Professional Documents
Culture Documents
Одговарајући на ово питање многи Руси би поменули обреде – али тешко да имамо
времена, које ћемо губити на такву врсту бесмислица. Не много ближе истини,
међутим, је и друго мишљење, прилично уобичајено међу онима који су боље
упућени у богословље. Они би нам рекли за filioque, о папском примату и другим
учењима одбаченим од Православља, а такође и о учењима и латинске
(римокатоличке) и Православне вере, које су одбачене од стране протестаната.
Испало би да Православље нема своју посебну суштину и срж, једнако страну свим
европским вероисповестима. Али пошто све оне воде порекло једна од друге,
можемо очекивати да постоје извесна блага Христове Истине, која се не могу наћи
ни у једној од њих: јерес настала из друге јереси, мора задржати у неком делу
учење „родитеља“, уколико се не враћа Истинској Цркви.
Некомплетан одговор
1
значај нашег духовног савршенства, општу предност вере у поређењу са Западним
вероисповестима, које су изгубиле једну од најсветијих, узвишенијих истина
Хришћанства.
Хомјаков види Цркву не толико као власт, већ као заједницу душа, које допуњавају
једна другу, својим мистичним општењем са Христом, Који открива Себе вернима
само у њиховој међусобној љубави, у њиховом јединству (садржаном у
Васељенским Саборима). У свим издањима Црквене дисциплине, и у самом процесу
истраживања Божанске Истине – баш као што је било утврђено Црквеним
Предањем – Он доноси дух радости, дух стран потчињавању другог, дух који нас
носи у безгранични свемир општења са целим светом верних, са целом вечношћу.
Учење о Цркви је наравно, изузетно важно, и као наше општење мора бити стално
обнављана у нашим умовима. Али чак и ван питања Цркве, на начин на који неко
прилази Богу и сопственом животу, осећа се велика разлика између Православних
и неправославних Западњака.
Али какве необичне ствари! Ту не постоји скоро ништа заједничко између та два
извора. Дипломирани богослови не познају наше Прологе, наше догматске песме
(стихире и каноне) наша Житија Светих – осим, можда као прости посетиоци
цркава, љубитељи црквене музике, али не као и религиозни научници. Међутим,
ова Словенска дела у дебелим, непривлачним књигама су главни, ако не и једини,
извор и храна живе руске вере и за обичног, а и за образованијег човека. Али
званично богословље не може да привири у овај извор, чак ни из просте
радозналости.
2
Сада погледајмо у најбоље Хришћане међу нама, наше наставнике Хришћанског
живота: јеромонаха Амвросија Оптинског (+1891), Оца Јована Кронштатског
(+1909), Епископа Теофана Затворника (+1894); (сва тројица су канонизовани и
проглашени за Светитеље)
Једном, као Ректор Богословије, дао сам задатак надареном студенту: Упореди и
супротстави морална учења Епископа Теофана са Мартенсеновим, Мартенсен је
велечасни протестантски проповедник, добро познат као морални богослов, који је
мање од других под утицајем заблуда у вероисповедању. Епископ Теофан је
образовани руски богослов, бивши Ректор Петерсбуршке Духовне Академије. И
знате шта? Испоставило се да су ова два аутора предстваили хришћанску
моралност на потпуно различите, често супротне начине. Овде је кратак преглед
резултата.
Епископ Теофан учи како да неко уреди свој живот, тако да се достигне мерило
хришћанске савршености, док западни епископ (sit venia verbo) узима из
Хришћанства само онолико, колико је сагласно са савременим, световним,
секуларним животом.
Први позива на морални хероизам, на доживотну борбу; други прави избор, који су
елементи хришћанства, подесни за наш постојећи начин живота. За првог је
истински живот за који је човек човек призван, вечни живот, док је наш постојећи
3
живот на земљи са свим његовим историјским обликованим дешавањима, није
ништа друго него илузија; за другог појам будућег живота, је само једна узвишена,
племенита идеја, идеја која доприноси сталном побољшању нашег стварног
живота овде на земљи.
„Ти не указујеш на лажну веру, већ на сиромашне верске ставове Запада,“ рећи ће
наши критичари. „У праву сте,“ одговорићемо, до сада смо се бавили ставовима о
дегенерацији западног религиозног живота и мисли; погледајмо сад на узвишеније
начело, које су они изгубили.
Уствари, различити подвизи су само били средства за кретање према једном крају,
једном циљу – постепеном задобијању духовног савршенства на земљи, задобијања
слободе од страсти, задобијања врлина – као што молимо у молитви Светог
Јефрема, понављајући опет и опет, у току Великог Поста са многим појасним
поклонима и коленопреклоњењима:
Коленопреклоњење
Дух целомудрености, смиреноумља, дуготрпљења и љубави, даруј мени, рабу
Твоме!
Коленопреклоњење
Коленопреклоњење
4
„Ово је воља Божија, ваша светост“, говори Апостол; ми је можемо задобити само
ако поставимо за главни и једини циљ нашег живота, живећи ради светости. На
овоме се заснива и истинско Хришћанство; ово је суштина разлике Православља у
односу на инославља Запада. У овом погледу (и према томе, по својој природи),
Источне јереси, као што су монофизити и јермени, много су ближе Православљу
него Западне: као и ми, они имају духовно савршенство као циљ Хришћанског
живота, али се разликују од нас у учењима о условима за задобијање тог циља.
5
постиже и стиче непосустајућим подвигом, управо по речима Светог Макарија
Великог, а све ово је на Западу непознато.
Ово незнање расте све више и све грубље. Према томе, савремени западни
богослови су изгубили разумевање циља Хришћанства, разумевање да је Христово
Оваплоћење, баш то – морално савршенство човека. Они су, заправо изгубили своје
умове уз помоћ бајки о Христовом доласку на земљу, да би Он пружио неку врсту
среће, човечанству неких будућих векова – чак иако је Он рекао са свом јасношћу,
да Његови следбеници морају носити крст патњи, да ће стално бити прогоњени од
света, од своје браће, деце, чак и родитеља, нарочито при крају.
Нећу просуђивати о првој изјави као што је К. Леонтијев (+1891, руски аутор,
близак Оптинским Старцима), једном урадио; шта више, признаћу да ако би љубав
уопште била могућа без духовног напора, без унутрашње борбе и без спољашњих
трудова, онда ништа од тога не би било неопходно. Али љубав је нестала међу
људима, баш када је Лутер почео да говори у њихову корист.
6
сведочанство великог незнања, о значењу подвижништва међу нашом образованом
класом.
Они имају вредност за нас, само ако нам помажу у задобијању дарова Духа. Од
много већег значаја је духовна борба унутар људске душе – самопрекор,
самоунижење, противљење себи, самопринуда, самокритика, сећање на Страшни
Суд и будући живот, контролу над осећањима, борба против злих мисли, кајање и
исповест, гнев на грехе и искушења, итд. – ствари потпуно непознате нашем
савременом човеку, а тако јасне и добро познате сваком верном сељаку, у
садашњости или прошлости. Ово је тачна духовна азбука, наведена од Епископа
Тихона Задонског (+1783, прослављеног као Светитеља):
„Постоје две врсте учених и мудрих људи: неки уче у школама из књига, и велика
већина њих су мање интелигентни од простих и неписмених, јер не познају
Хришћанску азбуку; они изоштравају ум, исправљају и улепшавају речи, али они не
желе да уреде своја срца.
7
Ако будемо пратили све лудости Запада, оне развијене у њиховој религији, као и
она усађена у њиховим обичајима, које се емитују до нас кроз „прозор Европе“,
видећемо их заустављене у незнању природе Хришћанске вере, као личне борбе за
постепено самоусавршавање. Такво је и например, латино-протестантско схватање
Искупљења, као освету Божанског Величанства, једном увређеном од Адама, на
Исусу Христу – схватање које је израсло из феудалног појма о витешкој части,
надокнадивој преко проливања крви оном ко је нанео увреду; такво је и
материјално учење о Тајнама; такво је такође и њихово учење о новом оруђу
Божијег Откривења – римском папи, ко год он био у стварном животу; такво је и
учење о делима обавезе. Таква је коначно и протестантскоа догма о спасењу кроз
веру, која обацује Цркву и Њену грађу (структуру).
У свим овим заблудама, Хришћанство се посматра као нешто страно нама, нашим
умовима и срцима, некој врсти преговарања између нас и Бога, условљавања из
непознатих разлога, да прихватимо извесне мрачне изреке и правила, а заузврат
добијамо награду вечног спасења.
Тако, Господ нам заповеда да праштамо – али западна моралност вапи за осветом
и крвопролићем; Господ заповеда да ми смирено мислимо о себи, као о највећим
грешницима – али Запад ставља „само-поштовање“ изнад свега; Господ нам говори
да се радујемо и будемо задовољни када смо гоњени и протеривани – али Запад
тражи „враћање части“; за Господа и Његове Апостоле, понос је демонски грех,
али за Запад је он племенит.
8
Слава Богу нашем!