изјутра рано са судовима на извор, да захвати воде. Са
собом понесе киту босиљка и помало од сваке врсте жита. Кад дође на извор, жито
баци у воду говорећи: "Како иде вода, тако да иде и берићет у наше њиве!" За тим
напуни судове водом, а ону киту босиљка спусти обично у бакрач и враћа се кући. Кад
се вода донесе у кућу, онда неначети суд с водом спусте на земљу, а за тим положе
секиру на земљу, али тако да је оштриц окренут истоку, до секире положе ватраљ
(ожег) а до овога преслицу. Мушки стају на секиру, жене на ватраљ, а девојке на
преслицу, сви окренути истоку говорећи: "Прођох сабљу, не посекох се, прођох ватру,
не изгорех се, прођох воду, не удавих се".
Видимо да народни обичаји које је записао, у 19. веку Саватије М.Грбић, немају
никакве везе са хришћанством.
„...девојке чине разне враџбине, да би само дознале, за кога ће се момка удати. Нека
узме два три струка босиљка, па кад се добро смркне, однесе их близу реке и ту, у крај
реке, пободе их у земљу и сваки струк намени на једног момка. Сутрадан рано дође на
реку и гледа, да ли се је на који струк ухватило иње. На који се струк буде ухватило
иње, верује, да ће се удати, за момка коме је намењен. Ако се иње не буде ни на један
стру ухватило, онда верује, да се за те момке неће удати. Ако се иње на сва три струка
ухвати, онда ће поћи за кога има вољу. - Нека опет узме своју нову, неношену, сукњу,
па је кад стане легати боде иглом говорећи: "Ко је мој суђени нека ми се јави ноћас па
ма какав био, био млад или стар, био сиромах или богат!" Сукњу метне за тим под
главу и легне да спава. Ако јој се у сну јави који момак, она верује, да ће се за њега
удати. - Нека опет изађе у вече на дрвљаник па распе једну шаку жита (обично се узима
овас) па то озго мало завлачи својом сукњом. Кад хоће да легне она ту сукњу метне под
главу, па кога момка те ноћи сања, верује, да ће се за њега удати.“
С.М.Грбић/Српски народни обичаји из среза бољевачког
2. СЕЧКО (ФЕБРУАР)
Громница - Сретење; Велесов дан; Коњски дани; Мишји дани – шумопадске
задушнице
Громница или Сретење је родноверни празник који се слави у готово свим словенским
земљама. На овај дан срећу се зима и лето. То је један од ретких зимских дана када
може да се чује грмљавина и виде муње. Овај дан у вези је са богом Перуном. Неколико
дана раније имамо празник познат у народу као Верижњаци који је такође повезан са
Перуном, а вероватно и са празником Громница.
2.2. Громницу или Сретење славе родноверне заједнице:
Rodná cesta, Союз славянских общин славянской родной веры“, „Об`єднання Рідновірів
України“, „Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“
и др.
11.2. Велесов дан
Велес је бог мудрости и магије, заштитник стоке, стада и усева, а такође и владар
подземног света. У скоро свим хроникама се говори да су се Словени зарицали и клели
на поштовање договореног Перуном и Велесом. Несторова хроника каже: „Заклињаху
се оружјем и Перуном богом својим и Волосом скотијим богом и утврдише мир 907.
године.” Велес као бог звери био је представљан својим другим обликом као медвед.
Медвед је код Словена представљао шумског цара који се бринуо о животињама,
шумским плодовима, као и о шуми самој.
11.2. Велесов дан славе родноверне заједнице:
„Родовое огнище родной православной веры“, „Союз славянских общин славянской
родной веры“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“, „Всероссийский
религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.
Коњски дан је у хришћанству познат као Тодорова субота, Коњски велигдан или
Тодорови коњи. Празник нема никаве везе са свецем за који га је везала црква, па чак се
ни не слави на тај дан, већ у суботу прве недеље поста. Нормално, стари празник чије
трагове видимо у Тодоровој суботи није имао никакве везе са ускршњим постом. Пост
може почети у сечку (фебруару) или дерикожи (марту). Ми би повезали ову светковину
са Велесовим периодом пошто су коњи (поготово хроми) хтонска бића повезана са
подземним светом. Не смемо заборавити ни суботу као дан.
Постоји још један разлог обележавања Триглавовог дана баш у време хладних зимских
дана. Ради се о природном феномену појављивања три Сунца – parhelion или sundogs
али о томе ћемо више писати 20.2.
В.Чајкановић је тврдио се коњи јављају као атрибут оних светаца који су заменили
нашег бога мртвих. Познато је да је у Триглавовом храму у Шћећину (Штетину) чуван
црни коњ помоћу кога се прорицало. Погледајмо шта кажу неки аутори о коњима у
словенској старој вери:
„За хтоничну природу словенског Триглава говори не само његова очевидна сродност
са Хермесом, Одином и галским Меркуром, већ и чињеница да је он бог коњаник. Коњ
је и код Словена, као и код Германа и Грка, животиња која стоји у вези са доњим
светом, а коњаник у митском језику и симболици значи или мртвачког бога или демона,
или самог мртваца"
Лудолф Малтен
Склони смо веровању да се иза празника Тодорова субота крије стари словенски
претхришћански празник посвећен богу Триглаву, па би овај дан могли уврстити у
родноверни календар. Трачки коњаник, митски Тројан, Тримурти и Триглав
највероватније представљају једно исто, индоевропско, божанство које, због
удаљености и раздвојености грана једног истог народа и касније доласком
хришћанства, добија мало другачије називе и особине.
Ако узмемо у обзир да је цео сечко (фебруар) (као и готово цела зима) у знаку света
мртвих, можемо довести овај празник у везу са Велесом и одредити датум у односу на
Велесов дан. Такође, почетак поста може бити у ово време и дешава се да Тодорова
субота буде баш 16.2. Дани посвећени животињама су били вишедневни, како сматра
В.Чајкановић, а у прилог томе је и постојање још једног "коњског дана" - Тодорове
среде. Можемо бити прилично сигурни да је некада постојао вишедневни празник
посвећен коњима (исто као и празници посвећени мишевима, змијама, псима, вуковима
итд.), односно, празник посвећен душама умрлих које се налазе у коњима. У овом
месецу имамо још један празник посвећем умрлима - задушнице (Мишје дане) које су
покретне и падају у суботу после деветог уторка после Божића. То значи да би дани
посвећени коњима морали да буду између Мишјих дана и Велесовог празника. Једни
период за празник остаје субота после Велесовог дан. Празник коњима би трајао пет
дана и завршавао би се у среду чиме би спојили два празника о којима имамо записе:
Тодорову суботу и Тодорову среду.
Као што смо могли да видимо у нашем народном календару постојали су празници
посвећени троглавом божанству – коњанику. Узевши у обзир Тодорову среду и среду
као трећи дан у недељи повезан са бројем 3 и троглавим божанством, а знајући да је 3 и
Триглавов број, празник овог бога би могао да буде баш тога дана. На тај дан
завршавају се коњски дани, Триглав је повезан са коњима, можда је чак коњ један од
његових облика. Триглава можемо упоредити и са Тројаном. Доласком хришћанства
успомена на Триглава није могла бити тако лако заборављена па вероватно, под
притиском цркве, демонизован и табуиран постаје Тројан (имамо Тројана као цара и
Тројана као троглаво биће које прождире људе, животиње и рибе). Као што смо већ
рекли: Трачки коњаник, Тројан, ведски Тримурти и наш Триглав највероватније
представљају једно исто, прастаро божанство. Из народне песме, коју је записао
М.С.Милојевић, можемо закључити да је Триглав заиста старо божанство:
Још један разлог имамо зашто је Триглавов празник у време хладних зимских дана.
Постоји занимљив природни феномен познат под називом parhelion или sundogs (у
енглеском говорном подручју). У време веома хладних дана, сунчеви зраци преламају
се о кристале леда у ваздуху што резултира чудесним метеоролошким феноменом
појављивања три Сунца.
Триглава смо овде описали као хтонско божанство - рушитеља и владара Нава,
међутим, по ауторима које смо навели, Триглав управља и Јавом и Правом. Триглав је и
створитељ што значи соларно божанство. Све ово су само претпоставке аутора на које
се позивамо, постоје различита мишљења, па ће Триглавов начин испољавања моћи,
ипак, остати непознат још неко време.
Триглавовим даном завршавају се Коњски дани, па је Триглавов празник уједно и
растурњак. Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених
прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у коњима) су се гостиле, јеле и
пиле и последњег дана морају да се растурају.
23, 24, 25, 26. и 27.2. Мишји дани - сечковске задушнице
Према нашим народним обичајима, прве суботе иза девет уторака после Божића
почињу Мишји дани. Пошто је наш стари, родноверни, Божић 22.12. то значи да ове
7521. или 2013. године Мишји дани почињу задушницама 23. сечка (фебруара), а
завршавају 27. растурњаком. Осим ових Мишјих дана имамо Мишје дане и у месецу
шумопаду (октобру). Мишји дани су у вези са култом предака и посвећени су душама
умрлих. Субота или „безимени дан“ је по правилу задушни дан и почетак овог обичаја
који је трајао пет дана. Мишје дане најбоље је описао етнолог Веселин Чајкановић у
књизи „О магији и религији“:
„...После оного што смо рекли о мишу као о сеновитој животињи јасно је да је празник
мишева исто што и празник душа. О томе празнику у далекој прошлости чинио се култ
мишевима у којима су инкарниране душе предака и покојника уопште, онако исто као
што се у другим приликама приносила жртва душама предака које су замишљане у
облику птица или у облику разних дивљих или питомих животиња...“
„...Мишји празник у српском паганизму трајао је, као што се види из хомољског
обичаја, пет дана од којих је, као што се сме закључити из тетевенског обичаја,
последњи дан био „растурњак“.
Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима.
Душе умрлих (које се у овом случају налазе у мишевима) су се гостиле, јеле и пиле и
последњег дана морају да се растурају.
3. ДЕРИКОЖА (МАРТ)
14, 15, 16, 17, 18, 19. и 20.3. Беле покладе – Бела недеља
Овде постаје још јасније зашто Младенци морају бити на дан пролећне равнодневнице,
можда и пре али никако после. Змије почињу да се појављују крајем месеца дерикоже
(марта) најављујући крај зимског периода и почетак летњег/пролећног. Змија као
хтонско биће никако не може бити у вези са соларним периодом који наступа дан после
пролећне равнодневнице. Дан када се терају змије је последњи дан Белих поклада,
односно, растурњак - душе умрлих су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају
да се растурају.
На Младенце се пеку колачи – младенчићи који, такође имају везе са светом умрлих
што ћемо видети из описа народног обичаја:
„Жене тога јутра месе колаче младенчиће. То су колачи од пресног пшеничног теста.
Младенчићи се месе у облику правоугаоника, а још чешће у облику елипсе. Сваки се
колач шара цевком, којом се тка. Те се шаре састоје у томе, што се озго, на колачу,
цевка утискује те направи неколико кружића. Прављење ових кружића има двојако
значење. Прво, тиме желе да означе мртвима, да су дошли Младенци, а друго, да би се
патили јагањци и да би им биле праве ноге као цевка.
...Ове младенчиће неће нико окусити у кући, док се прво од њих по суседству не подели
за душу умрлих. Посто се подели, онда се једу како они што су ту, у кући, мешени, тако
и они, који су у размену добивени.“
Саватије М.Грбић/Српски народни обичаји из среза бољевачког
Разни обичаји љуљања исто су у вези са овим празником. Иако љуљање изгледа као
игра некада је имао другачији карактер. Љуљање има за циљ да нас ослободи злих
демона, мисли В.Чајкановић, и даље каже: „ми ћемо их љуљајући се, скинути, стрести
са себе“.
Људи су на Младенце остајали будни до јутарњих часова. Када сване младићи и девојке
ишли су да беру врбине гранчице, најављујући тако почетак Весниног дана.
Наш празник Младенци сличан је источнословенском празнику Масленица. Ради се
вероватно о истим празницима који су почели да се разликују услед физичке
раздвојености народа. Повезује их много тога заједничког: пролећна равнодневница,
паљење и прескакање ватре, прављење колача или палачинки са медом, посипање и
закопавање пепела, паљење сламене лутке итд.
Све словенске родноверне заједнице обележавају пролећну равнодневнцу. То је један
од четири најбитнија родноверна празника.
21.3. Веснин дан
Весна је код Словена била богиња пролећа. Пролеће почиње 21. дерикоже (марта) дан
после пролећне равнодневнице. Дани постају све дужи, а ноћи краће. Спомен на
обичаје посвећене богињи Весни делимично су сачували празници: Ускрс, Врбица,
Цвети и Младенци. О овим обичајима писаћемо више на дан празника.
Верујемо да је постојао један већи родноверни празник који је замењен хришћанским
Ускрсом. Тај празник је заборављен, а Ускрс је постао оријентир за многе наше старе,
данас, христијанизоване празнике. Пошто је Ускрс покретан празник, наши непокретни
празници постају покретни и самим тим губе нешто од свог смисла. Знамо да су
оријентири за слављење претхришћанских празника биле одређене астрономске појаве
као што су равнодневнице, краткодневнице и дугодневнице. Таква појава, најближа
Ускрсу, је пролећна равнодневница. Дан после је Веснин празник као веома битан у
нашем старом календару. Можда би овај оријентир могли да усвојимо уместо
досадашњег Ускрса? Оно што повезује Веснин дан и Ускрс је фарбање јаја. О обредима
у којима се употребљава јаје имамо доста трагова у време око пролећне равнодневнице.
Када црквени званичници кажу да је прва недеља после Ускрса Водена недеља, за нас
родноверне би то могло да значи да је прва недеља после Весниног дана Водена. Ако
црква каже да је седма недеља после Ускрса Русална, ми би могли рачунати седму
недељу од Весниног дана итд.
Могуће је да су на Веснин дан, као и на Јарилов, формиране поворке девојака (касније
назване „лазарице“) које су изводиле обредне игре, певајући песме за плодност,
здравље и напредак, намењене укућанима чије куће би обилазиле. У време око
Весниног празника почиње и „врбопуц“ период када се јављају пупољци на врбама и,
како се у народу верује, јача полни нагон код жена. Чим сване дан, младићи и девојке
(који су били целу ноћ будни прослављајући Младенце) одлазили су и брали врбине
гранчице којима су се китили али и међусобно шибали говорећи:
“Да си здрав/а као дрен, да си брз/а као јелен, да се угојиш као свиња и да растеш као
врба!“
Врба је уопште коришћена као биљка напретка, те су се тако гранчицама врбе шибали и
јагањци и опасивале посуде са млеком да млеко нарасте.
Врба је и место где се окупљају водене виле русалке, што је такође у вези са поворкама
тзв. лазарица које су можда некада симболично представљале баш те виле. На местима
поред воде где расту врбе била су обављана и ритуална купања на Младенце пре
изласка Сунца и пре брања гранчица. Јасно је да постоји повезаност врбе и женских
божанстава (на првом месту Весне) као и повезаност са женама уопште. Познато нам је
да су се жене опасивале врбиним гранчицама верујући да ће то побољшати њихово
здравље.
Од Весниног дана па до Биљног петка не бере се цвеће јер постоји веровање да се у то
време душе умрлих могу налазити у цветовима.
Мада се одређене родноверне заједнице не би сложиле са нама, мишљења смо да наше
највеће родноверне празнике треба обележавати у складу са природним дешавањима,
ни пре, ни после, него тачно на дан одређене астрономске појаве (равнодневнице,
дугодневнице или кракодневнице).
Велики број родноверних заједница обележава на неки начин први дан пролећа.
22.3. - 3.4. Водени дани
Водени понедељак је први понедељак после Ускрса, а Воденом недељом називају целу
недељу после тог празника. Ако се држимо нашег оријентира – Весниног празника,
Водена недеља или Водени дани почињу 22.3. а завршавају се 3.4. на Водопол –
Воданов дан. Обележавају се због поплава који су у веома честе у том периоду. Могуће
је да ови дани имају везе и са воденим вилама Русалкама, као и са поворкама тзв.
лазарица.
4. ЛАЖИТРАВА (АПРИЛ)
Водопол је дан вода. Овим даном се завршава Водена недеља. Празник славе углавном
наша браћа из источних крајева, а везан је за буђење пролећа, отапање леда и бујање
река али и поплаве и несрећу коју оне доносе. Источни Словени славе овај дан и као
рођење воденог духа – Воденога. Код нас не постоји сећање на Воденога али зато
постоји на моћнијег бога - Водана, господара свих вода, о коме има доста сачуваних
народних песама од којих је једна ова:
„Ој Водане Водане,
И твој сине Моране!
Не мути нам водице
Не пушт у њу Морице.
Нама вода потребна
За прстена венчана.
Чиста вода пречиста
Љубав чиста да нам је
Без твог сина Морана
И сестрица Морица.
Што но момке морају
Од наске их отимљу.
Па јих море и љубе
У дубљине увлаче.
Те дубљине студне
И вртлоге проклете.“
Петак пре Јариловаг дана у народу је познат као Биљни или Биљани петак. Ове 7521.
(2013.) то је 19.4. Биљни петак је дан када (углавном) жене беру лековито биље. Верује
се да биљке убране на овај дан имају посебна лекововита својства. Овим даном
завршава се забрана брања цвећа која траје од Весниног дана.
У хришћанском православном календару (народни обичаји на празник Цвети) пише да
је забрањено брање цвећа од Цвети па до Духова. Међутим, по истом том календару,
видимо да се цвеће бере и на Ђурђевдан (Јарилов дан) и пре тога на Биљни петак. Друга
нелогичност је то што су и Цвети и Духови у хришћанству покретни празници, па је
немогуће да су душе умрлих чекале одређен хришћански датум да би прешле у цвет,
поготово што хришћанство не признаје инкарнације душа у биљке, животиње,
предмете и др. Вероватно је некада у пролеће постојало тачно време када се није брало
цвеће због душа умрлих. Пошто знамо да се на Веснин дан бере цвеће као и на Јарилов
дан (односно Биљни петак), једини период који нам остаје за забрану је време између
ова два празника.
22.4. Љељник, Љељ, Љеља, Лада
Сматра се да је Љељник био пролећни празник посвећен женема, има оних који га чак
називају словенским Даном жена. На овај празник мушкарци су били посебно пажљиви
према женама. Љељник је повезан и са богињом Ладом, може се назвати и Ладиним
даном. Лада је словенска богиња љубави и лепоте. Обичаји око Јариловог дана
(Ђурђевдана) доста су се измешали и, може се рећи, спојили у један велики празник,
мада се некада вероватно радило о различитим празницима.
22.4. Љељник и Ладин дан славе родноверне заједнице:
„Велесов круг“, „Родовое огнище родной православной веры“, „Об`єднання Рідновірів
України“„Союз славянских общин славянской родной веры“, „Всероссийский
религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.
Један од битнијих родноверних празника, дан посвећен Јарилу богу рата, срџбе
(јарости, љутње) али и богу пролећа лета и плодности. Примањем хришћанства Јарила
делимично наслеђује св.Ђорђе. И поред покушаја христијанизације нашег старог бога,
претхришћански обичаји у славу Јарила остају у живом народном сећању.
Јарилов и Мокошин дан су „главе од године“ јер деле годину на два једнака дела. О
томе сведочи доста сачуваних народних песама, ево дела једне коју је записао
М.Милојевић:
Занимљиво је да су народни обичаји који прате Јарилов дан доста у вези са богом
Триглавом и веома је тешко објаснити зашто је то тако.
23.4. Јарилов дан славе родноверне заједнице:
„Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Об`єднання Рідновірів
України“, „Велесов круг“ „Союз славянских общин славянской родной веры“ и др.
5. ЦВЕТАЊ (МАЈ)
1. цветањ (мај) је дан посвећен Живи великој богињи живота. Уз Мокош жива је једно
од највећих словенских божанстава. Као и свако женско божанство Жива је један од
облика богиње мајке. Такође, богиња је жетве, свих земаљских плодности и живота
уопште. Била је веома поштована код полапских Словена и код других
западнословенских племена, а вероватно и на нашем поднебљу.
Постоји једно веровање (које треба узети са дозом резерве) везано за Живин дан,
односно ноћ која му претходи. 30.4.-1.5. је „тајанствена ноћ“ када су врата Нава
отворена према Јаву. У току те ноћи веома су активне зле силе. То је Велесова ноћ која
траја до првих петлова који најављују Живин дан и почетак новог, лепшег, периода.
1.5. Живин дан славе родноверне заједнице:
„Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Союз
славянских общин славянской родной веры“ и др.
Дан богиње Мокош је дан када посебно поштујемо земљу. На тај дан земљу не треба
копати, а није добро ни забадати нож или неки други предмет у њу. Родноверни на тај
дан обично одлазе у природу, на поља, леже на земљи и ослушкују је. Мокош је богиња
плодности, заштитница жена и женских послова. Празник богиње Мокош славимо и на
јесен као један од битнијих родноверних празника. Према Несторовој Повести минулих
лета, Мокош је била једино женско божанство кијевског пантеона.
10.5. Мокошин дан славе родноверне заједнице:
„Союз славянских общин славянской родной веры“ и др.
Верује се да су русалке водене виле - лепе дугокосе девојке које играју по пропланцима
овенчане цветним венцима. У недељи после хришћанског празника Духова оне излазе
из воде, ходају по пољу или се пењу на дрвеће. Празник русалки – Русалије један је од
наших најстаријих претхришћанких забележених празника. Димитрије Хоматин,
охридски архиеписком у периоду од 1217. до 1236. године, записао је:
„...пошто у њиховом крају влада древни обичај који се зове Русалије, у седмици после
Педесетнице сакупљају се млади, да обилазе села у том крају и да некаквим
шалама,плесовима, скакањем и позоришним опсценостима измамљују за себе дарове од
становника...“
Из текста видимо да се празник Русалија славио, као и данас, у недељи после
Педесетице, односно Свете Тријице – Духова. И данас се недеља после Духова назива
Русална недеља и то у готово свим словенским земљама. У разним нашим крајевима
имамо обичаје русалки, краљица, негде и љеља, девојака које иду и певају по селу при
том спомињући словенска божанства Љеља, Љељу и Ладу. Међутим, празник Русалије
који спомиње охридски архиепископ био је другачији. И ту имамо поворке али не
девојака него маскираних мушкараца који су носили штапове. Празник се завршавао
општенародним весељем, а често пијанствима и тучама. Познато је и да су игране игре
при којим су учесници падали у транс како би магијским обредима помогли болеснима
да оздраве. Празник мушкараца Русалија баца другачије светло на опис бића русалки.
Празник нас несумњиво подсећа на покладне празнике које имамо у коледару
(децембру) и дерикожи (марту). Сам назив празника веома подсећа и на назив цвећа -
руже (русалије-ружалије?). Празник је после Духова што значи да може бити месеца
цветња (маја) или трешњара (јуна). Занимљива је и сличност у називу наших Русалија и
латинског празника Rosalia или Rosaria (који можда има везе са староседелачким
етрурским становништвом). Празник Rosalia се светковао у време цветања ружа и био
је посвећен култу предака. Знамо да дивље руже цветају у мају у време наших Русалија
које, ако упоредимо са покладама, исто припадају култу предака. Можемо се запитати
да ли се радило о неком старом, широм Европе слављеном празнику, који између
осталог, повезује староседеоце Балкана са староседеоцима данашње Италије?
Готово да нема начина да реконструшемо све наше старе празнике, ми ћемо се
определити за један од ова два. Можда се некада у време пре хришћанства радило о два
различита празника која су касније због сличних назива ружа и вила русалија, спојена у
један? Или, што је вероватније, од старог празника маскираних мушкараца временом је
постао празник жена које се, опет, маскирају у мушкарце (краљ и краљица) носе мачеве
или сабље, па и мушка одела.
Држаћемо се русалки као вила, празник Русалије или Русалке обележаваћемо женским
обредним играма и песмама познатим данас као краљице, русалке, ладарице или љеље.
О русалкама као воденим вилама сведочи народна песма:
По црквеном календару Русална недеља долази после Свете Тројице – Духова који је
покретан празник и може бити и цветњу и у тршењару. Ако се сетимо приче о ружама и
русалијама, ми би се пре определили за месец цветањ (мај) и време када цветају руже.
Други разлог за то је наш оријентир – Веснин дан уместо Ускрса. Педесети дан после
Весниног дана (уместо Ускрса) је 10. цветањ (мај) – Мокошин дан. Првог уторка после
Мокошиног дана почиње Русална недеља, ове године то је 14. цветањ. Уторак, као
почетак Русалија, усвојили смо од источнословенских родноверника који сматрају да се
тога дана појављују русалке.
Русалне дане славе готово све родноверне заједнице само се време слављења разликује.
6. ТРЕШЊАР (ЈУН)
15.6. Видовдан
7. ЖЕТВАР (ЈУЛ)
Перунов дан
8. ГУМНИК (АВГУСТ)
Мада је много тога заборављено о Стрибогу знамо да је био бог ветра, ваздуха али и
погода и непогода. Сваки ветар је Стрибогов унук. Замишљан је као старац са
ратничким рогом у рукама којим је дозивао ветрове али и као моћно крилато божанство
у ратничком оделу са металном капом на глави, наоружан луком и стрелом. Према
Нестровој Повести минулих лета, Стрибог је био један од седам богова кијевског
пантеона.
Стрибогов дан славимо на дан Стефана (Стевана) Ветровитог. Верује се да је пре
примања хришћанства у том периоду постојао празник посвећен богу Стрибогу па је у
народу остао назив Стеван Ветровити од старијег Стрибога Ветровитог. Напоменимо и
то да хришћански светац Стефан нема никакве везе са ветром. Остаје да разјаснимо
зашто овај празник обележавамо по јулијанском календару уместо по Миланковићевом
по ком овај празник пада 2.8. Први разлог је што није сигурно да је Стрибогов дан био
баш тог дана. Верујемо да је био у месецу гумнику али не можемо тврдити да је био
15.8. Други разлог је што смо прошле 7520. (2012.) године обележили Стрибогов дан
15.8. па слављење Стрибога на овај дан постаје полако традиција.
Стрибогов дан славе готово све родноверне заједнице али различитих датума.
Хорс је један од готово заборављених словенских богова, иако је некада био слављен
широм словенског простора. Према Несторовој Повести минулих лета (из 12. века) на
брду изнад Кијева у оквиру тзв. кијевског пантеона постојао је и кип бога Хорса који је
стајао уз велике и моћне кипове Перуна, Мокоши, Стрибога, Симаргла и Дажбога. То
нам говори да је Хорс био веома поштован. Знамо да су некада постојала светилишта
посвећена овом богу, хроничар Јорданес спомиње Хорсово светилиште на Дњепру.
Неки аутори приписуje Хорсу слeдeћe физичкe aтрибутe: сунчaни oрeoл изнaд глaвe, а
нa глaви рoг кojи симбoлизуje Месец. Свe тумачења рeчи „хорз, хорс, хорос“ повезују
Хoрсa са Сунцем. Meђутим, oн ниje сaмo тo. Хoрс je, кao Свaрoжић, зaпрaвo сaмo jeдaн
oблик Сунцa схвaћeнoг кao oгaњ или свeтлoст кojа сe нoћу пojaвљуje кao Meсeц, a
уjутру кao рaнo Сунцe. O тoмe гoвoри њeгoв aспeкт Свaрoжићa, дaклe, синa Свaрoгa,
нeмaтeриjaлнoг, нeбeскoг oгњa. Taкo у Хoрсу видимo рaзличитe oбликe oнoг зeмaљскoг
oгњa кojи je мaнифeстaциja Свaрoгoвe нeбeскe вaтрe, светлости кoja сe нa зeмљи
пojaвљуje кao Сунцe, Meсeц и oгaњ. Нашим боговима не могу се строго приписивати
соларни или хтонски принципи, могуће је, да једно божанство (као што је случај са
Хорсом) има и соларну и хтонску улогу. Хорс се стално мења и пролази кроз све те
облике. Као јутарње Сунце Хорс нам доноси дан после ноћи али као Месец доноси и
ноћ после дана. Пошто је Хорс бог који се мења, преображава, јасно је зашто је његов
празник дан пре Преображења. На дан Преображења мењају се и гора и вода, како каже
наш народ, а Хорс управо најављује те велике промене.
18.8. Хорзов дан славе родноверне заједнице:
„Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Союз славянских общин
славянской родной веры“ и др.
Бог Хорс, бог Месеца али и јутарњег Сунца, бог који се мења, преображава, најављује
овај празник. У народу постоји веровање да се на данашњи дан преображавају вода и
гора. Наиме, под утицајем одређених алги, реке и језера данас заиста мењају боју.
Негде је то мање, негде више приметно, тамо где је промена очигледнија реке могу
постати чак и црвенкасте. Људи су некада били ближи природи него ми данас, па су
примећивали оно што данас ретко ко примећује, тако да им је дан Преображења
природе био одличан оријентир за разне послове. Ближи се крај лета, Сунце слабије
сија, воде су хладније, па Преображење важи и за последњи дан купања у рекама и
језерима. Занимљиво је да је последњих година наука доказала природни феномен
преображења природе. У недељи око Преображења киша суштински мења свој
хемијски састав. Анализе су показале да се у капима кише од цветња (маја) па до
Преображења налазе тешки хемијски елементи који долазе са тзв. Сунчевим ветром.
После Преображења концентрација тих елемената се нагло смањује и киша од благо
киселе постаје неутрална што има великог утицаја на природу.
Ако би појаву познату као Сунчев ветар погледали из угла родноверја, могли би да
закључимо да Стрибог – бог свих ветрова уз помоћ Сварожића Хорса, доноси на Земљу
Сунчев ветар који утиче на целокупан живи свет. Све ово само доказује да су наши
преци одлично познавали природне феномене које наука тек данас потврђује и да су,
духовно изнад нас, живели у савршеном складу са природом и свим природним
дешавањима.
19.8. - 22.9. Међудневице
9. ГРОЗДОБЕР (СЕПТЕМБАР)
Суђаје, суђенице или рођенице су натприродна женска бића из старе словенске вере
која одређују судбину новорођеног детета. Под мало другачијим именима ова
божанства судбине познају скоро сви Словени, премда под мало другачијим именима.
Суђајама наређује Усуд. Усуд је бог који је сваки дан живео живот на другачији начин.
Некад је био богат и живео у изобиљу, док је другим данима био сиромашан. Постојале
су огромне разлике у начину живота на који је живео. Веровало се да какав живот живи
Усуд на дан када је дете рођено, таква ће бити судбина том детету.
Можемо рећи да оно што су Род и Рожанице код источнословенских народа, то су Усуд
и Суђаје код јужнословенских.
Празник Усуса и Суђаја (Рода и Рођеница) славе углавном Руси и Украјинци, па смо
датум празника усвојили од њих.
8.9. Усуда и Суђаје славе родноверне заједнице:
„Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Союз
славянских общин славянской родной веры“, „Родовое огнище родной православной
веры“ и др.
Осим у месецу сечку (фебруару) Мишје дане имамо и у шумопаду (октобру). Мишји
дани су у вези са култом предака и посвећени су душама умрлих. Субота или
„безимени дан“ је по правилу задушни дан и почетак овог обичаја који је трајао пет
дана. Мишје дане најбоље је описао етнолог Веселин Чајкановић у књизи „О магији и
религији“:
„...После оного што смо рекли о мишу као о сеновитој животињи јасно је да је празник
мишева исто што и празник душа. О томе празнику у далекој прошлости чинио се култ
мишевима у којима су инкарниране душе предака и покојника уопште, онако исто као
што се у другим приликама приносила жртва душама предака које су замишљане у
облику птица или у облику разних дивљих или питомих животиња...“
„...Мишји празник у српском паганизму трајао је, као што се види из хомољског
обичаја, пет дана од којих је, као што се сме закључити из тетевенског обичаја,
последњи дан био „растурњак“.
Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима.
Душе умрлих су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају.
О мишу и разлозима зашто је то сеновита животиња причаћемо више на сам дан
задушница.
Како тврди Веселин Чајкановић, митровданске и михољданске задушнице имају
претхришћанско порекло. Некада се радило о једним задушницама које су подељене
примањем хришћанства и везивањем за различите хришћанске празнике. Заједнички
назив Мишољдан, остао је сачуван у данашњем Михољдану (Ми'ољдану). У источним
и централним крајевима настањеним Србима већина се определила за митровданске
задушнице док су у западним највише обележаване михољданске задушнице.
Митровданске задушнице (које везујемо за крај шумопада - октобра) вероватно су
старије због мноштва култних радњи, забрана и разних обичаја, док су михољданске
(везане за гроздобер - септембар) сиромашније народним обичајима и данас једва
познате. За крај шумопада (октобра) може се рећи да је најподеснији месец за
приношење жртви мишевима јер се тада, због доласка хладнијих дана, склањају
мишеви из поља у село.
Последњи петак у шумопаду (октобру) је Мокошин дан, субота пре Мокошиног дана је
почетак Мишјих дана.
Бројне родноверне заједнице обележавају задушнице крајем месеца шумопада
(октобра) али се датуми мало разликују.
Последњи петак у октобру (шумопаду) је празник богиње Мокош или Мокош Јесења,
ове 7521.(2013.) године то је 26.10. Осим овог, постоји пролећни празник посвећен
богињи, то је Мокош Пролећна.
У Несторовој Повести минулих лета спомиње се кип богиње Мокош који је подигао
кнез Владимир на брду изнад Кијева. Мокош је била једино женско божанство
кијевског пантеона. Уз кип Мокоши на истом брду налазили су се кипови: Перуна,
Хорза, Дајбога, Стрибога и Симаргла.
Мокош је богиња плодности, заштитница жена и женских послова. Сматра се, такође,
да Мокош има функцију сличну суђајама. Будући да је везана за вретено и преслицу,
претпоставља се да се Мокошина делатност протеже и на неком вишем, космичком,
плану као делатност богиње која одређује људску судбину и сече кратке или дуге нити
човековог живота. Уз Сварога, Мокош је заслужна за стварање првих људи.
Мокош Јесења је један од битнијих родноверних празника. Мокошин и Јарилов празник
познати су као "главе од године" јер деле годину на две једнаке половине.
26.10. Мокошин дан славе родноверне заједнице:
„Dažbogovi vnuci“, „Об`єднання Рідновірів України“,„Всероссийский религиозный
союз Русская Народная Вера“ и др.
За време Вучјих празника, због разних забрана, жене су посебно пазиле да не додирују
вуну, као форму "нечисте" материје, а све из поштовања према митском вуку. Народно
објашњење гласи: не сме се ништа радити како вук не би улазио у торове стоке и давио
овце. Вук је у нашој митологији табуисано демонско биће. О демонској природи вука,
како смо рекли, веома јасно говори и наше веровање да вука не треба спомињати,
посебно за време вучјих празника, и свакако никада ноћу, а уколико се и помене, онда
га обично називају следећим именима: непоменик, каменик, ала, дивјина.
Према бугарском етнологу Василеву, у Бугарској је било раширено занимљиво
веровање, да ако би мушкарац био сахрањен у одећи која је прављена у време Вучјих
дана, он би се претворио у вукодлака.
„Нaмa je из стaрe књижeвнoсти сaчувaн jeдaн кaтaлoг нaрoдa, у кoмe je свaки нaрoд
вeзaн зa пoнeку живoтињу, изjeднaчeн с њoм. Кaтaлoг, кojи je сaчувaн у вишe рукoписa
(в. Jireček, Staat und Gesellschaft im mittelalterlichen Serbien, Wien, 1914, 3, 175. Jeдaн je
oбjaвиo Шaфaрик у Слoвaнскe стaрoжитнoсти, Прaзe, 1863, 2, 733 идд) и прeмa тoмe
извeснo биo jaкo пoпулaрaн, имa извeстaн симвoличaн кaрaктeр, и у тoмe пoглeду биo
би близaк срeдњoвeкoвнoм Физиoлoгу. У кaтaлoгу спoмeнути су и ближи и дaљи
нaрoди. Ближим, пoзнaтиjим нaрoдимa увeк je трaжeн живoтињски eквивaлeнaт пo
кaквoj унутрaшњoj вeзи. Зa Србинa сe нпр. кaжe дa je вук, и тo je сaсвим нa свoм мeсту
утoликo штo je вук, кao штo сaм у jeднoм рaниjeм рaду пoкaзao (ГНЧ, 34, 1921, стр.
274), митски срoдник и прeдaк Србинoв, уoпштe митски прeдстaвник српскoг нaрoдa."
В.Чајкановић
Српска православна црква на Дајбогов дан обележава помен на српског краља Стевана
Дечанског. Ако погледамо обичаје око овог празника биће нам јасно да немају никакве
везе са хришћанством. Овај празник познат је и као Мратин дан. Етнолог Радомир
Ракић доводи у везу Мрату са светим Мартином кога су прослављали рудари Саси
живећи и радећи у Србији. Међу тим рударима било је и лужичких Срба који су се
касније лако претопили у околно становништво и пренели назив свог празника који је
очуван до данашњих дана. Ни св. Мартин нема никакве везе са вуковима. Претпоставке
да је можда овај празник био посвећен персијском божанству светлости - Митри, исто
нам не објашњавају народне обичаје.
Веселин Чајкановић сматра да је Мратиндан повезан са претхришћанским врховним
богом код Срба и сматра да је то био Дајбог. Дајбог јесте био моћан бог познат свим
словенским народима, знамо да је по Несторовој Повести минулих лета његов кип био
на брду код Кијева али, ипак, не верујемо да се радило о врховном божанству. И сам
Чајкановић је усамљен у својој тврдњи.
Осим у месецу коложегу, Моранин дан обележавамо и крајем јесени 21. студена
(новембра). Овај дан прихватили смо од словенске браће са истока.
Моранин дан не славимо али га обележавамо на неки начин. Морана је словенска
богиња смрти, зиме и мрака. На овај дан она најављује свој период владавине и тешке
дане које очекују људе.
21.11. обележавају родноверне заједнице:
„Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Велесов круг“, Союз
славянских общин славянской родной веры“ и др.
12. КОЛЕДАР (ДЕЦЕМБАР)
1.12. Детинци
8.12. Материце
Материце се славе 8.12. две недеље пред родноверни Божић. На тај дан, рано ујутру,
деца вежу руке или ноге својој мајци. Мајка да би се откупила, да би била одвезана,
даје дарове који су унапред спремљени. Везивање има исту улогу као и код претходног
празника.
15.12. Оци
Оци се славе 15.12. недељу пред родноверни Божић. На тај дан, рано ујутру, деца вежу
руке или ноге свом оцу. Отац да би се откупио, да би био одвезан, даје дарове који су
унапред спремљени. Везивање има исту улогу као и код Материца и Оца. Везивање има
исту улогу као и код претходних празника.
Обичај се доста мењао и губио од свог изворног облика, у 19. веку је већ био измењен,
а данас је готово изгубљен и заборављен. Ево како је Милош С. Милојевић описао
коледарске обичаје у 19. веку:
„У свима крајевима србским на туцин дан, а увече бадњег дана, ишла је од пре момчад
као и данас што у млогим местима чини и певала Коледа или његове песме. Најмање 7
момака добрих, - а увек мора бити лијо, а не тако, - иду од куће до куће и под сваким
прозором и пред вратима певају коледске песме. Један је од њих као Колед и овај увек
има самур калпак на глави, други је његов војвода, трећи врећар или онај што носи
накупљене ствари. Те су ствари сланина, кобасице, суво месо, а често по која ђаволаста
цура баци и лешњика и ораха, на што се коледари страшно љуте и такве ствари бацају
натраг. Ово чине обично оне које су заљубљене у ког коледара или које јих не волу.
Свакојако је то непријатна ствар дати јим посних јестива. У вече Бадњег дана целу ноћ
скоро иду колендари колеђани или коледари те певају и сабирају поклоне, као што смо
казали. Кад буде пред зору они све то поделе, но краљу или цару Коледу даду
највише.“
Већ смо писали о томе да је наш стари претхришћански Божић био дан после зимске
краткодневнице када дани постају дужи и када се рађа ново Сунце, мали бог – Божић –
Сварожић. Дан пре Божића наши преци обележавали су Бадње вече и Бадњи дан.
Већина обичаја везаних за Бадњи дан и Бадње вече имају претхришћанско порекло,
мада је црква покушава да им да хришћанско обележје. Обичаје око Бадњег дана су
Срби наследили од својих предака и и даље их одржавају.
„Бадњак - стара година, ставља се на дрвник и пресече, а потом иде на огњиште, како
би се кроз огањ родило Ново Сунце, Нова година.“
Сретен Петровић/Антропологија српских ритуала
За бадњак се сече храст, који је код Словена одувек био свето дрво. Бадњи дан је пун
ритуала и симболике, живописних радњи и сви су они повезани са породичним култом
и култом огњишта. Већ у рану зору, пуцањем из пушака и пиштоља, објављује се
одлазак у шуму по бадњак. Бадњак секу искључиво мушкарци, најчешће домаћин и
најстарији син, у рано јутро, пре изласка Сунца. Највећи део радњи и обичаја је везан за
Бадње вече. И Бадњи дан и Бадње вече повезани су са култом предака. О овим
обичајима писаћемо опширније на сам дан празника.
У вези са зимском краткодневницом, Бадњом вечери и даном је и бог Коледо. На овај
дан Коледо умире и завршава свој период владавине од шест месеци. Сутрадан, на
Божић, рађа се Купало како би наставио окретање точка природе све до своје смрти и
поновног рођења Коледа.
Коледов дан славе готово све родноверне заједнице само се време слављења мало
разликује.
Литература
4. „Родна вера - зборник радова о старој вери Словена и њеној обнови", Весна
Какашевски
26. „Један византијски запис о обичају Русалија код Словена“, Александар В. Поповић