Аурелије Августин; „crede ut intelligas“

Аурелије Августин Хипонски (354.) био је филозоф који је, прешавши

интелектуални пут од стоицизма и гностицизма до неоплатонизма, постао кључна фигура
епохе средњег века и главни утицај на обликовање католицизма, а касније и
протестантизма.
У хришћанство ступио је крштењем у 33. години, али иако је религија постепено
остављала све мање простора за филозофију, Аурелије Августин није је сматрао за
испразну већ ју је доводио у везу са љубављу према мудрости чији је директни извор био
Бог. Сасвим платонски посматрао је дејство ума и разума за које је сматрао да су виша
способност човека, али чија истинитост и поузданост може бити потпуна само кроз
искрену веру у једног Бога и његову безграничну љубав према свету. Тако долази до
закључка:“Intellige ut credas, crede ut intelligas. Разуми да би веровао, веруј да би разумео“,
који спречава да разумска делатност постане само пука људска радозналост без икаквог
учинка проузрокована сумњом за коју је Августин сматрао да је природни део сваког
људског бића. Сумњу није осуђивао као лошу, баш зато што ју је сматрао полазном
тачком људског трагања за истином. Ова сентенца такође је обележавала његову тврдњу
да се до сазнања и апсолутне истине једино може доћи преко интезивне интроспекције, а
не преко карактеристика стварности и овоземаљских вредности које нас окружују.
Интроспекцију сматрао је за једини начин доласка до одговора јер је веровао да је сам Бог
оплеменио људску унутрашњост истином и дао му могућност да сам стигне до свог циља,
тј. истинског блаженства. Овим размишљањем доказао је да је немогуће тврдити да је
истина сасвим недостижна и варирајућа, као што то тврде скептици којима се супроставио
парадоксом; ако би тврдња о немогућности досезања истине била истинита, онда би самим
тим била лаж, а ако би била лажна, онда би супротно тврђење било истинито.
Величина и значајност Августиновог делања управо је у томе што је постигао
савршену синтезу и преламање филозофије и религије хришћанства, а да при томе није
изменио или преокренуо неки од њихових аспеката само да би се уклопили у његов
приступ теми о позтрази за истином, већ је допустио да се обе стране хармонично уплету
у потпуност.

Ирина Ковачевић