Увод у богословље

1. Богословље и језик(појам и значај)

Нигде у Светом Писму нећемо наићи на реч богословље. Први пут се спомиње код
Платона (5.в.п.х) у његовом делу Држава, где Адиманд, иначе Сократов рођак, пита
Сократа који су принципи богословља, а Сократ одговара да је богословље истинско
говорење о Богу, било у епу или трагедији. Адиманд зна за реч, али не зна шта значи.
Касније видимо да разни писци различито схватају богословље.

Сократ - Песници су митологисали о боговима.

Аристотел ће рећи да су богослови људи који су писали митове,митологисали.Аристотел

говори да они који су први богословствовали давали принципе.

Аристотел је ценио 3 теоријске науке:

1.физику

2.математику

3.богословље

Плутарх говори о древним богословима који су старији од филозофа. Ти богослови су

богословствовали о божанским митовима, ту су и пророци из Делфа.

Јамвлих говори о богословским питањима, спознаји богова и урођеном знању о боговима.

Филон Александријски назива јелинске филозофе богословима и Мојсија назива

богословом који је богословио побожно.

И заиста приче о Богу су долазиле из митова. Митологија настаје из генеологије. На

пример Див (Зевс) се борио против свог оца Хроноса (Време) који је јео своју децу. Њега је
сачувала мајка Геа (земља), сачувала га у земљи и због тога га памте и остао је вечан.
Теофил Антиохијски наводи да је у његово време постоји Дивов гроб на Иди. Дивус
налазимо на новчићима римских царева и овој назив је значио божански.

Теофил поставља питање због чега Зевс није био на свим деловима земље.То би требало да
значи да онда није био бог, зато што је није могао обићи целу.

-Прича о Хермесу тј. Јерми Трисмегистосу - 3 пута највећи - Својатају га окултисти.

Сматра се да је живео у Европи и да су његова браћа хтела да га убију. Побегао је у
Египат. Имао је плашт и знао је да ради са златом, проглашен је богом и код Грка и код
Египћана који су га називали Тот.

Из овога видимо да су ти људи били живи и касније проглашени боговима. Пример тога
имамо у Старом Завету, Навукодоносор(сор-је додато и значи ,,цар'') је проглашен за бога.

Дионисије Аеропагит богословље везује за старозаветно предање, и за тајну Оваплоћења

Христовог: Бога нико никада није видео,Јединородни Син који је у Оцу Он га објави.

Јустин Мученик каже да богословити припада Духу Светоме који је у Старом Завету
откривао божанство Оца и Сина кроз пророке.

Атанасије Велики сматра да су богослови они који се баве истинитом речју о Светој
Тројици.

Јован Богослов говори да је богословље оно што Бог открива, односи се на личност ГИХ.
Из овога видимо да је богословље повезано са икономијом.

Поставља се питање на основу чега можемо говорити о Богу? На основу Отркивења које је
природно и натприродно (условна подела). Не можемо говорити о граници између ова два
јер у творевини видимо ствари које не можемо објаснити, исто тако иако нам је нешто
иманентно ми то не разумемо.

Видимо дакле, да оци Цркве богословље виде као тајну у Христу, тајна нашег постојања
чији је извор у Богу, дакле богословље није нешто што има везе са науком по себи, него
има везе са начином постојања. Господ чини власт над сваким постојањем, тако што чува
људску слободу, чинио је чуда да би је очувао.Господ се ,,ушаторио“ и тако дошао у свет.
Начин постојања одређује наше богословље. ГИХ нам показује да живимо као Црква, као
заједница. Богослов је онај који може да открије истину о начину постојања и сведочи
Јеванђеље.

2. Богословље и језик (у контексту истинитог исказа)

Поставља се питање шта је за нас данас истина? За нас је истина нека чињеница или
стање,око које се већина слаже, без довођења у питање. Те чињенице произилазе из нашег
искуства.
Језик нам је веома важан јер је то начин, средство којим човек комуницира, али језиком,
речима ми не разумевамо, него умом разумевамо, а принцип на основу ког ум разуме јесу
слике. Реч користимо да би слику пренели другоме. Јован Богослов: Реч постаде
тело,постаде начин постојања. Човека је одувек занимала истина, истинит исказ. Шта је
истина? Објективно, нешто је истинит исказ ако се и други слажу са тим. Из овога следи да
је истинити исказ слика коју видимо.

Поставља се питање одакле онда лаж? Лаж је искривљена истина, извртање истине. Да би
лаж постојала она користи елементе истине. Из овога видимо да лаж не може да постоји
без истине, она постоји на основу истине. Први пример употребе лажи видимо у Постању.
Овде змија користи одређене елементе истине приликом обмане. Змија мења поставку
речи Божијих. Она скреће пажњу тиме што извлачи ствар из контекста. Као резултат тога
Адам мења свој, а уједно и наш начин постојања.

Читава прича се завршва тиме што умиремо. Дакле, лаж прави другачији начин постојања.
Питање које се поставља је, да ли је горе пуно лажи а мало истине, или мало лажи а пуно
истине? Из предходног примера видимо да је горе мало лажи а пуно истине, јер је таква
лаж дуготрајна и има веће последице.

Истинити искази су недостатни. Језик нема способност да до краја искаже неку истину, јер
је истина вишедимензионална. По речима Светог Григорија Богослова ми материју не
можемо да разумемо, можемо дати неке судове о њој. Поготово недостатност исказа се
види када се говори о Богу. На пример Бог је добар. То један истинити исказ, али он је
недостатан јер се појам ,,добро'' у свету схвата на разне начине, па оно што је за неке добро
за друге није, и то се огледа у делима. Видимо да је проблем у начину постојања оно ново
што је донело хришћанство огледа се у томе да истину не поистиовећује са истинитим
судом, него са личношћу.

Појам личности је имао разна значења. У Антици маска коју су глумци користили у
позоришту, све до кападокијских отаца, који су објаснили појам личност, то јест дали му
ново значење. Да би објаснили појам личности позивају се на догмат о Светој Тројици.
Божански начин постојања нам објашња појам личности. Бог је један, а Тројица Биће које
постоји у заједници, дакле личност да би уопште постојала своје постојање мора да тражи
у односу са другим. Личност не може постојати без друге личности, зато сно позвани да
будемо у заједници, а Бог је својим доласком показао нови начин постојања, у заједници.

Он оснива Цркву, и омогућио нам је постојање у истини кроз личносни однос. Потврду да
је личност истина имамо да и у Светом Писму. Понтије Пилат пита Христа, шта је истина,
а ГИХ ћути. Свети оци тумаче да Христос ћути јер Пилат није питао ко је ,већ шта је
истина? На другом месту пак Христос каже Ја сам пут,истина и живот - законом не
регулише начин постојања. Уходе покушавају да хватају у речи ГИХ, то јест да мења
закон.
Када се враћају говоре фарисејима да никада човек није говорио као овај човек (Христос)
што значи да Он говори као онај који има власт над читавим постојањем.

Свети оци пишу језиком који има власт, који је убедљив. У богословљу језик партиципира,
учествује и има удела у истини, али није у потпуности истина. Имамо језик који упућује да
је истина у начину постојања. Језик богословља може бити површан, онај ко има истинит
начин постојања, иако није речит може да искаже истину.

Језик није довољан. Зато се цркви користи и у другим радњама које је Бог открио. Извор
богословља је у заједници, у Цркви која је по речима Апостола Павла ,,стуб и тврђава
истине''.

3. Богословље и језик у контексту богопознања и божанског откривења

Када ми сазнајемо нешто ми то вршимо чулно. Међутим, ако замислимо нешто о чему
немамо предзнање, ми постављамо питање која је сврха тога што смо замислили?
Приликом спознања нове ствари ми апстракујемо све друго, тако да можемо сазнати само
једну ствар одједном.

Поставља се питање: која је дефиниција богопознања? Ово питање су најчешће

постављали антички философи. Одговор њима дају Свети Климент Александријски (чије
цитате налазимо код Максима Исповедника) и Дионисије Аеропагит који на питање како
Бог спознаје свет, кажу: ,,Бог не спознаје свет ни материјално ни духовно већ као своје
воље“. Зато што Га је желевши, створио га.

Под Откривењем подразумевамо сву делатност Божију у односу на свет, од самог

промишљања о стварању света, преко пророка који су најављивали долаза ГИХ, деловање
кроз судије, а најпре откривање речима Мојсију Ја сам онај који јесам. Видимо да се
Откривење у Старом Завету везује за водеће личности народа Божијег, поноћу Откривења,
примамо у личности ГИХ, у тајни Оваплоћења и сам тај догађај је тешко објаснити, јер је
надрационалан. Потврду тајну Откривења у ГИХ, налазимо у Светом Писму. ГИХ каже:
Ко је видео мене,видео је и Оца. Затим: Да сте веровали Мојсију веровали бисте и мени,јер
он о мени написа.

И опет Бога нико никада није видео, јединородни Син који је у Оцу, Он га објави. Такође
божанско Откривење се односи и на оно што ће бити.

Када говоримо опознању, питање које се намеће је: Како ми позанјемо ствари?
1. Да би ми нешто позали потребно је да се усресредимо на то, да апстрхујемо друге
ствари, а све ово због наше ограничености.

2. Други предуслов је да ми то нешто себи објаснимо, на пример облик, боју, мирис и на

крају се питамо да ли то има неку сврху, или корист? Овако спознајемо појединачне
ствари, међутим, овај начин познања нама представља проблем, уколико треба да
спознамо личност. Сама реч познање, долази од црквенословенског глагола вједјети што
значи спознати биће. Видимо да нам је потребан други начин сазнања.

3. Када упознајемо човека, не приступамо према њему као према ствари, у овом случају
имамо обострано сазнање.

4. У контексу потврдног и одричног исказа

Mетода потврдног богословља се огледа у томе да се о Богу говори, помоћу атрибута који
га ,,описују,, попут Добар,Милостив.Са друге стране одрично богословље се НЕ бави тиме
какав Господ није! Она заправо каже да сви позитивни атрибути НЕ МОГУ описати
Господа. Зато Свети Оци,уводе термин υπερ(НАД), који користе да би објаснили да
ниједан наш опис Бога не може ни приближно да опише Бога(нпр. наднесазнатљив).Такође
користе и термин НЕБИЋЕ да би означили да наш смисао бића, није ни приближан
божанском.

Када говоримо о ономе што је потврдно тј. видљиво, ми то доживљавамо нашим чулима. У
самом човеку то видимо: ми на себи можемо да видимо само оно површно. Али иако је
тако, ми можемо имати знање о ономе што је невидљиво.Нпр. у нашем телу се одвијају
многи хемијски и биолошки процеси. Они су нама невидљиви,али ми знамо да се они
дешавају. Тако исто и нематеријални делови нашег тела(ум и душа), постају видљиви и ми
знамо да они постоје.

Одрично се може сагледати кроз потврдно(невидљиво кроз видљиво); то видимо у

Христовим речима: ,,Бога никад нико није видео.Јединородни Син у наручју Оца,он Га
обајви“(Јн 1,18). Господ Исус Христос нам на видљив начин Бога, и тиме нам установљује
нови начин постојања.А шта Бог установи, оно не може пропасти. У Цркви се спаја
потврдно и одрично.

Поставља се питање да ли је оквир потврдног и одричног граница људског сазнања? На

ово нам даје одговор посалница Серафиону ,Светог Атанасија: ,,Довољно је ово вернима,
до ових ствар(и)ности херувими заклањају крилима. Онај који говори:Не мудруј превише
да се не уплашиш. Ствари предате вери, не треба у људској мудрости расуђивати већ по
послушћу вером. То значи, да границе у којима наш ум расуђује, нису дефинитивне
границе сазнања.
5. О вери
Када говоримо о вери, она за нас првенствено представља поверење. Тако да човек може
имати поверење, тј. веру у другог човека. Ипак , вера у човека није једнака вери у
институцију, идеологију. Због тога ,што човек има већи степен поверења у нешто што је
веће од њега.

Поставља се питање шта је за нас хришћане вера? Дефинивију вере на је дао апостол
Павле у посланици Јеврејима: вера је основ чегему се надамо потврда ствари невидљивих,
(11,1). Посланица Јеврејима је веома важна јер актуелизује јеврејско и хришћанско
схватање вере. За Јевреје вера је Мојсијев закон, а под речју закон они су подразумевали
управо оно што им је Бог открио преко Мојсија: обрезање, поштовање суботе, дељење на
чисте и нечисте животиње. А срж закона је богослужбени живот, дакле код Јевреја закон је
јуридичке природе и површан поглед на Мојсијеве списе који на регулишу богослужбени
живот (све се своди на жртеноприношење).

Апостол Павле под ,,вером'' подразумева да Бог постоји и да награђује оне који га траже.
Међутим, код апостола Павла видимо многодимензионални опис вере. У вери нема
поделе, вера није ствар појединаца него заједнице, она се показује делима и вера без дела
је мртва. Кроз цео Стари Завет веру прате дела. Вером Авељ приноси бољу жртву од
Каина, вером принесе Аврам Исака када је кушан. Вером се нешто познаје, дакле вера као
орган сазнања.

Све ово нам указује да вера нема једну димензију. Она је вишедимензионална. И проблем
је ако сведемо и прихватимо једну димензију вере. У том контексту вера је начин
постојања. Јевреји су мислили да је Христос дошао да нам промени начин постојања, и
зато нису веровали у Њега. Апостол Павле у овој посланици стално упоређује Стари и
Нови Завет и показује нам да ГИХ не мења богослужење, већ он оно што је већ постојало у
Старом Завету сада поново успоставља.Ово видимо у Дап где се при суђењу архиђакону
Стефану, доводе лажни сведоци. Они се називају лажнима јер оптужују Стефана да је
пратилац Исуса који је дошао да измени Закон и обичаје.

Такође има многе симболе онога што ће се збити у Христу (Цар славе,мира..). У Светом
Писму видимо да је цар Мелхиседек изнео хлеб и вино пред Аврама.А у бедрима
Авраамовим су се Мелхиседеку(свештенику непознатога рода) поклонило племе левитско.
Апостол Павле наглашава да Христос не уводи ништа ново што Јевреји нису имали у
Старом Завету.
Тачно је да вера не постоји без жртвопринишења, и апостол Павле каже: Зашто би се сада
приносили јагањци када је јагње ту. Христос је архитип. Из свега овога видимо да вера
није вербална ствар, није апстраховање ствари, него начин постојања људи у заједници.

6. Еклисиологија
Морамо схватити да је Свет Бог назначио да буде Црква.Све димензије богословља се тичу
Цркве.Само богословље јесте начин постојања у Христу, у Цркви. Истину Свети Оци
поистовећују са личношћу ГИХ (Ја сам Пут, Истина, Живот). Црква је стуб и тврђава
истине. Вера нам показује један нови начин пос6тојања, у Цркви која је икона Свете
Тројице, самим тим непотребно је госворити о односу Христологије, Пневматологије и
Еклисиологије.

Још у Старом завету можемо говорити о Цркви. Књига Изласка (19 – 31 гл.) нам показује
однос Бога са људима. Човек је слаб да позна Бога, захваљујући милости Божијој то бива
могуће. Услови за сусрет са Богом јесу сабрање, чистота, да не леже са женама... Видимо
да Мојсије има покрете, он није са народом него иде од Бога до народа ( као предстојатељ).
Помиње се Арон, свештеници су са народом. Овде видимо јерархијску стуктуру, и на
основу ње можемо говорити о Цркви. Десет Божијих заповести нису нешто посебно, она
настају у дијалогу Бога и Мојсија. Разговор народа са Богом је Литургија старозаветног
типа. Такође, видимо још неке паралеле, шта год рече Господ чинићемо данас Амин.

Говори се о прављењу Олтара, жртвеника, установљује се место служења, сасуди,

празници... Појављује се законодавсто, израста политички из богослужбеног живота. Из
овога видимо да је богослужбени живот био повезан са животом људи, свакодневницом.
Јеврејска заједница није била затворена средина, него Бог их позива на мисионарење
(Јона). У Старом Завету је порекло нашег постојања у Цркви. Видимо да ово није ништа
ново. У Новом Завету од оваплоћења можемо говорити о Цркви. Где год дође ГИХ, и због
тога су желели да га убије. ГИХ освећује хлебове али их апостоли дају и ту видимо
јерархију.

Христов живот је земаљска Литургија. ГИХ каже основаћу Цркву и врата адова неће је
надвладати. То је празник Педесетница, рођење Цркве. Ово је у Старом Завету наговестио
пророк Јоил речима излићу Духа на свако тело и прорицаће ваши синови. Свети Оци овај
догађај тумаче као пукоположење, увођење у свештеничке чинове. Код апостолских
ученика видимо структуру Цркве коју данас видимо, а не налазимо је у Јеванђељу. У
делима апостолским први пут се помињу ђакони. Педесетницу видимо кроз службе у
Цркви. Службе нису у нашој власти, него су то службе Духа Светога. У Цркви постоје
олтарско и царско свештенство. Олтарско је оно које предстоји заједницом у име свих а
царско свештенство је народ. Олтарске службе су епископска, свештеничка, ђаконска...
Службе верног народа су проповедник, учитељ, лекар... ГИХ је Првосвештеник, лекар,
учитељ... Он све зна, све може, и све (службе) су обједињене у Њему.

Христос доноси јерархијски начин постојања у Цркви. Све службе су једнако важне,
њихов однос засниван је на јеванђељским речима Не може глава оку рећи не требаш ми.
Немају сви људи исте службе, иако све службе користе заједници нису све есхатолошке.
На пример служба лекара нам је сад потребна, али она неће бити потребна у Царству
небеском јер неће бити болести. Есхатологија се бави оним што ће бити. Есхатологија
начин постојања можемо да предокусимо у Цркви. Тај начин постојања дат нам је од ГИХа
који је глава Цркве. Свети Игњатије богоносац у својим посланицама саветује да се
сакупимо око епископа (Христа). Тамо где је Христос, тамо је и Црква. У Цркви је могуће
да предоскусимо Царство Божије. Зато што Црква своје постојање црпи од Господа из
вечности (Есхатона). Преображај који ће се догодити у будућности у Цркви се изражава
појањем, одеждама, светлошћу... Бденијем показујемо да неће бити потребе за спавањем.
Из Литургије Василија Великог видимо да анђели са два крила покривају лице, са два ноге
а са два лете, што нам показује да неће бити ни полова.

7.Есхатологија
Месијанска места:не можемо да говоримо о Христу