Универзитет у Београду

Православни богословски факултет

Семинарски рад
Канонско право

Тема: Коментар на XVIII канон Седмог Васељенског Сабора

Ментор: Студент:

др Растко Јовић

Београд, 2016.
 XVIII канон Седмог Васељенског Сабора

”Не будите на саблазан ни онима споља” (1Кор 10,23) каже Божанствени

Апостол. А да жене бораве у Епископијама или Манастирима, бива узрок сваког
спотицања. Зато, ако се који затече да има ропкињу или слободну у Епископији или
Манастиру, ради вршења неке службе, нека подлегне епитимији. Ако је упоран, нека буде
свргнут. Ако ли се деси да у предграђима жене бораве и хтедне епископ или игуман да се
на путу ту код њих заустави, нека у присуству епископа или игумана жена никакве
службе не обавља у то време, него нека се склони у друго место, док епископ не отиде, да
не буде приговор.1

Објашњење канона

Као што видимо овај канон се бави на првом месту женам које су запослене или су
ропкиње у оквирима Епископија или Манастира. Битно је акутовати да овај канон упућује
као што видимо на радни однос: ”Ако се који затече да има ропкињу или слободну у
Епископији или Манастиру ради вршења неке службе. ” 2 Што значи да не мисли на
емотивни однос који је раније санкционисан. Овај канон јавио се као одговор на
саблажњеност слабих који су у присуству жена у Епархијама или Манастирима видели
проблем или видели грешку која их води у осуду. Свети оци који су кроз каноне мислили
о свим тешкоћама које могу шкодити и оним најмањим у Цркви мислили су и на ово, те
због тога заповедају епископима и манастирима из племенитог циља не користе жене за
обављање било каквих послова у оквирима својих Епископија или Манастира. Свети оци
се нису бавили овом темом из личне скрупулозности или због каквих сујетних мотива већ
због бриге за слабе, не само хришћане већ и оне који то нису а могу да осуђују.

1) У првом делу канона видимо да се као одговор на овај грешку одговара на првом
месту епитимијом као васпитном мером која оставља простора за исправљање
међутим а у случају да онај који греши остане упоран подлеже и свргнућу.
1
Еп. Атанасије, Свештени канони Цркве, Београд 2005. год. стр. 217
2
исто. стр. 217
 2) У другом делу канона примећујемо да се Оци баве потенцијалним свраћањем
епископа или игумана у предграђа у којима има жена. Канон у том случају да у
доба док је епископ или игуман присутан жене не врше службе, не помажу или
слично већ се склоне на друго место.

Потреба ”слабих” за саблазан у овом конкретном случају долази од чињенице

да је епископство у доба када је овај канон писан 787. год. махом било из реда монаха,
а и када није одреднице Четвртог Васељенског Сабора нарочито у случају епископа
изричито забрањују живот са женом: ”Дође нам до знања да у Африци и Либији и у
другим местима тамошњи најбогољубивији председници (епископи) не престају да
живе са својим супругама након обављеног над њима рукоположења... да од сада тако
нешто никако не буде...А за кога се дозна да тако нешто чини нека буде свргнут. ” 3
Поред тога у мушким манастирима по самом смислу жене не би требале да живе нити
раде.

Историјска подлога

Свештени канони Васељенских сабора неретко обрађују проблем односа клира

са женама. Проблеме као што су ступање у брак, питање ђакониса, односа епископа са
женом и слично. Као што смо већ поменули први део овог канона бави се питањем
рада жене у Манастиру или Епископији. Најсличније правил овоме јесте правило 3
Првог Васељенског сабора која каже : ''Велики Сабор сасвим забрањује да ни епископ,
ни преувитер, ни ђакон нити уопште неко из клира може имати у кући уведену женски,
осим ако не мајку, или сестру или тетку, или једино особе неподозриве у свему'' 4.
Говорећи о ''уведеинм женама'' Оци сабора мисле на служавке, или жеме које помажу
око куће. Овом правилу је циљ такође избегавања саблазни народа. Повод је био
вероватно сличан поводу када је у питању одлука из VIIIв. али очито није
примењивана у одговарајућој мери или уопште те су је Оци опет нагласили на
Седнмом Ваељенском Сабору. Овом проблематиком на мало другачији начин баве се 5
и 26 правило Апостолско. У 5 правилу светих Апостола видимо да еписко, ђакон или
3
исто. стр. 145
4
исто. стр 68
 презвитер ”нека не изгони своју жену под изговором побожности”. 5 Овај канон
можемо назвати рађањем проблема, ако и потиче из одређеним мишљења да је брак
нешто нечисто и да га не треба трпети особито код свештених лица. На ово
Апостолско правило у другом контексту позива се на 13 канон Пето-шестог трулског
сабора упућујући на проблем у Римској Цркви они који ће бити удостојени
рукоположења за ђакона или презвитера се обавезују да се више неће спајати са
женама. Оци потврђују одлуку 5 Апостолског канона наглашавајући законитост брака
који не треба прекидати. 6 Али претходни канон 12 као што смо већ поменули заповеда
да епископи не би требали да живе са женом након пријема свештеног чина. Жене пак
новопостављених епископа треба: ”Пошто се претходно заједничком саглашношћу
раздвојила од свог мужа нека после епископске хиротноније над њим ступи у манастир
подигнут далеко од епископовог обитавања. ”7 Апостолско правило 26 горе поменуто
да се нежењени могу женити само чтеци и појци ако су ступили у клир. Слободно
можемо рећи да иако може да се подразумева тема 19 канона јесу односи својеврстног
пословног карактера. Поред ове одлуке видимо 47 канон Пето-шестог трулског сабора
који заповеда да ни жене не бораве у мушком манастиру нити мушкарци у женском
под претњом одлучења. И у предстојећим одлукама Седмог Васељенског Сабора 20 и
22 правилу се забрањују мешовити манастири управо због саблазни, не смеју у истом
манастиру боравити монаси и монахиње. 22 канон можемо повезати са крајем 19
правила јер се овај бави начином опхођења и понашања када у ситуацији монаси или
свештена лица обедују са женама. У таквим ситуацијама монаси и свештена лица су
дужни да се понашају узносећи благодарност дародавцу за храну ”не у неким
лакрдијашким околностима тј.са сатанским песмама, са гитаршким и блудничким
страстима, на шта долази пророшка клетва” 8 Још једну занмљивост видимо у одлукама
Картагинског помесног сабора 419. Године. Поред правила као што су 3,4,25 која се
баве односом свештенослужитеља са женом и уздржавања у оквирима литургичког
простора или слично у 38 канону Оци сабора заповедају да се клирици или монаси
суздржавају од одлажења удовицама или девојкама а и ако то чине нека не чине сами

5
исто. стр. 38
6
исто. стр. 147
7
исто. стр. 168
8
Никодим Милаш, Правила православне Цркве са тумачењем I, Нови Сад 1895. год. стр. 630
 већ са другим монасима уз благослов архијереја. 9 Видимо да је упитању постојан
проблем који није решен одједном већ се готово свака епоха сусретала са њиме на
готово иднетичан начин од апостолског периода па све до Седмог Васељенског
Сабора.

Дефинисање проблема и примена канона

Полазећи од моралних премиса долазимо до закључка да су Оци у најбољем

интересу Цркве али и у циљу чувања начела која дефинишу односе између клира и
њихових супруга или запослених жена истрајно радили на налажењу решења било то
кроз ограничења или пак попуштање а све ради заштите и клирика и лаика. Имајући у
виду да је 18 канон Седмог Васељенског Сабора на овај или онај начин већ постојао
можемо закључити само да се његова примена није у потпуности оживела. Седми
Васељенски Сабор се у већој мери бави монасима из разлога што су они имали велики
допринос на мишљење Цркве у седмом и осмом веку током иконокласичке кризе. Да
ли је 18 канон примењен данас или тада можемо само да нагађамо, епископ Атанасије
наводи да примена ове и других одлука које се тичу жена у зградама Епископијама или
мушких манастира или обрунуто човека у женским манастирима није заживела и не
живи и данас. Шта више он позива на примену канона као што је овај. Наравно воља за
примену овог било ког другог канона зависи искључиво од жеље Цркве да у
потпуности следи канонско богословље светих Отаца.

9
еп. Атанасије, нав. дело. стр. 333