2

Садржај:

1.Увод......................................................................................................................3.
2. Литургија и есхатолошки идентитет Цркве....................................................3.
3. Криза Литургијске свести Цркве .....................................................................6.
4. Парохија и обнова литургијске свести...........................................................10.
5. Литургијска свест и хришћански етос............................................................12.
6. Резиме................................................................................................................15.
7. Библиографија..................................................................................................17.
 3

1. Увод

Под литургијском свешћу подразумевамо поимање улоге Литургије, и уопште

богослужења, у животу Цркве. Наш задатак је да испитима шта то представља Литургија
за Цркву. У нашој студији говорићемо о томе како се Литургија данас поима на неке
начине који нису у складу са учењем Цркве првих пар векова, шта је довело до тога и како
то променити. Прво ћемо говорити о Литургији као извору постојања Цркве, односно о
Евхаристијском сабрању кроз које се иконизује есхатолошки идентитет Цркве. Затим о
узроцима који су довели да се постојање Цркве доведе у везу са неким другим
идентитетима и другачијим погледима на Литургију, као и актуелним последицама тога.
На самом крају говорићемо на које начине се литургијска обнова, као повратак исправног
места Евхаристији у животу Цркве, може остварити.

2. Литургија и есхатолошки идентитет Цркве

Основне карактеристике идентитета Цркве су: народ Божији сабран на једном месту,
сједињен у личности Христовој у Светоме Духу. У томе је идентитет Цркве, који ће се,
међутим, остварити, у будућности. Из тог есхатолошког идентитета произилазе црквене
службе, те се евхаристијско (литургијско), сабрање ,,сад“ и ,,овде“ јавља као народ
окупљен око свога Епископа који је икона Христова, окружен презвитерима као иконама
апостола. Данас, у нашој црквеној свести, а на западу још више, та њена јединствена и
карактеристична особеност не препознаје се довољно па се као њена особеност наводе
различите пролазне ствари (социјална служба, националнии идентитет и сл.). 1
У првибитним хришћанским заједницама, есхатолошки идентитет био је веома изражен,
пре свега зато што је њима у свежем сећању искуство јављања Васкрслога Христа, али
зато што је код њих израженије очекивање Есхатона - ,,Маран ата“ (,,...дођи Господе“,
Откр. 22, 20). 2 О томе нам сведоче како јеванђеоски и апостолски списи тако и дела пост
1
Ј. Зизиулас, Еклисиолошке теме, Беседа, Нови Сад, 2001, 5 – 10.
2
,,Шта знамо о тим првим десетлећима, о тим Црквама расејаним широм Римске империје? Опет као и на
сами први дан у Јерусалиму, ми, пре свега, видимо хришћане, ,,сабране у Цркви“ – ради Крштења и
 4

апостолске епохе. Узмимо нпр спису Διδαχή των δώδεκα αποστόλων (Учење Дванаесторице
Апостола) написан у другој половини I. Који у себи садржи предање апостола, које се у
Цркви чувало путем усмене проповедиО. вај спис је био један покушај његовог
записивања. У њему непознати ранохришћански писац, највероватније један од путујућих
апостола, износи основне елементе апостолске науке: о хришћанској етици, вршењу
основних Светих Тајни – Крштењу и Евхаристији, о уређењу и управљању Црквом, и о
ехатолошком ишчекивању другог доласка Христовог. У то време, хришћанска наука о
животу, богослужбена пракса, организација Цркве и есхатолошки набој представљали су у
свести првих хришћана једну органску нераздвојиву целину, где ниједан од тих елемената
није могао да се посматра и живи сам за себе. Другим речима, није било говора о аутентичном
хришћанству тамо где нема једног од тих чиниоца Нажалост, у историји Цркве постојале су и
постоје извесне богословске тендеције, настале сплетом различитих околности, које погрешно
интерпретирају, умањују или чак одбацују неку од наведених компоненти. 3
Ипак, у Цркви почиње временом да слаби то осећање за ,,маран ата“ јер се не види
остваривање Другог доласка Христовог. И поред свега тога, пошто су се евхаристијска
сабрања развикла из сржи тог усклика, она нису могла да се ослободе есхатолошких
димензија ишчекивања. Кроз Евхаристију се овековечује став ,,маран ата“, и та
есхатолошка димензија је присутна, као део њеног бића, и дан данас у Евхаристији
колкико год била слаба есхатолошка а самим тим и евхаристијска свест. Проблем губитка
те есхатолошког поимања Евхарисије види највише у појави комеморативног разумевања
Евхаристије као сећања на Тајну Вечеру које се развило у оквирима теологије на Западу у
средњем веку и које је сплетом историјских околности почело да продире на православни
Исток.4 Губитак свести о есхатолошкој димензији Евхаристије, изазван и овим схватањем,
допринео је да се Евхаристија сматра не као срж црквеног живота већ као његова
надградња која се поима магијски, што је нужно допринело томе и да се остале

Евхаристије. Та двоједна Света Тајна-Рођење од Воде и Духа, и Ломљење Хлеба- одређује читав живот
Цркве и живот сваког од њених чланова. И то није само један од аспеката црквеног живота, није пуко
богослужење, већ извор, садржај и врхунац свега у Цркви, само срце ,,Првохришћанства“. А. Шмеман, Наш
живот у Христу. Христов живот у нама, Образ светачки, Београд, 2007, 199.
3
Дела Апостолских Ученика, Врњачка Бања – Требиње, 1999, 13-14.
4
Ј. Зизиулас, Еклисиолошке теме, Беседа, Нови Сад, 2001, 30.
 5

богослужбене радње које по природи имају свој корен у Евхаристији, почну тако
посматрати.
Еклисиологија се на природан начин развила из месијанских очекивања Јевреја, која је
делио и запечатио сам Христос својим учењем, а пре свега делом и животом. Они су
очекивали да ће сав расејани народ Божији некад, односно ,,последњег дана“ историје бити
призван на једно место да бо представљао заједницу око Месије. Нарочито кроз дела
Новог Завета, као и списа прва три века видимо да су ране хришћанске заједнице себе
самопоимале тако. То есхатолошко самопоимање заједнице било је у раној Цркви пар пута
угрожавано, од гностика па до оригенизма, где је Црква схватана као пут очишћења од
греха ради повратка на првобитно стање приликом стварања, шт је било присутно – и дан
данас је – у неким монашким традицијама. Оваквим схватањима се највише супроставља
Св. Максим Исповедник учећи да у Есхатону остварујемо на почетку задате нам логосе
бића. Синтеза Светог Максима, у којој он са једне стране истиче онтолошки значај
очишћења од греха а са друге стране то очишћење јасно темељи у евхаристијском животу,
значајна је у контексту разумевања подвижништва и Евхаристијског живота као синонима.
Шта то значи данас. Значи да подвиг мора да има свој евхаристијски, а тим самим и
есхатолошки, темељ. Циљ подвига је Царство Божије али се он остварује само у Цркви као
заједници. Тај подвиг јесте остварења задости датог нам, на Евхаристијском сабрању
хришћанског идентитета и етоса.5
Литургијско богословље које се пројављује кроз Евхаристију, има есхатолошки карактер.
То јест Евхаристија је већ сад и овде остварење Царства Божијег. Ми на Литургији то
предокушавамо својим учешћем јер је она символ – а то значи реално присуство тог
Царства, последњег догађаја, првог и осмог дана. Ми у Литургији, сада и овде, учествујемо
у том последњем догађају, у Царству Божијем. Зато она и почење са Благословено
Царство. Сви символи у Литургији показују то Будуће Царство, где неће бити смрти. Али,
пре свега показују Будуће Царство као јединство с Господом, па тако и завршава
Литургија, као трпеза где се сви причешћујемо од једног хлеба и из једне чаше и имамо
заједницу у Једноме Телу Господа нашега Исуса Христа. Црква је оно стање које се да
изразити речима ,,долази час и већ је настао“ (Јн 6,33) Божанствена Литургија започиње
свечаним возгласом предстојатеља: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа,

5
Ј. Зизиулас, Еклисиолошке теме, Беседа, Нови Сад, 2001, 35 – 45.
 6

сада и увек и у векове векова”. Она започиње провозглашавањем Царства и благовешћу да

се оно приближило, да је започела проповед Спаситеља: Дође Исус у Галилеју
проповедајући Јеванђеље о Царству Божијем и говорећи: Испунило се време и
приближило се Царство Божије; покајте се и верујте у Јеванђеље (Мк.1,14-15. Царство
Божије јесте садржај хришћанског живота.6Литургија, није ништа друго до сама вера
Цркве или боље речено пројављивање те вере и општење са њом и њено испуњење. Вера и
Литургија нису две различите суштине, оне извиру и делају једна у другој. А богословље
као научно разлагање и конкретно живљење исте није нешто другачије од вере, оно такође
стоји у најтешњој вези са Литургијом као својим извором Литургија, богословље, и
побожност – ово двоје задњих без литургије упадају у опасност од индивидуализма 7

3. Криза Литургијске свести Цркве

На хришћанском Западу већ дужи период оживљава интересовање за богослужење и

тежња за повратком литургијској лепоти и пуноћи древне Цркве. Она је свој пуни израз
нашла у такозваном "литургијском покрету“. Нарочито се осврћу на богослужбено наслеђе
Православне Цркве. Неки представници овог покрета констатују да су православни
сачували литургијски дух ране Цркве и да се она њиме напаја као најчистијим извором, и
да њој није потребан “литургијски покрет“ јер се она у својој практичној побожносзи
никад није удаљавала од сопственог богослужења. Пак, ма колико ово западњачко
одушевљење годи нашем православном срцу, оно, пре свега, треба да нам послужи као
подстицај да се ми, православни, дубље замислимо над својим сопственим односом према
нашем богослужењу, у првом реду, разуме се, према Светој Литургији. Да ли је код нас све
тако сјајно, како се то може чинити добронамерним људима изван наше Цркве? Неоспорно
је да је Православна Црква превасходно Црква литургијска, не само у смислу
непрекидности њеног богослужбеног предања од Апостолског доба, него и по месту које
богослужење заузима у животу верних, који имају нарочиту љубав према црквеним
службама. Ипак, ми не бисмо смели прећутати да и наша литургијска свест болује од

6
А. Шмеман, Евхаристија Тајинство Царства, Манастир Хиландар, 2002, 31 – 33.
7
А. Шмеман, Наш живот у Христу, Христов живот у нама, Образ светачки, Београд, 2007.
123.
 7

неких изрођавања, која су, додуше, другачије природе него она на западу. Ако је могуће
рећи да су западни хришћани изгубили богослужбено богатство древне Цркве, за
православне се може казати да су се они, пак, сачувавши то богатство у његовој
целокупности, одвикли од тога да га користе.8
Шта је узрок томе? Узрок пре свега лежи у неразумевању Свете Литургије упркос нашој
великој љубави према њој, неразумевање које нас води до психологизације богослужења -
основне бољке савремене литургијске свести. Дошло је до раскорака између љубави и
разумевања. Данас неки воле богослужење не због његовога смисла, него због нечег
другог што је тешко тачно одредити: због "доживљаја" које им својом молитвеном
"атмосфером", својом тајанственошћу и лепотом пружа богослужење. У наше време у
средишту верског живота као да не стоји Истина (а Истина јесте Христос са Којим смо се
ми сјединили у Крштењу и Који је постао наша Храна), него верско осећање, које се
признаје за главну вриједност и којим се мјери све. У црквеном животу и богослужењу све
се вреднује сопственим мерилом: ониме што "Ја" хоћу, и желим да добијем од
богослужења, оним што се "мени" чини суштински значајним, ониме што "Ја" волим у
њему. објективни садржај богослужења престали су такорећи да нас интересују, и свако
одабира оно што највише одговара његовим субјективним "захтевима". (Као доказ за то
може послужити широко присутна пракса исповедања за време богослужења, чак и у
време Свете Литургије, што јасно показује да је за многе вернике њихове "приватна"
потреба важнија од учешћа у заједничкој молитви, у Светој Литургији). И богослужење
се такође од саборног, свенародног делања, од саборног сведочења, које треба да
представља, претвара у "специјалност", "специјалност" олтара и певница, односно
свештенства и појаца. У свему томе, пак, обичан верник сматра за потпуно природно да
изабере оно што се њему највише свиђа, оно што највише "храни" његово вјерско осјећање
нпр. бдијеније или акатист, "концертантно" или "манастирско" пјевање, "свечано" или
"просто" служење.9
Религиозни индивидуализам и институционализам толико узимају маха да се већ
сматрају нечим што је једнако бићу Цркве. На пример, конкретно код нас, Црква је у
очима јавности приказана као чувар традиције (обичаје, историје...) и националног

8
Исто, 145-146.
9
Исто, 146-149.
 8

идентитетаа. У контексту да Црква допушта националне и традиционалне особености то

није лоше, али оне нису оно што Црква својим светотајинским животом нуди свету. А
својом светотајинственошћу она нуди могућност пребивања у Христу, могућност учешћа
у божанском животу за који су човек и свет створени. 10 Она се манифестује кроз свете
тајне, које су вид јединствене тајне Цркве у којој се Бог дели са човеком божански живот,
то јест кроз богослужење а најпре кроз Литургију. Заправо чување националног
идентитета и традиције није лоше уколико води ка циљу Цркве и богослужења а то је
заједница са Богом.
Као круна свега, и на истоку, а поготово на западу, долази појаве секуларизма као начина
размишљања који у центар света поставља самог човека и његове потребе, које се често
своде на егоизам. Хришћанин 21. века у односу ка Богу све више постаје нека врста
пореског обвезника, који би да прилозима, одласком у цркву на црвено слово и причешћем
пар пута годишње, отплати некакав духовни дуг и буде миран у обичном животу, ван
црквене порте. Типична духовна схизофренија. Ни трага од етоса благодарности који је
прожимао сваку пору и сваки трен живота првих хришћана. Овде видимо да декаденција
литургијске свести довофи до декаденције литургијског етоса За Шмемана секуларизам је
изнад свега, негација богослужења. Назива је јересју о човеку. Он је за њега систематично
и онтолошко одбацивање садржаја евхаристијске молитве ,,Достојно је и праведно Тебе
певати, Тебе благосиљати, Тебе хвалити, Теби се клањати.. “. Заправо богослужење нам
открива, не само рационалном анализом његовог садржаја, већ пре свега прихватањем и
проживљавањем истог горепоменуте истину, чињеницу литургијског богословља, односа
Бог – Човек – Свет и секуларизам једноставно одбацује овакву идеју. 11
Један секуларни поглед на веру, скопчан са посматрањем ње у историјској а не у
есхатолошкој перспективи, и горепоменутој само осећајној али без разумевања
богослужења нужно води секуларизацији самог богослужења. Карактеристике
секуларизације богослужења су Синкретизација и индивидуализам. Прибегавање
10

11
За Шмемана секуларизам је изнад свега, негација богослужења. Назива је јересју о човеку. Он је за њега
систематично и онтолошко одбацивање садржаја евхаристијске молитве ,,Достојно је и праведно Тебе
певати, Тебе благосиљати, Тебе хвалити, Теби се клањати.. “. Заправо богослужење нам открива, не само
рационалном анализом његовог садржаја, већ пре свега прихватањем и проживљавањем истог горепоменуте
истину, чињеницу литургијског богословља, односа Бог – Човек – Свет и секуларизам једноставно одбацује
овакву идеју (прим. аут.)
 9

такозваним ,,приватним молитвама“ је један вид секуларног схватања богослужења.

Гледање на неки одређени богослужбени чин као магијски ритуал који треба да донесе
срећу индивидуи или бољем случају пар људи око њеУчешће у животу Цркве је често
магијско и пасивно, поред тога што нема исправног схватања Литургије самим тим нема
ни активног учешћа у њој а ни проживљавања етоса којег она нуди.12
Што се тиче односа Цркве према ономе што не чини саму Литургију, а на чему не би
требало темељити идентитет, лепо се изражава владика Игнатије следећим
речима: ,,Међутим, запитаће се неко: шта је са оним што Црква чини мимо Св. Литургије?
Да ли и то треба да чини и да ли јој и то даје неки идентитет?Може много тога Црква да
чини у историји што не извире из будућег Царства, тј. из Литургије. То је пре свега њена
делатност везана за ублажење бола кога историја наноси свету. Ту се подразумевају све
врсте хуманитарних делатности, као и оне које нису нимало пријатне а везане су за
историјско одржање свога народа, као што је рат и слично. Међутим, ово не даје Цркви
идентитет и по томе она неће остати Црквом и иконом Царства небеског, већ иконом
нечега другог. Зато треба разликовати Литургију која Цркви даје вечни идентитет и оно
што она чини у контексту историјских збивања. Слично Христу и разлици његовог земног
живота од његовог есхатолошког, вечног начина живота. У историји Христос је
страдалник, а у вечности Бог који спасава све страдалнике. И ова друга димензија даје
идентитет Христу Господу, без обзира што је и он страдао. Исто је и са Црквом. И зато све
активности Цркве ма колике да су на први поглед корисне и добре, неће јој дати идентитет

12
Другим речима, секуларизација хришћанства може да се посматра и као узрок и као последица губитаа
евхаристијске свести, не само у размевањи исте већ и у пракси ретког причешћивања. Алфејев набраја два
разлога –а и ми ћемо им понешто додати- губитка евхаристијске свести. Прво, осећај недостојности. Он је
једним делом, последица здравог страхопоштовања и осећаја присуства пред светињом – у суштини сви смо
недостојни, али то несме значити да се не причешћујемо. Али једним делом, и могли би се рећи последица
јаза профано – духовно, где се на Евхаристију негледа толико као на овде и сад најприснији однос са Богом,
колико као на награду зи надоградњу нашег индивидуалне духовности коју добијамо од Бога. Те човек
несматрајући себе пријемчивим за награду себе одбија од Свете Тајне. Друго, формализам – где се
Причешћивање кад је већ постало ретко почело сматрати као обавеза, у Русији неколико пута годишње, -
што је свакако допринело томе да избледи наша свест зашто, због чега и најпре Киме се причешћујемо.
Односно поглед на Евхаристију као на обавезу. И. Алфејев, Тајна Вере, ЕУО Епархије Жичке, Краљево 2005,
176.
 10

као Царства Божијег ако она себе не изражава пре свега кроз служења Литургије.
Напротив, активности Цркве које су на уштрб Литургије подривају Цркву лишавајући свет
Божијег спасоносног присуства у њему.“13

4. Парохија и обнова литургијске свести

Парохија је настала као последица умножења броја хришћана, односно ширења Цркве и
настајања евхаристијских сабрања ван епископских центара. Парохојска Евхаристија је
продужетатак епископоцентричне, њен однос рема првој даје јој валидност. Презвитер
14
бивајући овлаштен око епископа граматом предстоји једном парохијом. Парохија је,
сходно томе, најшири простор на ком се треба радити по питању обнове литургијске
свести. То подразумева правилно поимање Литургије као иконе долазећег Царства које се
иконизује кроз заједницу Тела и Крви Господње, али и осталих Светих Тајни чији смисао и
облик налазе исходиште у Литургији, али и наглашавање њихове органске повезаности
Обнова парохијског живота треба да иде путем литургијске обнове у њој. Црква у
парохији постоји као простор сједињења људи и природе са Христом ради вечног и
истинитог животе, односно има есхатолошки идентитете. Сходно томе, лиутургијска
обнова треба да буде саобразна са тим идентитетом. То у пракси значи да је Евхаристија
центар окупљања парохије, и њено исправно поимање и служење иконизује будући век. Да
би се повратила евхаристијска свест важно је едуковати чланове парохије. Најпре у смислу
да су неопходни Телу Христовом, јер присуство народа је предуслов за евхаристијско
сабрање. Они на Литургији проналазе свој идентитет учествујући у љубави Божијој. У
пракси оно подразумева приношење дарова природе, певање, помагање свештенику и
причешћивање. Обавеза ппастира је да позива верне на често причешћивање., јер је то
једини разлог доласка на Литургију и битно је да се тиме стварно и слободно подражава
долазеће Царство Божије. Напоменимо лично да учешће у љубави Божијој подразумева и
пројаву хришћанског етоса свагда и на сваком месту. У погледу те едукације најважнију

13
И. Мидић, Црква и њен идентитет, Int Res: http://www.verujem.org, преузето: 10. 03 2013.
14
А. Михаиловић, Иза одшкринутих врата, Хришћански културни центар, Београд, 2011, 165-166.
 11

улогу треба да има проповед која се, разуме се, држи након читања Апостола и
Јеванђеља.15
Све ово је претпоставка довођења осталих светих тајни у нераскидиву везу са
Евхаристијом јер оне извиру из ње и не могу се посматрати одвојено од ње. Односно,
Света Литургија је извор осталих Светих Тајни како њиховог смисла тако и њиховог
облика. То је један од кључних задатака литургијске обнове.Сама реч Тајна значи истинит
начин постојања у Христу. То значи ако је Литургија врхунац тох истинитог опостојања
онда друге Тајне, представљају то исто. Сведоци смо одвојености Евхаристије и Крштења,
многи су крштени не окусивши њених плодова, и што је још горе у Цркви се не посматра
то толико алармантно коико би требало. Нарочито јер ова Света Тајна конституише са
Евхарисстијом литургијску заједбниву. Остале Свете Тајне уводе људе у конкретне
црквене службе и везане су за различите потребе њених чланова а ниједна није нужна за
све.16 Повезивање Светих Тајни мора најпре да почне са егзистенцијалним схватањем везе
Крштења и Миропомазања са Литургијом. Сведоци смо да у раноцрквеним списима ове
две Свете Тајне (крштење и миропомазање су овде једна тајна, у православној пракси
никада нису раздвајане као што је то случај код римокатолика) увек иду једна за другом,
новокрштени је одмах приступао Евхаристијском Сабрању. 1718 Затим, имамо свету Тајну
15
А. Михаиловић, Иза одшкринутих врата, Хришћански културни центар, Београд, 2011, 167-170.
16
А. Михаиловић, Иза одшкринутих врата, Хришћански културни центар, Београд, 2011, 171-173.
17
Бити хришћанин значи живети новим, вечним, Животом а не просто имати неко теоријско знање или се
придржавати одређених моралних норми као битних самих по себи. Тај нови Живот почиње у купељи
Крштења, ,,водом и Духом“. У Крштењу се човек обнавља и поново рађа, облачи у Христа и заветује Њему.
Такође, печати се даром Духа Светога, добијајући датост духовног живота и задатост да стиче Духа Светога
у чему је и циљ хришћанског живота. Пуноћа тог, новог, Црквеног живота је у Св. Евхаристији ,,савршеној и
последњој од свих Светих Тајни, јер није могуће даље, отићи нити било шта придодат“ како каже Св. Никола
Кавасила (О Животу у Христу, 4,2). У тој Светој Тајни Црква јесте Тело Христово, и живот у Цркви је
узрастање у тајанственој али истинитој стварности тог Тела. Исти светитељ каже ,,када би ко могао да види
Цркву онако како је она сједињена са Христом и како се причешћије Његовим Телом, он не би видео ништа
друго до управо само Тело Господње (Тумачење Свете Литургије, 39, 1 -2). Г. Флоровски, Црква је живот:
изабране бедеде, есеји и студије, 321 – 323.
18
Нераскидив однос између Крштења и Евхаристије видимо већ код апостола Павла. Крштење и евхаристија
су основни чиниоци тела Христовог. Крштење је улазак у евхаристијску заједницу (Еф 4, 4-6), а Евхаристија
је чин пројаве те заједнице (1 Кор 10, 17). Ако је крштење чин постајања чланом тела Христовог, онда је
Евхаристија централни чин пројаве тог јединства, чин пројаве тела Христовог. Обратимо пажњу на
 12

Брака која иконизује и есхатологизује љубав младенаца као љубав Христа према Цркви.
Они треба свој брак да схвате као остварење те иконе у заједничком животу. Сваки други
разлог (фолклор, помодарство, магијски приступ) је погрешан и нецрквен. Због тога
венчање треба обављати у склопу Литургије као што је чињено до 10. века, а о чему нам
сведочи и сама структура ове свете Тајне (почетни возглас, читање апостола и јеванђеља,
испијање Чаше...).Такође, све остале Свете Тајне, због свог заједничарског момента како
са Христом, тако и са ближњима треба да стоје у вези са Литургијом, односно да се врхуне
у њој.Упитајмо да ли је данас могуће успоставити поменуту везу између Евхаристије и
осталих Светих Тајни. Досадашња пракса упорног одвајања сведочи супротно. Проналазе
се различити изговори попут реалног стања у народу, финансијског момента,
романтичаерског погледа на Цркву прва три века. Све то је у суштини плод непознавања
смисла Евхаристије и Цркве, инертност, равнодушност и пад вере. Обреди се посматрају
магијски и делу људи није ни на крај памети да их повежу са Христом и ближњима. Ово се
може излечити ако као центар парохијског живота ставимо самог Христа., који је
искључиво црквен, саборан и евхаристијски и где у заједницу са Њим ступамо Духом
Светим.19

5. Литургијска свест и хришћански етос

У одељку који је пред нама, о литургијској свести говорићемо у контексту хришћанског

етоса који се par excellence темељи на евхаристијском сабрању као предокушању
есхатолошких стварностост ,,сад“ и ,,овде“. Сматрамо да је овај аспект евхаристијске
еклисиологије један од великих изазова православне теологије наступајућег столећа, јер
повезује са једне стране потребу за сведочењем вере у позиву ,,дођите и видите“ а са друге
стране оно што сведочимо, а то је заједница у љубави на коју нас предвечно позива Света
Тројица а која се остварује у Евхаристији, али и ван ње као њеном задатом сведочењу. На
Евхаристијском сабрању, творећи са ближњима Духом Светим Тело Христово којем је
глава Христос, Син Божији задобијамо хришћански идентитет и основ, у смислу
пневматолошки аспект везе између Крштења и Евхаристије код Павла. Једна од његових темељних
богословских претпоставки је да Дух Свети ствара јединство. Оно почиње крштењем (1 Кор 12, 13), које
укида нужност свих пролазних различитости међу људима
19
А. Михаиловић, Иза одшкринутих врата, Хришћански културни центар, Београд, 2011, 179-184.
 13

задатости, једног етоса светости ,,који није од овога света“. Хришћански идентитет не
укида друге идентитете, али руши њихову ограниченост и затвореност. Хришћански
идентитет је пре свега личностан, налази се у јединству верних са Христом те видимо
христоцентричност као битну одлику хришћанског идентитета. Друга одлика хришћанског
идентитета је саборност, он се може пројавити само у заједници, тј Цркви. Трећа његова
битна одлика је есхатолошко усмерење, односно само Царство Божије као извор
хришћанског идентитета. Јер је Црква, тј. Евхаристија предокушање Царства Божијег које
ће наступити другим Христовим доласком и када це доћи до визглављења свега у Христу. 20
21

Литургијски етос је нераздвојив од сведочења Цркве у свету, запрово он је извор те

мисије коју показујемо најпре својим животом. Хришћански живот се одиграва у свету,
као једином могућем простору сусрета Бога и човека, те хришћански живот није порицање
света већ одрицање од њега у смислу његових зала и саблазни али ради чувања и
спасавања у њему онога што је од твораштва Божијега Оно што није од овог света налази
се овде „у овом свету" и не укида овај свет, већ му даје нови смисао и нову вредност, то
јест „превреднује" га. Наравно, оно је још увек само предзбивање, тек „залог" коначнога

20
Темељећи се у Евхаристији, хришћански идентитет се темељи у самом Христу. Те имамо
христоцентричност као једну од кључних одлика хришћанског идентитета. Православна духовност је у
суштини христолика и христоцентрична, тај је образац је очит у читавој структури православног живљења
(нпр; Крштење, Брак, Евхаристија, Покајање). Та христоцентричност се врхуни у Св. Евхаристији, кроз
присуствовање Христа – Првосвештеника, онога Који приноси и који се приноси на Евхаристијском сабрању
и личном сусрету верних са својим Господом, као учесника у његовој тајанственој вечери. Г. Флоровски,
Црква је живот: изабране бедеде, есеји и студије, 482.
21
Савршенство човека као испуњење воље Божије не остварује се на основу испуњења етичких принципа
самих по себи, већ Крштењем као изразом слободног сједињења са Христом који се свагда пројављује у Св.
Литургији као слободна заједница многих личности сабраних око епископа. Оно што се остварује у
Евхаристија, подразумева лични однос људи с Богом и међу собом, који установљује, конституише Дух
Свети, и продукт је људског подвига, али не као испуњења етичких и природних закона, већ као остварења
слободне заједнице са Богом у Христу, тј. као остварење заједнице с људима и природом у Евхаристији, која
надилази природне, етичке и друге законе. Што се тиче односа човека према другим људима и природи, тај
однос, будући утемељен на Царству Божијем, на есхатону, не претпоставља етичко, морално стање другог,
нпр. волим другог, односно у заједници сам с њим зато што је он добар, поштен, пун врлина, већ зато што је
он члан Св. Литургије као будућег Царства Божијег, или ће бити члан литургијске заједнице. И. Мидић,
Онтологија и етика у светлу христологије Св. Максима, http://verujem.org/, преузето: 10.03 2013.
 14

испуњења. Но, Дух обитава у Цркви и то твори тајну Цркве: видљива „заједница" слабих
људи јесте организам Божанске Благодати. 22
У контексту литургијске обнове, литургијски етос није могуће повратити спољашњим
декретима, одлукама или технолошким средствима, већ преображајем свести који треба да
иде упоредо са обновом  литургијске праксе. Ово не треба схватити у смислу пијетизма и
било каквог индивидуализма (што би се десило ако би се занемарила димензија
литургијске заједнице као такве), али се исто тако треба чувати и моралног
индиферентизма, који себе често жели да оправда на разне начине. Напросто, треба
продисати здравим литургијским плућима и непрестано узимати ваздуха за литургијски
живот у пуном смислу (дакле, и ван црквене порте), сведочећи  живот у Христу међу
обичним људима. Једно уз друго, обнова конкретног литургијског доживљаја и
есхатолошке свести, а уз њу практичног живота самих хришћана, једини је пут. А свет још
увек чека. Чека на носиоце аутентичног хришћанског етоса благодарности, на сведоке
Христове међу нама!.23 24
22
Евхаристијски утемељена свест о сведочењу Христа, потакнутим несебичном љубављу била је и те как
изражена у периоду ране Цркве и треба да нам послужи као парадигма данас. Рани хришћани су били свесни
да морају да се вазнесу на небо, где се Христос вазнео сам, да би постали Храм Духа Светога. Они су такође
били свесни да је ово Вазнесење Основни Услов њиховог постојања у свету, њиховог служења свету. Јер,
тамо на небу они су били загњурени у Нови живот Царства небеског, Када су се после Овог "литургијског
вазнесења" враћали у свет, њихова лица су зрачила светлошћу, "радошћу и миром" тога Царства. Они су,
Заиста, били Његови сведоци. Нису они доносили никакве програме нити теорије; али ма где да су долазили,
клијало је семе Царства небеског, вера је била огњена, живот је бивао преображен, немогуће је постојало
могућим. Они су били сведоци, кад су их питали "откуда та Светлост сија, Где је извор њене снаге", они су
знали ста да одговоре да су знали куда да поведу људе. А. Шмеман, Евхаристија:Тајинство Царства,
Манастир Хиландар, 2002, 160 - 170.
23
О. Суботић, Етос Хришћана и наше време, www.pravoslavlje.rs/, преузето: 10.03 2013.
24
Литургија је основни простор и време у ком се могу сагледати, опитовати и прихватити садржаји којима
се једна конкретна култура, тј личности у њој, преображавати, што је свакако важан аспекат обнове
литургијске свести. Богослужење Православне Цркве почива на антропологији која исповеда целосну,
интегралну слику човека, и што је најважније , позива све људе и омогућује исцелитељско учествовање и
преискуствовање доживљавања сопственог бића свим људима који се укључе у његове преображавајуће
токове. Насупрот вулгарном хедонизму и акосмичком идеализму (бестелесни спиритуализам Хришћански
живот се одиграва у свету, као једином могућем простору сусрета Бога и човека, те хришћански живот није
порицање света већ одрицање од њега у смислу његових зала и саблазни али ради чувања и спасавања у
њему онога што је од твораштва Божијега. Другим речима на Литургији, Евхаристијском Сабрању када
 15

Резиме

У овој студији смо изнели неке разлоге губитка Евхаристијске свести. Основни разлози
губитка те свести леже у занемаривању есхатолошког идентитета Цркве и окретање Цркве
више ка историјском реалностима што је довело до тога даје идентитет Цркве практично
заснован на њеном ,,сад“ и ,,овде“ постојању. Затим, само неразумевање смисла Литургије
је допринело томе. Она није само леп и побожан обред, она је актуелизација саме Истине,
која почиње Крштењем и остварује се најпре у Евхаристији, што никако не искључује ни
подвижнички моменат, јер ми нисмо само са Богом у заједници него и са ближњима. То
неразумевање је довело до индивидуализма који је рак рана црквености. А у контексту са
посветовњачењем улоге Цркве допринело је и појави секуларизма како у поимању Цркве
тако и у самој црквеној пракси. Тако имамо да ситуацију да се богослужења и црквени
обреди посматрају као задовољење сопствених побожних или још горе фолклорних,
традиционалистичких магијских мотива. апак с друге стране исправна евхаристијска свест
је одувек присутна у Цркви, кроз њено богато литургијско наслеђе али су проблем
интерпретације истих.
Литургијска обнова претпоставља пре свега обнову литургијске свести. Другим речима,
њу не треба да посматрамо само као главни црквени обред већ као саму икону Царства
Небеског у заједници Тела и Крви Господње. Кад год се једна заједница сакупи на
Евхаристијско Сабрање под епископом или њиме овлаштеним презвитером она твори
Цркву. Из тога произилази значај причешћа који није магијски, већ егзистенцијелни. Кроз
Причешће, Евхаристију, постајемо Тело Христово. Сходно томе, свака друга активност
Цркве се темељи на томе. Ту мислимо пре свега њену социјалну делатност.
Обнова литургијског живота се најпре остварује кроз учитељску службу епископа и
презвитера, у којој се инсистира на исправној Евхаристијској свести. Али то је и задатак
сваког од нас. Тек потом постају смислене било какве промене богослужења које треба да
послуже остварењу правог значења Литургије. Другим речима, све те промене, односно
враћање изворној литургијској пракси за циљ треба да има активно , самосвесно, али
искрено и љубави према Богу и ближњимам учешће у Литургији и у животу Цркве.

постајемо Тело Христово могуће је опитовати и поучити се једној здравој, хришћанској антропологији и
виђењу света. В. Вукашиновић, Литургија и култура, Гутенбергова галаксија, Београд, 2009, 15.
 16

Обнова литургијске свести,нагласимо још једном важан је и за мисију Цркве као

сведочења Христа Васкрслога. Оно што Црква може да понуди свету а што не може нико
други јесте Света Литургија, то јест стварно заједничарење са Богом, учешће у љубавном
односу Свете Тројице, предокушавање вечног живота који нам је даровао Онај који
,,смрћу смрт разруши (тропар Васкрса).. Односно приношење целог света односно твари
која Литургијом постаје Тело Христово-Црква.. Можемо је схватити ако на пример
правилно протумачимо отпусни позив сваке Литургије ,,у миру изађимо. То јесте позив да
у свету сведочимо, свако у својој свакодневници између два Литургијска сабрања мир са
Богом који нам је даровао Христос. А тај мир нам је даровао својом крсном смрћу и
славним васкрсењем пресаздавши нашу природу и вративши нас у заједницу са Оцем
својим-Богом и давши нам вечни живот. И сведочење тог мира јесте сведочење радосно
сведочење Христовог васкрсења, чији учесници бивамо сваки пут на Литургији и у то
учешће позивамо све људе да би и они својом слободном вољом прихватили и исповедили
стварност наше егзистенцијалне и суштинске везе са Богом коју је поврати Христос.
Споменули смо да није довољно само по себи само приношење Евхаристијске жртве да
би смо рекли да смо сведоци онога што она представља као темељ наше вере, већ је
потребно сведочити и етос који она носи. А то је етос заједнице, не заједнице просто само
као саодноса већ и етос јединства у Богу, етос јединства који остварује творевина
међусобом и са Богом. Заправо Црква из те перспективе, сагледавајући богословље
богослужење тј.литургије треба да одреди своју улогу у савременом друштву. Од Цркве се
очекује покајање, смиреност и љубав, да своје дарове несебично даје људима, да уђе у
њихов свет и проблеме савременог човека да га поштује, воли и да понесе његов крст.. И
шта је је данас свету потребније нега да поврати радосну(васкрсну)визију и перспективу
живота и хришћанску љубав као закон живота а то најбоље нуди, сведочи и проживљава
својим богослужењем а најпре Литургијом.

Библиографија:
 17

А) Извори

- Свето Писмо – Нови Завјет, Београд Свети Архијерејски Синод, Београд 1984.
- Свето Писмо Старога и Новога Завјета, Британско и инострано библијско друштво Београд, 1984.

Б) Литература:

- А. Шмеман, Евхаристија: Тајинство Царства, Манастир Хиландар, 2002.

- А. Шмеман, Наш живот у Христу. Христов живот у нама, Образ светачки, Београд, 2007.
- Дела Апостолских Ученика, Врњачка Бања – Требиње, 1999.
- В. Вукашиновић, Литургија и култура, Гутенбергова галаксија, Београд, 2009.
- Г. Флоровски, ,,Црква је живот: изабране бедеде, есеји и студије“, приредио М. Арсенијевић,
Београд, 2005.
- И. Алфејев, Тајна Вере, ЕУО Епархије Жичке, Краљево 2005.
- Ј. Зизиулас, Еклисиолошке теме, Беседа, Нови Сад, 2001.

В) Интернет литература

- И. Мидић, Црква и њен идентитет, Int Res: http://www.verujem.org, преузето: 10. 03 2013.
- И. Мидић, ,,Онтологија и етика у светлу христологије Св. Максима“, http://verujem.org/, преузето:
10.03 2012.
- О. Суботић, ,,Етос Хришћана и наше време“, www.pravoslavlje.rs/, преузето: 10.03 2012.