Professional Documents
Culture Documents
Антички свет време је схватао циклично, тј. као непрекидни кружни ток, без
почетка и краја, без излаза и коначног циља и смисла. Једино у Старом Завету постоје
назнаке линеарног схватања времена. Доласком Исуса Христа („једино ново под
сунцем“) и оснивањем хришћанства, јавио се револуционарно нови поглед на историју,
као на време које има свој почетак и крај, у ком је сваки догађај јединствен и
непоновљив. У богословљу постоји терминолошки пар историја-есхатон, у ком
историја означава живот пре другог доласка Христовог, у ком људи живе „у зноју лица
свога“, док есхатон означава Царство Небеско, које ће настати укидањем историје
приликом другог доласка Христовог, преображењем творевине и, уједно, времена.
Ово је први црквени сабор. Одржан је 51. године. Главно питање је било да ли
хришћани из незнабоштва мора да буду обрезани, како су говорили неки јудеохришћани
који су дошли у Антиохију. Апостоли су, позивајући се на успешну проповед међу
незнабошцима и изливање дарова Духа и на њих (а без претходног обрезања),
установили да обрезање није неопходно. Одлуке сабора су писмено саопштене свим
црквеним заједницама из незнабоштва.
стр. 3
Хришћани су прогоњени од стране Јевреја, као и римске власти све до 313, када
је за време цара Константина издат едикт којим је Хришћанство постало равноправно
са осталим религијама у Царству. До тада, прогони су били непрекидни, али су
постојали периоди већих гоњења, и узима се да их је било 10 (вероватно симболички,
јер их је било више).
1) Нерон (54-68). Цар Нерон изазвао је 64. године у Риму пожар, за који је
накнадно оптужио хришћане. Хришћани су већ били на лошем гласу. На цара је, можда,
и утицала његова жена Помпеја, која је била јеврејски прозелит. Гоњење је тралајо 4
године. Хришћани су разапињани на крст, бацани у Тибар, бацани зверима, паљени у
царским баштама ноћу као бакље... Страдало је мноштво хришћана, а најпознатије
жртве су апостоли Петар и Павле. Павла су, као грађанину Рима, посекли мачем, а
Петра су разапели, али наопако, јер је сматрао да је недостојан да буде разапет као
Господ.
2) Домицијан (81-96) је био регент. Тачан разлог гоњења се не зна, мада се
претпоставља да је по среди Домицијаново властољубље (бојао се хришћана који су
говорили о Царству Небеском), славољубље (хришћани нису хтели да га обожавају) и
среброљубље (заплењивао је имовину богатих хришћана). Домицијан је прогнао
апостола Јована на Патмос.
* Нерва (96-98) – мир за хришћане.
3) Трајан (98-117). Трајан је обновио старе римске законе о „Religiones
peregrinae“ (страним религијама) и „Collegia illicita“ (незаконитим друштвима), међу
које је убројано и хришћанство. Одмах стиже мноштво оптужби на рачун хришћана.
Основни извор из кога сазнајемо о овом периоду гоњења јесу два писма, једно
витинијског проконзула Гаја Плинија Млађег цару Трајану, и друго царев одговор
Плинију. Плиније пише цару поводом неких својих недоумица приликом суђења
хришћанима. [Видети питање 7 под 4]. Најпознатији мученици пострадали под царем
Трајаном су св. Симеон Јерусалимски и св. Игнатије (Велики) Богоносац.
* Адријан (117-138) је, под утицајем Кодратове и Аристидове апологије, као и
хуманог проконзула Серенија Гранијана, наредио да хришћане не треба гонити осим за
неки истински злочин. Ипак, Јевреји су гонили хришћане.
* Антоније Пије (138-161) није гонио хришћане, али народ их је гонио, чак је
народу у Малој Азији забранио да гони хришћане, где су природне непогоде тумачене
као гнев богова на хришћане.
4) Марко Аврелије (191-180) био је под утицајем незнабожачких философа, па је
хришћане презирао, сматрао их људождерима, родоскверницима итд. Хришћани су
нарочито страдали у Италији и Галији. Постоји легенда, вероватно нетачна, о престанку
гоњења од стране Марка Аврелија. У једном рату, Царева војска била је у смртној
опасности. Једна легија, коју су чинили хришћани, усрдно се помолила, и наступила је
бура са кишом, која је војсци погодовала, а непријатеље растерала. Мученици:
Поликарп Смирнски, Јустин Философ, Цецилија, епископ Лугдуна Потин.
* Комод (180-192) није гонио хришћане, мада и из тог периода има жртава.
5) Септимије Север (193-211) је био исцељен „уљем“ од неке болести од стране
роба хришћанина Прокула, па је у прво време чак штитио хришћане. Видећи, међутим,
колико се хришћанство раширило Империјом, 202. године обновио је старе царске
едикте о гоњењима, и наступило је страшно гоњење, једнако оном под Нероном.
Мученици: Леонид Александријски (Оригенов отац), Перпетуа и Фелицитата...
* Каракал (211-217), Елагабал (218-222) и Александар Север (222-235) нису
гонили хришћане. Елагабал је имао у плану да оснује синкретистичку религију са
стр. 5
да од вечности постоје два начела – добро и зло. Фантазмагоричан приказ стварања узео
је из зороастризма. Адам и Ева су синови мрака, којима је спаситељ Исус дао да пробају
од дрвета живота. Тако су они схватили да треба да постепено ослобађају божанску
суштину из материје. Манес је себе сматрао једним од пророка, већим од Исуса. Морал
им је био веома строг, чак строжи од монтанистичког. Постили су понедељак и
четвртак. Задржали су крштење и причешће. Највећи празник је Вима, на дан Манесове
смрти.
Припадници култа бога Митре прихватили су манихејство, захваљујући чему се
оно брзо раширило Римским царством. Против њих су се борили како нехришћански
(Диоклецијан), тако и хришћански владари Рима (Теодосије Велики, Валентинијан III,
Теодосије II, Јустинијан I).
5) Антитринитаризам (монархијанизам). Она је, заправо, покушај да се (на
погрешан начин) избегне како монотеизам у старозаветном смислу речи, тако и
многобожачки политеизам. Две су врсте:
а) Динамисти (грч. динамис – сила). Три Лица нису личности, већ Божије силе.
Представник: Павле Самосатски
б) Модалисти или патрипасијани (грч. модус – облик; Отац је страдао у облику
Сина). Три Лица нису личности, већ облици у којима се Бог јавља у свету. Представник:
Савелије Птолемаидски.
Одржан 325. у Никеји. Присуствовало 300 отаца (број 318 је симболичан, у вези
са бројем Аврамовох слугу). Сазвао га св. цар Константин Велики, како би се решио
аријански спор.
Арије је био ученик Александријске школе, тачније мученика Лукијана,
свештеник у Либији (сев. Африка). Нагласио је аристотеловски моменат да је Бог један
и апсолутан. Стога није могао прихватити да има савечног Сина. Дакле, према Арију,
Син је створење њи из чега, Бог по благодати, и „било је кад га није било“ (грч. „ине
поте ук ине“), како каже Арије у несачуваном делу Талиа. Створени Син је, затим,
створио свет.
Аријева јерес се на Истоку брзо проширила. Први су га оптужили свештеник
Колут из Александрије и Александар Александријски. Затим је осуђен на локалном
сабору у Александрији (318. или 323). Бежи на Исток и налази уточиште код Јевсевија
Никомидијског, где стиче велики број присталица. Цар Константин је покушао да
измири спор у Александрији помоћу свог пријатеља, епископа Осије из Кордове у
Шпанији, али безуспешно. Стога цар сазива сабор у Никеји, маја 325. Са Запада је
дошло свега неколико епископа са представницима папе Силвестра. Коначно су уз
Арија остали само Теона Мармарички и Секунд Птолемаидски. Донет је Никејски
Симбол вере (првих 8 чланова Никео-Цариградског Симбола, с тим што се Дух свети
само наводи). Овај Симбол је, заправо, преузет од Кесаријске цркве, на предлог
Јевсевија Кесаријског, уз неке додатке, од којих је најважнији израз да је Син
једносуштан (грч. омоусиос) Оцу, тј. једне суштине са њим. Арије је анатемисан и
протеран са својим присталицама у Илирик (на Балканском полуострву).
Такође, донето је 20 канона којима се регулише живот Цркве.
Решен је и Мелетијев раскол. Епископ Мелетије из Ликопоља у Тиваиди осудио
је Петра епископа Александрије што се склонио за време Диоклецијанових гоњења, за
које време је Мелетије, насупрот тамошњој пракси, рукополагао епископе и свештенике
у Египту. Сабор је одлучио да се Мелетије и од њега рукоположени не лишавају чина, и
да могу доћи на места законитих епископа и свештеника када ови умру, уз пристанак
народа и са знањем Александријског архиепископа.
Установљено је и време празновања Пасхе. Већина источних цркава Пасху је
славила 14. нисана, кад и Јудеји. Сабор је ту праксу осудио, у складу са тиме да је
Христос нова Пасха. Сви треба да славе Пасху исти дан, али да то не буде 14. нисан.
Тачно време касније је одређено: да то буде после 14. нисана, прве недеље после пуног
месеца после пролећне равнодневице.
стр. 10
није била јединствена држава. Мисионари су, уплашени причама које су у Галији чули о
Британцима, хтели да одустану, али Григорије им није дозволио. Етелберт се крстио
597. године. Августин се вратио у Галију, где је рукопожен за епископа у Арлу. Вратио
се у Британију и на Божић крстио 10.000 Англосаса. Црква у Британији је већ 601.
постала архиепископија.
Сазвао га је у Ефесу цар Теодосије II, који је сазвао и Трећи васељенски сабор.
Циљ је био да се искорени несторијанство. Председавао је Диоскор Александријски.
Већина присутних били су монофизити. Одлуке је потписало 135 епископа или
њихових представника.
Представници папе Лава I, Јулије из Поатјеа, презвитер Ренат и ђакон Иларије,
донели су папино писмо упућено Флавијану епископу Цариграда, које излаже потпуно
православну христологију и побија Евтихово учење.. Писмо, међутим, није прочитано.
Прочтана су документа Домаћег сабора, који је осуђен као несторијански, а
Евтих је рехабилитован. Као несторијанци осуђени су: Флавијан Царихградски,
Јевсевије Доријлејски, Ива Едески, Теодорит Кирски, Домн Антиохијски и др.
Учесници сабора понашали су се веома насилнички. Присутни сирско-
месопотамски монаси „параволани“, приликом читања докумената Домаћег сабора, са
моткама у рукама викали су: „Расећи на двоје оне који Христа деле на двоје“. Осуђени
епископ Флавијан умро је од задобијених физичких повреда, а на његову катедру дошао
је Диоскору близак Анатолије.
Овај монофизитски сабор и већина ђегових представника осуђени су на Четвртом
васељенском сабору.
стр. 16
Цар Теодосије II пао је са коња и погинуо, што је проумачено као Божија казна за
подршку јеретицима (монофизитима). Није имао синова, па је на престо дошао високи
официр Маркијан који се оженио његовом ћерком Пулхеријом.
Царски пар сазвао је Четврти васељенски сабор. Повод сабора јесте
монофизитизам. Сазван је првобитно у Никеју, али је због опасности од Хуна
премештен у Халкидон у близини Цариграда. Ово је најбројнији васељенски сабор, са
600-630 епископа. Председавао је Флавијанов наследник Анатолије Цариградски. Неки
од осталих учесника су: Максим Антиохијски, Јувеналије Јерусалимски, папини
изасланици – епископи Пасхалије, Лукентије, Јулијан, презвитери Бонифације и
Василије, затим Таласије Кесаријски, Стефан Едески, Јевсевије Анкирски, Василије
Селевкијски, Јевсевије Дорилејски, Теодорит Кирски, Теодор Клавдиопољски,
Јевстатије Бејрутски, Петар Коринтски итд. Сабор је трајао од 8. октобра до 1. новембра
451. Одржано је 17 седница.
Читана су документа Домаћег сабора, затим Флавијаново изложење вере из 449.
(приликом чега су многи епископи из Илирика, Палестине и Египта одступили од
Диоскора, кога су се, по признању, до тада држали из страха), затим Никеоцариградски
Симбол, Друго Кирилово писмо Несторију, Кирилових 12 анатематизама против
Несторија, Томос измирења Јована Антиохијског из 433. и, коначно, Писмо папе Лава I
Флавијану (које неки епископи из Илирика и Палестине нису прихватили одмах, него
тек после разјашњења неких спорних места, помоћу Кирилових и Теодоритових списа.)
Осуђен је Разбојнички сабор и његови главни виновници – Евтих и Диоскор.
Домаћи сабор и Флавијаново исповедање прихваћени су као православни. У општење
су враћени Теодорит Кирски и Ива Едески, тиме што су само јавно анатемисали
Несторија.
Догматски раван Никеоцариградском Симболу вере јесте Орос Четвртог
васељенског сабора. Формулисала га је двадесетчетворочлана комисија, на челу са
Анатолијем Цариградским. Одбацује се и Несторијев диофизитисам и Евтихов
монофизитизам. Најважнија формулација јесте о две Христове природе, које су
сједињене „несливено, нераздељиво, неизмењиво и неразлучно“.
Сабор је донео 30 канона. Забрањује се симонија, рукоположење без назначења и
двојно назначење. Треиторијално су разграничене Антиохијска и Јерусалимска
патријаршија. Итд. итд.
Истока и Рима, који је решио цар Јустин I. На измирењу је радио и цар Јустинијан I,
због чега је и сазвао Пети васељенски сабор. Сви покушаји били су безуспешни.
Данас постоје четири дохалкидонске цркве: Коптска, Јаковитска (Сиријска),
Јерменска и Етиопска.
367 епископа, као и, по први пут, већи број монаха, који су највише страдали од
иконобораца. Трајао је од 24. септембра до 23. октобра 787.
Утврђено је поштовање икона. Теологија иконе највише је заснована на списима
св. Јована Дамаскина. Осуђен је иконоборачки сабор који је цар Константин V
Копроним одржао у Јерији 754. године.
Покајани иконоборци су помиловани (Константин Николијски, Теодосије
Ефески, Тома Клаудиопољски). Одато је признање бранитељима икона (Герману
Цариградском, Јовану Дамаскину, Георгију Кипарском) и мученицима за
иконопоштовање (Стефану Новом, Андреју Каливиту, игуману Јовану).
Донета су 22 канона.
Моравски велики кнез Растислав је 855. збацио франачки јарам. Није веровао
франачки (тачније немачким) мисионарима, па се 863. обратио византијском цару
Михаилу III да му пошаље мисионаре на словенском.
Грчка браћа Кирило (Константин Философ) и Методије, преко Бугарске,
запутила су се у Моравску. Као житељи Солуна били су у додиру са Словенским
језиком. Као синови угледног човека, образовали су се у Цариграду. Њих је цар 863.
послао, дакле, међу моравске Словене. Најбоље су их примили кнезови Коцељ
(панонска Моравска), Свјатополк (Словачка) и сâм Растислав.
Кирило је саставио словенску азбуку. Не зна се да ли је прво настала глагољица
(по угчеду на грчко минускуларно писмо) или ћирилица (по угледу на грчко
мајускуларно писмо), мада се данас сматра да је глагољица старија. Коначно, на истоку
је преовладала ћирилица, а на западу глагољица. Превели су на словенски литургију,
богослужбене књиге и Св. писмо.
Грчки обред на словенском узимао је маха. То је изазвало завист два епископа,
салцбуршког и пасавског, који су такође слали своје мисионаре у ове области. Стога су
се 866. жалили римском папи Николи I. Кирило и Методије су се одазвали папином
позиву, јер је област у којој су проповедали ипак била под његовом јурисдикцијом. Али,
у међувремену папа је умро, и заменио га је Адријан II. Нови папа их је ослободио
оптужбе. Кирило је убрзо умро у Риму, а папа је Методија поставио за архиепископа
Моравског.
стр. 23
задовољан, остала под јурисдикцијом Истока. Такође, сабор, као и папа, одбацили су
Filioque.
Папа је, ипак, очекивао да ће добити Бугарску. Али, како се то није догодило, он
881., са амвона, са јеванђељем у руци, поништи сабор из 879. и рехабилитује онај из
869., збаци и екскомуницира Фотија.
Фотије је скончао 891. у манастиру, прогнан са катедре од стране новог,
завидљивог цара Лава VI Философа.
Када је на власт у Османлијском царству 1451. дошао султан Мехмед II, син
Мурата II, византијска престонца налазила се усред османлијске територије, између
азијских османлијских земаља и њихових европских поседа. Главни задатак новог
султана био је да освоји Цариград.
Византијски цар Константин XI Драгаш све је наде полагао на помоћ са Запада.
Покушано је обновљење уније. Кардинал Исидор, бивши московски митрополит, у Аја
Софији је објавио унију и одслужио римску мису. Међутим, опет је настала јака
реакција у народу, и истицала се струја која би пре пристала да се покори Турцима него
Риму. Са друге стране, Запад је тежио стварању новог латинског царства на Истоку, за
шта није било услова, па се ни западњаци нису нарочито заузимали за Византију.
Почетком априла 1453. султан је са огромном војском опколио Цариград. У граду
је било мало бранилаца, међу којима и 700 Ђеновљана. Бројно и технички, турска
војска била је неупоредиво јача. Нарочито моћни били су турски топови, израђени
помоћу западних инжињера.
Напад је почео 7. априла. У поморској бици 20. априла побеђује византијска
флота. Турци 22. априла бомбардују град. На зидинама, у првим редовима одбране, био
је и сам цар.
У зору 29. априла почео је главни напад. Јањичари су успели да се попну на зид.
Погинуо је заповедник Ђеновљана, Ђустинијани, што је изазвало велику пометњу у
одбрамбеним редовима. Погинуо је и сам цар.
Три дана и три ноћи после пада Цариграда трајао је масакр и пљачка. Преживело
становништво одведено је у ропство. Цариград је постао османлијска престоница.
стр. 36
Генадије (свет. Георгије) Схоларис (до 1468) био је први цариградски патријарх
под Турцима. Играо је важну улогу у преговорима са Западом око уније. Припадао је
онима који су рађе прихватали турску власт него унију. У време пада Цариграда избегао
је из Византије. Султан га је позвао у Цариград, где је постао патријарх. Неколико пута
је силазио са катедре и враћао се.
Био је врстан познавалац богословља и философије, затим латинског језика.
Написао је велики број богословских дела, међу којима, на захтев султана, Исповедање
вере. Био је у сукобу са византијским мислиоцем Гемистом Плитоном.
Најзначајнија одлика 16. века у Руској цркви био је сукоб између стјажатеља и
нестајажатеља, повезан са идејом Москве као трећег Рима. Наиме, стари Рим је
јеретички, док је нови Рим (тј. Цариград) под турским ропством. Ускоро велики кнезови
преузимају титулу цара (словенски облик титуле „цезар“), сматрајући се законитим
наследницима византијских царева. Ипак, што се тиче Цркве, Москва никада није
тежила да преузме васељенско првенство Цариграда. Стјажатељи, на челу са игуманом
Јосифом Волоцким, били су присталице савеза између Цркве и државе. Црква треба да
задржи велике поседе. Прихватали су идеју трећег Рима. Нестјажатељи, на челу са
Нилом Сорским, проповедали су монашко сиромаштво, слободу Цркве од државе, и
канонску верност Цариграду. И Јосиф и Нил проглашени су за светитеље. Превагнули
стр. 37