Александар

Шмеман

Тајне празника

Празници православне црквене године

 ПРАЗНИК КАО ОТКРИВЕЊЕ СМИСЛА
ВРЕМЕНА
Црквена година је, од давнина, почињала у септембру[1]. И мада у наше
време то готово више нико и не зна, нити се тога ико више сећа, мислимо да је, на
почетку јесени, умесно да размислимо о нашем односу према времену или, тачније,
о оном схватању времена које у себи садрже речи - "Црквена година".
"Антирелигиозна", тј. антихришћанска[2] пропаганда је утрошила огромну
енергију у својој борби против хришћанских празника. Она је на све начине
покушавала да их раскринка и дискредитује као наводну измишљотину и обману
која - попут древних и првобитних митова - у данашње време више нема никаквог
смисла. Међутим, сама чињеница да је та пропаганда објавила толико много књига
и брошура посвећених борби против хришћанских празника, као и да је толико
енергије уложила у ту борбу јасно сведочи о томе да су хришћански иразници
итекако живи и да их је веома тешко искоренити и истребити из човековог
живота. Ма колико безбожничка пропаганда покушавала да "раскринка"
Хришћанство и јеванђелско казивање о рођењу Христовом и ма колико та
пропагавда називала божићну јелку - новогодишњом, Хришћани и даље славе
Божић и ките јелку стављајући на њен врх звездицу у знак сећања на ону звезду
што је сијала над витлејемском пећином. Безбожничка пропаганда и поред свих
својих напора није успела да сведе божићну украсну звезду, јелку, запаљене свеће
и радост дечијих гласова на свој дијалектички материјализам и научно-атеистички
поглед на свет.
Свима је већ позната чињеница да безбожничка пропаганда у ту јединствену
пролећну ноћ када Хришћани празнују Васкрс - хришћански "празник над
празницима" и "славље над слављима" - ангажује гомиле комсомолаца да би ови
својом виком и хулама ометали васкршњу службу у црквама и заглушили речи од
којих нема лепших на овој земљи: " Сада је све испуњено светлошћу, и небо и
земља и иреисиодња, и нека празнује сав свет, видиви и невидиви, Васкрсење
Хрисшово...". Но и поред тога што се они сатиру у својој богохулној галами, Пасха
и даље наставља да сија и зрачи радошћу баш као и пре хиљаду година.
 Биће, ипак, да се вреди замислити над смислом хришћанских празника,
односно "црквене године" која је вековима осмишљавала и освећивала буквално
читав живот милиона људи.
Биће, ипак, да је много паметннје да се људи - уместо писања баналних
брошура у којима тврде да су црквени празннци вековима владали људским
жввотима као груба лаж - потруде да схвате то задивљујуће и органско ткање
хришћанских празника, ткање које сваком годишњем добу даје његову особену
боју и особену дубину.
Светлост Рождества Христовог, светла туга Великога Поста из
које тајанствено и неприметно израста радост Пасхе (Васкрса), летом и сунцем
преиспуњени празници Вазнесења и Тројице, августовска предјесења дубина
Преображења и Успења. Измишљотвна? Обмана? Мит? Допустимо, за тренутак, и
ту могућност. Али, зашто онда да не допуствмо и ту могућност да вреди покушати
да се види да ли ти празиици можда, чак, нс откривају и један дубљи приступ
животу? Јер једно је сасввм јасно: човек на може да живи без празника и
иразновања иразиика.
Социолозн - чак и они који нису били религиозни као што је то, на пример,
био Диркем - одавно су већ научно и објективно доказали да празновање празника
придада оној најдубљој и првобитној основи људскога живота и културе. Није било
у историјн ниједне људске заједнице, нити цивилизације која ннјс празновала
празнике.
Празник наставља да живи чак и у милитантно автихришћанском и
безбожничком друштву, јер и то друштво почиње да ствара свој круг безбожничких
празннка као што су празник рада, дан жене, празник овога и празник онога.
Празничнн обред или ритуал наставља да живи и у таквом друштву у виду уличнвх
манифестација, парада, бацања цвећа, песама, музике, весеља, нераднвх дана и
свечаних ручкова. Зато је, понављам, погрешно покушавати да се празници
"раскринкају" и "дискредитују" као "религиозна измишљотнна и обмана".
Напротив, неопходно је да се изнова замислнмо над самом чињеницом
постојања и функције празника и празновања у људском жнвоту, над значајем
који празник и празно-вање имају за човека. Човек може да празнује ово или ово,
међутнм у њему наставља да жнви та стална потреба за празником. Одакле, онда,
та потреба за празником, шта та потреба изражава, чему одговара, на шта указујс у
човековој прнроди?
Као што сам већ рекао, од првобитне заједвице до данас нема људскс
заједнице без празника и празновања. Шта знамо о тим првим празницима? Знамо
две освовне ствари. Најпре, и то је сасвим очигледно, празник настаје из оног - за
човека неизбежног - ритма рада и одмора. Човек мора да ради да би живео, али
човек не може да ради без одмора. Зато је временом у људском жнвоту почео да се
уобличава ритам рада и одмора од рада, при чему је човек тај одмор, могућност да
не ради све више почео да осећа као радост.
То је први и по себи очигледни корен празника, онај чоњенични и мање
важан чини-лац у установљењу празнка као празннка. Други, важиијм чииилац
јесте то што је сам рад, па отуда и читав човеков живот, кроз празник почињао да
добија свој смисао. И управо у тој, апсолутно неуништивој, човековој потреби не
само да се одмори од рада, већ и да се радује том одмору, да кроз њега проналази
смисао свога живота, треба тражити сварни извор празнока и његове
неуништивости у животу људске заједнице.
Животиње, такође, живе ритмом рада и одмора, и њима је, такође,
физиолошки потребан предах и одмор, но за њих тај предах и тај одмор остају пуке
физиолошке појаве, оне не прерастају у радост празника. И са своје тачке
гледишта, антихришћанска пропаганда - заснована на материјалистичком погледу
на свет - с ''правом'' и доследно свом погледу на свет одбацује хрвшћанске
празнике, али их без икаквог права и сасвим недо-следно замењује својим
безбожничким празницима. Јер схватање човека, који је својствено
материјалистичком погледу на свет, зна и признаје исључиво тај животињски и
физиолошки ритам рада и одмора, одмора као припреме организма за нови рад и у
том схватању човека нема места ни за један други ритам рада и одмора осим за тај
и такав ритам. Сваког дана је потребао толико и толико часова сна, сваке ведеље је
потребан један такозванн "нерадни'' дан, сваке године је потебно толико и толико
недеља одмора. Но, све овоје само из практичних разлога: да би се људском
организму повратила снага и обновио његов "производни потенцијал".
Међутим, чак се ни првобитни човек није просто одмарао од рада. И он је
умео да празнује. То значи да се ни за њега дани напора и трудова нису просто
смењивали са сном и одмором: и он је почео да открива тренутке одмора, као
радосну могућност за сагледавање резултата сврга рада, за осмишљење свог рада и
радовање због плодова свога рада. Кроз празник и празновање рад је за човека
престајао да буде само терет, борба за опстанак, безрадосни низ дана и ноћи: рад је
празником почео да добија смисао, јер је човек могао да сагледа његове резултате
рад је на неки начин почео да се одуховљава и постаје човечнији. И, ма колико се
певале химне раду, рад за човека увек остаје напор, труд и умор. Но човек прихвата
и успева да савлада и напор и умор, али само онда када тај напор и умор за свој
плод имају не пуки материјални успех, већ када они постају начин на који човек
остварује своју слободу, доживљава радост и пуноту живота. А управо то и јесте
празник по својој првобитној суштини: ослобођење човека од живота као
нужности, живота као неумитног закона.
То је разлог због кога човек има потребу не само за пуким одмором, већ за
празником. Зато човек у празник и празновање улаже своје целокупно схватање
живота и њима изражава смисао и циљ свога живота. И зато је, коначно, кроз
празник, тачније, кроз човека у празнику, кроз човека који празнује празник
најлакше појмити смисао ове или оне вере, овог или оног погледа на свет. Зато се
може рећи: "Реци ми шта празнујеши ја ћу ти рећи ко си...''.
Александар Шмеман

[1]
Почетак црквене године се - према одлуци I Васељенског Сабора из 325. године празнује се 1.
септембра; по православном црквеном (неправилно називаном – ''старом'') календару, тј. 14.
септембра по "новом" - папском (којег је у XVI в. установио папа Гргур XIII), тј. данас секуларном,
грађанском календару. Месец септембар је и код старозаветних Јевреја био месец којим је почињала
година, месец збирања плодова и приношења жртви благодарности Богу. У време овога празновања
Господ Исус Христос је - по Јеванђељу - ушао у синагогу у Назаре-ту, отворио књигу пророка
Исаије и прочитао речи: "Дух Господњи је на мени, зато Ме помаза да јавим Јеванђеље
нишшима, посла ме да исцелим скрушене срцем, да проповедам заробљенима ослобођење и
слеиима проповедаљње, да огласим огласим годину милосши Госиодње" (Иса. 61, 1-2).
Вековима је грађанска година у хришћанском свету почињала 1. септембра као и црквена година.
До промене у датуму почетка нове године дошло је најпре у Западној Европи (Французи од 1564. по
заповести краља Карла IX отпочињу нову годину 1. јануара), а потом и, на Истоку, у Русији у време
западно оријентисаног руског цара Петра Великог (по чијој се заповести 1699. почетак грађанске
године премешта на 1. јануар), да би се, временом, то разилажење почетка црквене и грађанске
године, а потом и црквеног и грађанског календара, тј. постепено прелажеље на рачунање времена
по грађанском календару, из Русије проширило и по другим деловима православног света (прим.
прев.).
[2]
0. Александар Шмеман овде - пре свега - мисли на совјетску, комунистичку пропаганду (прим.
прев).

СМИСАО ПРАЗНИКА У
ХРИШЋАНСТВУ
Шта празнују Хришћани? Јер, ако је истина да човек најбоље и најјасније
себе изражава управо кроз празновање празника, кроз празничну радост, ако је
истина да jе вера пре свега радовање Богу и стога празник, онда је и Хришћанство
много лакше схватити кроз његову радост и празнике, него кроз апстрактне
догматичке и богословске дефиниције.
Хришћанство је од самих својих почетака оваплоћивало и изражавало своју
веру, своје схватање света и осећање живота кроз то ткање својих празника
које собом буквално обузима читаву годину. Може се без икаквога
преувеличавања рећи да Хри-шћани живе од празника до празника, као и да ти
празници духовним смислом боје свеколико време, односно след годишњих доба -
јесен, зиму, пролеће и лето.
Неретко се чују приговори о негативној страни хришћанских празника, то
јест да су они праћени пијанчењем, нерадом и томе слично. Но, суштину било које
појаве морамо процењивати не по њеном искривљавању, већ по њеном правом
смислу и назначењу. Стога се и о хришћанским празницима мора говорити увек из
перспективе њиховог изворног смисла: шта заиста јесу хришћански празници и
како би их требало празновати. Тек ће нам тада - у светлу тог њиховог позитивног
смисла - бити могуће да истински критикујемо увек могућа искривљења и одсту-
пања од правилног празновања хришћанских празника.
Нема бољега увода у тему хришћанских празника од посматрања оног
празника који је Православна Црква одувек сматрала "празником над празницима"
и који је одувек представљао свеособену и неупоредиву радост за све Хришћане.
Тај Празник јесте Пасха или Васкрс. Хришћани су тај празник прихватили од
старих Јевреја, код којих је он представљао главни религијски догађај читаве
године. И опет се показује да ништа боље не открива хришћански смисао празника
Пасхе као његова веза - како позитивна, тако и негативна - са његовим
старојеврејским праобразом (прасликом). Из Јеванђеља знамо да је Христос
пострадао управо у дане старојеврејске Пасхе и да та подударност – сајеванђелске
тачке гледишта - није била нимало случајна. У чему је смисао те подударности?
Шта су то празновали стари Јевреји и зато је апостол Павле назвао Христа - нашом
Пасхом: "Јер Пасха наша, Христос" - пише он - "заклан беше за нас".
Одговарајући на ова питања ми постепено улазимо у једно целовито
схватање света које - ма колико се чинило архаичним савременоме човеку са свом
том његовом технологијом, тим његовим користољубивим приступом свему и
површним схватањем живота - уствари одговара ономе што је вечно,
неуништиво, најважније и најдубље у људској души. Са те тачке гледишта
суштинскије важно схватити управо тај постепени развој, разрастање и
образовање читавих слојева различитих смислова у у празновању Пасхе.
Прва фаза је укорењена још у номадском животу старих Јевреја, у време
када они још нису обрађивали земљу, већ су само узгајали стоку. Пасха се у том
периоду јавља као радост због рађања нових животиња. Отуда је и најстарији
обред који је везан за Пасху - обред приношења на жртву јагњета у знак
благодарности Богу. Тако је настао првобитни обред јеврејске Пасхе - обред
жртвоприношења пасхалног јагњета.
Следећа фаза јесте освајање земље Ханаанске после чега су стари Јевреји
почели да обрађују земљу. Пасха је тада почела да задобија нови смисао. Она је
постала празник којим се прослављало пролећно обновљење природе, празник
козмичког тријумфа живота. Но све је то још увек било везано искључиво за
природу и живот човека у природи и природом.
Затим се јавља и почиње да се разраста трећа - сада већ историјска
димензија Пасхе. После природе долази историја, јер човек не живи само у
природном времену, већ и времену историјском, у историјском процесу који собом
даје смисао прошлости, садашњости и будућности и који даје смисао животу не
само појединачног човека, већ и животу свих људи, животу човечанства.
На неколико столећа пре Христа празник Пасхе је за Јевреје постао празник
којим су сваке године прослављали свој Излазак из Египта, своје
четрдесетогодишње лутање по пустињи, ослобођење од ропства и, коначно, свој
улазак у Обећану Земљу.
Но, сви ти догађаји у проповеди и учењу старозаветних пророка постепено
прерастају свој првобитни и ограничени смисао задобијајући универзални
карактер. Празник Пасхе је, тако, постао празник људске историје, празник
радости те историје и њенога кретања од ропства ка слободи, од жалости ка
радости, од горке глади и лутања по пустињи ка цветању и плодовима Обећане
Земље.
Тако су се и природа, и историја, и, коначно, нада у долазак Царства
Божијег, Царства мира и љубави, слободе и среће постепено сјединили у празнику
Пасхе, који је - на тај начин -постао својеврсни символ самог живота човековог у
његовој усмерености ка добром и радосном крају. Тријумф пролећа предображава
коначни тријумф козмоса, док сећање на некадашање ослобођење од ропства
прераста у очекивање крајње и пуне слободе, а и једно и друго заједно откривају и
пројављују човеку који начни смисао свега што постоји.
Све је то била - макар по идеји, по својој замисли - Пасха у време Христово.
Тако постаје јасно зашто се Пасха нашла у самом средишту јеванђелских
догађања, зашто је све оно у шта верујемо када кажемо да верујемо у Христа у тој
и толикој мери повезано управо са пасхалним данима, зашто све то свој кључ има
управо у Пасхи.
Христос је проповедао Царство Божије, управо оно Царство које је пре тога
наговештавала, на које је указивала исказује човеку лепота света и природе.
Лепота природе, лепота њенога пролећа јесте символ и обећање те крајње и
коначне Лепоте. Христос је проповедао Царство Божије за којим чезне и ка коме
стреми човек у историји. Коначно, Христос је проповедао Царство у коме ће бити
побеђен страх од смрти и ужас смрти, страх и ужас раздвајања и распадања.
Христос је говорио да ће се у Њему, у Његовом животу, а посебно у Његовој
жртвеној смрти на Крсту извршити тај излазак, прелазак - што на јевреаском језику
и значи Пасха - који очекује сав свет, излазак из робовања времену и смрти у
слободу живота и љубави. Зато се Христос и назван Пасхом, јер је Његова крсна
смрт - која се збила у дане јеврејске Пасхе - представљала коначно испуњење тог
празника, јер је Његова крсна смрт преиспунила тај празник коначним и сада већ
универзалним смислом и, коначно, јер је Његово Васкрсење постало средиште
хришћанске вере и радости.

ПРАЗНИК-ПОЧЕТАК НОВОГА ВРЕМЕНА

Христос је - како каже Јеванђeље - васкрсао у први дан недеље. По
тадашњем рачунању времена последњи дан и круна недеље је била субота као
седми дан. То је истовремено био и дан одмора, и дан свечанога и радоснога
прослављања Бога у Његовој твари, јер Бог је - по првој књизи Постања - у
седми дан завршио стварање света. "И почину Бог у седми дан од свих дела
Својих која учини", каже Библија. Седми дан као и сам број седам су у старој
религијској символици бројева имали су значење пуноте, завршености и
савршенства. Број седам је - а овде се треба сетити да су за стари свет бројеви
имали дубоко религијско и символичко значење - представљао символ света као
козмоса, односно као оног света за који је Бог, пошто га је створио, рекао даје
"веома добар". Зато се и време тог света почело рачунати уз помоћ броја седам,
те је и недеља била подељена на седам дана.
Нашем свакодневном и безрадосном схватању света и времена сви ти
символи данас изгледају као потпуно детињасте и наивне измишљотине. Овде,
наравно, није реч о томе да би требало поново да поверујемо у те символе, већ о
томе да бисмо морали да се потрудимо да изнова докучимо оно осећање света
које је изражено тим символима. Јер ми и даље настављамо да живимо у
"седмичном" времену и сви покушаји - потпуно рационални и, рекло би се,
сасвим исправни - да се то седмично бројање времена замени неким другим
показали су се као потпуно безуспешни. Не значи ли, овда, то да у древном и
архаичном : поимању и рачунању времена постоји смисао који ми данас
више не схватамо и то само зато што - у нашој рационалистичкој гордости -
одбијамо да признамо да то древно, символичко схватање света има итекакву
озбиљност и дубину? А то се схватање света, у свом најједноставнијем виду,
своди на две исконске и неуништиве димензије или аспекта човековог опажања
и доживљавања времена. Са једне стране, време се самом својом
"цикличношћу", својим вечним кружењем и вечним враћањем јавља као пуна
представа и слика света, његовог савршенства и пуноте.Живот је смештен у
времену и у времену потпуно и савршено налази свој израз: пролеће, лето, јесен,
зима или јутро, подне, вече ноћ - све су то етапе самога живота које су
неопходне да би се живот остваривао. То је тај позитивни или - религијским
језиком говорећи - козмички смисао онога времена које је древни човек
символички изражавао бројем седам. Но, са друге стране, време је у исти мах и
онај најочигледнији и необориви доказ ропства и смртности човека и свега у
свету. Од времена се не може побећи: оно - откуцавајући равномерно своје
часове - носи све што постоји ка неизбежној смрти. Тоје изразио Владимир
Соловјев сјединивши, у својој познатој мисли, схватање времена са схватањем
смрти: " Смрт и време царују на земљи". Тамо где је вреше тамо је увек
присутна и смрт. Време је свугде и зато смрт прожима све што је у времену.
Време је слика живота, али време је г слика смрти и пут ка смрти. Све се то
налази у том древном осећању света које је своје схватање времена символички
изразило у броју седам. Свет у његовој савршености и свет у његовој
ограничености и смртности. Радост живота и, у тој радости, непрестано
нарастајућа жалост смрти.
Савремени безбожнички идеолози - наводно раскринкавајући стара
веровања и презирући их са висине своје лаж-научне величине - мисле да су
нашли одговор на најдубље људско питање: који је смисао те наизменичне
смене радости живота и ужаса смрти, чему уопште радост ако после ње
неизбежно следи растанак, распадање, ишчезнуће и смрт? Међутим, истина је да
они уствари не дају никакав одговор на то питање и срећа коју обећавају се,
такође, завршава у смрти.
Тако је пасхална радост - којом је у само праскозорје наше ере
Хришћанство победило свет - била пре свега и изнад свега одговор на ту
праисконску тугу човекову којом је он доживљавао двојственост свог живота и
као радости и као умирања. Тек сада можемо да дешифрујемо тај на први поглед
другостепен, али за ране Хришћане веома важни детаљ у Јеванђељу: "Христос
васкрсе у први дан недеље", то јест на дан који је следио иза суботе и који је
много касније, тек у време цара Константина у IV веку, заменио - као званични
дан одмора - суботу, то јест - дан седми. Управо је тај дан - дан први постао дан
Васкрсења. Чак ни комунистички безбожници нису могли да одстране ту
реч[1] из рускога језика. Такоје недеља као дан васкрсења постала први дан
новога времена, новога живота који је просијао из Христовог Гроба и над којим -
по речима апостола - смрт више нема власти.
Мора се осетити и схватити да Хришћанство почиње новим осећањем
времена, осећањем у коме време престаје да бива повезивано са смрћу. " Смрти
где је швој жалац? Аде, гдеје швоја победа?" - кличе апостол Павле. То је само
срце и суштинско огњиште хришћанске вере: смрт је побеђена, смрт је престала
да буде безнадежни крај - у свету је почело време Васкрсења, наступио је нови
дан, први дан нове твари, дан који надилази ограниченост времена, који у време
уноси радост вечности и вечнога живота. То и јесте хришћанска основа Пасхе.
[1] * "Недеља" се на руском каже "воскресеније", а "Васкрсење" - " Воскресение".
0. Александар мисли на покушаје совјетских комунистичких власти да - поред промене
хришћанског календара, тј. укидаља хришћанских празника и увођења нових комунистичких
празника - изврше и промене у хришћанском карактеру руског језика, тј. да из руског језика
избаце све речи које су црквеног, односно хришћанског порекла, као штоје и назив за недељу, и
замене их новим атеисти-чким речима (прим. прев).

ПРАЗНИК - ПРОЛАЗ У РАДОСТ

НОВОГА ЖИВОТА
''Величај душо моја...'' Колико само празничних песама Православне Цркве
почиње овим речима, овим задивљујућим призивом: "Величај, душо моја...!". У
овим речима се открива дубока и прекрасна истина, истина и пре свега - о самом
чоеку. Празновање је увек радост због неке духовне истине, због неке тајанствене
стварности коју у буци и бригама овога живота губимо из вида и која, стога, остаје
скривена од наших очију, а која се у празновању празниака - о чуда! - открива и
радошћу преиспуњава нашу душу.
Могуће је направити и овакво поређење: човек готово читав свој живот
живи спуштене главе. Он се стално негде жури, од нечега бежи и стално мора да
гледа пред своје ноге да се не би спотакао, да не би налетео на некога, да се не би
повредио. Човек је стално заокупљен и опхрван животним бригама. Но, дешава
се да у свој тој сујети и заокупљености човек ненадно и случајно подигне главу и
угледа небо. Одједном човек види бескрајни плави свод, светлост, лепоту белих
облака и почне да осећа да се надсветом збива неки празник за који људи - занети
животним бригама - никада немају времена: нити да у њега уђу, нити да у
њему учествују. Човек види да је то небо нешто сасвим другачије
од његовог свакодневног живота, али и сасвим неопходно за тај жи-? тг, да је небо
нешто што људски живот обасјава силном светлошћу и радошћу. Дакле, вера је,
пре свега, пролазак управо у нешто друго и другачије, у оно о чему је веома тешко
говорити обичним речима, али што преиспуњава читаво срце човеково и читав
живот човеков неочекиваном празничном радошћу.
"Величај, душо моја...!". За реалистичног, рационалног и позитивистички
оријентисаног човека ове речи - по томе колико су за њега "вероватне" - ништа не
значе, нити имају икаквога смисла. Негова душа ништа и никада не велича и отуда
он, штавише, сматра да ни сама душа не постоји. Разум - да, то је нешто што он
може да схвати. Разум је оно чиме човек може да рачуна, обашњава, класификује и
организује. Воља, такође, за таквог човека не представља неки нарочити проблем.
Али, душа - шта је то душа?
Нема другог начина да одговоримо на ово питање, да објаснимо шта је душа
него да кажемо: душа јесте управо та унутарња способност да опажамо и
осећамо тајнупразника, способност која нам омогућава да се укључимо у радост
празника и да том радошћу обасјамо читав наш живот, све његове тешкоће и
тмурности. Душа јесте управо тај усклик - "Величај, душо моја...!". Људи који не
схватају и не осећају веру покушавају да је објасне на рационалан начин као неку
врсту човекове жеље да нешто постигне, да се од нечега заштити, да у нечему
пронађе своје упориште. Они сматрају да је вера уствари нека врста зависности
која је недостојна човека. И како им, онда, објаснити да је, напротив, управо
недостатак вере оно што је потпуно недостојно човека? Како им објаснити да је
суштина вере у нечем сасвим другом?
Хиљаде људи сатима стоје у цркви. Горе хиљаде свећа: вруће је и
загушљиво. А све време црквом одјекује радосни усклик и
поздрав: "Радуј се/". "Радуј се, Тобом ће радост засијати! Радуј се, Тобом ће
жалост ишчезнути! Радуј се, се, зоро тајанственога дана!". То је такозвани
"акатист"[1], једна од најомиљенијих и најраспрострањенијих служби Православне
Цркве. У тој служби нема ни молитвеног искања, ни страха, ни молбе за помоћ, већ
само чисто - "радуј се!". И сви ти људи стоје пред оним што је неизрециво лепо,
чисто, светло и радосно, и диве се тој лепоти, чистоти, светлости и радости, и у том
удивљењу не знају за умор. Реч "(у)дивљење" можда боље од било које
друге речи описује онај најдубљи и најважнији извор вере.
Неверујући и позитивистички оријентисани, практични човек се ничемуне
диви, ничему се стварно не радује и у свему види, ако тако можемо да кажемо,
само оно што се може видети физичким видом. Међутим, вера почиње као осећање
чију је суштину дивно описао Владимир Соловјев у својим стиховима:
"Друже мили, зар не видиш
Да то што видимо све је
Тек одблесак пуки и сенка
Оног што видети не можемо?".
Христос у Јеван^ељу каже: ''ГледаНе очима својим и неће видети''. И
колико је само таквих људи који тврде да виде, који су изумели хиљаде најтачнијих
оптичких апарата да би могли све да виде, да би могли што боље да виде, но који и
поред тога остају потпуни слепци. Они не виде и не чују оно што изазива човека на
тај радосни одговор-поздрав:" Радуј се!"
"Величај, душо моја...!". Да, наравно, ја могу да покушам да објасним зашто
верујем и како верујем и у шта верујем. Хиљаде и хиљаде богословских и
философских књигаје написано о вери, и јасно је да вера има своје и рационалне и
научне основе. Но, ниједно рационално објашњење вере не може да се упореди са
оним тренутком када се на свеноћном бдењу пред Благовести, после дугог
нарастања службе, коначно разлегне црквом та дугочекана и задивљујућа песма:
"Архангелски глас Ти кличе, Пречиста, радуј се!". И, гле, читав свет, са свом
својом муком и страдањем, са свом својом посусталошћу и злом, са свом својом
завишћу, ништавношћу и сујетом - одједном бива очишћен и у њему одједном
почиње да сија некакво заиста неовдашње пролеће. Шта је то: емоција, нервна
пренапрегнутост или аутосугестија? Не, то је магновени пролазак у ону истину о
свету, о животу и о човеку коју човек непрестано заборавља. Тоје пролазак у
истину о чистоти и првозданој лепоти душе човекове, о могућности човековој да
дише пуним плућима свога бића - да дише небом, духом, и љубављу. Оно што се
открива у тим тренуцима јесте оно што ме приморава да са крајњом
сигурношћу кажем: да, то је истина; да, то је лепота са којом се у свету нишга
упоредити не може. То небо силази на земљу, то душа налази ово за чим је - слепо
и у мукама - чезнула и што је искала.
 Непрестано нам говоре да свет треба да схватамо разумом, науком и
математиком. И ми такав приступ не оспоравамо. У својим областима, тамо где јој
је место, наука је и лепа и неопходна. Међутим, ми одговарамо и сведочимо:
постоји и другачији начин поимања света или, тачније, постоји у свету и
животу оно што наука уопште не може да схвати. А то је свет и то је живот као
објекат нашег дивљења и празновања, љубави, благодарности и узношења хвале. И
тај начин није ништа мање стваран и ништа мање неопходан од научног начина.
Зашто онда осиромашивати човека, зашто га унапред лишавати онога што је,
заиста "једино потребно"? У име чега? Сама ми се од себе намећемисао да
непријатељи Хришћанства највише од свега мрзе управо хришћанско празновање
празника и радосно дивљење лепоти празника, као и да та њихова мржња није
нимало случајна већ да они мрзе хришћанске празнике због тога што осећају да
је човек који је способан да празнује празник, пре свега и изнад свега, слободан
човек. Да је то човек који не циља ни на какву корист, већ који од пуноте љубави и
радости кличе: "Радуј се!''. Човек који се обраћа самом себи тим задивљујућим
обраћањем: ''Величај, душо моја...!''. Јасно је, онда, да таквог слободног човека
није могуће приморати да верује у ту досадну безбожничку и лаж о животу коју
совјетска[2] идеологија испреда већ деценијама? Христос говори: "И радост вашу
нико неће узеши од вас''. У тескоби и јаду овога света тихо и невидиво се збива
празник вере. Трепери и просијава тајном светлошћу душа човекова,
преиспуњавајући се небеском радошћу. "Данас миомирише пролеће и нова швар
ликује\", пева Црква. И нико и ништа од овога света нам не може одузети, нити у
нама пригушити ту радост то ликовање. У том ликовању човек налази правог себе
и бесмртну душу, а за онога ко је нашао своју душу "досадне песме земаљске
никада више заменити не могу красоту небеских сазвучја".

[1]
Акатист или несједален је служба радосно-похвалног карактера при којој се - како само њено
име каже - не седи, која се служи и слуша стојећи и која се у Православној Цркви коначно
уобличила упрвој четвртини седмог века. Акатист се састоји од дванаест малих строфа – кондака - и
дванаест великих строфа -икоса посвећених Господу Исусу Христу, Мајци Божијој или
Светитељима. Особеност ове службе јесу такозвани херетизми или радосни поздрави ''Радуј
се!'' (на грчком - "χαιρε") који су упућени ономе коме је акатист посвећен (прим. прев).
[2]
О. Александар Шмеман је ове проповеди држао у време док је још увек трајала совјетска
окупација православне Русије (прим. прев.).

ПРАЗНИК - ОТКРИВЕЊЕ ЖИВОТА КАО СЛОБОДЕ

Сваки, а посебно хришћански празник рађа се из осећања слободе и, у исти

мах, пројављује, оваплоћује и изражава ту дубљу човекову жеђ за слободом. Када
говорим о слободи мислим не само на ону спољашњу слободу као што је
политичка слобода или, пак, слобода рада, већ првенствено мислим на осећање
самога живота човековог као слободе.
Ово говорим, јер првобитно искуство човека управо и јесте у томе да га све
у овом свету и животу, на овај или онај начин, поробљује, потчињава и окива.
Човекје роб времена, роб простора, роб свога наслеђа, своје физичке конституције,
климе, услова у којима живи, и - коначно - роб тог неприметног кретања живота ка
неизбежном крају, ка смрти. И што човек више сазрева удаљавајући се животно од
свог детињства, он постаје све свеснији своје потпуне ограничености и
поробљености тим животним ограничењима.
Човек је, наравно, у оквирима тих ограничења, у тескоби простора и
времена у којима живи, колико-толико слободан. Но, што је духовна истанчаност
човекова већа, то човеку постаје све очевидније у којој је мери привидна и
ограничена та и таква његова слобода, тим је дубља његова туга и његова чежња за
истинском слободом.
"Свагда у тмини и тескоби, у таквој тескоби и таквој шмини..." -
написао је песник о људском животу. И само груби, примитивни, елементарни
човек, човек који живи од тренутка до тренутка, човек који живи ниским
задовољствима, човек који не осећа дубоку истину горепоменутих стихова.
Свеколика људска култура, уметност и поезија прожета је тугом која, без
сумње, представља оно најљудскије и најдубље човеково осећање. А та туга
произлази из осећања спутаности и ограничености живота, осећања пролазности и
трулежности свега у овом свету.
Да, човек за ту тугу не зна само у детињству, но управо се због тога човек и
сећа детињства као једног непрекидног празника, чак и ако је то детињство било
проживљени у сенци сиромаштва. Човек управо и одраста тако што у њему почиње
да замире та празничност детињства, што у њему почиње да се гаси то детиње и
радосно осећање живота - живота као отвореног прозора у радосно пролећно јутро,
живота као безброја могућности отворених пред човеком - уступајући, мало по
мало, место осећању живота као тамнице и затвора. У човека почиње да се усељава
туга. И ма колико се он трудио да је у себи потисне, он мора - ако је имало искрен
и поштен према самом себи - да призна да ту тугу непрестано осећа у себи.
И, гле, само у односу према тој дубљој тузи је могуће истински схватити ону
крајњу суштину хришћанског искуства вере. Вера почиње да се рађа управо из те
суштинске и дубље, из танане и узвишене туге коју човек носи у својој души, туге
без које човек не би био човек, већ животиња.
Православље ту тугу назива "тугом за Богом". Чињеаца је да човек - упркос
искуству о сопственој ограничености, пролазности и смртности - непрестано чезне
за нечим другим, као и да он - другим речима - једноставно не може да то искуство
призна као човеково коначно искуство.
Али, одакле та туга у човеку? Нико други у свету осим човека њу не осећа.
А управо човек, ма колико га животно искуство убеђивало у супротно, непрестано
понавља речи као што су: бесмрће, вечност, дух, слобода, радост. Познатоје да
уметност кроз коју је човек одувек изражавао ту своју дубљу тугу - представља
један од главних носилаца и израза човекове најдубље чежње за нечим
неостваривим, за пролазом у оно о чему њего-во земаљске искуство нема
апсолутно никакве представе. "Неће се успокојити срца наша - говори блажени
Августин - док не нађу Тебе, Господе!". Ту тугу и туговање за слободом
Хришћанство назива тугом за Богом.
Хришћанство се на известан начин слаже са оним теоријама које човека
схватају као ограничено и детерминисано биће. Наравно да у овом свету какав он
јесте нема стварне и истинске слободе, те је у праву онај мудрац који је сваки
људски сан о слободи назвао детињастом маштаријом. Пролази детињство,
завршава се његов празник, остају само глуви зидови досадне свакодневице.
Али, Хришћанство тврди да та слобода постоји, да је празник могућ, да се
пра-зник слободе већ празнује у свету и да ће се "жалост наша окренути на радост".
Јер сама та туга у човеку сведочи о Богу, о свету радости, љубави и слободе за који
је саздан човек и ка коме - иако тога често није ни свестан - непрестано стреми.
"Неће се успокојити срце наше док не нађе Тебе, Госиоде!''. Ето то је тај
суштински и неутоливи немир у човеку који се ничим успокојити не може, и
управо је тај немир за Хришћане оно главно сведочанство које сведочи о Богу.
А колико су само кроз историју људи покушавали да утоле тај немир: није
било столећа ни епохе а да људи нису објављивали да су дошли до кључа за
коначно решење свих човекових проблема, до утола за сваку људску жеђ. Колико
пута је само било речено: ево коначне истине која ће људима дати самопоуздање и
спокојство. Но, у стварности, нико и ништа није могло да човеку пружи истински
спокој. И у Савезу[1] безбожници одавно већ тврде да су открили пуну истину, да се
та истина налази у комунистичкој теорији и учењу: проћи ће, тврде они, толико и
толико година и биће изграђен свет, друштво или систем који ће човеку обезбедити
пуну срећу. Међутим, прошло је више десетина година, а од њихових пустих
обећања нема ништа: ко би још данас веровао у ту мртву безбожничку[2] доктрину?
Нико.
Може се мирно душе и без икаквог преувеличавања рећи да нико и ништа
осим Бога, осим вере не само да никада није могло да човеку пружи срећу, него
није могло ни да истински жовори на ту исконску тугу човекову за истинским
животом. А Бог и вера су увек давали и дају тај одговор. Свугде где човек поново
проналази Бога и где се у човеку изнова разгорева светлост вере, тамо се у човеков
живот поново враћа празник, тамо се изнова у човеку успоставља целовитост
живота која је нестала са престанком детињства.
0 томе говори Христос: "Будите као деца" и "Ко не прими Царство
Божије као дете неће ући у Њега " (Лк. 18,17). Бити као дете - управо то и јесте
повратак животу као радости и жнвоту као слободи.
Погледајмо Свете. То што нас код Светих највише задивљује, јесте управо
њихова радост, њихово попуно спокојство у тој радости, та њихова унутарња
слобода окја присходи искључиво из њихове чврсте вере у пронађену Истину. И
зато Црква непреста-но празнује. Зато се читав живот верујућега открива као ритам
унутарње припреме за празник, приближавања празника и самог празновања
празника.
Туга остаје, али то је сада туга због тога што не могу да се у потпуности
предам тој истинској слободи и радости, јер сам још увек исувише поробљен
собом, сујетом, ништавношћу и злом. Међутим, то више није она туга која пориче
празник, већ туга која води ка њему. И не може више ни зло, нити ишта друго од
овога света да победи и уништи ту тајанствену светлост која се разгорева у души
човековој, ту радост коју више нико од човека одузети не може. И хришћанска вера
- у коначном исходу - управо том радошћу и слободом празника, том срећом
обновљенога живота побеђује и коначно ће победити сивило беспразничке досадне
безбожничке идеологије и друштвеног система који ништа нису дали човеку.
[1]
О. Александар мисли на Совјетски Савез коме, као што ће то чинити до краја књиге, не
жели чак ни да помене пуни званични назив (прим. прев).
[2]
О. Александар Шмеман мисли пре свега на тадашњу совјетску, то јест комунистичку
идеологију и друштвени систем заснован на сатанистичкој мржњи према Богу и према
Божијем човеку, односно богочовечанском поретку света и историје. Али, ове речи о.
Александра итекако су актуалне и данас, када нови безбожници - мундијалисти са својим
"новим светским" и "демократским" идеологијама (које нису ништа мање противбожне и
противчовечне!), настоје да тоталитарно завладају планетом и историјом (прим. прев).

ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА -

КРСТОВДАН

Спаси Господи људи твоја, и благослови

досто-јаније Твоје, побједи
православному и христо-љубивому роду
нашему на сопритивнија дару-ја, и Твоја
сохрањаја Крестом Твојим житељ-ство.

Спаси, Госиоде, народ Свој, и благослови

наслеђе Своје, православном и
хрисшољубивом роду на-шем иобеду над
противницима дарујући и Кр-стом Својим
чувајући Своје становништво.

Празник воздвижења, тј. уздизања, узношења Часнога Крста[1]...

Вековима су на тај дан архијереји - стојећи на средини цркве, окружени
множином свештеника – подизали Крст високо изнад глава сабраних верника
и осењивали њиме све четири стране света, док је хор за то време
громогласно певао ''Господе, помилуј!". То је био празник хришћанскога
царства које се родило под знаком Крста у онај дан када је цар Константин
имао виђење Крста на небу над којим је писало: "Овим знаком ћеш
иобедити!". Тако је празник Воздвижења Часног Крста - празник победе
Хришћан-ства над царствима, културама и цивилизацијама овога света,
празник оног хришћан-ског света који се распао и распада на наше очи. Као и
сваке године и ове ћемо пра-зновати тај свечани и древни хришћански
празник. И опет ће хор радосно певати:"Крст је сила царева, крст је
лепота васељене!''[2]. Међутим и ове ће године, поно-во, око храма у коме
празнујемо Воздвижење Часнога Крста тутњати својом буком огромни град
који је потпуно равнодушан према празнику што се празнује у црква-ма, град
који са тим празником нема апсолутно никакве везе. Милиони људи
године на празник Воздвижења Часнога Крста наставити да живе
својим сва-кодневним животом, са својим бригама, интересима, радостима и
жалостима које немају никакве везе са оним што се на тај дан збива у
црквама. Како се онда, уопште, усуђујемо да поново говоримо о хришћанској
победи, да опет и опет говоримо о томе да је Крст Господњи - наша
неуништива победа?
Нажалост, морамо признати да је заиста много Хришћана који уопште
не би знали да одговоре на ово питање. Многи хришћани су се већ навикли
на то да је Цр-ква изгнана на маргиине живота, да је Црква изгнана из
културе, из свакодневице, из школе, једном речју - одасвуда. Многи
Хришћани су се једноставно задовољили тиме што им безбожни свет са
презиром допушта да "обављају своје верске обреде", али под условом да
живе нечујно и послушно и да га ни на који начин не ометају да организује
свој живот без Бога, без Христа, без вере и молитве. Ти и такви, посуста-ли
Хришћани више се готово и не сећају шта је рекао Христос оне ноћи када је
полазио на Распеће: "У свету ће те имати жалост, али храбрите се, јер
сам пбедио свет''.
Међутим, наше празновање празника Воздвижења Часногрста, којом
прили-ком сваки пут изнова изговарамо древне речи о славној победи
Хришћанства, ни у ком случају није само ради пуког подсећања на
хришћанску победу из прошлости, то јест ради подсећања на нешто што је
било, а чега више нема. Смисао празновања овог празника је у томе да се
сваки пут изнова удубимо у смисао коју реч "победа" има у хришћанској
вери.
Може бити да тек сада - када смо као Хришћани остали без икакве
спољашње моћи, спољашње победе, подршке власти, када смо остали без
богатства и свега онога што је у прошлости представљало видиви символ,
односно знак победе Хри-шћанства - постајемо истински способни да
схватимо да сва та спољашња победа можда и није била стварна победа.
Да, златом и сребром и драгим камењем је био украшен тај Крст који
су у прошлости на Крстовдан дизали свештеници изнад глава сабраних
верника, али ни злато, ни сребро, ни драго камење нису никада могли да
потисну у други план онај првобитни и истински смисао Крста као оруђа
срамне и страшне казне, на које је осуђени био прикиван гвозденим
клиновима, на коме је разапети човек умирао од жеђи и бола у најтежим
мукама.
Имајмо храбрости и поставимо себи питање: нису ли сва хришћанска
царства и културе пропале, односно није ли се победа Хришћанства обрнула
у пораз управо због тога што смо ми Хришћани постали глуви и слепи за тај
крајњи смисао и садржај Крста као главнога символа Хришћанства, што смо
помислили да је могуће златом и сребром затомити тај суштински смисао
Крста, што смо почели да мислимо да све што Бог хоће од нас јесте
прослављање пуке прошлости.
Али, поштовати и подизати Крст, певати о Христовој Победи на
празник Воздвижења Часног Крста значи, пре свега, веровати у Распетога
Христа, веровати у то да је крсни знак - знак оног свепотресног и, по свом
смислу, свејединственог пораза који постаје победа и свепобедно славље
управо и само због тога што је заиста био пораз, који постаје победа само ако
га заиста прихватимо као пораз.
 Не, Христос није дошао у свет да би донео некакву спољашњу победу:
Он је имао на располагању сву силу Царства Божијег, али се Он одрекао те
силе. У трену-тку када је био предаван на смрт Христос је рекао: "Зар
мислите да не могу умоли-ши сад Оца Свога да ми пошаље више од
дванаест легиона анђела?'' (Мт. 26, 53). Међутим, никада Христос није
више био Цар него у оним тренуцима док се – опко-љен злобном и
разјареном гомилом која Га је вређала - успињао на Голготу, носећи Крст на
Својим плећима. Никада није била тако очигледна царственост и царска сила
Његова као онога тренутка када Га је Пилат извео пред гомилу, одевеног у
пурпурну одежду, са трновим венцем на глави, осуђенога на срамну смрт,
намењену искљу-чиво разбојницима, када је Пилат рекао разјареној гомили:
"Ево вам вашег Цара!".
Јер, где је свецела тајна Хришћанства, а тиме и његова победа ако не
управо и искључиво у тој радосној вери да је кроз одбаченог, осуђеног и
распетог Христа свету просијала љубав да и открило се Царство Божије над
којим нико и ништа од света нема власти? Све што треба да урадимо јесте да
од нас прихвати Христа - свим својим срцем, свом својом вером и свом
својом надом. Ако тога нема онда свака спољашња победа остаје сасвим
бесмислена.
Може бити да су нам тај спољашњи пораз хришћанскога света, та
немаштина и та одбаченост Хришћанства били на неки начин чак и
неопходни да би се наша вера очистила од сваке земаљске гордости, од наде
у спољашњу моћ и спољашњу победу|. Да би се очистило наше ви^ење Крста
Христовог који се уздиже над нама и читавим светом, и онда када га ни свет
ни ми не видимо.
Уздиже се и побеђује Крст Христов, упркос свему. "Крст - лепота
васељене". И ма у каквим се тминама човек налазио и ма колико у свету -
споља гледано - тријумфовало зло, срце Хришћаниново зна и чује Христов
глас који говори: "Хра-брите се јер победих свет!''.

[1]
Воздвижење Часнога Крста је велики празник Православне Цркве који се
праазнује 1. септембра по црквеном, а 14. септембра по "новом", односно секутарном
календару, прослављајући успомену на два велика догађаја у историји хришћанства.
Први догађај је чудесно проналажење Часнога Крста на коме је био разапет Господ
Исус Христос. Обретење (проналажеље) Часнога Крста се везује за св. царицу Јелену, мајку
римског цара Константина који је пред битку са побуњеним Максентијем 312. године имао
виђење Крста од светло-сти са натписом: "Овим ћеш победити!". После победе цар
Константин је у центру Рима подигао спомен-Крст као нови знак Римског царства, да би
Миланским едиктом 313. године прогласио Хри-шћанство званичном вером Римског
царства, чиме је оно постало хришћанско царство. Цар Констан-тин је, потом, подигао цркву
Васкрсења на месту Христовога гроба у Јерусалиму. Црквено предање каже да је св. царица
Јелена пронашла Часни Крст приликом своје посете Јерусалиму. То је био велики догађај за
Хришћанство, јер се до тада читава три века није знало где почива Крст на коме је разапет
Господ Исус Христос. Други догађај је везан за победу византијског цара Ираклија 628.
године над персијским царем Хозројем после чега је Часни Крст - који је претходно био отет
из Јеру-салима 614. године током освајања Персијанаца - враћен из Персије у Византију. У
народу се овај празник зове - Крстовдан, а "воздвижење" значи - уздизање Крста и то у
двоструком смислу. Прво - у смислу уздизања Крста над читавом васељеном као знака
победе Хришћанства над светом. Друго - у смислу да су на тај дан Крст епископи подизали
крст на богослужељима у свим црквама хришћанског света еда би њиме благословили цео
свет и да би га верни могли видети и поклонити му се. Са овим празником је повезано и
подизање, постављање крстова на свим хришћанским храмовима и гробовима (прим. прев.
[2]
То су речи из једне друге црквене песме која се, такође, пева на дан Воздвижења Часног
Крста: ''Крст је чувар свецеле васељене, Крст је лепота Цркве, Крст је сила царева, Крст је
верних потпора, Крст је слава ангела и ударац демонима" (прим. прев).

РОЖДЕСТВО ХРИСТОВО

Рождество твоје Христе Боже наш,

возсија мирови свјет разума, в њем бо
звјездам служа-шчиј звездоју учахусја,
тебје клањатнсја сол-нцу правди и тебје
вједети с висоти востока, Господи слава
тебје.

Рођење Твоје, Хрисше, Боже наш, засија

свету свешлосш разума, јер у њему они
који звездама служаху од звезде се
научише да се клањају Те-би, Сунцу
Правде (Истине), и Тебе да познају с
висота Исшока, Тосиоде, слава Теби.

1. Смисао Рождества Христовог

У Јеванђељу нигде није записан тачан датум рођења Господа нашег Исуса
Христа. Не помиње се чак ни које је годишње доба тада било. Но, судећи по томе
што се у јеван-ђелском причи помињу пастири који су ноћу напасали стада оваца
може се закључити да се рођење Христово збило у лето. Отуда и питање: откуда се
онда и како појавио хришћан-ски датум Рождества - 25. децембар?
Ово питање није резултат пуке љубопитљивости. Одговарајући на то
питање, сазна-ћемо нешто и о суштини саме хришћанске вере, тачније о начину на
који Хришћани схва-тају свој однос према спољашњем свету који још није знао
Христа, нити је у Њега веровао.
Ради се о томе да се истовремено са ширењем Хршћанства у време почетка
наше (тј. хришћанске) ере у грчко-римском свету једнако брзо ширио и последњи н
велики пагански култ сунца.Седамдесетих година III века римски цар Аурелијан је
тај култ про-гласио за званичну религију читавог Римског царства. Та религија је
прослављала сунце као извор живота и, стога, као вишу божанску силу. Као и
свеколико паганство и култ сунца је је био религија обожавања природе и
природних живих сила. Главни празник религије сунца су били дани такозваног
зимског солипстиција[1], то јест последњи дани децембра када би после највећег
растојања земље од сунца изнова започињало приближавање земље сунцу и,
заједно са тим, поновни надолазак топлоте и светлости у природу, односно
приближавање пролећном васкрсењу природе и тријумфу живота над зимским
умирањем. Људи те епохе, наравно, нису знали за астрономске законе окретања
земље око сунца. За њих је та победа светлости над тамом и то васкрсење природе
било заиста божанско чудо. У средишту тог чуда је стајало сунце као извор
светлости и извор животата. Култ сунца је, тако, постао последња велика религија
паганског света осуђеног на нестајање, а празник зимскога солстиција у месецу
децембру је представља последњи велики пагански празник. Зато је управо тај култ
био главни противник и непријатељ првих Хришћана. Са тим су култом су први
Хришћани водили одсудни бој.
Римски цар Константин - који је најпре и сам био идолопоклоник култа
сунца - обратио се почетком IV века у Хришћиство. Тиме се завршило епоха
тровековног гоњења Хришћанства. Хришћанска Црква је добила могућност да
јавно и несметано организује свој живот, да гради храмове и, што је најважније, да
слободно проповеда своју веру. По проценама историчара, у тренутку
Константиновог обраћења у Хришћанство, Хришћаи су чинили не више од десет
процената целокупног становништва Римскога царства, при чему су они готово у
потпуности припадали градском становништву. Међу земљорадницима го-тово и
да није било Хришћана. Црква је, дакле, одједном била принуђена да крене у масо-
вну проповед о Христу као Спаситељу да би и тих преосталих деведесет процената
стано-вника Римскога царства преобратила у Хришћанство као нову веру. Да би
уопште могла да приступи том задатку Црква је морала да победи паганство и то не
средствима спољашње принуде, већ изнутра, то јест објављујући људима не само
супериорност Хришћанства над сваким паганством, већ - пре свега - објављујући у
Хришћанству откривену универзалну и спасоносну Истину.
Главни метод којим се Црква служила да би незнабошце преобратила у
Хришћан-ство био је метод "сублимисања и преображавања самих паганских
веровања: Црква је "пречишћавала" неке паганске обичаје и испуњавала их
хришћанским смислом и садржа-јем. Пагани су у децембру празновали рођење
сунца. И тог истог дана су Хришћани поче-ли да празнују рођење Исуса Христа као
истинскога, духовнога Сунца, то јест као дан ула-жења истинске, духовне
Светлости у овај свет... Ми чак и данас на дан Рождества Христо-вог у тропару,
главној црквеној песми тог празника певамо: "Рођење Твоје, Христе, Боже наш,
засија свету светлосш разума, јер у њему они који звездама служаху од звезде се
научише да се клањају Теби, Сунцу Правде (Истине)...".
Као што видимо, Хришћанство је прихватило идеју сунца као извора
светлости и живота: оно је ту идеју - која је била карактеристична за готово све
пагане и све прехришћанске културе - преобразила у откривење своје вере у
Христа. "Ви верујете у сунце - говорила је Црква паганском свету - али то
природно и физичко сунце и није ништа друго до символ, одблесак и оруђе једног
другог, вишег, духовног и божанског Сунца. А једино је у том божанском Сунцу
истински Живот, Светлост и Победа. Ви про-слављате рођење физичког сунца, а
ми вас позивамо да прослављате долазак у свет Божан-скога Сунца - Христа,
зовемо вас да узведете ваш ум од физичког и видивог сунца ка духо-вном и
невидивом Сунцу - Христу".
Тако је празник Рождества Христовог постао нека врста коначног испуњења
свега онога штоје празновало паганство: Рождество Христово је постало догађај и
празник окончаног и испуњеног очекивања, чежње и надања свих људи. Свему
томе што је пагански човек уграђивао у своје поклоњење сунцу - своју веру у
смисао света и његов светли, смислени и божански карактер - Хришћанство је дало
лично име: Христос.
Тако је празник Рождества Христовог утемељен као испуњења свих
човекових предосећања и чекања, испуњење свеколике и неуништиве човекове
жеђи за смислом и добром, али - у исто време - и као празник почетка нове
религијске епохе. Епохе у којој је човек престао да обоготворава природу и слепе
силе и почео да се поклања Ономе Који се јавља у природи, али Који је изнад
природе. Ономе Који је сами извор свеколиког живота, Који је садржај и циљ тог
живота.
Тако је Црква изнутра победила паганство, то јест идоклонство твари,
клањање твари уместо Творцу. Тако је човек - примивши од Христа "светлост
разума" - био ослобођен од ропства свету и природи.

2. Светлост Разума

''Рођење Твоје Хрисше, Боже наш засија свешу светлост

разума...". Тропар празника Рождества Христовог, дакле, почиње тврдњом да је са
Христом у свет ушао не само образ савршеног човека, већ и вишње, свеобухватно
откривење личног Смисла света.
Светлост Разума!
Међутим, управо се ту - око питања разума - води та непрестана битка
против Христа и Хришћанства, управо у име разума устају против Христа сви они
који мисле да само они имају разум и да је разум искључиво њихово власништво,
те да су у име разума и разумности дужни да сруше све то што стоји у вези са
Богомладенцом Христом из Витлејемске пећине.
И та битка траје већ готово две хиљаде година. Погледајмо уназад и
видећемо апостола Павла који долази у Атину и то право на Ареопаг, на коме је
било званично састајалиште највећих умова науке и философије тога доба и тамо -
у срцу античкога света - проповеда Христа Распетога и Васкрслога. И ти му се
мудраци подсмевају говорећи: "0 томе ћемо од тебе слушати сутра". А иза тих
мудраца је стајала и моћ Римскога царства.
Антички свет се скоро три стотине година борио против Хришћана,
прогонио их, убијао.
Скоро три стотине година Хришћани су се налазили ван закона, лишени
свих права и сматрани најгорима од свих. Њиховом учењу су се ругали, њихове су
обреде исмејавали, њих саме су клеветали.
Но, усред свег тог мрака и злобе апостол Павле тако једноставно и тако
спокојно пише Хришћанима: "Нас сматрају варалицама, а ми смо истинити.
Непознати смо, а ево знају нас; Сматрају нас онима који умиру, а ми живимо.
Кажњавају нас, а ми не умиремо. Жалосте нас, а ми се свагда радујемо. Сиромашни
смо, а многе богатимо. Ништа не поседујемо, а све имамо" (упор. 2. Кор. 6, 8-10).
 Пролазиле су многе године. И мало по мало, постепено учени људи и
философи почели да размишљају о хришћанском учењу које им је изгледало тако
несхвативо, нерационално и страно.
Средином II века појавио се философ по имену Јустин. Он је читав свој
живот посветио трагању за истином, изучио сву науку онога (незнабожачког)
времена и, после свега, пришао Хришћанству. Он нам је оставио и своје списе. Шта
је то што је философа Јустина привело вери која је тада била гоњена од свих, што
га је привело и самој мученичкој смрти за ту веру? Он одговара: "Светлост разума",
то јест - виша разумност и свеобухватна мудрост хришћанскога Откривења. Он
одговара да једино Хришћанство даје одговоре на сва питања, да је једино
Хришћанство кадро да утоли сваку радозналост људскога ума и сваку жеђ
људскога срца.
Хршпћанство јесте Логос (Слово, Реч) што на грчком значи ''смисао" и
"разум"[2]. Зар није казано у Јеванђељу да је сам Христос - Логос, то јест смисао и
разум свега? Неколико година после Св. Јустина Философа појављује се један
други великан античкога света - Климент Александријски. И он се обраћа у
Хришћанство и њему се хриишћснска вера открива као врхунац разумности, као
крајње испуњење свих човекових очекивања. А колико их је само било сличних св.
Јустину и св. Клименту. И, коначно, само Римско царство приклања своју горду
главу пред распетим Учитељем Кога је Рим три стотине годнна презирао.
Тако започиње "хришћанска ера" у историји човековог развоја и културе.
Зар је могуће заборавити корене из којих је израсло све то чиме данас живимо и
дишемо? Хришћанство је ушло у тело и крв нашега живота, и без њега више није
могуће ни уметност, ни философију, ни науку.
Али, у наше време гордост ума човековог поново се против хришћанских
ризница разума, добра и лепоте. Загледајте се у суштину те нове побуне против
Хришћанства и видећете да се она држи искључиво на насиљу. Ту се, чак, не ради
ни о каквом спору, нити расправи. У коначном исходу се увек покаже да
непријатељи Хришћанства немају никаквих других аргумената осим клевета и
антихришћанске пропаганде.
Но, из хришћанских се храмова - као одговор на те клевете и ту пропаганду -
силно разлеже победна песма: "Рођење Твоје, Христе, Боже наш, засија свету
светлост разума". Исто тако непоколебиво и неодступно ми Хришћани верујемо да
свако искрено искање истине, жеђ за истином и љубав према истини пре или
касније доводе човека ка Христу. Јер - како богонадахнуто говори јеванђелист
Јован - "У Њему беше живот и живот беше светлост људима. И светлост светли у
тами, и тама је не обузе"(Јн.1,4).
Управо у овим јеван^елским речима и вери јесте прави смисао празника
Рождества Христовог. Светлост Разума је тада ушла у свет и засијавши тада у њему
више никада није отишла од нас и није никада више угаснула. Колико је само човек
далеко отишао у изуча-вању света и, гле, најумније главе нашег времена поново
почињу да осећају славу Божију и светлост Његовога разума у том бескрајном
козмосу, у законима и лепоти тог козмоса. Јеванђелска прича о звезди која је
тројицу источних мудраца довела до Витлејемске пећи-не престаје да буде
ганутљива причица и ми изнова почињемо да чујемо вечну истину псаламских
речи: "Небеса казују славу Божију, и дела руку Његових оглашава свод небе-ски!".
Сав свет стрми ка јединству, миру и љубави. Али, где ће их свет наћи? У
економији? У звецкању оружјем? У супарништву?
Све очевидније се у савременом човеку разраста туга жеђ за оним што би се
– за-хвативши свецело срце његово - разгорело у њему као свеосвећујућа светлост
његовог живота. Али, човек нема другог срца свог бића осим Христа. Нема другога
пута за човека осим заповести о љубави према Богу и ближњима коју нам је
даровао Христос. Нема друге мудрости, нити другога циља осим Царства Божијега
које нам је објавио Христос. Нема другога пута осим пута савршенства које нам је
јавио Христос ''Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески!''.
А управо том козмичком љубављу, том светлошћу сија и светли празник
Рождества Христовог. Духовним слухом ослушкујемо и упијамо ту свепобедну
божићну песму: "Сла-ва Богу на висинама и на земљи мир, међу људима добра
воља!". Духовним видом видимо и упијамо божићну светлост разума, духовним
гласом одговарамо на радосну вест Рождес-тва певајући благодарну песму:
"Христос се рађа - славите! Христос је на земљи - сретнитее Га! Христос са небеса -
узнесите се к Њему!".

3. Христос Богодете

"Дете - превечни Бог!", овим сверадосним одређењем детета Које се родило

у Вит-лејемској пећини завршава се једна од главних божићних песама коју је у VI
веку написао знаменити византијски химнограф Роман Слаткопојац. Ево како она
гласи у преводу са цр-квенословенског: "Дјева данас Надсуштога[3] рађа
И земља Неприступноме пећину приноси,
Ангели са пастирима славослове,
Мудраци за звездом путују,
Јер се нас ради родило Дете - превечни Бог!".
Дете - Бог, Бог - Дете! Зашто и код људи који осећају од6ојност према вери,
па чак и код оних који уопште не верују радосно заигра срце када у те божићне
дане виде тај јединствени неупоредиви призор: младу Мајку са Дететом на рукама,
а око њих двоје - мудраце са Истока, пастире са ноћног поља, животиње, ноћно
небо и звезде? Откуда тако чврсто знамо и увек изнова схватамо да на овој нашој
тужној земљи нема ничег лепшег ни радоснијег од тог божићног призора, призора
кога ни сви ти протекли векови нису могли да искорене из нашега сећања?
Том витлејемског призору се увек враћамо када год у животу осетимо да
више немамо куда, када год - измучени сивилом свакодневице - почнемо очајнички
да трагамо за нечим што би нас могло спасти. Како видимо из јеванђелске приче о
Рождеству Исуса Христа Богомајка ништа не говори, а - наравно – ни Богодете.
Нико не говори, јер као да није било ни потребно да се ишта каже, будући да се
људским речима није могао ни схва-тити, ни објаснити, нити саопштити смисао
тога што се тада збило и догодило у Витлејем-ској пећини.
Но, ми ћемо и поред тога, ипак, покушати да нешто кажемо о том догађају.
Не зато што сматрамо да смо у стању да га протумачимо и објаснимо, већ зато што
- како је казано у Светом Писму - "од сувишка срца говоре уста човечија", а човеку
није могуће да тај "сувишак" не подели са другима.
 Управо се у тим речима - Дете и Бог - налази потресно откривење
свеколике тајне Рождества Христовог. У једном дубљем смислу, то откривење је
упућено, пре свега, оном детету које скривено наставља да живи у свакоме од нас
до краја живота. То је откривење упућено детету које у нама наставља да слуша
оно што ми као одрасли више више не слушамо и не чујемо, детету у нама које
наставља да одговара на ту радост за коју наш досадни, "одрасли", посустали и
цинични свет више није способан.
Да, празник Рождества Христовог или Божић јесте дечији празник, али не
само због тога што деца за тај празник ките божићне јелке. Божић је дечији празник
у једном много дубљем смислу, у смислу да се вероватно једино деца не чуде томс
што нам је Бог дошао на земљу управо у лику Детета. И тај лик Бога-Детета нам до
данас светли са икона, откривајући нам кроз безбројна уметничка дела, настала на
тему Родества Христовог, оно што је најважније, најтајније и најрадосније у
Хришћанству, а што је скривено управо ту, у тајни тог "вечног детињства
Божијег''.
Одрасли чак и када разговарају на "религијске теме" увек траже и очекују од
Хришћанства неко објашњење и анализу, увек захтевају да све што је у вези са том
темом буде озбиљно" промишљено и научно доказиво. Тако "озбиљно" и, иа концу
конца, досадно размишља о Хришћанству и његов данашњи непријатељ - атеиста
или безбожник који напада Хришћанство из свих својих "научних" оружја. Када
савремени човек хоће нешто крајње да омаловажи онда он са презиром каже: ''Ма,
то је прича за малу децу". То значи да то није за "одрасле'', умне'' и "озбиљне". А
деца ће одрасти и постати исти такви ''озбиљни'' и досадни људи.
Међутим, Христосје рекао: "Будите као деца". Шта то значи? Шта је то
чега обично више нема у "одраслима" или, тачније, што је у "одраслима" затрпано,
затомљено, загушено дебелим слојевима њихове "одраслости", ако не управо и пре
свега та – деци својствена - способност да се усхите, да се обрадују и, што је
најважније, да будуцеловита и у радости и у жалости? Шта |је то што "одрасли"
више немају у себи ако не та – деци својствена - способност да имају бескрајно
поверење у другога и да му се у том поверењу потпуно предају, да воле другог и да
му верују свим својим бићем? И, коначно, штаје то чега више нема у ''одраслима"
ако не та дечија способност да се нанајозбиљнији начин прихвата оно што
"одрасли" више уопште нису способни да прихвате, та дечија отвореност за машту,
за оно што невидљиво прожима наше свакодневно искуство засновано на
циничном безверју, једном речју та дечија отвореност за ту дубљу тајну света и
свега у свету, за тајну која се открива Светима, деци и песницима.
И стога ми можемо да осетимо и појмимо радосну тајну Рождества
Христовог, то јест тајну доласка Бога на земљу у лику Детета искључиво по мери
нашег повратка том дете - ту које и даље наставља да тајно живи у нама.
Богодете нема ни власт, ни моћ, но оно се управо у тој својој безвласности и
беспомоћности показује Царем, јер је Његова задивљујућа сила управо у тој
Његовој безвласности и беспомоћности. Дете Христос из Витлејемске пећине не
жели да Га се ми бојимо, Он улази у наше срце не страхом, не доказима Своје силе
и власти, већискључиво љубављу. Он нам се предаје као Дете и ми Га можемо
заволети само као Дете и предати Му се само као Детету.
 У свету царују власт и сила, страх и ропство. Богодете Богодете Христос нас
ослобађа од тираније власти и силе, страха и ропства. Он од нас тражи само љубав,
слободну и радосну љубав. Он од нас тражи само да Му предамо наше срце. И ми
предајемо наше срце беспомоћном Богодетету Које има бескрајно поверења у нас
овакве какви смо.
Црква нам празником Рождества Христовогјавља сверадосну тајну: тајну
слободне љубави коју нико ничим не намеће човеку, тајну љубави којом човек
постаје способан да види и позна Богодете Христа, да заволи Бога и, коначно, тајну
љубави која, тиме, постаје дар новога живота.

4. После Рождества

Једва смо се и дотакли радости Рождества, тог празника мира и добре воље
којима зрачи лик витлејемскога Богодетета, а Јеванђеље нас већ зове да будемо
сведоци провале страшне злобе према Детету Христу, злобе која ће Га од тада па до
самога краја пратити без престанка и несмањеном жестином.
"А када се Исус роди у Витлејему јудејскоме у дане Ирода цара, гле, дођоше
мудраци од Истока у Јерусалим и рекоше: Тде је цар јудејски што се роди: Јер
видесмо његову звезду на Истоку и дођосмо да му се поклонимо.
Кад то чу цар Ирод, уплаши се, и сав Јерусалим са њим. И сабравши све
првосвештенике и књижевнике народне, питаше их где ће се Христос родити. А
они рекоше: у Витлејему јудејскоме, јер је тако пророк написао... Онда Ирод тајно
дозвавши мудраце сазнаде од њих кад се појавила звезда. И пославши их у
Витлејем, рече: Идите и распитајте се добро за дете, па када га нађете, јавите ми, да
и ја дођем да му се поклоним. А они, саслушавши цара, пођоше: и, гле, звезда, коју
су видели на Истоку, иђаше пред њима док не дође и стаде одозго где беше дете. А
кад видеше звезду, обрадоваше се веома великом радости. И ушавши у кућу
видеше дете са Маријом матером његовом, и падоше, и поклонише му се, па
отворивши ризнице своје принесоше му даре: злато, тамјан и измирну.
И примивши у сну заповест да се не враћају Ироду, другим путем отидоше у
земљу своју.
А кад они отидоше, а то анђео Господњи јави се Јосифу у сну и рече.
Устани, узми дете и матер његову па бежи у Египат, и буди тамо док ти не кажем;
јер ће Ирод тражити дете да га погуби. И он уставши узе дете и матер његову ноћу
и отиде у Египат... Тада Ирод, видев да су га мудраци преварен, разгневи се врло и
посла те погуби сву децу по Витлајему и по свој околини његовој од две године и
биже, по времену које је добро дознао од мудраца.
Тада се испуни што је рекао пророк Јеремија говчарећи: Глас у Рами чу се,
плач и ридање и нарицање много, Рахиља оплакује децу своју, и неће да се утеши,
јер их нема" (Мт. 2,1-18).
Тако гласи јеванђелска прича о злоби Иродовој упереној против Богодетета
Христа.
Оставићемо по страни питања која ова прича, без сумње, покреће код
савременог читаоца: ко су били ти мудраци који су дошли са Истока да се поклоне
Христу? Како схватити звезду која је водила мудраце до Витлејема? Који су
пророци пророковали о рођењу Спаситеља у Витлејему? Свим тим питањима су се
заиста много бавили бројни учени тумачи Светога Писма и одговори до којих су
дошли несумњиво су занимљиви. Но, што је главно у тој причи јесте нешто сасвим
друго. Оно што је главно јесте управо та Иродова реакција. Из историје знамо да је
Ирод - по благослову римских окупатора и под њиховим покровитељством -
царевао Палестином и да је био познат као опак и неправедан тиранин. Ова
јеванђелска прича нам даје вечноважећу слику сукоба земаљске власти - чији је
једини циљ да влада, да саму себе јача и брани свим силама - са оним што је, по
њеном мишљењу, угрожава и представља опасност по њу. Како нам је све ово
познато! Пре свега, тај Иродов страх и подозривост. Чиме је то Ирода могло да
угрози Дете за чије рођење није било нигде другде места осим у пећини? Међутим,
било је довољно да било ко – у датом случају били су то тајанствени мудтаци са
Истока - назове непознато, беспомоћно и убого дете - јудејским царем и да од тог
тренутка почне да делује механизам тајне полицијске истраге, шпијунирања,
ислеђивања и гоњења. "Онда Ирод тајно дозвавши мудраце...". То је морало
обавезно бити тајно, јер власт тог типа врло добро зна да она и не може друкчије да
делује него тајно, а то значи - безаконо и неправедно. У Јеванђељу даље стоји:
"Идите - говори Ирод – и распитајте се добро за дете". Ирод се потрудио да добро
припреми "терен" да случајно не би дошло до промашаја у припреманом окрутном
обрачуну са Дететом Христом. Затим следи Иродова лаж: "Када га нађете, јавите
ми, да и ја дођем да му се поклоним...". Колико смо се само у историји наслушали
таквих лажи и колико смо само пута на својој кожи осетили последице гаквих тајно
припреманих удара!
И, коначно, долази бесмислени и крвави обрачун: да би био сигуран да ће
убити Дете Христа, Ирод убија на стотине деце широм Витлејема. Удара без
ризика, енергично и то искључиво ради тога да би сачувао ту своју похотно
жељену власт која нема друге потпоре осим насиља, окрутности и спремности да
убијање...
Са једне стране - светлост Рождества Христовог, а са друге - тмина те и
такве озлобљене власти, развраћене страхом и подозрењем. Са једне стране -
"Слава на висинама Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља", а са друге -
сшрашна зла воља која никада не посустаје, мртва власт која дише смрћу, која
мрзи светлост, мир, слободу и љубав, и која жели да их уништи без остатка. Шта је,
онда, таквој власти - која нема трунке сажаљења - до плача и ридања мајки чија су
деца побијена и које не могу да се утеше?
Од тог времена је прошло скоро две хиљаде година. И за све то време те две
власти стоје супротстављене једна наспрам друге на овој нашој многострадалној
земљи: са једне стране - власт земаљских властољубаца, слепих у свом страху,
страшних у својој окрутности и са друге - светла власт витлејемског Богодетета. И
чини се као да је сва сила и сва моћ у том сукобу на страни те земаљске власти у
рукама њене полиције, њених иследника и потказивача. Победа је, ипак, на другој
страни, јер витјемска звезда засвагда стоји и светли над светом, јер лик Богодетета
Христа на рукама Његове Богомајке засвагда сија над историјом. Никада неће
замукнути божићна песма: "Слава на висинама Богу, а на земљи мир, међу људима
добра воља". Никада неће умрети хришћанска нада, вера и љубав. Рождество
Христово збило пре две хиљаде године, али светлост Рождества остаје са нама у
векове.
[1]
Зимски солстициј (сунцестајање) или краткодневница пада сваке године на 22. цецембар, по
грађанском календару, и тада је најкраћи дан а најдужа ноћ у години (прим. прев.).
[2]
Старогрчка реч "Логос" је - по својим смисловима и значењима - једна од најбогатијих речи
грчкога језика. Хришћанско значење речи "Логос" је, пак, далеко најсложеније због чега се та реч
најчешће и не преводи, већ је прихваћена у многим језицима, као и старојеврејске речи - "Амин",
"Алилуја" и "Осана". Логос значи и разум, и ум, и појам, и смисао, и науку, и реч (старосрбски –
слово), и биће. Христос Богочовек је лични Логос, Логос Личност, то јест – жива и спасоносна
Премудрост, Смисао, Ум, Наука... јер је, пре свега, оваплоћено, Богочовечанско Спасење света и
човека. Познати почетак Јеванђеља по Јовану у званичном црквеном (синодском) преводу на
србскијезик гласи: "У почетку бјеше Логос, и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог"(Јн. 1,1) (прим.
прев).
[3]
Надсушти (црквенословенски - "Пресушчествениј", грчки - "υπερουσιος, α, ον"): Οнај Који је
изнад свакога (суштога) бића, Вечни (прим. прев).

НОВА ГОДИНА

Стари је обичај да се на Нову годину - док сат откуцава поноћ - замишљају

жеље, да се машта о будућности и испуњењу најинтимнијих жеља.
И ево опет Нове године[1]. Шта ћемо данас пожелети себи, другима, свакоме
и свима? Чему се, на ову Нову годину, надамо? Надамо се ономе што изражава реч
која никада неће умрети у људском језику, а та реч јесте – срећа. "Срећна Нова
година!", тако једни другима честитамо Нову годину. Свако од нас жели да у Новој
години доживи неку личну срећу. Али, сама вера у то да је срећа могућа, да је
могуће чезнути за срећом, да је могуће надати се срећи јесте општа вера. Међутим,
поставља се питање - када је човек стварно срећан?
Данас, после толико векова људског искуства, после свега тога што смо
сазнали о човеку, јасно је да се срећа не може поистоветити ни са чим спољашњим:
ни са новцем, ни са здрављем, ни са успехом, ни са чим за шта поуздано знамо да
се не подудара са оним увек тајанственим и неухвативим појмом среће.
Јасно је да је физичко задовољство нека срећа. Али, пуна и потпуна срећа.
Јасно је да је и новац нека срећа, истовремено и мучење. Јасно је да је и успех нека
срећа, али успех је – у исти мах - најуже везан са страхом. И што је спољашња
срећа већа, то је она изнутра крхкија, то је већи страх човеков да је не изгуби, да
неће успети да је сачува, да ће је испустити из својих руку. Можда баш зато на
новогодишњу поноћ говоримо о новој срећи, будући да се увек испостави да она
"стара'' срећа баш и није била стварна срећа, јер јој увек нешто недостајало. И ми
смо сваке новогодишње ноћи поново загледани у будућност са чежњом, жељама и
надом у нашем срцима...
Боже мој, како су давно биле изговорене јеванђлске речи о човеку који се
обогатио и изградио нове амбаре за своју летину и који је себи рекао да је срећан
човек, јер је имао све што му је, по његовом мишљењу, било потребно за срећу.
Међутим, те ноћи му је било речено: "Безумниче, ове ћу ноћи узети душу твоју од
тебе, коме ће припасти то што си себи припремио?''.
 И, управо, се у том подсвесном знању да нећемо ништа успети да сачувамо,
да је пред нама само крај и распадање налази тај отров што непрестано трује сваку
нашу малу и ограничену срећу. По свој прилици је због тога и настао обичај да се
на Нову годину - док сат откуцава поноћ - бучно весели и виче, да се намерно
прави ларма и бука. А то је све чињено из страха - из страха – из страха човековог
да у тишини и самоћи не зачује откуцавање сата и веремна, тај неумољиви глас
судбине. Први откуцај, други, трећи... и све тако, неумољиво, једнолично, страшно
- до краја. И ништа се променити неће, и све ће нестати.
И то су та два истински дубока и неуништива пола људскога сазнања: страх
и срећа, ужас и маштање. Та нова срећа о којој маштамо у новогодишњој ноћи јесте
у ствари срећа која би нас у потпуности успокојила, која би у нама победила и
уништила исконски страх. То је срећа у којој више никада не би било оног ужаса
што се стално гнезди у дубинама наше свести и кога све време покушавамо да
побегенемо кроз забаву, бриге буке свакодневног живота, али чија страшна глухота
надвладава сваки наш покушај.
"Безумниче!". Да, безумно је - по својој суштини - непрестано људско
маштарење о срећу у свету поробљеном страхом и смрћу. И човек на врхунцима
своје културе то признаје. Каквом само потресном истинитошћу и тугом звуче
стихови великог животољупца А. С. Пушкина: "На свешу среће нема!''. Каквом је
само узвишеном тугом прожета свака истинска уметност! А тамо доле, у низини
свакодневног живота, људски мравињак хучи и бучи и мисли да ће му од буке и
вештачког весеља доћи некаква срећа.
Не, срећа долази искључиво онда када се човек истинољубиво, храбро и
дубински загледа у свој живот, када са тог живота скине све копрене лажи и
самообмане, када погледа очи у очи страху, и - коначно - када схвати да је
истинска, непролазна и бесмртна срећа увек и искључиво у сусрету са Истином,
Љубављу, са оним бескрајно узвишеним и пречистим што је човек одувек називао
и назива - Богам.
"У Њему беше живот, и живот беше светлост људима. И светлост светли у
тами, и тама је не обузе", говори апостол Јован за Христа. А то значи: да ту
светлост не обузима ни страх ни ужас, да та светлост надвладава и тугу и очај.
О, када би људи у својој сујетној трци за краткотрајном срећом смогли снаге
да се зауставе, замисле и загледају у дубине живота! О, када би хтели да чују глас
Божији којиим се обраћа у тим дубинама! О, када би људи знали шта је истинска
срећа!
" И радост вашу нико неће узети од вас!", каже се у Јеванђељу. Па, зар ми,
док откуцава поноћ на Нову годину, размишљамо управо о таквој срећи коју више
нико неће моћи да узме од нас? Али, како ретко достижемо такву дубину живота!
Као да је се због нечега прибојавамо, те је стално одлажемо: нећу се данас, већ
сутра, или прекосутра бавити оним најважнијим и вечним. Данас немам времена.
Уосталом, има још времена... међутим времена је тако мало! Још мало и сат живота
ће откуцати посљедњи час. Чему онда одлагати сусрет са оним вечним и
најважнијим?
Јер близу је Онај Који говори: "Ево, стојим пред вратима и куцам!. И када се
само не бисмо бојали да Га погледамо видели би смо у Њему истинску светлост,
истинску радост и истинску лепоту, те бисмо одмах схватили шта заиста значи та
тајанствена и неухватива реч - срећа.

[1]
Православна Нова година се слави шестог дана после Божића, то јест 1. јануара по црквено-
православном, а 14. јануара по папско-грађанском календару. На тај дан Црква - чија нова година од
давнина почиње 1/14. септембра - по својој мудрости слави и почетак грађанске нове године, "због
важности грађанске нове године за јавни живот". На тај дан се у храмовима врши "молепствије за
нову годину," којим Црква благодари на свим богодарованим добрима у протеклој години и моли се
Богу да благослови Цркву и Свој народ, да дарује свако добро вернима и сачува их од зла у години
која долази. 1/14. јануара Црква је од давнине славила успомену на Обрезање Господње и Св.
Василија Великог (прим. прев)

СРЕТЕЊЕ[1]

Радујсја благодатнаја Богородице Дјево

из те-бје бо возсија солнце правди
Христос Бог наш, просвјешчајај
сушчија во тмје: веселисја и ти старче
праведниј, пријемиј, во објатија свобо-
дитеља душ наших, дарујушчаго нам
воскресе-није.

Радуј се, благодатна Богородице Дјево,

јер из те-бе засија Сунце Правде
(Истине), Христос Бог наш, Који
просвећује оне што су у тмини Весе-ли
се и ти, старче праведни, који си у
наручје примио Ослободитеља душа
наших Који нам дарује васкрсење.

Четрдесет дана после Рождества у нашим храмовима празнујемо празник

Сретења, празник Сусрета. Овај празник је у наше време некако пао у заборав, јер
често пада на радни дан. Ме^утим, на тај дан Црква завршава циклус празновања
"времена Рождества" и зато празник Сретења - као празник који зрачи чистом и
дубоком радошћу – представља круну Божићног циклуса.
Сретење је празник посвећен успомени и духовном сагледању догађаја који
је описан у другој глави Јеванђеља по Луки. Јеванђелист Лука говори о томе да су
Јосиф и Марија, четрдесет дана по рођењу Исуса Христа у Витлејему, у складу са
тадашњим обичајима "донели дете у Јерусалим да га ставе пред Господа, као што е
написано у закону Господњем, да се свако дете мушко које отвори материцу
посвети Господу" (Лк. 2, 22-23).
"И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше
праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И
њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа
Господњега. Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дете Исуса да
изврше на њему оно што је уобичајено по закону. И он га узе на руке своје и
благослови Бога и рече:
''Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше
очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да
просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља''.
А Јосиф и мати његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за њега. И
благослови их Симеон, и рече марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе
обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби
самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк. 2, 25-34).
Како је необичан и како је диван тај старац са дететом Христом на рукама, и
како су чудне речи које изговара: "Видеше очи моје спасење Твоје!".
Ми слушамо те речи, удубљујемо се у њих и постепено почињемо да
схватамо дубљи смисао празника Сретења, смисао који тај празник има за нашу
веру, за све нас и за сваког од нас понаособ.
Шта је радосније од сусрета, од "сретења" са оним кога болиш? И зар је
читав живот човеков ишта друго до – непрестано ишчскивање сусрета? И шта је,
онда, друго старац Симеон – који је читавог свог живота чекао светлост што ће
обасјати све на овом свету и радост која ће собом преиспунити сав свет – ако не
символ свеколиког узвишеног и предивног ишчекивања човечијег, ако не символ
истинског живота човечијег?
И како је задивљујуће, како је неизрециво добро што та дугоишчекивана
Божија светлост, Божија радост и Божији одговор на ишчекивање човеково били
дати старцуСимеону управо кроз Богодете Христа!
Данас гледамо старца који својим дрхтавим рукама, љубављу и обазриво,
прихвата четрдесетодневно Дете и гледајући то малено биће почиње да благодари
Богу: "...Сада отпушташ слуго Свога, Господе, јер сам видео и својим рукама држао
и грлио сами Смисао живота". Старац Симеон је чекао. Он је чекао читавог свог
дуговеког живота. Он је размишљао о том сусрету, молио се за тај сусрет, духовно
продубљивао своје чекање тако да је читав његов живот уствари постао
једна неирестана припрема за радосни сусрет са Христом.
Није ли баш данас погодан тренутак да свако од на себи постави питање:
шта је то што ја чекам? Шта је то на што ме све силније опомиње моје срце? Да ли
се то читав мој живот постепено преображава у непрестано очекивање сусрета са
оним најважнијим?
То су питања која нас воде ка Сретењу. Сретењем је човеков живот
откривен као предивно сазревање душе која, сазревајући, постаје све слободнија и
слободнија, све дубља и дубља, све чистија од свега ништавног, сујетног и
случајног. Сретењем је старење и телесно гашење човеково, то јест земаљски удес
свакога од нас на једноставан и убедљив начин откривен у једном сасвим
другачијем светлу - као раст и успињање до тог последњег часа када човек, када
свако од нас од све своје душе и у пуној благодарности не каже: "Сада отпушташ
слугу Свога, Госиоде...''.
Видео сам светлост која прожима читав свет. Видео сам Богодете Христа
Који доноси у свет преобиље божанске љубави и Који Себе предаје мени. И нема
више страха, нити неизвесности у мени, већ само мир, благодарност и љубав.
 То је оно што собом носи празник Сретења Господњег. Празник сусрета
душе човекове са Љубављу, сусрета са Оним Који ми је дао живот и силу да тај
свој живот преобразим у чекање Бога.

[1]
Ову проповед је о. Александар Шмеман написао, већ тешко болестан, две недеље пред смрт (13.
децембра 1983.).
** Православна Црква празнује празник Сретења 2. фебруара по црквеном, а 15. фебруара по
"новом", тј. грађанском календару.

КРШТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ – БОГОЈАВЉЕЊЕ[1]

Во Јордање крешчајушчусја тебје Господи,

троическо-је јависја поклоњеније: Родитељев
бо глас свидјетељ-ствоваше тебје,
возљубљенаго тја Сина именуја, и Дух во видје
голубиње, извјествоваше словесе утвержде-
није: јављејсја Христе Боже и мир просвешчеј
слава тебје.

УЈордану када си се крштавао, Госиоде,

показало се по-клоњење Тројици, јер глас
Родишеља сведочаше за Тебе, именујући Те
Сином Љубљеним, а Дух у виду голуба,
потврђиваше истинтост речи: Хрисше, Боже,
Који си се јавио и свет иросвешио, слава Теби!

Шта за нас, данас, представља вода? Једну од животних неопходности:

свагда доступну, механизовану и јефтину. Отворимо чесму и вода тече... Но, да
бисмо схватили зашто баш вода већ хиљадама година представља један од главних
религијских символа неопходно је да у себи обновимоједно другачије осећање
козмоса које смо данас готово у потпуности изгубили. Вода је за древнога човека
била символ самог живота и света као живота. И заиста: вода представља основни
предуслов живота. Човек може релативно дуго без хране, али без воде он умире
врло брзо. Човек је, стога биће које живи жеђју, Без воде је, такође, немогућа
чистоћа и, отуда, воде представља символ очишћења и чистоте. Живот,чистота, али
и лепота, сила и моћ водене пучине у којој се огледају небеса и која у себе упија
бескрајну плавет неба. Ето то је човеково осећање и доживљавање воде које је воду
поставило у средиште религијских представа човекових.
Уђите у храм на Богојављење када се врши "велико водоосвећење'',
послушајте пажљиво речи молитава које се читају и песама које се певају, пажљиво
посматрајте обред и осетићете да се ту ради не о некаквом древном чину, већ о
нечему што и данас као и пре хиљаду година говори о нашем животу, нашој жеђи,о
нашој вечној и неуништивој чежњи за очишћењем, поновним рођењем,
обновљењем...
То је иста вода као и она вода из првог дана стварања света коме Библија
каже: "А земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом, и Дух Божији
дизаше се над водом'' (1- Мој. 1,2). И, гле, чином богојављенског освећења воде
одјекују речи хвале и благодарења: "Велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја и
нема речи способне да опева чудеса Твоја...''. Поново смо на почетку света. Поново
стоји човек предтајном бића. Поново човек на радосни начин осећа свет, његову
лепоту и устројство као Божији дар. Поново човек благодари Богу. И управо тим
благодарењем, том благодарном хвалом и радошћу човек изнова постаје истински
човек.
Радост празника Крштења Христовог је управо у том и таквом козмичком
доживљавању света. радост празника Кршења Христовог је у вери да све и свагда
може изнова да буде опрано, очишћено, обновљено и поново рођено. Радост
празника Крштења Христовог је у вери да је - ма како био запрљан, помрачен и у
блато бачен наш живот - увек могућа та очишћујућа река воде јер није умрла и не
може умрети у човеку његова жеђ за небом, добром, савршенством и лепотом, јер
је управо та жеђ оно једино што човека заиста чини човеком. "Велики си, Господе,
и чудесна су дела Твоја и нема речи способне да опева чудеса Твоја...".
Ко је то рекао да је Хришћанство туробна и жалосна вера у некакав загробни
живот? Ко је то рекао да Хришћанство одваја човека од живота, да је Хришћанство
вера која понижава човека? Погледајте, каквом само светлошћу и радошћу сијају
лица људи док свештеник громким гласом чита сверадосни псалам "Глас је
Господњи на водама", док освећеном водом кропи храм и сабрани верни народ, док
на све четири стране света лете блиставе капи, док свет изнова постаје могућност,
обећање и материја тајанственог чуда претварања и преображавања живота.
Сам Бог је и лику човека ушао у ту воду и сјединио Себе не само са
човеком, већ и са свецелом материјом, претворивши је тиме у сасуд светлости, у
светлоносну материју која сва стреми ка радости и ка животу. Међутим, све ово не
можемо га осетити ни доживети без покајања, без онога што се на грчком каже
"μετανοια - метаноиа" што значи - иреумљење, тј. без дубоке промене и
преображаја ума и срца која нам омогућава да одједном све сагледамо у потпуно
новом светлу. Управо је такво покајање проповедао Јован Крститељ и то покајање
јесте оно што је људима омогућавало и омогућава да - у лику Христа Који долази
на Јордан да се крсти - препознају и са љубављу прихвате Бога Који од вечности
воли човека и Који је ради човека читав свет претворио у јављење Своје љубави,
вечности и радости.

2.

"Појави се Јован крстећи у пустињи, и проповедајући крштење покајања за

опроштење грехова. И излажаше к њему сва јудејска земља и Јерусалимљани; и
крштаваше их све у реци Јордану и исповедаху грехе своје. А Јован беше обучен у
камиљу длаку, и имаше појас кожни око себе; и јеђаше скакавце и мед дивљи. И
проповедаше говорећи: Долази за мном јачи од мене, пред Ким ја нисам достојан
сагнути се и одрешити ремена на обући Његовој. Ја вас крстих водом, а Он ће вас
крстити Духом Светим". И догоди се у оне дане да дође Исус из Назарета
Галилејског и крсти га Јован у Јордану. И одмах излазећи из воде виде небеса где
се отварају и Дух као голуб силази са њега. И глас дође с неба: Ти си Син мој
љубљени који је по мојој вољи" (Мк. 1, 4-11). пише јеванђелист Марко.
Јован Крститељ није позивао само на покајање, већ је и тврдио да је његова
проповед нека врста припреме за долазак Онога Који је "јачи", Онога Који ће
крштавати не само водом, већ светотајински - Духом Светим. И, гле, долази Тај -
како Га је Крститељ назвао - "јачи" и прима крштење од Јована Крститеља, после
чега се збива тајанствено јављење које потврђује истинитост Јовановог пророштва:
да, то је управо Тај о Чијем вам доласку пророковао...
Као што видимо у овом кратком јеванђелском казивању о Крштењу
Христовом сједињено је много тога и сплетено много различитих нити. Пре
свега, (као прво) ту је Јован Крститељ и његова проповед о покајању и крштењу.
Јован Крститељ припада оној врсти духовних људи чији је богодани задатак да
одређеној заједници у одређеном историјском тренутку објаве истину о неправди,
лажи и злу којима је та заједница захваћена и затрована. Крститељ је, дакле,
припадао оној врсти људи чији је задатак - савременим језиком говорећи – да
каазивају духовну и етичку кризу, то јест да својим сведочењем приморају људе да
се суоче са злом у себи, да се ужасну пред тим злом, да се прену и одлуче да се
ослободе од тог зла. А управо крштење и крштењско погружавање у воду - која је у
исти мах и символ и извор живота, али такође и сила која очицАује и обнавља
живот – представља такво ослобођање и корениту измену живота. Како видимо из
Јеванђеља, у време када је Христос започео Своју проповед старојеврејској
заједници та заједница је пролазила управо кроз једну такву духовну и етичку
кризу, кризу покајања и жеђи за вуховном обновом.
Друга ствар на коју указује јеванђелско казивање јесте да се етичка криза те
заједнице пројављивала и кроз снажно ишчекивање некаквог одлучујућег догађаја,
доласка Некога Ко је бало да заврши дело Јована Крститеља и Ко је требало да
Јованово крштење водом претвори у тајанствено крштење Духом Светим. Од
осталих јеванђелиста сазнајемо да је то ишчекивање било ишчекивање Христа, то
јест Спаситеља, обећаног Богом, о Коме су пророковали старозаветни пророци.
О томе јасно говори јеванђелист Лука: "...А како је народ очекивао (Христа)
сви помишљаху у срцима својим за Јована: еда није он Христос?" (Лк. 3,15). Тако је
долазак Исуса Христа Јовану Крститељу на реку Јордан уствари био јављање
Обећанога и Прокованога Спаситеља или - другим речима - остварење и испуњење
свих пророштава о Спаситељу.
О томе сведочи и јеванђелиста Матеј: "Тада дође Исус из Галилеје на Јордан
да га овај крсти. А Јован му брањаше говоорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли
долазиш мени? А Исус одговори и рече му: Остави сада, јер тако нам треба
испунити сваку правду...'" (Мт. 3,13-14).
Треће на шта указује Јеванђеље јесте крштење самога Исуса, Његово
погружење у јорданску воду руком Јована Крститеља. Но, ако је Исус - Спаситељ,
чему онда Његово крштење када се зна да је крштење символ покајања и жеђи за
очишћењем? Међутим, на Јованову сумњу Исус одлучно одговара да Јован треба
да Га крсти и Јован Га крштава. И Црква се већ столећима удубљује у то смирење
Онога у Кога верује као у Спаситеља и Бога, у смисао који то смирење има за свет,
за човека за свакога од нас.
И, коначно, четврто и последње на шта указује Јеванђеље јесте оно што се
догодило одмах после Христовог погружења у воду Јордана, а што је описано
чудним и сликовитим речима: тајанственојављење голуба који се спустио на
Христа оног тренутка када је Христос изашао из воде, затим глас који се зачуо са
неба и, коначно, јеванђелске речи - " И одмах излазећи из воде виде небеса
отворена".
Дакле, како видимо, ради се не о само једној, већ о четири теме, четири
"димензије" тог јеванђелског догађаја, које су сједињене у радосном празнику
Крштења Господњег, празнику Богојављења.

3.

Због чега је Христос - Син Божији Који је дошао у свет да Својом

безгрешношћу исцели сваки људски грех и човека поново приопшти божанском
животу - захтевао од Јована Крститељ да Га овај крсти? Зашто је било потребно да
Јован Крститељ крсти Христа у Јордану? То је било и питање - како то знамо из
Јеванђеља - које се родило и у срцу Јована Крститеља: ''Ти треба мене да крстиш, а
Ти ли долазиш мени?".
Црква на ово питање даје следећи одговор: примивши крштење од Јована
Крститеља, Христос је Себе поистоветио са свим људима, са свима без изузетка, са
грешницима, са свима онима којима је неопходан опроштај греха, духовна обнова
и спасење. Примивши крштење од Јована, Христос је Себе поистоветио са свима
нама и са сваким од нас понаособ. Својим крштењем Христос сведочи да је дошао
у свет не да би судио и осудио човека,не ради тога да би нам споља и са висине
Свог савршенства дао некакав закон и правила, већ да би се сјединио са нама, да би
постао један од нас и, тиме, нас учинио учесницима Свог савршеног и безгрешног
живота. Ге, Јагње Божије које на себе узима грехе света!", говори Јован Крститељ
за Христа. Христос је у наш свет дошао као Дете, и Својим рођењем је примио
нашу човечанску природу учинивши је Својом природом. Син Божији је постао
Син Човечији. Али, Христос је на земљу дошао не ради праведника, већ ради
грешника и оних који пропадају. Њих је заволео много Својом саможртвеном
љубављу, њима је предао Себе и сав Свој живот. И, гле, у Крштењу које је примио
од Јована Крститеља Он, безгрешни постаје једно са нама грешнима. Он, Спаситељ
постаје једно са нама који пропадамо, и - гле! - показује се да су сви греси заједно -
ништа према бескрајној љубави Божијој према човеку.
Христос се Својим Рођењем и Крштењем сједињује са грешним
човечанством да би се коначно, Он Бесмртни, вољно на Крсту сјединио са човеком
и у смрти.
Све ово сведочи о томе да Христос хоће да нас спаси љубављу и искључиво
љубављу, а љубав је свагда и, пре свега, сједињење са оним којег вилиш. Као што је
рекао пророк Исаија: "Он ће на себе узети наше немоћи, и понети наше болести и
раном његовом бићемо исцељени...".
Но, ту је и онај други, још дубљи, још радоснији смисао Крштења нашега
Господа и Спаситеља у води Јордана.
 После богојављенске литургије верни народ излази испред храма где
свештеници врше чин освећења богојављенске воде. И, гле, почињу да се разлежу
свечане и радосне речи псалма: "Глас Господњије над водама...". И, гле, почиње да
нам се открива смисао и значење воде као слике живота, као слике света и свецеле
творевине. И управо се у ту воду спушта, у њу погружава, са њом се сједињује Бог
који је дошао у свет да би обновио и спасао тај свет. Свет је отпао од Бога, свет је
заборавио Бога, свет је постао слеп за Бога и погрузио се у грех, таму и смрт. Но,
Бог није заборавио на свет и, гле, Бог нам враћа тај свет, али сада као свет који
поново сија блистањем славе и сјајем своје првоздане лепоте. "Ко је жедан нека
дође Мени и пије. Ко верује у Мене - како каже Писмо - из утробе његове потећи ће
река воде живе", говори Христос. У том богообновљеном свету апсолутно све -
укључујући и материју, саму твар света – изнова постаје човеков пут ка Богу,
средство човековог општења са Богом, средство човековог урастања у живи и
вечни Божији живот. Управо тај долазак Бога к Његовој творевини празнујемо у
радосни и светли дан Богојављења. "Излазећи из воде виде небеса где се отварају",
каже Јеванђеље за Христа.
Ми не можемо знати шта је тачно осећао Јован Крститељ када је дрхтавом
руком дотакао Спаситеља, када је видео отворена небеса и зачуо глас са висина.
Но, то је без сумње био тренутак заслепљујуће светлости у коме је све блеснуло и
разбуктало се радошћу првоздане лепоте, у коме се свет открио као свет Божији -
као очишћени, умивени, обновљени свет, свет преиспуњен хвалом и
благодарењем. "Христос долази да обнови сву швар", пева једна црквена песма.
На Богојављење видимо свештеника који кропи храм новом, светом и божанском
водом, који потом кропи и нас, наше домове, сву природу и сав свет, видимо људе
који хрле ка тој води живој што тече ка животу вечном, и ми празнујући празник
Крштења Господњег уствари празнујемо обнову свеколиког живота.
И тако, свако ко је жедан долази Христу и добија од Њега дар воде живе, дар
новог, чистог и обновљеног живота.

[1]
Празник Богојављења или Крштења Господњег Православна Црква празнује 6. јануара по
црквено-православном, а 18. јануара по "новом", тј. секуларном, папско-западном календару (прим.
прев.)

ПРИЧА О ЗАКХЕЈУ

Месец дана пре почетка Великог Поста Православна Црква почиње да

најављује тај пост и да нас припрема за њега. како је само тешко човеку да схвати
да напоредо са безбројним бригама свакодневног живота у нама мора да постоји и
та брига о души и нашем унутарњем животу. Када бисмо духовно били само мало
озбиљнији схватили бисмо колико је за човека важна, неопходна и првостепена
управо та брига о души. Схватили би смо и тај тајанствени и тихи ритам црквенога
живота.
Ми, наравно, знамо какав значај за наш живот има храна. Она је за човека
корисна, али може бити и тешка, штетна, па чак и опасна. Знајући то ми се трудимо
да у свакодневном животу применимо наше знање о храни и да је користимо на
правилан начин. Међутим, сасвим је извесно да се не ради само о пукој ''поповској''
реторици када се каже да је и души потребна храна, да " човек не живи само о
хлебу". Свако од нас врло добро зна да човеку потребно да чита, да размишља, да
разговара са другима, да се разоноди. Али, поразно је колико људи мало брину за
своје душевне потребе, колико мало на њих обраћају пажњу, колико - на плану
душе - не воде чак ни елементарну хигијену. Ми увек више волимо да читамо неку
лакшу литературу и да необавезно ћаскамо, него да читамо озбиљне књиге и
водимо озбиљне разговоре. Ми увек више волимо да се забављамо, него да о
нечему истински размишљамо. Ми као да заборављамо да је душу лакше искварити
него стомак и да су последица кварења душе много опасније од последица кварења
стомака. Колико много времена трошимо на оно "спољашње", а колико мало на оно
"унутарње".
Но, долази оно доба године када нас Црква призива да се подсетимо да
постоји и оно "унутарње", да постоји и онај "унутарњи" човек у нама. Када нас
Црква позива да се пренемо и са ужасом схватимо у којој смо само мери
заборавили на то "унутарње", у какву је само бесмислену ништавност потонуо наш
живот, како и колико траћимо скупо и драгоцено време које нам је дато, у какву се
само ништавну и бедну збрку претворио наш живот.
Пост је време покајања, а покајање је преиспитивање, поновно
процењивање, продубљивање живота, душевни потрс, ''духовно проналажење
себе''. Покајање је снажно откривање свог запуштеног, заборављеног и запрљаног
"унутарњег" човека.
Прву вест о посту, прво помињање поста налазимо у невеликој јеванђелској
причи. То је прича о једном човеку који ни по чему није био значајан, који је
притом био и маленог раста и не баш много поштованог занимања. Име тог
човекаје Закхеј. Онје по занимању био сакупљач пореза што је у то време и тој
средини – о којима говори Јеванђеље - било уско везано са подмитљивошћу,
окрутношћу и нечасношћу. Јеванђелска прича је сасвим кратка:
" И ушавши Исус у Јерихон пролажаше кроз њега. И, гле, човек звани
Закхеј, и он беше старешина цариника, и беше богат, и тражаше да види Исуса ко је
он; и не могаше од народа, јер беше малога раста. И он потрчавши напред попе се
на дивљу смокву да га види; јер је поред ње требало да прође. А кад Исус дође на
оно место, погледавши горе виде га, и рече му: 'Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас
ваља бити у доме твоме'. И сиђе брзо; и прими га радујући се. И сви који видеше
роптаху, говорећи како уђе да гостује код грешног; човека. А Закхеј стаде и рече
Господу:
'Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих,
вратићу четвороструко'. А Исус му рече: "Данас дође спасење дому овоме, јер је и
ово син Авраамов. Јер Син Човечији дође да потражи и спаси изгубљено'' (Лк. 19,1-
10).
Закхеј је зажелео да види Христа, и то је зажелео тако силно да је том својом
жељом привукао Христову пажњу. Зажелети и јесте онај почетак свега. Јеванђеље
говори: "Где је благо ваше, тамо ће бити и срце ваше". Све у нашем животу почиње
управо од жеље и хтења. Јер оно што желимо и хоћемо јесте оно што волимо и што
нас изнутра осваја и привлачи к себи. Закхеј је био човек који је волео новац и да
би дошао до новца који – по сопственом признању- није презао чак ни од тога да
оштети људе. Закхеј је био богат и волео је богатство. Али, Закхеј је унутра у себи
пронашао и другу жељу, он је зажелео нешто друго, и то хтење је постало
судбоносни моменат његовога живота.
Ова јеванђелска прича свакоме од нас поставља следеће питање: шта јето
што ти волиш, шта је то што ти хоћеш?Не на површини, већ у дубини свога бића.
Ти кажеш да кроз твој град и твојом улицом никада није прошао, окружен
мноштвом народа тајанствени Учитељ? Но, да ли је баш тако? Не пролази ли све
време кроз твој живот неки тајанствени зов чији шапат који по некад чујеш у себи?
Зар не осетиш понекад негде у самим темељима своје душе тугу за нечим што је
потпуно другачије од онога чиме је твој свакодневни живот испуњен од јутра до
мрака? Прени се, ослушни то што је у твојој души, уђи у своје срце, послушај глас
унутарњег човека у себи. И наћи ћеш, унутра у себи ту чудну и чудесну жељу без
које не може живети ниједан човек, но коју готово сваки човек - као да је се боји –
затомљује у себи буком и стрком "спољашњег" живота.
"Стојим на вратима и куцам", говори - како каже у Светом Писму - Бог
човеку. Чујеш ли то тихо куцање? То је позив који Црква, Јеванђеље, Христос
упућује човеку: зажели оно што је другачије од сујетне свакодневице, удахни
другачији ваздух, сети се оног "унутарњег". И ако само за часак саслушамо и
послушамо тај позив осетићемо како радосни и чисти нзнутра продире у устајали
ваздух наших безрадосних живота, како у нама почиње да се збива та неприметна
промена живота. У нама се јавља жеља за новим животом. Душа почиње да дише.
И све постаје, и већ је постало другачије, ново, бескрајно значајно. И, гле, тај мали
човек, који живи непрестано погнут земљи и заокупљен искључиво земним
жељама, одједном престаје да буде мален, јер почиње његова победа над самим
собом.
Ето то је почетак, то је први корак од спољашњег ка унутарњем, ка том
тајанственом завичају за којим човек – често ни сам то не знајући - тугује и чезне,
ка Богу.

ПРИЧА О МИТРУ И ФАРИСЕЈУ

Једна од главних и јединствених особености Јеванђеља јесу управо те кратке

јеванђелске приче којима се Христос користи у проповедању Свога учења и у
Своме општењу са народом. Оно што нас највише запањује код тих прича јесте то
што оне и порењд тога што су испричане пре готово две хиљаде година, у условима
потпуно другачијим од данашњих, у једној другачијој цивилизацији, на једном
сасвим другачијем језику и даље остају актуалне и дан-данас погађају свој циљ. А
то значи - наше срце.
Јер, гле, застареле су, заборављене и нестале књиге и речи које су написане
сасвим недавно, прекјуче и јуче. Већ данас те књиге и речи нам више ништа не
говоре, већ данас оне су мртве. Са друге стране, те једноставне и непретенциозне
јеванђелске приче живе у пуној снази већ две хиљаде година. И ми их данас
слушамо и као да нешто почиње да се дешава у нама и са нама: осећамо као да се
неко загледао у саму дубину нашег живота и говори оно што се односи управо и
искључиво на нас, само на мене.
 У причи о митру и фарисеју говори се о двојици људи. Митар је
црквенословенска реч за скупљача пореза, цариника, што је у старом свету било
занимање које је било окружено свеопштим презиром. Фарисеј је назив за
припадника владајуће слоја, то јест владајуће врхушке тадашњег друштва и
државе. Говорећи данашњим језиком, могли бисмо да кажемо да је прича о митару
и фарисеју символичка прича о ништавном и малопоштоваиом "апаратичку", са
једне, и важном представнику владајућег слоја, са друге стране.
Христос говори: "Два човека уђоше у храм да се моле Богу. један фарисеј а
други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: 'Боже, хвала ти што
нисам као остали људи разбојници, неправедници, прељубочинци или као овај
цариник. Постим двапут у седмици, дајем десетак од свега што стекнем'. А цариник
издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздигнути ка небу него о се бијаше у прса
своја говорећи: 'Боже, буди милостив мени грешноме!'". "Кажем вам" - закључује
Христос ову Своју причу – ''овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки
који се узвишује понизиће се, а који себе понижује узвисиће се"(Лк. 1. 10-14). Ова
причаје стала у свега пет стихова Јеванђеља, а у њој је речена вечна истина која се,
заиста, односи на свако време и сваку ситуацију.
Но, узмимо само наше време и себе саме. Шта је то што лежи у основи
нашег државног и друштвеног живота и, наравно, наших појединачних живота ако
не управо то непрекидно самовеличање, таштина и - говорећи древним, но и поред
тога бечноважећим језиком - гордост?
Ослушнимо пулс наше епохе. Зар је могуће да ниосмо згрожени пред тим
чудовишним саморекламерством, уображношћу, бестидношћу, самохвалисањем
који су у тој мери ушли у наш живот да их ми више готово да и не примећујемо.
Зар се, данас, свака критика, преиспитивање, промишљање и свака пројава
смирења не проглашавају не само за недостатак и порок, већ - и горе од тога - за
друштвени и државни преступ. Волети своју земљу данас значи - бестидно хвалити
своју, а блатити туђу земљу. Бити "лојалан" грађанин данас значи – све време
аплаудирати "безгрешности" владајућег режима. Бити човек данас значи -
понижавати и газити преко других људи, пењати се, рушећи друге људе.
Преиспитајмо свој живот и живот свог друштва, преиспитајмо саме основе
живота тог друштва и мораћемо да признамо да ствари управо тако стоје. Свет у
коме живимо је у тој мери прожет заглушујућом и грубом самохвалисавошћу да
више и не примећује да је та самохвалисава сујета постала његова пророда. Да,
управо је то рекао и један од највећих и најпрефињенијих песника нашега времена
Борис Пастернак својим знаменитим стихом: "...Све тоне у фарисејство".
Најстрашније од свега је то што је фарисејство данас почело да се поштује
као врлина. Људима се у наше доба толико већ дуго и упорно пуни глава "славом",
"достигнућима", "напретком'' и "полетом", толико већ живе у атмосфери привидне
величине да су временом прихватили тај привид и ту лажну величину као оно што
је добро и вредно, тако да се у душама читавих покољења уобличила једна нова
слика света којим владају искључиво сила, гордост и бестидно самохвалисање и то
као општеважећа норма.
Време је да се згрозимо пред свим овим, да се сетимо јеванђелских речи:
"Сваки који себе узвисује, понизиће се". Безбожне власти, у ове наше дане, све оне
малобројне који тихо и шапатом говоре о овој јеванђелској истини и друге људе
опомињу на ту истину хапсе и суде им или их, пак, бацају у душевне болнице.
Безбожне власти на њих хушкају друге људе говорећи: ''Погледајте те издајнике и
нечасне људе! Они су против величине и моћи наше земље! Они су против
достигнућа наше земље! Они сумњају у то да је она најбоља, најсилнија,
најслободнија и најсрећнија земља на свету... И будите срећни што ви нисте такви
као ти нечасни отпадници!".
Морамо да схватимо да су та борба и тај спор - којих је данас свесна
занемариво мала мањина људи - уствари борба и спор око самих духовних извора
живота човековог. Јер фарисејска гордост није само пука фраза. Она се пре или
касније обрушава својом мржњом на сваког ко није спреман да призна њену
величину и њено савршенство. Она пре или касније мора да прибегне прогонима и
терору. Фарисејска гордост увек води ка смрти. Христова прича сечивом своје
истине просеца чир савременог света - чир фарисејске гордосши. Јер, докле год тај
чир буде настављао да расте, у свету ће све више нарастати тиранска власт мржње,
страха и крви. Такво је стање света данас. И једино што може очистити свет јесте
повратак тој заборављеној, презреној и одбаченој хриишћанској врлини -
смирењу. Јер смирење јесте признавање другога, уважавање другог и способност
да се храбро призна сопствена несавршеност, да се покаје и самим тим да се крене
путем исправљања сопственог живота. Човек мора да се окрене од гордости, лажи
и таме фарисејства ка светлости и целовитости истинскога човештва: ка истини,
смирењу и љубави. То је призив који нам упућује Христова прича о митру и
фарисеју. то је зов, први зов великопосног пролећа...

ПРИЧА О БЛУДНОМ СИНУ

Ево још једне Христове приче која је записана у Јеванђељу по Луки:

"Човек неки имађаше два сина, и рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми део од
имања што припада мени. И он им подели имање. И после неколико дана покупи
млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи
развратно. А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче
оскудевати. И отишавши приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у
поље своје да чува свиње. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње
јеђаху, и нико му не даваше. А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мојега
имају хлеба и сувише а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу ову својему, па ћу
му рећи; Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином
твојим - прими ме као једнога од најамника твојих. И уставши отиде оцу својему. А
кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли
га и пољуби. А син му рече: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан
назвати се сином твојим. А отац рече слугама својим: изнесите најлепшу хаљину и
обуците га, и подајте му прстен на руку и обуће на ноге. И доведите тело угојено те
закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој беше мртав, и оживе; и
изгубљен беше, и нађе се. И стадоше се веселити. А син његов старији беше у
пољу, и долазећи, кад се приближи кући, чу певање и играње. И дозвавши једнога
од слугу питаше: Шта је то? А он му рече: Брат твој дође; и отац твој, закла теле
угојено што га је отац твој здрава дочекао. А он се расрди и не хтеде да уђе. Тада
изиђе отац његов и мољаше га. А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико
година и никад не преступих заповест твоју, па мени никада ниси дао ни јарета да
бих се провеселио са пријатељима својим. А кад дође тај твој син, који ти је појео
имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено. А он му рече: Чедо, ти си
свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати се,
јер овај брат твој мртав беше и оживе; изгубљен беше, и нађе се" (Лк. 15, 11-32).
Ова прича се чита у цркви у дане када верни почну да се припремају за
Велики Пост, за време покајања. Јеванђеље нам нигде боље не открива суштину
покајања него управо у овој причи.
Блудни син је отишао далеко од завичаја, у "земљу далеку". А та "земља
далека", та туђина јесте символ који нам открива саму суштину нашега грешног и
палог живота, наше палости. Наш повратак истинском животу може да започне тек
онда када схватимо да је наш свакодневни живот уствари - живот у далекој
туђини. Онај ко бар једном у свом животу није осетио да је његов живот - живот у
туђини, ко себе није осетио као изгнаника и бездомника изгубљеног у духовној
туђини, тај једоставно не може да схвати суштину Хришћанства. Онај ко се у овом
свету и животу осећа потпуно "код куће", ко никада није оскусио тугу за неком
другом стварношћу, не може никада схватити шта је то кајање и покајање. Јер
покајање није у формалном набрајању сопствених недостатака, грешака и
преступа. Не, кајање и покајање се рађају из нашег сазнања да смо се отуђили од
Бога и из наше радости због сазнања да оиет можемо да будемо заједно са
Богом. Релативно је лако признати своје преступе и грехе. Међутим, неупоредиво
је теже да себи самом признам да сам издао, разрушио и изгубио своју духовну
лепоту, да сам се удаљио од свог стварног дома и стварног живота, да је
разруушено и уништено оно што је најдрагоценије, најчистије и најлепше у самом
ткиву мога живота. А управо тако и започиње покајање у човеку и зато оно
претпоставља као свој неопходни предуслов нашу најдубљу жељу да се повратимо
и вратимо у завичај, да изнова нађемо свој изгубљени дом. Неочекивано почињем
да схватам да је мене мој Отац Небески обдарио бесценим благом: пре свега, самим
животом и могућношћу да истински уживам у том дару, а то значи - да га
преображавам у смисао, у љубав, у знање. Отац Небески ми је у Сину Свом Исусу
Христу даровао нови живот, откривши ми Своје вечно Царство, радост и мир у
Духу Светоме.
Од Бога сам добио на дар могућност богопознања, и у том богопознању -
силу да будем слободни син Божији, син који воли свога Оца. Све сам то изгубио,
свега сам се тога одрекао, не само својим појединачним "гресима" и
"прегрешењима", већ својим грехом над греховима - одласком у "земљу далеку",
својим избором да одем у "туђину", да се одвојим и удаљим од Бога.
И онда - блудни син се сетио. Сетио се оца и очевог дома и изгубљене
радости живота. Устао је и вратио се оцу своме. Отац га је примио и опростио му.
Тих недеља које претходе Великом посту ми у цркви певамо: "На рекама
вавилонским седесмо и плакасмо, сећајући се Јерусалима...". Певамо псалам о
изгнаности и отуђењу, али и покајању, љубави и повратку. О, када бисмо могли да
се пробијемо кроз сујету свакодневног живота ка том тајанственом памћењу срца и
душе којим се сећамо изгубљеног Очевог дома и радости живота, памћењу које
каже да живот који живимо није прави живот, да треба да живимо другачији живот.
 " Устаћу и поћи ћу...". Како је то лако, а како је то уствари тешко!
Међутим, управо и само од тих једноставних речи зависи све и у мом животу и у
животу света који ме окружује. Све зависи управо и само од мога покајања, од тог
покајничког просветљења ума, срца и душе у коме човек магновено сагледава
таму, горчину и жалост свог палог живота, али, у исти мах, и светлост божанске
љубави која је у сваком тренутку спремна да магновено преиспуни исти тај живот
човеков.

ПРИЧА O СТРАШНОМ СУДУ

Христос говори: "А када дође Син Човечији у слави својој и сви свети
анђели са њим, тада ће сести на престо славе своје. И сабраће се пред њим сви
народи, и разлучиће их између себе као пастир што разлучује овце од јаради. И
поставиће овце с десне стране себи, а јарад с леве. Тада ће рећи цар оним што му
стоје с десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примгге Царство које вам је
припремљено од постања света. Јер огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и
напојисте ме; странац бејах, и примисте ме, наг бејах, и оденусте ме; болестан
бејах, и посетисте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени. Тада ће му одговорити
праведници говорећи: Тосподе, кад ли те видесмо гладна, и нахранисмо? Или
жедна, и напојисмо? Кад ли те те видесмо странца, и примисмо? Или нага, и
оденусмо? Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо теби?'. И
одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем - кад учинисте једноме од ове моје
најмање браће, мени учинисте. Тада ће рећи и онима што му стоје са леве стране:
Идите од мене проклети у огањ вечни који је приправљен ђаволу и анђелима
његовим. Јер огладнех, и не дадосте ми да једем, ожеднех, и не напојисте ме;
странац бејах, и не примисте ме; наг бејах, и не оденусте ме; болестан и у тамници
бејах, и не посетисте ме. Тада ће му одговорити и они говорећи: Господе, кад те
видесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не
послужисмо ти? Тада ће им одговорити говорећи: 'Заиста вам кажем, кад не
учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте'. И ови ће отићи у муку
вечну, а праведници у живот вечни" (Мт. 25,31-46).
Тако гласи прича о "Страшном суду", како је од давнина називају
Хришћани, прича која се чита недељу дана пре почетка Великог Поста[1] у дане
када нас Црква позива да проверимо себе, своју савест, свој живот пунотом
хришћанске благовести, то јест - пунотом Христовог учења и да се, свако према
својим могућностима, вратимо ка ономе што је главно, ка суштини Хришћанства.
Многим људима се често чини да су управо обреди и обичаји оно што је
главно у Хришћанству, да је главна лепота богослужења, као и могућност да човек
кроз ту лепоту дотакне ово што је свештено, небеско и божанско. Но, Христова
прича о Последњем суду открива нам да све то остаје бесплодно и непотребно, да
све то остаје празна и мртва религија ако није засновано на љубави и ако не
приводи к љубави.
На концу конца оно што ће нам судити јесте Љубав. И то не нека општа
љубав, не љубав према апстрактном и нереалном човечанству, већ љубав према
живом и конкретном човеку. У наше време смисао љубави је потпуно извитоперен.
У име љубави према апстрактном човечанству безбожници данас захтевају од нас
да мрзимо и прогонимо друге људе, да их сматрамо непријатељима. Свако
сажаљење и самилост према тим људима који су проглашени за непријатеље
сматра се преступом. Али, Христос у причи о Страшном Суду говори супротно:
ако, пак, од самог почетка своју љубав и бригу - и то не неку апстрактну и
теоријску, већ конкретну и практичну љубав и бригу - не усмеримо на конкретног
човека, сва наша маштања о срећи апстрактног човечанства не само да остају пусти
снови, већ се неминовно претварају у мржњу и окрутност... "Бејах у тамници" –
говори Христос - "бејах гладан, бејах жедан, бејах болестан...". И шта то значи ако
не управо то да је Христос, једном и засвагда, поистоветио Себе са сваким човеком
и да се, отуда, хришћанска љуљубав управо и састоји у тој "немогућој могућности"
- да у сваком згледамо, препознамо и сретнемо Христа.
Није нам заповеђено да испитујемо и анализирамо да ли је тај и тај човек
достојан наше помоћи, да ли он заслужује нашу бригу. Није нам речено да треба да
испитујемо зашто је неко бачен у тамницу, и зашто је гладан, и зашто је наг. Речено
нам је да идемо к њему са љубављу, да у тој и таквој љубави – без икаквог
запиткивања о заслугама, достојности, погледу на свет и убеђењима - сусрећемо
свакога кога је Бог послао у наш живот, мој живот... ј
Опет и опет сазнајемо главну и најрадоснију тајну Хришћанства - тајну
личности која представља божанску вредносг свакога човека - оно што је могуће
волети и што се мора волети у сваком човеку. Управо ту је тајну одбацио и
наставља да одбацује свет и идеологије које њим владају. За те идеологије човек је
биће које одређују искључиво спољашњи фактори: класна и расна или национална
припадност, корисност за своју земљу, заслуге или, напротив, грешке и преступи.
Свој, туђи... Савезници, непријатељи... Ми, они...
И сви као да ништа друго и не раде него што говоре о ''ослобођењу" човека,
о човековој "срећи", о назначењу човека, о борби за светли, срећан и слободан
живот. А у стварности сви се они уједињују против човека, све њих покрећу страх,
подозрење и мржња.
И тако ће бити све дотле док људи не схвате да волети човечанство,
служити човечанству не само да је лажно, него и немогуће уколико та љубав и то
служење нису укорењени у љубави према конкретном човеку, према сваком
човеку: у љубави која не зависи ни од каквих наших земних и "људских, исувише
људских" мера и категорија на које сводимо и којима процењујемо људе.
Истину о свему томе је једном засвагда и у име свакога рекао Христос
говорећи: Бејах у тамници...". А то Христово ''бејах'' значи да је сваки човек - мој
брат, да је сваком човеку дошао Бог и да сваког човека воли Бог, као и да ми је у
сваком човеку дата могућност да остварим самог себе кроз божанску,
обновитељску и спасоносну љубав.

[1]
Ова недеља се још зове и "месопусна", јер се њоме завршава време у коме је Црквом допуштено
да верни једу месо. Та седмица се завршава тзв. месним покладама, после којих се више не једе месо
све до Васкрса. Идуће, "сиропусне" седмице, последње пред почетак Великог Поста, Црква
прописује ограничени "пост" - уздржавање од меса, тј. испуштање меса из исхране и прелазак на
млечну храну. Црква то чини по својој мудрости знајући да је верницима потребна постепена
духовно-физичка припрема за велики напор који треба да уследи када почне васкршњи пост (прим.
прев.)

НЕДЕЉА ПРАШТАЊА

Последњи дан пред почетак Великога Поста Црква од давнина назива

"Недељом праштања". На тај дан у црквама се читају Христове речи: "Ако не
опростите један другом сагрешења ваша, неће ни Отац ваш небески
оиростити вама ваша прегрешења". Увече тог дана, уочи самог почетка Великог
поста у црквама се врши обред узајамног праштања и ми - мирећи једни са другима
- улазимо у пост, у период очишћења, продубљења и освећења наших живота.
Савест човека јесте та тајанствена дубина наше свести из које нам долази
осећање кајања и та снажна чежња за очишћењем, обновом и проме-ном нашег
живота. И управо то осећање кајања, тај глас савести и јесте оно што нас води ка
првом кораку на путу очишћења, ка жељи да опростимо и да нам буде опроштено,
ка тој "недељи праштања". Зашто?
Зашто се у нама - истовремено са буђењем наше савести - јавља баш та
неодољива жеља да праштамо и да нам буде опроштено, и то као први захтев који
савест упућује нашој свести? Зато што савест открива нашем сазнању да је суштина
нашег зла и неправде у отуђењу од других и греху према другима. Достојевски је
кроз уста старца Зосиме рекао: "Свако је пред свима крив за све...". Ове речи нам -
на први поглед - изгледају не само као неодрживо преувеличавање, већ и као
потпуни апсурд.
"По чему сам ја крив пред другима?" - увређено и надмено протестује наш
разум, наше "спољашње" сазнање. Што се тиче "морала" сви ће се, по свој
прилици, сагласити са тим да човек без сумње мора бити у свом животу пред неким
и због нечега крив. Међутим, заговорници таквог "морала" нас умирују тврдњом да
је то нешто штоје сасвим "нормално" за људски живот.
Оставимо разум његовој надменој пометености, оставимо и морал његовим
објашњењима и оправдањима. Послушајмо савест, тамо унутра, дубоко, дубоко у
нама, где нам тихи, али и строги и беспоштедни глас говори: крив си! У чему је та
моја кривица? Не, она није ни у једној појединачној увреди и свађи коју сам имао
са ближњима, јер је то нешто што је у људском животу заиста неизбежно. Та
кривица није ни у мојим површним препиркама са другима, нити у мојим
безначајним љутњама. Не, то је једна сасвим другачија кривица, кривица које
ненадно почињем да постајем свестан, схватајући да се ради о самољубљу које је
захватило саме темеље мога живота, које у потпуности и прожима тај мој живот,
због кога сам се отуђио и удаљио од "другога", од "других", почевши да сваког
"другог" и све "друге'' доживљавам искључиво као средство. Чак и онда када неког
волим та је љубав изнутра затрована и осакаћена мојом егоцентричношћу: као
да и у љубави желим да волим само себе. Савест и једино савест може човеку да са
беспоштедном јасношћу покаже свет као свет у коме се свако бори против свакога,
као свет у коме важе искључиво правила "напада" и "одбране", као арену за
милосрдне борбе за животни опстанак. Ми стално мислимо да су други ти који
чине неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе.
Али, погледајмо мало у себе и схватићемо да је управо у нама главни извор тог
отуђења и тих деоба, те борбе свих са свима на коју трошимо читав свој живот и на
коју се своди читав наш живот. И тек када то осетимо у себи, када то схватимо
постајемо способни да унутарњим слухом чујемо истину речи Ф. М. Достојевског:
"Свако је пред свима крив за све", као и истину речи св. Серафима Саровског који
каже: "Смири се и око тебе ће се спасти хиљаде...".
Смири се: а то пре свега значи - спаси се од те своје исконске поробље-
ности отуђеношћу, спаси се од те твоје унутарње отуђености од истинског живота
и других људи, спаси се од робовања рату свих против свих у коме живимо.
Опростити другоме, примити опроштај од другога! То је прави повра-так од
отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Јер
опроститидругоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више
обраћамо пажњу" на недостатке других људи и - још горе – да смо дигли руке од
других људи. Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то није
цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је
свим својим срцем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету, сву бездану
тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе својим себељубљем и својом
гордошћу. Све то у себи садржи молитви коју Црква на недељу праштања упућује
Богу: "Не одврати лица свога од мене, јер тугујем...".
И, гле, ту је она светла туга, она једина туга којом можемо да схватимо сами
корен, саму суштину и силу зла, а то је – хладно срце, недостатак љубави,
тријумф усамљене и на усамљсност осуђене гордости људске. Молитва да
опростимо другом, чежња да нам буде опроштено... Као што мало дете које нешто
скривило својој мајци тугује, јер тај свој преступ доживљава као могући губитак
раја мајчине љубави, тако и свако од нас схвата да управо од тог обраћења душе, од
тог раскрављење срца, од те чежње да се измиримо са другима започиње
разрушење зла у нама. И стога, ма колико све ово о чему говорим било било страно
духу времена и далеко од нашег охладнелог огру-белог живота у коме наметнути
"колективизам" човеку и доноси обећану сре-ћу, већ само још више појачава
његову самоћу, јасно је да се искључиво ту, у сили савести, у чежњи за праштањем,
у покајничком обраћењу душе налази почетак наше духовне обнове.

ВЕЛИКОПОСНА МОЛИТВА
СВЕТОГ ЈЕФРЕМА СИРИНА

1.

Велика већина верујућих људи везује Велики Пост, пре свега, за кратку
молитву, познату под именом "Великопосна молитва св. Јефрема Сиријског"[1]. Ова
молитва се чита на крају сваког великопосног богослужења и њу верници читају –
током Великог Поста - код својих кућа, у својим појединачним молитвеним
правилима. Може се рећи да та моли-тва боље, једноставније и краће од било чега
другог изражава смисао и дух онога што Хри-шћани већ вековима називају
Великим Постом.
Ево како гласи та молитва:
''Госиоде и Владико живота мога! Духа лености, унинија[2],
властољубља и пра-знословља, не дај ми. Дух целомудрености[3], смиреноумља[4],
дуготрпљења и љубави, да-руј ми, рабу Твоме. Да, Господе, Царе, даруј ми да
сагледам сагрешења своја и да не осу-ђујем брата свога, јер си благословен у
векове века. Амин''.
Древне су ово речи. Древан језик. Покушајмо зато да се пробијемо, кроз
слојеве те древности, до правог смисла и суштине ове молитве. Знамо да су пре 50
или 60 година стручњаци разрадили метод скидања наслага прашине и чађи са
древних руских икона. И, гле, оно што је до тада изгледало тамно - и то у тој мери
тамно да је знаменити руски пи-сац Василиј Розанов своју књигу о Православљу
назвао Тамни лик - одједном је синуло и засветлело тако запањујућим бојама,
таквом радошћу и таквом светлошћу да су се из ко-рена измениле све наше
представе не само о иконама, већ и о самом духовном стилу и то-ну Православља, о
свеколиком древноруском Хришћанству. И тај древноруски стил ико-нописања је
касније дефинисан као стил "разиграња боја".
Но, ово се може и мора учинити не само само иконама, већ и са сви другим
осно-вним изразима хришћанске вере и Хришћанства. Непријатељи Хришћанства
жарко желе да Хришћанство прогнају у музеје, да га - у свести људи - поистовете
са давно прошлом древношћу, са преживелим вдејама и осећањима, једном речју да
покажу да Хришћанство људима више уопште није п лребно. Но, да ли је баш
тако?
Вратимо се сада молитви св. Јефрема Сирина. Удубимо се у ту крајње
једноставну молитву човека који је одједном постао свестан лажности свога
живота, као и свега оног што чини ту лажност: "Духа лењости, унинија,
властољубља и празнословља, не дај ми!". То је оно прво - "не дај ми", а то значи:
одбрани ме, заштити ме, избави ме. Од чега? Од уобичајених недостатака који нам,
на први поглед, изгледају сасвим безначајни.
Дух лењости. О каквој је то лењости реч - пита се савремени човек - када
свако од нас пада са ногу од посла, када се ритам и темпо живота све више
убрзавају и када би нам управо мало ленствовања, чини се, било потребније више
од свега другог. Међутим, реч "лењост" овде уопште нема значење нерада и
физичке неактивности. Реч "лењост" означа-ва, пре свега, стање духовне
опустошености, обамрлости. Избави ме од духа те и такве опустошености. И, гле,
одједном указује на најстрашнију болест човечијег духа, на– оиу-стошеност. Да,
ми радимо, журимо, јурцамо буквално и дан и ноћ, али у чему је суштина, који је
смисао све те журбе и стрке? Зар нам се не деси да понекад начас застанемо и одје-
дном постанемо свесни глухоте која је око нас, глухоте у којој пред наше очи јасно
избија сва опустошеност и бесмисленост нашег живота. Страшан је, у својој
истинитости и једно-ставности, онај песников стих: "Протумео живош и нема га
више''. И, може бити, да ми управо због тога покушавамо да радом заглушимо у
себи глас те глухоте. Може бити да свет који нас окружује толико бучи и хучи
управо да би сакрио од себе и других ту своју бескрајну опустошеност. У име чега?
Куда? Зашто? "Прошумео живот и нема га више...". И, гле, загледавши се и
удубивши се у тајну дара тог - тако прекратког! - живота, ми почи-њемо да молимо
Бога да нас спаси и заштити, да нас избави од суштине свакога зла: пу-стоте,
бесмислености, од страшне опустошености душе у којој тако често пребивамо...
"Од духа лењости, унинија...". После лењости и опустошености, као њихов
неи-збежна последица, следи униније. Зашто су сви учитељи духовнога живота,
сви мудри љу-ди и познаваоци природе људскога духа и сазнања сматрали униније
најнепоправљивијим злом у човеку? Шта је то униније? Свако је од нас, без сумње,
искусио ту чудну малакса-лост душе, ту необјашњиву тугу која неочекивано јави у
души и собом прогута све око се-бе, те нам сунчани и прозрачни дан одједном
постаје сумрачан, празан и бесмислен? У тим тренуцима почињемо да осећамо да
нам "малаксава биће...". Душом овладава неки чудни сумрак. То је униније.
Наравно, ако се пренемо на време успећемо да прикупимо снаге и савладамо тај
налет унинија. А то најчешће чинимо тако што га једноставно заглушимо у себи
чиме стигнемо - радом, опијањем, или нечим трећим... Али, униније се враћа, оно је
све време негде ту и чека погодан час, вреба нас у заседи. Оно се враћа зато што
сваки чо-век у најскривенијој дубини своје душе осећа - премда то непрестано
скрива од самог себе - сву бесмисленост свог живота који се сурвава ка смрти. "Ми
стално питамо и питамо – пише Хајне - све док нам грумен земље не
загушшгрло, али зар то је одговор?". И када се ово сазнање пробије кроз буку и
стрку свакодневног живота до срца човековог, човека све одједном постаје
бесмислено, све се показује као бесплодна и узалудна сујета. И ето отуда долази
оно мољење: избави нас од унинија. И то мољење није - као што то мисле не-
пријатељи Хришћанства - плод беспомоћности и страха. Напротив, то мољење
представља израз оног што је истински достојно човека: спренмости да том
унинију погледа право у очи, да се не крије од њега, већ да од Бога тражи снаге да
га савлада...
"Дух лењости, унинија, властољубља...". Молитва прелази на други план
људскога постојања, на други "кључ" трагичности човековог постојања.
Властољубље није просто жеља за политићком влашћу и владањем над другима. У
таквом простом виду властољу-бље се много ређе него у оном другом и дубљем
облику у коме је властољубље својствено свакоме од нас и представља сами извор
лажности људскога живота. Властољубље је сва-ки однос према другоме човеку
при коме желимо да га искористимо као средство за остварење нашег
циља. Властољубље, другим речима, значи подређивање свих и свега себи,
понашање према свима и свему искључиво са тачке гледишта моје користи, мојих
интереса, мене као највише и јединствене вредности.

2.

Празнословље се може некоме учинити врло малим, готово безначајним

грехом. Уосталом, чега у празнословљу има баш тако страшног? Ћаскање,
брбљање, празни разго-вори... Сви људи, свако од нас греши на тај начин и сасвим
је сигурно да има грехова који су много страшнији од греха празнословља. Тако
нам бар изгледа, навикли смо да разми-шљамо на тај начин. Међутим, у Јеванђељу
је казано: "А ја вам кажем да ће за сваку пра-зну реч коју кажу људи дати
одговор у дан Суда''. (Мт. 12, 36). Стога је нужно да се зами-слимо и себи
поставимо следеће питање: да ли је баш све тако једноставно и наивно са тим "
празнословљем" ? Довољно је да се свако од нас, само на тренутак, замисли не о
неким апстрактним теоријама, већ о свом сопственом животу, да - на тренутак -
сагледа свој жи-вот да би одмах схватио да су управо речи, речи које је изговорио и
које су му биле упуће-не, биле оно што му је донело, заиста, много страдања и
нервирања у животу, оно што је отровало толике минуте, часове и дане његовог
живота. Клевета, достава, издаја, превара, лаж, сплетка - све су то страшне појаве и
све оне се оне дешавају посредством речи и искључиво посредством речи, и сама та
чињеница је по себи већ довољна да осетимо стра-шну силу коју имају речи.
И, заиста: речима се изражава и чини добро, лепота и мудрост. Међутим,
реч је та којом се добро, лепота и мудрост руше. Реч може да отрује душе, да је
напуни подозре-њем, стра хом, злобом, мржњом и цинизмом. И то не само у
личном и појединачном љу-дском животу. Живимо у еиохи козмичког
иразнословља. Новине, радио, телевизија, књи-ге, школство... све су то оруђа и
символи једног планетарног, тоталног и непрекидног "празнословља" које има за
циљ да нас омалоуми, да нам главу напуни туђим идејама, да нас присили да
мислимо онако како то желе безбожни "господари ума". Може се без ика-квог
преувеличавања рећи да је савремени свет болестан и отрован "празнословљем"
које се у коначном исходу увек показује као лаж.
Хришћанство сматра дар речи вишњим, истински божанским даром који је
Бог да-ровао човеку. Хришћанство човека схвата као словесно биће које се својом
словесношћу разликује од животиња као бесловесних бића. Уосталом,
Хришћанство Самога Бога назива Логосом, тј. Словом (Речју) и за Њега говор у
јеванђељу : " У иочетку беше Логос и Ло-гос беше у Бога и Логос беше Бог" (Јн.
1, 1). Но, управо због тога што Хришћанство тако високо цени реч, првдајући јој
тако велику творачку силу, оно се толико и ужасава празне речи, "празнословља"
које није ништа друго кривотворење саме суштине речи. А улраво тим
кривотворењем реч престаје да буде оруђе добра и постаје оруђе зла и таме. "А ја
вам кажем да ће за сваку празну реч коју кажу људи дати одговор у дан Суда",
говори Христос. И још стоји у Јеванђељу: "Јер ћеш због својих речи бити оправдан
и због својих речи бити осуђен... (Мт. 12, 35-36)".
И свако од нас би све дао само да те празне речи – које су му отровале читав
живот – никада нису ни биле изговорене!
Свега овога треба да се сетимо и све ово треба да осетимо да би смо
схватили зашто молитва св. Јефрема Сиријског – из лељост, униније и
властољубље - као један од четири основна људска греха, као једно од четири
основних зала наводи и "празнословље ". "Духа празнословља не дај ми...".
Очишћењем и обновом речи у њеној првозданој сили започиње очишћење и
обнова целокупног живота човековог. Често кажемо: "Треба мерити сваку реч". Да,
управо мери-ти. Но, мерити не критеријумом предострожности, користи и неког
рачуна већ критери-јумом правде, добра и истине.
3.

У молитви св. Јефрема Сиријског молимо се Богу да нам дарује духа

целомудре-ности, духа трпљења и духа љубави. Задржимо се начас на сваком од
ових појмова у који-ма хришћанско искуство од давнина види основу и извор добра
баш као што и у појмовима лењости, унинија, властољубља и празнословља - датим
у првом делу великопосне моли-тве - види и препознаје основу греха и зла.
 Дух целомудрености. Реч "целомудреност" је једна од најдубљих и
најлепших људскога језика. Међутим, значење те речи као да је, данас, на неки
начин "изветрило" или је, у сваком случају, крајње сужено. За велику већину
верујућих та реч данас означава, го-тово искључиво, чистоту полнога живота и
представља појам супротан полној разуздано-сти и разврату. Но, првобитни смисао
речи "целомудреност" је неизмерно шири и дубљи. Кључ за разумевање тог смисла
се налази у двама појмовима сједињеним уједно у појму "целомудреност":
"целовитост" и "мудрост". Може се рећи без икаквог претеривања даје реч
"целомудреност" једна од најважнијих хришћанских речи, јер у њом изражено оно
што је најважније и најсуштинскије за Хришћанство. Том речју је изражено
хрииАанско схва-тање и опит добра, односно доброг, праведног и истинитог
животакао целовитости ли-чности и, отуда, као мудрости.
Целовитост личности јесте оно што је супротно злу које је увек распад,
раздељење и разарање пробитне целовитости и, отуда, удаљавање од мудрости.
Зато дух целомудре-ности јесте управо та целовитост која собом обухвата сав
живот, тај повратак животу као целовитости, та радост поново пронађене
целовитости, то јест мира и хармоније душе, ума, срца и тела – радост мудрости,
радост "целомудрености".
После целомудрености долази смиреноумље. Треба приметити да се не каже
просто - "понизност", већ - "смиреноумље", јер се и реч "понизност" може схватати
на разне начине. Реч "понизност" може имати "ропски призвук" у смислу
скрушености и покорно-сти, и њоме човек може изражавати презир према самом
себи као човеку, а тиме и према човеку уопште: "Ја – мали, бедни, слаби...".
Али, не - та и таква "понизност" као самопонижење нема ничега заједничког
са хри-шћанским смирењем као "смирењем као ''смиреноумљем''. Хришћанско
смирење је укоре-њено у сазнању и осећању бесконачне дубине живота.
Хршићанско смирење је смирење које долази од побожног трепета, од духовне
мудрости, од богопознања. Хришћанско сми-рење је истинско смирење које долази
од Бога. Пали човек има сталну потребу за гордо-шћу, за самоузношењем и
хвалисањем, потребу да у њима као у димној завеси прикрива од других, али и од
себе самог своје сопствене недостатке. Људима истинскогдобра, истинске
мудрости и истинског живота гордост уопште није потребна, јер они немају шта да
скри-вају и зато су такви људи смирени. Христос, Син Божији, говори: "Научите
се од Мене, јер сам смирен срцем''. И као што се у целовитости открива истинска
мудрост као целому-дреност, тако се и у смирењу открива, просијава и побеђује
истинска мудрост као смире-ноумље.
После целомудрености и смиреноумља долази - дух дуготрпљења. Зашто
Хришћа-нство тако високо поставља дух дуготрпљења? У чемује врлина
дуготрпљења? Ово су ва-жна питања због тога што сви непријатељи Хришћанства
главну кривицу Хришћанства ви-де, пре свега, у његовој проповеди о
дуготрпљењу. Проповедајући дуготрпљење и обећа-вајући неку награду тамо за
трпљење овде, ви, Хришћани, уствари одвлачите човека од борбе за ослобођење, ви
учите човека да се мири са злом и неправдом, ви од њега правите послушнога роба.
Међутим, у томе и јесте ствар што је у великопосној молитви св. Јефре-ма
Сиријског реч управо о нечем сасвим другачијем што нема никакве везе са таквим
пасивним трпљењем. Реч је о дуготрпљењу које је пројава вере, поверења, љубави.
Реч је о дуготрпљењу које је, заиста. супротност оном пасивном трпљењу у коме
човек диже руке од свега говорећи себи: "Ништа ми друго и не преостаје осим
трпљења". Не, дуготрпљење је - пре свега - Сам Бог у нама Који "није дигао руке од
нас", Који нам и даље верује, Који и даље верује у нас овакве какви смо. Зато
дуготрпљење долази искључиво од вере да је добро јаче од зла, да је љубав јача од
мржње и, коначно, да је живот јачи од смрти... Управо се за ту божанску врлину, за
тај божански дар дуготрпљења ми и молимо у моли-тви св. Јефрема Сиријског: да
не посустанемо у нашем поверењу у Бога, да се изнутра не предамо равнодушју и
презиру, да "не дигнемо руке од свега"...
Последњи дар за који се молимо јесте дар духа љубави: "духа љубави даруј
ми, ра-бу Твоме". Свака се молитва, у суштини, своди на то молитвено искање и у
њему налази своје коначно испуњење. Када се молимо Богу да нас ослободи од
лењости, унинија, вла-стољубља и празнословља ми Му се, уствари, молимо да нас
ослободи од свега онога што представља препреку љубави, што не допушта љубави
да уђе у наше срце. Са друге стране, целомудреност, смиреноумље и дуготрпљење
представљају основу и корен за разрастање љубави у души човековој. И зато када
се, коначно, у молитви - као са неба - јави реч љубав, ми већ знамо да је та љубав не
само од Бога, већ да је љубав - Сам Бог Који улази у наше срце, очишћено и
украшено целомудреношћу, смиреноумљем и дуготрпљењем, очишћено и спремно
да постане храм Божији, место присуства Божијег, место светлости Божије љу-бави
и њене свепобедне силе.

4.

У часу док изговара реч ''смнреноумље'' свако од вас осећа у којој је мери та
реч постала страна духу савременог света и живота. Какво смиреноумље, какво
смирење када је свеколики садашњи живот устројен на потпуном егоизму и
самохвалисању, на општој занесености спољашњом силом, величином, моћи и томе
слично. Тај дух самохвалисања од врха до дна прожима не само политички и
државни, већ и лични, професионални и друшгвени живот, то јест буквално све
врсте и нивое живота савременог света и човека.
Нашу децу учимо да се горде због овог или оног, међутим, тако ретко и себе
и њих учимо смирењу. Да би ствари стајале још горе, једна од главних оптужби
коју на рачун Хришћанства непрестаноупућују милитантни безбожницијесте
управо оптужба да Хри-шћанство учи људе смирењу и позива људе на смирење као
на главну хришћанску врлину. Хришћанство – по тврдњама безбожника -
проповеда ропство и покорност, оно понижава и умањује човека и његово
достојанство, управо због тога што је у потпуности засновано на смирењу. Но, оно
што највише зачуђује у свему томе јесте чињеница да при свим тим оптужбама
нико од њих никада и нигде није јасно и гласно рекао шта је то хришћанско
смирење. Нико и никада није објаснио чему учи хришћанство када говори о
смирењу. Ни-ко и никада није објаснио на чему је заснована тврдња да хришћанско
смирење понижава човека. Па Христос говори за Себе самог: "Кротак сам и
смирен срцем''. И поред тога, тешко да ће икоме пасти на памет да каже да су те
Христове речи сведочанство Његове ра-внодушности према злу, Његовог слепог
потчиљавања бјвло чему и било коме, Његовог страха пред силницима овога света.
Јер, гле, Христос стоји пред Пилатом и говори му тако једноставно: "Ти немаш
никакве власти нада Мном". Очигледно Је, дакле, да постоје ра-зличите врста
смирења. Зато, пре но што се изнесу било какве оптужбе на рачун хришћа-нскога
смирења, заиста је неопходно објаснити о каквом је то смирењу реч.
Шта је то хришћанско смирење? Оно је, пре свега, осећање истине и то у
првом ре-ду истине о самом себи. А истина никада не унижава и не умањује
човека, већ га увек узвисује и очишћује. Смирење је, затим, честитости у
истини. Оно је одрицање од сва-кога приказивања себе у бољем светлу, од сваког
бацања прашине у очи другим људима у погледу самог себе. Смирење је,
коначно, свест о своме месту, о својим могућностима и ограничењима. Смирење
је одважно прихватање себе онаквог какав јесам... Ето због чега је смирење, слично
целомудрености, почетак - мудрости и зато се у великопосној молитви Св. Јефрема
Сиријског молимо Богу да нам дарује духа смиреноумља. Истинску духовну
мудрост стиче само онај ко не лаже, ко не преувеличава, ко не жели да се
"показује" пред другима и издаје за нешто друго од онога што он стварно јесте.
Истинску духовну мудрост стиче, дакле, само онај ко спокојно, трезвено и храбро
прихвата живот и поступа у животу.
Гледано из те перспективе, Хришћанство својим проповедањем смирења не
само да не унижава и не умањује човека, већ га - напротив - узвисује и, што је
главно, истински уважава. Самохвалисање је потребно искључиво ономе коме
нешто недостаје, баш као што је самоулепшавање потребно само ономе ко је
ружан. Само се слаби непрестано хвали својом "снагом". Тамо где је слобода тамо
нема потребе за самопропагандом. Тамо где је истинска снага тамо нема потребе за
претњом другима. Тамо где је истинска лепота тамо нема потребе за "јадном
раскоши кинђурења". И зато је управо смиреноумље оно што очај-нички недостаје
савременом свету и човеку, за чим више од свега – иако тога ни сам није свестан -
чезне савремени човек који се дави у мору лажи и гордости.
После смиреноумља у молитви св. Јефрема Сиријског
долази дуготрпљење. И ту опет наилазимо на једну од главних оптужби које
безбожници упућују на рачун Хришћа-нства. Они тврде да Хришћанство
проповедајући трпљење уствари подрива у човеку спо-собност за протест, за борбу,
за заштиту својих права, за стремљење ка бољем и праве-днијем свету.
Да бисмо раскринкали лажност ове оптужбе најбоље је да се опет вратимо
самом Христу. Да, Христос је учио дуготрпљењу - "дуготрпљењем спасавајте душе
своје". Међу-тим, оно што је Христос називао дуготрпљењем нема апсолутно
никакве везе са карикату-ром трпљења коју срећемо у безбожничким брошурама,
баш као што ни хришћанска љу-бав према ближњем нема баш никакве везе са
безбожничком "љубављу" према удаљеном и безличном колективу у име кога су
данас милиони људи лишени слободе. У основи хри-шћанског дуготрпљења не
налази се пасивна равнодушност према злу, већ - ма како то чу-дно звучало -
управо крајње активно осећање поверења у човека. Ма колико човек падао и
издавао оно најбоље у себи, Хришћанство нас позива да верујемо да то зло и тај
грехопад нису човекова суштина. Хришћанство верује да човек увек може устати
из пада, да се чо-век увек може вратити својој светлој, боголикој суштини... На
концу конца, дуготрпљење јесте вера у силу и победу добра у човеку.
 И коначно, ми се на крају молитве св. Јефрема Сиријског молимо за дух
љубави. Љубав јесте завршни акорд ове молитве. Љубав је истовремено и скривени
покретач на-шега живота и његов крајњи циљ. Све што живи, живи љубављу, све је
ка њој усмерено и ми љубављу долазимо до познања да наш Бог јесте Љубав.

[1]
Св. Јефрем Сиријски је био један од најзнаменитијих источних хришћанских учитеља IV века.
[2]
Униније - чамотиња, грешно душевно стање које у себи обухвата тугу (на смрт), очајање, лењост,
обамрлост, малаксалост, клонулост (прим. прев)
[3]
Целомудреност - духовно стање целовите личности које у себи обједињава духовну мудрост,
сабраност, непорочност и чистоту живота (прим. прев).
[4]
Смиреноумље - смиреност и смерност ума и срца, то јест читавог бића човековог, христолико
живљеље (прим. прев).

КРСТОПОКЛОНА НЕДЕЉА

У суботу треће недеље Великога Поста, од давних времена, на средину

цркве се из-носи крст, а четврта недеља Великога Поста која следи после тога
назива се Крстопокло-ном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну
седмицу, за дане у које се Цр-ква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса
Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на
крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хри-шћанског живота којим живимо
у те великопосне дане. У вези са тим умесноје да се још је-дном присетимо места
које Крст - као главни и узвишени символ Хришћанства - заузима у хришћанској
вери.
Тај символ има два - међусобно уско повезана - значења. Са једне стране, то
је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и
служење Госпо-да Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи
према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву
Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те
љубави. Пилат – римски управитељ Ју-деје - коме су привели ухапшеног,
пребијеног и попљуваног Христа говори: "Овај човек никаква зла није учинио".
Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: " Рас-пни Га, распни Га!".
Тако Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини
човеко-вога бића: зашшо добро увек изазива не само иротивљењa, већ и
мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично
избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на
неког другог.
Сви мислимо: да сам ја био тамо те страшне ноћи сигурно не бих поступао
као што су поступали сви који су били присутни. Али, авај, негде у дубини наше
савести ми врло добро знамо да то није тако. Миврло добро знамо да су Христа
мрзели, мучили и разапели обични људи, људи "попут свих осталих'', а не неки
посебно зли људи или нељуди. Пилат је, чак, покушао да заштити Христа, да
одговори гомилу. Пилат је, затим, предложио гоми-ли да због празника пусти
Христа на слободу. Пилат је, коначно, пред гомиле руље опрао, руке показавши
тиме да се не слаже са убиством Христовим. Јеванђеље нам у неколико потеза даје
портрет тог бедног Понтија Пилата, престрашеног човека чиновничке савести, који
из страха одбија да поступи по гласу своје савести.
Али, зар се то исто не догађа и у нашем животу, у животу који нас
окружује? Зар то није најуобичајенија и најтипичнија од свих животних ситуација?
Зар исти тај Пилат није присутан и у нама самима све време нашега живота? Зар и
ми не падамо у искушење да "перемо руке" у оним животним тренуцима у којима
би требало да кажемо одлучно и не-повратно и неистини и неправди, злу и мржњи?
Поред Пилата, ту су и римски војници. Но, и они су могли да кажу у своју одбрану:
"Ми смо само испуњавали наређење власти. Нама је било наређено да
•неутралишемо" неког скитницу који је подстицао народ на побуну и рушење
поретка. Шта уосталом о томе има да се прича?". Поред Пилата и римских војни-
ка, ту је била и гомила, то јест исти они људи који су само шест дана пре тога
одушевљено дочекали Христа на уласку у Јерусалим и клицали Му: "Осана,
осана!'' Исти ти људи су сада урлали: "Распни Га, распни Га!". Али, зар нису тој
гомили ондашње вође, учитељи и ауторитети ''објаснили'' да је тај Човек -
преступник који је нарушио Закон и обличје и који, стога, по Закону - увек по
закону, увек по одговарајућем параграфу! - мора да умре... Тако је сваки од
учесника у извршењу тог страшног злодела био, са своје тачке гледишта, "у праву",
те је имао оправдање за своје поступке. А сви заједно убише Човека који ''ника-
квог зла нијеучинио''.
Зато је први смисао Крста – смисао његовог суда над злом или, тачније
говорећи, над лажним добром у чијем се руху зло непрестано појављује у овом
свету, над лажним добром које злу обезбеђује његову страшну прбеду на овој
земљи.
Отуда произлази и други смисао Крста. За Крстом, Христовим долази наш
крст, мој крст о коме је говорио Христос: "Ко хоће да иде за мном... нека узме
крст свој...(Мк. 9,34)". То значи да пред истим оним избором пред којим су оне
ноћи стајали сви - и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки
човек у тој гомили - стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља
гледано то може да нам изгледа као нешто нева-жно и другостепено. Међутим, за
савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и
зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и
бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са сво-јом
савешћу, живети у светлости суда савести. Ево, и дан данас пред лицем читавог
света безбожници хапсе људе који "никаквога зла нису учинили", муче их, и бију,
бацају у там-ницу или конц-логоре. И све то "по закону", све по послушности и
дисциплини, све "у име поретка" и "за добро свих". И колико је и дан-данас "
Пилата" који перу руке, колико је са-мо и дан-данас војника који се труде да
испуне своју војничку дисциплину и колико и дан-данас има људи који послушно и
ропски урличу, или у најбољем случају ћутке посматрају тај тријумф зла у свету.
На Крстопоклону недељу износи се крст на средину цркве: поклонимо се
крсту, це-ливајмо га и сетимо се смисла Крста Христовог. Шта нам говори, на шта
нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи
све у свету и без кога је све у свету - тријумф зла и тмине. "На суд сам дошао у свет
овај" - говори Христос. На том суду - суду распете Љубави, Истине и Добра - стоји
свако од нас.
ХРИШЋАНСКО УЧЕЊЕ О СМРТИ

У дане када се приближава Васкрс наше мисли се готово саме од себе

усредсређује на питање смрти, на питање које анти-хришћанска пропаганда тако
упорно прећуткује, а које – на овај или онај начин - нужно стоји у самом средишту
људскога сазнања. За Хри-шћане је Васкрс празник победе живота над смрћу.
''Смрћу смрт уништи", пева Црква на Васкрс. У епохи спољашње историјске победе
Хришћанства када је Васкрс представљао очигледно средиште целе године, а
васкршња радост и ликовање - главну људску радост, није било никакве потребе да
се људима објашњава смисао тог празника. Међутим, Васкрс је за савременог
човека - који не зна или врло мало зна о ономе што се дешава у васкршњу ноћ, који
никада није осетио то чудесно и радосно дамарање срца када се из тамне дубине
ноћи први пут разлегне "Христос васкрсе!" - одавно већ престао да буде оно што је
веко-вима био за Хришћане - доказ, сведочанство и символ стварне Христове
победе над тамом, жалошћу и безнађем смрти.
Анти-хришћанска пропаганда тврди да је један од основних извора религије
- страх од смрти, да су људи управо из страха од смрти измислили идеју о
бесмртности душе, о за-гробном свету, вечности и томе слично. По њима, у
стварности ничега тога, наравно, нема и човек нестаје својом физичком смрћу
сасвим и апсолутно, претварајући се у ништа.
Увек ме је изнова запањивала та разјареност и тај необјасниви занос са
којим се анти-хришћанска пропаганда - ако тако може да се каже – борила за
то ништа. Испада да је веома добро, напросто дивно што се човек распада у
ништавило, а да је, са друге стране, вера у вечност и бесмртност - штетна и да се,
стога, људи морају свим средствима борити против те и такве вере. Па чак и да је,
заиста, могуће доказати да је смрт апсолутни крај, да после ње ничега нема и не
може бити, зар би то – на крају крајева - представљало икакву радост за човека? Јер
живео је човек, учио се, страдао, одушевљавао се, волео и - све је од-једном
завршено, као да га никада није ни било. Могло би се, стога, помислити, да то ве-
чно и неуништиво човеково маштарење о бесмртности и та човекова иотреба за
бесмр-тношћу, ипак, представљају нешто што је на неки начин добро, узвишено и
што заслужује поштовање. Међутим, не! Анти-хришћанска пропаганда вероватно
ништа у тој мери не мр-зи као што мрзи идеју бесмртности и веру у вечност
човекову.
Но, удубимо се суштински у тему смрти. Пре свега, Хришћанство уопште не
зазире од приговора да се занима за смрт, па чак ни од оптужбе да се вера родила
из човековог страха од смрти. Смрт је за човека исувише важна појава да би човеку
било могуће да о њој не размишља, да би човеку било могуће да се прави - као што
уосталом и чини безбо-жничка анти-хришћанска пропаганда - да се ту, наводно,
нема о чему размишљати, те да су за њега много важнија питања као што су питања
наредне петолетке и производње робе широке потрошње. Страх од смрти је
суштински својствен човеку: тај страх је саставни део човештва, јер човек
инстинктивно осећа неки страшни, може се чак рећи, и свепотре-сни несклад
између искуства сопственог Ја и сазнања да то Ја мора умрети и неста-ти. И
ма колико ми сви око мене тврдили да је смрт најприроднија појава и очигледни за-
кон природе, моје Ја осећа да смрт за њега, за то Ја, не само да је потпуно
неприродна, већ да је и сасвим противприродна појава, и управо тај несклад јесте
оно што рађа страх у ме-ни. Човеку је страшно све оно што му је чудно и
неприродно. И ма колико нам говорили о природности смрти, страх који стоји у
уској вези са смрћу боље од свега другог показује да ствари ту уопште нису тако
једноставне и јасне.
Човек природно жели све оно што је природно, Међутим, ниједан човек не
жели смрт, ишчезнуће, распадање у ништа, ''црноо куиање са пауцима" – како је
говорио До-стојевски и глухотни хук небића. Смрт за човека заувек остаје тајна
пред којом он - ако је заиста човек, а не машина, не робот и не мрав – не може за се
не замисли и у коју не може да се не удуби. И сви покушаји да се питање смрти
скрајне, да се замени разматрањем еко-номских или политичких питања не само да
се на крају увек покажу као неуспешни, већ представљају жалосно сведочанство о
површности и ограничености савременог човека. Безбожничка пропаганда позива
људе да страх од смрти превладају бригом за будућа по-кољења и њихову срећу, не
схватајући да је тај позив запањујуће глуп. Јер ако човекову светш о сопственој
смртности сматрамо извором човековог трагизма, јасно је да се у погледу тог
трагизма - ма каква била спољашња материјална срећа тих фамозних будућих
поколења - у будућности неће апсолутно ништа променити. Ако је човек назначен
за ни-штавило, ако је крај свакога човека - јер не постоји никакво апстрактно
"човечанство'', већ искључиво конкретни људи! - ништавило, онда допустити да
поставимо следеће питање: зашто мислите да ће тај ужасавајући апсурд постати
мање апсурдан тиме што ће у буду-ћности бити, рецимо, више друштвене правде и
бољег грејања у домовима? Јер управо то човеку и обећавају све људске
философије и идеологије засноване на порицању бесмртно-сти и вечности.
Но, онда су много доследнији и поштенији заговорници таокзваног
"егзистенција-лизма" који јасно и гласно кажу да је њихово учење засновано на
идеји о апсурдности и бе-смислености људског живота. Онда и у речима Лава
Толстоја који каже да ће ''после глу-пог живота доћи глупа смрт" има више истине
него у бесконачној сујети јефтиних безбо-жничких идеологија које обећавају
некакву будућу срећу.
Све нас ово води ка једноставном закључку: смрт је за човека
убедљиво најважније питање. Смрт је најважније питање, јер читавивот човеков -
у једном дубљем смислу - и није ништа друго до покушај давања одговора на
питање односа живота према смрти, на питање смисла смрти као такабственог
краја. Дубина Хришћанства ијесте у томе што оно не заобилази питање смрти. Но,
анти-хришћанска пропаганда упорно скрива од људи истинско хрицАанско учење
о смрти. Та пропаганда поистовећује хришћанско схватање смрти са првобитним и
примитивним "анимизмом" и, што је најважније, та пропаганда прикрива чињеницу
да право хришћанско схватање смрти није у мирењу са смрћу, већ – напротив - у
борби са смрћу и у победи над смрћу.

ЛАЗАРЕВА СУБОТА И ЦВЕТИ

 Обшчеје воскресеније, прежде твојеја
страсти увјерјаја, из мертвих воздвигал
јеси Лазарја Христе Боже. Тјемже и ми
јако отроци побједи знаменија носјашче,
тебје Побједитељу смерти вопијем:
осана во вишњих, благословен грјадиј
во имја Гослодње.

Опште васкрсење пре страдања Свога

потвр-ђујући, из мршвих подигао јеси
Лазара, Христе, Боже. Стога и ми,
попут деце знамења победе носећи, Теби,
Победитељу смрти кличемо: Оса-на на
висинама, благословен Који долази у име
Господње!

Велики пост се завршава двама светлим и празничним данима, боље рећи -

својеврсним двоједним и дводневним празником. То су: Лазарева субота - дан у
који Црква празнује Лазарево васкршење[1], то јест чудо које је Христос учинио
подигавши из мртвих свог умрлог пријатеља Лазара и Цвети - дан у који Црква
празнује свечани Христов улазак у Јерусалим, шест дана пре него што је био
предан на страдање и крсну смрт. Црква нам овим празницима још једном - пре
нашег уласка у жалост и таму Страсне седмице у којој ћемо поново постати
сведоци Христовог страдања - открива истински смисао Христове вољне жртве и
Његове спасоносне смрти.
Христос се - у време када је умро Лазар - налазио далеко од Јерусалима.
Христос је стигао у Витанију четири дана после Лазареве смрти и тамо затекао
Лазареве сестре Марту и Марију и Лазареве пријатеље како горко плачу и тугују за
својим умрлим пријатељем. Јеванђеље по Јовану подробно описује тај сусрет.
Јеванђелист Јован најпре описује разго-вор који су Марта и Марије водиле са
Христом. Обе говоре Христу: "Господе, да си Ти био овде, не би умро брат мој...".
Христос одговара: "Васкрснуће браш твој". Но, и поред тог Свог одговора
Христос се и сам - како пише јеванђелист Јован - " потресе у духз и сам се
узбуди" (Јн. 11, 33) видевши уплакане Лазареве сестре и мноштво Јудејаца који су
ишли за њима двема и плакали. Христос креће ка Лазаревом гробу и Сам почиње
да плаче. Они који су били крај Христа говоре међу собом: ''Гле, како га је волео!".
Христос заповеда присутнима да одгурну камен који је био наваљен на гроб. Када
су одгурнули камен Христос – по речима јеванђелиста Јована - "викну громким
гласом: 'Лазаре, изађи напоље!'. И изиђе умрли увијен по рукама и ногама
погребним повојима, и лице му убрусом повезано" (Јн. 11, 43-44).
Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно
празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовог
силом којом је васкрсао мртвога Лазара? Црква празновањем Лазареве суботе
одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф
смрти у свету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и госиодари
светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивања
дана, који се неумитно урушавају ка пропасти.
И, гле, ево Христове заповести: "Лазаре, изиђи напољњ!''. То је изазов који
Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављује рат смрти. То су
речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То
је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину сам
Христос - а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот - силази до гроба Лазаревог,
силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам
даровао нам вечни живот за који нас је саздао Бог.
Идућег дана Христос улази у Јерусалим. Али, овог пута не овако као што
је много пута раније долазио, као непознати и непризнати странац. Не, овог пута
Он - Који никада није за Себе тражио ни славе, ни власти - свечано улази у
Јерусалим. Он пре тога заповеда Својим ученицима да му доведу младу
магарицу, седа на њу и тако улази у град где Га до-чекује мноштво људи и деце
са палмовим гранчицама у рукама. Ти људи и та деца Га по-здрављају древним
поздравим којим су се Јевреји обраћали само цару: " Осанна! Благо-словен Онај
Који долази у име Господње! Осанна на висинама!''. И како пише јевађелист
Матеј: "Кад Он уђе у Јерусалим, узбуни се сав град говорећи: Које то?" (Мт.
21,10).
Шта значи све то - то мноштво људи, те палмове гранчице, ти громки
поздрави намењени само цару, та ликујућа радост? Зашто се сваке године сећамо
тог догађаја са таквом радошћу као да и сами стојимо на улицама светога града, и
чекамо Христа, и срећемо Га, и радујемо Му се поздрављајући Га тим поздравом,
тим вечним "Осанна"? То значи даје Христос – макар се то збило одавно и то само
у том једном једином, далеком граду – ипак био Цар, да је Христос царевао и био
признат од стране народа као Цар! Да, Христос је учио о Царству Божијем, о Свом
будућем царевању. Али, тог дана - шест дана пре Пасхе – Он је јавио Своје Царство
и овде на земљи, Он је открио Своје Царство људи-ма, позвавши их, а са њима и
све нас да постанемо грађани тог Царства, да постанемо поданици тог смиренога
Цара без земаљске власти и земаљске моћи, али Цара свесилном Својом љубављу.
Живимо у свету, у државама које су се одрекле Бога, које су искључиво
занете саме собом, које стално стрепе за своју власт, силу, моћ и победу. У том
свету готово и да нема више места за Божију љубав, Божију светлост и Божију
радост. Али, гле, на тај јединстве-ни дан, на Цвети - док стојимо у препуним
црквама - опет и опет одјекује оно исто царско "Осанна!", и ми изнова говоримо
себи и свету око себе, и сведочимо: није умрло, није не-стало, није ишчезло са лица
земље Царство Христово које је тако јарко засијало у тај дан у Јерусалиму.
На Цвети се обраћамо изнова Богу говорећи: Ти си једини Господ, Ти си
наш једини цар, ми знамо и верујемо и исповедамо да ће победити Царство Твоје
љубави, Царство Твоје победе над грехом, злом и смрћу, и знамо да нам радост те
вере нико одузети не може. И премда људи све своје наде полажу на силу и
насиље, и премда људи верују само у оружје, затворе и страх - победиће Царство
Твоје! И премда људи муче друге људе - победиће Царство Твоје! Не, неће се још
дуго одржати то земаљско царство насиља, зла и лажи. Срушиће се, као што су се
срушила сва претходна царства земаљска, као што су нестали сви претходни
силници овога света. А Твоје Царство, Господе, трајаће заувек! И доћи ће време
када ћеш љубављу Својом утрти сваку сузу са очију наших, када ћеш у мору
радости Своје растопити сваку жалост људску, када ћеш светлошћу вечности Своје
обасјати свет који си створио!
На Цвети увек изнова постајемо свесни да Христос после Свог свечаног
уласка у Јерусалим креће на страдање и према крсној смрти. Но, светлост која се
запалила у свету на Цвети обасјаће и бездану тмину Његовога страдања.
Три дана после Крста и крсне смрти почиње да свиће зора неизрециве
васкршње радости. Васкрсење Христово и јесте прави смисао и сила Лазареве
суботе и Цвети, тих задивљујућих дана у које се - привевши наш пост крају -
припремамо да до краја следимо Христа у Његовом вољном страдању, у Његовом
победном силажењу у смрт, у Његовом преславном Васкрсењу у трећи дан по
Распећу.

[1]
Треба правити и језичку разлику између Христовога Васкрсења и општег васкрсења мртвих
(после кога више неће бити смрти), са једне стране, и Лазаревог васкршења, са друге стране, тј.
подизања мртвога Лазара из мртвих, које Христос - "потресавши се у духу" и пустивши сузе над
трагичном судбом човековом у овом свету - саврши у Витанији, а после кога се поменути Лазар,
када му се извршило време, упокојио као и сваки други човек (прим. прев.).

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Христос воскресе из мертвих, смертију

смерт поправ, и сушчим во гробјех
живот даровав!

Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт

уни-штив, и свима који су у гробовима
живот даро-ва!

У рано васкршње јутро, три пута обилазимо око цркве и заустављамо се

пред њеним затвореним вратима: то су последњи тренуци ћутања пре блеска
васкршње радости, и у тим тренуцима се у нашим срцима, свесно или несвесно,
јавља питање које се - како ка-же Јеванђеље - јавило и у срцима жена мироносица
које су у рано јутро трећега дана по распећу, "док још беше мрак", дошле на
Христов гроб. То питање гласи: "Ко ће нам одва-лити камен од врата
гроба?". Хоће ли се још једном догодити то чудо? Хоће ли још једном ноћ постати
светлија од свакога дана? Хоће ли се још једном преиспунити срца наша том
необјаснивом радошћу која није од овога света, радошћу која ће сву ову ноћ и још
толико идућих дана одјекивати у том сверадосном васкршњем поздраву: Христос
васкрсе! Ваистину васкрсе!
И - двери цркве се отварају. Улазимо у храм обасјан светлошћу. Улазимо у
сверадо-сно васкршње јутрење. Али, негде у дубини душе остаје оно исто питање.
"Ко ће нам одва-лити камен од врата гроба?". Који је смисао свега тога? Који је
смисао празновања Васкрса у свету препуном страдања, мржње, ништавности и
ратова? Шта значи певати''смрНу смрт уништив" и слушати о томе да "ниједног
мртвог није остало у гробу" када смрт и даље остаје - без обзира на сву житејску
сујету - јединствена и апсолутна земаљска исти-на? Није ли, онда, Васкрс, односно
та светла васкршња ноћ, то сверадосно васкршње лико-вање само једно
краткотрајно бекство од стварности, могућност краткотрајне духовне опи-јености
после које се, пре или касније, морамо вратити тој сивој свакодневици, том слепом
низу дана, месеца и година који неумитно хује крај нас, том сурвавању свега ка
смрти и небићу? Одавно нам већ пуне главу тиме да Хришћанство и није ништа
друго до једна оби-чна самообмана, "опијум за народ", фатаморгана и
измишљотина чија је једина функција да човеку пружа утеху у његовој тегобној
земаљској судбини. А ако ствари тако стоје кажу они - зар онда није много
храбрије и човека достојније да се одрекнемо тог привиђења и да се лицем у лице
суочимо са том једноставном и недвосмисленом стварношћу нашег живо-та?
Шта одговорити на све ово? Први приближни одговор би могао бити
следећи: не, није могуће да је све то била пука измишљотинма! Није могуће да би
толико вере, толико радости, толико светлости - ево већ готово две хиљаде година
– могло бити пуко бекство од стварности и фатаморгана. Може ли фатаморгана
трајати вековима? Овај одговор је, на-равно, убедљив, али још увек није коначан. И
треба отворено рећи да нема коначног и општеобавезујућег одговора који би било
могуће формулисати у облику научног објашње-ња васкршње вере. Сваки човек у
вези са питањем објашњења васкршње вере може да све-дочи само о свом
сопственом и живом искуству, може да говори искључиво у своје име.
Замисливши се и задубивши се у своје лично и живо искуство Васкрса,
сваки човек одједном постаје свестан онога искуства из кога извире сва његова
васкршње вере, одје-дном све у њему бива обасјано заслепљујућом светлошћу у
којој се – заиста као восак од лица огња - топе све сумње и сва питања. Које је то
искуство? Не могу то искуство друга-чије описати и објаснити осим као искуство
живога Христа, Не, моја вера у Христа није произашла из тога што једном
годишње, од најранијег детињства, учествујем v празновању васкршњих празника.
Напротив, моја васкршња вера се родила из мог искуства живога Христа и управо
то искуство јесте оно што за мене уопште чини могућим Васкрс, што чини могућим
да осетим радост и светлост те јединствене васкршње ноћи, што чини могу-ћим да
васкршњи поздрав "Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!" одјекује у мени таквом
победном силом.
Како се и када родила та вера? Не знам, не сећам се. Знам само ово: сваки
пут када отворим Јеванђеље и почнем да читам о Христу и Његовој проповеди,
сваки пут док читам Његове речи почињем - од свег срца и свег бића - да говорим у
себи исто оно што су говорили они које су фарисеји слали да ухапсе Христа и који
су се враћали необављена посла, говорећи: "Никада нико није говорио као што
говори тај човек''. И знам да је Христово учење живо и данас, и да нема ничега у
овом свету што се може упо-редити са тим Његовим учењем о вечном животу, о
победи над смрћу, о љубави која одо-лева смрти и побеђује је. И, штавише, знам да
оноједино што ме никада не напушта и не-престано живи у мени током живота - у
коме све изгледа тако тегобно и свакидашње сиво - јесте управо то унутарње
сазнање да је Христос са мном. ''Нећу вас оставити сироте, доћи ћу вам'', говори
Христос. И Христос нам долази и даје да осећамо Његово присуство. Христос нам
долази у молитви, у молитвеном трепету душе. Христос нам долази у непојмивој,
али тако живој радости коју осећамо целим нашим бићем. Христос нам долази у
тајанственом, но опет тако несумњиво извесном присуству Његовом које осећамо у
храму за време бого-служења. Христос нам долази у светим тајнама. И све време у
нама све више и више нара-ста тај опит, то знање, та очевидност: Христос је ту,
испуниле су се Његове речи - ко Ме воли, Ја ћу бити са њим. И ми и у радости и у
жалости, и међу људима и у самоћи непре-стано осећамо Његово непорециво
присуство, силу Његових речи и радост која долази од вере у Њега.
И, гле, ево јединственог одговора и једиственог доказа: ''Што тражите
живога међу мртвима? Није овде, него устаде...'' (Лк. 24, 5-6)
И зато је свецело Хришћанство у том стално новом и новом доживљавању
вере, у неирестаном оваплоћивању вере у обредима, речима, звуковима и бојама.
Ономе ко не верује у Христа Хришћанство заиста изгледа као фатаморгана. Јер
такав слуша неразу-мљиве речи и посматра неразумљиву церемонију, и објашњава
их искључиво споља. Међтим, за онога ко верује све - и обреди, и речи, и звуци, и
боје - светли изнутра: и то не као доказ, већ као резултат његове вере, као живот
вере у свету, у души, у историји. Зато нам је тако жив, тако стваран и тако савремен
Велики Петак са његовом тамом и жалост. Зато и можемо да плачемо пред Крстом
и преживљавамо изнова све то што се догодило на Велики Петак као дан тријумфа
зла, издаје, кукавичлука и предаје. Зато и можемо да са трепетом и надом гледамо у
живоносни гроб Господњи на Велику Суботу. Зато и можемо сваке године да
празнујемо Васкрсење. Јер празник Васкрсења није празник на који се се-ћамо
догађја који припада давној прошлости. Васкрсење је стварни, сверадосни и свесре-
ни сусрет са Оним у Коме је наше срце давно већ сусрело и препознало свој
истински жи-вот и светлост сваке светлости.
Васкршња ноћ је сведочанство о томе да је Христос жив и да је са нама, да
смо и ми живи са Њим Живим. Сва васкршња ноћ јесте позив човеку да у овом
свету и животу угледа и препозна зору тајанственога дана Царства Божијег. "Данас
пролеће миомирише - и нова твар ликује...", пева Црква на Васкрс. Нова твар
ликује у вери, у љубави и у нади. "Данас је дан Васкрсења и просветлимо се
слављем, и један другог загрлимо, и рецимо: Браћо! И онима који нас мрзе
опростимо све Васкрсењем и запевајмо - "Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт
уништивши, и онима који су у гробовима живот дарова".
Христос васкрсе!

ВАСКРШЊА ВЕРА

У дане после Васкрса наше се мисли спонтано враћају следећем питању: ако
је истина да је у задивљујућем усклику "Христос васкрсе!" сва суштина, сва дубина
и сав смисао хришћанске вере, а јесте и ако је истина - како каже апостол Павле -
да би била "празна вера наша" да није васкрсао Христос, а била би, од каквог је
онда то значаја за наш, за мој живот овде и сада?
Ево, дошао је још један Васкрс. Поново смо учествовали у тој
величанственој ноћи, гледајући пламен свећа осећајући целим бићем то растење из
усхита у усхит, поновосмо учествовали у блиставој радости васкршње службе која
као да се сва састоји од једне једи-не сверадосне песме: "Сада се све иреисиуњава
светлошћу, и небо, и земља, и иодземље. Нека иразнује, стога, сав свет
устајање Христово...''. Какве радосне, какве победничке речи! Све је сједињено у
Васкрсу: и небо, и земља и подземно царство смрти. Читав свет учествује у тој
Христовој победи: све у Васкрсењу Христовом налази свој смисао и своју истину.
И, гле, прошла је васкршња ноћ, завршио се празим, и ми се из светлости
Васкрса враћамо у овај свет, спуштамо се на земљу, поново улазимо у наш стварни,
свакодневни и рационални живот. И шта онда? Све је као што је било и пре, ништа
се није променило, и изгледа као да ништа, заиста, ништа нема баш никакве везе са
оним што се пре тога, на Васкрс, дешавало и певало у црквама: "Нека празнује,
стога, сав свет устајање Христово... ". И у душу почиње да се увлачи сумња.Те речи
- тако предивне, тако узвишене речи, од којих дивнијих и узвишенијих нема и не
може бити на овој земљи, нису ли те речи, ипак, само илузија и пука машта? Срце и
душа човекова жедно упијају те речи, али хладни и рационални разум говори:
машта, самообмана! Две хиљаде година је прошло и где су резулати тих речи? Где
су докази њихове снаге? У чему је њихова победност? Нажалост, Хришћани, често
као да обарају главу пред овим питањима и као да више чак и не покушавају да дају
одговоре на њих. Оставите нам - као да говоре они свету - ту нашу по-следњу
драгоценост, утеху и радост! Пустите нас да иза затворених врата наших храмова
певамо о томе да се радује и ликује сав свет. Пустите нас на миру, и ми вам ни на
који начин нећемо сметати да организујете ваш свет, да њиме управљате и живите
у њему како вам је угодно...
Но, и поред тога, свако од нас у дубини своје савести осећа да су та
малодушност, тај минимализам и то унутарње бекство у празновање Васкрса као
некаквог изолованог и скривеног празника заиста неспојиви са истинским смислом
и истинском радошћу Васкр-сења Христовог. Или је Христос васкрсао, или није
васкрсао. Или - или! Ако је васкрсао Христос - а чему се другоме ако не управо
томе радујемо у васкршњу ноћ, препуну светлости, славља и победе? - ако се,
дакле, у једном одлучујућем и јединственом тренутку у историји не само људскога
рода, већ и у историји читавога света заиста збила та неизре-цива Христова победа
над смрћу, онда је од тог тренутка - знали то људи или не - одиста све у свету
постало другачије и ново. Али, онда на нама који верујемо и који се радујемо
Васкрсењу Христовом лежи огромна одговорност: да другима посведочимо ту веру
и ту радост да би и други поверовали, и познали, и видели, и чули, и ушли у ту
васкршњу победу над смрћу, у ту васкршњу радост. Древни Хришћани нису своју
хришћанску веру називали - религијом, већ Благом (Добром) Вешћу, а свој задатак
у овом свету су схватали првенствено као објаву и ширење те Благе Вести. Древни
Хришћани су веровали и знали да Васкрсење Христово није само догађај из
прошлости кога се сећамо сваке године пра-знујући Васкрс, већ да је оно живи
извор силе и преображења свецелог живота. И то што су слушали на ухо,
објављивали су са кровова...
Међутим, мој рационални или, како се то данас каже, реалистични ум на ово
одго-вара: шта ја ту могу? Како да објављујем, да проповедам и да сведочим ту
Благу Вест, ја – немоћна јединка, изгубљена у маси? Но, тај и такав
"здраворазумски" став није ништа дру-го до једна обична лаж и то, може бити,
једна од најстрашнијих и најдемонскијих лажи са-временога света. Савремени свет
је на неки начин успео да убеди људе да су искључиво број, количина и маса оно
што у животу има моћ и смисао. Шта може један против свих? Но, упркос томе,
управо се у хришћанском ставу према тој лажи открива у својој својој си-ли
основни став Хришћанства, као и његова логика која је потпуно различита од сваке
дру-ге логике. Хришћанство сматра да један човек може бити јачи од свих. И
управо у том ста-ву јесте благовест о Христу. Сетимо се само оних задивљујућих
стихова из поеме "Гетси-мански врт" Бориса Пастернака:
"Без опирања Он се одрекао
(К'о од ствари само узајмљених)
Свемоћи и чудотворства
И беше к'о смртник сваки, к'о ми".
Управо у томе и јесте прави лик Христов: лик човека без власти, без икакве
земаљ-ске силе, без опирања. Он, један једини! Остављен, издан, одбачен од свих.
Али, Побе-дник! Пастернак наставља:
" Ти видиш да векова ток је сличан причи
И може букнути у сваком часу.
Ја ћу у име њене величине сићи
У добровољним мукама у гроб".

А трећег дана ја ћу се дићи,

И к'о што низ реку силазе сплавови,
Мени ће на суд, к'о низ дереглија,
Из тмине допловити векови...".
"И може букнути у сваком часу...!''. У том "може планути" - дат је одговор
на све сумње здравога разума. О, када би свако од нас - који смо искусили ту
васкршњу радост, који смо слушали о тој васкршњој победи над смрћу, који смо
поверовали у то да је Хри-стос ту победу извојевао далеко од очију света, али ради
тог света и у том свету – забора-вивши на све те бројеве, количине и масу, предао
ту васкршњу веру и радост бар једном човеку, када би том вером и радошћу коснуо
бар једну људску душу! Јер, када би та вера и радост били тајно присутни у сваком
нашем, макар и у најбезначајнијем разговору, када би та васкршња радост и вера
били непрестано са нама у нашој рационалној свакодневици онда би већ сада и
овде почело то тајанствено преображавање света и живота. "Царство Божије неће
доћи на видив начин...", говори Христос. Царство Божије долази сваки пут - у
сили, светлости и победи - када ја, када свако од нас верујућих износе то Царство
из хра-ма и њиме почиње да живи у свом животу. Тада се све, у сваком часу и
сваком тренутку "може букнути" светлошћу Царства Божијег.

НЕВЕРНИ ТОМА

"Док не будем видео, нећу поверовати..." - то је био одговор апостола Томе,

једног од дванаест ученика Христових, на радосне приче оних који су видели свог
распетог и умрлог Учитеља као васкрслог. И после осам дана - како каже
Јеванђеље - када су ученици опет били заједно, јавио се Христос и рекао
Томи: "Пружи прст свој амо и види руке моје, и иружи руку своју и метни у
ребра моја, и не буде неверан него веран'' (Јн. 21, 27). И апостол Томаје
ускликнуо: Тоспод мој и Бог мој!". И тада му је Христос рекао:"Пошто си ме
видео, поверовао си, блажени који не видеше а вероваше..." (Јн. 21, 29).
Милиони људи размишљају и говоре као што је говорио Тома и сматрају да
је такав приступ сасвим правилан и човека сасвим достојан: "Док не будем видео,
нећу верова-ти...". Ако бисмо говорили на савременом језику, тај и такав приступ
би смомогли назвати "научним" приступом.
Христос говори: "Блажени они који не видеше, а вероваше...". То значи да
постоји и да је увек постојао и један други приступ, друга вера, друга могућност за
човека. Да, одго-варају нам на ово, али тај приступ је наиван, нерационалан и,
једном речју, ненаучан. Тај приступ није за нас. Ми смо савремени људи и зато
говоримо: "Док не будемо видели, не-ћемо веровати...".
Живимо у времену великог упрошћавања и, стога, великог осиромашења.
"Научно", "ненаучно". Људи понављају ове речи као да се ту ради о нечем што је
самоочигледно и што се само по себи разуме. Они папагајски понављају те речи
зато што и сви други људи око њих, такође, папагајски и без трунке размишљања
понављају исте речи. Они, уствари, слепо и упрошћено верују у те речи. Зато им се
и чини да је сваки други приступ неозби-љан и да због тога не заслужује никакву
пажњу. Питање је решено. Но, да ли је баш тако?
Већ сам рекао да живимо у свету великог осиромашења. И, заиста, ако је
човек на крају свог бескрајно дугог развоја дошао до става - "Док не будем видео,
нећу веровати" и ако тај став представља врхунац човекове мудрости и највеће
достигнуће његовог разума, онда је наш свет стварно један бедни, плитки и, што је
главно, неизмерно досадни свет. Ако знам само то што видим, што могу да
додирнем, измерим и анализирам, како ја онда мало тога знам! Пре свега, у том
случају отпада читав свет људскога духа и мишљења, оног дубљег знања које
проистиче не из "видим" или "додирујем", већ из "мислим" и, што је главно, "умом
сагледавам". Отпада све оно знање које је вековима било укорењено не у
спољашњем и емпиријском искуству, већ у једној другој задивљујућој и, заиста,
необја-снивој човековој способности, којом се човек разликује од свега другог у
свету, која га чини заиста јединственим бићем. Додирнути, измерити, дати тачне
податке, па чак и дати предвиђање - то данас знамо – може не само човек, већ и
робот, машина и компјутер. Шта више, компјутер - знамо и то - може да мери,
упоређује и даје неупоредиво тачније и "нау-чније" податке од човека. Али, оно
што никада и ни под којим условима никакав компјутер неће бити способан јесте
да се усхити, да се зачуди, да појми, да буде ганут, да се обрадује, да схвати оно
што није могуће схватити никаквим мерењем, нити анализом. Никакав компјутер
не може да чује оне нечујне звуке из којих се рађају музика и поезија. Никакав
компјутер никада неће ни над чим заплакати, нити у било шта поверовати. Али, зар
наш свет - оставши без свега тога – не постаје онда један беживотан, досадан, и -
рекао бих - непотребан свет? О, да - авиони и козмички бродови ће летети још даље
и још брже. Али, куда и зашто? О, да - лабораторије ће давати још тачније анализе.
Али, ради чега? Кажу нам: "За добро човечанства". Ми им одговарамо: светом ће
ходати здрави, сити и самоза-довољни људи, али толико слепи и толико глуви да
више неће ни бити свесни свог слепила и глувоће.
"Док не будем видео, нећу поверовати". Али, емпиријско искуство јесте
само једно од људских искустава, и - при том - онај најелементарнији и, стога,
најнижи вид знања. Емпиријско искуство је корисно и неопходно, али сводити
свеколико људско знање ис-кључиво на емпиријско искуство то је исто као
покушати схватити лепоту уметничке сли-ке помоћу хемијске анализе боја
употребљених на слици. И оно што називамо вером јесте уствари онај други и
виши ниво људскога знања. Може се рећи да човек без тог вишег знања, без вере не
би могао да живи ни један једини дан. Сваки човек верује у нешто и верује
некоме. Питање је само у томе чија је вера, чије је виђење и познање света правил-
није, пуније и адекватније богатству и сложености људскога живота.
Кажу: Васкрсење Христово је измишљотина, јер мртви не васкрсавају. Да,
али само ако нема Бога. Међутим, ако Бога има, онда и смрт мора бити побеђена,
јер Бог не може бити Бог распада и смрти. Но, они настављају: али, Бога нема -
нема Га, јер Га нико није никада ввдео. Али, шта значи онда - питамо их ми - сво то
искуство милиона људи који радосно тврде да су видели Бога, али не физичким,
већ унутарњим, дубљим и поузданијим видом? Прошло је две хиљаде година, а
светом и даље као одговор на небески поздрав "Христос васкрсе!" одјекује тај
сверадосни отпоздрав "Ваистину васкрсе!". Зар не видите, зар не чујете? Зар у
дубини ваше свести - са ону страну свих анализа, мерења и провера - не видите, не
осећате ту бесмртну и блештаву светлост, зар не чујете тај вечни глас који
говори: "Јв сам Пут, Истина и Живот..."? Зар не схватате да у дубинама душе
Христос непрестано одговара Неверном Томи у нама, у мени, у теби:
''Блажени они који не видеше, а иовероваше".

ЖЕНЕ МИРОНОСИЦЕ

Када у Страсну седмицу слушамо јеванђелско казивање о страдању

Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један
детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни,
углавном жене о којима го-тово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици
Христови су - како каже Јеванђеље - напустили свог Учитеља и разбежали се.
Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.
За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од
Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други - чудо, трећи - исцељење,
четврти - ослобођење од мрског римскогјарма, пети - уређење својих земаљских
послова.
Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било
главно у Његовом учењу - проповед саможртвене љубави и свецелог
самопредавања за спас света и човека - ако су ишта уопште и схватали. Христос је
помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.
Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све
више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све
чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на
жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и
проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски "успех"
јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се - по речима
Јеванђеља - "узбудио сав град". Но, и то је било само на кра-тко. Па и зар сви ти
љупи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато
што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску
победу, силу и славу?
И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила
тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је
било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски,
ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни
тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос
молио у самртној борби и крвавом зно-ју, припремајући за страшну смрт. Из
Јеванђеља знамо да се Петар - који је претходно тако громко обећавао да ће умрети
са Христом - у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао
Га... "И тада Га - пише јеванђелиста Матеј - сви ученици оставише и побегоше...".
Међутим, нису сви побегли.
Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они
који су у време Христове земаљске "славе" били тако далеко, које готово нисмо ни
срели на страни-цама Јеванђеља, они којима - како видимо из Јеванђеља - Христос
није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим
заиста све било готово и свему био крај - управо су се ти показали као највернији и
најистрајнији у непоколебивој земаљ-ској љубави. Јеванђелист Јован пише:
"А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија
Клеопова, и Марија Магдалина'' (Јн. 19, 25).
А потом, пошто је Исус већ умро:
"Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због
страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда
дође Јосиф и узе те-ло Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу
Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово,
и обавише га платном с мириси-ма, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на
ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше
положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише
Исуса"(Јн. 20, 38-42).
Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су
дошле на гроб Исусов да би - по обичају тог времена - помазале мртво тело миром,
тј. мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су
прве чуле од Васкрслога Христа поздрав "Радујте се!" који од тада занавек постаје
суштина хришћанске силе.
Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то
учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали
смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је
смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је,
притом, била још и страшна и сра-мна смрт, страшан крај и завршетак свега.
Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави,
састра-давали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су
извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним.
Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у
Гетсиманском врту - када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се "жалости и
тугује" - одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он
ништа није тражио остали су Му верни по својој про-стодушној људској љубави.
"А Марија стајаше крај гроба плачући".
Тако кроз све векове плаче љубав.
Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.
И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој
верности је пр-вој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је "победа
прогутала смрт" и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног
растанка.
Ето то је смисао изласка жена-мироносица у рано недељно јутро на Исусов
гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност
сијали у безна-дежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа
на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов
излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском
самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никоди-му и тим женама-мироносицама,
које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у
Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од
нас.
Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те
љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом
господари зло уче-ње о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава
да дискредитује и ту љу-бав и ту верност.
Вековима већ у свету - истина слабо, али непрестано - светлуца и просијава
све-тлост верности, љубави и састрадања жена-мироносица које су ћутећи гледале
страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку
хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и
такве једноставне, земаљске људ-ске љубави. Љубав не пита човека за теорије и
идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.
Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе,
беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том
смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена-мироносица. Лик
њихове бриге, саможртвене вер-ности, љубави и састрадања. И да у историји није
било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би - без обзира на све
његове успехе и достигнућа - био само један страшан свет.
Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала
и спасава чо-вештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим
својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија
за то што - без обзира на све зло које господари светом - у свету никада не престаје
тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући
за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер
је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која
никада не пресахњује.
"Немају вина..."[1]. Али, док је она ту - мајка, жена, невеста - биће довољно
вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све...
[1]
О. Александар наводи речи које је Пресвета Богородица упутила свом Сину Исусу на свадби у
Кани Гали-лејској када је сватовима понестало вина. Ради се о символичкој слици палог света који
је остао без вина, тј. без божанског живота у себи. И поред тога што је Исус Својој мајци одговорио
да "још није дошао час Његов", она - у својој материнској истрајности - слугама које су стајале
поред трпезе каже: "Што год вам буде рекао учините". Христос претвара воду у вино и тиме
сиволички показује пут спасења човека и света: пут преображења палог у Богом обновљено и
смртног у Богом бесмртно (прим. прев.).

ПРИЧА O РАСЛАБЉЕНОМ

На трећу недељу после Васкрса у цркви се чита одељак из Јеван]еља по

Јовану у ко-ме се говори о томе како је Христос исцелио раслабљенога[1].
Јеванђелист Јован пише:
"Потом беше празникјудејски, и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму
код Овчи-јих врата постоји бања која се на јеврејском зове Витезда, и има пет
тремова. У њима ле-жаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који
чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и
узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од
какве болести боловао. А онде беше неки човек који тридесет и осам година беше
болестан. Кад Исус виде овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан,
рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? Одговори му болесник: Да, Го-споде, немам
човека да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја до^ем, други си^е пре
мене. Рече му Исус. Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек, и узе
одар свој и хођаше..."(Јн. 5, 1-9).
Тако гласи јеванђелска прича о раслабљеном. И многи чувши ову причи
кажу себи: ето, опет неко невероватно чудо које не може имати и нема никакве везе
са нашим свако-дневним животом, интересима, потребама и захтевима. Но,
ослушнимо и удубимо се у оно што Јеванђеље говори и схватићемо да се
савремени човек, по правилу, вара у погледу те детиње једноставности Јеванђеља и
краткоће јеванђелских прича. Савременом човеку се чини да истина о њему самом
и његовом животу мора бити сложена и опширна, зато што је и он сам сложен. Но,
непролазна сила Јеванђеља и јесте управо у томе што оно све своди на оно
најважније, на оно што је прво и основно - на добро и зло, таму и светлост, човека и
Бога, живот и смрт. Ако се, пак, усредсредимо и удубимо у Јеванђеље, али не само
умом, већ и свецелим својим бићем, схватићемо да је у Јеванђељу - на крају крајева
- реч увек реч о оном најважнијем. Јер свака сложеност живота је увек заснована на
једноставности ве-чних питања: добра и зла, живота и смрти, Бога и човека.
Шта је вечно и непролазно у причи о раслабљеном? У средишту ове приче
тако очигледно стоје речи које је раслабљени, болесни човек упутио
Христу: "Немам човека".То је заиста вапај онога ко је на својој кожи осетио
страшну силу људкога егоизма. Свако за себе. Свако брине само о себи. И сви
људи нису ништа друго до мноштво слепих, боле-сних, сухих и узетих, и сви они
чекају да се "узбурка вода", сви они очекују помоћ, саосе-ћање, исцељење, утеху.
Али... сваки од њих очекује помоћ само за себе. И када се узбурка вода, сваки се
гура напред, заборављајући потпуно на друге.
У јеванђелској перспективи ова бања јесте слика света, слика људског
друштва, символ самог устројства људске све-сти. Наравно, у свету је увек могуће
наћи много примера превазилажења егоизма, много примера доброте и
самопожртвовања. Но, чак и онда када - споља гледано - човек савлада свој
егоизма, он и даље изнутра остаје заробље-ник себе и својега. Ако не себе, онда
своје породице и својих: јер кошуља је телу ближа од капута. Ако, то није
породица, онда је то свој народ. Ако, то није свој народ онда је то сво-ја класа, или
своја партија. Увек, то "своје", обавезно "своје"! И то "своје" се увек супротставља
''туђем'' које се, логично, увек схвата као непожљно и непријатељско. Кажу да је
тако устројен свет и да се ту једноставно ништа не може променити. Зар је могуће,
одговарамо, да је то последња, објективна и научна истина о човеку и човечанству?
Зар је могуће да је у крајњем исходу све у свету засновано на индивидуалном или
колективном егоизму, да све живи егоизмом? Капитализам је, кажу, зло зато што је
- егоизам. И зато га треба срушити у име комунизма. Али, ни комунизам ништа
друго и не ради осим што про-пагира "своје": своју идеологију, свој поглед на свет,
своју класу, своју партију, то јест - своје и себе против сваког несвога и другога...
Изгледа да нема излаза из тог порочног круга егоизма. И људи су се - и сами то не
примећујући - навикли на живот у свету потпу-но отрованом егоизмом. Крв,
мржња, страх и - у најбољем случају - равнодушност. Навика таквог живота нас
постепено савладава и ми временом престајемо да осећамо ужас егоизма као ужас...
Двадесетих година овога века један младић, готово дечак, извршио је самоуби-ство
и за собом оставио опроштајну поруку у којој је писало: "Нећу да живим у свету у
ко-ме свако сваког вара...". Тај младић се, нажалост, угушио у егоизму света, није
издржао.
О томе говори јеванђелска прича о раслабљеном. И сви ти болесни,
немсАни и сухи - сви су они болесни првенственог од неизлечивог егоизма који их
нагони да завапију: "Немам човека!". Нема човека!А то значи да човек почиње
тамо где је побеђен егоизам. То значи да је човек, пре свега, лице окренуто ка
другом човеку и очи које са саосећањем и љубављу гледају у очи другог човека. То
значи да је човек - љубав према другом, састра-дање са другим, помоћ другоме
човеку.
Јеванђеље даље говори: тај нови и истински човек јављен нам је у Христу и
дошао нам је у Христу. Христос долази усамљеном и напаћеном човеку не као неко
туђ, већ као свој, долази да би прихватио страдање човеково као своје страдање, да
би прихватио жи-вот човеков као свој живот, да би помогао човеку и да би га
исцелио. "Хоћеш ли да будеш здрав?". То није питање онога ко хоће нешто неком
да наметне, да некога у нешто убеди или да некога потчини себи. То је питање
истинске љубави и, стога, истинскога саосећања. Нажалост и "религиозност",
такође, може постати егоизам, може постати занетост самим собом и својим. Но,
важно је схватити да таква религиозност - ма колико се она предста-вљала као
некакво Хришћанство - није Хришћанство... Јер истинско Хришћанство је све-цело
у пробоју кроз страшне бедеме егоизма, у пробоју ка љубави коју је - по речима
апо-стола Павла - "Бог излио у наша срца". И то је Његова нова и вечна заповест.
То је то о чему говори све наше Јеванћеље. сва наша хришћанска вера...
[1]
Раслабљени, значи - човек који је због оболелости од костобоље раслабљеног телесног састава,
односно одузет или полуодузет човек који се никако или јако тешко креће без туђе помоћи (прим.
прев.)

РАЗГОВОР ХРИСТА
СА САМАРЈАНКОМ

Четири недеље после Васкрса у свим црквама се чита она глава из

Јеванђеља по Јо-вану где се говори о необичном разговору који је Христос водио са
женом Самарјанком. Христос је - како каже Јеванеље - застао да се одмори на
бунару у близина града Сихара. Његови ученици су отишли до града да купе нешто
хране. И, гле, на бунар долази жена Са-марјанка да захвати воде. Христосјој каже:
"Дај ми да пијем". Почиње разговор[1] током ко-га жена пита Христа: "Оци наши
клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јеруса-лиму место где се треба
клањати Богу"(Јн.4,20).
То питање се односило на вишевековни спор измеЂу Јевреја и Самарјана
који су от-пали од правоверногјеврејства. Средиште праве вере је за старе Јевреје
био град Јеруса-лим, а за Самарјане извесна гора у Самарији. Тај спор се, сасвим
очигледно, тицао споља-шњих и ритуалних религијских правила. Христос одговара
жени: ''Долази час, и већ је ту, када ће се истински богомолитељи клањати Оцу
у духу и истини јер Отац тражи да такви буду они који се клањају. Бог је дух; и
који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају".
Нема сумње да су ови стихови из Јеванђеља по Јовану заиста од одлучујућег
значаја за схватање Хришћанства. Они садрже, изражавају и заувек објављују
праву истину о хри-шћанском преокрету у самом поимању религије, јер њима
заиста почиње Хришћанство. У Духу и Истини! Религија је вековима до тог
времена била првенствено скуп прописа, за-кона и правила, при чему се сав
религијски живот сводио на беспоговорно и слепо потчи-њавање тим прописима и
правилима. Не у Јерусалиму, него на овој гори; не тамо, већ овде; не онако, него
овако... Хиљадама и хиљадама таквих и сличних прописа - за које је сматрао да су
од Бога - човекје покушавао да се заштити од унутарњег неспокоја, страха и жеља
које су га мучиле, градећи око себе свој сопствени кавез у коме је све требало да
буде јасно и тачно дефинисано и у коме му више ништа не би било потребно осим
тачног испуњава-ња онога што је претходно јасно дефинисао. И, гле, Христос све
то једном својом речени-цом одбацује и поништава. Богу се не треба клањати нити
на тој гори, нити у Јерусалиму, већ Му се треба клањати у Духу и Исшини. А то
значи - не у страху и слепилу, не од боја-зни и патње, већ у знању и слободи, у
слободном избору и синовској љубави. Христос овим Својим речима поставља
Истину у само срце и средиште вере. Не закон, не потчињавање и не пуке прописе,
већ Истину. "Познајте Истину - говори Христос - и Истина ће вас
ослободити". Христос у средиште вере, у само њено срце поставља иска-
ње: ''Иштите и наћи ћете". Не спокој, већ жеђ:"Блажени гладни и жедни
истине..''. Не ропство, већ слободу: "Не називам вас слугама, јер слуга не зна
шта ради госиодар његов''. Не испуњавање прописа, већ љубав:"Милости хоћу, а
не жртве" и - "заповест нову дајем вам, да љубите једни друге".
Наравно, Хришћани су - током историје Хришћанства - често заборављали
Христо-ве речи о Духу и Истини и враћали се религији страха и обредоверја[2]*,
споровима о томе да ли Богу треба молити "на гори Самарјанској или у
Јерусалиму". И, споља гледано, Хри-шћанство је - у својој историји - веома често
изгледало као религија закона или религиј-ских правила. Но, ни о чему се никада
не сме судити по његовој спољашњости, никада по његовим падовима и
изопачењенима, већ увек по његовој унутарњој истини. Хришћанство морамо
судити по онима који су најозбиљније и до краја прихватили Христове речи о Ду-
ху и Истини и који су - истином тих речи - читав свој живот претворили у
непрекидни по-двиг љубави и слободе, радости и духовног узрастања. И без обзира
на све падове који су се збили у његовој историји, Хришћанство не само да никада
није заборавило те речи Хри-стове, већ је тим речима непрестано судило и суди
само себи.
Безбожничка анти-религиозна пропаганда је, у својој слепој мржњи према
Хри-шћанству, увек намерно прећуткивала ове Христове речи, никада их и нигде
није ни спо-менула, јер јој је ради обрачуна са Хришћанством било потребно да
Хришћанство сведе на нешто спољашње, на сујеверје и страх. Међутим, истински
говорити о Хришћанству значи управо супротно - говорити увек и пре свега о
Христу, о Његовом учењу, о Јеванђељу. Јеванђеље говори о томе како су људи у
Христово време претпоставили своје - своја убе-ђења, своју идеологију, своје
законе - "Духу и Истини" Божијој, како су одбацили Божији позив на ослобођење.
Јеванђеље нам говори о томе како су људи одбацили Онога Који их је позивао да
живе у Духу и Истини. Јеванђеље објашњава суштину људске мржње према
Христу, мржње која од тих дана траје до данас и која присиљава људе да
прећуткују, лажу и клевећу. Јер Хришћанство представља опасност за сваку
људску идеологију управо због тог свог позива човеку да живи "Духом и Истином".
Те Христове речи представљају вечни изазов свакоме идолу, био он религијски или
идеолошки. И све док су - макар и у најду-бљим дубинама човековог памћења -
живе те речи о "Духу и Истини", човек не може у потпуности да прихвати учење
које га претвара у роба материје, у шрафчић безличнога процеса, у радника-роба
безличнога колектива. Тоје прави разлог због кога сви следбеници тих и таквих
безбожничких идеологија само причају причу када кажу да се боре против
"религије", тј. Хришћанства као сујеверја. Напротив, њима је Хришћанство као
сујеверје, као закон и као ропство штавише неопходна, јер им такво служи као
доказ њиховог безбо-жничког учења. Они Хришћанство представљају као сујеверје
да би спречили људе да от-крију прави смисао Хришћанства, да би спречили људе
да открију смисао тих потресних речи Христових о "Духу и Истини" које
ослобађају човека, јер је управо то оно чега се они највише боје.
Сила је тренутно на страни милитантних безбожника[3]. Хришћанству су у
Русији, већ готово шездесет година, запушена уста. Но, управо то и јесте оно
доказује његову сна-гу. Безбо жници су се својски потрудили да Хришћанству
затворе уста управо због тога што знају да оно у својој дубини чува учење о Духу и
Истини, о томе да без Духа и Истине човек не може да живи, да су Дух и Истина
јачи од свега на овом свету. Разговор Христа са Самарјанком, који је започео у то
давно и врело подне крај једног бунара у ондашњој Самарији траје до данас, јер
човек никада не престаје да пита, да иште, да жедни, да увек изнова сазнаје да се та
духовна глад, то искање и та жеђ не могу утолити ничим другим осим Богом Који
јесте Дух и Слобода, Љубав и Слобода. Живот вечни и Пунота свега.

[1]
Читав разговор тече овако: "Рече му жена Самарјанка: како ти, који си Јудејац, тражиш од мене
жене Са-марјанке да пијеш ? Јер Јудејци се не друже са Самарјанима. Одговори Исус и рече јој: кад
би ти знала дар Божији, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти
воду живу. Рече му жена: Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива ?
Еда ли си ти већи од оца на-шег Јакова, који нам даде студенац овај, и он из њега пијаше и синови
његови и стока његова ? Одговори Исус и рече јој: Сваки који пије од воде ове опет ће ожеднети, а
који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му Ја дати постаће у
њему извор воде која тече у живот вечнин. Рече му жена: Господе, дај ми ту воду да не шжедним и
не долазим овамо да захватам. Рече јој Исус: Иди, зови мужа свога, и дођи овамо. Одговори жена и
рече: Немам мужа. Рече јој Исус: Добро каза - немам мужа, јер си имала пет мужева, и сада кога
имаш није ти муж; то си право казала. Рече му жена: Господе, видим да си пророк. Оци наши
клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба клањати. Рече јој
Исус: Жено, веруј ми да долази час када се нећете клањати ни на гори овој ни у Јерусалиму. Ви се
клањате ономе што не знате, а ми се клањамо ономе што знамо, јер је спасење од Јудејаца. Али
долази час, и већ је ту, када ће се истински богомолитељи клањати Оцу у духу и истини, јер Отац
тражи да такви буду они који му се клањају Бог је дух, и који му се клањају, у духу и истини треба
да се клањају. Рече му жена: Знам да долази Месија који се зове Христос; кад он дође, објавиће нам
све. Рече јој Исус: Ја сам - који говори с тобом. И у том доћоше ученици Његови... ( Јн. 4, 9-27 )".
[2]
Обредоверје, значи магијска вера у пуке обреде, у ритуале по себи, као да они самом својом
формом аутоматски мењају људски живот (прим. прев.).
[3]
О. Александар мисли на православно Хришћанство, на мученичко Православље у Русији и
мученичку пра-вославну Русију која се у време настанка његове ове беседе већ пуних шест деценија
налазила под бруталном и крвавом окупацијом комунистичких безбожника и сатаниста (прим. прев)

ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

Возиеслсја јеси во славје Хрнсте Боже

наш, ра-дост сотворивив ученнком,
објетованијем Свја-таго Духа,
извјешченим им бившим благосло-
венијем. Јако ти јеси Син Божиј,
нзбавитељ мира.

Вазнео си се у слави Христе, Боже наш,

радост учинивши ученицама, обећањем
Духа Светога, пошто их прстходио
утврди благословом, јер Ти си Син
Божији, Избавитељ свеша.

У самој речи "Вазнесење" трепери нека чудва радост, јер та реч представља
изазов такозваним ''законима природе'' који човека свагда вуку наниже, ка земљи,
који га свагда потчињавају закону земљине теже и падања. А, гле, у речи
''Вазнесење'' све је супротно - лакоћа, покрет навише, бесконачно узношење у
висину.
Вазнесење Господње се празнује четрдесет дана после Васкрса, тачније у
четвртак шесте недеље после празниак Васкрсења Христовог. На вечерњој служби
која се служи у среду уочи Вазнесења врши се у складу са црквеннм типиком,
такозвано Оданије Пасхе, нека врста опраштања са Васкрсом. Почетак и крај
службе се на тај дан, врши исто као и на сам Васкрс. Поново се певају радосна
стихови: "Нека васкрсне Бог н расточе се неприја-тељи Његови..."и "Ево дана хоји
је створио Господ, узрадујмо се и узвеселимо се у ње-му...".
Произносећи те стахове и држећн васкршњн трокраки свећњак у руци,
свештеник кади цео храм,и после сваког изговореног храмом одјекује радосни
поздрав ''Христос ва-скрсе! ". Опраштамо се и "растајемо" са Васкрсом до идуће
године. И као да нам на душу у тим тренуцима пада сенка туге. Међутим, уместо
туге Бог нам шаље нову радост: радост празновања празника Вазнесења Господњег
и сагледања тајне тог празника. О Вазнесењу Христовом у Јеванђељу је речено
следеће: "И изведе их напоље до Витаније, и подигавши руке Своје благослови их.
И док их Он благосиљаше, одступивши од њих и узносаше се на Небо. А они Му се
поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом..." (Лк. 24, 50-53).
"Са радошћу великом...''. Чему су се радовали апостоли том "великом
радошћу" која траје до наших дана и сваке године увек изнова тако задивљујуће
проблескује у пра-знику Вазнесења Господњег? Знамо да је на тај дан Христос
напустио Своје ученике и оти-шао од њих: тоје, дакле, био дан растанка. Оно што
је уследило после тог дана био је дуг и предуг период проповедања Христа,
гоњења, мучеништва и саблазни којих је до данас препуна историја Хришћанства и
Цркве. И као да је тим даном дошао крај радости свако-дневнога општења са
Христом, покрову Његове силе и Његовога божанства на земљи.
И како је само добро један проповедник насловио своју проповед на
Вазнесење Го-сподње, назвавши тај празник – ''радосним растанком"! Не, Црква
на тај дан не празнује одлазак Христов. Христос је рекао: "Са вама сам до
свршетка века'', и сва радост хри-шћанске вере извире из свести о Његовом
сталном присуству, од вере у Његове речи: ''Где се двоје или троје саберу у име
Моје, тамо сам и Ја међу њима''. Црква, дакле, на Вазне-сење не празнује одлазак
Христов од људи, већ Његово славно узношење на Небо.
Празник Вазнесења је празник неба отвореног човеку, празник неба као
новог и ве-чног дома и обиталишта човековог, неба као нашег истинског завичаја.
Грех је раздвојио земљу од неба и претворио нас у земна и приземна бића која су
упућена искључиво на зе-мљу и која живе искључиво земљом. Грех и није ништа
друго до наше унутарње одрицање од Неба. И ми на дан Вазнесења не можемо а да
се не згрозимо пред тим човековим одри-цањем од Неба, пред одрицањем којим је
данас затрован читав свет. Човек са гордошћу и важношћу објављује да је он
материја и само материја, и да је читав свет материја, и да ни-чега другога нема
осим материје. Штавише, он као да се радује свему томе, те са презре-њем и
жаљењем све оне који још увек верују у некакво "небо" назива глупацима и незна-
лицама. "Па, и то, мој брајковићу, што ти називаш небом - кажу такви - и то је
такође мате-рија, и ничега другога нема, нити је било, нити ће бити. Сви ћемо
умрети и иструлити, а дотле - дај на градимо земаљски рај одбацивши све поповске
измишљотине".
И то је - укратко, али апсолутно тачно речено – сам врхунац наше културе,
наше на-уке и наших идеологија. Прогрес на гробљу, прогрес црва који се хране
лешевима. "Шта је то што ви нудите, какво је то небо о коме говорите, у какво се
небо вазнео Христос, када се зна да 'на врх/ неба нема тога о чему ви говорите?" -
питају нас безбожници. На то питање одговара Св. Јован Златоусти, велики
хришћански проповедник који је живео пре шеснаест векова. Говорећи о небу и
небеском, Јован Златоуст кличе: "Шта је мени до неба када ћу ја сам постати
небо...". Одговарају и наши хришћански преци који су храм назвали не-бом на
земљи. И сви ти одговори се у суштини своде на једно: небо - то је име за наше
истинско призвање, Небо - то је она крајња истина о земљи.
Када Хришћанство говори о Небу онда ту уопште није реч нити о каквом
вангала-ктичком пространству, нити о каквом непознатом козмосу. Реч је о Небу
које нам је вратио Христос. О Небу које смо изгубили у свом греху и гордости, у
својим земаљским и искљу-чиво земаљским наукама и идеологијама. Реч је о Небу
које нам је Христос поново открио, даровао и вратио да буде наше. Небо - то је
Царство вечнога живота, Царство истине, до-бра и лепоте. Небо - то је пуно
одухотворење човека. Небо - то је Царство Божије, то је по-беда над смрћу, то је
тријумф љуави и знања, то је она апсолутна чежња за коју је у Јеван-ђељу казано:
"Што не виде око, и не чу ухо, и шта не дође у срце човеку, то је Бог припре-мио
онима који га воле".
Све то нам је открио и изнова даровао Христос, прожевши небом читав наш
живот већ овде и сада, претворивши ову земљу у одраз и одблесак небеске лепоте.
Ко је то сишао са неба на земљу да би нам вратио небо? Бог. Ко се са земље
вазноси на Небо? Богочовек Исус. Или како каже свети Атанасије Велики: ''Бог је
постао човек да би човек достао бог". Бог се спустио на земљу да би смо је ми
вазнели на небеса! То је прави смисао празника Вазнесења Господњег! У томе је
његова светлост и његова неизрецнва радост. Ако је Хри-стос на небу, ако верујемо
у Њега и волимо Га онда смо и ми са Њим на небу. За Његовом трпезом, у Његовом
царству. Ако се у Христу вазноси човек, онда то значи да је у Христу и мени
отворен пут Вазнесења, онда то значи да сам и ја призван да се вазнесем, онда то
значи да се и мени у Вазнесењу открива циљ, смисао и крајња радост мога живота.
Све, баш све што нас окружује непрестано нас вуче наниже. Али, на празник
Вазне-сења ми гледамо Христа који се се вазноси у слави, гледамо Његово
божанско тело које се вазиоси на небо и говоримо себи и свету: "То је истина о
свету и човеку, то је оно на шта нас одувек позива Бог!".
Испунивши све што је о нама било наумљено,
Сјединивши земаљско са небеским,
Вазнео си се у слави, Христе, Боже наш,
И Ниси се одвојио од нас,
Но, с нама неодступно пребиваш
И говориш онима који Те воле:
Ја сам са вама и нико вам ништа не може...

ПЕДЕСЕТНИЦА
 Благословен јеси Христе Боже наш, нже
прему-дри ловци јављеј, низпослав им
Дух Свјатаго, и
тјеми уловљеј вселенују,
человјекољубче слава
тебје.

Благословен јеси Христе, Боже наш,

Који си ја-вио премудре ловце (апосшоле),
ниспославши им Духа Светога и кроз
њих уловивши васељену, Човекољуиче,
слава Теби.

"Празник силаска Светога Духа". Изговарам ове – од детињства знане ми и

блиске – речи и, гле, одједном осећам као да их први пут чујем у животу. Да, још
као дете сам знао да Хришћани од давнина празнују силазак Светога Духа десет
дана после Вазнесења, а то значи - педесет дана после Васкрса. И знао сам да се тај
празник у Цркви зове – Педесе-тница, а у народу - Света Тројица или Тројичин дан.
На тај дан Хришћани од памтивека украшавају цркве зеленилом и гранчицама, а
црквени под застиру травом. На сам дан пра-зника верни народ, на свечаној
служби, стоји са цвећем у рукама и плете венчиће.
Педесетница је ушла и у руску народну свест и у руску књижевност као
осунчана и светлошћу окупана светковина, као празник општега цветања, као дан
радосног сусрета човека са Божијим светом у свој његовој лепоти и благодатности.
Све религије - а међу њима и оне првобитне и најдревније - знале су за
празник ле-тњега цветања, празник првих изданака, плодова и растиња. Ако је
старозаветни парњак Васкрсу била Пасха као празник пролећног васкрсења света и
природе, онда би староза-ветни парњак Педесетници био празник преласка
пролећа у лето, празник победе Сунца и светлости, празник козмичке пуноте. Но, у
Старом Завету тај фактички општечовечански празник добија ново значење
постајући празник свакогодишњег сећања на дан када се Мој-сије попео на гору
Синај где му се у чуду неизрециве и мистичке тајне јавио Бог, и скло-пио са њим
Завет, и предао му Своје Заповести, и обећао спасење. Другим речима, рели-гија је
престала да буде само природа и достала је почетак историје: Бог је открио Свој за-
кон и Своје заповести човеку, Бог је открио човеку Свој план о човеку. Бог је
човеку пока-зао пут. Пролеће, лето, јесен и зима - вечни природни круг тако
постаје знак и символ ду-ховне судбине самога човека и, њему заповеђеног,
узрастања у пуноту знања, живота и савршенства... И, коначно, у последњем
периоду Старога Завета тај празник - у учењу и визијама пророка - постаје празник
који је сав окренут ка долазећем и последњем тријумфу Бога у Његовој творевини.
Ево како о томе говори пророк Јоил: "И излићу у последње дане од Духа Мојега на
свако тело, и пророковаће синови ваши и кћери ваше: старци ваши са-њаће снове и
младићи ваши ввдеће виђења. Па и на слуге своје и слушкиње своје у те дане
излићу од Духа Мојега, прорицаће. И даћу чудеса горе на небу и знаке доле на
земљи: крв и огањ и пушење дима. Сунце ће се претворити у таму и месец у крв
пре него дође велики и славни дан Господњи. И биће да ће се спасти сваки који
призове име Господње... (Дјел. ап. 2,16-21)".
Тако је празник природе и козмоса постао празник историје као открића
Божије во-ље о свету и човеку, а потом и празник будуће Божије победе над злом,
празник прибли-жавања великог и последњег "дана Господњег"... Све то треба да
знамо и свега тога треба да се сетимо да бисмо схватили како су први Хришћани
доживљавали, поимали и празно-вали Педесетницу и зашто је Педесетница постала
један од главних хришћанских празни-ка.
Новозаветна књига Дела апостолских, у којој је описана историја првих
Хришћана и најранијег ширења Хришћанства, управо и почиње описом онога што
се догодило педе- сет дана после Васкрсења Христовог, односно десет дана после
Његовог славног Вазнесе-ња на небо. Дела апостолска започињу речима које је
Христос рекао Својим ученицима пре Свог Вазнесења: "Не удаљујте се од
Јерусалима, него чекајте обећање Оца, које чусте од Мене...".
И, гле, после десет дана - по речима јеванђелиста Луке - "бејаху сви
апостоли једно-душно на окупу. И уједанпут настаде шум с неба као хујање
силнога ветра, и напуни сав дом где они сеђаху. И показаше им се раздељени
језици као огњени, и сиђе по један на сва-кога од њих. И испунише се сви Духа
Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују...."
(Дјела 2, 1-4).
Онима који су ово видели и нису разумели, апостол Петар објашњава
смисао дога-ђаја који се збио речима пророка Јоила које сам већ навео: "Него оно
што је рекао пророк Јоил: ''И биће у последње дане, говори Господ, излићу од Духа
Мојега на свако тело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше...'".
Педесетница, тако, за Хришћане представља испуњење свега што је у Свом
земаљ-ском служењу савршио Христос. Христосје учио о Царству Божијем и, гле,
оно се открило у Педесетници! Христосје обећао да ће Дух Божији открити људима
Истину и, гле, то се догодило у Педесетници!
Свет, историја, време, живот: све је у Педесетници обасјано последњом
светлошћу, све је преиспуњено крајњим смислом. Педесетницом је, у свету и
историји, почеовелики и славни дан Госиодњи!

ПРЕОБРАЖЕЊЕ

Преобразилсја јесн на горје Хрнсте

Боже, пока-завиј ученнком Твојим
славу твоју јакоже можаху: да возсијает
нам грјешннм свјет твој
прнсносушчннј, молитвамн Богороднци,
свје-тодавче слава Тебје.

Преобразио се јеси на Гори Христе,

Боже наш, показавши ученицима Својим
славу Своју колико
могаху (да је издрже): нека засија и нама
гре-шнима светлост Твоја вечна,
 молитвама Бого-родице, Светлодавче,
слава Теби.

По речима јеванђелиста Матеја:

" Исус узе Петра, Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу
саме. И преобрази се пред њима, и засија се лице Његово као сунце, а хаљине
Његове постадоше беле као светлост. И, гле, јавише им се Мојсије и Илија који са
Њим говораху. А Петар од-говарајући рече исусу: Господе, добро нам је овде бити,
ако хоћеш да начинимо овде три сенице[1]: Теби једну, и Мојсију једну, и једну
Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и, гле, глас из облака
који говори. Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи; Њега слушајте. И
чувши ученици падоше ничице и веома се уплашише. И присту-пивши Исус
дохвати их се и рече: Устаните и не бојте се. А они подигнувши очи своје не
видеше никога до Исуса сама. И кад силажаху са горе заповеди им Исус говорећи:
Ником не казујте што сте видели док Син Човечији из мртвих не васкрсне" (Мт.
17,1-9).
Који је смисао ове јеванђелске приче? Које место у земаљском животу и
служењу Христовом заузима ово тајанствено јављење славе Његове?
Неоспорна је чињеница да је лик Христов – онакав какав нам га даје
Јеванђеље - пре свега лик смирења. За Његово рођење се није нашло места ни у
једном граду, нити кући: Он се родио у пећини. И Христос до самога краја остаје
такав: бездомник који - како је сам говорио - "нема где главу да склони". Христос је
од оних које би исцелио и којима би помогао захтевао да никоме о томе не говоре.
Он се увек уклањао од сваке почасти и славе, Он се по Својој вољи вратио из
Галилеје - где Му није претила никаква опасност - у Јерусалим где је претрпео
понижавајуће суђење, осуду, мучење и страшну и срамну казну. "Научите се од
Мене - говорио је Христос - јер сам кротак и смирен срцем...".
У тај и такав Христов живот, живот смирења и само унижења, само су
неколико пута продрли зраци божанске силе и славе. И сваки пут су се та Христова
"прослављења" збила пред малим бројем сведока, а и ти малобројни сведоци
обично нису схватали смисао тих "прослављења".
Тако је било у ноћи Његовог рођења када су простодушни пастири чули
ангелски глас који им је "јавио - како каже Јеванђеље - радост велику".
Тако је било и много година касније када је Исус дошао на реку Јордан да
прими крштење од Јована Крститеља и када се са неба зачуо глас који говори:
"Овоје Син Мој љубљени...". И, коначно, до таквог прослављења је дошло и на
Таворској гори пред тројицом ученика Његових. И сваки пут - та тајанствена
небеска слава, сваки пут – просла-вљење не од људи, већ свише, са Неба, од Бога...
На питање о смислу Христовог прослављења на Таворској гори Црква
одговара не некаквим објашњењима, већ самим празновањем празника
Преображења, односно радо-шћу са којом се сваке године сећа Преображења. Једна
реч господари тим празником, свим његовим молитвама, песмама и чтенијима. А та
реч јесте - светлост. "Нека и нама грешни-ма засија светлост Твоја вечна!".
У свету је тамно, хладно и страшно. И ту таму физичка, сунчева светлост не
може да разагна. Напротив, та светлост чини само још страшнијим и
безнадежнијим људски живот који се у страдањима и самоћи неумитно и
неповратно сурвава ка смрти и небићу. Све је осуђено на пропаст, све страда, све је
потчињено несхвативом и безнадежном зако-ну зла и смрти.
И, гле, у том и таквом свету појављује се смирени и бездомни Човек Који
нема никакве власти над људима и никакве земаљске моћи. И Он говори људима да
то царство таме, зла и смрти није истински живот човеков.
Он говори људима да такав свет таме, зла и смрти није онај свет који је Бог
створио у почетку.
Он говори људима да зло, страдање и сама смрт могу и морају бити
побеђени.
Он говори људима да је послат у свет од Бога Оца Свога да би спасио људе
од њи-хове страшне поробљености злом и смрћу.
Он говори да је човек заборавио и одрекао се своје истинске природе и свог
истин-ског призвања.
Он говори да људи морају да се покају да би поново могли да виде оно што
више нису у стању да виде, да би поново могли да чују оно што више нису
способни да чују.
Он говори да људи морају изнова да поверују да је добро јаче од зла, да је
љубав ја-ча од мржње, да је живот јачи од смрти.
Христос исцељује и помаже људима. Христос предаје Себе свима. Но, и
поред тога људи Га не схватају и не слушају, људи Му не верују. Он је људима
могао да покаже Своју божанску силу и славу, и да их тиме примора да поверују у
Њега. Међутим, Он од људи тражи искључиво слободну веру, слободну љубав,
слободно прихватање Његове Благе Ве-сти. Он зна да ће Га сви из страха
напустити и оставити у часу Његове последње жртве и крајње самопреданости.
Али, да би после свега, када се све заврши, у свету остало сведочанство о
томе куда зове људе, шта дарује људима као Тавору – тајно од света и људи – јавља
тројици Својих ученика Своју божанску славу, светлост и победно славље ка коме
је човек вечно призван да узраста. Храстос на Тавору јавља божанску светлост која
прожима читав свет. Божанску светлост која преображава човека. Божанску
светлост у којој све добија свој крајњи и ве-чни смисао. "Добро нам је овде
бити'' кликће апостол Петар видевши ту светлост и ту славу. И од тог доба
Хришћанство, Црква, хришћанска вера јесу једно непрестано и радо-сно
понављање тог - "добро нам је овде бити, непрестана молитва за вечну светлост,
не-престана жеђ за просветљењем и преображењем.
Кроз таму и зло, кроз сивило и свакодневицу овог света, као сунце кроз црне
обла-ке, просијава светлост Преображеана. Ту светлост угледава наша душа, њом
се утешује на-ше срце, њом непрестано живимо и њом се постепено преображава
ваш живот. ''Господе, добро нам је овде бити". О, када би ове речи постале и наше
речи! О, када би би ове могле да постану одговор и наше душе на дар божанске
светлости! О, када би и наша молитва могла да постане молитва за преображење, за
победу светлости Преображења у нама!
"Нека и нама грешнима засија светлост Твоја вечна!".

2. Освећење плодова
 На дан Преображења, у складу са древнохришћанским обичајем, у
православним храмовима се врши освећење воћа и поврћа. То нас подстиче да себи
поставимо следеће питање: који је смисао тог древног обреда, шта уопште значи
освећење? Освећење плодова на Преображење јесте један од бројних црквених
обреда благосиљања и освећења.
Ако отворимо богослужбену књигу која се зове "Требник"[2], наћи ћемо тамо
разне посебне службе и чинове као што су, на пример, службе и чинови освећења
новога дома, житног поља, повртњака, бунара, кола и томе слично. Из овога
видимо да је Црква - својим благосиљањима и освећењима – окренута читавом
свету, да се над свеколиком твари диже рука Божија која благосиља.
Зашто су људи од памтивека осећали потребу за освештавањем (твари)?
Рецимо одмах да безбожничка пропаганда све црквене обреде безусловно
поистовећује са сујеве-рјем у коме је - како она тврди - сва суштина "религије". А
сујеверје је плод страха: човек се боји, и зато почиње да верује. Боји се отрова, боји
се неродне године, боји се пожара, боји се других људи. И ту се, наводно, рађа
религија да би човеку понудила избављење од свих тих страхова. "Покропи светом
водом воће, башту или дом и Бог ће их штитити, а преко њих и тебе самога. Као
што видите - каже та пропаганда - ради се о грубом незнању, сујеверју и обмани"...
Но, и поред тога што ствари представља на такав начин, безбожничка
пропаганда никада не наводи саме молитве, нити описује обреде који су повезане
са тим, наводним, сујеверјем. Она то не чини, јер жели да представи свештенство,
тј. свештенике као обма-њиваче који експлоатишу људски страх и незнање,
оперишући несхвативим и магијским ритуалним формулама. Но, ако се удубимо у
те молитве и те обреде, ако бар једном у жи-воту доживимо радост светлог и
сунчаног преображењскога поднева када се врши освеће-ње воћа и поврћа, постаје
нам јасно да није Црква та која обмањује, већ да је главни обма-њивач -
примитивна и злобна безбожничка пропаганда. Јер, управо је та пропаганда - а не
молитва Цркве - сва прожета страхом, сумњом, потребом да се дискредитује све
што је уз-вишеније, чистије и дубље од њеног упрошћеног, материјалистичког и
досадног приступа света и животу. Јер прво што видимо, чујемо и доживљавамо у
обредима и молитвама ос-већења јесте радост и благодарност. А тамо где је страх,
тамо не може бити радости и бла-годарности. И обратно - тамо где је радост, тамо
више нема страха. "У страхује мучење", говори свети апостол Јован Богослов. А,
управо мучења и сумње нема у преображењској светлости.
Чему се радујемо? И на чему благодаримо? У једној песми Осипа
Мандељштама, посвећеној главном хришћанском богослужењу - Литургији,
наилазимо и на овај задивљу-јући стих: "Држати на рукама цели свет, као јабуку...".
Овај стих, боље од било чега другог - управо због тога што то чини на тако
једноставан и готово детињи начин - указује на из-вор радости и благодарења које
прожима свеколику хришћанску веру. У јабуци, но – нара-вно - не само у јабуци,
већ у читавом свету, хришћанска вера види и препознаје дар Божи-ји, и прима
читав свет као дар Божији препун љубави, лепоте и мудрости, дар Божији који
говори о безмерној Божијој љубави штоје створила свет и живот и даровала нам их
као наш живот. Сам свет јесте плод Божије љубави према човеку и човек
искључиво посред-ством света[3] сазнаје и воли Бога својом љубављу као
одговором на Божију љубав... Човек воли свој живот и самим тим претвара живот
света у свој Дар Богу.
Наш пад и наш грех је у томе што се на све брзо навикавамо због чега нам
све у свету - укључујући и нас саме – брзо постаје досадно, ниско и празно. Јабука
постаје за нас само јабука. Хлеб - само хлеб. Човек - само човек. Знамо
спољашњост и функцију свега, знамо све о свему. Али, ми уствари више ништа ни
о чему не знамо, јер више не видимо ону божанску светлост која просијава кроз
све у овом свету. И вечни задатак Цркве и хришћанске вере јесте управо у томе да
непрестано побеђују ту огреховљену и чамоти-њску навику наше свакодневице, да
нам увек изнова омогућавају да видимо оно што више нисмо у стању да видимо, да
поново осетимо оно што више нисмо способни да осетимо и да поново доживимо
оно што више нисмо у стању да доживимо. Свештеник освећује хлеб и вино, и
подиже их ка небу, и хришћанска вера у том хлебу и вину препознаје жртву и дар,
Тело и Крв Христову, препознаје причешће вечним животом. На дан Преображења
у храм доносимо јабуке, крушке, грожђе, поврће и, гле, одједном се читав храм
претвара у тајанствени врт, у онај блажени рај у коме је започео човеков живот и
где се збио његов сусрет са Богом.
И баш као што је први човек тада отворио своје очи и видео тај свет за који
је Бог рекао да је све у њему "веома добро", и обрадовао се, и заблагодарио Богу,
тако и ми на Преображење као да први пут видимо свет препун зрцаљења Божије
мудрости и љубави, и радујемо се, и благодаримо Богу. И у тој радости и
благодарењу очишћује се, обнавља се и поново рађа наш живот.
Не, Хришћанство се не одриче материје - као што то тврди лажљива
безбожничка пропаганда - и не одбацује материју, већ је - напротив - прихвата и
одухотворује. Хри-шћанство материју, са радошћу и благодарношћу, осећа као дар
Божији. "Небо и земља су препуни славе Твоје", певамо сваки дан у црквама. У
том и јесте смисао освећења:њиме се слава Божија пробија кроз нашу обамрлу
свест, очишћује наш слух и наш вид, и сам наш живот постаје хвала, радост и
благодарност Богу.
"А шта је са злом?", питају нас људи. Шта је са страдањем, шта је са смрћу?
Ми им одговарамо: ако се до краја просветлимо том светлошћу, ако истински
примимо у себе то освећење, онда ће у нама самима почети победа над злом. И та
победа ће прогутати смрт. Јер живимо у свету у коме је живео и вечно пребива
Христос. Ако будемо угледали Хри-ста, и заволели Га, и целе себе предали Њему,
више ништа неће моћи да нас одвоји од Ње-га и ми ћемо у свему видети светлост
Његовог присуства, Његове љубави и Његове победе.

[1]
Сеница = шатор, скинија (прим. прев).
[2]
Требник - црквено-богослужбена књига у којој су сабране молитве и чинови који се савршавају за
посебне животне потпебе чланова Цркве (прим. прв.)
[3]
О. Александар овде, пре свега, мисли на Св. Евхаристију која представља место стварног и
неизрецивог су-срета и загрљаја Бога и човека управо посредством света, тј. твари - хлеба и вина.
Човек у љубави приноси на узвратни дар Богу хлеб и вино као символ свеколике твари, и тај хлеб и
то вино се у Светој тајни Евхари-стије, Духом Светим, претварају у Тело и Крв Христову, којима се
човек причешћује. Тако Св. Причешће постаје извор човековог новог и истинског живота у Богу,
љубави према Богу и богопознања (прим. прев.)
 ЛИК МАЈКЕ БОЖИЈЕ

Богородице Дјево радујсја благодатнаја

Мари-је, Господ с тобоју, Благословена
ти в женах и благословен плод чрева
твојего јако Спаса ро-дила јеси душ
нашнх.

Богородице Дјево, радуј се, благодатна

Марија! Господ је с Тобом, благословена
си ти међу же-нама, и благословен плод
утробе Твоје, јер си ро-дила Спаситеља
душа наших.

Убеђен сам да не само они који верују, већ и они који не верују у Бога знају
колико је значајно и сасвим особено место које у хришћанској вери и у животу
Цркве заузима поштовање Дјеве Марије, Мајке Исуса Христа. Од најдревнијих
времена црквено предање Дјеву Марију назива Мајком Божијом, Богородицом,
Пречистом, Свесветом... А једна од најраспрострањенијих и - у црквеним службама
- најчешће понављаних молитава јесте молитва која Дјеву Марију велича
као "часнију од Херувима и неупоредиво славнију од Серафима", тј. указује на
чињеницу да Дјеви Марији припада већа част него Херувимима и да је Она
обдарена неупоредиво већом славом од Серафима, а Херувими и Серафими су,
како знамо из Светог Писма, највиши ангели Божији. Нема у Цркви службе, а
готово да не-ма ни молитве у којој се не спомиње Њено име.
Како да не споменемо оно чиме је, као ничим другим, прожета свеколика
хришћа-нска уметност - како западна, тако и источна - а то је: представа Мајке
Божије са Богоде-тетом на рукама. Ту представу видимо сваки пут кад уђемо у
храм и то на почасном месту поред царских двери иконостаса. Обично пред иконом
Мајке Божије гори мноштво свећа, а ако подигнемо поглед навише, видећемо над
олтаром, такође, фреску Мајке Божи-је која - стојећи у самом средишту апсиде -
символизује средиште читавог света. Над главом Мај-ке Божије стоји
натпис: "Теби се радује, Благодатна, сва твар!''.
Само у Русији постојало је више од три стотине такозваних поштованих или
чудо-творних икона Мајке Божије, то јест икона које су биле окружене посебним
поштовањем верника. Пред тим иконама су верни, у непресушним таласима,
упућивали своје молитве и своја благодарења Богородици, обраћајући Јој се за
помоћ и приносећи Јој своју радост и једну сасвим особену љубав. Међутим, у
наше дане многи - чак и они који су, како се то данас каже, "заинтересовани за
религију", тј. они који се враћају из безбожништва к вери – доводе у питање смисао
даљег поштовања Мајке Господа Исуса Христа, јер то поштовање за њих не само
да више није нешто по себи очигледно, већ изазива и сумњу.
Бог, Христос - то је сасвим разумљиво. Но, није ли, ипак, у хришћанској
вери ису-више места дато Дјеви Марији? Није ли у народној побожности лик Мајке
Божије на неки начин засенио чак и лик Њеног Сина? Није ли, ипак, мало
претерано све то поштовање и та љубав према Мајци Божијој? О неверницима,
безбожницима и онима који су ангажовани на послу активног дискредитовања
Православља и не говорим. За њих поштовање Мајке Божије или како га они зову -
"култ Мајке", "култ Девице" није ништа друго до потпуно сујеверје, преживела
ствар, заостатак древне религиозности и њеног поштовања култова Мајке-Земље и
плодности природе. Зато је заиста неопходно да одмах покушамо да обја-снимо
прави смисао, прави садржај и прави карактер тог, од давних времена започелог,
цр-квеног поштовања Оне којаје - како каже Јеванђеље - сама за себе
рекла: "Од сада ће ме блаженом звати сви нараштаји".
Рекао сам "да покушамо" зато што није нимало лако дати једно такво
објашњење. У једној од црквених песама посвећених Дјеви Марији каже се
следеће: "Да се не косне не-чиста рула живог обиталишта Божијег''. И, заиста,
што је оно о чему желимо да гово-римо узвишеније, чистије, лепше и светије то
нам је теже да о њему говоримо. Сматрам да је немогуће до краја објаснити речима
све то што је црквена свест током векова хришћан-ске историје препознала,
сагледала, заволела и - са таквом радошћу и љубављу – просла-вљала и прославља
у том јединстваном лику Мајке Божије.

ЗАШТО ВЕРУЈЕМО У ПРЕСВЕТУ БОГОРОДИЦУ

У Новом Завету се о Пресветој Дјеви Марији, Мајци Исуса Христа, говори

релати-вно мало. Од четворице јеванђелиста само двојица, Матеј и Лука, говоре о
рођењу Исуса Христа у Витлејему, а то значи - спомињу Његову Мајку, говорећи о
спољашњим околно-стима у којима се збио тај дагађај. Јеванђелист Марко уопште
не говори о Дјеви Марији. У Јеванђељу по Јовану Она се појављује само два пута:
на самом почетку, у причи о свадби у Кани Галилејској, где се заузела код свог
Сина да помогне домаћинима свадбене трпезе ко-јима је у једном тренутку нестало
вина. И други пут, на самом крају када је стајала под Кр-стом на коме је био
разапет Њен Син.
У књизи Дела Апостолских, посвећеној у свом првом делу животу прве
хришћанске заједнице у Јерусалиму, Дјева Марија се помиње само једанпут, у
првој глави, где је казано да су ученици Христови били заједно на молитви са
женама и Маријом, Мајком Исусовом. О Дјеви Марији у свим осталим књигама
Новога Завета, посланицама апостола Павла и других апостола није ништа казано.
Управо из тих чињеница изводе свој први и основни аргумент сви они који у томе
што поштовање Мајке Божије заузима огромно и, заиста, средишње место у животу
Цркве виде нешто што представља познији "нанос" у Хришћан-ству, нанос стран
његовом првобитном духу и учењу.
То је био аргумент коме су још у XVI веку прибегли протестанти сматрајући
да по-клоњење и поштовање које се у Хришћанству указује Мајци Божијој нема
основа у Светом Писму и зато представља идолопоклонство. Ето - говоре нам -
Црква празнује празник Ро-ђења Мајке Божије, празник Њеног Ваведења у храм,
празник Њеног Успења. Међутим, ни један од тих догађаја није чак ни споменут у
Светом Писму, у Новом Завету и, стога, све то представља људску измишљотину
која затамњује првобитну чистоту и једноставност хришћанскога учења.
 И баш због тога што је тај аргумент заиста озбиљан аргумент сматрамо да
оно што смо назвали "скромним покушајем" објашњења садржаја и смисла
поштовања Дјеве Мари-је у Православној Цркви и уопште у Хришћанству треба да
започне управо давањем одго-вора на тај аргумент.
Тај одговор ћу да започнем неколиким речима о приступу религијским
феноменима уопште. Одувек су постојала и данас постоје два приступа тим
појавама. Један се може на-звати спољашњим, а други унутрашњим приступом.
Најпростија дефиниција спољашњег приступа јесте она што га дефинише као
приступ који је у потпуности заснован на докази-ма. Докажи да Бога има, докажи
да је Христос - Бог, докажи да се у хришћанској светој та-јни Евхаристије хлеб
претвара у Тело Христово, докажи да постоји други свет... Докажи и ја ћу ти
поверовати. Али, све док не докажеш - нећу поверовати. Но, довољно је удубити се
у све те "докажи" да би нам одмах постало јасно да тај и такав приступ не може
никога да доведе не само до суштине религијских феномена, већ чак ни до суштине
живота уоп-ште, са изузетком те релативно уске сфере природних наука. Могуће је
доказати да вода ври на 100 степени целзијуса. Али, није могуће доказати да је
Пушкин - геније. Баш као што је немогуће доказати било шта што има везе са
унутарњим светом и животом човека, са његовом радошћу и тугом, заносом и
вером. Обратимо пажњу и на то да Христос ника-да ништа није доказивао, већ је
само позивао људе да виде, чују и прихвате оно што до та-да нису могли да виде,
да чују и да прихвате и што и дан-данас - великој већини - и даље не виде, не чују и
не прихватају. Другим речима, што је узвишенија истина, што је уз-вишеније
добро, што је узвишенија лепота тим су они мање доказиви, тим је на њих мање
применив приступ који је заснован на доказима.
Ово нас доводи до другог метода, до оног метода који смо назвали
унутрашњим ме-тодом или приступом. Управо се тим методом - најчешће ни сами
то не знајући – користи-мо у нашем истинском животу који је далеко од сваке
апстрактности. Ми и живимо управо тим унутарњим приступом свему. Тако, на
пример, када волимо некога, нама се у њему от-крива то што онај ко не воли ту
особу уопште не може да види. Нама се открива унутарња суштина онога кога
волимо, суштина која је, иначе, недоступна нашем спољашњем виду, али која се
открива виду наше љубави, блискости и непосредног познања. И уместо да "споља"
пребројавамо колико се пута име Мајке Исусове помиње у овом или оном тексту,
питање поштовања мајке Божије у хришћанској вери треба да поставимо на један
сасвим другачији начин, у складу са оним "унутрашњим" методом и приступом
вери...
Казаћу овако: када наша вера у Христа не би знала о Његовој Мајци ништа
друго осим тога да је Она постојала и да су је звали Марија, само то
најједноставније сазнање би било већ сасвим довољно да у Њој препознамо, да у
Њеном лику сагледамо, да у нашој ве-ри и нашем срцу откријемо све оно што је
Црква Христова - за протекле две хиљаде годи-на - препознала, открила и
сагледала у лику Мајке Божије. Говоре нам да у Библији ништа није речено ни о
рођењу, ни о смрти Дјеве Марије. Но, ми знамо да је Она постојала и жи-вела, а то
значи да је морала да се роди и, стога, и да умре.
 Зар је, онда, било могуће да љубав према Христу и вера у Њега остане
равнодушна према ономе што је започело у свету онога тренутка када се у њему
родила Она којој је био суђено да постане Његова Мајка?
И зар је било могуће да они који верују у апсолутну и божанску новину
Исуса Хри-ста и свега што је Он извршио у овом свету, свој умни и духовни поглед
не усредсреде и на Ону Која Му је дала људски живот?
Другим речима, свеколико поштовање Мајке Божије, сва наша љубав према
Њој и све наше знање о Њој произлазе управо из љубави према Христу и знања које
дарује ис-кључиво та љубав.
И заиста пред нама стоји свагда само једна једина могућност, само један
једини из-бор: приђите, окусите и сами одлучите о чему се ту ради - да ли о
некаквој митологији и измишљотини или, пак, о истини, животу и лепоти који нам
сами себе доказују својом жи-вотношћу, дубином и неупоредивошћу.

БЛАГОВЕСТИ

Днес спасенија нашего главизна, и јеже

от вје-ка тајинства јављеније: Син
Божији син дјеви бивает, и Гаврил
благодат благовјествујет. Тје-мже и ми с
њим Богородицје возопиим: радуј-сја
благодатнаја Господ с тобоју.

Данас је почетак нашега спасења, и

откривење превечног тајанства: Син
Божији постаје Син Дјеве и Гаврило
благодат благовести. Стога и ми са њим
Богородици ускликнимо:
радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом!

Благовести! Некада су оне биле један од најрадоснијих и најсветлијих дана

године: празник са којим је, не само свесно, већ - рекао бих - и подсвесно, била
повезана некаква ликујућа интуиција и светло сагледање света и живота. Наравно
да ће такозвани научно-атеистички приступ "религији" у јеванђелској причи о
Благовестима, из које је и израстао празник Благовести, наћи много повода да би о
том догађају говорио као о "миту и леген-ди".
Зар се то догађа - кажу позитивистички мислећи и рационално настројени
људи,- да се ангели јављају девојкама и са њима разговарају? Зар је могуће да се
верујући људи на-дају да ће људи XX века, људи технолошке цивилизације и
научне оријентације поверова-ти у тако нешто? Зар је могуће да верујући људи не
схватају колико је све то неозбиљно, ненаучно и невероватно?
На та иронична и, наводно, раскринкавајућа питања верујући човек може да
да само један једини и увек исти одговор: да, нажалост, заиста је немогуће
уклопити Благовести у ваше површно схватање света; да, докле год се разговор о
Богу и вери буде водио на ни-воу површних хемијских експеримената и
математичких операција - ви ћете, без сумње, односити и славити лаку победу. На
том се нивоу, сасвим сигурно, ништа не може ни до-казати нити, пак, побити без
помоћи хемије и математике. Уосталом, на језику ваше безбо-жничке науке речи
као што су анђео, блага вест, радост и смирење, наравно, не значе апсо-лутно
ништа.
Али, зар то важи само за речи из хришћанског речника? На истом том
вашем без-божничком језику ништа не значи бар добра половина свих осталих
речи и управо вас то и приморава да држите под страшним притиском и поезију, и
књижевност, и философију, и уопште све стваралаштво човекову. Ви бисте хтели
да читав свет размишља као што ви размишљате - искључиво о производњи и
економским питањима, о колективима и програ-мима.
Међутим, људи не размишљају на тај начин и зато вам је потребно да их
држите под вашом гвозденом руком да би и они, мало по мало, почели да
размишљају на ваш на-чин или, тачније, да би се правили да тако размишљају. Ви
тврдите да је лаж све оно што припада стваралачкој машти човековој зато што
ничега тога нема. Но, људи су увек живе-ли, живе и живеће управо том
стваралачком маштом. Људи су све оно што је најдубље и најпотребније за њихов
живот одувек изражавали и изражавају управо на језику те ствара-лачке маште.
Не знам шта је то анђео, не могу да вам објасним на том вашем научном
језику шта се то догодило пре две хиљаде године у малом галилејском месту, а о
чему говори Јеван-ђеље по Луки. Мислим да људи ту јеванђелску причу никада
нису заборавили и никада не-ће заборавити што се јасно види из чињенице да се
тих неколико јеванђелских стихова Благовестима оваплотило кроз безбројне слике,
песме и молитве, да су ти стихови надах-њивали и даље надахњују људе. А то,
наравно, значи да су људи у њима препознали нешто што је бескрајно важно за
њих саме: истину коју - по свој прилици - и није било могуће другачије изразити
осим на том детињем и радосном јеванђелском језику.
О чему је та истина? Шта се догодило у тренутку када је млада девојка,
готово де-војчица, Марија одједном чула – као из неке дубине или са неке висине! -
тај чудни по-здрав: ''Радуј се!". Управо то је рекао Марији анђео Господњи: "Радуј
се!".
Свет је препун књига које говоре о борби и надметању, књига у којима
њихови аутори хоће да нам докажу да пут до среће води кроз мржњу. И у свим тим
безбројним књигама се нигде и никада не појављује реч "радост" и људи, чак, и не
знају шта је то ра-дост. А, гле, та радост коју је анђео Господњи објавио Марији
наставља већ две хиљаде го-дина да трепери у овом свету, да потреса и усталасава
људска срца.
Дођите у цркву на бдење уочи Благовести и осетићете ту радост у тренутку
када – после дугог ишчекивања и нарастања службе - хор почне да пева, тако тихо,
а опет тако божански предивно: "Арханђела глас ти говори, Пречиста, радуј се и
опет каже - радуј се!".
Прошли су толики векови, а ми и даље слушамо тај позив на радост и -
радост у то-плим таласима изнутра преоблива наше срце. Чему се радује наше
срце? Пре свега, самој тој девојци Марији чији је лик преиспунио собом читав свет,
који нас гледа са икона и фресака, који је постао једно од највећих и најчистијих
оваплоћења људске уметности и људскога стваралаштва. Верност, чистота,
целовитост, свецело самопредавање, бескрајно смирење - све то занавек одјекује у
Маријином одговору арханђелу Гаврилу: "Ево слу-шкиње Господње; нека ми буде
по речи твојој" (Лк. 1, 38).
Реците, има ли на овом свету, у свеколикој његовој богатој и сложеној
историји, ичега лепшег и узвишенијег од људскога лика ове Девојке. И заиста се -
како пева Црква – Њој Пречистој и Благодатној "радује сва твар''. На безбожничку
лаж о човеку, на свођење човека на земљу и приземни живот, на потчињење човека
неизменивим и безличним зако-нима природе Црква одговара ликом Дјеве Марије,
пречисте Мајке Божије, ликом Оне ка Којој се - по речимаједног руског песника -
свагда узносе "од велике пуноте, најслађе љу-дске сузе".
Радујемо се, дакле, томе што лик Мајке Божије побеђује ту неистину и лаж о
човеку које је препун овај свет. Радујемо се јер се дивимо и осећамо да је лик Мајке
Божије свагда са нама као наше имање, наша утеха и окрепљење, као надахнуће и
помоћ. Радујемо се томе што гледајући Њен лик осећамо да је тако лако веровати у
небеску плавет овог света, у небеско призвање човека. Радујемо се Благовестима -
доброј вести коју је Марији саоп-штио анђео Господњи: да ће Бог људе поново
обдарити Својом благодаћу и да ће убрзо, сасвим убрзо кроз Њу, кроз ту потпуно
непознату галилејску Девојку, почети да се извр-шава тајна спасења света, да ће Јој
доћи Бог, и то не у грмљавини и страху, већ у радости и пуноти детињства, и да ће
се кроз Њу у свету зацарити Дете, нејако и беспомоћно, али Де-те које ће заувек и
засвагда победити све сила зла.
Ето то је оно што празнујемо на Благовести, ето због чега је овај празник
увек био и заувек остаје празник радости и светлости.
Још једном да поновимо за оне који се подсмевају Благовестима као "миту и
леген-ди": извесно је да све ово није могуће ни схватити ни изразити у вашим
ограниченим кате-горијама, јер се све ваше, такозвано, научно безбожништво
управо и своди на то да сте ви својевољно и без права жалбе прогласили
непостојећом, непотребном и штетном целу је-дну димензију људскога искуства,
да сте прогласили за непостојеће све те речи и појмове којима је било изражено то
искуство. Да би се човек спорио са вама на вашем безбожни-чком језику он
претходно мора да се спусти у ваш мрачни подрум из кога се не види небо (на
основу чега ви, онда, поричете постојање неба), у коме нема светлости сунца (на
основу чега ви, онда, доказујете да нема ни сунца), у коме је све ружно, прљаво и
мрачно (на основу чега ви, онда, поричете постојање лепоте) и у коме нема радости
(на основу чега ви, онда, тврдите да су сви очајни и зли). Но, када човек изађе из
тог вашег подрума, када се попне у висину и уђе у храм препун радости, тамо и
даље одјекује песма: ''Архан-гелски глас ти говори, Пречиста, радуј се, и опет
каже - радуј се!''.

РОЂЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ[1]

Рождество твоје Богородмце дјево,

радост воз-вјести всеј вселењеј, из те бо
восија солнце правдн Христос Бог наш и
разрушив кљатву даде благословеније, и
упразднив смерт, дарова нам жнвот
вјечниј.
 Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост
најави свој васељени, јер из Тебе засија
Сунце Правде (Истине), Христос Бог
наш Који, разрушивши проклетсшво,
даде нам благослов и, уништив-ши смрт,
дарова нам живот вечни.

Основа поштовања коју је Црква указивала Дјеви Марији је било Њено

послушање Богу и слободно поверење којим је Она одговорила на позив који
никада, пре тога, нису чуле људске уши. Православна Црква је свагда наглашавала
ту везу Дјеве Мараје са чове-штвом и свагда се - ако тако може да се каже - дивила
Дјеви Марији као најбољем, најчи-стијем и најузвишенијем плоду људске нсторије,
људскота искања Бога и, у Богу, крајњега смисла и крајњега садржаја самога
човештва. И док је на Западу, у западном Хришћанству, у средишту поштовања
Марије свагда стајао Њен лик као лик Дјеве, чије Девство није би-ло нарушено
Њеним Материнством, на православном Истоку у средишту љубави према Дјеви
Марији, у средишту сагледања и - понављам још једаом - радосног дивљења Њеној
тајни, од самога почетка стоја и до данас остаје Њено Материнство м Њена крвна
свеза са Исусом Христом.
Православни Исток се, пре свега, радује томе што је у доласку Сина Божијег
на зе-мљу - у спаситељском јављењу Бога Који је постао човек да ба сједннио
човека са Богом – учествовао и сам човек, само човештво. И оно што је најдубље и
најрадосннје у хришћа-нској вери је управо та Христова "саприродност" нама
људима: то што је Он -истински човек а не нек а утвара која личи на нас и не неко
тајанствено приказање, што је Он један од нас, што је Он Својим човештвом свезан
са нама занавек!
Када то схватимо онда нам постаје сасвим јасао и љубвено поштовање које
Црква указује Оној Која је Христу дала то човештво, Која Му је дала наше тело и
нашу крв, и благодарећи Којој је Он, Христос, могао назвати Себе онако како је
утек Себе називао - "Син Човечији": Син Божији и Син Човечији!
Бог Који се умањио до човека да би човека учинио божанским али како
говоре учитељи Цркве - да би обожио човека и учинио га причасником Божанства!
И управо ту, у том потребном откровењу о истинској природи и истинском
призвању човека и јесте извор нашег благадарног и љубвеног односа према Дјеви
Марији као нашој вези са Христом и, у Њему, са Богом.
И нигде се то не открива јасније него у празаику Рођења Богородице. О том
догађа-ју у Светом Писму ништа није казано. Уосталом шта се посебно може рећи
о рођењу дете-та, рођењу које личи на свако друго рођење.
Црква је, временом, почела да се у оквиру посебног празника сећа рођења
Дјеве Марије и да га празнује, ала не зато што је Њено рођење по нечему бало
изузетно, чудесно или дотад незабележно, већ управо због тога што је осетала да
сама свакидашњост Њеног рођења открива нови и блистави смисао у свему
ономе што називамо "свакида-шњицом", да свакидашњост Њенога рођења даје
нову дубину свим оним детаљима људ-скога живота које тако често сматрамо
потпуно неважним.
 Но, погледајмо икону овога празника, загледајмо се у њу нашим духовним
видом. На постељи лежи жена која тек што се породила. Црквено предање говори
да се та жена звала Ана. Крај ње стоји отац новорођеног детета чије је име - такође
по том Предању – било Јоаким. Поред постеље се налазе жене које врше прво
купање новорођенчета. Сасвим свакидашња и ни по чему посебна сцена. Но, да ли
је баш тако? Зар Црква том иконом не жели да нам, пре свега, каже да је рођење
новог људског бића на овај свет и у овај живот - истинско чудо над чудима, чудо
које потпуно надвладава ту свакидашњост, јер представља почетак коме више нема
и неће бити краја. Почетак јединственог и непоновивог људског живота, појаву
нове личности у којој као да се изнова ствара читав свет. И, гле, тај поново
створени свет се том новом човеку дарује као његов живот, његов пут и његово
стварала-штво.
Прво што празнујемо у празнику Рођења Пресвете Богородице јесте -
долазак Чове-ка на свет, долазак за који је у Јеванђељу казано да се, када се он
деси, "више не сећамо жалости због радости што се родио човек на свет".
Друго: у том празнику сазнајемо чије рођење и чији долазак славимо.
Сазнајемо је-динственост, лепоту и благодатност новорођене Пресвете Дјеве
Марије, њене судбине и значаја њене судбине за нас и читав свет.
И треће: празнујемо и све оне претке који су својим животима "припремили"
рође-ње Дјеве Марије, обдаривши Је благодатношћу и лепотом. У наше дане се
много говори о наследности која се дефинише у ропском и
детерминистичком[2] смислу. Црква, такође, ве-рује у наследност, али духовну.
Колико је само људске вере, колико људскога добра, коли-ко поколења људи, који
су живели оним узвишеним и небеским, било потребно да би на дрвету човештва
расцветао тај чудесни и миомирисни цвет - пречиста Дјева и свесвета Мајка
Божија! Зато је празник Рођења Богородице такође и празник самог човештва, вере
у човека и радовања човеку.
Али, нама је - авај! - много ближа идеја о наследности зла. И, заиста, толико
је зла око нас да је та вера у човека, у његову слободу, у могућност добре и светле
наследности већ готово сасвим умрла у нама и уступила место скептицизму и
сумњи. Упркос свему то-ме, Црква нас на дан када, са великом вером и радошћу,
празнује рођење мале Девојчице Марије - у Којој су се сустекли све добро, сва
морална лепота и све савршенство који чине истинску човекову природу - позива
да одбацимо управо тај и такав зли скептицизам и ту, очајањем затровану, сумњу.
Њоме, том новорођеном Девојчицом, и у Њој свет среће Хри-ста Који му долази у
сусрет. Она је наш дар Христу и наш сусрет са Богом. И, гле, ево нас већ на путу
ка Витлејемској пећини, на путу и сверадосној тајни Богоматеринства.

[1]
Рођеље Пресвете Богородице или Малу Госпојину, Православна Црква слави 8. септембра по
црквеном, а 21. септембра по грађанском календару. Света дјева Марија се родила у Назарету од оца
Јоакима, који беше од рода царскога, из племена Давидова и мајке Ане која беше од рода
свештеничког Ароновога, тако да се у Њој сустекло све оно најбоље од рода људског: царско и
свештеничко, јер је од Ње требало да се роди Цар царева и Првосвештеник – Господ наш Исус
Христос (прим. прев).
[2]
Детерминистички - у смислу потпуне биолошко-генетске и друштвено-психолошке
предодређености и условљености човекове судбине (прим. прев.).

ВЕЧНОДЕВСТВЕНОСТ МАЈКЕ БОЖИЈЕ

Православна Црква непрестано прославља вечнодевственост, тј. вечно

Девство Ма-рије Мајке Божије, свакодневно Јој упућујући следећу молитву:
"Богородице, Дјево, радуј се, Благодатна Марија, Госиод је с Тобом...". Да ли је
уопште потребно доказввати да вера у непорочно зачеће Христово, то јест у
девство Маријино представља за већину људи "камен спотицања и саблазни",
предмет сумњи и несхватања, повод да Хришћанство опту-же за сујеверје, и томе
слично. На све те сумње верујући обично одговарају да се ту ради о чуду у које
верују, у које се мора веровати, јер га је немогуће схватити разумом...
Но, ипак, постоји потреба да се тај, за верујуће сасвим самоочигледан,
одговор на неки начин прецизира. Ако, како Хришћани верују, има Бога и ако је Он
- Творац света, онда се по себи разуме као нешто сасвим логично да је Бог моћан да
наруши те законе, то јест да изврши оно што се у свакодневном људском језику
назива чудом. Чудо је, дакле, оно што превазилази границе познатих нам закона
природе, оно што - будући да је супро-тно свему природном - осећамо као нешто
натприродно. Дакле, ако је Бог - Бог, онда је са-свим природно да је Он бескончано
виши и јачи од "закона природе", да је Он свемоћан, свемогућ и апсолутно
слободан.
Ствари тако стоје и вера која пориче чудо, то јест која потчињава Бога
ограниченим законима природе, наравно, више и није вера. Но, то ни у ком случају
ие значи да је нама Хришћанима забрањено да себи и својој вери постављамо
питање о смвслу чуда. Ствар и јесте у томе што је хришћанско схватање чуда - као
схватање које своје порекло води од Јеванђеља, од самога Христа - једно сасвим
особено схватање које од нас захтева дубоко духовно размишљање. Пре свега, о
лику Христа Спаситеља. Јеванђеље искључује схвата-ње чуда као доказа или
чињенице која треба да принуди човека да поверује у Бога.
Рекао сам да треба духовно да се замислимо над ликом Христа Спаситеља.
И, заи-ста, оно што одмах упада у очи када погледамо тај свејединствени Лик јесте
управо та од-лучна Христова воља да никоме ништа "не доказује" уз помоћ чуда
Своје божанскости, односно - Његово крајње смирење. Апостол Павле пише о
Христу ове задивљујуће речи: "Он, будући у обличју Божијем, није сматрао за
отимање то што је једнак са Богом, него је Себе понизио узевши обличје слуге,
постао истоветан људима.., Унизио је Себе и био послушан до смрти, и то до смрти
на крсту" (Филипљ. 2, 6-8).
Нигде и никада и ниједном Христос није за Себе казао да се родио на
чудесан на-чин - никада није употребио тај "доказ". И док је, у страшној агонији и
остављен од свих, висио разапет на Крсту, присутни су Му се ругали и тражили од
Њега да учини управо чу-до, говорећи: "Сиђи са Крста и повероваћемо у Тебе".
Али, Он није сишао са Крста и они нису поверовали у Њега. Они, пак, који су
поверовали у Њега поверовали су управо због тога што није сишао са Крста, јер
су осетили сву божанскост, сву бескрајну висину Ње-говог смирења и свепраштања
које је засијало са Крста, речима: "Оче, опрости им, јер не знају шта чиие...".
 Понављам, ни у Јеванђељу, ни у истинској хришћанској вери нема
одношења према чуду као према доказу. Таквог одношења нема управо због тога
што би чудо као доказ ли-шило човека онога што Хришћанство у човеку сматра
најдрагоценијим: његове слободе. Христос хоће да људи у Њега поверују слободно,
а не под принудом "чуда". "Ако ме воли-те - говори Христос - заиовести Моје
испуњавајте...". И ми волимо Христа - премда, авај, у тако малој мери! - не због
Његових чуда, нити због Његове свемоћи, већ због Њего-ве љубави и смирења, због
тога што - да се послужимо речима оних који су Га уживо слу-шали - "ниједан
човек никада није говорио као што говори тај Човек".
Али, Христос је чинио чуда. Јеванђеље је препуно прича у којима је описано
како је Христос исцељивао болесне, оживљавао мртве, и томе слично. Зато је
сасвим умесно по-ставити следеће питање: у чему је онда смисао тих чуда која је
Христос пројавио свету? Ако знамо да Христос - по речима јеванђелиста - није
чинио чуда тамо где људи нису ве-ровали у Њега и ако знамо да је разобличавао
неверје људи који су од Њега тражили само чуда, зашто је Он онда уопште чинио
чуда? Тек кроз одговор на ово питање можемо да схватимо како то чудо над
чудима - вечнодевственост Марије, Мајке Његове, тако и неод-ступну веру Цркве у
то чудо.
Пре свега, треба рећи да је Христос сва чуда о којима знамо из Јеванђеља
учинио из љубави. " И сажали се Христос над њим...", говори јеванђелиста.
Сажалио се Христос над родитељима којима је умрла ћеркица, сажалио се над
удовицом која је изгубила сина је-динца, сажалио се над сватовима којима је усред
славља и весеља понестало вина, сажалио се над слепима, хромима и болеснима. А
то значи даје извор чуда била и остала љубав. Христос чини чуда не због Себе, не
да би Себе прославио и не да би открио Себе и Своју божанску природу и доказао
је људима, већ само зато што бескрајно воли људе, што не може да поднесе све то
страдање човека безнадежно поробљеног злом.
Међутим, ово објашњење као да се не односи на чудо о коме је овде реч - на
чудо рођења Исуса Христа од Дјеве, на чудо Њене вечнодевствености... То, по
својој суштини, заиста, свејединствено и - ако тако може да се каже -
светајанствено чудо, које се открива само вери и само вером потврђује, свој извор
има у нашој вери да Христос јесте Бог Који је примио наше човештво и постао
човек да би спасао човека. Да га спасе - од чега? Да га спасе управо од потпуне и
безизлазне ропске потчињености природи и њеним немилоср-дним законима, од
потчињености која нас претвара само у део смртне природе, само у ма-терију, само
у "тело и крв". Али, човек није само од природе. Он је, пре свега, од Бога, од
слободне Божије љубави, од Духа.
То је оно што исповеда наша вера: Христос је од Бога, Христос је Божији,
Његов Отац је сам Бог. Њиме, Његовим Рождеством и Његовим доласком у свет
започиње ново Човештво што није од тела и похоте којој смо сви потчињени, већ
од Бога. Сам Бог се вен-чава са човештвом у лику оног најбољег што је то
човештво икада дало - у лику Пречисте Дјеве Марије, а кроз Њу, кроз Њену веру и
послушање, Бог нам даје Сина Свога Јединоро-днога. У свет кроз Дјеву Марију
улази и са нама се сједињује Нови Адам Који обнавља оног првог Адама кога није
створила "природа", већ Бог.
 Ето то је оно што, са трепетом и радошћу, сазнајемо када поверујемо у
Христа. Ето због чега, прихватајући Христа као Бога и Спаситеља, ми у Његовој
Мајци препознајемо и сагледавамо чудо свесветлог вечнодевства и, кроз њега,
победу Духа и Љубави у овом свету, победу над материјом и њеним слепим
законима.
ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ[1]
Днес благовјернии људије свјетло
празднуем, осјењајеми твојим богомати
пришествијем, и в твојему взнрајушче
пречистому образу, умилно глагољем:
покриј нас честним твојнм покровом и
избави нас от всјакаго зла, мољашчи
Сина твојего Христа Бога нашего,
спаств душн нашја.

Данас благоверни људи светло

иразнујемо, закриљени Твојим доласком,
Богомајко, и на
Твој пречисти лик гледамо, умилно
говарећи:
покриј нас часним Твојим покровом и
избави
нас од свакога зла, молећи Сина Твога
Христа,
Бога нашега да спасе душе наше.

Јесењи празник, празник Покрова Мајке Божије је, код Руса, постао посебно
омиље-ни празник. Међутим, тај празник не само да није настао у Русији, но у
Византији, већ је - ма како нам се то данас чинило чудним - настао као празник
победе Византије над нашим, словенским прецима који су у Х веку опседали
тадашњу византијску престоницу Констан-тинопољ. По предању, у дане те опсаде
неколицина оних који су се молили у храму видели су Мајку Божију како држи
покров над градом и моли се за тај град. И, као што се то не је-дном догодило у
хришћанској историји, један локални догађај, ограничен сасвим одређе-ним
локалним околностима, прерастао је своје почетне оквире и раширио се до
васељен-ских размера и добио универзално значење. Временом се заборавило на
конктретни исто-ријски контекст самог догађаја, али је у памћењу остао лик
Бсгсуодице Која, са покровом на рукама, покрива, штити и теши Своју, у беду
запалу, дечицу.
Празник Покрова Пресвете Богородице је временом постао само срце
црквеног схватања Дјеве Марије као Мајке, Којој је под Крстом усиновљеко читаво
човечанство, Која као Мајка прима у своје ерце све наше жалости, сва наша
страдања, сав неподоносиви бол нашег земаљеког битовања.
"А и теби самој пробошће мач душу да се открију помисли многих" (Лк. 2,
35). Ово су речи које је праведни старац Симеон упутио Дјеви Марији у дав када је
Она донела Де-те Христа у храм да би га посветила Богу и те су се речи урезале
дубоко и заувек у душе свих Хришћана. Мајка Исусова - Она Која је, стојећи под
Крстом Сина свога, искусила сав страшан бол људског састрадања и жалости -
постала је својеврснн Божији дар свим људима, дар материнске љубави,
материнског сажаљења, материнског састрадања...
Вековима су верни људи осећали и духовним видом гледали тај светли
Богороди-чин покров над светом, радовали му се и у њему налазили помоћ и утеху.
"Данас благове-рни људи светло празнујемо, осењени Твојим, Богомајко,
доласком...". Свети Андреј Јуро-диви, човек који је у Богородичној цркви у
Константинопољу имао виђење Богородице са покровом на рукама, говорио је,
после тог виђења, да је видео Мајку Божију како плаче над светом. "Богомајка се -
говорио је он - коленопреклоно молила. Госпођа и Царица света је плакала за спас
света...".
Много векова касније, о смислу тих Богородичних суза, говори - у својој
проповеди на празник Покрова Пресвета Богородице - говори о. Сергије Булгаков,
велики руски фи-лософ и богослов, који је и сам у својој младости од хришћанске
вере отпао у марксизам, да би се после тога покајнички вратио у дом очев и постао
- у она тешка и страшна време-на, у годинама у којима су милиони људи одступали
од хришћанске вере - истински сведок хришћанског призвања Руског народа. Он у
својој проповеди каже:
"... Нису се људи само у она давна времена пре хиљаду година молили са
сузама Бо-городици, већ Јој се тако моле и данас овде и сада, свагда и свугде, и
молиће Јој се тако до краја времена. Није се Њен Покров простирао само над онима
који су живели у та давна времена, Њен Покров се простире и данас над читавим
људским родом, над читавим све-том, и над нама грешнима. И данас сија Њен
спасоносни Покров којим нас Она закриљује, иако наше очи нису достојне да виде
тај Покров, иако наше очи не ввде тај Покров. Мајка Божија и данас посредује
између неба и земље. Она је посредница света који приноси своје молитве к
Престолу Славе Божје. Она је љубав и милосрђе наше, милост и сажаљење на-ше,
праштање и заступљење наше пред Богом. Она не суди, ноје милостива свима. Она
ни-је правда суда и суд правде, већ материнско заузимање. И на Страшном суду
Сина Свога Она ће молити праведнога Судија за опроштај. Грех и јад света
рањавају срце Оне која во-ли читав свет, а Она на злобу и грех одговара љубављу и
сузама. Њој и данас мач пробада душу. Мајка Божија плаче над светом. Какваје то
тајна? Сам свет плаче над самим собом Њеним сузама. Страдање и јад света јесу и
Њена туга, сузе света су и Њене сузе... Она је - наша Мајка! Она је - наше срце! О,
када би људске очи само виделе светлост Мајке Божије у свету, људи би знали
какво се тајанствено преображење одшрава у свету. Када би људи само видели
Њене сузе, пренула би се и раскравила њихова окамењена срца. Јер нема срца које
би било толико окамењено да се не би раскравило од Њене љубави и Њеног
милосрђа. На злобу Она одговара љубављу, на грех - сузама, на хулу - опраштањем,
на мржњу - благословом".
О. Сергеј даље наставља: "Свет није остављен у свом јаду, човек није остао
усам-љен у својој тузи. Рањавано бива и раздирано материнско срце Њено и заједно
са нама над нама плаче и Мајка Божија. И увек треба да будемо свесни тога чије
срце рањавамо својим гресима, чије сузе умивају наше падове. Заволела је Руска
земља дан Покрова Мајке Божи-је који је био јављен у далеком Цариграду[2]. Руски
народ се од давнине радосно моли и слави Покров Мајке Божије којим је Она
закрилила читав свет. Приклонио се свом душом својом наш Руски народ том
дивном јављењу Покрова, подигао је мноштво храмова по свој земљи руској у
славу Покрова Мајке Божије и преклонио колена срца свога заједно са
Богородицом која се коленопреклоно моли за сав свет. И данас, у великом јаду
своме Рус-ки народ закриљује себе Њеним Покровом. И данас - у бедама и јаду -
Она чује наше јецаје и уздахе, Она и данас пажљиво слуша наш плач и наше
ридање.
Верујемо и знамо да се и данас Свемилосрдна моли и плаче над руским
страдањем. Чује ли наше срце Њен плач? 3на ли за Њену молитву и утеху? Да ли је
свесно покрова Њеног над нашом земљом? Да, чује и зна и свесно је сваки пут када
се молитвено прикла-ња Пречистој. Није Пречиста оставила нашу руску земљу,
иако су на нашу земљу попу-штена сатанска искушења".
О. Сергеј Булгаков је ову проповед одржао на самом почетку безбожног и
антихри-шћанског махнитања на нашој руској земљи. Но, те речи важе - у свој
својој сили - и данас. Јер ма какве нове облике задобијала та махнита безбожничка
борба против Хришћанства, она и даље остаје борба за срца људска, и то не само за
срца појединачнах људи, већ за срце самог Руског народа, за опредељење његовот
избора, за његову верност.
"Радуј се, радостн наша! Заштити нас од свакота зла светим Својим
Покровом!". Тим излнвом хвале и радости, том молбом за помоћ, заштату и
утешење једном засвагда у прошлости је одлучена наша духовна судбина. И ма
колико било грехова и падова, ма колико била страшна тама живота, тај
светлозрачећи лик Мајке, Заступнице, Утехе, Покро-ва над светом бно је и остаје
заувек са нама, над нама и у нама...
Празник Покрова Мајке Божије нас увек изнова позива да се вратнмо Њеном
По-крову и, тиме, исцељењу и обнови нашег жнвота.

[1]
Празник Покрова Пресвете Богородице слави се 1. октобра по црквеном, а 14. октобра по
грађанском кален-дару. Догађај који Црква слави на овај празник догодио се 1. октобра 911. године
у време цара Лава Филосо-фа када се, за време свеноћног бдења у препуној Богородичној цркви у
Влахернама крај Константинопоља, чудесно појавила Пресвета Богородица са омофором, тј.
покровом на рукама, потврдивши тиме своје покро-витељство над хришћанским светом (прим.
прев.).
[2]
Празник Покрова Пресвете Богородице је почео да се празнује тек у XII веку, два века после
самог догађаја јављања Мајке Божије у цркви Богородице Влахернске, и то не у Визнантијској
Цркви где се догађај збио, већ у Руској Цркви, која је веома поштовала Св. Андреја Јуродивог и у
којој је већ било раширено поштова-ње Богородице Влахернске. Празновање Покрова се из Руске
Цркве проширило на остали православни сло-венски свет. Српска Православна Црква је почела да
слави празник Покрова у XVII веку. У Грчкој Правосла-вној Цркви "нема службе ни помена овог
празника, али је мисао о Покровитељству Богородичином итекако жива", каже у
својој Хеортологији Лазар Мирковић (прим. прев).

ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ[1]

 Днес благовољеннја Божија
предображеннје и
человјеком спасенија проповједаније, в
храм Божији јасво Дјева јављаетсја, и
Христа всјем предвозвјешчает, то i ми
велегласно возoпиим: радујсја
смотренија Зиждитељева исполњеније.

Данас је предображење благовољења

Божијег и ироиовед спасења човековог: у
храм Божији ја-вно се уводи Дјева, и
Христа свима ирсдоглаша-ва. Зато и ми
велегласно ускликнимо: Радуј се,
исиуњење Творчевога домосшроја!

Људски живот се у она не тако давна времена - но, времена која као да су,
како нам се понекад чини, хиљадама година удаљена од нас - мерио првенствено
духовним, хри-шћанским празницима. Наравно, нису сви људи знали тачан садржај
сваког од тих цркве-них празника, али су сви на празнике ишли у цркву. За многе -
можда чак и за већину – празници су увек били, пре свега, могућност да се
наспавају и одморе, да се окрепе храном и пићем. Но, и поред тога, чини се да је
свако на неки начин осећао – чак ако то и није баш сасвим јасно схватао - да
празник представља својеврсни продор нечег узвишеног и све-тлог у наш
свакодневни живот, да празник представља тајну додиривања овога света са не-ким
другим стварностима, да празник представља неко непрестано указивање на оно
тајан-ствено у овом свету што људи заборављају и што тоне у сивило
свакодневице, затрпано сујетом и умором свакодневног живота.
Чак су и сами називи празника - као што су: Ваведење, Рождество,
Богојављење, Сретење, Преображење... – својим свечаним тоном, својом
другачијошћу у односу на ства-рност, својом тајанственом лепотом људе увек на
нешто опомињали, ка нечему позивали, на нешто указивали...
Празник је увек био нека врста чежње за изгубљеном лепотом без које се не
може живети, за могућношћу другачијег живота.
Но, данашњи свет је постао досадни и беспразнични свет тако да чак ни та
вешта-чка скаламерија бирократских "Друштвених" празника не успева да спасе
човека од свег тог пепела, жалости и разочараности. Јер, понављам, суштина
празника је управо у том продору и узлету у другачију стварност, у свет духовне
лепоте и светлости. Но, ако те стварности нема, ако нема ничега што би могло да се
празнује, никаквим вештачким путем није могуће створити празник.
Ево нас пред празником Ваведења у храм Пресвете Богородице. О чему се
ради у том празнику? Тема тог празника је веома једноставна: једну малу девојчицу
њени родите-љи доводе у Јерусалимски храм. Ништа необично, јер су у то време
многи чинили слично, будући да тоје био општеприхваћени обичај. Довести дете у
Храм значило је посветити његов живот Богу, дати животу тог детета коначни циљ
и назначење, осветлити тај живот изнутра светлошћуједног узвишенијег искуства.
 Но, како видимо из црквене службе која се служи на дан Ваведења, малу
Дјеву уво-де тамо где нико осим свештеника није смео да уђе, у оно место у храму
које се звало Све-тиња над светињама, у најтајанственију и најсвештенију одају
Храма. Име те девојчице је било Марија. То је будућа Мајка Господа Исуса Христа,
то јест Она кроз Коју је - како ве-рују Хришћани – Сам Бог дошао у свет, дошао
људима да би поделио њихову судбину и да би открио божански садржај људског
живота. Шта је то - бајка? Или се ту, ипак, ради о нечем сасвим другом, о
откривењу онога што се људским речима можда и не може обја-снити, онога што
се конкретно и непосредно односи и на наш живот?
Тај велелепни и огромни Храм је био слава града Јерусалима. И вековима су
људи веровали да човек само у њему, унутар његових дебелих зидова, може да се
сретне са Богом. Међутим, свештеник Захарија је узео малу Марију и увео је у
најсветије место хра-ма, и ми и данас певамо: "Пречисти Храм Спасов уводи се у
храм Господњи". У Јеванђељу стоји да је Христос казао: "Развалите овај храм и за
три дана ћу га подићи (Јн. 2,19)". Јеванђелист Јован додаје: "А Он говораше о
храму тела Својега".
Смисао Ваведења, и свих - том приликом – изговорених речи, и свеколиког
сећања на тај догађај је сасвим једноставан: од тог тренутка човек постаје храм, од
тог тренутка нису више камење и олтари божанско средиште света и "Светиња над
светињама" овог света, већ је то сам човек - његова душа, његово тело и сав његов
живот. Један храм, живи и људски храм – мала Дјева улази у други, камени и
вештаствени (материјални) храм и изнутра заокружује његов коначни смисао и
назначење.
Уласком мале Дјеве у храм заувек се премешта средиште вере, и више од
тога, пре-мешта се средиште теже целокупног људског живота. У свет долази
Учење које на прво место ставља човека, јер сам Бог прима људско обличје и лик
да би јавио човеку да је чо-веково назначење и призвање - божанско. Од тог
тренутка почиње слобода човекова. Нема ничега што је изнад човека, јер је и сам
свет - као дар Божији - ради човека, јер је богодарован човеку да човек кроз њега
испуњава своју божанску судбину.
Од тренутка када је мала Дјева Марија ушла у "Светињу над светињама" сам
људ-ски живот је постао храм. И када год празнујемо празник Ваведења Пресвете
Богородице у храм, ми уствари празнујемо тај божански смисао човека, висину и
светлост његовог при-звања. И нико не може избрисати и искоренити из људскога
памћења тај божански смисао, ту божанску висину и светлост човека.

[1]
Празник Ваведења или Увођења Пресвсте Богородице у храм Православна Црква
празнује 21. но-вембра по црквеном, односно 4. децембра по грађанском календару. Тим празником
Црква се сећа и просла-вља дан на који су свети родитељи Јоаким и Ана, одвели трогодишњу Дјеву
Марију, из Назарета у Јеруса-лимски храм да је предају на службу Богу, како су се раније
заветовали. Пред храмом, како вели Св. Владика Николај, у свом Прологу, "беше 15 степеиика.
Родитсљи дигоше Дјеву на први степеник, а онда она сама брзо узиће до врха где је срете
првосвештеник Захарија, отац. Св. Јована Претече, и узевши је за руку уведе је не само у храм, већ и
у Светињу над светињама", у најсветије место, олтар храма. у ком нико није смео улазити, ни
мушко, а камоли женско, осим првосвештеника и то само једном годишње. "Св. Теофилакт
Охридски каже да је Захарија 'ван себе био и Богом обузет' када је Дјеву уводио у најсветије место
храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов другачије објаснити". Увођење
Дјеве, мимо закона и обичаја, у Светињу над светињама је био символички чин којим је
наговештено да ће сама њена пречиста утроба постати Светиња над светињама, јер ће понети Бога
Спаситеља света у себи. Дјева је уведена у храм, а Њом су читав свет и историја уведени у тајну
Христа - у тајну спасења, поставши историјско-козмички храм, то јест свештена историја спасења,
јер је Она сама постала живи храм Бога Живога. Због тога Црква Мајку Божију назива "Широм од
небеса", широм од Неба и земље, јер је у себи понела Творца Неба и земље (прим. прев)

САБОР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ[1]

Може се без икаквог преувеличавања рећи да је свеколико црквено

поштовање Дје-ве Марије, Мајке Божије – као дрво из семена - израсло из тајне те,
за Хришћане, сасвим јединствене ноћи када је Дјева Марија у јаслама крај
Витлејема родила Господе Исуса Христа и када је слика Мајке са Дететом на
рукама постала и заувек остала главна, најду-бља и најрадоснија слика наше вере,
наше наде и наше љубави... Другим речима, сви пра-зници којима Црква празнује
Мајку Божију, све молитве које Јој Црква упућује и сва љу-бав којом Је Црква воли
извиру, дакле, из празника Рождества Христовог.
У древна времена, када црквени календар још увек није био развијен у
потпуности, јединствени празник у част Дјеве Марије је био други дан Рождества
Христовог и тај пра-зник се до данас зове даном Сабора (сабрања) Пресвете
Богородице. Управо у црквеном празновању Рождества Христовог, у молитвама и
песмама које се певају тога дана, налази-мо онај најдубљи слој теме поштовања
Пресвете Богородице, толико својствене хришћан-ској вери, то јест најдубљи слој
нашег односа према Дјеви Марији и нашег схватања како Њеног лика и Њене
личности, тако и места које Она има у нашем хришћанском животу.
Једна тема, један лајт-мотив као црвена нит пролази кроз свеколико
празновање Ро-ждества Христовог: то је доживљавање Мајке Христове као дара
који свет и човек приносе Богу, а то значи - нашега дара Богу Који долази у свет,
Који долази човеку."Шта да Ти принесемо, Христе? - стоји у једној од божићних
молитава. Ту је и одговор: " Све што си створио срело је Тебе својим даровима.
Небо Ти дарује звезду, ангели - иесму, мудраци - дарове, пастири - своју радост,
земља - пећину, пустиња - јасле. Ми, људи, приносимо Ти на дар - Мајку-
Дјеву...''.
Који је смисао ове задивљујуће божићне молитве? Смисао је у томе што
свет, што читава творевина не само да чезне за сједињењем са Богом, не само да
чека Његов долазак, већ и на неки начин припрема тај сусрет и зато, управо, сусрет
Бога са човеком, слободни сусрет из љубави чини само срце хришћанске вере.
Слуху савременог човека, отупелом и оплићалом од површне рационалности, речи
о небу што Богу - Који долази у свет – прино-си звезду, или о земљи која Му
приноси пећину и јасле, звуче искључиво као поетске мета-форе, као поезија која -
"као што је то сваком познато" - нема никаквог "објективног" зна-чења и никакве
везе са стварношћу. Међутим, управо је поезији и, може бити, једино њој дато да
види и да чује оно што наш разум није способан да прими. Поезији је дато да от-
крива и објављује онај најдубљи смисао, боље рећи, тајну сваке појаве и сваке
стварности, њихову скривену истину и силу која остаје недоступна плитком и
самозадовољном разуму, занетом искључиво спољашњим стварима. Небо које на
дар Христу приноси звезду! Шта то друго може да значи, ако не то да је све у свету
и, пре свега, сам свет у својој целовито-сти и хармонији, у самој својој истинској
природности на неки начин предназначен и пред-одређен да у њему буде
пројављен виши смисао, ако не то да сам свет није нимало случа-јан, нити
бесмислен, већ напротив - да је сам свет и символ, и чежња, и очекивање Бога.
"Небеса казују славу Божију!''. То зна поезија, то зна вера. И зато у
Рождеству Христовом поезија и вера виде не само сусрет: звезде, пустиње, пећине,
јасала, ангела, па-стира и мудраца који иду ка Христу. А у средишту свег тог
кретања света ка Христу, као његова светлосна жижа и пунота, налази се Дјева
Марија - најбољи и најлепши плод света и божански цвет свеколике творевине. "Ти
нам из Своје љубави дарујеш Сина Свога" – обраћа се Богу наша вера. "А ми Теби
из наше љубави дарујемо Марију Дјеву-Мајку да би Син Божији могао да постане
Син Човечији, да би могао да постане један од нас и да нас у Себи сједини са
Тобом!". У лику Дјеве Марије савршава се својеврсно венчање Бога са светом и
испуњење узајамне љубави Бога и света. Јеванђеље говори: "Јер Бог је толико
заволео свет да је Сина Свога Јединороднога дао... ''. Црква одговара: ''Тако је
свет заво-лео Бога да Му је даровао Ону у чијој се лепоти и чистоти открива
најдубљи смисао и садржај света...". И зато пре него што уопште у Дјеви Марији
препозна Мајку и Засту-пницу, пре него што почне да Је у пуноти поштује
безбројним молитвама, празницима и представама хришћанска вера, пре свега,
сагледава - као основу и извор свег поштовања Мајке Божије - божанску пуноту и
божанску лепоту оне витлејемске ноћи у којој је рођен Исус Христос и, у самом
срцу те ноћи, заслепљујућу светлост коју зрачи слика Мајке Бо-жије са
Богодететом на рукама. Све што се распало због греха, злобе и гордости људске
поново бива сједињено у тајни те ноћи: Бог и човек, небо и земља, природа и дух.
Свет по-стаје похвала Богу, речи - љубав и песма Богу, материја - дар Богу,
природа - јасле Богу. Љубав којом Бог воли свет од века и љубав којом - у својим
крајњим дубинама – свет воли Бога, сјединиле су се, испуниле и зацариле у тој
слици Мајке Божије са Богодететом на рукама, у слици коју нико и никада није
могао да избрише из људског памћења и људске свести.
Када год се радосно загледамо у ту слику ми почињемо изнова да
сагледавамо ону јединствену и истинску слику света, живота и човека. И
прослављајући Мајку Дјеву ми се радујемо, пре свега, томе што се у Њој открила
истина о нама самима: истина о божанској дубини, лепоти, мудрости и светлости
света поново сједињеног са Богом Који га је створио и Који га бескрајно воли.

[1]
Празник Сабора Пресвете Богородице Православна Црква празнује на други дан Божића 26.
децембра по црквеном, а 8. јануара по грађанском календару. Тропар овог празника је истоветан
тропару празника Ро-ждества Христовог (прим. прев)

ЛИК ЖЕНЕ - СПАСЕЊЕ СВЕТА

 У свету је страшно и пусто. У свету царује самоћа. У свету је бескрајно је
тешко живети. Ето због чега толико много људи грозничаво покушава да се избави
од лажи тог безрадосног живота, Једни то покушавају кроз алкохолизам, други –
кроз заваравање себе и других трунчицама најниже животне среће, трећи кроз
јалова маштарења. Но, све се то - пре или касније показује као ћорсокак чији
безизлаз свако отрежњење и брутални повратак у мрске окове стварности чини
само још страшнијим. И није нимало случајно што је свака област живота – коју
год да погледамо - постала за човека "проблем". Проблем друштва. Проблем рада.
Проблем полности. Проблем жене. Проблем среће... Све је постало проблем управо
због тога што су сви тв "коначни" одговори и правила - које је "једном засвагда" да-
ла званична безбожничка пропаганда - одавно већ престали да буду одговори, јер
их је стварност разобличила и дискредитовала у свој њиховој лажности и
испразности. Са друге стране, све је постало проблем зато што у јавности других
одговора - нема, и људи не знају где и како да их траже. Тако се у људским
животима зацарује празнина и цинизам. Управо та празнина и тај цинизам јесте оно
што људи безуспешно покушавају да потисну у себи, оно од чега желе да побегну
како знају и умеју.
Многи у наше дане почињу - истина не баш сасвим разговетно - да схватају
да су истински одговори немогући уколико се човек изнова не пробије до оног
узвишеног и ве-чног, уколико се не врати вери у Бога. Но, и у Бога је могуће
веровати на разне начине. начине. И вера, такође, може бити нека врста повлачења
и бекства од стварности, нека вр-ста психолошког самоопијања, то јест псевдо-вера
или лажна вера. Али, авај, и у име вере, па чак и у име Божије могуће је мрзети и
чинити зло, рушити а не градити. Зар није и сам Христос говорио да ће "многи
доћи у име Његово и превариће многе"? Зар није сам Хри-стос говорио да "неће
сваки који буде говорио Тосподе, Господе" ући у Царство Божије"? Зато, Црква -
још од самих својих почетака - никада није постављала питање "верујеш ли?", јер је
знала да су и они који су осудили и разапели Христа, такође, у нешто и на неки
начин веровали. Црква је увек постављала питање: како и у шта верујеш?
И управо ту, при покушају да дамо одговор на то – за истинску веру - заиста
осно-вно питање, пред нашим унутарњим очима појављује се готово несвесно и без
наше воље лик Дјеве-Мајке. Наравно да то ни у ком случају не значи да Њен лик на
било који начин заклања собом лик Христов, нити да Њен лик - за хришћанску веру
- представља неку вр-сту другог објекта вере који нема везе са ликом Христовим.
Нипошто, јер нам лик Дјеве-Мајке долази од Христа и само од Њега, и то као
својеврсни дар и откривење свега онога о чему говори Његово учење и на шта нас
Он позива. Зато поставимо себи следеће питање: у чему је сила и помоћ лика Дјеве-
Мајке?
Мој први одговор ће, највероватније, зачудити многе. Ево тог одговора: то
је лик жене. Први Христов дар и прво и најдубље откриће Његовог учења и
призива даровано је људима у лику жене.
Зашто је тај лик тако важан, тако утешан и тако спасоносан? Зато што је наш
свет постао до краја и безнадежно мушки свет. У нашем мушком свету царују
гордост, агреси-вност, у њему се све своди на власт и владање, на производњу и на
оруђа производње, на супарништво и насиље. То је свет у коме више нико не жели
никоме ни у чему да попусти, да се смири, да заћути и да се погрузи у тиху дубину
живота. А управо свему томе стоји као супротност и све то разобличава самим
својим присуством лик Дјеве Марије, Пречисте Мајке. Лик бескрајног спасења, али
и лик силе и лепоте смирења. Лик чистоте и њене силе и лепоте. Лик љубави и
победе те љубави.
Дјеви Марији, Пречистој Мајци Божијој није ништа потребно, а све добија.
Ни за шта се не отима, а све има. У лику Дјеве Марије проналазимо све оно чега
готово да више и нема у нашем мушком, гордом и агресивном свету: састрадање,
сажаљење, бригу, пове-рење. Дјева Марија за себе говори: "Ево слушкиње
Господње", а ми је називамо Царицом неба и земље, Владичицом и Госпођом.
Дјева Марија ничему не учи и ништа не доказује, али само Њено присуство, сама
светлост, сама радост Њенога присуства решава и укида све наше измишљене и
вештачки створене проблеме. И ми се у Њеном присуству осећамо као да смо се
после дугог, мучног и тегобног потуцања поново вратили у свој дом и да је све
изнова постало јасно и препуно среће која се не може исказати никаквим речима. И
осећамо да је то једина истинска срећа.
Христос је говорио: "Иштите најпре Царства Божијега''. И ми управо
кроз ту Жену - Дјеву, Мајку и Заступницу - осећамо и схватамо не умом, већ срцем
шта значи ис-кати и налазити Царство Божије, шта значи живети Царством
Божијим.

УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ[1]

В рождествје дјевство сохранила јеси, во

успе-нији мира не оставила јеси
Богородице: пре-ставиласја јеси к
животу, мати сушчи живота, и
молитвами твојими избављајеши от
смерти души нашја.

Родивши девство си сачувала,

упокојивши се
свет ниси оставила, Богородице: прешла
си у
живот, будући Мати Живота, и
молитвама
Твојим избављаш од смрти душе наше.

Православна Црква у августу празнује крај земаљског живота Дјеве Марије,

Њену смрт коју назива Успењем, речју у којој су сједињена значења сна,
блаженства, мира, спо-којства и радости.
Ми ништа поуздано не знамо о околностима смрти Дјеве Марије, Мајке
Исуса Хри-ста. Из времена раног Хришћанства до нас су дошле разне приче о тој
смрти, углавном украшене неком врстом детиње љубави и нежности. Но, баш због
тога што су те приче ра-зличите нема потребе да се бавимо испитивањем
"историјске поузданости" ниједне од ових прича понаособ. На дан Успења
Пресвете Богородице Црква своје сећање и љубав усредсређује не на тај
чињенични и историјски контекст, нити на тачни датум и тачно ме-сто окончања
земаљског живота Мајке свих мајки и те свејединствене Жене, већ на оно што чини
суштину и смисао Њене смрти, где год да се и када год да се она збила. Црква се
сећа смрти Оне чији је Син - како вели наша вера хришћанска - победио смрт,
васкрсао из мртвих и даровао нам обећање општег васкрсења и славне победе
бесмртнога живота.
Сматрам да су суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље изражени на
икони која се на Успење износи на средину храма и представља символично
средиште празнова-ња тог празника. На тој икони Мајка Божија упокојена лежи на
самртном одру. Око Ње стоје апостоли Христови, а изнад Ње – Христос Који на
рукама држи Своју Мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми,
дакле, видимо смрт и оно што се збило у тој смрти: не растанак, већ сједињење; не
жалост, већ радост; и - у коначном исходу - не смрт, већ живот. "И после
Рождества - Дјева и после смрти – жива'', пева Црква гледајући ту икону и
додаје: ''Родивши сачувала си девство, упокојивши се свет оставила ниси''.
Падају нам на памет речи једне од најдубљих и најлепших молитава које
Црква упућује Дјеви Марији и у којој је Дјева Марија названа "зором
тајанственога дана"."Радуј се, зоро тајанственога дана!". И управо нам светлост
те зоре сија из празника Успе-ња. Сагледавајући светлост те смрти и стојећи у
светлости крај Њеног самртног одра почи-њемо да схватамо да смрти више нема,
да је и умирање човека постало чин живота и чове-ков улазак у истински живот, у
живот који бесмртно живује. Христос среће на светлим дверима умирања Ону која
Му је предала сав свој живот, која Га је волела до краја: и, гле, смрт постаје
радосни сусрет! И, гле, живот надвладава смрт! И, гле, над свим што по-стоји
зацарује се радост и љубав! Она је једна од нас : Она - Марија, Дјева, Мајка Божија!
Вековима је Црква промишљала смрт Дјеве Марије, вековима се
удубљивала и ужи-вљавала у смрт Оне која је била Мајка Исусова, којаје дала
живот нашем Спаситељу и Го-споду, која је целу себе - све до стајања под Крстом -
предала Сину свом. И Црква – сагле-давајући Њену смрт - никада у тој смрти није
видела, нити осетила ни страх, ни ужас, ни крај, већ увек и само блештаву и
истинску васкршњу радост. "На бесмртно Твоје успење сабрасмо се...", пева Црква
у првој песми тог празника, откривајући - већ у тим првим и почетним речима -
саму суштину успењске радости. ''Бесмртно Усиење! Бесмртна смрт!''.
Шта значе ови противречни, на први поглед апсурдни искази? У празнику
Успења нам се открива радосна тајиа смрти Мајке Божије и та тајна постаје и
наша радост. Зна-мо да је смрт ужас и страва коначног растанка и погружења у
страшну тмину и самоћу, али ничега тога нема у смрти Мајке Божије. Јер Њена је
смрт као и читав Њен живот – непре-стани сусрет, непрестана љубав, непрестано
приближавање и улажење у непролазну и невечерњу светлост вечног Царства
Божијег.
"Савршена љубав побеђује страх", говори апостол љубави Јован Богослов. И
зато страха нема у бесмртном уснућу Дјеве Марије. Смрт је овде побеђена изнутра,
ослобођена од свега онога што је преиспуњава ужасом и безнађем. Може се рећи да
је у Успењу Пре-свете Богородице сама смрт постала живот и победа
живота. Смрт је постала ''зора та-јанственога дана''. И зато у овом празнику
нема нимало жалости, ни надгробнога ридања, ни јада. Само светлост, само радост!
И као да се свакоме од нас који се приближавамо неизбежном прагу смрти - у
празнику Успења - отварају двери из којих почињу да проси-јавају и блистају зраци
долазеће победе, долазећег Царства Божијег.
У те августовске дане, када природни свет достиже врхунац своје лепоте и
када као да и сам постаје похвала, нада и знак другога света, све трепери
успењском светлошћу у којој одјекују речи молитве: "У молитвама неуморну
Богородицу смрт и умртвљење нису задржали. Јер је у живот прешла Мајка Самога
Живота...".
Смрт престаје да буде смрт. Смрт почиње да сија вечношћу и бесмрћем.
Смрт више није растанак, већ сједињење. Смрт више није жалост, већ радост. Смрт
више није пораз, већ победа. Ето то је оно што празнујемо на дан Успења Пречисте
Мајке Божије, предосе-ћајући, предокушајући и исповедајући зору тајанственога
дана који већ почиње да свиће.

прот. А. Шмеман,
ТУМАЧЕЊЕ ПРАЗНИКА, Цетиње, 1996

[1]
Православна Црква празнује празник Успења или Уснућа, тј. упокојења Пресвете Богородице 15.
августа по црквеном, а 28. августа по грађанском календару (прим. прев).