БОГОСЛОВЉЕ И ЈЕЗИК

Појам и значај

О теологији први говори, то јест помиње Платон у свом делу Држава. У једном
делу он описује разговор Сократа и његовог рођака Адиманда. Адиманд пита који је
смисао теологије, а Сократ одговара да се о Богу говори онако како јесте био то еп или
трагедија. Из овога видимо да је Адиманду позната сама реч теологија, али не и њено
значење. У Светом Писму ни на једном месту не налазимо реч богословље, већ једино код
Светог апостола Павла: Реч Божија (Рим 9, 6). Песници су митологисали о боговима1.
У старом веку налазимо другачији помен имена теологија. Аристотел говори да
они који су први богословствовали од богова су правили начела, односно принципе (свега
постојећег). Ови принципи, у древна времена, су везивани и за друге животиње. У
египатским традицијама имамо приказ људи са елементима животиња. Поред овог,
Аристотел разликује три теоретске науке: физику, математику и теологију, од којих је
последња најважнија.
Плутарх (I и II век) говори да су древни богослови старији од философа и њихово
богословствовање везује за божанске митове, за разлику од поменутог Сократовог
контекста тумачења. Када ово говори, Плутарх за пример наводи философе из Делфа.
Плотин (III век) разликује свештенике и богослове.
Јамвлих (III и IV век), философ и маг, говори о богословским питањима; о
спознајама богова и урођеном знању о боговима и приликом тога користи термин научна
теологија, али говори и о истинској теологији. Исти тај термин налазимо и код Климента
Александријског.
За философа Филона Александријског јелински философи су били богослови, али
исто тако каже и да Мојсије побожно богослови.
У хришћанству имамо више различитих значења термина богословље. Дионисије
Ареопагит богословље назива Предањем библијским, али и све оно што се везује за тајну
Оваплоћења Сина Божијег. Богословље није све оно што се везује за књигу, већ све оно
што има везе са Оваплоћењем Логоса. За Јустина Мученика богословити и
господословити припада Духу Светоме, који богослови божанства Оца и Сина. Свети
Атанасије Велики живи у другим историјским приликама и он богословље сматра као
исправно учење о Светој Тројици, а не о Богу.
Видели смо да се богословље везује за митове. Одакле потиче то словење о Богу?
Са мислиоцима старог времена се не бисмо разумели по питању значења богословља,
нити бисмо знали шта они причају. Аристотел помиње да су песници старог света,
заправо, били богослови. Углавном се мисли на Хомера и Хесиода, јер су они испевавали
епове. Како бисмо дошли до дубљег значења митова, морамо знати шта су то митови.
Митологија се бави личностима и специфичним догађајима, те тако често одаје утисак да
није стварно. Поставља се питање како је могуће да, упркос тој нестварности, неко спева
такве ствари. Одакле потиче митолгоија? Да ли је неко из народа измислио митове?
Одговор на ово нам се крије у генеалогијама, то јест родословима. Људи су некада

1
Θεολογω – теологисати; μυθολογω – митологисати.
пратили своје порекло дубоко у историју и тако су родослови представљали прве историје.
Рецимо, Хермес Трисмегистос владао је Европом и када је чуо да браћа желе да га убију,
отишао је у Египат, где је овладао техником прављења злата. Окултисти су сматрали да је
он био зачетник магијских знања, међутим, то је био Заратуштра (Зороастер).Такође, био
је прозорљив. Јован Малау (крај VII века) говори да је назван Трисмегистос (три пута
највећи) због тога што је говорио да ми верујемо у Тројединог Бога који је створио небо и
земљу. Када се говори о времену његовог живота Хермесовог, хришћански историчари
сматрају да су сви они после Мојсија. Са једне стране, запажамо да генеалогије говоре о
историји, а са друге, оне су сведочиле о томе да су људи проглашавани за богове. То се
дешавало због тога што су остављали траг у животу (имали вештину, учили људе, силни
војсковођа). Римски цареви су имали титулу divus, а то су присвајали од личности Дива,
који је био Зевс. Теофил Антиохијски каже: Због чега Див (Зевс) није на сваком делу земље
био присутан? Да ли можда због тога што га остали делови земље не занимају или због
тога што не може да буде на више места одједном? Где га деца његова положише? На
Криту (Иди), где је његов гроб до данас и на њему пише: Овде лежи умрли Див, Зевс кога
су и Пикос звали. На грчком ова имена ништа не значе. Див долази од речи дивуни, што на
санскриту има везе са небом.
Древни историчари говоре да је он био Нинов брат, човека који је саградио
Вавилон и Акад. По њему је добила име Нинива. Из свега овога видимо да су ово биле
реалне историјске личности које су други људи правили боговима. У нашем хришћанском
предању имамо слична сведочанства да се од људи праве богови када су Павла и Силу
сматрали да су Зевс и Хермес. Такође, у време пророка Данила су Навуходоносора
правили богом. Одатле митологија вуче своје корене.
Одакле Див међу боговима? У древна времена, први бог је био Хаос. Њега је
наследио Хронос, што значи да имамо некакво уређење. Он је имао децу и појео их је, али
није Дива, јер га је сакрила мајка (Геа). Он је победио Хроноса, јер га је није појело време.
Богословље у том контексту би било нешто у вези са историјом, јер су то реалне
историјске личности које су проглашаване за богове.
Свети Јован Богослов каже да Бога нико није видео никад: Јединородни Син који је
у наручју Оца, он га објави (Јн 1, 18). Објавио га је Оваплоћењем. Сада богослоље треба
посматрати из другачијег угла, не само као реч о Богу, јер то могу имати и католици. У
нашој свести, данас је богословље наука којом ми говоримо о Богу да бисмо неког
придобили, убедили у нешто или наука коју неко мора да научи да би био свештеник.
Такво мишљење је на Западу преовађујуће. Међутим, Господ је показао другачији начин
постојања и да је богословље нешто друго, што не поништава реч о Богу. Оваплоћење
подразумева више актера – људе са којима живи и никада није сам. Где год се он налази,
јерархијска структура се поправља и исправља. Свет је сачињен од стихија, које су
човековим падом подивљале. Његов начин постојања јесте властан. Зато се у Јеванђељу
каже: Овај човек говори као онај који власт има – власт над постојањем. Зато богословље
код нас није мудровање, реторика и вештина. У том контексту, тај начин постојања
називамо Црква. Замисао је да читав свет буде Црква.