СРЕДЊEВЕКОВНА ФИЛОЗОФИЈА

Средњи век је историјски период који је трајао од око V века до XV

века нове ере. Основна карактеристика целокупног средњег века је снажна
доминација хришћанске цркве на свим пољима друштвеног и културног
живота. Само хришћанство као религија настало је, међутим, још у античком
Риму као мала јеврејска секта и полако се уздизало до најзначајније европске
религије и једне од најзначајнијих светских религија. Кад је почело да се
шири и међу људима који нису били јевреји у Риму је испрва почео прогон
хришћана, али цар Константин Велики 313. године забрањује прогон
хришћана и дозвољава слободу вероисповести. Хришћанство тада још брже
напредује и Цар Теодосије 380. године хришћанство проглашава за једину
државну религију Рима и забрањује друге религије.
Хришћани су још у антици сматрали да филозофија није неопходна
истинском вернику, али су је користили у сврху одбране хришћанства од
напада других филозофа или религија. Најпознатији антички хришћански
филозоф је био свети Аурелије Августин, аутор многих филозофских књига
од којих су најпознатије Исповести и О држави божијој. Августин је у
основи био платоничар који је Платонову филозофију прилагодио
хришћанству. Платонов нетелесни свет идеја Августин тако тумачи као идеје
у божанском уму на основу којих Бог ствара свет ни из чега.
Када је црква, међутим, освојила цео Рим и кад су друге религије
престале да буду конкуренција, дошло се до потпуног занемаривања
филозофије. Мислило се да Божије истине саопштене у Светом писму и
тумачене од теолога далеко превазилазе могућности људског знања и разума
и да човек може до истине да доспе само вером. Филозофија као људско и
паганско знање у том смислу може само да смета истинској вери. Цар
Јустинијан зато 529. године затвара и руши све филозофске школе и од тад се
може рећи да почиње филозофски средњи век.
Око VIII века црква ипак схвата неопходност филозофије и постепено
почиње препород филозофије и отварање библиотека и универзитета. То не
значи да је постојала слобода филозофског истраживања и мишљења. Сваки
филозоф је морао да буде верник и да у филозофирању полази од хришћанске
теологије. Филозофија је требало само да додатно помаже учвршћивању
религије смишљајући различите аргументе и доказе за истинитост
хришћанства. Чувена је средњевековна изрека: „Филозофија је слушкиња
теологије.”
 Најпознатији католички филозоф је био свети Тома Аквински, аутор
књига Теолошка сума и Сума против пагана. Тома Аквински је у основи
Аристотелову филозофију прилагодио хришћанству. Католичка црква његову
филозофију је прогласила за своју званичну филозофију у XIX веку.
Најпознатији православни филозоф је био свети Јован Дамаскин, чија
је најпознатија књига Источник знања. Он је комбиновао Аристотелову и
Платонову филозофију и покушавао да их прилагоди хришћанству.
Основна тема филозофоских расправа средњег века била је доказивање
постојања Бога. Смишљено је пуно различитих доказа, али три су историјски
најзначајнија:
1. Телеолошки доказ – очигледно је да је свет правилно и сврховито
уређен (правилно кретање небеских тела које нам омогућава да
меримо време, постојање живота који је невероватно сложен и који
човек ни до данас не успева сасвим да схвати и објасни и сл), одатле
следи да свет није могао настати случајно и да мора да постоји
творац света, односно Бог.
2. Космолошки доказ – све што постоји има свој узрок и тај ланац
узрочности иде уназад у прошлост, али он не може ићи у
бесконачност. Све је морало да почне од једног почетка и тај почетак
је Бог као творац свемира.
3. Онтолошки доказ – Противречно је рећи или мислити да Бог не
постоји. Ми под Богом разумемо некакво најмоћније биће, те је зато
противречно рећи да најмоћније биће не постоји, јер иначе не би
било најмоћније. Зато из самог појма Бога следи да нужно постоји.
Овај доказ је смислио Анселмо Кентерберијски.