Доба просветитељства

афирмација разума и слободе

Просветитељство је као једна епоха по много чему обележило XVIII век у

Европи, а такође је исту променило и оставило дубок траг све до данас. Оно је врхунац
модерности која је започела још са ренесасном. 1 Самом просветитељству је претходио
научни и технолошки напредак, који су довели до теорије емпиризма и
рационалистичког метода. Представници емпиризма су били Енглези Френсис Бекон,
Томас Хобс и Џон Лок, а рационалистичког научног метода Рене Декарт у Француској
и Барух Спиноза у Низоземској, који су емпиријском сазнању додали итуицију
(мисао).2 Овакве идеје су круцијално утицале на носиоце просветитељства, који се по
самом добу зову просветитељи. Просветитељство је настало у Француској и његов
центар је у Паризу, иако се шири целом Европом. То је покрет целког човечанства а не
неке одређене државе, и има изражен космполитски карактер. 3
Просветитељи су тежили једном рационалнијем и хуманијем друштву.
Сукобљавали су се са теологијом и њеним методом, као и са средњовековном идејом о
оностраном. Просветитељи желе да природу схвате разумом. Позивајући се на
поменутог Декарта, сматрају да се до истине долази сумњом, а Дени Дидро сматра да
може веровати само у оно што разумом може проверити и доказати.4
Постоје три традиције просветитељства: 1. рационализам Старе Грчке; 2.
замисао о природном праву стоика и 3. хришћански егалитаризам; али уз
индивидуалистички и секуларни дух ренесансе (иако је просветитељски секуларизам
много постојанији). Сада, по схватању просветитеља, завршен је покрет започет
ренесасном, чиме је коначно окочано са наслеђем и схаватањима Средњега века.5
Као продукт научне револуције, оно се диви научним открићима и њеном
методу, а Волтер ће чак Њутна назвати „Колумбом XVIII века“.6 У циљу побољшавања
друштва на њега желе да примене научни метод. Сада је наука супорстављена
теологији, јер једну помаже разум, а друга разум омета. Не ради се само о
хришћанском учењу, већ је на удару просветитеља је и сваки вид празноверја. Сам
научни метод је изнад теологије по просветитељском схватању, јер теологију
оптерећују „бескорисне“ догме. Догме рађају насиље, од прогона јеретика као
друштевних група (пример Вартоломејске ноћи) до спаљивања жена оптужених за
вештичарење, због чега Волтер, као некога ко стаје на страну научном методу, каже да
„у геометрији нема секти.“7

1
M. Peri, Intelektualna istorija Evrope, Beograd 2000, 165.
2
Č. Popov, Građanska Evropa: (1770-1871). Knj. 1, Osnovi evropske istorije XIX veka, Novi Sad 1989, 30.
3
M. Peri, нав. дело, 166.
4
Исто, 165.
5
Исто, 166.
6
Исто, 166.
7
Исто, 167.

1
 Просветитељство и његов поглед на свет – разум и наука
Питање које су постављали просветитељи је било ако је Њутн открио физичке
законе, да ли можемо наћи правила у природи која важе за људе и друштво? Тако
настаје идеја о друштвеном закону, односно природном закону. 8 Идеја природног
права је настала пре просветитељства, и њени истакнути представници су били Хобс,
Лок, Гроцијус, Лајбниц итд.9 Друштвени поредак је мањкав јер му недостаје
рационалност природе, самим тим све аспекте друштва (религија, власт, закони, морал,
привреда...) треба довести у природни рационални поредак.10
Значајна идеја просветитељства је идеја о индивидуалности. Она проистиче из
уверења да појединац, поседујући разум који је независан, има контролну над самим
собом. Његов разум се заснима на искуству те му нису потребни аргументи (или боље
речено ауторитети) владара и клира. О том критичком принципу просветитеља говорио
је немачки филозоф Имануел Кант у свом есеју Шта је просветитељство? из 1784.
године: „Просветитељство је човеково напуштање властите незрелости коју је сам себи
наметнуо. Незрелост је неспособност да се користи сопствена интелигенција без
нечијег усмеравања. (...) Имај храбрости да користиш сопствену интелигенцију!“.
Дакле, инсистира се на храбрости да се одбаце ранија убеђења, као и институције, које
се противе разуму.11 Разум је средство за реформу друштва. Постоји морална обавеза
против сваког вида нелогичности, одсуства разума, и свега сличног што доводи до
„декаденције људског друштва“, што значи да наука има етичку комнонентну.
Просветитељи сматрају, као што је то тврдио и Холбах, да ће разум и слобода донети
промене, чиме ће човек постати срећан. Због оваквих ставова Марвин Пери каже да је
Доба Вере, које се вековима повлачило, уступило пут Добу разума.12
Напад на хришћанство
Просветитељи критикују и исмевају хришћанску веру због много ствари, али
критици највише подлеже због предрасуда, ирационализма и верских прогона. Дакле
противе се догми, фанатизму и насиљу са верским мотивима. Одбијају да верују у
демоне, анђеле, ђаволе, разне „нелогичности и измишљотине“ о којима Црква учи.
Библија је под великим критичким ударом просветитеља. Сама догма пркоси разуму,
коју исмевају због бесмислених питања којима се бави.13 Упечатљиво о њиховом ставу
за бесмисао догме говори Волтеров одломак где каже како он, као нити ико други на
свету, њу не може разумети, па зашто онда убијати се због таквих ствари? 14
Просветитељи сматрају да клир и тирани намерно своје вернике плаше и збуњују
религијом како би их држали у покорности. Такву религију треба одбацити јер штети
друштву, а Волтер позива људе да „униште бестидницу“, мислећи на римокатоличку
цркву. Једина ствар из хришћанства коју желе да задрже је идеја о моралу.15

8
Исто, 167.
9
Č. Popov, нав. дело, 31.
10
M. Peri, нав. дело, 168.
11
Исто, 169.
12
Исто, 170.
13
Исто, 171.
14
Исто, 173.
15
Исто, 172.

2
 Један од највећих критичара друштва просветитељства, и сам један од
најзначајнијих просветитеља био је Франсоа Мари Аруе Волтер. Веома оштро је
критиковао хишћанство, Цркву као противника разума, он осуђује фанатизам и верске
прогоне.16 Поред хришћанске вере, Волтер се противи и владарима, феудалцима,
богаташима, материјалистичкој филозофији, као и апсолутизму. 17 Наравно, он није
једини. Неки просветитељи ће ићи и даље од Волтера, чак у атеизам, као што је Пол-
Анри Тири, барон од Холбаха, који је у религији и вери видео плодове незнања,
празноверја и страха. По њему вера и Бог спутавају човечанство да напредује. Ни за
морал није потребан Бог јер „људи су... покварени само зато што њихов разум није
довољно развијен“. И Дени Дидро, као Волтер, критикује хришћанство због фанатизма,
верских прогона и празноверја. Он у свом делу Пут око света Луја Антоана од
Буганвила из 1771. као и Додатка из следеће године критикује европски
империјализам и експлоатацију домородачког становништва, али нарочито
хришћанске сексуалне норме, које човека спречавају да буде срећан.18
Исход је био да су просветитељи направили паралелу између науке која је добро
и теологије и свештенства који су поквареност, па тако Дени Дидро у свом Разговору
филозофа са краљем сматра следеће: „Ако хоћете свештенике нису вам потребни
филозофи, а ако желите филозофе нису вам потребни свештеници; јер једни су по свом
позиву пријатељи разума и они који промовишу науку, а други непријатељи разума и
они који фаворизују незнање; ако они први чине добро, они други чине зло.“19
Деизам и скептицизам
Узевши све у обзир што је речено, види се да просветитељи нису били
хришћани. Али нису били ни атеисти, барем не већина. Већина њих су били деисти.
Они су се оформили под утицајем Пјера Бејла, који је заступао ставове верске
толеранције и моралности атеиста, као и немогућем човековом ослањању само на веру.
Други извор су им били енглески слободни мислиоци попут Џона Толанда и Метјуа
Тиндала. Они су критиковали клир и догме јер се противе разуму, чиме стварају
основу природне религије.20
Деисти одбацују мистерије, чуда, пророчанства и све доводе у подређени
положај у односу на науку. Дакле, верује се у оно што је „логично“, што се не противи
разуму. По Тиндалу, Бог је савршен и представља морал у најширем смислу.
Представници деиста су Волтер и Томас Пејн, енглеско-амерички радикал. Волтер и
остали деисти верују у Бога Творца, за разлику од Њутна, који се створивши свет више
није мешао. И за Волтера је Бог нека врста морала, па одатле проистиче чувена његова
мисао да је „Бог потребан како би обезбедио божанску потврду моралу. (...) Кад Бог не
би постојао, требало би га измислити“. 21 Он дакле сматра да је вера у Бога као таква
потребна јер људи због своје несавршености морају имати страх од свевишњег бића,

16
Исто, 172-174.
17
Č. Popov, нав. дело, 32.
18
M. Peri, нав. дело, 174-175.
19
Исто, 176.
20
Исто, 176-177.
21
Исто, 176-179.

3
иначе не би опстали.22 Битно је истаћи да деисти верују у загробни живот, и то да је он
награда за добре, а казна за лоше, али у моралном смислу природне религије. 23
Због оваквих ставова су их критиковали како, да кажемо правоверни хришћани,
тако и атеисти. Амерички теолог Џонатан Едвардс им је замерао што поричу разне
аспекте хришћанске вере као што су васксење, чуда, свете тајне, а са друге стране
обожавају разум. Шкотски филозоф скептицизма Дејвид Хјум их критикује из
атеистичког угла, одбацујући нужност постојања једног Бога Творца и негира његову
узрочност за постојање света. Свет не мора бити створен због нечије промисли, већ
може постојати као такав.24

Вук Самчевић ИС140051

22
Č. Popov, нав. дело, 33.
23
M. Peri, нав. дело, 179-180.
24
Исто, 180-181.