Увод

Кроз историју су многи усмеравали пажњу на онај део човекове личности који се
данас у науци назива несвесним. 1 2
Многи научници, философи говорили су о појму
несвесног. Кроз овај рад настојаћемо да укажемо на паралеле у сагледавању несвесног
са једне стране код великог православног богослова и учитеља Цркве Светог Григорија
из Нисе (335 – 394), и са друге стране код оца савремене психоанализе Сигисмунда
Фројда (1856 – 1939). Покушаћемо дакле да појам несвесног сагледамо и са једног
хришћанског аспекта и са једног научног да би смо увидели све сличности и разлике у
та два приступа што је циљ наше студије.
Наиме, када се помене појам несвесног, мисли нам обично полете и задрже се,
морамо признати са правом, на Сигисмунду Фројду. Заправо он је дао највећи
допринос изучавању овог Шта под несвесним подразумевамо, као и са чим је оно
повезано, од чега зависи, на који се начин манифестује, све су то одреднице, које ће нам
послужити као водиља кроз овај рад. Постављамо сада упит шта је то несвесно?
Несвесно је претпостављени психички квалитет непознат свесном Ја. За Фројда је
несвесно свако ментално збивање које познајемо само на основу његове манифестације,
док директно о том збивању не знамо ништа. Фројд је пронашао методе за научно
истраживање несвесног. Поред слободних асоцијација, за Фројда је тумачење снова
„царски пут” за упознавање несвесног, јер се у основи несвесног налазе нагони. Зато су
несвесни процеси безвремени и независни од принципа реалности. При самом
покушају да дефинишемо само несвесно одмах се позивамо на Фројда и обистињује се
она наша почетна хипотеза да је Фројд за ову тему неопходан. Несвесно је област психе
која под нормалним околностима није доступна свести, али често утиче на човеково
понашање и менталне активности. У својој историјској студији „ Несвесно пре Фројда
“. Гете је писао: „ Човек не може дуго да истраје у свесном стању, он мора да се врати у

1
Несвесно је све оно што је ментално дато, али се у првобитном облику не налази у свести. У општој
психологији и психопатологији под несвесним се подразумевају сви процеси које она у датој вредносној
јединици нема на уму и који нису предмет размишљања; Nesvesno, http://www.psihoterapija.rs/, 20, 04
2012.
2
Фројд говори још о подсвесном и предсвесном као стадијумима између свесног и несвесног у човеку.
Тако имамо пресвесно - то су наше мисли, идеје, жеље којих нисмо свесни али врло брзо могу постати
свесни. Затим, подсвесно – то су материјали у нашој психи којих би постали свесни ако би се
обезбедили одговарајући услов; http://www.psihoterapija.rs/, 20, 04 2012.

1
несвесно јер тамо леже његови корени.“ Вајт је тумачио феномен несвесног на следећи
начин:Откриће несвесног је препознавање у дубинама психе како Гетеовог реда тако и
Фројдовог нереда. По другима, који су, видели даље и дубље, несвесно није само
подручје хаоса, конфликта и деструктивних страсти, већ и извор свих облика реда које
ствара људска имагинација.Иако Фројд није открио несвесно, како се популарно мисли,
он је сигурно најбрижљивији и најинтуитивнији дијагностичар патологије несвесног.
Њему дугујемо разумевање механизма потискивања и бројних начина на које се мисли
и осећања које је свест одбацила појављују из несвесног као детерминанте понашања,
ставова и менталних конструката, са поразним последицама за појединца, односе и
друштво. Од Фројда смо такође научили да са извесним степеном скептицизма
посматрамо људску рационалност и њене конструкте, слику о себи коју људи стварају
и пројектују и мотиве и веровања која испољавају, јер знамо да је рационалност често
танка кора леда која покрива дубоки базен несвесног.Још увек не разумемо довољно
садржаје и могућности несвесног. За Фројда је тумачење снова „ царски пут ” за
упознавање несвесног, па ћемо стога на снове и усмерити пажњу.3

Учење о узроцима сна са библијске тачке гледишта: Григорије из Нисе

Вештаствени и пролазни живот својим непрестаним кретањем иступа напред, и

управо у томе, што се никад не зауставља у свом кретању има силу бића. Томе је
слична река која тече у свом правцу. Иако за све време испуњава оно корито по којем
тече, на једном истом месту не види се свагда иста вода, него је једна већ протекла, док
друга тек дотиче. Ако би се кретање прекинуло, био би то крај бића. За пуноћом је
например уследила празнина, а затим је пуноћа поново заменила празнину. Сан је
ослабио напрегнутост будности, а затим је будност измењено довела до напрегнутости.
Ништа од тога не бива постојано, него се свака од супротности удаљује, приликом
појаве оне друге. Тако и природа саму себе обнавља променама, зато што непрестано
учествујући у једној од супротности, од једне прелази ка другој. И телесној грађи је
нужан благовремени починак, како би се храна разлила по читавом телу, што се дешава
онда, када никаква напрегнутост не омета тај пролазак.Као што из дубина влажне, кад
је сунце обасја топлим лучама, излазе магловита испарења, тако се нешто слично

3
Несвесно, http://sr.wikipedia.org, 20. 04 2012.

2
дешава и са нашом земљом, када унутар, услед природне топлоте, узаври храна.
Уколико грађа чулних органа буде осећала притисак од стране унутрашњих испарења,
и ако сан буде спречавала било каква потреба, влакна, која се напуне испарењима, сама
од себе ће се природно растегнути, тако да ће се део који је услед испарења дошао до
задебљалости, захваљујући растезању поново сузити. Нешто слично чине они који
посредством веома снажног растезања цеде воду из одеће. Очигледно се доказује да је
човечији ум повезан са природом, кад је она усклађена и будна, и он јој садејствује, и
креће се заједно са њом. Међутим, кад је она ослабљена сном, и он сам постаје
непокретан, уколико се сновиђења ума не сматрају за кретање узроковано сном. Ми
опет кажемо да се само разборито и устројено дејствовање разума може повезати са
умом, док према нашем мишљењу, све бесмислене привиде, уображене у сну ствара
бесловесни део душе, као нека јадна подобија, дејствовања ( енергије ума ). Наиме кад
је душа сном ослобођена од чула , онда се она нужно налази и изван дејствовања ума,
јер се човек посредством чула сједињује са умом. Када се дакле чула зауставе, нужно се
умирује и разум ( мишљење ). Као доказ за то служи што се маштовитима често
приказује нешто бесмислено и немогуће, до чега не би дошло кад би душа и у том часу
била управљена разумом и мишљењем. Сматрам да су у сну најпревасходније силе
душе у стању мировања ( говорим о енергијама ума и чула ), и да дејствује њен
хранитељни4 део. У њу одн. душу се посредством памтеће силе утискују подобија
нечега што се дешавало на јави и одјеци онога што су створила чула и мишљење.
Међутим као што се у телесним дејствима, када одговарајући удови дејствују сагласно
сили ( способности ) која им је дата од природе, неки пдстицај ппреноси са удова у
покрету и на оне што мирују – тако се дешава и у души. Уколико она сама и мирује, а
неки њен део се креће, онда се то кретање са дела прноси и на целину. Немогуће је да
буде раскинуто природно јединство, кад нека од природних сила, унеколико превладава
својим дејствовањем. Иако у буднима и брижнима преовлађује ум којега служи чуло,
њих не напушта ни сила што управља телом. Тако с е дешава да у сну превасходство
тих сила буде обрнуто: при господарењу најбесловесније зауставља се дејствоввање
других, иако се не гаси у потпуности. Мада посредством сна хранитељна сила бива
обузета варењем хране и чини да се сва природа бави њом, чулна сила се не одваја од
ње у потпуности, иако није у стању да развије своје дејство, будући да је заустављена
мировањем чулних способности током сна. По том истом закону, када умом управља
чулни вид душе, требало би рећи да се онда, кад се она креће, и он креће заједно с њом,
4
Тј. нутритивни.

3
а када она мирује и он се зауставља. Нешто слично се дешава са ватром, кад је она са
свих страна окружена сламом, али када ниједан дашак не развејава пламен. Ако пак
дуне ветар дим ће се претворити у пламен. На исти начин се и ум, који је током сна
затворен недејствовањем чула и због њих није у стању да се распламса али ни да се
сасвим угаси, креће као нешто што се дими, делимично унеколико дејствујући, али
делимично без могућности да дејствује. Тако и музичар који ставља гудало на
опуштене струне лире ствара неправилну мелодију, јер незатегнута струна не може да
зазвучи. Тако и при слабљењу чулног устројства органа у сну уметник или сасвим
мирује, или пак дејствује слабо и без напрегнутости, јер га чулни орган спречава да
пројави савршено умеће. Услед тога тиме бива нарушено и памћење, и предзнање, које
дрема услед лажних покривала набачених на њега, замишљајући у спољашњим
обличјима оно чиме се бави на јави. Како објављивање будућности бива изопачено и
двосмислено , они, који тумаче снове, именују их као загонетку. Тко је старешина
пехарника цедио грожђе у фараонову чашу, а старешина хлебара уображавао да носи
котарице са хлебом Сваки од њих је у сну себе видео у оном занимању, којим се бавио
и на јави. Наиме подобија њихових уобичајених занимања, утиснута су у способност
душе за предзнање, кроз таква пророштва ума омогућила су им да унапред сазнају шта
ће се догодити. Ако су се пак Данило и Јосиф и они који су дошли после њих научили
унапред Божанственом силом познању будућности и ако код њих није било никакве
силе замагљености чула, онда се то ни најмање не односи на предмет нашег слова. Нека
нико не разуметако, као да се то наводно догодило силом самих спавача, јер ће,
доследно расуђујући, нужно закључити да се и богојављења која се дешавају на јави, не
дешавају као откривење, него сма од себе следећи природу. Иако се сви људи
управљају сопственим умом, само је неколицина удостојена отвореног беседовања са
Богом. Тако се и природни снови догађају истоветно и једнако вредно код свих;
међутим, само неколицина њих, а не сви бивају у сну причасни неком Ножанственом
откривењу. Код свих других, ако им се у сну и догоди нако предзнање, оно се збива на
гореописан начин. Ако је египатске и асирске господаре Сам Бог приводио ка познању
будућности, онда је у томе постојала особита икономија. Како бисмо дознали ко је
Данило, да заклињачи и чаробњаци нису били немоћни да протумаче снове? Ккао би се
спасао египатски народ, да тумачење снова није међу њих извело Јосифа, који је био
закључан у тамници? Према томе, обде је у питању нешто друго , о чему не би требало
расуђивати као о обичним сновиђењима. Уобичајена разноликост сновиђења и састоји
се од представа разних врста и видова. Код младића који је у цветном узрасту,

4
сновиђења одговарају његовој страсти. Ја сам међутим дознао и други разлог ономе
што се дешава у сну, и то док сам бринуо о једном од мојих ближњих, чији је разум био
оштећен. Будући оптерећен храном узетом преко његове мере, он је запомагао и оне,
који су били око њега, прекоревао што су га напунили блатом и узроковали да страда.
Кад се његово тело прекрило знојем, жалио се да су присутни припремили воду, којом
ће прскати болесника. Он није престао да јадикује, све док исход дела није објаснио
узрок таквог прекоревања. Из тела му се одједном излио обилан зној и ослобођени
желудац показао је какав се терет налазио у унутрашњости. У том случају, кад је
трезвеност ослабљена болешћу, природа је страдала саучествујући у болести тела, и не
остајући безосећајна према оном што ју је обеспокојавало, али услед болесне
поремећености није била у стању да тачно објасни шта је мучи. Тако мора бити и кад
разумна сила душе бива успавана, али не услед слабости него природним сном. Када
онај који се нашао у таквом стању заспи, излазак зноја би се у сну показао водом а
оптерећеност храном .- отежалошћу унутршњости. Многима који су се обучили за
лечење чини се да услед различитих страдања, код болесника бивају и различита
сновиђења: наиме разликују се снови оних који пате од желудачне болести, од оних
којима је оболела мождана опна, или оних који пате од жучи, или флегме. Сновиђења
се разликују и од стања нарави. Другачија су сновиђења код храброг,другачија код
плашљивог, другачија код развратног, а другачија код целомудреног, о једном машта
великодушни, а о другом незасити. Таква маштања у душу не утискује разум, него
бесловесна склоност: оно о чему је навикнута да се брине на јави, његова обличја
стварају јој се и у сну.

Ум дакле није придодат неком делу нашег тела, него се подједнако дотиче свега,
стварајући кретање какво одговара оном делу који је изложенДогађа се и да ум следи
природна стремљења и као да им на неки начин постаје слуга. Истинска и савршена
душа је једна по природи, умна је и невештаствена, а посредством чула помешана је са
вештаственом природом. Све што је вештаствено и што обитава у непостојаности и
непроменљивости, ако постане причасно о живљујућој сили, кретаће се према
узрастању; ако пак отпадне од животне енергије, кретање ће се разложити у пропадање
( труљење ). Нема дакле, нити чула без вештаствен е суштине, нити пак умне силе без
чулне енергије. Мислим да из почетка и свака страст, испуњава људски живот. Доказ за
те речи је сродство међу страстима. Које се подједанако испољавају и у нама и у
бесловесним животињама. Наиме, било би неправедно да се прва начела страсног

5
( острашћеног ) стања повезују са човечанском природом, преображеном по
Божанственом образу. Оно чиме се бесловесни користе ради свог опстанка ( очувања )
то се, унето у човечанску природу, претворило у страсти. Неудовољавање свом
задовољству у било чему за бесловесне постаје бол. Све то и томе слично је кроз
животињско рађање ушло и у човечије устројство. Често се међутим и разум 5
умртвљује склоношћу и расположењем ка бесловесном, заклањајући боље лошијим.
Ниме чим неко дотле унизи енергију разума и присили разум да постане слуга страсти,
долази до изопачења црта доброг у бесловесно обличје у које ће изменити своје црте
васцела природа, док ће разум као земљоделац узгајати заметке страсти, док их
постепено не узгаји до мноштва. Тако сластољубље има почетак у уподобљењу
бесловесноме, али је у људским прегрешењима нарасло, стварајући тако мноштво
грехова по страстима, које се не могу пронаћи код бесловесних. Расположење ка гневу,
сродно је нагону бесловесних, али нараста у савезу са помислима. Отуда потичу
мржња, завист, лаж, лукавство, лицемерје. Све то долази од злог земљоделства ума. И
као што се све подстакнуто животињском бесловесношћу услед рђаве употребе,
преобратило у зло, тако је и у противном случају. Ако разум преузме власт над таквим
кретањем, свако од њих ће постати један вид врлине. Гнев тада постаје храброст,
бојажљивост, опрезност, страх, послушање, а мржња одвраћање од зла, способност да
се воли, жеља за уистину прекрасним. Поноситост понашања уздиже се над страстима
и успева да сачува мисао непоробљеном од зла. Такав вид поноситости хвали и велики
апостол, заповедајући „ да мислимо о ономе што је горе “Тиме се може показати да се
свако такво кретање разума, уздижући се ка вишњем, саображава лепоти Божанственог
образа. Чешће ће се дешавати да владајући део душе, тежина бесловесне природе
повуче доле, него да се тешко и земљано уздигне висином разума. Јехонијасе помиње
по злу, а у Мојсију и онима који су га следили обличје образа остало је чисто. Могуће је
да се неко стиди тога што ми као животиње одржавамо свој живот храном, нека се ткав
нада да ће природи једном бити подарено ослобођење од те обавезе, како каже апостол
Павле, „ Царство Божје није јело и пиће “Нити човек, како је прорекао Господ „ не
живи о самоме хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих “6.

Научна тумачења снова: Сигисмунд Фројд

5
Логос.
6
„Господе ко је човек “, Образ светачки, Београд, 27 – 32.

6
 Век који ће нам, између осталог, донети откриће генома, Специјалну теорију
релативности, два Велика рата и пад Берлинског зида отворио је Зигмунд Фројд (1856-
1939) првим систематичним ремек-делом психоаналитичке револуције, књигом
Тумачење снова. Занимљиво је, да је Фројд дело написао 1899. године, али је тражио да
буде штампано 1900. како би отворио 20. век у сам освит херојског доба психоанализе.
За првих шест година Тумачење снова је продато у свега 600 примерака, али после њега
више ништа неће бити исто.Те 1900. године почиње научно тумачење снова
постављањем основа за дубинску психологију установљену Фројдовом психоанализом
и анализом индивидуално несвесног из чега происходи и динамика сна. У
интелектуалну авантуру развијања своје теорије Фројд је кренуо анализом властитих
снова за шта му је посебан подстицај представљало осећање трагичке кривице према
оцу Јакобу, које је остало од најраније младости, а које ће га својим неподношљивим
набојем довести и до првог наговештаја оцеубилачке димензије едипалне организације
коју ће изложити у Тумачењу снова. Фројд се временом поред властитих снова које је
до танчина описивао својој супрузи, заинтересовао и за снове својих неуротичних
пацијената, који су оног часа када је престао да делује притиском или сугестијом на
њих, када им је дозволио да се слободно изражавају, почели спонтано да му описују
своје снове. Стекао је утисак да су снови значајни, те је почео и да их бележи. Фројд
полако постаје психоаналитичар који „ властито несвесно повија као рецептивни орган
ка пацијентовом несвесном које се лагано помаља “. На том путу у пацијентово
несвесно највише му је помогла Фани Мозер која му је током сеансе понављала: „ Не
говорите ми, не додирујте ме само ме слушајте “. То је представљало зачетак
слободних асоцијација. Увођење слободних асоцијација представља најодлучнији
моменат у историји психоанализе. Пошто се пацијент опустио физички и ментално
Фројд од њега не тражи да се сети извора својих невоља, него му помаже да пусти
мисли на вољу не спутавајући га својом контролом. Методом слободних асоцијација
Фројд је открио и манифестни (свесно искуство током сна) и латентни (оно скривено у
несвесном) садржај сна. Тиме је овај страствени колекционар египатских и класичних
антиквитета попут археолога почео да дешифрује непознати језик снова полако све
више отварајући подземне одаје болног и скривеног памћења. Одлазећи на спавање
човек сваке ноћи на исти начин на који скида своје одело свлачи и своју психу, одриче
се својих психичких тековина те се у оба аспекта и физичком и психичком приближава

7
ситуацији са самог почетка животног развоја. Соматски посматрано, спавање је, по
Фројду, реактивирање боравка у мајчиној утроби. О томе сведоче стање мировања,
топлота, одсутност надражаја и фетусни положај у коме људи спавају. Највише одмора
доносе они снови за време којих је ум најмање активан, па стога снови имају по Фројду
имају задатак да утишају свест и очувају процес спавања што није баш лак задатак.
Како у току спавања слаби будност нашег унутрашњег полицајца Суперега који нам
намеће законе супротстављене нашим жељама, у сновима стварањем комплетне
нарцистичке ситуације добијамо праву прилику за испуњење потиснутих жеља,
агресивних порива и сексуалних нагона који се нису могли остварити, већ су остали
закопани у дубини подсвести. Проблем се, међутим, јавља због тога што се судбина
потискивања за поједини нагон састоји у немогућности олаког преласка из система
несвеснога у систем предсвеснога. Сам материјал несвесног је потиснут садржај. Ум,
наиме, у себи крије две одаје: свесно и несвесно и њихове жеље се често разликују.
Када су свесно и несвесно сагласни око онога што желе, онда је сан испуњење жеље
(док је ишао у школу Фројду се често дешавало да пречује буку будилника сањајући
себе како лежи на осунчаној пољани у швајцарским брдима што на најпластичнији
начин илуструје двоструку функцију сна да буде чувар спавања, који нас штити од
спољашњих надражаја и да испуњава жељу. Међутим, када су жеље несвесног ума
другачије, онда је „ сан прерушено испуњење потиснуте жеље“. На тај начин, сан као
комбинација дневних остатака (појединих дневних сећања) и енергије садржане у
несвесној потиснутој жељи представља суочавање с нежељеним нагонским импулсима.
Фројдова теорија сматра да код сваког човека постоје жеље за које не би волео да други
знају, као и жеље за које он сам не би желео да зна, па су зато те жеље маскиране, а
латентне мисли потиснуте, што се постиже цензуром која пропушта само оно што је
њој пријатно, док у несвесно потискује те недозвољене жеље (уколико сан пробуди
сневача значи да цензура није била ефикасна). Дакле, када чувар врата или цензор ради,
сан тада делује другачије од оригиналне жеље, а жеље се појављују у изопаченој
форми, како не би биле препознате од свесног дела личности, за шта је добар пример
писац који у страху од цензуре ублажава и изопачује изражавање свог мишљења, па
стога почиње да говори у алузијама у прерушеном облику који делује безазлено.
Говорећи шта се десило између два мандарина у Кини он, заправо, говори о
чиновницима у својој домовини (нешто слично срећемо у холивудској „ драматургији
термита “по којој је прича само основ да би се испод ње сабијала значења а испред ње
нудиле алегорије).

8
 Да би се откриле те скривене мисли сна прекривене алузијама потребно је њихово
претварање у латентни садржај сна, тј. тумачење манифестног садржаја сна. У том
случају прво се мора направити разлика између „ испољених садржаја “ (који се
појављују у сну) и „ латентних садржаја “ сна (несакривених подсвесних жеља које су
створиле сан) који скривају смисао сна или оно што је неприхватљиво за свестан део
личности и онда у сарадњи сневача и тумача путем слободних асоцијација ти садржаји
се морају довести у свест. Као што видимо јасно је да сан никада не понавља верно
податак из стварности, већ прави алузију коју треба одгонетнути како би се открило
шта она скрива и шта сан поручује. Како се често у тумачењу снова превиђа постојање
нових мисли које се као у каквом ребусу крију иза сна, а које смо занемарили мислећи
да смо решили загонетку сна да би се открила потиснута жеља или динамичко језгро
сна, да би се прокрчио пут до праве природе сна потребно је проникнути до латентне
мисли систематским одмотавањем искривљавања у „ раду сна “. Да би се то постигло
морају се протумачити четири фазе кроз које пролазимо током сневања: сажимање,
премештање, представљање и секундарна ревизија. Сажимање је замена целине једним
делом када садржај манифестованог сна има мање садржаја од латентне мисли. Када је
улога сажимања најизраженија могуће је потпуно изостављање одређенихи латентних
елемената. Премештање је процес приликом кога се латентни елемент замењује
алузијом. Екстреман облик премештања је тотална инверзија, тј. замена нечега његовом
супротношћу (одећа нпр. симболизује нагост). Представљање је процес уз помоћ којег
се апстрактне идеје манифестују конкретно или графички. Крајња активност процеса
сањања, „ секундарна ревизија “, само је комбинација непосредних резултата
претходног рада сна и њихово уобличавање у јединствену, разумну и кохерентну
причу. Фројд снове објашњава индивидуално несвесниим, а то су садржаји сна који су
у вези са личним доживљајима индивидуалног порекла. На примеру једног Фројдовог
сна у форми жеље у прерушеном облику то би изгледало овако: „ Када ми је било
четири године, током путовања возом из Лајпцига видео сам своју мајку нагу. Пар
година касније сањао сам сан пун анксиозности... Моју мајку, која изгледа
необичномирно, као да је у сну, уносе у собу неки људи са птичјим главама и спуштају
је на кревет. У том тренутку се будим и трчим ка својим родитељима “. Фројд потом
тумачи свој сан: „ Видео сам те богове са птичјим главама на египатском погребном
споменику у Филипсоновој Библији. А дечак по имену Филип ми је открио како се у
сленгу каже секс. Немачка реч Вогелн, која у сленгу значи секс, такође значи птица.
„ Мирни “ израз лица моје мајке пренео сам са лика свог деде кога сам видео на самрти.

9
Моја анксиозност због њене „ смрти “ прикрива жељу уперену против оца “. Овај сан
садржи типичну жељу из детињства: Жељу за смрћу усмерену на оца и сексуалну жељу
усмерену на мајку. Овакву сексуалну симболику Фројдовог тумачења снова као
испуњења жеље оспориће и настављачи и ревизионисти његовог дела. Фројдова теорија
о деловању цензуре у сновима била је у суштини реторичка и као таква била је врло
привлачна каснијим (пост)структуралистима који су, следећи лингвистику, у суштини
ум доживљавали као језичку конструкцију. Они на челу са Жаком Лаканом (1901-1981)
ипак преиспитују Фројдову теорију да је сан испуњење жеље постављајући питање: Да
ли један сан има само једно право тумачење или више паралелних, алтернативних и
равноправних? Своју хипотезу да сан остварује жељу да би се спавање одржало, а која
импликује две претпоставке: да је сан чувар спавања и да несвесна жеља ремети сан,
Фројд је најпре аргументовао на једноставним сновима. Он поводом тога наводи како
се обично после слане вечери буди жедан усред ноћи. Тако је једном приликом сањао
како пије воду из етрурске урне, али је вода била толико слана очигледно због пепела
да није могао утолити жеђ. Након тога се пробудио и увидео да је жеља, у овом случају
биолошка потреба продуковала сан који је требало да је задовољи. Међутим, како се
тако снажна потреба не може заварати једним сном дошло је до буђења. Однос између
биолошке потребе, сна и буђења, Фројд генерализује, по принципу аналогије, на однос
између психичке жеље, сна и буђења. Као прву карику у тој генерализацији, Фројд
наводи дечије снове, такође везане за биолошке потребе, али које би могле бити
задовољене алтернативним објектом. Тако, на пример, дечак који је морао да преда
корпу трешања једном официру, следеће ноћи сања да је појео све трешње. Дечаку сан
испуњава жељу на врло директан начин. Свакако ово није потреба која би се морала
задовољити да не би иначе дошло до буђења. Наиме, дечак није био гладан. Реч је о
финијој потреби – жељи која је усмерена на специфични објект на трешње. У том
смислу, у поређењу са нагонском потребом, жеља је финија, налик „ луксузу “. На
Фројдово гесло сна као интерпретације жеље Лакан додаје да сан увек крије
неиспуњење жеље. Да би показао да се жеља увек реферише на неку нову жељуЛакан
као парадигматичан пример наводи познати пример сна о прелепој месаревој жени.
Једна сневачица је желела да сваког дана за доручак поједе земичку са кавијаром. Њен
муж је месар тако да је могао да јој задовољи разне жеље, до детаља. Такође, оне и
гениталног карактера, чиме Лакан прави алузију да је могао да задовољи сневачицине
потребе везане за сексуални однос. Међутим, она је морала да има и друге специфичне
жеље које да би остале жеље морају остати незадовољене. Помало шаљиво, на питање

10
шта хоће месарева жена, Лакан одговара - кавијар, уз коментар да је то уједно и оно
што она неће. Несретна сневачица је молила свог мужа да јој не поклања никакав
кавијар. Може се приметити да се овај коментар разликује од Фројдовог - О чему сања
гуска?- О кукурузу. Жеља је луксузна, лукава, варљива, довитљива и да би остала
жеља, по Лакановом мишљењу, она мора остати незадовољена (за разлику од потребе).
Бити то значи желети, а највећа жеља је да увек желимо. На овом примеру видимо да
жеље које се остварују у манифестном садржају сна, индиректно остају незадовољене,
потиснуте, латентне мисли које указују на несвесни субјект. Субјект сневања зна за
превару, јер док се жеља у уснулом Егу задовољава халуцинирањем кроз сан, латентне
мисли несвесног субјекта знају да та жеља указује на место мањка, а тај мањак је оно
што преостаје након буђења. Где је жеља ту је и недостатак. Жеља као рана стварности
расцепљује субјекта и онемогућује му да буде потпун, баш стога што му увек нешто
недостаје. Фројдов огроман допринос психологији огледа се и у томе што је он указао
на комплексност свести.7 Тако на пример, он је уочио постојање различитх свесних
нивоа кроз ид, его и супер-его које сам ја одредила као под-его, его и над-его или као
подсвесно, свесно и надсвесно са нешто другачијим карактеристикама и
законитостима. Фројдов ид спада у домен несвесног. Он се налази испод свесног нивоа
те самим тим представља подсвест.8

„ Несвесно “ у психоанализи и у Хришћанству

Што се тиче фројдистичког „ несвесног “, њега је уочио отац савремене психоанализе,

превасходно у форми клиничке хистерије и изучавајући га на оном „материјалу“ који је
могао да пружи само сексуалне „комплексе“.Са овим би, наравно, требало повезати и
самог Фројда, будући да се главни материјал његових размишљања састојао у
самоанализи сопственог „ несвесног “. Као резултат, психоанализа се показала као
потпуно једнострана психопракса која је, у основи, несвесно искуство изједначила само
са сексуалним комплексима - а они се на језику хришћанске аскетике називају
страстима - не упознавши при том опит светости. Позитивистичко и фројдистичко
схватање „несвесног“ елемента људске психе суштински се разликују од светоотачког.
7
У овом раду смо мање пажње обратили на то, јер смо више конкретизовали.
8
Psihoanaliza , http://www.epsihoterapija.com/, 20, 04 2012.

11
Позитивисти не примећују морално својство оног садржаја личности који они именују
као „несвесно“. У најбољем случају, лекари-позитивисти разликују болест и норму, тј.
способни су само да констатују она растројства психе која прате велике душевне патње.
Међутим, њихов позитивизам приморава их да сва негативна стања подсвести схватају
у својству реалности која не подлеже моралној процени. Таква процена се може
извршити само у перспективи Вечности, али позитивизам одбија да је узме у обзир. За
научнике-позитивисте, с којима је Фројд својевремено водио расправу, „несвесно“ чине
сећања која су се сачувала у човековом памћењу у време када то човек није ни слутио.
При том „несвесно“, тј. наша прошлост, стално одређује наш живот, иако ми то не
примећујемо. Рише, један од психолога који су претходили Фројду, изједначио је са
несвесним дејствовање свих инстиката уопште. „Замислите, на пример, кукавицу која
своја јаја полаже у туђа гнезда. Када то чини, кукавица сматра да то ради по
сопственим побудама јер она, наравно, никада није видела да нека друга кукавица тако
поступа... иако она не зна узроке својих поступака, тај узрок их у потпуности одређује“,
пише он.Човек, разуме се, није кукавица, али ништа мање нису суштинске ни разлике
између модела психе и антрополошког модела источних Отаца. Понашање кукавице
заиста је записано у њеној „подсвести“, али кукавица не поседује оне енергије које
поседује људска личност. Услед тога, кукавица никада неће бити у стању да своју
„подсвест“ обогати освешћивањем „несвесног“ - она ће из овог света отићи са оним
истим искуством које је положено у њене инстинкте и са којима је и дошла на овај свет.
Са човеком је, међутим, сасвим другачије. Исто као и кукавица, и човек се рађа са
чистом „подсвешћу“, на коју су записани само соматско-психички инстинкти, али он се
рађа као личност. Он поседује енергије које га чине богоподобним. Чак и ако наиђемо
на озбиљна одступања која иду до потпуног дебилизма, при чему је човек лишен
разума, он остаје лик (образ) Божији и није истовремено лишен и посебног, личносног
општења са својим Творцем.9

Човекове енергије

9
Nesvesno-u-psihoanalizi-i-u-hriscanstvu, /http://pravoslavlje.spc.rs/ print/lat, 20. 04 2012.

12
 Током живота, у процесу испољавања личности кроз њене енергије (разум, психу,
соматику), човек обогаћује своју личност и испуњава „ подсвест“ новим искуством. С
тим искуством он и напушта овај свет. У другом свету, како учи апостол Павле,
земаљска вера ( способност познања ) и земаљска нада ( способност за вољно
постављање циља ) за њега престају да буду актуелне. Оне су човекове инструменталне
енергије, као што је то и човеково тело. У другом свету, остаје актуелно само оно
сабрано искуство које се - ако је то идеалан случај - именује као љубав. У неуспешним
варијантама, то је искуство неостварених ( или остварених! ) жеља ( телесних и
душевних ), искуство немира, страхова, мржње ( или, говорећи језиком психоанализе,
искуство конфликата ). Управо то негативно искуство, које остаје једино актуелно за
човека после његовог преласка у други свет, претвара његово вечно постојање у пакао.
Може ли се, полазећи од светоотачке антропологије и аскетике хришћанских Отаца,
ово несвесно искуство објективизирати у својству неког реално постојећег „ пртљага “
који човек односи са собом у други свет, слично неком обимном животном „ ранцу “? У
извесној мери - да. Свети Оци су понекад прибегавали појму „ записивања “ грехова,
када су говорили о човековом греховном терету. Међутим, овде се може говорити само
о књижевно-реторичкој сликовитости и о њеном пастирско-педагошком развоју.
Појавио се чак и побожни лик анђела који записује човекова добра и рђава дела.
Међутим, уколико се строго приступи садржају новозаветних Писама и делима отаца-
подвижника, онда је представа о „ записивању наших грехова “ иста онаква метафора,
каква је дата и у Посланици апостола Павла Коринћанима: Ви сте наша посланица
написана у срцима нашим коју знају и читају сви људи. Показујући се да сте посланица
Христова, кроз наше служење написана, не мастилом, него Духом Бога живога, не на
каменим таблицама, него на телесним таблицама срца. Уколико се и допуштало
вулгарно објективизирање добрих и рђавих дела, онда је то у већој мери било присутно
на средњовековном Западу, где се на тој основи појавило чак и учење о „вишку
заслуга“ којима располаже римски папа, „прерасподељујући“ их посредством трговине
индулгенцијама.

Зависност од Бога

Колико смо свесни да нас зависност од трансцедентног чува и спашава од осталих

врста зависности које су угрожавајуће – наркоманија, брза вожња колима, цигарете,
алкохол, промискуитет ... Очевидно да смо мало свесни. Да смо свеснији, било би мање
тих пошасти. Зашто смо мање свесни ? Да ли је човек увек био мање свестан
13
трансцеденције па је тражио сурогате у нечему погрешном ? Човек не може бити
стално у трансцеденцији, нити може стално бити побожан или религиозан, што није
исто. Човек је природно и духовно биће и најтеже од свега је помирити ове принципе и
наћи целог живота равнотежу. Тачно је да људи никада нису довољно свесни
трансцеденције, зато нам је потребна Божија помоћ кроз Цркву и пријатеље који су на
вишем духовном ступњу сазревања од нас, да бисмо лагано у себи јачали зависност од
трансцеденције, јер ћемо онда смањивати зависност од погрешних сурогата.

Закључак

Теолози су коначно научили да свако религиозно испољавање човека не мора самим

тим да значи и стварну религиозност, већ често само наткомпензацију и неуротични
аранжман, док супсихијатри схватили да религиозна испољавања здравих, па и неких
болесних, нису увекзнак нерешених сексуалних или агресивних потиснутих тежњи већ
могу у себи да кријуи чежњу ка правом религиозном искуству.Заиста, шаролика људска
стварност принуђава не само теологе већ ипсихијатре да се дубоко замисле. У
обузетости љубављу, присутност смрти и рођења,неумољивошћу нечије судбине која га
принуђава на немоћ, у таквим и сличним11 Осим што је створио психотерапију, Фројд
је заслужан за откриће несвесног и његове динамике. Овај појам је данас широко
прихваћен и користи и у бројним другим правцима. Друга заслуга је његово октриће
значаја сексуалности која у то време била велика табу тема. И данас је сексуалност
често врло важна тема у терапијском раду, јер се многи проблеми рефлектују управо
кроз њу. Трећа важна ствар коју је урадио јесте откриће важности догађаја из
детињства и како се наша сећања на њих и ране трауме могу рефлектовати на садашње
стање. Истраживање детињства је зато, мање или више, стандардан део сваког
терапијског интервјуа. Такође, истрађивао је утицај отпора у психотерапији и описао
бројне механизме одбране. Психоанализа наглашава важност увида. Фројд је говорио
да је здрав онај ко може да воли и да ради. Стога, задатак психоаналитичара је да
слуша, анализира и помогне клијенту да разуме сложене процесе који се одвијају
унутар његове психе. Кључна реч је увид - сматрао је да када свесно дође тамо где је
било несвесно, проблеми нестају. Стога је задатак доћи до тих увида и бити отворен за
дубока и комплексна истраживања разних скривених делова сопствене психе.
14
Литература:

- Господе ко је човек ? Православна антропологија и тајна личности, Образ светачки Београд,

2003.
- Несвесно, http://sr.wikipedia.org, 20. 04 2012.
- Nesvesno, http://www.psihoterapija.rs/, 20. 04 2012.
15
- Nesvesno-u-psihoanalizi-i-u-hriscanstvu, /http://pravoslavlje.spc.rs/ print/lat, 20. 04 2012.
- Psihoanaliza , http://www.epsihoterapija.com/, 20. 04 2012.

16