Professional Documents
Culture Documents
Са друге стране, шире се тако неуке а још више нападне и надмене хуле на
Цркву, – мисли Њој супротног духа. Посебно се оштро обележавају мећусобно
супротни (противречни) прекори нашем богословљу у вези учења о Светом Духу.
Тако је и Лав Н. Толстој пребацивао Православној вери, и Цркви, за ширење
„апстрактног и беживотног“ учења о Светом Духу на штету тако животног и
мудрог учења Исуса Христа, које је изложено у јеванћељима.
Колико год су неискрене и лажне те тврдње у вези учења Св. Цркве, исто толико
нису ни туђе горкој истини у вези савременог академског богословља које, истину
говорећи, чува потпуно формалну везу са црквеним учењем, али које је изгубило
и моралну страну догмата, а делимично и догмат о Светом Духу.
Истину говорећи, ту страну светих догмата, не увек, али повремено и врло ретко,
откривају и Свети Оци Цркве, али њихов првенствени задатак у већини њихових
трактата био је полемички: они су се трудили да ограде право учење од јереси пу-
тем тачног излагања речи библијских текстова, и то поготово њих, јер су се јере-
тици на њима трудили да заснују своја лажна учења. Моралну висину и лепоту
божанског учења откривали су у већини случајева и излагали кроз молитвено по-
јање цркве, у поетичним црквеним поукама или стихологијама древних Отаца и
богослова.
Напротив, само називање Трећег Лица Свете Тројице Светим Духом показује да
је мисао и осећање Цркве, почевши од свештених писаца, чак од Самог Господа
Исуса Христа, сједињавало са овим догматом највиша морална достигнућа,
усредсређујући у њима најсветија очекивања. Спаситељ, Апостоли и Оци Цркве
мало су говорили о Божијим метафизичким својствима – уопште, а још мање о
метафизичким својствима Светога Духа, али су много говорили изричито јасно о
дејствима Светога Духа, посебно у Новом Завету, као и дејствима Логоса Божијег
или Сина Божија, још у Старом Завету.
„Све даје Дух Свети: излива пророчанства, чини свештенике, неписмене научи
мудрости, рибаре показа као богослове, сабира сав сабор црквени. Једносушни и
сапрестолни Оцу и Сину, Утешитељу, Слава Теби“[1].
„Дух Свети био је увек, и јесте и биће: ни започињан, ни престајући, него увек
Оцу и Сину сједињен и прибројаван; живот и животворац; светлост и давалац
светлости, сам благ и извор сваке доботе; по Којем се познаје Отац и прославља
се Син, и од свих се спознаје; једна сила, једно сједињење, једно поклоњење Светој
Тројици“[2].
„Дух Свети, светлост и живот, и живи извор умни: Дух премудрости, Дух разума,
благи, праведни, умни, Који чисти сагрешења: Бог и боготоврац, огањ који од ог-
ња произилази; Који говори, дејствује, дели дарове, Којим су се сви пророци и
божанствени апостоли заједно са мученицима овенчали, дивно виђење, огањ који
раздељује Себе за давање дарова“[3].
Људима које не занимају учења вере, савршено је туђа жива представа о дејстви-
ма Светога Духа у човечијем срцу. Иначе, ово питање открива се у св. Еванђељу, а
посебно у Еванђељу по Јовану. Међутим, и у другим еванђељима може се уве-
рити да се откривења Светога Духа у срцима и уму верујућих тако тесно везују за
њихову душу да уопште није лако правити разлику између плодова природног
разумевања душе од гласа Светога Духа. Ево вам и речи и Самог Господа Исуса
Христа: „Када вас предаду, не брините се како ћете или шта ћете говорити; јер ће
вам се у онај час дати шта ћете казати; јер нећете ви говорити, него Дух Оца ва-
шега говориће из вас“.[4] О томе како се живот Светога Духа тесно слива у срце
проповедника, са његовом сопственом душом, сведочи и ап. Павле када даје уре-
дбе о браку, о разводима, о девству). Он говори: „Заповедам не ја, него Господ“;
иначе своје заповести и личне савете он закључује речима: „А мислим да и ја
имам Духа Божијега“.[5] Верујући у такву блискост Духа Божијег са хришћан-
ском душом, ми тако почињемо наше молитве као и сваки други озбиљан посао
призивањем Светога Духа: „Дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечи-
стоте“.
Међутим, далеко од тога да се глас и мисао Божанског Духа увек, чини се, сливају
са мислима и речима благовесника Откривења; понекад се, напротив, супротста-
вљају. Тако и апостолу Павлу и његовим сарадницима „забрани им Дух Свети го-
ворити реч у Азији. Дошавши до Мизије покушаваху да иду у Витанију, али им
Дух не допусти“.[9] Из даљих речи Дела Апостолских ми знамо да савети Светога
Духа понекад бивају неочекивани: „И Павлу се показа виђење ноћу: беше неки
човек Македонац, који стајаше и мољаше га говорећи: Пређи у Македонију и
помози нам!“.[10] Сличним (и многим другим) наводима отклања се свака сумња
у то да се тобоже глас Светога Духа примао аутосугестијом. То наравно доказују и
сведочења, на пример, о јављању Исуса Христа Марији Магдалини, која Га није
одмах познала. Сличних примера који потврђују овакво поимање можемо наћи
много у Светој Библији Старог и Новог Завета, али ми то остављамо самим чита-
оцима. Наш задатак се састоји у томе да према нашој могућности покажемо
благодатна дејства Светога Духа у животу једног хришћанина, Цркве и света.
Делатност Светога Духа кроз срца људска расветљује се путем различитих про-
јављивања, иако главни Божији дар души човечијој, којa стреми ка Њему, остаје
само један – освећење душе сваке личности, а кроз њу и све хришћанске заједни-
це, чак и свега човечанства. Суштина наших молитава јесте баш то призивање Бо-
жије помоћи за нашу моралну борбу са грехом, то јест призивање Светога Духа,
што нам Небески Отац неће одбити. У ово последње уверавају нас следеће речи
Христове: „Када дакле ви, зли будући, умете добре даре давати деци својој, коли-
ко ће више Отац ваш небески дати Духа Светога онима који ишту од њега?“.[15]
Скренули смо пажњу на централни и главни део наших односа према Богу и
према својој души, сада ћемо скренути пажњу на њено разгранавање и последи-
це: једне од њих се тичу пројављивања благодатних дарова Светог Духа у животу
заједнице, друге – у постепеном изграђујућем благодатном расположењу душе
човечије, у њеном духовном узрастању. „Различити су дарови а Дух је исти. Но
свакоме се даје пројава Духа на корист: једноме се даје кроз Духа реч мудрости; а
другоме реч знања по истом Духу; а другоме чињење чудеса, а другоме пророшт-
во, а другоме разликовање духова, а другоме различни језици, а другоме тумаче-
ње језика. А све ово чини један и исти Дух, делећи свакоме понаособ како хоће.“
[16]
До овог педесетог дана Христос је бивао са њима и поред њих, а сада ће бити у њима
кроз Светога Духа, Који је њих просветио и осветио. Зато је и говорио Апо-стол
Павле: „А живим не више ја, него живи у мени Христос“[22]. Дакле, раније смо
обећали да ћемо објаснити дејства Светога Духа у животу заједнице, у живо-ту
свецрквеном; то учешће Његове силе, или Његове божанске Личности у тој
борби добра са злом, вере са невером и богопротивљењем, кроз коју протиче жи-
вот света и тако све до последњег краја. Сам је Господ у Својим предсказивањима
о слању Светога Духа укратко указао на то како ће Утешитељ боравити са њего-
вим следбеницима вавек, и да ће их подсетити на све што им је говорио Христ-
ос[23], али радије прелази на објашњење Његових дејстава у свету, – свету непри-
јатељски расположеном према Христу и Његовим ученицима. „И када Он дође
покараће свет за грех, и за правду и за суд: за грех, дакле, што не верују у мене; за
правду пак, што идем Оцу својему, и више ме неће видети; а за суд, што је кнез
овога света осуђен. [24] Ове речи читалац не може одмах да разуме, исто тако као
ни они први Његови слушаоци што се да доказати и из даљих речи Христових.
[25]
Други прекор – „за правду – што идем Оцу својем, и више ме нећете видети“.
Шта то значи? Па то је предсказање о сталној клевети многобожаца и Јудејаца на
Учитеља хришћана, тобоже: Он је кажњен и умро, дакле, он је „лажа“.[35] Међу-
тим, надахнути Утешитељем, Апостоли ће се са таквом смелошћу супростављати
тој клевети и сугерисати Његовим непријатељима, стражарима Гроба, истину о
Његовом васкрсењу, а касније и о вазнесењу, да ће она ка Њему обраћати њихова
срца. Док Свети Дух није сишао, Апостоли нису ни очима ни рукама својима ве-
ровали да је Госпoд васкрсао, а по силаску Светога Духа они су отпочели своју
проповед тврдњом о Његовом васкрсењу из мртвих, и одмах обратили у веру по
3 000 и по 5 000 људи.[36] Можемо да се ослонимо на још многа места по Делима
Апостолским и Посланицама на основу којих се види да један од најглавнијих
предмета апостолске проповеди, та правда са којом Дух Божији треба да укори и
просвети свет, јесте истина: да је Он невидљив не зато што је Он умро и погребен,
него зато што је Он умро и васкрсао из мртвих, и у слави се вазнео Оцу Својему
на небо, које Га је примило до „времена“.[37]
Трећи прекор свету од Светога Духа – „о суду“, јесте да је кнез овога света већ осу-
ђен. Јасно је да се овде подразумева сатана, кога су и савременици Господњи на-
зивали кнезом демонским,[38] а Апостол Павле кнезом „који влада у ваздуху и
дејствује у синовима противљења“.[39] Осуда кнеза демонског, као владара бого-
борног света, и у њему самог тог света, као увек непријатељске силе према
Христу, узрокована је Господњом одлучношћу да на Себе узме муке искупљења.
Дефинитивно определивши Себе на такав исход после беседе са Јелинима који су
дошли (и дивног сведочанства које преноси Јевсевије Кесаријски: Њему беху по-
казали писмо од Едеског цара са саопштењем о већ донешеној христоубиственој
одлуци непријатеља Христових), Господ је објавио: „Сад је суд овоме свету; сад ће
кнез овога света бити избачен напоље, и када ја будем подигнут са земље, све ћу
привући себи“.[40] Дакле, Свети Дух, који је храброшћу надахнуо срца Апостола,
заувек ће постидети овај свет и кнеза његовог, прославиће идеју добровољних
страдања уместо тог унижења које су смерали људи овога века ходећи по вољи
његовог кнеза, и проповедањем страдања Христовог умножаваће Његову славу и
постидеће овај свет и његовог кнеза.
На овоме бисмо завршили, или боље речено задржали ово тумачење делатности
Светога Духа у свецрквеном животу или заједници; ипак, ради јаснијег разумева-
ња неопходно је указати на то да се по сведочанству св. књиге Дела апостолских
позитивно учешће Светога Духа у животу Цркве (а не само обличавајуће против
овог века, о чему је већ било речи) представља хотимично и непосредно, и још се
назива утехом Светога Духа. „Цркве по свој Јудеји и Галилеји и Самарији ужива-ху
мир напредујући и ходећи у страху Господњем, и умножаваху се утехом Светога
Духа.“[43] Последње речи треба посебно да се подвуку чињеницом да наши
секташи, надимајући се умишљеним „даровима Светога Духа“ и, маштају-ћи да
Га поседују, презиру послушање према Цркви и не желе да се потчињавају
њеном руководству.
Дакле, дарови Духа Светога – дарови мудрости и знања, тј. разумевања дела Бо-
жијих, због чега се Дух Свети и назива у црквеним стихирама и у Светој Библији
Старог и Новог Завета „Духом Премудрости, Духом разума“ – „почиваће на њи-
ма“[50] – тај дух разума; такође и Апостол Павле пише: „нама Бог откри Духом
Својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије“;[51] „а ми не примисмо духа овога
света, него Духа који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога“.[52] На дан
Богојављења, пред чином великог освећења воде, које се у поукама св. Григорија
Богослова назива тајном, Црква поје: „Дођите и примите сви Духа премудрости,
Духа разума, Духа страха Божија – Христа који се нама откри“.[53]
А сада погледајте како су далеко од истине сви они који раздвајају веру од знања,
религију од разума: сви они који окривљују нашу веру и Цркву да тражи слепо
поверење према своме учењу и да има непријатељски однос према гласу разума,
под којим су они потпуно неосновано разумели тенденциозне, а понекад и глупе
хипотезе материјалиста, како јавних тако и прикривених, који се крију под име-
нима позитивиста и којима они заиста слепо верују, и то ослањајући се на њихо-
ве лажне и надувене новинарске рекламе ауторитета. Такође нису у праву ни сав-
ремени руски илуминати, следбеници о. Флоренског и В. С. Соловјова, који стал-
но пишу о мистичким поимањима или их тумаче, који се неретко заиста врло не-
пријатељски односе према разуму. Сам Соловјов за ово последње није крив, али
извесна прећутна сагласност наговештава да он има непосредно озарење Светога
Духа, што њима није непознато, да не помињемо још и њихов изразито слободан
живот. Свештено безумље („света лудост, избезумљеност“), amnetia sacra – непоз-
нато је православном учењу о Светом Духу, иако је један Рус, Ракитин, написао
обиман магистарски рад (дебео и безвредан), у којем се трудио да докаже да
дарови говорење језика нису наводно ништа друго него хлистовски[54] ритуали са
вриштањем и избацивањем бесмислених звукова и играњем. То је било оне бе-
зумне 1917. године када је, не обраћајући пажњу на одбијање Синода, Академија
ипак признала ауторову магистратуру и поново доставила Патријарху реферат о
његовом добијању научног степена, упркос већ раније опредељеном ставу Синода
према том просто безвредном памфлету. Како се то све завршило ја не знам, јер
сам после тога отишао за Харков, а затим у Кијев.
Благодат Божија је наравно натприродна појава, али благодатни дар духовне пре-
мудрости као и већина других дарова даје се онима који својом вољом и разумом
стреме ка премудрости, и за умножавање ових дарова моле се Господу у својим
молитвама, како потврђује и Апостол Јаков.[55]
У складу са темом овог нашег рада потребно је да разврстамо све називе духовних
дарова по пророку Исаији,[56] који се по нашем школском катихизису признају
кроз класификацију, тј. тачно и потпуно пребројавање, а између осталог, они су
уз то набројани у Филаретовом катихизису другачијим редоследом, насупрот
оном у Светој Библији, тако да је сасвим пропуштен „дух благочестија“[57]; а дар
„духа Господњег“ у катихизису представљен је као виши од многих дарова Духа,
али код Исаије он је први по редоследу набрајања. Уопште, само инсистирање на
овом научном раздељивању дарова код овог пророка и то још неким поретком
постепености јесте неправилно, такође је неправилно и бесмислено раздељавати
молитву Господњу на седам делова. Одиста, у тој молитви а и у пророчанствима
Исаије, синонимички се наводи њихово разумевање, скоро истоветно, и узајамно
се појашњавају. Тако треба да се разумеју прве три и последње две молбе (стиха)
молитве Господње. [58]
Али ако Господ не даје Духа на меру, онда људи не треба да се удаљавају од упут-
ства Цркве о постепености у подвизима молитве, да не би претрпели бродолом
своје вере[64], и доживели судбину синова првосвештеника Скеве.[65] Јасно је то
да новообраћени ка благочешћу морају пре свега да испоље покајање да би доби-
ли дарове Светога Духа.[66]
Због тога је јасно да и вера, и рођење од Бога, као и сваки засебни дар од Светога
Духа садрже степене; а речи Апостола Јована о томе да рођени од Бога не греши,
односе се само ка вишим степенима одухотворења, али и тај степен мора да се
„разгорева“[70] подвизима, јер је Господ рекао да нико од оних који Његовим
именом чине чуда не може одмах да говори зло о њему[71], а Апостол Павле се
овако изразио: „Неки одбацише добру савест, претрпеше бродолом вере“.[72]
У овом спасавајућем својству Светога Духа први Његов дар се показао у образо-
вању верујућих да говоре свим језицима да би уништио лукаво делење људи. А
сасвим другачије, садашње антихришћанско и егоистичко расположење људи
изражава се у шовинизму, у узајамној мржњи народа, без жеље да се чују и дру-
ги, све то насупрот речима Апостола да у Цркви Христовој „нема Јелина ни Јудеј-
ца, обрезања и необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све
у свему Христос“.[76] Треба приметити да су тај дар говорења језика добили не
само Апостоли, него и њихови следбеници[77], и то према обећању Христов-ом.
[78]
Дар говорења језика је, наравно, натприродан, али способност да га прими стиче
она душа која је обгрљена васељенском љубављу. Тако када су се иноци разних зе-
маља и народа сабрали ка Пахомију Великом ради заједничког живота са њим,
Господ му је отворио уста да би разумео јелински; за само неколико дана Ориген
је научио јеврејски језик; такође и преподобни Антонијие Римски, који је мор-
ским валовима донешен до Новогорода, и одмах после тридневне молитве од
Господа је добио разумевање руског језика. Раздељивање пламених језика јавља
се као последица Божанског опроштаја за опетовано противљење рода људског
према Богу. Дар језика, дар Светога Духа, био је символ Божијег позивања чове-
чанству да се сједини у једно Христово стадо, које је послушно Богу али омрзнуто
од света, и које је због тога и страдајуће. Њему је потребан посебан Утешитељ.
Ето као такав се и показује Свети Дух.
Зашто Господ назива Светог Духа Утешитељем? Видите, баш са тим називом Он
је почео да говори ученицима о Трећој Ипостаси и то сасвим опредељено.
Дакле, прво дејство Светога Духа које је Христос обећао очекивало се као утеха
Његових Апостола у растајању са Учитељем. И заиста, у продужетку Своје опро-
штајне беседе Господ се четири пута враћа ка обећању доласка Светога Духа, и у
тим свим случајевиима Он та обећања тесно везује за утеху својих ученика због
Његовог растанка са њима, као и утеху за предсказано о будућим гоњењима света
која ће бити против њих. У односу на оба ова случаја Свети Дух биће њихов Уте-
шитељ.[79]
Одакле је узет овај израз? Одакле скоро и сва Христова определења и називи, ево
на пример: Слово, Син Човечији, Отац небески, то је Господод узео из књига Ста-
рог Завета. О овим првим трима позајмицама писали смо у Русији као и у ино-
странству, измећу осталог, тамо смо објавили један невелики трактат: „Морално-
поучна идеја догмата о Светом Духу“,[80] где смо изнели овај израз Утешитељ на
основу књиге Еклезијаста
Еклезијаст у суштини пред нама открива ту исту слику живота, у којој влада не-
правда, зло и насиље, и која се по речима Христовим назива облашћу кнеза овог
света. Овај земаљски живот је жалостан ако у њему поред власти кнеза овог света
тј. осим тог царствовања зла, није остало ништа друго на шта могу да се полажу
своје наде, или ако се нема чиме усхитити душа, или ако се нема чиме утешити–
ако нема верног и сталног Утешитеља. Ево речи великог песимисте еклезијаста:
„Окренух се и видех све клевете које бивају под сунцем, и гле, сузе оклеветаних, и
нема им утешитеља, и код руке која клевеће на њих је снага, и нема им уте-
шитеља.“[81] Како се из реченог да приметити, нису у питању та угњетавања и
сузе, него одсуство утешитеља који би дао смисао тој животној неправди – ето
шта узрујава душу посматрача људског живота. И он продужава: „И похвалих ја
све умрле који већ умреше више него живе који су досад живи; а блаженији је од
једних и других онај који још није постао, који није видео ниједан зли чин учињен
под сунцем.“[82] Слични изрази могу се наћи и у речима праведног Јова[83], у
Давидовим Паслмима[84] као и у речима пророка Јеремије.[85] У свим помену-
тим речима јадања на живот, душа беседника не јадикује против самих страдања,
него плаче због тога што не може да нађе утеху у њима као ни своје осмислење,
односно због тога што она нема утешитеља. Одиста, и Псалмопевац[86] и проро-
ци предсказују да та жалосна судбина човека неће бити вечна и да утеха треба да
дође. Та нада понекад се чини тако близу, а понекад је тако далеко и то чак под
сумњом. Али задивљујуће је да се временски најранија утеха очекивала још у нај-
древнијим препотопним временима. Тада се чула реч утеха, утешитељ; а исти
такав назив дао је Ноју његов отац следећим речима: „Овај ће нас утешити од де-
ла наших и од напора руку наших, и од земље, коју прокле Господ Бог“.[87] Име
Ноје, на јеврејском Нохе, и значи утеха; а утешитељ због чијег одсуства је жалио
Еклезијаст на јеврејском је Менахем. Обе ове речи – Ноје и Менахем произведене
су од глагола „нахам“, што значи утешавати. Христос Спаситељ обећао је својим
ученицима највећег Утешитеља, Који ће пребивати са њима на векове. Он назива
Светога Духа Утешитељем, зато што је и Он Сам Утешитељ. Утешавали су се и
раније праведници размишљањем о судбинама Божијим („Сетих се судова Тво-
јих од века Господе, и утеших се“)[88] Видите са каквом је седом древношћу веза-
но Христово учење о Утешитељу свег рода људског уопште, као напосе и са Њего-
вим следбеницима. Ево зашто Он Говори својим ученицима: „Јер ако Ја не одем,
Утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама“.[89] Упореди ове ре-
чи са антифонима[90]:
„По Светом Духу је свако богаство славе, од Њега је благодат и живот свакој тво-
ревини, јер са Оцем је опеван и са Словом.“[91] „Светим Духом се свака душа
оживљава, и чистотом се обзнањује, светли се Тројичним јединством светотајин-
ски.“[92] „Светим Духом је богопознања богатство, гледања и премудрости: јер у
Њему сва Очева наређења Слово открива.“[93] „Светим Духом све се одржава, ви-
дљиво са невидљивим: јер као самодржац један је од Тројице истински.“[94]
„Светога Духа је свеспасавајући узрок, ако коме Он по достојанству дуне, узноси
од земаљског, окриљује, проузраста, усмерава горе.“[95] „По Светом Духу је сви-
ма обожење, благовољење, разум, мир и благослов: јер равнодејствен је са Оцем и
Словом.“[96]
Горе смо појаснили речи Христове о томе да ће Утешитељ покарати свет за грех,
за правду и за суд. А сада још да додамо да та утеха за исповеднике истине, то
осуђивање света, јесте унутрашње славље душе која је озарена Духом Божијим,
којој се све што се дешава у свету и сви непријатељи Божији, као и сва страдања
која долазе од њих, чине као потпуна ништавност пред том пуноћом живота коју
у себи осећа душа озарена Духом Светим, која очекује „нова небеса и земљу но-
ву…, где правда обитава“.[97] Такво расположење показује преподобни Јован Да-
маскин у свом васкрсном антифону.
Дакле, ми смо се код Апостола Павла задржали на набрајању плодова Духа Све-
тог. Сваки од њих појединачно може да се различито протумачи: они су дивни и
сами по себи као средство за борбу са искушењима и грехом. „Ако ли духом дела
телесна умртвљујете, живећете. Јер које води Дух Божији они су синови Божи-ји“,
[98] и још: „По Духу ходите, и похоту телесну нећете чинити“.[99]
Међутим, ми нећемо сваки дар Духа који набраја Апостол Павле објашњавати
појединачно, него ћемо у закључку поменути само неке, а сада ћемо изнети нека
библијска и светоотачка упозорења против њиховог неправилног коришћења,
што је посебно кривица наших савременика.
Пре свега треба им предложити да се удубе у ове речи апостола Јована: „Вољени,
не верујте сваком духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни
пророци изишли у свет. По овоме распознавајте Духа Божијег“[100], итд., итд., –
реч је о докетима. Тада су јеретици били само докети и евионити, а сада их има
мноштво; али посебно су опасни они лажни учитељи које претендују на своју ли-
чну богонадахнутост будући испуњени духом антихриста.[101] Такви су бапти-
сти, иригвијанци, илуминати и њима слични проповедници или лажеапостоли.
„Јер су такви лажни апостоли, лукави посленици, који се претварају да су апосто-
ли Христови. И никакво чудо; јер се сам сатана претвара у анђела светлости. Није,
дакле, ништа велико ако се и слуге његове претварају да су слуге праведности,
којима ће бити свршетак по делима њиховим.“[102]
Ево због чега су оци Цркве са великом упорношћу упозоравали верујуће, а посе-
бно ревнитеље благочешћа и љубитеље богословља, да се чувају од самозаслеп-
љености и прелести. Са забринутошћу су искусни духовници слушали разне
приче својих ученика о свакојаким сновима и виђењима стално их упозоравајући
на могућност падања у прелест. Наш домаћи учитељ богословља, преосвећени
Игнатије Брјанчањинов писао је својим друговима: „Читајте оце Цркве, а не лати-
нске лажеучитеље, не Тому Кемпијског, нити Терезу, као ни остале духовно неу-
рачунљиве, који могу само завести у прелест“. Такву заслепљеност и самољубље
имали су и атонски „именобошци“, који су, Богу хвала, својевремено били осуђе-
ни од Синода цариградског патријарха Јоакима, као и од стране сверуског Сино-
да.
Дакле, ми смо се само дотакли овог описивања дарова који су поменути у Посла-
ници Галатима, а опширнинју студију остављамо за други пут. Рећи ћемо само
још неколико речи: 1) о разликовању духова прелести од дарова Светога Духа, и
2) о најподробнијем изражавању благодатног расположења.
Разликовати духа Божијег од духа прелести није баш тако просто. Апостол Павле
признаје за посебан дар Светога Духа – дар разликовања духова.[111] А Свети
Оци као најпоузданији симптом разликовања у томе постављају осећање беспо-
којства и раздражљивости, што се открива код оних који су пали у прелест, на
пример код секташа, када се подигне питање њихове заблуде. Они ће вам певу-
шити о братској љубави, о свепраштању, а ако им задате аргументовано против-
питање (посебно из Светог Писма), онда ће секташ да се зацрвени, да задрхти, и
са тешкоћом има да се уздржава и од увредљивих речи. На основу таквих реак-
ција може се познати да је он просто глумац или у стању прелести.
Нико није ушао у Небеско царство – пише св. Симеон Нови Богослов – ко није
имао умиљење, а умиљењем и покајањем покривају се сви греси и безакоња.
Ако Господ помогне да поново у руке добијем дела Исаака Сирина и Симеона
Новог Богослова, тада ћу бити у могућности да разменим мисли са добрим љу-
дима, који су најприснији разумевању светоотачких созерцања, и који су их писа-
ли не по руководству других, него по свом сопстевном и непосредном општењу
са Божанским Духом, и непосредним созерцањем Божанске славе.
Овај чланак „Учење Цркве о Светом Духу“ вл. Антоније је написао 20-тих година, одмах по
напуштању Крима у емиграцију. Под притиском преживљених страхота у то време руски народ се
посебно враћао Цркви, и то са препородом религиозних осећања; тада је владика Антоније рачунао
да је неопходно да се разјасни учење Цркве о Светом Духу. Овај рад први пут је објавио YMCA-
Press у Паризу (Imp. De Navarre, 5, rue des Gobelins, Paris). По еп. Никону (Рилицком) ова књижица
је ретка библиографска вредност.
НАПОМЕНЕ:
1. „Вся подаетъ Дух Святый, точитъ пророчествия, священники совершаетъ, некнижныя
мудрости научи, рыбари богословцы показа, весь собираетъ соборъ церковный. Едино-
сущне и сопрестольне Отцу и Сыну, Утешителю Слава Тебе.“
2. „Духъ Святый бе убо присно, и есть, и будетъ: ниже начинаемъ, ниже престаяй, но при-
сно Отцу и Сыну счиненъ и счисляемъ: животъ и живототворяй: светъ, и света податель,
самоблагий, и источникъ благостыни: имже Отецъ познавается, и Сынъ прославляется, и
отъ всехъ познавается; едина сила, едино счетание, едино поклонение святыя Троицы.“
3. „Духъ Святый, светъ и животъ, и живый источникъ умный: Духъ премудрости, Духъ ра-
зума, благий, правый, умный, обладaяй, очищаяй прегрешения: Богъ и боготворяй, огнь
отъ огня происходяй: глаголяй, деяй, разделяяй дарования, имже пророцы вси, и боже-
ственнии апостоли съ мученики венчашася, странное видение, огнь разделяяйся въ пода-
яние дарований.“
4. Мт 10:19-20; Мк 13:11, упореди Лк 12:12 и 21:15.
5. 1.Кор 7:10,12,40.
6. Дап 11:28.
7. Прем. Сол. 9:17.
8. Ваља овде напоменути да је Митрополит Антоније први и прави покретач удаљавања од
латинске теологије. Тај правац је касније код Срба наследио архим. Јустин Поповић, а у
„паришкој школи“ протојереј Георгије Флоровски, на чему је овај последњи и образовао
свој богословски систем на којем углавном почива савремена теологија, али сада са свим
својим манипулацијама у претераној наглашености потребе од удаљавања од тзв. Запад-
ног богословља, где се доводи у питање сама улога предања у Цркви, и његове богонада-
хнутости кроз ове минуле векове (прим преводиоца). Овде треба разликовати спољашњу
форму од литургичке реалности.
9. Дап 16:6-7.
10. ст. 9-10.
11. Прем. Сол. 1:4-5.
12. VII, правило 5.
13. 1.Јн 5:6.
14. τо πνευμα της αληδειας – Јн. 14, 17; 15, 26; 16, 13.
15. Лк 11:13.
16. 1.Кор 12:4-11.
17. Јн 16:7.
18. Јн 7:37-39.
19. Види Јн 20:22, и Рим 8:23.
20. Лк 24:52.
21. Исто, ст. 49, и Дап 1:5.
22. Гал 2:20.
23. Јн 14:16,26.
24. Јн 16:8-11.
25. упореди ст. 12 и 13.
26. Дап 6:10.
27. Дап 6:15.
28. Дап 7:51.
29. Дап 7:54 – појава која увек открива злобу али у потпуној немоћи да се са њом нешто про-
мени.
30. Пнз 19:1-13 (V књ. Мојсејева).
31. Пнз 19:15-19.
32. Јн 18:31.
33. Дап 7:58.
34. упореди: Дап 2:47; 4:21; 5:26.
35. Мт. 27, 63; обмањивач, сл. льстец, гр. Πτερνιστης
36. Дап 2:24-34; 3:15-21.
37. Дап 3:21.
38. Мт 9:34.
39. Еф 2:2.
40. Јн 12:31-32.
41. 1.Кор 1:23-24.
42. Тропар Цркве св. Мученицима.
43. Дап 9:31.
44. 1.Кор 15:10.
45. 1.Кор 2:4.
46. Дап 6:10.
47. Дап 6:10.
48. Лк 21:15.
49. Мк 13:11.
50. 1.Пт 4:11.
51. 1.Кор 2:10.
52. 1.Кор 2:12.
53. Први тропар 8 гл. „Чина великог освећења воде“ на Богојављењу.
54. Хлистовство (рус. хлыстовство, од хлыст = бич) јесте секта бичеваоца, људи који бичева-
њем и суманутим понављањем одређених речи доводе себе до бесвесног стања демонске
поседнутости. Можемо их упоредити са америчким квекерима (прим. прев).
55. 1:5 и 3:13-18.
56. Глава 11.
57. Исто, 11:2
58. Што се тиче ове молитве, са ове тачке гледишта одличан рад написао је бивши професор
Духовне Академије и Универзитета Н.И. Илински, просветитељ поволшких и сибирских
урођеника, преводећи на њихове језике Свето Писмо и друге духовне књиге, делимично и
богослужбене. Тај рад је одштампан после његове кончине (1892) у „Православном саго-
ворнику“ (Православный Собесе-дникъ), колико се сећам под насловом „Ex oriente lux“.
59. Гал 5:19-23.
60. Јн 3:34.
61. Кол 3:14.
62. Дап 10:44-46.
63. Дап 11:15.
64. види 1.Тим 1:19.
65. види Дап 19:13-17.
66. види Мт 3:2; 4:17 и др., а посебно у Дап 2:38.
67. „Који је рођен од Бога чува себе, и нечастиви га се не дотиче“ (1.Јн 2:18).
68. 1.Јн 5:1.
69. Мк 16:17.
70. 2.Тим 1:6.
71. Мк 9:39.
72. 1.Тим 1:19.
73. 1.Јн 4:1-3.
74. 1.Јн 4:6.
75. „Када огњене језике раздаваше, у јединство све призва.“
76. Кол 3:11.
77. Дап 10:44-46.
78. Мк 16:17.
79. Јн 14:16-18; 26:15, 26; 16:7-15.
80. „Нравственная идея догмата о Святом Духе“, написано против Лава Толстоја и први пут
објављено у часопису „Вера и разум“, 1896. (прим. уредника)
81. Екл 4:1.
82. Исто, ст. 2-3.
83. Јов 17: 21,31.
84. Пс 72.
85. Јер 11:15,20.
86. Пс 21.
87. Пост 5:29.
88. Пс 118:52.
89. Јн 16:7.
90. Антιфωнъ – грч. Αντιφωνος, противгласје, тј. наизменично певање супротно по-стављених
певница или хорова. У црквеном богослужењу се тако називају песме које су већином
изабране из књига Старог Завета, и зато их вл. Антоније не наводи случајно. Они угла-
вном, предсказују долазак Месије-Искупитеља, и целог тог домостроја спасења који кас-
није кроз Цркву долази. (прим. прев.)
91. Осмосгласник, антифон трећег гласа: „Святымъ Духомъ всякое богатство славы, отъ Него
же благодать, и животъ всякой твари, со Отцемъ бо воспеваемъ есть, и съ Словомъ.“
92. Исто, антифони четвртог гласа: „Святымъ Духомъ всяка душа живится, и чистотою возве-
щается, светлеется троическимъ единствомъ священнотайне.“
93. Исто, антифон четвртог гласа: „Святымъ Духомъ боговедения богатство, зрения и прему-
дрости: вся бо въ Семъ отеческая веления Слово открываетъ.“
94. Исто, антифон петог гласа: „Святым Духомъ содержатся вся, видимая же съ невидимыми:
самодержавенъ бо сый, Троицы единъ есть неложно.“
95. Исто, антифони шестог гласа.„Святому Духу всякая всеспасительная вина, аще коему Сей
по достоянию дхнетъ, вземлетъ отъ земныхъ восперяетъ, возращаетъ, устрояетъ горе.“
96. Исто, антифон шестог гласа:„Святымъ Духомъ обожение всемъ, благоволение, разумъ,
миръ и благословение: равнодетельный бо есть Отцу и Слову.“
97. 2.Пт 3:13.
98. Рим 8:13-14.
99. Гал 5:16.
100. 1.Јн 4:1-3.
101. Исто, ст. 3.
102. 2.Кор. 11:13-15.
103. Рим 8:23.
104. 1.Јн 1:8-10.
105. Мк. 3, 28
106. Мт 12:32; Лк. 12, 10.
107. 1.Јн 5:16.
108. Јн 15:22.
109. Мк 3:22.
110. Мк 3:30.
111. 1.Кор 12:10; упореди Јев 5:14.
112. Дап 2:37.
113. 12:10.
114. 1.Сол 5:19-21