UDK: 159.97(091), 616.89(091) Goran Z.

Golubovi, Filozofski fakultet, Ni

Godinjak za psihologiju, vol 5, No 6-7., 2008, pp. 63-80

ISSN 1451-5407

ISTORIJSKI RAZVOJ PSIHOPATOLOGIJE I PSIHIJATRIJE

Apstrakt Na poetku ovoga rada terminoloki se odreuje psihopatologija, kao nauna oblast, i psihijatrija, kao primenjena klinika disciplina u okviru medicinske struke. Potom se na koncizan nain daje prikaz istorijskog razvoja ovih oblasti, i to kroz razliite periode razvoja ljudske kulture. Na koncu, i pored izvesnih zastranjena, vezanih ak i za nau sredinu i za nae vreme, konstantuje se da psihopatologiju i psihijatriju oekuju novi izazovi u budunosti, na temelju dosadanjeg, vie nego pozitivnog, trenda opteg razvoja. Kljune rei: psihopatologija, psihijatrija, razvoj. Cilj ovoga rada jeste da prui koncizan prikaz istorijskog razvoja psihopatologije, kao nauke, i psihijatrije, kao struke, a sa namerom da se jo jedared naglase samo neka od imena i datuma iz jedne, zaista fascinantne i neobine, istorije. Pre nego to se usredsredimo na samu temu ovoga rada, nije suvino terminoloki razgraniiti pojmove psihopatologija i psihijatrija, koji se veoma esto sinonimno upotrebljavaju, naroito u naoj sredini. Mada, zaista, ima izvesne podudarnosti izmeu ovih pojmova, preciznosti radi, treba ipak naglasiti razlike koje postoje. Jedna od fundamentalnih oblasti psihologije jeste svakako i psihopatologija. Sam termin psihopatologija dolazi od grkih rei psihe dua, patos bolest i logos nauka. Ova nauna oblast se bavi

ISTORIJSKI RAZVOJ PSIHOPATOLOGIJE I PSIHIJATRIJE

prouavanjem duevnih nenormalnosti i poremeaja. English H.B. i English A.C. (1972) smatraju da se ovo podruje odnosi na sistematsko ispitivanje morbidnih mentalnih stanja, da je, strogo govorei, re o grani psiholoke nauke koju treba razlikovati od klinike psihologije i psihijatrije, koje su tehnoloki usmerene. Kako psihopatologiju, zapravo, zanima svako ponaanje koje odstupa od normalnog, ista se, u anglosaksonskom jezikom podruju, i naziva anormalna psihologija (Abnormal Psychology). Ponegde je mogue sresti se i sa terminom patopsihologija (patoloka psihologija). Evo kako, na sveobuhvatan i iscrpan nain, anormalnu psihologiju (psihopatologiju) odreuju Arnold A. Lazarus i Andrew M. Colman (1995): Anormalna psihologija je posveena prouavanju mentalnih, emocionalnih i ponaajnih aberacija. Ona je grana psihologije koja se odnosi na istraivanja klasifikacije, uzroka, dijagnoze, prevencije i tretmana psihikih poremeaja... Njeno podruje pokriva irok spektar poremeaja i ukljuuje neuroze, psihoze, poremeaje linosti, psihofizioloke poremeaje, organske mentalne sindrome, i mentalnu retardaciju. Anormalna psihologija nije sinonim za kliniku psihologiju, koja je uglavnom usmerena na profesionalnu praksu i primarno je fokusirana na dijagnostike testove i primenu razliitih terapijskih pristupa. Sutina anormalne psihologije lei u njenom naglaavanju upravo onih istraivanja koja se tiu nenormalnog ponaanja, kao i u njenom nastojanju da klasifikuje irok niz mentalnih i emocionalnih odstupanja u koherentne kategorije, te da razume njihovu prirodu. Anormalna psihologija predstavlja okvir i vodi za uspenu kliniku praksu. Robert Campbell (1996) smatra da je psihopatologija grana nauke koja se bavi sutinskom prirodom duevne bolesti njenim uzrocima, strukturalnim i funkcionalnim promenama koje su u vezi sa njom, kao i nainima kojima se ista manifestuje. Postoji miljenje da se specifinost psihopatologije, u odnosu na druge oblasti psiholoke nauke, ogleda i u tome to ona podjednako pripada i medicini i psihologiji, pa je od interesa i za lekarsku praksu (i uopte medicinsku delatnost), kao i za profesionalnu aktivnost psihologa, bilo da je njegov angaman vezan za zdravstvenu ustanovu (dom zdravlja, bolnicu, kliniku, institut i slino), prosvetu, industriju, sektor socijalnog rada i 64

Goran Golubovi

staranja, penitencijarnu instituciju (zatvor, kazneno-popravni dom), ili neko drugo podruje drutvenog ivota (Golubovi G.Z., 2004). Iz didaktikih razloga, psihopatologija se obino deli na opti i posebni deo. Opti deo ima propedevtiki karakter i omoguava sticanje onih elementarnih pojmova bez kojih je nemogue razumeti fenomen duevne bolesti. Centralni deo opte psihopatologije zauzima prouavanje psihikih funkcija i njihovih patolokih odstupanja. Meutim, u okviru opteg dela izuava se i istorijat psihopatologije, najvaniji sindromi, dijagnostika, klasifikacija i terapija mentalnih poremeaja, ali u jednom uoptenom kontekstu, kao i jo neke teme uvodnog karaktera. U posebnom delu psihopatologije, koji se jo naziva i nozologija, sistematski se obrauju pojedini mentalni poremeaji. Za razliku od psihopatologije, koja je uglavnom teorijska nauna oblast, klinika psihijatrija spada i grane praktine medicine, tj. ima aplikativni karakter. Klinika psihijatrija (gr. psihe - dua, jatreja leenje) se najbolje moe shvatiti kao primenjena psihopatologija, odnosno primena psihopatolokih saznanja u klinikoj (rad sa bolesnicima, ali i zdravim osobama) praksi. Drugim reima (Golubovi G.Z., op. cit.), psihijatrija jeste medicinska disciplina koja primenjuje dostignua psihopatologije kao nauke sa ciljem da objasni etiologiju (uzroke) i patogenezu (nastanak i razvoj) psihikih nenormalnosti i poremeaja, opie njihovu kliniku sliku (ispoljavanje), unapredi dijagnostiku (otkrivanje), omogui efikasan tretman (leenje), obezbedi rehabilitaciju i socijalnu reintegraciju duevno obolelih lica i pobolja prevenciju (spreavanje bolesti, ali i unapreivanje mentalnog zdravlja uopte). Slinu definiciju daje i brani par English (1972), po kojima je psihijatrija medicinska specijalnost koja se bavi preventivom, dijagnozom, leenjem i staranjem u pogledu mentalne bolesti i defektnosti i, sem toga, mnogim problemima linog snalaenja. Meutim, isti autori u komentaru dodaju da iako je istorijski psihijatrija izrasla unutar okvira medicine i bavila se medicinskim staranjem o mentalno bolesnima, mnogo ta od njenog leenja nije bilo specifino medicinsko i mnogi od onih koje je leila nisu bili, u uobiajenom smislu rei, bolesni, ni telesno ni psihiki.

65

ISTORIJSKI RAZVOJ PSIHOPATOLOGIJE I PSIHIJATRIJE

Lev Milinski (1986) stavlja naglasak na kurativni aspekt psihijatrije, pa kae: Ukoliko pri definisanju psihopatologije elimo da izbegnemo bolest, moemo je lako imenovati kao nauku o anormalnim pojavama ovekove linosti, tj. ovekovog ponaanja i doivljavanja. U skladu sa ovim, psihijatrija bi bila znanost o leenju nenormalnih pojava ovekove linosti (odnosno ovekovog doivljavanja i ponaanja). Moda je zanimljivo pomenuti da je termin psihijatrija u medicinu prvi uveo nemaki anatom Johan Kristijan Rajl (1759-1813). U zadnjih pola veka psihijatrija je doivela rapidan progres. Od nekada monolitne klinike discipline izdiferencirale su se razliite subspecijalistike oblasti. Neke od njih su: deja psihijatrija, adolescentna psihijatrija, adultna (opta) psihijatrija i gerontopsihijatrija (s obzirom na uzrast deca, mladi, odrasli i stare osobe), potom socijalna psihijatrija, komunalna psihijatrija, kulturalna i transkulturalna psihijatrija, konsultativna psihijatrija, forenzika (sudska) psihijatrija, pa ak i pastoralna psihijatrija (sve ove ue specijalnosti imaju specifine ciljeve i naroitu metodologiju koja naginje multidisciplinarnom pristupu). Sasvim sigurno se moe konstantovati da su psihopatologija kao nauna oblast, sa jedne strane, i psihijatrija i klinika psihologija, kao afirmisane strune discipline, sa druge strane, u stalnoj dinamikoj interakciji. Psihopatologija obezbeuje fundamentalne naune injenice i opti metodoloki okvir za dalji istraivaki rad. Zauzvrat, psihijatrija i klinika psihologija omoguavaju svakodnevnu praktinu proveru bazinih saznanja, kao i njihovo revidiranje i uveavanje posredstvom klinikih istraivanja. Psihopatologija bez psihijatrije i klinike psihologije brzo bi postala tek puka sholastika apstrakcija, a psihijatrija i klinika psihologija bez psihopatolokog fundamenta bile bi gola zanatska empirija osuena na tapkanje u mraku i liena blagodati naune metodologije. Sve to je reeno samo potvruje jedinstvo teorije i prakse, kao i uslovnost svih klasifikacija, razgranienja i definicija kada je korpus naune i strune spoznaje u pitanju. U daljem izlaganju, imajui u vidu prethodna terminoloka razgranienja, ipak emo istorijski razvoj psihopatologije, kao nauke, i psihijatrije, kao struke, objedinjeno prikazati. Ovo iz razloga, to nauni i struni aspekt, bar kada je ova oblast u pitanju, i nije mogue razdvajati. 66

Goran Golubovi

Nauka fundira i uslovljava profesionalnu doktrinu, a struka obogauje nauku empirijskim materijalom, koji stalno revidira i upotpunjuje nae saznanje o anormalnim pojavama ovekove psihe. Psihiki poremeaji su poznati od davnina, mada je psihopatologija, kao samostalna nauna oblast, relativno mlada. Po reima Vladimira Hudolina (1984), istorija psihijatrije se, u novije vreme, prouava i nastoji shvatiti tako to se naroiti znaaj pridaje istraivanjima medicine, pa tako i psihijatrije, u nerazvijenim i sredinama u razvoju (paleomedicina). Upravo ova istraivanja su pokazala da pojmovi zdravlja i bolesti u ovakvim socijalno kulturalnim miljeima zavise u znaajnoj meri od predstava o uticaju dobrih i zlih duhova. U skladu sa tim, razvijen je postupak isterivanja demona, takozvani egzorcizam. Radi se, naime, o izuzetno starom religijskom ritualu, koji se, u izmenjenom obliku, zadrao sve do danas, ak i u okrilju zvanine crkve (u Rimokatolikoj crkvi to je i slubeno propisani obred). Primitivni egzorcizam se, od strane vraeva, sprovodio, izmeu ostalog, i putem trepanacije (pravljenja otvora na lobanji), uz verovanje da e na taj nain izii demoni, koji izazivaju odreeni mentalni poremeaj. Ovome okrutnom postupku su uglavnom bile podvrgavane osobe obolele od konverzivne neuroze (histerije), ali i mnogi shizofrenici, maniko-depresivni bolesnici, psihopate i epileptiari. U naim krajevima egzorcizam se vrio ak i u godinama posle drugog svetskog rata, tj. do sredine prologa veka. Mihailo F. Proti opisuje trepanaciju od strane tzv. mediga nadrilekara, koji su pored ove intervencije jo i vidali rane povreenih. Ovom zahvatu se pribegavalo u sluaju povreda glave, kod raznih glavobolja, neuralgija, padavice, duevnih bolesti, pa ak i u cilju krvne osvete. Meutim, trepanacije se nikada nisu vrile kod dece ispod 14 godina, niti kod starih ljudi. Pre nego to se pristupalo operaciji, kosa osobe koja e biti podvrgnuta zahvatu brijala se otrim noem. Za rezanje koe upotrebljavali su se tzv. leteri, kojih je bilo pravih i zavinutih. ara ili trepanja je zapravo bila testera od elika, koju su kovali seoski kovai, sa kojom se otvarala lobanja. Prestrugana kost se odizala uz pomo naroitog instrumenta kande.

67

ISTORIJSKI RAZVOJ PSIHOPATOLOGIJE I PSIHIJATRIJE

Lice nad kojim e biti sprovedena trepanacija moralo je da sedne na panj, a ruke su mu vezivane za drvo. Od pacijenta se trailo da popije ljute rakije, kolikogod moe. Potom je pomonik mediga hvatao bolesnika rukama oko glave, kako ovaj ne bi uo struganje are (testere). Medig bi na obrijanoj kosi glave bolesnog pravio kosi rez u obliku krsta, potom bi kukama odignuo kou i razgolitio kost. Kost se mazala melemom koji se sastojao od belanceta pomeanog sa lanenim uljem i solju. Onda bi se pristupalo struganju kosti, koje je trajalo izmeu jednog i dva sata. Prestrugana kost se podizala kukama i specijalnom iglom, spljotenom na vrhu, koja se nazivala milj. Ova igla, namotana sa dosta vate, sluila je i za skupljanje krvi. Rana se mazala melemom koji se zvao boletin, a koji je pravljen od smole smreke, voska u ulja. Koa se ivala koncem, a rana je previjana istim krpama i zavojem. Do zaceljenja prolazilo je i do 6 nedelja. Nezavisno od prakse primitivne medicine, niz pisanih dokumenata svedoi o interesovanju starih naroda za prirodu duevnih poremeaja. Ilustracije radi, treba pomenuti zapis o senilnosti, koji datira iz 1500. godine pre nae ere, u kome se kae: Srce postaje teko i ne sea se onoga to je bilo jue. Osim toga, neki istoriari tvrde da se u knjigama Starog i Novog Zaveta, kao i Talmuda mogu nai autentini opisi psihiki nenormalnih stanja (Stanojevi V., 1962; Henderson D., Gillespie R.D., 1951). U antikoj Grkoj izvanredna zapaanja sreemo kod niza mislilaca. Hipokrat, koga smatramo ocem medicine, genijalnom pronicljivou za ono vreme primeuje da sveta bolest (epilepsija) nije boanstvenija, niti svetija od ma koje druge bolesti, zato to ona ima svoje prirodno poreklo. Po njemu, ljudi se iz neznanja ude njenoj prirodi, ne uviajui da njen uzrok nije boanski, ve je poput uzroka svih drugih telesnih bolesti (op. cit). Pored toga, u Zakletvi koja se zove po njemu, Hipokrat je postulirao principe lekarske etike koji u punoj meri vae i dan-danas. Milosav S. Risti (1990) ova opta naela sumira na sledei nain: Prenoenje znanja i iskustva od starijih na mlae kolege; Pruanje nesebine i strune pomoi bolesniku u svako doba, bez obzira na radno vreme; Nenanoenje tete bolesniku u toku ispitivanja i leenja; Obavezno upuivanje bolesnika na dalje preglede i leenje drugom lekaru, kada terapeut, koji je do tada leio pacijenta, nije u mogunosti da to i dalje uspeno nastavi; 68

Goran Golubovi

uvanje svega to lekar sazna od bolesnika (lekarska tajna); Potovanje starijih lekara koji svoje znanje i iskustvo prenose na mlae; Potovanje miljenja i stava drugog lekara kolege. Platon u svom delu Republika razmilja na sledei nain (Stanojevi V., 1962; Henderson D., Gillespie R.D., 1951): Ako je neko duevno bolestan, ne dopustite da se javno pokazuje u varoi, nego prepustite da ga njegova rodbina nadzire kod kue kako najbolje zna, a ako su u tome nemarni, neka plate globu. Osim reenog, Platon je razvio idealistiko uenje o dui koja poznaje i sebe i telo, nasuprot telu, koje ne poseduje nikakvo znanje. Meutim, ovaj filozof je uviao i dijalektiki razraivao znaajne veze izmeu due i tela u svojoj teoriji emocija i u opisima razliitih psihikih poremeaja (Kalianin P., 1997). Aristotel u svom delu O dui eksplicitno postavlja problem vezivanja oseanja za aktuelni opaajni akt, to, gotovo potpuno, odgovara Dekartovom uenju o asocijaciji ideja, kao i savremenim psihoanalitikim postavkama. Ovaj velikan antike misli je obrazloio sutinu kompleksa i razvio koncepciju oseanja krivice, kao moguih uzroka psihikih poremeaja i ukazao na terapijsku vrednost katarze, odnosno intenzivnog emocionalnog proivljavanja i pranjenja (Kalianin P., op. cit.). Demokrit u prepisci sa Hipokratom formulie interesantnu tvrdnju da ako se kukurek da duevno zdravoj osobi, onda on navlai tamu na duu, ali ako se on da duevno poremeenoj osobi, onda je vrlo koristan (Stanojevi V., 1962; Henderson D., Gillespie R.D., 1951). Ne nalazimo li, zapravo, u ovakvim razmiljanjima anticipaciju jedne budue naune discipline psihofarmakologije? U starom Rimu (op. cit.) je postojalo znaajno interesovanje za duevne bolesti i njihovo leenje. Tako, na primer, Celzus zastupa dve oprene metode leenja: jednu koja se zasniva na gladovanju, vezivanju u lance i batinanju, i drugu koja proteira bavljenje sportom, sluanje muzike, glasno itanje, ljuljanje na ljuljaci i uivanje u umovima vodopada. Temison preporuuje obilnu hranu, kupke i obloge. Celijus Aurelijanus smatra da duevnog bolesnika valja smestiti u najbolje uslove mira, svetlosti i temperature, preporuujui da treba sve ukloniti to bi moglo da ga uznemiri; osoblje koje neguje duevno poremeenog mora sa njim da 69

ISTORIJSKI RAZVOJ PSIHOPATOLOGIJE I PSIHIJATRIJE

postupa taktino i bez suvinih mera prinude, a pozorine predstave, zabave, jahanje, etnja i rad, u vreme rekonvalescencije, mogu da budu od velike koristi. Ovaj antiki filantrop je odbacivao postupke kao to su: polugladovanje, putanje krvi, vezivanje u lance, kao i preteranu upotrebu droga. Od uvenog lekara Galena potie shvatanje po kome su bolesti posledica poremeaja u raspodeli (odnosu) etiri tenosti: crne ui, ute ui, krvi i flegme. Mada ova predstava ne odgovara stvarnosti, ona je u vreme svoga nastanka bila vrlo napredna, s obzirom da je uzroke bolesti traila u organskim promenama. Galenov savremenik Areteus preporuuje putanje krvi kod melanholije u svrhu rastereenja jetre, potom ienje sa alojom i kupanje, a u rekonvalescenciji prirodne tople kupke sa mineralnom vodom. Srednji vek je, na alost, u znaku demonolokog tumaenja duevnih bolesti i poremeaja, i u odnosu na antiki period, istorijski gledano, ini korak unazad po ovom pitanju. Psihiki bolesnog oveka, u to vreme, najee posmatraju kao opsednutog demonima, zbog ega ga i podvrgavaju svirepim postupcima, tj. najbrutalnijoj torturi sa ciljem isterivanja avola (egzorcizam). Ne retko, nesreni ljudi su ivi spaljivani na lomai, na osnovu presuda crkvenih sudova (inkvizicije), pri emu se, da apsurd bude vei, duboko verovalo da e jedino na taj nain biti spaena njihova dua od pakla i vlasti Sotone (Stanojevi V., 1962). Pa ipak, i tada su postojala mesta gde se oveno postupalo sa psihiki poremeenim osobama; pre svega to je u VI veku bila bolnica u Monte Kasinu, vek kasnije bolnice u Lionu i Parizu (Radojii B.M., 1987), ali i mnogi manastiri na pravoslavnom istoku. Ovome treba, svakako, pridodati i iskustvo u Gilu. Naime, po navodima Vladimira Hudolina (op. cit.), belgijska legenda o Sv. Dajmfne bitno je uticala na stav tamonjeg stanovnitva o duevno obolelima. Prema legendi, krajem VI veka, irska princeza Dajmfne ostala je bez majke, postavi rtvom incestuoznih nasrtaja vlastitog oca. Zbog toga je pobegla i sakrila se u malom belgijskom gradu Gilu. Meutim, ni tamo nije mogla umai svome ocu, od ije je ruke, na kraju, i postradala. Posle njene smrti poela su se dogaati udesna ozdravljenja duevnih bolesnika, koji su joj se molitveno obraali za pomo. Gil je, stoga, ubrzo postao mesto hodoaa za duevno bolesne iz itave Evrope. Graani ovoga gradia su podigli crkvu u ast Sv. Dajmfne sa dodatnim prostorijama, u kojima su boravili hodoasnici. Kako su prostorije uz crkvu postale pretesne, itelji Gila poeli su da duevne bolesnike primaju u svoje kue, postupajui sa njima kao sa lanovima 70

Goran Golubovi

svojih porodica. Ovim postupkom udaren je temelj modernoj socioterapiji, koja e svoj puni razvoj doiveti tek u XX veku, i pokazane su sve blagodati resocijalizacije po sudbinu duevno obolelih lica. Doba renesanse obeleavaju, iako optereene misticizmom, u osnovi progresivne ideje Paracelzusa, velikog alhemiara i lekara. U svom delu, iz prve polovine XVI veka, naslovljenog kao: Rasprava o bolestima koje oduzimaju pamet, Paracelzus pie: Duevno bolestan je onaj ovek koji ne pokazuje u odgovarajuoj srazmeri i jaini smrtan i besmrtan, nerazuman i razuman duh.... Uzroke duevnih bolesti nalazi u prenaprezanju uma, elementima, influenci, konstelaciji i konjunkciji. Po njemu, ludilo se pojaava pri punom i mladom mesecu, zato to je mozak mikrokozmiki mesec. Pored ovog, iznosi da su sumpor i iva prauzroci svih bolesti i da iva na vruini prelazi u stanje sublimacije, destilacije i precipitacije, pri emu sublimacija prouzrokuje ludilo, precipitacija giht, a destilacija paralizu i melanholiju. Za leenje duevnih bolesnika Paracelzus preporuuje kauterijum, flebotomiju (otvaranje vena) i primenu plave i crvene boje koje utiu na raspoloenje (Stanojevi V., 1962). tal, u XVIII veku, dovodi u vezu medicinu sa psihologijom, istiui da je psihiki momenat iznad telesnog. Savremenost jednog dela njegovog razmiljanja uoava se i u stavu da duevne bolesti postaju zbog ukoenosti due koja je posledica ideje to dolazi od ula, drugih telesnih funkcija, ili, pak raspoloenja (op. cit.). Moderna psihijatrija roena je 1792. godine, u Francuskoj, kada je Filip Pinel, po ovlaenju Revolucionarne komune, u bolnici Bisetr oslobodio, za manje od nedelju dana, preko 50 bolesnika, od kojih su neki i po tri decenije bili u okovima. Zamenjujui represiju radnom terapijom i humanim odnosom u uslovima azilskog smetaja Pinel zapoinje eru reforme u psihijatriji, i ubrzo nalazi niz sledbenika. U bolnici Salpetrijer Pinelovo delo nastavlja Eskirol, poznat kao prvi predava psihijatrije i osniva najmanje 10 novih azila. Ne treba zaboraviti ni Ferisa, koji je osnovao farmu pri Bisetr bolnici i pridoneo zakonu o osnivanju novih duevnih bolnica i o poboljanju ve postojeih (Stanojevi V., 1962; Henderson D., Gillespie R.D., 1951). Veliki doprinos reformi psihijatrijske prakse u Engleskoj dali su Vilijam Tjuk i Lindlej Marej. NJihova nastojanja rezultovala su otvaranjem 71

ISTORIJSKI RAZVOJ PSIHOPATOLOGIJE I PSIHIJATRIJE

sklonita u Jorku 1796. godine (op. cit.). Prvim nastavnikom sistematske psihijatrije u Velikoj Britaniji smatra se Ser Aleksandar Morison (Henderson D., Gillespie R.D., 1951), koji je otpoeo sa svojim predavanjima u Edinburgu 1823. godine, a u Londonu 1826. U Nemakoj, za humani postupak prema bolesnicima osobito se zalae Frike. Rajl objavljuje 1803. godine knjigu: Rapsodije o primeni psihikog leenja kod duevnih poremeaja, a par godina kasnije sa Kajslerom pokree izdavanje prvog psihijatrijskog asopisa Magazin fr Nervenheilkunde (Stanojevi V., 1962). U Americi, veliki obnovitelji duevnih bolnica, ija se imena vezuju za period humane reforme, bili su Bond, Kirkbrajd i Ra. Poslednji od navedenih, iako, bez sumnje, progresivan za ono vreme, ipak je preporuivao obilno putanje krvi, slabu hranu, sredstva za ienje, kalomel i opijum (Stanojevi V., 1962; Henderson D., Gillespie R.D., 1951). Period potpunog ukidanja sputavanja u ustnovama za mentalno obolele u Engleskoj nastavljaju Hil, arlsvort, Konoli i naroito Doroteja Lajnd Dajks. Svi oni insistiraju na zahtevu za ukidanjem svih mera mehanikog sputavanja duevnih bolesnika, kao to su vezivanje, zatvaranje i navlaenje ludake koulje. Predvodnik ovoga pokreta bio je Konoli, koji je objavio knjigu pod naslovom: Leenje duevno bolesnih bez mehanikog sputavanja (op. cit.). Period hospitalizacije nastoji da razvije kurativni aspekt tretmana duevnih bolesnika, ali i da savlada predrasude javnog mnjenja po ovom pitanju. Svojim angaovanjem, u ovoj etapi, naroito se izdvajaju dr Semjuel Hi, dr Braun, dr Kempbel Klark, kao i mnogi drugi. Pomenimo samo neke od doprinosa ovih velikih humanista (Henderson D., Gillespie R.D., 1951): Hi osniva mediko-psiholoko udruenje i uvodi obiaj (1841) u Optem azilu u Gloesteru da ensko osoblje neguje muke duevne bolesnike; Braun (1854) otvara kolu za sestre, a Klark (1881) zapoinje sistematsku obuku azilskih sestara i bolniara i pie Prirunik za bolniko osoblje u duevnim bolnicama. Vanost osnivanja psihijatrijskih odeljenja u sastavu pedijatrijskih bolnica, koja bi tretirala mentalne poremeaje u razvojnom periodu, naglaavao je britanski deji psihijatar Leo Kaner 72

Goran Golubovi

Deskriptivna psihijatrija je odlikovala kraj XIX i poetak XX veka. Njen se osnovni zadatak sastojao u statikom posmatranju i opisivanju simptoma, kao i u pokuaju klasifikovanja duevnih poremeaja. Najznaajniji predstavnik ovoga pravca psihijatrijske misli je svakako Emil Krepelin. Ovaj istraiva je prvi izdvojio bolest koju danas zovemo shizofrenijom u poseban entitet. Utvrdio je da ovaj duevni poremeaj poinje rano u ivotu, da dovodi vremenom do pogoranja psihikog stanja i da neminovno zavrava raspadom linosti, zbog ega je i nazvan dementia praecox. S druge strane, Krepelin je uoio da psihoza sa periodinim tokom, koja primarno pogaa sferu raspoloenja, po pravilu, ne dovodi linost do demencije, pa je ovu bolest nazvao psychosis maniacodepressiva. U svom udbeniku psihijatrije (1899) opisao je tri oblika demencije prekoks: hebefreniju, katatoniju i paranoidni oblik, a tri godine kasnije dodao je i etvrti oblik dementia simplex (Radojii B.M., 1987). Ova klinika podela, u neto izmenjenom obliku, ostala je na snazi sve do danas, naavi svoje mesto i u savremenim klasifikacijama (kao to su MKB-X i DSM-IV). Nezavisno od deskriptivne psihijatrije, poetak XX veka oznaava i raanje psihoanalize, koja je prevashodno vezana za ime bekog psihijatra Zigmunda Frojda. Razvoj psihoanalitike misli uslovio je bolju spoznaju velike grupe tzv. nepsihotinih poremeaja, koji ine vei deo svakodnevne klinike prakse savremenog psihijatra, ali i irenje psihopatolokih koncepcija na oblasti kao to su kultura, antropologija, istorija, pravo, kriminologija, pedagogija itd. Bez sumnje se moe konstantovati da je psihoanaliza omoguila psihijatriji da postane, u pravom smislu rei, interdisciplinarno polje istraivanja (Golubovi G.Z., 2004). Prvu polovinu XX veka karakteriu dalji razvoj deskriptivnoklinike psihopatologije, raslojavanje psihoanalitikog pokreta i stvaranje i uspon bioloke psihijatrije. Veliki doprinos deskriptivno-klinikom pristupu u psihijatriji dao je Eugen Blojler (1908) uvodei termin shizofrenija (Kalianin P., 1997; Radojii B.M., 1987). Tri godine kasnije u monografiji Dementia praecox oder Gruppe der Schizophrenien naglasio je da ova bolest ne mora uvek biti ranog poetka, a da je osnovna odlika simptomatologije cepanje psihe, zbog ega je i najadekvatniji naziv shizofrenija (gr. shizein cepati, frene dua). 73

ISTORIJSKI RAZVOJ PSIHOPATOLOGIJE I PSIHIJATRIJE

Iako je dinamska psihijatrija od samog svog poetka nosila peat svog osnivaa Zigmunda Frojda, od ovog se ubrzo odvajaju dva njegova uenika: Alfred Adler koji osniva individualnu psihologiju (ovaj pravac e docnije uticati na formiranje bihejviorizma) i Karl Gustav Jung utemeljitelj kole za kompleksnu (analitiku) psihologiju (Hudolin B., 1984). Kasnije e se jo vie nastaviti raslojavanje psiho-analitikog pokreta, to e dovesti i do pojave sasvim novih psihoterapijskih kola (getalt-psihoterapija, transakciona analiza, telesna psihoterapija i mnoge druge). Paralelno sa raslojavanjem, ali i daljim razvojem dinamske, u XX veku nastaje prava eksplozija bioloke psihijatrije. Evo samo nekoliko imena i datuma koji u ovoj psihijatrijskoj orijentaciji predstavljaju istorijske prekretnice (Golubovi G.Z., 2004; Radojii B.M., 1987; Bukeli J., 2000): Vagner-Jaureg 1917. godine otkriva leenje progresivne paralize malarijom Manfred Zakl u periodu od 1933. do 1936. godine uvodi leenje insulinskim komama Meduna 1934. godine otpoinje sa primenom kardijazolskih okova erleti i Bini poinju 1937. godine rad na uvoenju elektro-ok terapije Egaz Monic, portugalski neurohirurg, 1935. godine uvodi hirurko leenje duevnih bolesnika putem prefrontalne leukotomije arpantje 1950. godine pronalazi hlorpromazin, a Labori 1952. godine otkriva njegovo umirujue delovanje; 1953. godine poinje primena alkaloida rezerpina u leenju psihikih poremeaja (Natan); Dele i Deniker predlau naziv neuroleptik, koji je ubrzo usvojen u meunarodnoj literaturi; zahvaljujui svemu navedenom raa se nova oblast psihofarmakologija, koja u osnovi menja izgled duevnih bolnica i dotadanju kliniku praksu u njima. Svakako e biti interesantno preneti opis prvog elektrooka izvedenog na oveku, aprila 1938. godine na Neuropsihijatrijskoj klinici u Rimu (pre toga metoda je bila u eksperimentalnoj fazi i postojala su samo iskustva steena na svinjama u rimskoj klanici). Radilo se, naime, o 40godinjem bolesniku koga je policija uhapsila na stanici, jer je putovao bez 74

Goran Golubovi

vozne karte, pa je zbog udnog ponaanja bio priveden na Kliniku. Poto je utvrena dijagnoza shizofrenije, odlueno je da se pacijentu aplikuje elektro-ok. Sam Ugo erleti pie (prema Stojiljkovi S., 1984): Pomou jedne gumene trake, koja je ila preko ela, bolesniku su privrene na frontoparijetalne predele dve iroke elektrode, dobro natopljene u slani fizioloki rastvor. Prvo smo oprezno izabrali struju niskog napona: 80 volti, u trajanju od 1/5 sekunde. Na ok se trenutno nadovezala konvulzija; celokupna muskulatura se ukrutila u polusavijenom poloaju, zatim je bolesnik pao na krevet, ne gubei svest. Iznenada je poeo da veoma glasno peva, najzad je zautao. Bili smo prilino uzbueni milju da smo preuzeli smeo poduhvat. Meutim, na osnovu naih eksperimenata na ivotinjama znali smo da je napon bio suvie nizak i razgovarali smo da bi trebalo poduhvat ponoviti sa jaom strujom. Pri tome je uinjen predlog da se bolesnik ostavi da se odmara i da se ovaj poduhvat ponovi tek idueg dana. Bolesnik, koji je oigledno sluao diskusiju, umeao se, jasnim i ozbiljnim glasom: Nemojte ponavljati! To je ubistveno! Moram priznati da me je ovaj odluan uzvik oveka, koji jo nekoliko trenutaka ranije nije bio u stanju da razumljivo govori, pokolebao u mojoj nameri da u ovoj veoma odgovornoj situaciji ponovim poduhvat... Najzad je ipak odluila moja upornost da ne poputam pred sujevernim strahovanjima. Traka je opet stavljena na elo i izveden je ok sa 110 volti u trajanju od 1/5 sekundi. Odmah je nastupio generalizovani spazam, kome je jedan trenutak docnije usledio klasian epileptiki napad. Mi smo svi veoma napeto posmatrali toniku fazu i za vreme celog perioda apnoje formalno nam je zastao dah. Najzad je sa prvim krkljajuim udisanjem i prvim klonikim trzajima bolesnika proradila i naa cirkulacija i sa velikim interesovanjem posmatrali smo njegovo karakteristino postepeno vraanje svesti. Bolesnik je seo mirno i, smeei se, kao da je eleo da se raspita o naim eljama. Pitali smo ga ta se sa njim dogodilo i odgovor je glasio: Ne znam, moda sam spavao. Radna terapija u psihijatriji zauzima sve vie prostora, naroito u XX veku. Ona se u velikoj meri vezuje za delovanje i rad Hermana Simona. Zahvaljujui ovome pristupu bar je donekle ublaena zastraujua atmosfera tadanjih (pre drugog svetskog rata) azila u koje su smetani duevni bolesnici (Hudolin B., 1984).

75

ISTORIJSKI RAZVOJ PSIHOPATOLOGIJE I PSIHIJATRIJE

Za uvoenje koncepta terapijske zajednice zasluan je Maksvel Dons. On je u vreme rata radio sa vojnicima koji su bolovali od psihosomatskih poremeaja primenjujui grupni metod rada. I po okonanju rata nastavio je da primenjuje slian pristup radei sa psihopatama u bolnici Belmont kraj Londona (op. cit.). Sutina terapijske zajednice se sastojala u formiranju specifine samoupravne atmosfere izmeu bolesnika i osoblja, tako da se itav ivot i rad u bolnici pretvarao u svojevrsni terapijski proces. Grupnu psihoterapiju u XX veku afirmiu Prat (1905. u SAD-u primenjuje grupnu edukaciju tuberkuloznih bolesnika sa naznaenim mentalno-higijenskim pristupom), Moreno (osniva psihodrame), Slavson (poinje da radi sa grupom jo 1930. godine) i mnogi drugi istraivai i praktiari (op. cit.). Era socijalno-orijentisane psihijatrije nastupa 50-ih i 60-ih godina XX veka, uz snaan prodor tzv. sektorske psihijatrijske zatite u sve pore drutvene zajednice. Unapreenju mentalnog zdravlja, preventivi, ranom otkrivanju poremeaja i multidisciplinarnom (timskom) pristupu u dijagnostici i tretmanu poklanja se sve vea panja, to dovodi do postepenog odumiranja klasinog modela i sledstveno tome gaenja velikih psihijatrijskih ustanova azilskog tipa. Nasuprot ovom, sve vie i vie mobilnih timova za zatitu mentalnog zdravlja, sastavljenih od psihijatara, psihologa, socijalnih radnika, defektologa, pedagoga, nastavnika i vaspitaa, ali i laika-volontera obuenih za reavanje odreene psihijatrijske problematike, zalaze u domove, preduzea, kole, obdanita, penitencijarne institucije, formiraju razliita savetovalita i klinike otvorenog tipa i pruaju pomo multidmodalnog karaktera oslanjajui se na ui i iri socijalni milje. Moderan psihijatar se davno ve odrekao belog mantila i drugih spoljanjih atributa lekarske profesije. Iz tog je razloga izgubio strahopotovanje koje pacijenti esto i sad oseaju prema njegovim kolegama iz drugih grana medicine, ali je zato dobio priliku da vie od svih lekara nasluti suptilne nijanse ovekove due i veliku tajnu nad tajnama koja se zove smisao ivota, patnje i smrti (Golubovi G.Z., 2004). No, da li veina psihijatara tu jedinstvenu priliku ikad iskoristi? XX vek obeleio je i antipsihijatrijski pokret predvoen Ronaldom Lengom, Tomasom Sasom, Dejvidom Kuperom, Frankom Bazaljom i drugima. Evo kako Tomas Sas (1978) objanjava potrebu drutva za stvaranjem fikcije oliene u kategoriji mentalne bolesti: 76

Goran Golubovi

Kad kaem da je duevna bolest mit ili da ne postoji, ja ne elim da poriem stvarnost pojave koja se naziva tim imenom. Ljudska beda i patnja postoje, postoji sukob i nasilje, postoji inhibirano seksualno i drutveno ponaanje. Sva ta iskustva i postupci su zaista stvarni. Kad kaem da je duevna bolest mit, ja samo tvrdim da ti problemi nisu ni duevni ni medicinski. ... Meutim, ne zavaravajmo se. Psihijatrija je uvek sluila interesima porodica, grupa i zajednica. Kada su duevni bolesnici bili proterani u udaljene dravne bolnice i smetani tamo do smrti, to je bilo delo zajednice; to je bilo ono to je elela zajednica, a ne pacijent. Ako danas zajednica osea izvesnu muninu u pogledu tih stvari i eli da se o njima pobrine na elegantniji nain, ipak ostaje injenica da u takvim psihijatrijskim poduhvatima preovlauje volja zajednice, a ne pojedinog pacijenta. Iza otvorenih, ali ipak dobro uvanih vrata otvorenih bolnica jo uvek ima nedobrovoljnih pacijenata, lienih zakonske zatite i lekovima nateranih na potinjavanje. Mada je antipsihijatrijski pokret skrenuo panju javnosti na tetne efekte stigmatizacije psihijatrijskih pacijenata, isti zbog svog antinozolokog stava nije naao dublju teorijsku utemeljenost, niti je ponudio odgovarajui, praktino primenjljiv, terapijski model. Korifeji moderne srpske psihijatrije, koji su udarili temelj beogradskoj psihijatrijskoj koli jesu prof. dr Laza Stanojevi, akademik prof. dr Vladimir Vuji, prof. dr Uro Jeki, akademik prof. dr Jovan Risti, prof. dr Srboljub Stojiljkovi, prof. dr Maksim terni, doc. dr Igor Milosavljevi, dr Veselin Savi, akademik prof. dr Vladeta Jeroti, prof dr Milan Ignjatovi, prof. dr Dimitrije P. Milovanovi, prof. dr Mirko Pejovi, prof. dr Jovan Mari, prof. dr Miroslava Jaovi-Gai, prof. dr Slavka Mori-Petrovi, prof. dr Predrag Kalianin, prof. dr Miroslav Antonijevi, prof. dr Ljubomir Eri, prim. dr Branko Gai i drugi (Milovanovi D. i sar., 2006). Zanimljivo je pomenuti da je jo davne 1757. godine u Haleu Jovan Apostolovi (1730-1770), Srbin iz Novoga Sada odbranio doktorsku disertaciju na latinskom jeziku, pod naslovom O nainu kako duevno uzbuenje deluje na ljudsko telo, koja se i danas uva u Kraljevskoj 77

ISTORIJSKI RAZVOJ PSIHOPATOLOGIJE I PSIHIJATRIJE

biblioteci u Oksfordu. Ova teza se, u istoriji srpske psihopatologije, moe smatrati prvim radom iz psihosomatike, kada u svetskim okvirima jedva da je i bilo pomena o ovoj oblasti. Pored toga, njen autor postaje prvoi lekar sa odbranjenom disertacijom u istoriji srpske medicine uopte. U predgovoru dvoje teze dr Apostolovi pie: Moj narod je poznat kao hrabar sa meem u ruci. Ja sam umesto maa uzeo pero, da pokaem da smo hrabri i sa perom u ruci. Moda sam ja prvi (...) od slavnog srpskog roda, koji sam svoj duh posvetio medicinskoj nauci (Pavlovi B., 2002). Drugi na zemljak, takoe iz Novoga Sada, dr ore Natoevi, ostao je u domaoj medicinskoj istoriografiji zabeleen kao pionir borbe protiv alkoholizma i puenja. Svoje uenike je, jo u ono vreme, upozoravao da: ...duvan sadri nikotin otrov, i da osoba koja pui direktno unosi ovaj otrov u svoje telo. Osim ovoga, govorio je i da: ...Zloupotreba alkohola prvo pokvari krv, a njome se potom kvare i hranjenje i snaenje tela (...) Po pravilu, deca alkoholiara nasleuju tu naviku. Zbog svoje predanosti borbi protiv navedenih pojava, dr Natoevia sa pravom moemo smatrati vanom preteom savremenog socijalno-psihijatrijskog pristupa alkoholizmu i drugim bolestima zavisnosti u naoj sredini (Pavlovi B., op. cit.). Inae (Milovanovi D. i sar.,op. cit.), u Srbiji je prva duevna bolnica otvorena jo davne 1861. godine u Beogradu; pre toga su duevni bolesnici zbrinjavani po manastirima. 1923. godine osnovana je Klinika za ivane i duevne bolesti kao nastavna baza Medicinskog fakulteta u Beogradu. Nastava iz neuropsihijatrije za studente na ovome fakultetu poela je 12. oktobra iste godine (osnivaki akt Klinike donesen je samo dva dana ranije), a prvi predava imenovan u zvanje vanrednog profesora (koji je istovremeno bio i ef Katedre za neuropsihijatriju i direktor Klinike) bio je dr Laza Stanojevi, po roenju Somborac. On je prethodno radio kao neuropsihijatar u Stenjevcu kod Zagreba, odakle je pozvan u Beograd da osnuje i vodi neuropsihijatrijsku slubu i nastavu iz ove oblasti na Medicinskom fakultetu (op. cit.). U Kovinu se, u bivim kasarnama, otvara duevna bolnica 1925., a par godina kasnije (1927) i duevna bolnica u Toponici kod Nia. Po okonanju drugog svetskog rata nie niz drugih psihijatrijskih ustanova: savetovalita, odeljenja pri optim bolnicama, specijalne bolnice (Vrac 1952), klinike, instituti i dr. Psihopatologija i psihijatrija postaju obavezno tivo ne samo za budue lekare i medicinare svih profila, ve i za psihologe, socijalne radnike, defektologe, pravnike, 78

Goran Golubovi

bogoslove... Nekada neomiljena specijalizacija, koja se uzimala ili po kazni, ili zato to nita drugo nije preostalo, izbija na sam vrh popularnosti meu mladim lekarima, zado-bijajui, na neki nain, ak i atribute prestia. Naravno, kao i svuda u svetu, ni nau sredinu nisu zaobila razna zastranjenja. S jedne strane, zapaa se talas laicizacije psihijatrije, koji se oituje u uverenju (pogrenom, naravno) da svako, bez ili sa minimalnom obukom, moe drugog da dijagnostiki etiketira, ili jo gore da savetuje i lei. S druge strane, dolo je i do nepotrebne psihijatrizacije svakodnevnog ivota, pa su neki psihijatri postali svojevrsne medijske zvezde koje se, van svih granica svoje kompetencije, izjanjavaju o svemu i svaemu: ljudskim pravima, muko-enskim odnosima, politici, nacionalnoj i svetskoj istoriji, karakteru ovih ili onih naroda, i to tako unedogled. Uprkos svemu trend razvoja psihopatologije, kao nauke, i psihijatrije, kao struke, vie je nego pozitivan. Stoga je opravdano sa optimizmom anticipirati budunost ove oblasti i ulagati dalji entuzijazam u cilju reavanja onih problema za koje danas, na alost, ne posedujemo adekvatne odgovore.

Literatura Bukeli, J. (2000). Socijalna psihijatrija. Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva. Campbell, R. J. (1996). Psychiatric dictionary. New York: Oxford university press. English, H. B., English, A. C. (1972).Obuhvatni renik psiholokih i psihoanalitikih pojmova. Beograd: Savremena administracija. Golubovi, G. Z. (2004). Psihopatologija opti deo. Bor: Zdravstveni centar, Henderson, D., Gillespie, R. D. (1951). Udbenik psihijatrije. BeogradZagreb: Medicinska knjiga. Hudolin, B. (1984). Psihijatrija. Zagreb: Stvarnost. Kalianin, P. (1997). Psihijatrija, Glava 1. Istorijat psihijatrije. Beograd: Velarta, str. 3-21. Lazarus, A. A., Colman, A. M. (1995). Abnormal psychology. London, New York: Longman. Milinski, L. (1986). Psihiatrija. Ljubljana: Dravna zaloba Slovenije.

79

ISTORIJSKI RAZVOJ PSIHOPATOLOGIJE I PSIHIJATRIJE

Milovanovi, D. (Ed) (2006). Nastava neuropsihijatrije na Medicinskom fakultetu u Beogradu: katedre, klinike i instituti 1923-2003. Beograd: Medicinski fakultet. Pavlovi, B. (2002). Istorija srpske medicine, Slubeni list SRJ. Beograd: Sventovid. Proti, M. F. (bez godine izdanja). Narodni vidari kao hirurzi; u Jova Mijatovi: Travar, trave i melemi. Beograd: ECCOM. Radojii, B. M. (1987). Psihopatologija. Beograd-Zagreb: Medicinska knjiga, Risti, M. S. (1990). Klinika propedevtika. Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva. Sas, T. (1978). Etika psihoanalize: teorija i metod autonomne psihoterapije. Beograd: Vuk Karadi. Stanojevi, V. (1962). Istorija medicine. Beograd-Zagreb: Medicinska knjiga. Stojiljkovi, S. (1984). Psihijatrija sa medicinskom psihologijom. BeogradZagreb: Medicinska knjiga.

Goran Golubovi HISTORICAL DEVELOPMENT OF PSYCHOPATHOLOGY AND PSYCHIATRY Abstract At the beginning of this paper psychopatology, as an area of science, and psychiatry, as an applied clinical discipline within the medical science are terminologically defined. Afterwards, a concise review of the historical development of these areas is given, through various periods of the development of human culture. In the and, in spite of certain diversions, connected even to our environment and our time, it is concluded that new future challanges await both psychopathology and psychiatry. This conclusion is based on the ground of contemporary, more then positive, general development trend. Keywords: psychopathology, psychiatry, development

80