Fakultet za pravne i poslovne studije Novi Sad

Seminarski rad PSIHIKA BOLEST I OPSEDNUTOST

Student :

Ime i prezime, br. indeksa

Profesor: Asistent:

Ime i prezime Ime i prezime

April, 2010. godine.

Psihicka bolest i opsednutost (besomunost)

Kako pominjanje besomunosti kao psihopatoloke pojave, tako i skepticno snishodljiv odnos prema ovom problemu poznat je od davnina. Arhiepiskop Jovan Sahovskoj ovako komentarise odlomak iz Evandjeva koji pripoveda o Hristovom isceljenju gadarinskih besomucnika: Da su demoni, nakon svog izgnanstva iz coveka, sasvim otisli sa zemlje u svoj bezdan, ljudi bi imali priliku da pomisle da besomucnog nisu mucili demoni, vec neka obicna fizicka bolest. Na primer nervi na koje se u nase vreme vrlo lako pozivaju uceni I neuceni ljudi. Znajuci za to ljudsko neverovanje gospod je sve cinio da bi naucio ljude da veruju u nevidljivi svet. Ako lekar ne poznaje evandjeljsko ucenje o mogucnostima postojanja demonskih sila u coveku, koje se skrivaju ispod ovih ili onih simptoma, razlikuje da sredstvima farmaceutske medicine zameni bolesnika koji je ostecen duhovno a potreban mu je iskljucivo religiozni pristup radi lecenja njegove bolesti. Jedan zapadni istrazivac smatra da se opsednutost ne sme brkati sa psihickom bolescu, to je posebno stanje duse. Rastrojstvo koje se primecuje u karakteristikama ponasanja opsednutog ne potice od bolesnog stanja mozga ni drugih organa nego od nasilnog I razornog dejstva neke tudje volje. Zato isceljenje besomucnog ne zavisi od medicinske nauke I moze se vrsiti samo naravstvenim delovanje duha na duh. Istina besomucnost je nekad pracena pravim bolestima ali ovom rastrojstvu organskog zivota besomucnika nalazi se u zavisnosti od nasilnog dejstva duha koji je njime zavladao. Ovde ce biti umesno da navedemo opis pojave opsednutosti demonskim silama sa pozicije autoritetnog pravoslavnog pastira. Pojave besomucnosti se karakterisu time sto protiv svega sto je sveto hriscanima, besomucnici izgovaraju psovke I huljenja, uzvikuju nepristojne reci, grce se I upadaju u razlicita grcevita stanja.Ponekad pri tome ispoljavaju veliku fizicku snagu, suprostavljajuci se onima koji, na primer hoce da ih priblize nekom svestenom predmetu. Ti bolesnici ponekad ne govore u svoje ime, u trenucima prosvetljenja postaju svesni da su u vlasti neprijateljskih sila I zbog toga veoma pate.Njihova lica,

Strana 2 od 10

narocito za vreme napada izrazavaju krajnje mucenje I ostavljaju u isto vreme odvratan utisak. Savremena psihijatrija izdvaja simptome po kojima se covek opsednut demonskim silama razlikuje od dusevnog bolesnika. Profesor Esterajh ovako karakterise opsednutost: Spoljasnja slika stanja opsednutosti odlikuje se promenom licnosti, stvara se utisak da se opsednuti nasao pod vlascu potpuno tudje individualnosti. Karakteristicni simptomi razlike izmedju pocetnog I kasnijeg perioda licnosti su: Brza promena izraza lica od prijateljskog izraza prema odvratnoj grimasi Nagla promena raspolozenja Prelazak iz visokog zenskog soprana u duboki bas Prihvatanje nove individualnosti sa novim sadrzajem svesti. Ove cetiri psihicke metamorfoze obicno su pracene snaznim motornim pojavama. Opsednuti dozivljava napade besa, snazne pokrete u udovima, napade gneva, pokusava da izvrsi nasilje nad okolnim ljudima. Zatim cesto izricu huljenja I prokletstva na Trojicu I izljavljuju da se gnusaju reci bozije. U odnosu na subjektivno stanje opsednutog razlikuje se somnabulni I lucidni oblik opsednutosti. Somnabulni oblik se karakterise gubitkom prvobitne svesti u stanju opsednutosti. Iz svesti u trenutku paroksizma govori neko drugo ja. Prelazak sa prve na drugu svest, zbiva se iznenadno I neposredno. Prva svest se gasi. Gasi se sposobnost secanja. Medju vernicima se to drugo ja smatra demonom. Lucidni oblik opsednutosti se karakterise time sto opsednuti ne gubi u svojoj bolesti svoje normalno stanje I svest. Cak I u trenucima paroksizma napadnuti opaza svoje sopstveno stanje I pokusava da vlada njime I ako ga dozivljava kao tudje. Cak I u vreme jakih motornih prisilnih pojava, svest pokatkad ostaje potpuno jasna I nepomracena. U svojoj knjizi Esterajh navodi klinicki primer opsednutosti. Kod jedne dvadesetcetvorogodisnje devojke u trenutke napada opsednutosti neki duboki muski glas je govorio iz nje I sa zlobnim podsmehom je napadao sve sto se odnosilo na religiju. U normalnom stanju ta devojka se blagocestivo molila. Ovakva stanja depersonalizacije su poznata u savremenoj psihologiji I psihijatriji kao posebni bolesni simptomi kod shizofrenije, melanholije (endogena depresija), I psihastenije. Isticemo da je karakteristicno obelezje obsednutosi cinjenica da svi bolesni simptomi pomenutih bolesti ne odgovaraju slici opsednutosti. Pojava opsednutosti se ne moze podvesti pod
Strana 3 od 10

te klasnicne slike bolesti. Suprotstavljanje prilikom opsednutosti potpuno se razlikuje od religioznih sumanutih ideja kod psihoticara. Samo su bogohuljenje I mrznja prema Hristu stalne pojave koje prate opsednutost. Neke pojave opsednutosti savremena psihijatrija ne moze da objasni kao simptome dusevnih bolesti. Profesor Esterajh pise da su opsednuti u stanju paroksizma pocinjali da govore na tudjim jezicima ili su pokazivali prorocansko vidjenje I telepatske sposobnosti. To je nemoguce objasniti sa racionalnog gledista a sa biblijskog je sve jasno: to govore demoni, oni znaju mnoge jezike I mogu ih oponasati. Drugi psihijatar Lehler izdvaja sedam znakova opsednutosti I to: dvostruki glas vidjenja paroksizmi ogromna telesna snaga suprotstavljanje svemu sto je od boga oslobadjanje prilikom napada potpuno isceljenje posle isterivanja zlog duha. Na osnovu ovih psihickih karakteristika moze se sa odredjenim stepenom pouzdanosti odvojiti opsednutost od dusevne bolesti. To je tim vise neophodno sto se metodi lecenja prvog I drugog potpuno razlikuju, na primer za lecenje dusevne bolesti neophodan je dugotrajan rok pa cak I nakon toga mogu ostati ovi ili oni simptomi tih bolesti. Opsednuti covek se pak nakon narocitih molitava koje cita svestenik moze odmah I u potpunosti izleciti.

SHIZOFRENIJA Svima je dobro poznat naziv ove bolesti. Svaki stoti covek boluje od nje. Samo mali broj strucnjaka ima temeljnu predstavu o karakteru ovog oboljenja, najzagonetnije od svih psihoza. Jos je manje medju njima onih koje mogu da pomognu bolesniku da izadje na kraj sa bolescu. Shizofrenija je zagonetna bolest koju psihijatri nazivaju delfijsko prorociste psihijatrije jer su u njoj skoncentrisani najvazniji problemi covekove psihe. Ova psihoza, u vezi sa bogatstvom bolesnikovih dozivljaja takodje se
Strana 4 od 10

naziva kraljevskom bolescu. Pri tome se ne radi samo o tome da ona cesto pogadja izvanredne I pronicljive umove, vec takodje I o njenoj neverovatnoj raznolikosti simptoma, koja omogucava da se u njoj u katastrofalnim razmerama sagledaju sve crte ljudske prirode. Zato je opisivanje sizofrenih simptoma veoma tezak I najrizicniji kriterij psiholoskog poimanja. Anton Kempinski istaknuti poljski psihijatar pise da se vec u antickoj literaturi mogu naci tacni opisi sizofrenije, na primer u svetom pismu se izdvajaju dva osnovna simptoma sizofrenije autizam I rascep. A kad izadje iz ladje, odmah ga srete Iz grobova covek sa duhom necistim, koji zivljase u grobovima I niko ga ne mogase svezati ni verigama; jer je mnogo puta bio svezivan u okove I verige, pa je iskidao verige I okove izlomio; I niko ga ne mogase ukrotiti. I stalno noc I dan on bese po grobovima I u gorama, vicuci I bijuci se kamenjem. A kad vide Isusa iz daleka, potrca I pokloni mu se. I povikavsi iz sveg glasa rece:Sta je tebi do mene Isuse, sine boga visnjeg! Zaklinjem te bogom, ne muci me, jer mu govorase: Izidji, duse necisti, I pitase ga: kako ti je ime? I odgovori mu I rece: Legion mi je ime; jer nas je mnogo. Dok su se epilepsija I depresija vec u antici tumacile kao posebne bolesti, sizofrenija je najduze zadrzala pecat opsednutosti tajnim silama. Pominjanje I opis sizofrenicne psihoze sa sumanutom idejom reinkarnacije moze se sresti u knjigama starog zaveta. Vavilonski car Navuhodonosor bi prognan od ljudi te jedjase travu kao vo I bejase telo njegovo oroseno rosom nebeskom tako da mu narastose vlasi kao u lava I nokti kao u ptica. Nesumnjivo je da je to bila vrsta bezumlja u cijim napadima je Navuhodonosor smatrao sebe volom. Nakon sedam godina po zavrsetku onih dana, ja, Navuhodonosor podigoh oci svoje k nebu, I um molim vrati mi se I blagoslovih svevisnjega, ushvalih I prosvalih onoga koji zivi do veka, cija je vlast vlast vecna I cije je carstvo od kolena do kolena. Od svih glavnih psihickih oboljenja, najteze je odrediti I opisati sizofreniju s toga sto u razlicitim pravcima psihijatrije postoje razlicite koncepcije ove bolesti. Termin sizofrenija koji je predlozio kao odredjenje ove bolesti svajcarski psihijatar Eugen Blajer potice od grckih reci shizo, sto znaci cepam, razbijam, delim I frenos sto znaci srediste osecanja, dusevnih svojstava, covekovog uma. Sizofrenija je bolest mladih. Najcesce od ove bolesti obolevaju mladi u periodu izmedju sazrevanja I zrelog uzrasta, tj. priblizno izmedju 15 I 30 godina zivota.

Strana 5 od 10

Istina vecina psihijatara smatra da covek moze da oboli od sizofrenije kako u ranom tako I u kasnijem periodu zivota, ali pravilnije bi bilo ispoljavati opreznost postavljajuci dijagnozu sizofrenije van okvira perioda mladosti I rane zrelosti. Sizofrenija je ozbiljno, progresivno psihicko oboljenje koje dovodi do rascepa I dezorganizacije psihickih funkcija, do njihovog grubog izoblicavanja I narusavanja kao I do emocionalnog propadanja I osiromasenja sa neadekvatnoscu ponasanja I smanjenjem energetskog potencjala. Dajuci jednostavniji opis, dijagnoza sizofrenije moze biti postavljena ako kod bolesnika postoje glavni I fundamentalni poremecaji koji su najspecificniji za ovu bolest. autizam odnosno zaranjanje u svet licnih dozivljaja sa slabljenjem ili gubitkom kontakta sa stvarnoscu, gubitkom interesovanja za realnost, odsustvom teznje prema druzenju sa drugim ljudima, otezanim opstenjem, oskudnoscu emocionalnih ispoljavanja rascep odnosno gubitak psihickog jedinstva. Remeti se celevitost psihickog zivota integracija I uskladjenost. reagovanja, Gubi se adekvatnost procesa, ponasanja,emocionalnog asocijativnih misaonih

izdvaja se paralelizam I dvostrukost psihickih procesa. Objasnjenja motiva svog ponasanja, bolesnici ili nemaju ili su ona nelogicna, nerazumljiva zdravom coveku, ponekad su besmislena I protivrecna. Emocionalno voljni poremecaji odnosno bezvoljnost, bezinicijativnost, nerad, besciljnost, gubitak svakog interesovanja za okolinu. Dodatni poremecaji I simptomi: sumanute ideje, halucinacije, katatoni poremecaji odredjuju klinicki oblik bolesti. U psihoterapiji kao I u pastirskom delanju, pomoc radi izlaska iz bolesnog stanja moguce je samo putem delotvornog Ispoljavanja ljubavi prema bolesniku od strane terapeuta, samo zahvaljujuci silasku zajedno sa covekom u dubine njegovog unutrasnjeg pakla. Ali sizofrenicar se boji upravo zblizavanja, boji se bliskosti koja mu se cini kao uzasna zavisnost, porobljavanje, gubljenje sebe. Upravo zato sto je to posledica njegovog progresivnog oboljenja, on tako nemilosrdno I odlucno kida sve vise ili manje bliske ranije odnose I veze sa znacajnim ljudima, svesno potiskujuci iz pamcenja I srca svako pozitivno
Strana 6 od 10

secanje na te odnose. Za pastira koji se prihvatio da pomogne obolelom od sizofrenije, vazno je da shvati I da se ukljuci u svet njegovih dozivljaja. U pojam tog sveta stavljamo sve ono sto bolesnik oseca, sto predstavlja sadrzaj njegove proslosti, buducnosti I sadasnjosti, sto ponekad predstavlja intimni dozivljaj skriven od spoljasnjeg sveta, pa cak I od samog sebe, I ima sopstvenu I za bolesnika svojevrsnu tematiku, strukturu I kolorit. Mozemo pokusati da ponovo stvorimo taj unutarnji svet na osnovu delimicnih podataka dobijenih od njega I o njemu. To su izjave njegovih najblizih, njegove sopstvene izjave, zapazanja o njegovom ponasanju I narocito o njegovim osecajnim reakcijama. Pri tome smo cesto prinudjeni da koristimo interpolacija tj. da od pojedinih fragmenata konstruisemo odredjenu celinu, nezaboravljajuci, medjutim, da nasa interpolacija moze biti neadekvatna I da ce se prilikom daljih kontakata sa bolesnikom ona verovatno morati promeniti. Da bismo smo pronikli u svet dozivljaja bolesnika neophodno je pre svega da osvojimo njegovo poverenje. Pastir mora biti za bolesnika covek pred kojim on moze bez straha da se otvori, koji ga nece ni osudjivati ni kuditi. Taj kontakt predstavlja nesto narocito nesto sto se ne srece tako cesto u obicnom opstenju medju raznim licima. Njegova svojevrsnost se za pastira sastoji verovatno u zaranjanju u unutarnji svet bolesnika I zelji da olaksa njegove patnje, a od strane vernika, u osecanju sigurnosti koje izaziva u njemu svestenik. Razumevanje drugog coveka ne nalazi se samo u intelektualnoj ravni, mozda je culna ravan jos vaznija. Bolesnik koji je dosao kod pastira da dobije pomoc, mora da ovome postane neko ko mu je blizak. Americki psihoterapeut Karl Vitaker, koji je vise od dvadeset godina radio u oblasti porodicne terapije o svom poslu prica sledece: Mnogim neterapeutima se psihoterapija cini kao proces veoma intenzivan krajnje intiman I ispunjen ljubavlju. Neki psihoterapeuti se sve vreme pitaju: Mozda ja suvise zavodim ljude? Ne treba li biti objektivniji, hladniji, povecati distancu? Necu li naskoditi pacijentu umesto da mu pomognem? U sustini oni ponavljaju otrcanu frazu: Samo ljubav nije dovoljna. A nije li bolje reci, ljubavi nikad nije dovoljno. Predpostavivsi da je psihoterapija u sirokom smislu reci proces ljubavi, upitajmo se sta znaci dovoljno ljubavi? Sta je to ljubav u tom tehnickom I profesionalnom smislu? Pokusajmo da klasifikujemo ljubav.
Strana 7 od 10

Najjednostavniji nivo je kada se ljubavlju naziva socijalno zadovoljstvo, radost sto se nalazimo pored drugog coveka. Na dubljem nivou se moze reci da voleti znaci postajati samosvojan, cineci nesto za druge. Neke vrste psihoterapije dospevaju u ovu kategoriju. Muz voli I zaradjuje novac za porodicu; zenu voli I priprema hranu; psihoterapeut voli pazljivo slusajuci pacijenta I brinuci se o njemu. Na trecem nivou se moze odrediti ljubav kao emocijalni savez dvoje ljudi. Savez koji daje osecanje savrsenstva ili punoce. Ljubav nam pomaze da se izbavimo od razdvojenosti samosvesti I da stupimo u kontakt sa svojim ja. Ona ukljucuje u sebe sjedinjenje te zato I doprinosti individuaciji. Ili se moze reci da je ljubav stanje u kojem mozes u vecoj meri da budes samosvojan zahvaljujuci drugom coveku koji je takodje samosvojan. Da li je ovakva klasifikacija dovoljna za terapeuta? Ili ima jos I drugih nivoa? Moguce je da je dublji nivo u psihoterapiji nivo indentifikacije. Eto ja sedim za stolom I gledam pacijenta ispred mene I vidim samoga sebe. To nije prosto sjedinjenje ljudi to je proces unutar psihickog sjedinjenja mojeg ja sa drugim. Gledajuci pacijenta mogu da vidim sebe u dalekoj proslostiMogu da se poistovetim s njim ili zato sto su nasi stilovi zivota slicni, ili u meni nastaje rezonanca u odnosu na njegov karakter koji podseca na moj vlastiti. I takvo poistovecenje mi pomaze da se jos vise udubim u situaciju. Ali postoji jos intenzivnija vrsta ljubavi. Kada lecim sizofrenicara moram najpre da se poistovetim s njim. Mislim da takvo poistovecenje poseduje svojstvo dubokog transfera. Na kraju krajeva unutar sebe ja veoma licim na njegovu majku (Ili na drugog coveka koji ga je gurnuo u bolest), a u njegovim unutarnjim dozivljajima zauzimam njeno mesto. Ako je to tako treba stvarati dvostruku vezu kao sto je to ucinila ona, hvatajuci ga u mrezu medjusobno protivrecnih izjava I surovo mu ne dozvoljavajuci da pobegne od svega toga. Na kraju se on nasao u tamnici nesigurnosti poricuci samoga sebe I u najjacoj zavisnosti od mene. Moze nastati beznadezno I bezizlazno stanje. Ali ako se terapija s pacijentom sizofrenicarem ostvaruje uspesno on takodje vezuje dvostrukom vezom mene isto kao sto je to cinio sa svojom majkom. Mi postajemo zanimljiv par,gde svaki moze da uhvati drugoga I da ga gurne u stanje nesigurnosti, neodlucnosti I bespomocnosti pred svojim zivotom. Ako se terapija odvija uspesno, logicno je predpostaviti da nasi odnosi ozivljavaju njegove odnose sa majkom. Ako se takav pacijent vrati zdravoj
Strana 8 od 10

pameti majka cesto poludi. On se otpusta iz bolnice a majka dospeva u nju. Takvi pacijenti dokazuju da su za ludilo potrebna dva coveka. Bolje je da on poludi nego da dozvoli da poludi njegova majka. Verovatno se isto to dogadja izmedju njega I psihoterapeuta. U njihovoj simbiotickoj vezi svaki moze da navede drugog da poludi. Kad je jedan lud, drugi je normalan. Lud pacijent je u ludnici a njegova normalna majka vlada svetom. Zatvoreni u nasim uzajamnim odnosima ja I pacijent naizmenicno zauzimamo poziciju vlasti. Ali za razliku od njegove majke ja se ne bojim ludila. Ja ga zelim. Zapravo mi smo tesno povezani jedan s drugim: ja sam bio normalan a on je nenormalan. A zatim ja svesno preokrecem situaciju I postajem lud, tada je on prinudjen da postane normalan. Ako je paradigma tacna, moze se reci da nam se u tom trenutku pojavila mogucnost da volimo jedan drugog. Tada ce svako od nas posedovati jednaku vlast, svako je slobodan da bude normalan ili lud u nasim uzajamnim odnosima. Predpostavljam da je pacijentu radi ozdravljenja potrebna mogucnost da bude najpre svoje ludo ja a zatim svoje zdravo ja, sve manje uvlaceci u taj proces druge ljude. Vazna osobina rada sa sizofrenicarima jeste njihova sklonost samoubistvu logickom zavrsetku zivota onoga koji je razorio sebe socijalno, psiholoski, emocionalno I ekonomski. Evo jos jednog citata iz Karla Vitakera:Suicidnim mislima I pokusajima bremenito je I takvo stanje kada covek izlazi Iz potpunog ocajanja. Onaj koji je boravio u dubokoj depresiji, zatim pocinje iz nje da se izvlaci, suocava se sa uzasnom napetoscu zbog toga sto je neophodno da iz korena menja svoj zivot. I pod tim pritiskom on moze da odluci da je jednostavnije da ubije sebe nego da ulozi nemoguce napore pokusavajuci da preusmeri svoj zivot. Covek se spusta u dubine svoje psihe I bori se sa svojim ludilom, sa osecanjem nemoci I nistavnosti,sa strahom od smrti, sa gubitkom samopostovanja usled kosmarnog otkrica da on gotovo I da nije licnost. Napravivsi rizik da se tako duboko zagnjuri on se suocava sa preteskim zadatkom- da promeni svoju licnost. I odlucuje da se ne vredi boriti. Tada nalazi snage da razori sebe. Zato izvoditi coveka prema granicama ponizenog svesnog ja, otkrivati mu strasnu istinu o njegovom stanju treba ciniti izuzetno oprezno, postepeno, uz

Strana 9 od 10

svest o odgovornosti za svaku rec koja, u slucaju predoziranja informacija, moze biti kobna.

Strana 10 od 10