Zabluda o Bogu uinila je da se postidim to sam ateista, a

Mekgratovi otkrivaju i zato.

MAJKL RIZ, autor dela Darvinizam i
njegova ogranienja

Dokinsonova
ZABLUDA?
Ateistiki fundamentalizam i pobijanje
boanskog

Alister Mekgrat i
Doana Kolikat Mekgrat

Pozivajui se na zakljuke iz knjige

Zabluda o Bogu, stavku po stavku,
s
velianstvenom
i
razornom
pronicljivou molekularnog biologa
koji se okrenuo teologiji, Alister
Mekgrat obara argument da nauka
treba da vodi u ateizam i namesto
toga demonstrira kako se Dokins
odrekao svoje toliko negovane i
veliane racionalnosti da prigrli
manifest dogmatskog ateistikog
fundamentalizma
koji
odie
ogorenou.
FRENSIS KOLINS,
DIREKTOR PROJEKTA LJUDSKI GENOM I
AUTOR KNJIGE BOJI JEZIK

Alister sve vreme kombinuje

ogromno znanje s pristupanim i
zanimljivim stilom.
ROAN VILIJAMS,
KANTERBERIJSKI ARHIEPISKOP

PROFESOR
KOLEDU

PSIHOLOGIJE

PABLIERS VIKLI
S
neumoljivom
logikom
i
izuzetnom jasnoom Mekgratovi su
izloili Dokinsonovo vrlo sujeverno
razumevanje istorije religije i
teologije. Zbog toga to se nalazi
na terenu koji tako slabo poznaje,
Dokins
se
slui
svojim
fundamentalistikim sajentizmom i
ateizmom
da
neprestano
potcenjuje
mogunost
dijaloga
izmeu religije i nauke. Bogu hvala
na uenjacima poput Mekgratovih,
koji su posveeni traenju istine na
obe strane.
DR TIMOTI DONSON,

Knjiga je briljantna, poevi od

naslova. Nisam mogao da ne
proitam prvih par stranica, akad
sam to uinio, nisam mogao da ne
odloim druga tiva i ne proitam
je do kraja... Predviam da e ova
knjiica
imati
veliku
publiku
(delimino i zato to nije obimna)...
meu akademcima i studentima
kao to su moji, ali i meu irim
italatvom. Ve imam u glavi ljude
s kojima elim da je podelim.
DEJVID D. MAJERS,

Mekgrat se istakao... kao istorijski

teolog, i plodan, ...duhovit pisac
koji oivljava teme koje bi se inae
pretvorile u prah.

NA

HOUP

MUZIAR, NOVINAR I AUTOR KNJIGE

PRONALAENJE BOGA U PITANJIMA

Utopijska vizija sveta bez religije

Riarda Dokinsa ovde je veto
pobijena
znalakim
protivargumentima
Mekgratovih.
Njegove kolege s Oksforda jasno
ukazuju na propuste, nedoslednosti
i
iznenaujuu
povrnost
Dokinsonovih tvrdnji.
OVEN DINDERI,
IZ HARVARD-SMITSONIJANSKOG CENTRA
ZA ASTROFIZIKU, I AUTOR DELA BOJI
UNIVERZUM

Svetski poznati naunik, Riard Dokins, pie u

svojoj Zabludi o Bogu: Ako ova knjiga bude
delovala onako kako sam nameravao, religiozni
itaoci koji je otvore bie ateisti kada je zatvore.
O toj se knjizi mnogo govorilo i pisalo, bila je predmet brojnih strastvenih
rasprava i izazvala je prilinu pometnju.
Alister Mekgrat, zajedno sa svojom suprugom Doanom, savrena je osoba
za procenjivanje Dokinsonovih ideja. Kako je i sam nekada bio ateista, Alister
je odbranio doktorat iz oblasti molekularne biofizike pre nego to e postati
vodei hrianski teolog. On se pita kako su dvojica ljudi, koja su izvesno
vreme razmiljali o svetu na isti nain, dola do tako razliitih zakljuaka o
Bogu. Mekgrat podvrgava Dokinsovu kritiku vere najstroem ispitivanju.
Njegov uzbudljiv, temeljno obrazloen odgovor, bavi se pitanjima kao to su
sledea:

Da li je vera intelektualna besmislica?

Da li su nauka i religija osuene na borbu do smrti?

Da li je korene hrianstva mogue pobiti naunim obrazloenjima?

Da li je hrianstvo naprosto sila koja pokree zlo?

Ovu knjigu e oberuke prihvatiti svi koji tragaju za pouzdanim

vrednovanjem Zablude o Bogu i odgovorima na mnoga pitanja koje to delo
pokree ukljuujui, iznad svega, znaaj vere i potragu za njenim smislom.

ALISTER MEKGRAT (dipl. istraiva, Oksford), pre svega autor knjige

Dokinsova zabluda?, profesor je istorijske teologije na Oksfordskom
univerzitetu. Nakon studija hemije na Oksfordu, bavio se istraivanjem iz
oblasti molekularne biofizike, te razvio nove metode ispitivanja biolokih
membrana. Potom je studirao hriansku teologiju, specijalizirao istoriju
hrianske misli s posebnim osvrtom na pitanja nauke i religije. Kao
produktivan pisac, objavio je knjigu Dokinsov Bog: geni, memi i smisao
ivota. Takoe je govorio o Zabludi o Bogu na Kolumbijskom univerzitetu,
raspravljajui s Dejvidom Helfandom, tamonjim efom katedre za
astronomiju.
DOANA KOLIKAT MEKGRAT studirala je eksperimentalnu psihologiju na
Oksfordu, potom specijalizirala kliniku neuropsihologiju i naposletku upisala
i izuavala hriansku teologiju, naroito biblijske studije. Danas je predava
psihologije religije na koledu Hejtrop pri Londonskom univerzitetu.
Uestvovala je u pisanju celokupnog dela Dokinsova zabluda?, ali je poseban
doprinos dala onim njegovim delovima koji se tiu biblijskih studija i odnosa
religije prema psihologiji i neuronaukama. Njena knjiga Upoznavanje Isusa:
Ljudski odgovor na revnosnog Boga, napisana je u saradnji s Deremijem
Dafom.

Dokinsonova
ZABLUDA?
Ateistiki fundamentalizam i pobijanje
boanskog

Alister Mekgrat i
Doana Kolikat Mekgrat

Sadraj

Uvod
1. Obmanuti po pitanju Boga?
2. Da li nauka pobija Boga?
3. Gde su koreni religije?
4. Da li je religija zlo?
Beleke
Za dalje itanje
O autorima

Uvod

OD OBJAVLJIVANJA KNJIGE SEBINI GEN (1976.), Riard Dokins ustoliio

se kao jedan od najuspenijih i najvetijih popularizatora nauke.
Zajedno sa svojim kolegom Stivenom Dejem Guldom uspeo je da
novoj generaciji italaca priblii evolucionu biologiju i uini im je
zanimljivom. Kao i drugi potovaoci njegovih nauno-popularnih dela,
dugo sam im zavideo na jasnoi, prelepoj upotrebi korisnih analogija i
zabavnom stilu.
Ipak, njegova poslednja knjiga predstavlja znaajno odstupanje.
Zabluda o Bogu utvruje Dokinsa kao svetski najpoznatijeg ateistikog
polemiara koji upuuje poraavajue kritike protiv svih religijskih
formi.1 On je reen da preobrati svoje itaoce: Ako ova knjiga bude
delovala onako kako sam nameravao, religiozni itaoci koji je otvore
bie ateisti kada je zatvore. 2 Ni sam nije mislio da je tako neto
verovatno; naposletku, on pretpostavlja, istinski vernici imuni su na
dokaze.
Pa ipak, injenica da je Dokins napisao knjigu od etiri stotine
stranica, u kojoj tvrdi da je postojanje Boga ista zabluda, znaajna je
ve sama po sebi. Zbog ega je jedna takva knjiga ipak potrebna?
Religija je trebalo da nestane pre mnogo godina. Vie od jednog veka
vodei sociolozi, antropolozi i psiholozi govorili su da e njihova deca
doekati svanue nove ere u kojoj e Zabluda o Bogu biti zauvek
prevaziena. Tokom ezdesetih godina dvadesetog veka govoreno nam
je da religija bledi i nestaje, te da e je smeniti sekularni svet.
Nekima od nas to je zvualo kao sjajna stvar. U to vreme bio sam
ateista i seam se da sam se radovao smrti religije s izvesnim svirepim
uivanjem. Odrastao sam u Severnoj Irskoj i poznavao religijske tenzije
i nasilje iz prve ruke. Kako sam tada bio slobodouman, takvo reenje

inilo mi se oiglednim. Otresi se religije, pa e se verska napetost i

nasilje iskoreniti. Budunost je bila svetla i bezbona.
Od onda su se promenile dve stvari. Najpre, religija je doivela
,kambek. Sada predstavlja tako znaajan element dananjeg sveta, da
izgleda neverovatno da je samo generaciju unazad njen nestanak
prorican s tolikom sigurnou. Humanistiki pisac Majkl ermer, moda
najpoznatiji kao direktor Drutva skeptika i izdava asopisa Skeptik,
uverio nas je u to jo davne 1999. godine, istakavi da nikada u istoriji
nije toliki broj, toliki procenat Amerikanaca, verovao u Boga. 3 Ne samo
da Bog nije ,mrtav, kako je nemaki filozof Fridrih Nie preuranjeno
objavio, ve se ini da nikada nije bio vie iv.
Drugo, i daleko manje vano, moji stavovi su se promenili. Iako
sam kao mladi bio strastveno i potpuno ubeen u istinitost i znaaj
ateizma, postepeno sam otkrivao da je hrianstvo daleko
interesantniji i intelektualno uzbudljiviji pogled na svet od ateizma.
Oduvek sam cenio racionalnost i sposobnost da se ovek pobuni protiv
dogmi jednog doba.
Otuda smo Dokins i ja krenuli potpuno razliitim pravcima, ali
sutinski iz istih razloga. Obojica smo oksfordski akademici koji vole
prirodne nauke. Obojica pasionirano verujemo u razmiljanje
zasnovano na dokazima i kritini smo prema onima koji se strastveno
dre uverenja za koje nemaju dovoljno odgovarajuih argumenata.
Obojica bismo voleli da mislimo kako bismo promenili miljenje o Bogu
kad bi dokazi to zahtevali. Ipak, na osnovu naih iskustava i
analiziranja istog ovog sveta, izveli smo radikalno drugaije zakljuke o
Bogu. Poreenje nas dvojice moda je pouno, ali raa neka teka
pitanja za Dokinsa.
Dokins, koji je danas profesor javnog razumevanja nauke na
Oksfordskom univerzitetu, smatra da prirodne nauke, a posebno
evoluciona biologija, predstavljaju intelektualni autoput za ateizam
kao to su predstavljale za njega u doba njegove mladosti. Kada je re
o meni, poeo sam kao ateista koji je postao hrianin to je upravo
suprotno od Dokinsovog intelektualnog putovanja. Spoetka sam
nameravao da provedem ivot bavei se naunim istraivanjima, ali
me je otkrivanje hrianstva dovelo do studiranja njegove istorije i
ideja u punoj njihovoj irini i dubini. Odbranio sam doktorat iz
molekularne biofizike radei u oksfordskim laboratorijama kod
profesora Dorda Rada, ali sam potom napustio aktivna nauna
istraivanja da bih izuavao teologiju.
esto se pitam kako smo Dokins i ja doli do sasvim protivnih
zakljuaka nakon dugog i temeljnog bavljenja sutinom istog sveta.
Jedna od mogunosti jeste da sam ja, zato to verujem u Boga,
poremeen, zaveden, prevaren i jo obmanjujem i druge, te da je moj
um sa svim svojim kapacitetima izvitoperen jer njime upravlja zarazni,
maligni Boji virus. Ili da, zato to sam poremeen, zaveden, prevaren i
obmanjujem druge, a moj je um sa svim svojim kapacitetima

izvitoperen jer njime upravlja zarazni, maligni Boji virus, verujem u

Boga. I jedna i druga mogunost su, bojim se, sr odgovora koji sam
naao na stranicama knjige Zabluda o Bogu.
To moda i jeste odgovor, ali nipoto ubedljiv. On se moda
odnosi na najtvrdoglavije ateiste kojima njihova nesavitljiva vera ne
doputa da razmiljaju izvan nepobonih okvira. Ipak, nadam se da ne
greim kad kaem da takvi nemislei dogmatiari nisu tipini za
ateizam. Jo jedan odgovor na moje pitanje moglo bi biti ponavljanje
iste besmislice, s tim da se ona ovog puta odnosi na Dokinsa (mada
pretpostavljam da bismo u tom sluaju morali da pretpostavimo da je
njegov mozak posednut nekom vrstom ,neboijeg virusa). Meutim,
nemam nameru da piem neto toliko neverovatno. Zato bih vreao
Dokinsa? I, to je jo vanije, zato da vream inteligenciju svojih
italaca?
Poeci pravog odgovora lee u nekim mudrim reima Stivena
Deja Gulda, ija je tuna smrt od kancera 2002. godine liila
Harvardski univerzitet jednog od njegovih najstimulativnijih predavaa
i italaku publiku nauno-popularnog tiva jednog od najpristupanijih
autora. Premda ateista po uverenju, Guld je bio sasvim naisto s tim da
su prirodne nauke ukljuujui evolucionu biologiju u skladu i s
ateizmom, i s konvencionalnim religijskim ubeenjima. Osim ukoliko
polovina njegovih kolega naunika nisu potpune budale
pretpostavka koju je Guld ve u startu otpisao kao glupost, na koju god
polovinu da se misli ne moe biti nijednog drugog odgovornog puta
da se shvate brojni odgovori na stvarnost, od strane inteligentnih i
informisanih ljudi koje je on poznavao.4
Ovo nije brz i lak odgovor kakav bi se mnogima svideo, ali bi
mogao biti ispravan ili, u najmanju ruku, onaj koji pokazuje ispravan
pravac. On nam pomae da razumemo zato se takvi ljudi dre tako
temeljno razliitih ubeenja o ovim stvarima i zbog ega neki drugi
posledino veruju da se, naposletku, na ta pitanja ni ne moe
odgovoriti sa sigurnou. Takoe nas podsea na neophodnost da se
prema onima koji se s nama ne slau oko tih pitanja ponaamo s
neprikosnovenim intelektualnim potovanjem, umesto da ih od sebe
udaljavamo kao lace, nitkove i arlatane.
Dok Guld makar nastoji da izvaga dokaze, Dokins jednostavno
nudi ateistiki ekvivalent lukave propovedi o vatrama pakla, zamenivi
prenapadnu retoriku i paljivo odabranu manipulaciju injenicama
briljivim, na dokazima utemeljenim razmiljanjem. Zanimljivo je da u
Zabludi o Bogu ima iznenaujue malo naunih analiza. Mnogo je
pseudonaunih razmatranja, povezanih sa irom kulturolokom
kritikom religije, mahom pozajmljenih iz ranijih ateistikih dela. Dokins
propoveda svom bogomrziteljskom koru od kog se nedvosmisleno
oekuje da uiva u njegovoj retorikoj paljbi i visoko podie ruke u inu
dodvoravanja. Oni koji smatraju da se bioloka evolucija moe izmiriti i
usaglasiti s religijom nedostojni su! Amen! Oni pripadaju ,Nevil

emberlen koli evolucionista! Oni su umiritelji! Amen! Pravi naunici

odbijaju da veruju u Boga! Aleluja! Bog u kog su verovali Jevreji u doba
Starog zaveta psihotini je zlostavlja dece! Amen! Kaite im, brao!
Kad sam proitao Zabludu o Bogu, istovremeno sam oseao i
tugu i pometnju. Kako je mogue, pitao sam se, da se jedan tako
nadareni populizator prirodnih nauka, neko ko se nekada tako vatreno
zalagao za objektivnu analizu dokaza, preobratio u toliko agresivnog
antiverskog propagatora koji oito zanemaruje one dokaze koji ne idu u
prilog njegovom sluaju? Zato su prirodne nauke zloupotrebljene u
pokuaju
da
unaprede
ateistiki
fundamentalizam?
Nemam
odgovarajue objanjenje. Poput toliko mojih prijatelja ateista,
jednostavno ne uspevam da shvatim to gorue neprijateljstvo koje
Dokins pokazuje prema religiji. Za njega je ona isto to i crveni plat za
bika budi kod njega ne samo agresivan odgovor, ve normalne
uenjake konvencije o savesnoj tanosti i ispravnosti baca u vetar.
Iako je njegova knjiga napisana s retorikom strau i snagom, bunost
njegovih tvrdnji jedva uspeva da zamaskira istroene, slabe i
reciklirane argumente.
Nisam jedini koji je razoaran. Zabluda o Bogu oglaava injenicu
da je njen autor nedavno proglaen za jednog od trojice najveih
svetskih intelektualaca. Istraivanje je sprovedeno meu itaocima
asopisa Prospekt, u novembru 2005. Dakle, kako je isti taj magazin
opisao Dokinsonovu knjigu? Kritiar je bio okiran tom ,nezanimljivom,
dogmatskom, nepovezanom i protivrenom knjigom. Naslov pregleda?
Dokins dogmatiar.
ODGOVOR NA DOKINSA
Jasno je da je potreban nekakav odgovor na Zabludu o Bogu, ako ni
zbog ega drugog, a ono zato to bi njegov izostanak mogao da ubedi
neke kako odgovor uopte i nije mogue dati. Prema tome, kako
uzvratiti? Jasan odgovor inilo bi pisanje jednako agresivne i netane
knjige koja bi ismejala ateizam pogrenim postavljanjem njegovih ideja
i prikazivanjem njegovih arlatana poput ateistikih svetaca. No, to bi
bilo besmisleno i kontraproduktivno, da ne kaem intelektualno
neasno.
U stvari, prilino je sloen zadatak dati odgovor na ovu knjigu
ali ne zato to je dobro obrazloena ili to iznosi niz nepobitnih dokaza
koji je potkrepljuju. Na mnogim mestima knjiga je tek neto vie od
skupine podesnih teza odgovarajue preuvelianih zarad postizanja
maksimalnog uinka, i labavo ureenih tek da nagoveste da ine
argument. Pobijanje takvih veoma selektivnih ukazivanja na dokaze
bilo bi neizrecivo zamorno i dovelo bi do jedne beznadeno glupe
knjige koja otkriva preosetljivost i netrpeljivost. Svaka od Dokinsovih
pogrenih interpretacija i preuvelianih tvrdnji podlona je prozivanju i

da se ispraviti. Pa ipak, knjiga koja bi ponudila samo jednu takvu

litaniju korekcija, bila bi katatonino dosadna. Polazei od toga da je
Dokins podjednako samouveren u svim delovima svoje knjige,
jednostavno u ga izazvati u najreprezentativnijim takama i pustiti da
itaoci izvuku sopstvene zakljuke o sveukupnoj pouzdanosti njegovih
dokaza i prosuivanja.
Dokins se nepobitno malo zanima za angaovanje vernika, koji e
se naprosto zaprepastiti bezono iskrivljenim predstavljanjem njihovih
uverenja i naina ivota. Da li ateizam zaista stoji toliko loe da mora
biti poduprt jednom tako nepromiljenom besmislicom? Dokins svojoj
publici udeljuje veoma sumnjiv kompliment, pretpostavivi da e
podeliti njegove predrasude i neznanje o religiji. Svako kritikovanje
njegove analize bie doekana spremnim odgovorom: Dakle, to je ono
to biste vi rekli, zar ne? Primedbe na njegova razmiljanja verovatno
e biti unapred otpisane i odbaene, prvenstveno zato to potiu od
,pristrasnih religioznih ljudi koji su dovoljno glupi i nadmeni da kritikuju
,objektivne i ,racionalne ateiste.
Ovde se radi o neemu vrlo ozbiljnom i problematinom. Ukupno
dogmatsko ubeenje u ispravnost, koje proima neke segmente
zapadnjakog ateizma dananjice predivno ilustrovano u Zabludi o
Bogu momentalno ga izjednauje s verskim fundamentalizmom koji
odbija ispitivanje ili iskuavanje svojim ideja. Dokins odbija kalibriranje
svojih tvrdnji, budui da ih doivljava kao prosvetljujue istinite i samim
tim bez potrebe da budu branjene. U tolikoj meri je uveren da su
njegova vienja ispravna, da ne bi poverovao ni u jedan dokaz koji
podrava ma koju drugu mogunost a iznad svega religijsku.
Naroito zabrinjava to to se Dokins, ini se nesvesno, naprosto
ophodi prema dokazima kao prema neemu to ima da se uklopi u
njegove unapred zadate teorijske okvire. Religiju uporno i neprestano
opisuje u najgorem moguem svetlu, oponaajui najgore
karakteristike religijskog fundamentalistikog prikaza ateizma. Kada
neki od vodeih naunika podravaju religiju, Dokins otro odgovara da
jednostavno ne misle to to govore. On nesumnjivo osea duboku
ugroenost mogunou da bi njegovi itaoci mogli da brane religiozne
ideje, ili od strane ljudi prema kojima bi mogli da gaje naklonost ili,
jo gore, koje bi mogli da potuju i smatraju vrednim ozbiljne panje.
Izgleda da sve to ini pisanje knjiga besmislenim. Osim to sam
jednom i ja sam bio ateista, koji je potom probuen iz svog
dogmatinog dremea itanjem dela koja su stavila pod upitnik moje
sve tvre i nefleksibilnije shvatanje sveta. Pretpostavljam da e ovu
knjigu najvie itati hriani koji ele da saznaju ta da kau svojim
prijateljima koji su itali Zabludu o Bogu i pitaju se jesu li vernici uistinu
tako perverzni, degenerisani i praznoglavi kako ih ta knjiga predstavlja.
Ali, ja se ujedno nadam da e meu itaocima ove knjige biti i ateista
iji umovi jo uvek nisu zaaureni u emi dokinsonovskih refleksa.

Mnogo je onih koji su obmanjeni u pogledu Boga, a ja sam bio jedan od

njih.
Ovo je kratka knjiga s belekama svedenim na najmanju moguu
meru radi utede prostora. Njen primarni fokus jednostavan je i
dosledan: kritiki osvrt na argumente iznete u Zabludi o Bogu. itaoci
e moda aliti to nije proirena na druge teme na pohvalu i
istraivanje intelektualne elastinosti i duhovne snage hrianstva. 5 Te
e knjige biti napisane kad bude vreme. Ali, ova je jednostavna, kratka
i vrlo jasna. Nema nikakvih digresija ni odstupanja. Zamiljena je da
ispuni jedan jedini cilj da proceni pouzdanost i verodostojnost
Dokinsove kritike vere u Boga.6 Iako je napisana u prvom licu iz
istorijskih i stilskih razloga, izneta shvatanja i argumenti potiu od oba
autora.
No, vreme je da se zavri s uvodnim notama. Preimo odmah na
tematiku Zablude o Bogu.

Obmanuti po pitanju Boga?

BOG JE ZABLUDA PSIHOTINI DELINKVENT kog su izmislili

ludi, zabludeli ljudi.1 To je poruka ,za poneti knjige Zabluda o Bogu.
Iako Dokins ne prua strogu definiciju zablude, jasno je da ima na umu
verovanje koje nije utemeljeno u dokazu ili, jo gore, ono koje se
dokazima suprotstavlja. Vera je ,slepo verovanje, bez dokaza, ak bez
ikakvog osnova.2 To je proces nerazmiljanja. Ona je zla upravo zato
to ne zahteva nikakvo prosuivanje i ne podnosi nikakvu raspravu. 3
Te sutinske definicije vere uvrene su u Dokinsov pogled na svet i
opsesivno se ponavljaju kroz itavo njegovo delo. Svakako se ne radi o
hrianskoj definiciji vere, ve onoj koju je Dokins izmislio u svrhu
sopstvenih polemikih ciljeva. Ona odmah deklarie one koji veruju u
Boga kao ljude koji su izgubili dodir s realnou, odnosno koji su
obmanuti, u zabludi.
Dokins ve na poetku primeuje koliko vera znai ljudima. Ono u
ta verujete ima veoma znaajan uticaj na va ivot i nain
razmiljanja. Stoga je, kako nam se govori, jo vanije podvri veru
kritikom, rigoroznom ispitivanju. Obmane moraju da se razotkriju a
zatim i da se otklone. S tim se u potpunosti slaem. Od kad je
objavljena moja knjiga Dokinsov Bog 2004. godine, stalno dobijam
pozive da drim predavanja irom sveta na teme kojima se ona bavi.
Na tim predavanjima iznosim i objanjavam Dokinsove poglede na
religiju, a zatim, stavku po stavku, pobijam njegova gledita.
Posle jednog takvog predavanja, suprotstavio mi se neki veoma
ljutit mladi. Moj nastup nije bio nita posebno. Najstroe se
pridravajui naunih, istorijskih i filozofskih argumenata, jednostavno
sam pokazao da Dokinsov intelektualni stav protiv Boga ne moe da
izdri kritiko ispitivanje. Ipak, taj momak bio je ljut u stvari, pre bi
se reklo besan. Zato? Zato to sam, rekao mi je uzbueno upirui prst
u mene, unitio njegovu veru. Njegov ateizam poivao je na
autoritetu Riarda Dokinsa, a ja sam mu u potpunosti potkopao veru.
Morao je da dobro promisli o svemu. Kako sam se usudio da tako neto
uinim!
Dok sam na putu do kue razmiljao o tom dogaaju, shvatio
sam da je moje miljenje podeljeno. Deo mene alio je zbog velike
neprijatnosti koju sam oito stvorio oveku. Doveo sam u pitanje
pretpostavke na kojima se temeljio njegov ivot. Pa ipak, teio sam se
milju da ako je ve bio dovoljno nepromiljen da svoj ivot zasnuje na
nedvosmisleno neodgovarajuim shvatanjima, koje je ustanovio
Dokins, onda e svakako jednog dana morati da uvidi da su ti temelji

jo kako klimavi. U nekom trenutku iluzija bi ionako bila razbijena.

Jednostavno se sluilo da sam ja bio taj koji je prouzrokovao dogaaj
usled kog se to desilo ba tamo i ba tada.
Meutim, drugi deo mene poeo je da uvia koliko se vrsto svi
mi drimo svojih uverenja i koliki je njihov uticaj na sve segmente naih
linosti i ivota. Dokins ima pravo ubeenja jesu kljuna. Mi
zasnivamo nae ivote na njima; ona oblikuju nae odluke o
najosnovnijim stvarima. Jo uvek se seam turbulencije koju sam
iskusio prilikom intelektualno bolnog (ali svakako toga vrednog)
prelaska iz ateizma u hrianstvo. Svaki komad mog mentalnog
nametaja trebalo je pomeriti i nai mu novo mesto. Dokins je u pravu
i to nesumnjivo u pravu kad insistira na tome da nipoto ne
temeljimo ivot na obmanama. Svima nam je potrebno da preispitamo
svoja verovanja posebno ako smo dovoljno naivni da mislimo kako
zapravo ni ne verujemo ni u ta. Pitam se, ipak, ko je zaista obmanut
po pitanju Boga?
VERA JE INFANTILNA
Kao to zna svako ko je upoznat s antireligijskim polemikama,
ateistika kritika religijskog verovanja pribegava argumentu da je ono
infantilno tek detinjasta iluzija koja je trebalo da nestane sa
sazrevanjem oveanstva. Tokom svoje karijere, Dokins je razvio slian
kriticizam, iznosei venu ateistiku analogiju. U ranijim radovima on
naglaava da je verovanje u Boga jednako verovanju u Vilu Zubu ili
Deda Mraza. To su detinjasta ubeenja koja se naputaju im se
dostigne sposobnost racionalnog razmiljanja. To vai i za Boga.
Oigledno je, zar ne? Kao to je Dokins 2003. godine istakao na BBC
radiju u emisiji Misli dana (Thought for the Day), oveanstvo moe
da izae iz faze bebinog plaa i konano odraste. Ovo objanjenje koje
govori o infantilnosti vere, pripada jednoj ranijoj eri sujeverja u istoriji
ljudskog roda. Mi smo to prerasli.4
Hm. Poput mnogih Dokinsovih analogija, i ova je smiljena s
odreenom namerom u ovom sluaju, da ismeje religiju. Meutim,
ona je oito slaba. Koliko ljudi poznajete koji poinju da veruju u Deda
Mraza u odraslom dobu? Ili, ko smatra verovanje u Vilu Zubu utenim u
starosti? Ja sam verovao u Deda Mraza do otprilike pete godine (iako
sam jo neko vreme posle toga doputao roditeljima da misle kako ga
uzimam za ozbiljno, svestan koristi koje to donosi). U Boga nisam
verovao dok nisam krenuo na fakultet. Oni koji koriste pomenuti
argument o infantilnosti vere morae da objasne zato toliko mnogo
ljudi otkriva Boga u kasnijim etapama svog ivota, pri emu to sasvim
sigurno nije manifestacija bilo kakve vrste regresije, perverzije ili
degeneracije. Dobar sveiji primer prua Entoni Flu (roen 1923.),

znaajni ateistiki filozof koji je poeo da veruje u Boga u svojim

osamdesetim.
Ipak, Zabluda o Bogu svakako ima pravo kada izraava
zabrinutost u pogledu indoktrinacije dece od strane njihovih roditelja. 5
Time to kljukaju decu svojim religijskim uverenjima, roditelji kvare
nevine due. Dokins tvrdi da bioloki proces prirodne selekcije
izgrauje deji um na takav nain da je on prijemiv za sve to mu
govore roditelji ili uopte odrasle osobe iz njihovog okruenja. To decu,
sugerie on, ini sklonim da veruju u sve to kau njihovi roditelji
kao to veruju i u Deda Mraza. Ovo se smatra jednim od najznaajnijih
inilaca odgovornih za odravanje religijskog verovanja u svetu, onda
kad je ono trebalo jo pre mnogo vekova da bude odagnano. Prekinite
meugeneracijski ciklus prenoenja religijskih ideja i to e okonati ovu
glupost. Odgajanje dece u duhu verske tradicije, nastavlja Dokins,
jedan je od oblika njihovog zlostavljanja.
U tome, naravno, postoji izvesna poenta koja je sasvim razumna.
Pa ipak, na neki nain ona se gubi u buci visokoparne retorike i
propustu da se razmotre sve implikacije. Proitavi i upoznavi se s
iskrivljenom predstavom religije koja tako depresivno odlikuje knjigu
Zabluda o Bogu, poeo sam da strahujem da e sekularisti jednostavno
progurati svoje dogme niz grla iste one nedune i lakoverne dece
kojoj, prema isticanju samog Dokinsa, nedostaje sposobnost
odbacivanja, potrebna za procenjivanje ideja. Ne elim da budem
neprijatan i grub, ali itav taj pristup zvui podjednako nelagodno kao i
antiverski programi ugraeni u obrazovanje sovjetske dece tokom
pedesetih godina dvadesetog veka, a koji su se zasnivali na mantrama
poput Nauka je pobila religiju!, Religija je sujeverje!, i njima
slinim.
Drutvo zaista treba da promisli o tome kako obrazuje svoje
mlade. Meutim, nema opravdanja za kljukanje Dokinsovim omiljenim
dogmama i izvrtanjima. Deci treba govoriti, poteno i tano, emu
zapravo hrianstvo poduava umesto da budu podvrgnuta
nitavnim pogrenim interpretacijama hrianske teologije, koje
podupiru Dokinsovu propagandu. Zabluda o Bogu, vie svojim
propustima nego postignuima, osnauje potrebu za visokokvalitetnim
religijskim obrazovanjem u javnoj areni, nasuprot neprilinim
karikaturama, stereotipnim predrasudama i sumnjivim pogrenim
tumaenjima, koji su danas agresivno podravani ateistikim
fundamentalizmom.
Godinama sam na Oksfordskom univerzitetu drao serije
predavanja pod nazivom ,Uvod u hriansku teologiju'. Ne mogu da se
otmem utisku da su ona bila od nekakve koristi Dokinsu, dok je pisao
svoju knjigu. Kako je to kulturni i knjievni kritiar Teri Iglton istakao u
svojoj otroj kritici Zablude o Bogu: Zamislite nekog ko nadugako i
nairoko govori o biologiji, pri emu je proitao samo Registar

britanskih ptica, i stei ete grubu predstavu o tome kako izgleda itati
analizu teologije Riarda Dokinsa.6
Dokins s odobravanjem citira gledita svog prijatelja Nikolasa
Hemfrija, koji kae da roditeljima ne bi trebalo dozvoliti da ue decu
,doslovnoj istini Biblije', kao to im se ne doputa ni da im ,izbijaju
zube'7. Ako bi Hemfri u tome bio dosledan, on bi isto tako trebalo da se
buni i protiv onih koji podmeu pogrene interpretacije vere, kao da su
istinite. Pitam se da li bi zagovarao da su roditelji koji naglas itaju deci
Zabludu o Bogu takoe odgovorni za zlostavljanje? I da li neko vri
zloupotrebu i zlostavljanje samo kada zagovara religiju, ali to ne ini
kada je protiv nje i kad iznosi dogme i obmane?
VERA JE IRACIONALNA
Pretpostavljam da u svakom pokretu postoji jedna granica s
neracionalnim, ili uvrnutim. Budui da sam dugi niz godina bio uvuen
u mnoge javne debate o tome da li nauka pobija postojanje Boga ili ne,
imam vie nego dovoljno iskustva s ljudima koje prosto moram da
opiem kao udne ili aknute, esto s nepokolebljivim, egzotinim
idejama, s obe strane rasprave o veri i ateizmu. Jedna od
najkarakteristinijih osobina Dokinsove antireligijske polemike jeste
prikazivanje patolokog kao normalnog, periferije kao centra,
ekstremizma kao glavne struje. Za ciljanu publiku to je uopteno uzevi
u redu i funkcionie, jer se radi o ljudima za koje se pretpostavlja da
malo znaju o religiji, i verovatno jo manje za nju mare. Ali, to nije
prihvatljivo. I svakako se ne radi o naunikom pristupu.
Dokins insistira na tome da je hriansko ubeenje istrajno
pogreno verovanje suprotstavljeno jakim kontradiktornim dokazima. 8
Problem je ubediti zadrte vernike da je ateizam ispravan, kad su oni
toliko obmanuti verom, da su imuni na svaki vid racionalnog
argumenta. Otuda je religija sutinski i beznadeno iracionalna. Da bi
to podrao, Dokins je traio i pronaao hrianske teologe za koje
veruje da otelotvoruju ovaj fundamentalno unazaeni aspekt
verovanja. U svojim ranijim delima, on podvlai da je hrianski pisac
Tartulijan u treem veku nove ere izrekao neke naroito glupe stvari,
ukljuujui i to da treba verovati, jer je apsurdno. To je otpisano kao
tipina religijska besmislica. Na taj nain ludost lae.9
Drago mi je da kaem da je kasnije prestao s tim citatima, poto
sam istakao da Tartulijan nije rekao nita slino. Dokins je upao u
zamku neproveravanja izvora i jednostavnog ponavljanja onoga to su
govorili raniji ateisti. To je jo jedan dosadan primer beskrajnog
kruenja zastarelih i izmodelih argumenata, koji je za skoranji ateizam
toliko karakteristian.
Meutim, ini se da je Dokins sada naao novi primer za
iracionalnost vere pa, nov za njega, u svakom sluaju. U Zabludi o

Bogu on navodi nekoliko nasuminih odlomaka iz dela nemakog

protestantskog pisca esnaestog veka, Martina Lutera, pokupljenih s
Interneta, koji demonstriraju Luterove nedoumice u pogledu uloge
razuma u ivotu vere.10 Nije nainjen nikakav pokuaj da se razjasni ta
je Luter podrazumevao pod razumom i koliko se to razlikuje od onog
to Dokins smatra oiglednim znaenjem rei.11
Ono to je Luter zapravo naglaavao jeste to da ljudski um
nikada ne sme da prevagne u centralnoj temi hrianske vere a to je
da e Bog podariti oveanstvu predivan dar spasenja, ne zahtevajui
da ljudi najpre neto uine za Njega. Preputen sam sebi, ovekov
zdrav razum zakljuie da je neophodno prvo neto uiniti da se zaslui
Boja naklonost dok je Luter drao da takva zamisao kompromituje
svetu istinu o boanskoj velikodunosti, pretvarajui spasenje u neto
to se da zaraditi ili zasluiti, stei.
Dokinsovo povrno bavljenje Luterom pokazuje kako Dokins
naputa ak i sopstvenu pretenziju da sledi strogu uenost zasnovanu
iskljuivo na dokazima. Jedna anegdota zamenjena je za dokaz;
izbirljiva potraga za citatima po Internetu dolazi namesto rigoroznog i
iscrpnog zanimanja za originalne izvore. U ovoj knjizi, Dokins baca
konvencije akademskog znanja u vetar, elei da napie propagandno
delo i posledino tretira tanu interpretaciju religije kao nezgodnu
zapreku svojoj glavnoj agendi, koja je nita drugo do intelektualno i
kulturno unitenje vere. Radi se o neprijatnoj osobini koju deli s drugim
fundamentalistima.

DOKAZI ZA BOJE POSTOJANJE?

Dokins smatra da je postojanje ili nepostojanje Boga nauna hipoteza,
otvorena za racionalne oglede. U Slepom asovniaru on nudi
potkrepljenu i upeatljivu kritiku argumenata zasnovanih na biolokim
naukama, koje je o postojanju Boga izneo Vilijem Palej, britanski
hrianski filozof i apologeta iz devetnaestog veka. Dokins je tu na
svom terenu i zna o emu govori. Ova knjiga se jo uvek ubraja u
najbolje tampane kritike postojanja Boga. 12 Jedinu zamerku koju bih ja
uputio spram Slepog asovniara jeste ta da su Palejeve ideje bile
tipine za njegovo doba, nikako za hrianstvo kao celinu, te da su
mnogi hrianski pisci tog vremena upozoreni na njegov pristup koji je
shvatan kao pouzdan recept za pobedu ateizma. Uopte ne sumnjam
da je Palej na izvestan nain doivljavao sebe kao ,dokaz za Boje
postojanje, a Dokinsova opirna kritika Paleja u toj knjizi korektna je,
odmerena i tana.

U Zabludi o Bogu, Dokins usmerava panju na druge sline

,dokaze utemeljene na filozofiji religije. ini mi se da to i nije ba bilo
veoma mudro. To ve nije njegova oblast, pa postie malo svojim
kratkim i povrnim zanimanjem za te velike veite rasprave, koje se
esto naprosto ne mogu razreiti empirijski. 13 Njegov stav otprilike
glasi: Evo kako bi naunik reio te filozofske besmislice.
Na primer, Dokins razmatra pitanje postojanja Boga sluei se
pristupima Tome Akvinskog, tradicionalno poznatim kao ,Pet puteva. 14 I
dok postoji opta saglasnost da ti i takvi argumenti bacaju interesantno
svetlo na veita pitanja, svi se slau oko toga da oni nita ne reavaju i
ne utvruju. Iako se na njih tradicionalno upuuje kao na ,dokaze za
postojanje Boga, to nije taan opis. Oni jedino pokazuju unutarnju
doslednost vere u Boga umnogome na isti nain na koji to ine
klasini argumenti za ateizam (poput uvene ideje o ,projekciji Boga
Ludviga Fojerbaha), ali ne dokazuju njenu utemeljenost.
Osnovna misao vodilja koju je Toma sledio jeste da svet odraava
Boga kao svog Tvorca. Radi se o pretpostavci izvedenoj iz vere, za koju
tvrdi da odgovara svemu onome to vidimo u svetu. Recimo, znaci
njegovog ureenja mogu se objasniti na osnovu egzistencije Boga kao
stvaraoca. Taj pristup se jo uvek iroko primenjuje u hrianskim
spisima u kojima se zagovara da postojea vera u Boga prua bolje
,empirijsko uklapanje sa svetom, negoli njene alternative. Poto
Dokins koristi isti taj pristup da na drugim mestima hvali i preporuuje
ateizam, ne vidim na ta ovde ima da se ali.
Ni u jednoj taki Toma o pomenutim putevima ne govori kao o
,dokazu za Boje postojanje; oni se pre smatraju pokazateljima
unutranje koherentnosti vere u Boga. Tomu interesuje istraivanje
racionalnih implikacija vere u pogledu naeg iskustva lepote,
uzronosti, i tako dalje. Vera u Boga zapravo se pretpostavlja; potom se
pokazuje da to verovanje daje smisao i razumevanje svemu onome to
se da videti u svetu oko nas. Izgled koncepta ili plana moe pruiti
osvedoenje, s obzirom na ulogu boanske kreativnosti u univerzumu.
Dokins pogreno shvata aposteriornu demonstraciju doslednosti vere i
opservacije, tumaei je kao apriorni dokaz vere to je potpuno
razumljiva greka za sve koji su novi na ovom polju, ali je inae veoma
ozbiljna.
Iako Dokins vidi veru kao intelektualnu besmislicu, veina nas
svesna je da se mi drimo mnogih uverenja za koja ne moemo da
dokaemo da su istinita, ali su svejedno ona savreno razumna za
prihvatanje.15 Na trenutak u skliznuti u argon: naa verovanja mogu
se pokazati kao opravdana i bez pokazivanja da su dokazana. To nije
naroita sloena ili nejasna stavka. Filozofi nauke opirno su objasnili
da postoje mnoge naune teorije za koje se sada veruje da su tane, ali
mogu biti odbaene u budunosti kada iskrsnu dodatni dokazi ili se
razviju neke nove teorijske interpretacije. Recimo, ne postoje nikakve
tekoe da se poveruje kako je Darvinova teorija evolucije za sada

najbolje objanjenje raspoloivih dokaza, to ipak ne znai i da je

tano.16
KRAJNJA NEVEROVATNOST BOGA
Dokins itavo poglavlje posveuje jednom argumentu ili tanije
labavo povezanim serijama tvrdnji do postizanja opteg zakljuka da
gotovo sasvim sigurno nema Boga.17 Taj nesreeni pasti loe je
osmiljen, pa je prilino teko pratiti osnovni argument koji podsea na
razraeno pitanje o tome ko je onda stvorio Boga. Svaki Bog sposoban
da ita stvori morao bi da bude dovoljno kompleksan da u svoje ime
zahteva istu vrstu objanjenja. Bog predstavlja beskonanu regresiju
uzroka, od kog nam ne moe pomoi da pobegnemo. 18
Dokins se posebno ruga teolozima koji sebi doputaju sumnjivi
luksuz proizvoljnog smiljanja zavretka beskonane regresije. 19 Bilo
ta to neto objanjava i samo mora da bude objanjeno a to
objanjenje zauzvrat takoe mora da se objasni, i tako dalje. Ne postoji
opravdan nain da se okona beskonana regresija objanjenja. ta
objanjava objanjenje? Ili, da malice izmenimo metaforu, ko je
stvorio Tvorca?
Ipak, ovde se mora naglasiti da je sveti gral prirodnih nauka
potraga za ,velikom jedinstvenom teorijom ,teorijom svega. Zbog
ega se takva teorija smatra toliko vanom? Zato to bi ona objasnila
sve, bez potrebe ili zahteva da i sama bude objanjena. 20 Krajnja
odgovornost tumaenja tu poiva. Ne postoji beskonana regresija u
potrazi za objanjenjem. Ako Dokinsova drskost i uproeni argumenti
imaju neku teinu, ta velika nauna potraga moe da se prekine
naizgled dubokim, a u stvari trivijalnim pitanjem: ta tumai tumaa?
Opet, moda nema neeg takvog kao to je krajnja teorija. Moda
e se ispostaviti da je ,teorija svega zapravo ,teorija niega. Ipak,
nema razloga za pretpostavku da je pomenuta potraga neuspeh od
samog
poetka,
jednostavno
zato
to
predstavlja
prekid
objanjavakog procesa. Jedna slina potraga za ireducibilnim
objanjenjem lei u srcu naunog traganja. Nema logike
nedoslednosti,
nema
konceptualne
greke,
niti
unutranje
kontradikcije.
Potom Dokins iznosi argument koji ima malo smisla, ak i unutar
kratke i brzoplete izjave date u Zabludi o Bogu ili proirenijim verzijama
koje je iznosio na drugim mestima. U nekako nepovezanom i
podrugljivom prikazu o ,antropikom principu, Dokins istie savrenu
neverovatnou nae egzistencije. Potom on tvrdi kako vera u Boga
predstavlja verovanje u bie ija egzistencija mora biti jo kompleksnija
pa otuda jo neverovatnija. Pa ipak, taj skok od prepoznavanja
sloenosti na tvrdnju o neverovatnosti veoma je problematian. Zbog
ega bi neto kompleksno bilo ujedno i neverovatno? Teorija svega je

daleko komplikovanija od manjih teorija koje treba da objasni ali

kakve to veze ima s neverovatnoom?
Zastanimo, ipak, na trenutak. Jedna neizbena i vrlo neverovatna
injenica o svetu jeste ta da smo mi, kao refleksivna ljudska bia,
zapravo ovde. Sada, virtuelno je nemogue izraunati koliko je
neverovatno postojanje oveanstva. Samom Dokinsu je jasno,
posebno u delu Uspon uz planinu neverovatnosti, da je to vrlo, vrlo
neverovatno.21 Ipak, mi smo tu. Sama injenica da se pitamo kako smo
ovde dospeli zavisi od injenice da smo ovde i stoga sposobni da
odraavamo verovatnou te aktualnosti. Moda bismo trebali da
uzmemo u obzir to da postoji mnogo toga to se ini neverovatnim
ali da neverovatnost ne povlai i nikad nije povlaila nepostojanje za
sobom. Mi smo moda izuzetno neverovatni pa ipak smo ovde.
Pitanje onda ne glasi da li je Bog verovatan, nego da li je stvaran.
BOG PRAZNINA
U Zabludi o Bogu Dokins kritikuje oboavanje praznina. Radi se o
upuivanju na pristup hrianskih apologeta koji je doao do izraaja u
osamnaestom i devetnaestom veku takozvanom pristupu pod
nazivom ,Bog praznina.22 Najjednostavnije reeno, tvrdilo se da
neizostavno postoje ,praznine u naturalistikom ili naunom
razumevanju stvarnosti. U odreenim takama,
uvena Prirodna
teologija (1801.) Vilijema Paleja iznosi upravo takve argumente. Tvrdilo
se da Boga treba traiti u cilju prevazilaenja tih ,rupa u naunom
shvatanju.
Bio je to naivan pokuaj i uveliko je naputen u dvadesetom
veku. Prvi profesor teorijske hemije na Oksfordu, istaknuti metodistiki
propovednik arls E. Koulson, prozvao ga je snanim izrazom ,Bog
praznina. Umesto toga, zahtevao je razumljiv pristup stvarnosti, koji
istie objanjavaki kapacitet hrianske vere kao celine, umesto
povlaenja u sve manje i manje rupe.23 Dokinsovo kritikovanje onih
koji ,oboavaju praznine, uprkos njihovom preuveliavanju, valjano je i
na mestu. Stoga mu moramo zahvaliti to nam je pomogao da
iskorenimo taj zastareli i pogreni zaokret u istoriji branitelja hrianske
vere. To je dobar primer kako dijalog izmeu nauke i hrianske
teologije moe dovesti do nekih korisnih rezultata.
Na nesreu, nakon to je izvukao tako dobar zakljuak, Dokins je
oslabio svoj argument, navodei da svi religiozni ljudi nastoje da spree
naunike da istrauju te ,rupe: Jedan od istinski loih uinaka vere
jeste taj to ui da je vrlina oseati zadovoljstvo uprkos
nerazumevanju.24 Dok to moe vaiti za neke egzotinije oblike
hrianske teologije, to ni u kom smislu nije karakteristino za religijske
koncepte. Radi se o krajnjem uoptavanju koje kvari savreno
zanimljivu raspravu.

Naposletku, nema nieg pogrenog u priznavanju granica naeg

razumevanja, koje delimino potiu od ogranienja same nauke, a
delimino od ogranienosti ovekove sposobnosti da shvata. Kako je i
sam Dokins u drugim delima istakao: Savremena fizika nas ui da
postoji mnogo vie istina nego to ih moemo videti; ili koje na previe
ogranien um moe da primi, kao da je evoluirao da se bori s objektima
srednje veliine koji se kreu srednjom brzinom kroz prosene
razdaljine u Africi.25
Skoro uopte ne iznenauje to to taj ,previe ogranieni ljudski
um treba da se sretne s ozbiljnim tekoama prilikom bavljenja ma
ime to je izvan svakodnevnog doivljaja sveta. Pojam ,misterije
pojavljuje se neprekidno dok se ljudski um bori da shvati izvesne ideje.
To sigurno vai za nauku, a takoe i za religiju.
Meutim, ovde je stvarni problem prinudna alokacija Boga u
skrivene dubine univerzuma, od strane hrianskih apologeta
nesumnjivo dobrh namera, izvan vrednovanja ili prouavanja. Tu
strategiju jo uvek koristi Pokret za inteligentni dizajn, primarno
zasnovan u Severnoj Americi, dokazujui postojanje ,inteligentnog
Stvaraoca na osnovu propusta u naunim obrazloenjima, kao to je
,ireducibilna kompleksnost sveta. To nije pristup koji lino prihvatam,
ni s naune, ni s teoloke take gledita. Po mom miljenju, oni koji
prihvataju ovakav pristup ine hrianstvo duboko i nepotrebno
osetljivim prema naunom progresu.
Ipak, koncept pod nazivom ,Bog praznina samo je jedan od
mnogih hrianskih pristupa pitanju kako hipoteza o Bogu pomae u
razumevanju stvari. Kako ja to vidim, radi se o stranputici, odnosno o
neuspeloj apologetskoj strategiji iz jednog ranijeg istorijskog perioda,
koja se danas smatra zastarelom. Ta sutina je iznoena i prihvaena
kao prekretnica u dvadesetom veku, a rairili su je hrianski teolozi i
filozofi religije, koji su se potom vratili starijim i prigodnijim nainima
obraivanja ovog pitanja. Na primer, oksfordski filozof Riard Svinbern
jedan je od mnogih autora koji se bore da pokau kako sposobnost
nauke da samu sebe razjasni zahteva objanjenje te da je
najekonominije i najpouzdanije tumaenje tog objanjavakog
kapaciteta sadrano u ideji o Bogu kao Tvorcu. 26
Svinbern nastoji da dokae da pojmljivost samog univerzuma
zahteva objanjenje. Otuda se ne radi o tome da je obrazloenje
potrebno prazninama u naem razumevanju sveta, koje ukazuju na
Boga, ve da postoji neophodnost objanjenja za samu shvatljivost
naunih i drugih oblika razumevanja. Ukratko, tvrdi se da sama
objanjivost zahteva objanjenje. to je nauni napredak vei, to je
vee i nae razumevanje vaseljene pa otuda postoji i sve vea
potreba da se obrazloi sam taj uspeh. Takav pristup nalae i
podstrekuje nauna istraivanja, a ne trai njihovo prekidanje.

Ipak, ta je, s uoptenijeg stanovita, s odnosom izmeu nauke i

religije? Dokins je o tome imao mnogo toga da kae, pa treba da
nastavimo dalje kako bismo to razmotrili.

2
Da li nauka pobija Boga?

ISPOD PLANA KNJIGE ZABLUDA O BOGU nalazi se sveproimajue

verovanje da nauka pobija Boga. Oni koji i dalje veruju u Njega
naprosto su obmanuti, ili se pak radi o sujevernim reakcionarima koji u
potpunosti poriu pobedonosni napredak nauka koje su eliminisale
Boga ak i iz najsitnijih pukotina u naem shvatanju univerzuma.
Ateizam je jedina opcija za ozbiljne, napredne i mislee ljude.
Ipak, nije tako jednostavno i skoro svaki prirodnjak s kojim sam
o tom pitanju razgovarao zna za ovo. Ve smo pomenuli Stivena Deja
Gulda i njegovo odbijanje drskog izjednaavanja naune izvrsnosti s
ateistikom verom. Kako je Guld primetio u delu Stene vekova,
zasnovanom na religijskim pogledima vodeih evolucionarnih biologa:
Ili je polovina mojih kolega neverovatno glupa, ili je nauka darvinizma
sasvim kompatibilna s konvencionalnim religijskim uverenjima i
jednako kompatibilna s ateizmom.1 Kao to sam naveo u Dokinsovom
Bogu, sutina koju je Guld istakao korektna je i iroko prihvaena:
prirodu je mogue tumaiti na teistiki ili ateistiki nain ali ona ne
trai nijedno od toga. Obe interpretacije su autentine intelektualne
mogunosti za nauku.
injenica da je vodei ameriki evolucioni biolog mogao tako
neto da izjavi, uvredila je Dokinsa. Kako je on tako neto mogao da
kae! Dokins odbija Guldova razmiljanja bez ikakvog ozbiljnijeg
razmatranja. Jednostavno ne verujem da Guld uopte moe da misli
sve ono to je napisao u Stenama vekova.2 Ova ubedljiva izjava
Dokinsova je zamena za odgovor. To naprosto nee ii. Zato to je Guld

jednostavno izrazio raireno stanovite da za nauku ne postoje granice.

Isto gledite, to Dokinsa veoma ljuti, nalazimo u uvenom delu Nae
kosmiko stanite Martina Risa, koje (sasvim razumno) naglaava da
neka najvanija pitanja lee iza nauke.3 Kako je Ris predsednik
Kraljevskog drutva, koje okuplja najuglednije britanske naunike,
njegovi komentari zasluuju briljivu i kritiku panju.
Osnovno pitanje koje se suprotstavlja naukama jeste kako
razumeti veoma sloenu, viestruku, vieslojnu stvarnost. To
fundamentalno pitanje u ljudskom znanju bilo je predmet rasprava
filozofa nauke, i esto ignorisano od strane onih koji iz nekih svojih
razloga ele da prikau nauku kao jedini odrivi put ka pravom znanju.
Iznad svega, ono ostavlja bez tla pod nogama one koji imaju tendenciju
da pojednostavljeno govore o naunom ,dokazu ili ,pobijanju takvih
stvari kao to su smisao ivota ili postojanje Boga. Prirodne nauke
zavise od induktivnog zakljuka, koji je pak pitanje vaganja
oiglednosti i procenjivanja verovatnoe, a ne dokaza. 4 Konkurentna
objanjenja evidentna su na svim nivoima ljudskih nastojanja da
predstave svet poevi od pojedinosti kvantne mehanike, do onoga
to je Karl Poper nazvao krajnjim pitanjima smisla.
To znai da se na velika pitanja o ivotu (od kojih neka takoe
spadaju i u nauna) ne moe odgovoriti sa sigurnou. Bilo koji skup
opservacija moe se objasniti nizom teorija. Da upotrebim argonski
jezik filozofije nauke: dokazi nedovoljno objanjavaju teorije. Zatim se
postavlja pitanje: Koji kriterijum treba koristiti prilikom odluivanja za
odreenu teoriju, naroito onda kada su one ,empirijski ekvivalentne?
Jednostavnost? Lepotu? Debata besni, nerazreena, a njen rezultat je u
potpunosti oekivan: velika pitanja ostae bez odgovora. Ne moe biti
ni govora o naunom ,dokazu krajnjih pitanja. Ili nismo sposobni na
njih da odgovorimo, ili moramo odgovoriti na temelju koji nije nauan.
OGRANIENOST NAUKE?
Nauka je jedino pouzdano orue za razumevanje sveta kojim
raspolaemo. Ona nema granica. Danas moda moemo neto i ne
znati ali znaemo u budunosti. To je samo pitanje vremena. Ovo
stanovite, na koje nailazimo kroz itav korpus Darvinovih dela,
dodatno je podvueno u Zabludi o Bogu, koja nudi estoku odbranu
univerzalnog domena i konceptualne elegancije prirodnih nauka. Radi
se o ideji koja nipoto nije specifina za Dokinsa, koji tu ujedno i
odraava i proiruje reduktivni pristup stvarnosti, koji sreemo kod
ranijih autora poput Fransisa Krika.5 Sutina je jednostavna: nema
,praznina u kojima bi se Bog mogao sakriti. Nauka e objasniti sve
ukljuujui i to zbog ega neki jo uvek veruju u jednu takvu smenu
ideju kao to je Bog. Pa ipak, takav pristup naprosto nije mogue
podrati, ni kao preovlaujui stav naune zajednice, niti kao po sebi

jasnu ispravnu poziciju, bez obzira na to kako ga ista ta zajednica

interpretira.
Kako bismo izbegli pogrena tumaenja i nesporazume,
eksplicitno naglaavamo da sugerisanje da nauka moe imati svoje
ogranienja ni na koji nain ne spada u kritikovanje ili blaenje naunih
metoda. Sa aljenjem moram rei da je Dokins sklon da svakog ko
postavlja pitanja o dometima nauke proglasi za idiota koji nauku mrzi.
Ovde se, meutim, postavlja jedno izvorno pitanje. Svako intelektualno
orue kojim se sluimo mora najpre da se kalibrie drugim reima,
da se pregleda radi utvrivanja uslova pod kojima e biti pouzdano.
Pitanje da li nauka ima granica nije neumesno, niti potvrdan odgovor
na njega ni na koji nain ne predstavlja skliznue u neku vrstu
sujeverja. To je jednostavno legitiman zahtev za kalibriranje
intelektualne preciznosti.
U cilju istraivanja tog pitanja, razmotrimo ta je Dokins izjavio u
svom prvom delu pod nazivom Sebini gen:
[Geni] se mnoe u velikim kolonijama, bezbedni unutar
dinovskih, tekih robota, odseeni od spoljnog sveta,
komunicirajui s njim vijugavim, indirektnim putevima i
manipuliui njime uz pomo daljinskog upravljaa. Oni su
u vama i u meni, oni su nas stvorili: nae telo i na um, a
njihovo ouvanje konaan je razlog nae egzistencije.6
Ovde primeujemo monu i upeatljivu interpretaciju osnovnog
sajentistikog koncepta. Ipak, da li su ta snana tumaenja sama po
sebi zaista nauna?
Da shvatite to pitanje, obratite panu na prepisani citirani pasus,
koji je preradio uveni oksfordski psiholog i sistemski biolog, Denis
Nobl. Ono to je dokazano kao empirijska injenica zadrano je, a ono
to je proizvoljno, izmenjeno je, ovog puta pruajui malo drugaije
tumaenje stvari.
[Geni] su zarobljeni u velikim kolonijama, zakljuani unutar
visokointeligentnih bia, modelirani od strane spoljnog
sveta. S njim komuniciraju putem sloenih procesa, kroz
koje naslepo, kao pomou magije, dolazi do funkcionisanja.
Oni su u vama i u meni. Mi smo sistem koji dozvoljava da
se njihovi kodovi oitavaju, a njihovo ouvanje u celosti
zavisi od sree koju doivljavamo tokom nae reprodukcije.
Mi smo konaan razlog njihove egzistencije.7
Dokins i Nobl vide stvari na potpuno drugaiji nain.
(Preporuujem da polako i paljivo proitate obe tvrdnje, da biste
razumeli razliku.) Naprosto je nemogue da obojica budu u pravu.
Obojica su provukla niz sasvim drugaijih procena vrednosti i

metafizikih izjava. Pa ipak, njihove su tvrdnje ,empirijski ekvivalentne.

Drugim reima, i jedan i drugi imaju podjednako dobro uporite u
opservaciji i eksperimentalnom dokazu. Dakle, koji je u pravu? Koja
tvrdnja je naunija? Kako da odluimo koja je po naunim merilima
prihvatljivija? Kako Nobl primeuje a Dokins se slae ini se da
niko nije kadar da smisli eksperiment koji e otkriti empirijsku razliku
meu njihovim suprotstavljenim gleditima.8
U jednoj skorijoj sofisticiranoj kritici filozofske plitkosti veine
savremenih naunih radova, posebno u oblasti neuronauka, Maks
Benet i Piter Haker daju poseban kritiki osvrt na naivno Dokinsovo
miljenje kako ,nauka sve objanjava, a koje je on izgleda reio da
unapredi.9 Za naune teorije ne moe se rei da ,objanjavaju svet
ve samo pojave posmatrane unutar njega. tavie, tvrde oni, naune
teorije nisu tu da opiu i objasne ,sve o svetu recimo njegovu svrhu.
Mogu se navesti pravo, ekonomija i sociologija kao primeri disciplina
koje se bave specifinim domenima, bez apsolutno ikakvog moranja da
se na bilo koji nain smatraju inferiornim u odnosu na prirodne nauke ili
od njih zavisnim.
Najvanije tek dolazi: ima mnogo pitanja koja se po samoj svojoj
prirodi moraju prepoznati iza legitimnog opsega naune metode, kako
se to inae shvata. Na primer, postoji li svrha ili cilj unutar prirode?
Dokins na to gleda kao na prividnu nepobitnost. No, teko da ima
neeg nelegitimnog u tome to se ljudska bia zanimaju za smisao ili
se nadaju da e dobiti odgovor. Benet i Haker naglaavaju da prirodne
nauke nisu u poziciji da o tome raspredaju ako se njihove metode
legitimno primenjuju.10 Pitanje svrhe ne moe se odbijati kao nevaljano
ili besmisleno. Jednostavno je proglaeno da ono lei izvan domena
naunih metoda. Ako se na njega moe odgovoriti, onda e to biti
uinjeno na drugim osnovama.
Tu sutinu stalno je ponavljao Piter Medavar, oksfordski imunolog
koji je dobio Nobelovu nagradu za fiziologiju i medicinu za otkrie
steene imunske tolerancije. U znaajnoj publikaciji pod naslovom
Granice nauke, Medavar ispituje na koji nain priroda realnosti
ograniava nauku. Istiui da je nauka neuporedivo najvee
postignue ljudskih bia, on pravi razliku izmeu onog to naziva
,transcendentnim pitanjima, koje je bolje prepustiti religiji i metafizici, i
pitanja koja se tiu organizacije i strukture materijalnog univerzuma.
Osvrui se na ova potonja, uverava nas da ne postoje granice za
mogunosti naunih dostignua. Stoga se slae s Dokinsom ali samo
definiui i limitirajui domen unutar koga nauke imaju takvu
kompetenciju.
Dakle, ta je s drugim pitanjima? ta je s problematikm Boga? Ili
pitanjem ima li smisla u vaseljeni? Kao da je Dokins stekao nekakvo
preimustvo svojim drskim i uproenim shvatanjem nauka, Medavar
sugerie naunicima oprez kada objavljuju svoje radove na ove teme,
kako ne bi izgubili poverenje javnosti samouverenim, dogmatskim i

preteranim izjavama. Iako se izjanjavao kao racionalist, Medavar jasno

o tome govori sledee:
To da nauka zaista ima svoje granice ini se veoma
verovatnim, zahvaljujui postojanju pitanja na koje ona
nema odgovore i tome to nijedan dostian napredak u
nauci ne moe doprineti da ih u budunosti bude... Na umu
imam pitanja kao to su:
Kako je sve poelo?
Zbog ega smo ovde?
ta je smisao ivota?
Doktrina pozitivizma koja je sada popularna odbacila
je sva takva pitanja kao neto to se podrazumeva ili pak
kao pseudopitanja koja mogu da postave samo prostaci i za
koja jedino arlatani tvrde da mogu da daju odgovore. 11
Moda je Zabluda o Bogu zatekla Medavara nespremnog, zbog
svog kasnog razvitka upravo onoga to je doktrina pozitivizma, za
koju je, na sreu jo uvek preuranjeno, verovao da je mrtva.
PRISTUPI NOMA I POMA
Naa kratka diskusija o granicama nauke predlae da prirodne nauke,
filozofija, religija i knjievnost sve imaju legitimno mesto u ljudskoj
potrazi za istinom i smislom. Ovo je iroko prihvaeno gledite, i u
kulturi Zapada uopte, i ak unutar mnogih delova same naune
zajednice. Ipak, nema itava nauna zajednica taj stav. Pojavljuje se
jedan donekle ruan izraz sajentizam, da oznai one prirodnjake koji
odbijaju da priznaju nauci bilo kakva ogranienja poput Dokinsa. 12 Ti
problemi suprotstavljeni su na nekoliko mesta u knjizi Zabluda o Bogu,
posebno u okviru Dokinsove kritike ideji Stivena Deja Gulda o
nepreklapajuim magisterijima (NOMA), kao pristupu reavanja sukoba
izmeu nauke i religije.
Prema Guldovom miljenju, magisterijum nauke bavi se
empirijskim carstvom, dok se magisterijum religije bavi pitanjima
konanog smisla. (Termin magisterium najbolje je shvatiti kao sferu
autoriteta ili domen kompetencije.) Guld smatra da se ta dva
magisterija ne preklapaju. Ja mislim da grei. Dokins takoe misli da on
grei, premda iz vrlo drugaijih razloga. Za Dokinsa postoji samo jedan
magisterium empirijsko podruje. To je jedina stvarnost koja postoji.
Ideja o doputanju teologiji da govori o ma emu, neuvena je. Zato
se naunici s takvim ustruavanjem odnose prema ambicijama teologa
u vezi s pitanjima na koja oni sasvim sigurno nisu nita kompetentniji
da odgovore od samih naunika?13 Retoriki je zanimljivo, ali ni

izdaleka se ne odnosi na probleme koje je Guld ispravno postavio, ali

na koja je pogreno odgovorio.
Jer postoji, naravno, i trea mogunost ona koja se odnosi na
delimino preklapajue magisterije (takozvana POMA), a koje
odraava shvatanje da nauka i religija nude mogunosti ukrtanja, na
raun tumaenja njihovih subjekata i metoda. Jedan oigledni
eksponent tog gledita jeste Frensis Kolins, evolucioni biolog koji
predvodi uveni Projekat ljudskog genoma. Kolins govori o veoma
zadovoljavajuoj harmoniji izmeu naunih i dihovnih pogleda na
svet.14 Principi vere su, kae on, usaglaeni s principima nauke.
Bilo bi lako citirati i druge pripadnike mnogih naunih disciplina, koji
sutinski misle isto. U mom vlastitom projektu o naunoj teologiji,
istraujem kako teologija moe da ui ispitivanje i razvijanje svojih
ideja od metodologije prirodnih nauka.15 Taj pristup preklapajuih
magisterija implicitan je u filozofiji kritikog realizma, koji trenutno
ima veliki uticaj na rasvetljavanje odnosa prirodnih i drutvenih
nauka.16
Ovde se ne radi o Guldu protiv Dokinsa, kao da te dve
intelektualne opcije definiu jedine za nas dostupne opcije. S vremena
na vreme, ini se da Dokins smatra kako diskreditovanje Gulda
neizostavno nagovetava validnost njegove sopstvene pozicije. Stvari
zapravo stoje tako da Guld i Dokins predstavljaju samo dve pozicije u
irokom spektru mogunosti, ve dobro poznate uenim ljudima.
Nepotpunost obe pretpostavke sugerie da je obema alternativama
potrebno detaljnije ispitivanje u budunosti.
BORBA IZMEU NAUKE I RELIGIJE?
Po Dokinsovom miljenju, nauka je unitila veru u Boga, prognavi Ga
na same margine kulture, gde ga prihvataju zavedeni fanatici.
Naravno, tu postoji oigledni problem naime, veliki broj naunika
zaista veruje u Boga. Zabluda o Bogu objavljena je 2006. godine. U isto
to vreme pojavile su se jo tri knjige vodeih svetskih naunika. Oven
Gingeri, priznati hardvardski astronom, izdao je delo Boji univerzum,
u kom tvrdi da je univerzum stvoren s namerom i svrhom, i to se
uverenje ne kosi s naunim otkriima.17 Frensis Kolins objavio je knjigu
Boji jezik, u kojoj istie da uda prirode i njen poredak ukazuju na
Boga kao Tvorca, u velikoj meri sledei linije tradicionalne hrianske
koncepcije. U tom delu Kolins opisuje sopstveno preobraenje iz
ateizma u hrianstvo. Teko da se to moe uklopiti u Dokinsovo strogo
insistiranje na tome da su pravi naunici ateisti.
Nekoliko meseci kasnije kosmolog Pol Dejvis izdao je knjigu
Zagonetka ivota, u kojoj govori o postojanju ,finog podeavanja u
vaseljeni. Po Dejvisu, bioloka usaglaenost univerzuma ukazuje na
sveobuhvatni princip koji na neki nain gura univerzum ka razvitku

ivota i svesti. Dokins je, naravno, bez pardona odbacio ideju o

postojanju ikakvog dokaza o svrsi ili planu u vaseljeni. Dejvis je imao
druge zamisli. Iako se nije priklonio tradicionalnoj hrianskoj predstavi
o Bogu, obznanio je da tamo negde postoji neto boansko. Ili pak u
tome.
Neka istraivanja doprinela su da se ta tema bar malo rasvetli.
Jo 1916. godine aktivni naunici upitani su da li veruju u Boga a
posebno u Boga koji intenzivno komunicira s ljudskim rodom i kome se
moe moliti u oekivanju dobijanja odgovora. Deisti, po toj definiciji,
ne veruju u Boga. Rezultati su dobro poznati: oko etrdeset posto
ispitanika verovalo je u Boga na taj nain, drugih etrdeset posto nije,
a dvadeset nije bilo sigurno. Anketa je ponovljena 1997., koristei se
istim tim pitanjem, i dolo se do uglavnom istog obrasca, s neznatnim
poveanjem procenta onih koji ne veruju (oko etrdeset pet posto). Broj
onih koji su se izjasnili da veruju u takvog Boga ostao je stabilan i
zadrao se na oko etrdeset procenata.
Naravno, rezultate anketa mogue je tumaiti na svaki nain.
Ateisti su skloni da kau kako veina naunika ne veruje u Boga. To
nije ba tako jednostavno. Isto tako bi se moglo rei da veina
naunika veruje u Njega. Ili da tih pedeset pet procenata ili veruje u
Boga, ili spada u agnostike. Ipak, dve stvari moramo imati na umu:
1. Dems Leuba, koji je i vodio prvobitnu anketu 1916. godine,
predvideo je da e broj naunika koji ne veruju u Boga s
vremenom znaajno rasti, kao posledica opteg poboljanja u
obrazovanju. Postoji malo poveanje broja onih koji ne veruju i
odgovarajue smanjenje broja onih koji spadaju u agnostike ali
nema nikakvog bitnog smanjenja u broju onih koji veruju.
2. Jo jednom se mora naglasiti da je naunicima postavljeno
veoma specifino pitanje, naime, da li ispitanici veruju u
postojanje linog Boga od kog se moe oekivati da odgovori na
molitve. To iskljuuje sve one koji veruju da dokazi ukazuju na
neku vrstu boanstva ili vrhovni duhovni princip poput Pola
Dejvisa. Da je pitanje oblikovano malo uoptenije, mogli bismo
oekivati vei broj potvrdnih odgovora u obe sprovedene ankete.
Ljudi koji komentariu rezultate ispitivanja iz 1916. i 1997. godine
skloni su da esto previde tanu prirodu postavljenog pitanja.
Ipak, najsitnije pojedinosti takvih istraivanja zapravo su
nevane. Dokins je primoran da se bori s vrlo neprijatnom injenicom
da njegov stav o prirodnim naukama kao intelektualnoj autostradi koja
vodi u ateizam, pobija veina naunika, nezavisno od njihovih verskih
ubeenja. Koliko je meni poznato, naunici koji najdublje ne veruju u
Boga, zasnivaju svoj ateizam na drugim temeljima izvan svojih naunih
oblasti; oni line pretpostavke unose u nauku, a nikako ih na njoj ne
zasnivaju. Uistinu, ako moje rasprave na tu temu prolaze, neki od
najbunijih Dokinsovih kritiara meu naunicima zapravo su ba
ateisti. Njegovo dogmatsko insistiranje na tome da svi pravi naunici

treba da budu ateisti susrelo se s otrim otporom upravo te zajednice

za koju je drao da e biti njegova najvatrenija i najodanija podrka.
Jasno je da Dokins nema prava ni ovlaenja da se na bilo koji nain
stavlja u ulogu glasnogovornika naune zajednice, u ovom momentu ili
o ovoj temi. Postoji veliki opservacijski raskorak izmeu broja naunika
za koje Dokins veruje da bi trebalo da su ateisti i broja onih koji to u
praksi jesu.
Dokins se bavi ovim problemom na jedan sasvim neprihvatljiv
nain. Na primer, razmotrite njegove primedbe u vezi s Frimenom
Dajsonom, fiziarem za koga se tipovalo da e dobiti Nobelovu nagradu
za svoj revolucionarni rad na polju kvantne elektrodinamike. 2000.
godine, na dodeli nagrade Templeton (nagrada fondacije Templeton za
napredak u religiji), Dajson je u svom govoru zahvalnosti pohvalio
religijska postignua, dok nijednu re kritike nije uputio njenim loim
stranama. Takoe se veoma jasno izrazio o nedostacima ateizma,
rekavi, ni manje ni vie, to da su dve osobe koje su ovaploenje zla
naeg veka, Adolf Hitler i Jozef Staljin, bile izjanjeni ateisti. Dokins je
na to gledao kao na kukaviki in otpadnitva i izdaje, koji nudi
podrku religiji od strane jednog od svetski najpriznatijih fiziara. 18
Meutim, najgore tek sledi. Kad je Dajson prokomentarisao da je
hrianin koji nije preterano zainteresovan za doktrinu Trojstva, Dokins
je insistirao na tome da on uopte i nije hrianin. Samo se pretvara da
je religiozan! Zar nije to ono to bi bilo koji naunik ateista rekao, ako
bi eleo da zvui kao hrianin?19 Da li je dublji smisao toga to je
Dajson tako razmetljivo i neiskreno popustljiv, zapravo patvoreno
zanimanje za hrianstvo radi finansijskog cilja? Da li Dokins govori
kako je Dajson samo ,eleo da zvui hrianski, a zapravo je ateista?
Isto vai i za Ajntajna koji se esto sluio religijskim jezikom i
imaginacijom u svojim naunim podnescima.20
Ovde se, kao i na drugim mestima, Dokins vodi svojom
osnovnom pretpostavkom da pravi naunici moraju biti ateisti.
Jednostavno je nemogue da to misle kada priznaju svoja verska
ubeenja, interese ili opredeljenja. Nisam siguran kakve se to ljude
Dokins nada da uveri tim svojim odbijanjem da veruje svojim kolegama
naunicima. To naprosto ukazuje na pobedu dogme nad opaanjima.
Dakle, zato je toliko puno naunika religiozno? Oigledno i
intelektualno najadekvatnije objanjenje za to nije teko otkriti. Dobro
je poznato da je svet prirode konceptualno rastegljiv. On se moe
interpretirati, bez gubitka intelektualnog integriteta, na mnogo
razliitih naina. Neki shvataju ili objanjavaju prirodu na ateistiki
nain. Drugi je doivljavaju deistiki, videi je kao pokazatelj boanskog
Tvorca, koji se vie ne bavi njenim deavanjima. Bog navija sat, a onda
ga puta da sam radi. Drugi se zalau za specifiniji hrianski stav,
verujui u Boga koji i stvara, i odrava. Neki pak imaju duhovnija
gledita, pa govore pomalo neodreeno o nekakvoj ,ivotnoj sili.

Sutina je jednostavna: priroda je otvorena za itav spektar

zvaninih tumaenja. Moe se interpretirati ateistiki, deistiki, teistiki
i na brojne druge naine ali ona ne trai nijedno od njih. Neko moe
da bude ,pravi naunik a da nije posveen nijednoj posebnoj religiji,
spiritualnom ili antireligijskom pogledu na svet. Ovo je, slobodan sam
da dodam, stanovite veine naunika s kojima razgovaram,
ukljuujui i one koji se izjanjavaju kao ateisti. Za razliku od
dogmatskih ateista, oni savreno dobro razumeju zbog ega neke od
njihovih kolega usvajaju hrianski pogled na svet. Oni se mogu ne
slagati s tim pristupom, ali su spremni da ga potuju.
Dokins, meutim, ima radikalno drugaiji stav. Nauka i religija
osuene su na borbu do smrti. 21 Samo jedna od njih moe izai kao
pobednik a to mora biti nauka. Dokinsijanski pogled na stvarnost
predstavlja sliku u ogledalu onoga to se da nai u nekim egzotinijim
delovima amerikog fundamentalizma. Pozni Henri Moris, uveni
kreacionista, video je svet kao apsolutno polarizovan u dve frakcije.
Sveci su bili religiozno verni (to je Moris definisao na svoj sopstveni
preteno ekskluzivni nain). Carstvo zlih sastoji se od naunika ateista.
Moris je ponudio apokaliptinu viziju ove borbe, doivljavajui je kao
kosmiku po svom znaaju. Sve se vrti oko borbe istine protiv lai,
dobrog protiv zla. A na kraju, dobro i istina e pobediti! Dokins
jednostavno ponavlja taj fundamentalistiki scenario, izokreui njegov
referentni okvir.
To je beznadeno zbrkano tumaenje stvari. U krajnoj liniji, zavisi
od zastarelog i sada ve naputenog istorijskog shvatanja odnosa
izmeu nauke i religije. Jednom davno, tokom druge polovine
devetnaestog veka, sigurno je bilo mogue verovati da su nauka i
religija u stalnom ratu. Pa ipak, kako mi je nedavno rekao jedan od
vodeih amerikih istoriara nauke, na to se danas gleda kao na
beznadeno izmodeli istorijski stereotip, potpuno diskreditovan od
strane uenjaka. Taj stav opstaje jo jedino u abokreini intelektualnog
ivota, u koju jo nije prodrla svetlost uenosti. odnos izmeu nauke i
religije kompleksan je i aren ali se nikako ne moe ubedljivo
predstaviti kao totalni rat.
Ipak, Dokins je nepokolebivo odan ovom zasterelom ratnom
modelu, tako da izvodi neke veoma nemudre i neodbranjive zakljuke.
Najapsurdniji od svih jeste onaj da naunici koji veruju ili doprinose
verovanju da postoji pozitivni radni odnos izmeu nauke i religije
predstavljaju kolu Nevila emberlena22. To je poreenje
intelektualna besmislica, da ne spominjem u kojoj meri je lino
uvredljiva. Za one itaoce koji ne prepoznaju aluziju, Dokins ovde
ukazuje na politiku poputanja koju je britanski premijer Nevil
emberlen usvojio 1938. prema Adolfu Hitleru, u nadi da e se time
izbei opti rat u Evropi. Ta grozna analogija izgleda da implicira kako
naunici koji potvruju znaaj religije treba da budu stigmatizovani kao
,miritelji, a da religiozne ljude, to je podjednako uvredljivo, treba

uporediti s Hitlerom. Bie da Dokinsova mata ovde izraava neke

alarmantno pristrasne i slabo obavetene procene u pogledu veze
izmeu nauke i religije.
Prema tome, na koga to Dokins misli? Neverovatno, ali on izdvaja
Majkla Riza istaknutog ateistikog filozofa koji je mnogo uinio na
razjanjavanju filozofskih korena i posledica darvinizma, te izazivao
religijski fundamentalizam.23 Zato? Dokinsov dokaz je ovde toliko
nejasan da je teko utvrditi smisao pitanja. Da li se to Riz drznuo da
kritikuje Dokinsa, to je in lse majest, vreanje njegovog
velianstva? Ili je on jo drskije sugerisao da bi nauka i religija mogle
da ue jedna od druge to bi, bojim se, neki fanatici mogli da
posmatraju kao izdaju?
Dokins tu s odobravanjem citira Derija Kojna, ikakog
genetiara, koji je izjavio da pravi rat postoji izmeu racionalizma i
sujeverja. Nauka nije nita drugo do jedan vid racionalizma, dok je
religija najuobiajeniji oblik sujeverja.24 Tako je svet podeljen na dva
tabora racionalizam i sujeverje. Ba kao religije razlikuju spasene od
prokletih, Dokins pokazuje isti model apsolutne dihotomije misli. Ili je
crno ili belo; nema sivih nijansi. Jadni Majkl Riz. Napavi jednu gomilu
fundamentalista, prognan je od strane druge proglaen intelektualno
prljavim od strane svojih nekadanjih kolega.
Dokins je nesumnjivo uanen u svojoj vlastitoj, vrlo specifinoj
verziji fundamentalistikog dualizma. Pa ipak, mnogi e primetiti da je
provera realnosti ovde odgovarajua, ako ne mnogo i zakasnela.
Izgleda da Dokins vidi stvari s visokopolarizovanog gledita, koje nije
nita manje apokaliptino i izvitopereno od stanovita religijskog
fundamentalizma koji eli da iskoreni. Da li za ateiste reenje za
religijski fundamentalizam zaista lei u ponavljanju njegovih
nedostataka? Ponuen nam je jedan ateistiki fundamentalizam koji je
isto toliko pogrean i iskrivljen kao i njegovi religijski parnjaci. 23 Postoje
bolji naini da se izae nakraj s religijskim fundamentalizmom. Ovde je
Dokins deo tog problema, a ne njegovo reenje.
SUDAR FUNDAMENTALIZAMA
Jedna od najveih loih usluga koje je Dokins uinio prirodnim naukama
jeste ta da ih je prikazao kao nemilosrdno i neumoljivo ateistike. One
nisu nita od toga; ipak, njegova krstaka energija dovela je do jaanja
ove negativne percepcije u mnogim segmentima severoamerikog
konzervativnog protestantizma. Ima li uopte boljeg naina da se
osigura prikazivanje tih nauka u nepovoljnom svetlu unutar ove
zajednice, od zainteresovanosti za i posveenosti religiji koja ponovo
oivljava irom sveta? Nimalo ne udi to su se mnogi darvinisti
uzbunili zbog tog pokuaja da se njihovo gledite prikae kao

ateistiko. Diskreditovani su u oima velikog dela svojih pobornika

nepotrebno i nepromiljeno.
Ve sam kritikovao Pokret za inteligentni dizajn, konzervativni
hrianski antievolucioni pokret ije su ideje takoe osuene u Zabludi
o Bogu.26 No, ironino je to to taj pokret danas smatra Dokinsa za
jedno od svojih najveih dobara. Zato je tako? Zato to njegovo
histerino i dogmatsko insistiranje na ateistikim implikacijama
darvinizma odbija mnoge potencijalne sledbenike teorije evolucije.
Vilijem Dembski, intelektualni arhitekta ovog pokreta, bez prestanka
zahvaljuje inteligentnom Tvorcu na Dokinsu. 27 Evo kako je tu
zahvalnost izrazio u mejlu koji je nedavno uputio Dokinsu: Redovno
govorim svojim kolegama da ste vi i vaa dela predstavljate jedan od
najveih Bojih darova Pokretu za inteligentni dizajn. Zato vas molim
da nastavite u istom duhu! Sumnjam da je oduevljen knjigom
Zabluda o Bogu.28
Ne iznenauje to je Riz (koji se be opisuje kao ,okorelog
darvinistu) prokomentarisao u procurelom mejlu upuenom Denijelu
Denetu da su on (Denet) i Dokins predstavljali potpunu propast u
borbi protiv Inteligentnog dizajna.
Ono to nam je potrebno nije predvidljivi i automatski
ateizam,
ve
promiljeno
hvatanje
u
kotac
s
problematikom nijedan od vas nije voljan da ozbiljno
pristupi prouavanju hrianstva i pozabavi se njegovim
idejama. Prosto je budalasto i groteskno nemoralno tvrditi
da je hrianstvo jednostavno sila zla, kako tvrdi Riard
[Dokins] tavie, mi smo u borbi i mi moramo stvarati
saveze u borbi, a ne naprosto udaljiti svakog ko bi nam se
voljno pridruio.29
Aha! Sada razumemo zbog ega je Dokins gurnuo Riza u tamu. Ne
brini, Majkle u dobrom si drutvu.
Ali, pre nego to je prognan iz Dokinsovog Edena, Riz je ukazao
na jo neto. Dvadeset drugog oktobra 1996. godine, papa Jovan Pavle
II izdao je objavu Pontificijskoj akademiji nauka, u kojoj nudi podrku
optoj ideji bioloke evolucije, kritikujui izvesne materijalistike
interpretacije te ideje.30 (Usput budi reeno, rimski katolicizam nikad
nije ni imao tekoa s prihvatanjem ideje evolucije, za razliku od
konzervativnog protestantizma.) Mnogi naunici s dobrodolicom su
doekali papinu izjavu, ali ne i Riard Dokins. Sledi Rizov komentar na
ono to se potom dogodilo: Kada je Jovan Pavle II napisao pismo u
kojem odobrava darvinizam, odgovor Riarda Dokinsa glasio je da je
papa jednostavno licemeran, da ne moe biti iskren u pogledu nauke i
da se samom Dokinsu vie dopada poteni fundamentalista.31
Rizova primedba momentalno nam pomae da shvatimo ta se
deava. Da je Dokinsov plan bio da ohrabri hriane da prihvate

bioloku evoluciju, ta tvrdnja bila bi doekana oberuke. Ali nije. Dokins

je potpuno nesposoban da prihvati da papa ili verovatno svaki
hrianin moe pristati na evoluciju. Dakle, on ne govori istinu, zar
ne? Nemogue da govori. Papa je, prema Dokinsu, jedna sujeverna
linost koja se samo pretvara da je racionalna. Teko je ne poverovati
da nauka ili pre veoma sporno i nereprezentativno shvatanje nauke
ovde nije zloupotrebljena kao oruje za unitenje religije.
Jedan od najtunijih aspekata knjige Zabluda o Bogu jeste nain
na koji se njen autor preobrazio iz naunika koji strastveno brine za
istinu u neskrivenog antireligijskog propagandistu, koji zanemaruje
dokaze. To je postalo oigledno u televizijskoj seriji Koreni svog zla?,
koja je posluila kao osnova za Zabludu o Bogu. U njoj je Dokins
pronalazio verske ekstremiste koji zagovaraju nasilje u ime religije ili su
po svojim gleditima protiv nauke na jedan izraeno agresivan nain. U
obzir nije dolazila, niti je bila intervjuisana, nijedna osoba od ugleda.
Dokinsov zakljuak? Religija vodi u nasilje i po svojoj prirodi je
antisajentistika.
Ne iznenauje to to je serija bila otro kritikovana zbog svoje
intelektualne neozbiljnosti. Kako mi je posle rekao jedan stariji
oksfordski kolega naunik, koji je inae ateista, nemojte suditi o nama
ostalima prema tom pseudointelektualnom truanju. Pa ipak, Zabluda
o Bogu jednostavno nastavlja s flagrantno pristrasnim pristupom
dokazima, ismevajui i uklanjajui alternative, odbijajui da ih shvati
ozbiljno. Da, postoje religiozni ljudi koji prema nauci oseaju duboko
neprijateljstvo. Njihov broj e se, ako nita drugo, jednostavno poveati
zahvaljujui Dokinsovoj polemikoj upotrebi nauke u njegovoj epskoj
borbi protiv religije. Moda je vreme da nauna zajednica kao celina
protestuje protiv zloupotrebe svojih ideja u slubi jednog takvog
ateistikog fundamentalizma.

3
Gde su koreni religije?
SUTINSKA, NEPROMENLJIVA I OSNOVNA PRETPOSTAVKA
ateizma jeste da Bog ne postoji. Zato bi, stoga, iko verovao u Boga?

Po Dokinsu, to je jedno krajnje iracionalno ubeenje poput verovanja

da ajnik krui oko Sunca.1 Naravno, to je pogrena analogija. Niko
koga poznajem ne veruje u takvu besmislicu. Ipak, Dokins eli da
njegova italaka publika u to poveruje u to da je verovanje u Boga
na istoj razini kao verovanje u kosmike ajnike. Radi se o jo jednom
recikliranom poreenju koje je, poput ostalih, deo njegove opte
strategije sistematskog izrugivanja, pogrenog predstavljanja i
demonizacije, koja se nadmee sa svetskim stanovitima, koja su uvek
prikazana u najnaivnijem moguem svetlu.
Dakle, koje to nove uvide Dokins nudi? Najbolji nain za
razumevanje Dokinsovog pristupa poreklu religije jeste primeivanje da
se on slui tradicionalnim ateistikim dokazom nepostojanja Boga, i
njegovim razvijanjem na nov nain. Sve to vodi unazad do Ludviga
Fojerbaha, radikalnog nemakog filozofa koji nije voleo religiju. 1841.
godine, Fojerbah je tvrdio da je Bog u osnovi izmiljotina, neto to su
ljudska bia smislila radi stvaranja metafizike duhovne utehe. 2 Njegov
dokaz je izveden ovako:
Boga nema.
Ali, mnogi ljudi veruju u Njega. Zato?
Zato to ele utehu.
Stoga oni projektuju ili objektiviu svoje enje i nazivaju ih
Bogom.
Otuda je taj nepostojei Bog jednostavno projekcija ljudskih
enji.
To je fascinirajui argument i ima duboki uticaj na zapadnjaku
kulturu. Meutim, on je takoe i problematian. Za poetak, to to se
neto eli nije pokazatelj da to neto ne postoji. ovekova e ukazuje
na njegovu potrebu za vodom. On takoe sugerie da su postojea
shvatanja sveta oko nas odgovor na ljudske potrebe i elje
ukljuujui, naravno, i ateizam, koji se moe pojmiti kao odgovor na
ovekovu udnju za moralnom autonomijom.
Razmotrimo dve varijante, obe duboko relevantne za nau temu.
Jedna dri da se koreni verovanja u Boga nalaze u sociolokim
iniocima, a druga u psiholokim faktorima. Karl Marks je tvrdio da je
razlog to je ljudima potrebna iluzija o Bogu njihovo socijalno i
ekonomsko otuenje. Kada se desi socijalistika revolucija, potreba za
religijom e nestati. Ona e naprosto prirodno odumreti. Ona je, isto
tako, podjednako ozbiljna prepreka ljudskom napretku. Sigmund Frojd
je smatrao da poreklo vere u Boga poiva u ovekovoj potrebi za
oinskom figurom. Kad se jednom prihvati da je Bog ,ispunjenje elje,
prikazano kao rezultat ovekove projekcije, slobodni smo da
prevaziemo ovu infantilnu iluziju i odrastemo. 3
Dokins takoe predlae i naturalistiko objanjenje religije u
ovom sluaju, jedno koje je veoma neprirodno i neuverljivo. Verovanje

u Boga moe biti nusproizvod nekog drugog evolutivnog mehanizma.

Tu Dokins prelazi na teren koji je istraivao njegov kolega ateista,
Denijel Denet, u svom nedavno objavljenom delu Razbijanje arolije.4
Pa ipak, i Denet i Dokins usvajaju vrlo kognitivni stav prema religiji,
definiui je virtuelno iskljuivo u pogledu ,verovanja u Boga. S druge
strane, to sigurno nije jedini aspekt religije, niti je ak obavezno
najfundamentalniji. Pouzdaniji opis religije upuivao bi na mnoge njene
aspekte, obuhvatajui znanje, ubeenja, iskustvo, rituale, istraivanje
porekla, motivaciju i bihejvioralne posledice.5
Uprkos nuenju unekoliko suenog shvatanja religije, Denet
iznosi da odreujua karakteristika vere u Boga mogla da nastane iz
mnogih razloga. Na primer, mi moda imamo ,centar za Boga u naim
mozgovima. Takav jedan centar mogao bi da zavisi od ,mistinog
genakoji je favorizovan putem prirodne selekcije, zato to oni koji ga
imaju bolje preivljavaju. Ili su religijske ideje mogle da se raire iz
individualnog sujeverja preko amanizma i ranih ,divljih tragova
religije.
Dokins pridodaje takvim spekulacijama, sugeriui da su
sutinski prirodne tendencije moda bile pogreno usmerene, te
zavrile kao neto fundamentalno religijsko. Stoga je religija sluajna
nus-pojava, odnosno zatajivanje neeg korisnog. 6 No, to ipak deluje
malo nespojivo s njegovim sopstvenim ,univerzalnim darvinizmom,
koji izbegava svaku ideju o svrsi stanovite koje je famozno saeto u
njegovoj izjavi da univerzum nema plan, ni svrhu, ni zlo ni dobro, nita
sem slepe i bespotedne ravnodunosti.7 Kako Dokins moe da govori
o veri kao neemu ,sluajnom, kad njegovo razumevanje evolucionog
progresa iskljuuje svaki teoretski okvir koji mu doputa da tvrdi da su
neki ishodi namerni, a neki sluajni? To se ne poklapa s darvinistikim
pogledom na svet. Po darvinizmu, sve je sluajnost. Stvari mogu
izgledati kao akcidentalne ali taj privid plana ili intencionalnosti
nastaje iz sluajnih razvitaka. To je, na kraju krajeva, sr Dokinsove
kritike Paleja u Slepom asovniaru.
Ovo je ipak najnevanija stavka. Glavno osporavanje te teorije o
sluajnoj nus-pojavi jeste nedostatak ozbiljnog dokaza u njenu korist.
Gde je nauka? Koji je dokaz za takvo verovanje? Umesto temeljnog
izvoenja zakljuaka i argumenata zasnovanih na dokazima, koje
imamo pravo da oekujemo, nalazimo spekulacije i nagaanja.
Dokinsove teorije o biolokom poreklu religije, iako su zanimljive,
moraju se uvrstiti u krajnje spekulativne. Njegovi argumenti o
psiholokim korenima vere pretrpani su mnogim ,moda i ,moglo bi,
brojnim verbalnim putokazima koji govore da nema sutinskog dokaza
za vrlo slabe i spekulativne ideje koje istrauje zajedno sa svojim
itaocima.
itajui ovaj deo, primetio sam da sam uvuen u potinjenost
njegovim idejama zahvaljujui istoj snazi njegovih tvrdnji, pre nego da
sam voljno sledio teinu dokaza s jedne, i Dokinsove vetine da ih

predstavi, s druge strane. Argumenti zapoinju opreznim ,moe biti

izjavama, unapreujui dalje probne hipoteze za razmatranje. I pored
toga, one brzo postaju vrste ,jeste tvrdnje, koje se iznose bez jakog
dokaza za koje se normalno podrazumeva da su neophodne u
rigoroznim naunim raspravama.
Ja bih lino smestio Dokinsa (i Deneta) u iroku tradiciju
naturalistikog objanjenja religije, koja ukljuuje Fojerbaha, Marksa i
Frojda. Kakve god bile mogue koristi od vere, ovi autori su ubeeni da
su one u celosti ponikle iz ljudske svesti. Izvan nas ne postoje nikakve
spiritualne stvarnosti. Za poreklo verovanja u Boga mogu se dati
prirodna objanjenja. Naposletku, radi se o cirkularnom argumentu koji
pretpostavlja svoje zakljuke. On poinje pretpostavkom da Bog ne
postoji i nastavlja pokazivanjem da se moe pruiti objanjenje Boga,
koje je u potpunosti s tim u skladu. U stvari, imamo pred sobom
ateistiku obradu ,pet puteva Tome Akvinskog, koje tvrdi da se
dosledno razumevanje stvari moe dati bez obaveze da se predloi
postojanje Boga.
U ranoj fazi Zablude o Bogu, Dokins predstavlja ateizam kao
krajnji ishod procesa otpisivanja iracionalnih ubeenja o natprirodnom. 8
Poinjete s politeizmom verovanjem u mnotvo bogova. Onda, kako
vreme napreduje, i vae se razmiljanje istanava, prelazite na
monoteizam verovanje u samo jednog Boga. Ateizam vas naprosto
vodi samo korak dalje. Kako Dokins aljivo primeuje, za to je potrebno
samo verovanje u jednog Boga manje nego pre. To je oigledno sledea
faza u napretku religije. Ipak, istorija religije obavezuje nas da
govorimo o diversifikaciji menjanju, a ne napretku religije. Naprosto,
dokazi ne postoje zato da bi nam dopustili da priamo o bilo kojoj vrsti
prirodne progresije od politeizma do monoteizma a zatim do
ateizma.9
tavie, tu se postavlja jedno jo dublje pitanje, jedno na koje
Dokins ni ne poinje da upuuje. Koja je razlika izmeu pogleda na svet
i religije? Linija koja ih deli nepopravljivo je neprecizna i, rekli bi mnogi,
iskonstruisana od strane onih koji su pozvani da je brane. Pogled na
svet predstavlja razumljiv nain sagledavanja stvarnosti koji pokuava
da pojmi njegove razliite elemente, unutar jednog sveobuhvatnog
naina posmatranja stvari. Neka su od njih, naravno, religijska, neka
nisu. Budizam, ekstencijalizam, islam, ateizam i marksizam spadaju svi
u tu kategoriju. Neki pogledi na svet tvrde da su univerzalno istiniti;
drugi, usaglaeniji s postmodernim etosom, vide sebe kao lokalne.
Nijedno shvatanje ne moe se ,dokazati kao ispravno. Upravo zato to
predstavljaju ,veliku sliku u svom bavljenju svetom, njihova
fundamentalna uverenja u krajnjoj liniji lee izvan finalnog dokaza.
Evo u emu je sutina: pogledi na svet lako mogu da promoviu
fanatizam. Dokins na to gleda kao na odreujuu karakteristiku religije,
izvodei iz svog manjkavog shvatanja nasilja svaku sugestiju da bi ono
moglo biti posledica politikog fanatizma ili ak ateizma, i to

prikrivajui. Ubeen je da on lino, kao dobri ateista, nikad ne bi nikad

navodio avione na oblakodere, niti poinio bilo kakvo drugo nemoralno
delo nasilja ili tlaenja. Dobro za njega. Ne bih ni ja. Pa opet, postoje
oni u oba naa tabora koji bi. I Dokins i ja moemo poricati nasilje i
obojica se zalagati unutar svojih grupa protiv njega. Ali, surova je
stvarnost da se i religijsko i antireligijsko nasilje deavalo i da e se,
najverovatnije, i nastaviti. Ovo je od tolike vanosti da emo se kasnije
ponovo detaljnije time pozabaviti.
Dokins se dri naturalistike tradicije koja tei da objasni poreklo
religije bez pozivanja na postojanje ili aktivnost Boga. Kao i Frojd pre
njega, i Dokins preduzima na sebe da demonstrira kako se svi aspekti
religije mogu podvesti pod jednu teoriju u ovom sluaju, pod
,univerzalni darvinizam.10 Prihvativi se jednog takvog ambicioznog
projekta, on mora da prevazie brojne intelektualne prepreke. U ovom
poglavlju mi emo razmotriti da li se njegov pristup poklapa s
rigoroznim dokaznim zahtevima, koje prirodne nauke trae.
DEFINISANJE RELIGIJE
Jasna definicija tanog predmeta prouavanja kljuna je za ozbiljnu
naunu studiju o bilo kom entitetu ili fenomenu. Neuspeh prethodnih
pokuaja da prue pouzdanu i zagarantovanu definiciju religije iroko je
priznat u obimnoj naunoj literaturi posveenoj ovoj temi. Od milijardu
definicija ponuenih tokom poslednjih sto pedeset godina, od kojih se
svaka predstavljala kao nauna ili objektivna, nijedna nije bila dovoljno
otporna ili reprezentativna da zadobije trajnu podrku.11 tavie,
definicije religije retko su neutralne, ali su esto stvorene da favorizuju
uverenja i instituciju s kojom su u ljubavi, te da kanjavaju one s kojima
stoje u neprijateljstvu, esto odraavajui tek neto vie od specifinih
ciljeva i predrasuda pojedinih uenjaka.12
Dokins se bavi ovim ozbiljnim problemom tako to ga izbegava,
birajui da se ne unosi u pitanja koja su slavno unitila ranije pokuaje
da se uoptavaju koreni religije. Njegova analiza poiva na ,optim
principima religije13, koje nalazi u knjizi Demsa Frejzera Zlatna grana
visokoimpresionistikom ranom antropolokom delu, prvi put
objavljenom 1890. godine.14 To je vrlo zbunjujua strategija. Zato bi,
uopte, Dokinsova teorija o poreklu religije u tolikoj meri zavisila od
kljunih pretpostavki o delu koje je uveliko starije od jednog veka i
danas ve umnogome diskreditovano?
Uspon savremene antropologije moe se shvatiti kao direktna
reakcija na oigledan promaaj Frejzerove Zlatne grane. U emu su se
sastojali ti neuspesi? Najpre, Frejzer je prihvatio ono to se moe jedino
nazvati imperijalistikim stavom prema kulturolokom kontekstu
religije, u cilju generisanja univerzalnih objanjavakih koncepata.
Drugo, njegovom delu u potpunosti nedostaje svaka ozbiljna osnova za
jednu sistematinu empirijsku studiju. ini se da Dokins ponavlja obe
te greke, gradei ambiciozne teorije o poreklu vere, bez bilo kakvog

razraenog pokuaja da se reprezentativno pozabavi velikim obimom

naune literature koja navodi i procenjuje empirijske dokaze jo od
Frejzera, i namesto toga stvara veoma sumnjive uoptene tvrdnje o
prirodi religije.
Stoga, zato Dokins eli da sledi Frejzera u svoenju vere na
neku jednostavnu univerzalnu crtu, zanemarujui gomile istraivanja
koja sugeriu da je ona daleko kompleksnija i razliitija, te da ju je zato
nemogue na silu u jedan jedini set univerzalnih ubeenja ili stavova?
Odgovor je jasan: zato to inei tako on veruje da ju je mogue
analizirati unutar ,univerzalnog darvinizma, koji predstavlja sr
njegovog sistema verovanja. Univerzalne osobine vrsta zahtevaju
darvinistiko objanjenje.15
Ali, ba u tome i lei problem: sada je poznato da religija ne
pokazuje ,univerzalne osobine koje pretpostavlja Dokinsova omiljena
teorija, i da su se poznoviktorijanski radovi iz sfere antropologije religije
pogreno smatrali aksiomatskim. To je jedno od mnogih mesta na
kojima Zabluda o Bogu zavisi od odbaenih pretpostavki iz
devetnaestog veka, radi izgradnje sluaja protiv religije u dvadesetom.
Dokins se trudi da izbegne ovu stavku tako to svoj kriticizam
usmerava protiv tri velike monoteistike religije. Ali kao prvo, one
predstavljaju samo tri od mnogih globalnih verskih paradigmi, kao
drugo, postoje izuzetno velike razlike izmeu te tri religije (jedan oiti
primer: hrianstvo ne zahteva obrede koji ukljuuju hranu ili obiaje
kao to su koer ili halal), i kao tree, postoje ogromne razlike unutar
pojedinanih
religija
(uporedimo
tradicionalno
rimokatoliko
hrianstvo s evanelistikim ili pentekostalnim).
Jo vie zabrinjava Frejzerova strategijska pretpostavka o
esencijalnoj slinosti ovekovih osnovnih potreba svuda i uvek, koja
je dovela Dokinsa do toga da ponudi shvatanje porekla religije
zasnovano na navodnoj sveoptoj tenji da se verovanja oboje
eljom. Tu je teoriju mogue pratiti unazad do Ludviga Fojerbaha i
Sigmunda Frojda. Ne pominju se ni ovi plodonosni mislioci ni njihovi
brojni kritiari, a tek nema govora o onima koji su branili takav jedan
ambiciozan nagovetaj. Dokinsov autoritet u ovoj taki? Vilijem ekspir.
Dokins identifikuje ,ispunjenje elje kao optu osobinu religije.
Sad, postoji zrnce istine u njegovoj analizi. Nain na koji ljudi
percepiraju svet zaista je obojen njihovim planovima i oekivanjima.
Kognitivni bijas uistinu je osnovna karakteristika ljudske psihologije. 16
Ipak, uopteno uzevi, taj se nesvesni bijas manifestuje ne toliko kroz
nae verovanje u ono to elimo da je istina, koliko u odravanju
statusa quo naih ubeenja. Pokretaka sila nije pusta elja, ve
konzervativno razmiljanje to jest, ono miljenje koje uva i odrava
postojei pogled na svet.
Recimo, mnogi ljudi imaju pozitivno miljenje o sebi, oseaj da je
univerzum dobronameran i da su drugi ljudi kao i oni. Oni odravaju to
stanovite pristupajui podacima koji hrane njihovo gledite i umanjuju

one koji to ne ine. Ostali (poput depresivnih ili istraumiranih osoba)

vide sebe kao bezvredne, doivljavaju vaseljenu kao zlonamernu i
misle da su drugi ljudi tu da njih ugroze. Uz to, oni odbacuju ili
minimiziraju znaaj bilo kojih informacija koje se ne uklapaju u njihov
pogled na svet.
Mi otuda posedujemo ugraen otpor prema promeni naeg
poloaja otpor koji je poduprt kognitivnim bijasima, zbog ega smo
predisponirani da odbacimo podatke koji su nespojivi s naim
stavovima. U celini, mi to radimo zato to je uinkovito potreban je
napor i prilino je uznemiravajue menjati svoja miljenja ak i onda
kada se promena odvija nabolje. Zabluda o Bogu je divna studija
sluaja tano ove vrste nesvesnog bijasa. Bez pune svesnosti da to
radi, Dokins u prvi plan izbacuje dokaz koji se slae s njegovim
vlastitim gleditima i otpisuje ili iskrivljuje one koji se ne slau.
Dok nam kognitivni bijas pomae da se nosimo sa sloenim
svetom, postoje izvesne situacije u kojima je veoma vano da
smanjimo njegov uticaj na minimum. Nauno ispitivanje jeste jedna od
njih. itav smisao naunog metoda jeste da se smanji, i tamo gde je
mogue, eliminie, takav bijas, te da se borimo da doemo do onoliko
objektivnog i korektnog shvatanja koliko je to izvodljivo. Dokins ne
primenjuje ovu metodu na svoje razmatranje religije.
Da li kognitivni bijasi igraju ulogu u religijskim ubeenjima? Oito
je da su oni tu znaajni koliko i u ma kojoj drugoj oblasti u ivotu.
Razumevanje tog aspekta kognitivnog procesuiranja takoe moe
rasvetliti konzervatizam utvrene religije faktore koji je odravaju
kada se suoava s pretnjom. 17 Ipak, oni su manje vani za razumevanje
porekla religije i novih verskih pokreta, koje karakterie kontrast
statusu quo, pre nego konzervatizam.

VEROVANJE U BOGA I RELIGIJA

Kako su vera u Boga i religija povezane? Dokins proputa da napravi
ovu presudnu razliku, posmatrajui ,religiju i ,veru u Boga kao tek
neto malo vie od dve strane istog novia. U svom neodgovarajuem
i nepotpunom pristupu, on ak ni ne zapoinje da se bavi problemom
neteistike religije, pitanjem odbaenim uz svega nekoliko rei ili neto
vie, koje je uskoro postalo zaboravljeno.
Zabluda o Bogu tei da ogranii svoje bavljenje religijom na
demonstriranje da su verske ideje smene ili tetne, zato to
ugroavaju integritet ljudskog uma ili kontaminiraju istotu ljudskog
srca. Ipak, taj akcenat koji je stavljen na ideje i rituale, na izvestan
nain vodi u ogranieno shvatanje religije, to nije pravedno prema
mnogim njenim slojevima znaenja. Svaka procena ili opis religije

takoe bi morali da obuhvate, u najmanju ruku, znanje, iskustvo,

pripadnost grupi, motivaciju i etike konsekvence.18
Dokins eli da prui darvinistiko objanjenje religije. Dakle, daje
li on objanjenje za veru u Boga? Ili za religioznost? Ili za oba pojma?
Mnogo je onih koji strastveno veruju u Boga, ali izbegavaju religiozno
ponaanje evanelisti predstavljaju upravo takav primer. S druge
strane, mogue je imati verska ubeenja, bez ikakve tendencije da se
veruje u Boga primer za to je budizam. Mnogi pojedinci puni su
potovanja i poniznosti prema prirodi, to nije ubedljivo teistiki stav,
ali se i dalje s racionalnog stanovita, moe nazvati religioznim.
Osnovni argument ovde jeste taj da je religija (iako Dokins ne
koristi taj termin) epifenomen - nasumini nusproizvod neega drugog,
koji ima selektivnu prednost. Meutim, u cilju praenja te linije s
izvesnom dozom neumoljivosti, od vitalne je vanosti odrediti koji
religijski aspekt uzimamo u razmatranje. Dokins upuuje na
verovanja i ini se da pod tim podrazumeva neto to odgovara
verskim tvrdnjama, poput verovanja u postojanje Trojstva. Ovo je
uproeni pristup jednom podruju koje je daleko sloenije nego to se
moe initi prilikom povrnog istraivanja.
Vrste stanovita koja se korisno mogu podrediti ovakvom
darvinistikom objanjenju jesu neka koja ponekad imaju formulaciju
snanih spoznaja, kao to su Bog me voli ili Ja sam grenik, a
koje ispoljavaju doivljeni smisao pre nego propozicijske izjave kao to
su Bog je dobar ili Isusova majka je bila devica. Psiholoki sistemi
procesuiranja koji su obuhvaeni ovim dvema razliitim vrstama tvrdnji
sasvim su drugaiji po svojim karakteristikama i verovatno ispunjavaju
razliite psiholoke funkcije. Neodoljiva priroda religijske vere gotovo
sigurno je u vezi s procesuiranja onoga to psiholozi Don Tizdejl i Filip
Bernard nazivaju implikacijskim, pre nego propozicijskim
podsistemom.19 Radi se o jednom polju koje se tek raa i koje zahteva
paljivu analizu, a ne bi se reklo da se s lakoom uklapa u Dokinsovo
iskljuivo propozicijsko shvatanje religijskih uverenja, koje se fokusira
na dogme.
Dogme nisu samo propozicijske; one nastaju u socijalnom
kontekstu i ispunjavaju socijalnu funkciju. Na primer, hrianske dogme
definiu prihvaene verske tvrdnje jedne zajednice, koje su se
pojavile nakon produenih perioda razmiljanja o osnovnim izvorima i
iskustvima iste te hrianske zajednice.20 O njima se moe razmiljati
kao o identifikacionim markerima grupe, odnosno kao o sporazumnim
drutvenim konstrukcijama koje pokuavaju da sistematizuju religijsko
iskustvo i individualna ubeenja. One delimino opstaju zbog
iskazivanja pripadnosti i konzervatizma, a delom zato to indirektno
izraavaju neto to moe biti od jo fundamentalnijeg znaaja.
Psiholozi religije tek poinju da se bave ovom bitnom distinkcijom
nastojei da utvrde line snane spoznaje, pre nego zbirne grupne
izjave koje mogu biti prihvaene, ali ne i doivljene kao istinite.21 Ljudi

mogu biti spremni da odobre propozicijske kontradikcije (preinaujui

njihove nazive u ,paradokse) i hipotetike verske tvrdnje (koje onda
zovu ,misterijama), upravo zato to se kognitivno procesuiranje
zajedno s njihovom linom verom uopte ne deava na ovom ve na
intuitivnom nivou koji se lako ne pokorava opisu u propozicijskim
terminima.
Na definisanju i opisivanju religiozne vere jasno je da se mora jo
mnogo raditi. Propust da da odbranjivu definiciju religije u krajnjoj liniji
potire Dokinsove pokuaje da prui darvinistiko shvatanje njenog
porekla. Ipak, treba zapaziti jedno pitanje koje on postavlja prilikom
istraivanja tog problema.22 Dokins kae da su ljudska bia psiholoki
pripremljena za religiju zato to psiholoki procesi koji nas
predisponiraju za nju (kako god je definisali) daju selektivnu prednost u
drugim ivotnim podrujima. Religija sama po sebi nema selektivnu
prednost. Ona je epifenomen i pri tom jo socijalno i psiholoki
nefunkcionalna.
Prema tome, jesmo li mi psiholoki prijemivi za religiju? To je
vano pitanje i nedvosmisleno zahteva psiholoki odgovor. Brzo postaje
jasno da Dokins nije kompetentan da ga da. Ispostavlja se da mu je
nelagodno da zalazi u psihologiju i neuronauke, uprkos kritikom
znaaju koje one imaju u ovoj taki njegovog iznoenja tvrdnji. Na
primer, njegove tvrdnje da je mozak zbir organa (ili modula) za
vrenje razliitih kognitivnih funkcija, i da je religija nus-proizvod
zakazivanja nekoliko tih modula23 nisu najjasnije jer objedinjuju
jezik obrade podataka i fiziologije mozga.24 Na drugim mestima stie se
utisak da brka mehanizme mozga s psiholokim konstrukcijama. 25 To
nije ba sjajan nain da se populariu sloene naune ideje s kojima
smo se susreli u knjizi Sebini gen, ve samo konfuzno i pogreno
razumevanje tueg podruja specijalizacije.
U svojoj raspravi o modanoj aktivnosti kao moguem uzroku
religije, Dokins je mogao da se potrudi da shvati kako je ta aktivnost
zapravo uzrok (u smislu toga to je neophodan uslov) svih iskustava i
oblika ljudskog ponaanja ukljuujui i njegovo vlastito. 26 U tome
nema nieg specifinog za religiju. to je jo ozbiljnije, on skree panju
na hipotezu Majkla Persingera da je religijsko iskustvo udrueno s
patolokom modanom aktivnou, suptilno ukazujui na to da je otuda
i religija patoloka.27 itaoci treba da budu svesni (jer Dokins to ne
pominje) da su Persingerovi eksperimenti otro osuivani zbog svojih
konceptualnih i planskih ogranienosti, te da se njegova teorija vie ne
smatra prihvatljivom.28
Problem s kojim se Dokins suoava pri nuenju psiholokog
shvatanja porekla religije moe se izraziti na sledei nain. Sigurno da
je mogue tvrditi da neki vidovi ovekovih saznajnih procesa mogu
pomoi da se objasni na koji nain se religijske ideje generiu ili
odravaju. Ali, kako istie psiholog Frejzer Vots, neophodno je
prepoznati mnotvo uzroka u takvim oblastima. Neki naunici stekli su

naviku da pitaju: ta je izazvalo A? Da li X ili Y? Meutim, u humanim

naukama brojni uzroci predstavljaju normu. Recimo, sagledajte ovo
pitanje: Da li je depresija izazvana fizikim ili socijalnim faktorima?
Odgovor je da je izazivaju i jedni i drugi zajedno. Kako Vots naglaava,
istorija takvog istraivanja treba da nas uini opreznim kad pitamo da
li je oigledno otkrivenje Boga zaista takvo ili pak postoji neko drugo
prirodno objanjenje u smislu ovekovih misaonih ili modanih
procesa.29 Da se grubo izrazimo, Bog i modani i psiholoki procesi
kod ljudi, mogu zajedno da budu uzroni faktori u ovekovom
religijskom iskustvu. Sam Dokins navodi primer romantine ljubavi. 30
Za doivljaj romantine ljubavi moe se rei da je uzrokovan reima i
delima neijeg ljubavnog partnera, smisla koje im taj neko pridodaje i
aktivnostima u onim delovima mozga koji su posebno zadueni za
emocionalno procesuiranje. Krajnji uzrok je voljeno bie i moe se
tvrditi da kakvi god bili proksimalni uzroci, finalni uzrok religijskog
iskustva jeste Bog.
Posmatrajui psiholoke korene religije, daleko je od jasnog zato
Dokins zanemaruje bavljenje Frojdom. Frojdovi sopstveni herojski ali
nekoherentni i sasvim jalovi pokuaji da razjasni religiju sluei se
pojmovima psihopatologije, rasvetljavaju neke od iznetih tekoa, to
je primetio i istakao belgijski psiholog Antoine Vergote. Frojd je
ispravno primetio da je religija najkompleksniji fenomen u civilizaciji,
to ini nemoguim da se objasni bilo kojim pojedinanim faktorom. Ni
za jedan individualni psiholoki proces ne moe se rei da generie
Boga. Vergoteova analiza Frojdovih pokuaja, meutim, razjasnila je da
validnost religijskog verovanja ne moe biti niti potkrepljena niti
pobijena naunim razmiljanjem.31
Usled ovog interesantnog i potencijalno vanog objanjenja,
Dokins ponovo uvodi dve najneubedljivije, pseudonaune ideje koje su
se poslednjih godina pojavile u raspravama o poreklu religije ideju o
Bogu kao virusu uma i memima. Jednom ve klimavom dokazu dat
je poljubac smrti recikliranjem ovih neprihvatljivih pojmova, koji nisu
uspeli da donesu saglasnost unutar utvrene naune zajednice. U
narednom poglavlju, razmotriemo i jedan i drugi.
VIRUS UMA
Malo-malo pa neka preduzimljiva osoba razvije nove zamisli ili
koncepte za koje veruje da nudi bolja objanjenja observacijskog
dokaza od objanjenja njenih rivala. Neka kao to su elektron i gen
nailaze na prihvatanje naune zajednice i postaju deo njene
usvojene mudrosti. Druga propadnu i jednostavno nestanu, zato to se
iznalo da su od male koristi, izlini ili nedovoljno utemeljeni u
eksperimentu. ,Flogiston i ,kalorik primeri su takvih izumrlih

koncepata, sada prognanih u udbenike istorije nauke, kao primeri

interesantnih greaka.
Isto se mora kazati i za dve ideje koje treba da ispitamo ideju o
virusu uma i meme. Nijedna se nije probila do u anale naune
ortodoksije. Obe lebde na rubu , branei se preteno na raun svojih
antireligijskih potencijala (u emu je lako preterati), umesto svojim
dokazivim osnovama.
Od te dve, neprihvatljivija je ideja o virusu uma. Tokom 1990tih, Dokins je uveo ideju o Bogu kao nekoj vrsti mentalnog virusa koji
pogaa inae na svaki drugi nain zdrave umove. Bila je to mona slika
koja je apelovala na rastuu svesnost javnosti o riziku od fizikog
inficiranja HIV-om i inficiranja softvera kompjuterskim virusima. Virusi
su opasni i destruktivni to je upravo i bila poruka koju je Dokins
eleo da prenese u vezi s verom u Boga.
Budui da je vera u Boga u celosti iracionalna (jedno od
Dokinsovih sutinskih ubeenja), mora da postoji neki nain da se
objasni zato toliko mnogo ljudi u stvari, do sada, vei deo svetske
populacije postaje rtvom jedne takve zablude. Dokins kae da je to
nalik inficiranju zaraznim virusom koji se iri itavom populacijom.
Meutim, ini se otuda da to poreenje da je vera u Boga kao virus
pretpostavlja ontoloku supstancu: verovanje u Boga jeste virus
uma. Osim toga, bioloki virusi nisu samo pretpostavljeni: oni se mogu
identifikovati i posmatrati, to omoguava utvrivanje njihove strukture
i naina funkcionisanja. Naposletku, ovak hipotetiki virus uma
sutinski je polemika konstrukcija, smiljena u cilju diskreditovanja
onih ideja koje se Dokinsu ne dopadaju.
Dakle, da li su ideje virusi uma? Dokins podvlai apsolutnu
razliitost izmeu racionalnih i naunih ideja zasnovanih na dokazima, i
lanih, iracionalnih predstava kao to su religijska verovanja. Ove
potonje, a ne one prve, podvode se pod mentalne viruse. Ali, ko
odluuje o tome ta je ,racionalno i ,nauno? Dokins to ne vidi kao
problem, verujui da moe lako da kategorizuje takve zamisli, kao da
odvaja ovce od gusaka.
Osim to se ispostavlja da je to strahovito komplikovano, zbog
ega se gube jednostavnost i elegancija, karakteristine za svaku
veliku ideju. Recimo, svaki pogled na svet bio on religijski ili
sekularni zavrava tako to upada u kategoriju sistema verovanja,
upravo stoga to se ne moe dokazati. Takva je naprosto priroda
pogleda na svet i to svako zna. To, na prvom mestu, nikoga ne
spreava da ima svoja gledita, kao ni da to ini s potpunim
intelektualnim integritetom. Naposletku, Dokinsova ideja jednostavno
implodira, kao rtva njegovog sopstvenog subjektivnog prosuivanja o
tome ta je racionalno i istinito. Ne radi se o neemu to je nauna
zajednica uzela za ozbiljno, pa se slobodno moe odbaciti.
Bio sam vrlo otro i sasvim ispravno kritian prema ovoj
pseudonaunoj ideji iskazanoj u Zabludi o Bogu, primeujui da joj

nedostaje osnova u dokazima, te stoga to mi se inilo da ona zavisi od

Dokinsovog izuzetno subjektivnog linog suda o tome ta je racionalno,
a ta nije.32 Ta diskreditovana ideja izgleda da ima sasvim minornu
ulogu u prii Zablude o Bogu, koja aludira na jedan lanak iz 1993.
godine, u kom Dokins pie o Bogu kao o virusu uma. 33 Jasno je da je u
celosti treba izbaciti iz radnje, i to to pre. Za njenim odlaskom niko
nee aliti.
IVELI MEMI!
Memi predstavljaju daleko zanimljiviju ideju i igraju znaajnu ulogu u
Dokinsovom pokuaju da izmisli prihvatljivo shvatanje religijskih
korena. Njegovo pozivanje na meme javlja se kasno u raspravi o
poreklu religije, u momentu kad je njegova tvrdnja postala u toj meri
nestvarna i neubedljiva da joj je ve bilo potrebno iskupljivanje. 34
Dokins brani svoju ideju s vlasnikim arom, kao to je i red na kraju
krajeva, on ju je i stvorio. Moda je zbog toga to poglavlje i naslovio sa
Gazi neno, jer gazi po mojim memima.
Dokins je prvi put uveo tu ideju jo davne 1976. godine, negde
pri kraju dela Sebini gen. Po mom miljenju, to je jedna od njegovih
najboljih knjiga: njegova nauna analiza vrsta je i originalna, a njegov
nastali antireligijski bijas dran je na kratkom povocu. To delo je milion
milja daleko od nenaunog antireligijskog pisanja u Zabludi o Bogu.
Tvrdi se da postoji fundamentalna analogija izmeu bioloke i kulturne
evolucije, a obe ukljuuju replikator. U sluaju bioloke evolucije, taj
replikator je gen; u sluaju kulturne evolucije to je pretpostavljeni
entitet, koji Dokins imenuje terminom mem. U jednom slikovitom
pausus, on govori o memima koji skau od mozga do mozga.
Za Dokinsa je moda ideja o Bogu vrhunski primer takvog mema.
Dokins dogmatski insistira na tome da je religijska vera slepo
verovanje koje odbija da se osloni na dokaze ili da se podvrgne
ispitivanju. Stoga, zbog ega ljudi veruju u Boga kad nema Boga u kog
bi verovali? Ponueni odgovor lei u sposobnosti Bojeg mema da se
umnoava u ljudskom umu. Boji mem ini to veoma dobro zato to
poseduje visoku vrednost opstanka, ili infektivnu mo, u okruenju
koje obezbeuje ljudska kultura.35 Ljudi ne veruju u Boga zato to su o
tom pitanju dugo i duboko razmiljali, ve zato to su zaraeni monim
memom, koji je uskoio u njihove mozgove.36
Pa ipak, da li je neko zaista video te stvari, bilo da skakuu od
mozga do mozga, bilo da su naprosto prisutne? To pitanje, moram da
naglasim, nije ni u kakvoj vezi s religijom. Dilema se sastoji u tome da li
se mem moe smatrati odrivom naunom hipotezom kad ne postoje
nijedna njegova jasna radna definicija i nikakav proverljivi model koji bi
prikazao kako memi utiu na ljudsku kulturu, te zato standardni izbor
modela nije dovoljan, otkuda opta tendencija ignorisanja ve

postojeih sofisticiranih modela transfera informacija u okviru

drutvenih nauka, i zato postoji visok stepen kruenja objanjenja
moi mema.37
U osnovi je mem bioloka ideja, ponikla iz Dokinsovog
sustinskog verovanja u univerzalni darvinizam, koje ga je odvelo u
opovrgavanje ili odbijanje shvatanja religije s jednog ekonominog,
kulturolokog i naunog stanovita. Zbog ega bi biologija trebalo da
bude kadra da objasni kulturu? Nije li ona zapravo podruje
prouavanja istoriara kulturnog i istorijskog razvoja ljudskog drutva,
bez da pominjemo socijalne antropologe? Moris Bloh, profesor
antropologije u londonskoj Ekonomskoj koli, predstavnik je ogorene
reakcije mnogih antropologa na optu ideju mema. Memi su bioloki
odgovor na antropoloki problem, koji jednostavno zanemaruje i
odbacuje najvee uspehe antropologije kao naune discipline, u
objanjenju kulturnog razvoja koji su nastali bez potrebe da se bave
jednom tako neosnovanom idejom kao to su memi.38 Memi su
konceptualno izlini. Alternativni modeli kulturne evolucije razvili su se
u okviru naune discipline posveene upravo ovoj oblasti istraivanja,
ali ih konvencionalno previaju oni evolucioni biolozi koji ele da
proire kompetenciju svoje discipline s bioloke na kulturnu. 39
U Zabludi o Bogu Dokins predstavlja ideju mema, kao da ona ve
ini ustanovljenu naunu ortodoksiju, ne pominjui neprijatnu injenicu
da je prema uvaenim stavovima naune zajednice njegova zamisao
udna, te da ju je stoga najbolje potisnuti na marginu. Prikazao je
meme kao stvarnopostojei entitet, s ogromnim potencijalom da
objasni poreklo religije. Dokins ak spremno razvija jedan napredni
renik zasnovan na njegovim sosptvenim ubeenjima uzmimo za
primer termin mempleks.
Onda, zbog ega argumenti vodeih kritiara memetike unutar
naune zajednice nisu utvreni, a njihov toliko znaajan kriticizam
suoen nepristrasno i nedvosmisleno, stavku po stavku? To bi, svakako,
dovelo do toga da Dokinsove vrste tvrdnje o memetikom poreklu
religije deluju nekako neumesno. Pre nego to preemo na razgovor o
tome da li ti navodni memi imaju ikakav znaaj za objanjenje porekla
religije, jasno je da ih moramo prikazati kao nauno neophodne. A
nauke tu jednostavno nema.
Uzmimo za primer jednu od Dokinsovih karakteristino
samouverenih izjava: Memi mogu ponekad pokazati veoma visoku
vernost.40 To je verska tvrdnja koja se namee kao objava naune
injenice. Dokins je otrovno kritian prema hrianima koji izgovaraju
reenice poput Bog je veran. Pa ipak, u navedenoj izjavi on pravi istu
tu greku zbog koje osuuje druge. On prevodi jedno zapaanje na svoj
teoretski jezik, kojim se ne slui niko drugi u okviru naune zajednice.
Ta opservacija kae da ideje mogu da se prenose s jednog pojedinca,
grupe ili generacije na drugu; Dokinsova teoretska interpretacija ovog
zapaanja koje je ovde prikazano jednostavno kao injenica

obuhvata pripisivanje vernosti neemu to veina smatra nepostojeim

entitetom.
Po mom shvatanju, Dokins dovodi svoju kritiku religije u
zavisnost od hipotetinog, neprimeenog entiteta koji se potpuno moe
izostaviti u cilju shvatanja onoga to posmatramo. Ali, nije li to zapravo
sutinski ateistika kritika Boga da je Bog nezapaena hipoteza koja
se s lakoom moe izuzeti? Nauni dokaz za meme u stvari je mnogo
slabiji od istorijskog dokaza za postojanje Isusa to Dokins otvoreno
smatra otvorenim pitanjem, dok istovremeno uporno brani meme. 41 A
poto je dokaz za meme toliko slab, da li najpre treba da predloimo
mem, da bismo onda u njega verovali?42
No, Dokins bi mogao odgovoriti da navedeni neuspeh njegove
potrage da dokae kako je poreklo religije iskljuivo prirodno, zacelo od
malog znaaja. Koga se tie kako treba objasniti religijske korene, kada
je religija u praksi toliko preispoljno zla? Stoga se moramo okrenuti da
razmotrimo da li je religija zaista, kako bi Dokins hteo da poverujemo,
osa zla koja preti da gurne civilizaciju u novo mrano doba.

4
Da li je religija zlo?
RELIGIJA JE ZLO! KAD BUDE PROTERANA S LICA ZEMLJE, moi
emo da ivimo u miru! To je poznata tema. Bog u kog Dokins ne
veruje je sitniav, nepravedan, opsesivni ludak koji ne prata,
osvetoljubivi, krvoedni ratni zloinac, enomrzac, homofob, rasista,
decoubica, sinoubica, megaloman, sadomazohista i hiroviti zlonamerni
siledija.1 Kad o tome malo bolje razmislim, ni ja ne verujem u takvog
Boga. Zapravo ni ne znam nikoga ko veruje.
Dokins se makar smilovao da ovu stavku smatra vanom. Boga
kog poznajem i volim Dokins je opisao kao bljutavog, saetog u

odvratno sentimentalnoj ideji o Dobrom Isusu, krotkom i blagom.

Iako e takav opis uvrediti neke itaoce, to je verovatno najblaa kritika
religije u itavoj njegovoj knjizi.
RELIGIJA VODI U NASILJE
Dokins je, mislim, potpuno u pravu kada razgoliuje i kritiki izaziva
religijsko nasilje. Sasvim se slaem s njim i nadam se da snaga sutine
koju je izneo nee biti pomraena netanou mnotva napomena u
Zabludi o Bogu. Jasno je da je njegov gnev prvenstveno uperen protiv
islamskog fundamentalizma, posebno protiv formi dihada.2 Svi
moramo da se potrudimo da oslobodimo svet pogubnog uticaja
religijskog nasilja. U toj taki se Dokins i ja saglaavamo.
S druge strane, da li je to neophodna osobina religije? Na ovom
mestu moram da insistiram na tome da napustimo zastarelu ideju koja
kae kako sve religije, u veoj ili manjoj meri, govore iste stvari. Jasno
je da ne govore. Piem kao hrianin koji smatra da su priroda, volja i
karakter Boga potpuno otkriveni kroz Isusa Nazareanina, i kao to i
Dokins zna, Isus Nazareanin ni nad kim nije izvio nikakvo nasilje. On
je bio rtva nasilja, a ne njegov poinilac. Umesto da na nasilje
odgovaraju nasiljem, a na gnev gnevom, od hriana se trai da
okrenu i drugi obraz i ne dozvole da im svest pomuti ljutnja. Ovde je
re o iskorenjivanju nasilja ne, zapravo o neem to je i vie od toga:
o transfiguraciji.
Znaaj ovakve etike ogleda se u traginom dogaaju koji se
odigrao u Severnoj Americi u oktobru 2006. godine, u sedmici nakon
objavljivanja Zablude o Bogu. Interesantno je da ta epizoda podjednako
ilustruje i dobre i loe strane religije. Naoruani napada, na izvestan
nain kivan na religiju (bio je ljut na Boga), upao je u jednu amiku
kolu u Pensilvaniji i pobio grupu uenica. Pet devojica je umrlo. Amii
su protestantska verska grupa koja odbacuje svaki oblik nasilja usled
svog shvatanja o moralnom autoritetu oveka i uenja Isusa
Nazareanina. Kad su ova nesrena kolska deca pobijena, njihova
zajednica pozvala je na opratanje. Nije bilo nikakvog nasilja ni osvete
samo pruanje oprotaja. Napadaeva udovica je izjavila, na
zahvalan i dirljiv nain, da to prua isceljenje koje je njoj i njenoj deci
tako oajniki potrebno.
Dokins je popustljiv u pogledu Amia. Pa ipak, ne mogu da se
otrgnem oseaju da Dokins proputa neto veoma vano u svom
irokom odbacivanju njihovog znaaja. Da je svet vie nalik Isusu
Nazareaninu, nasilje bi zaista moglo da bude stvar prolosti. Meutim,
ini se da taj odgovor nije prijatan za Dokinsa.3
Kao neko ko je odrastao u Severnoj Irskoj, i te kako dobro znam
ta znai religijsko nasilje. Nema sumnje da religija moe da ga
generie. Ipak, ona nije sama u tome. Istorija dvadesetog veka donela

nam je zastraujuu svest o tome koliko i ekstremizam politike prirode

moe uzrokovati nasilje. U Latinskoj Americi milioni ljudi su izgleda
nestali zahvaljujui okrutnoj kampanji nasilja desniarskih politiara i
njihove milicije. U Kambodi Pol Pot je pobio milione u ime socijalizma.4
Uspon Sovjetskog Saveza bio je od naroite vanosti. Lenjin je
uklanjanje religije smatrao esencijalnom za socijalistiku revoluciju, pa
je primenio mere osmiljene da iskorene religijska ubeenja kroz
dugotrajnu upotrebu nasilja. Jedna od najveih tragedija ove mrane
ere u ljudskoj istoriji jeste ta da su oni koji su zahtevali da se religijska
vera elimie putem nasilja i tlaenja verovali da su u svojim delima
pravini. Oni su bili odgovorni jedino dravi, kao vrhovnom autoritetu.
U jednoj od svojih bizarnijih verskih izjava kao ateista, Dokins
insistira da ne postoji ni najmanji dokaz da ateizam sistematski utie
na ljude da ine loe. To je zaprepaujua, naiva i u odreenoj meri
tuna tvrdnja. Dokins je oito ne naputa svoju ateistiku kulu od
slonovae i potpuno je iskljuen iz stvarnog i brutalnog sveta
dvadesetog stolea. injenice su drugaije. U naporima da ojaaju
svoju ateistiku ideologiju, sovjetske vlasti sistematski su unitavale i
uklanjale ogromnu veinu crkava i svetenika u periodu od 1918. do
1941. godine. Statistike otkrivaju uasne podatke. Nasilje i represija
preduzimani su u sklopu ateistike agende uklanjanja religije.
To se teko uklapa s jo jednom Dokinsovom ,verskom tvrdnjom:
Ne verujem da postoji neki ateista na svetu koji bi unitio Meku ili
katedralu u artru, Jorkki Minister ili Notr Dam. 6 Naalost, ova
plemenita izjava izraava linu lakovernost, a ne stvarno stanje stvari.
Istorija Sovjetskog Saveza prepuna je spaljivanjima i dizanjem u
vazdug velikog broja crkava. Njegov prigovor da je ateizam neduan
kad su u pitanju nasilje i tlaenje, koje inae pripisuje religiji,
jednostavno je neodriv i ukazuje na znaajnu slepu taku.
Dokinsov naivan stav da ateisti nikad ne bi poinili kriminalno
delo u ime ateizma naprosto se razbija o surove stene stvarnosti. Jedan
e primer biti dovoljan. U svojoj izvanrednoj studiji o rumunskom
hrianskom disidentnom intelektualcu po imenu Petre Tutea (19021991.), oksfordska uenjakinja Aleksandra Popesku dokumentuje
fiziku i mentalnu degradaciju Tutea kao posledicu sistematskog
progona vere u Rumuniji tokom sovjetske ere, sve do pada Nikolaja
aueskua.7 Tokom tog perioda, Tutea je proveo trinaest godina kao
politiki zatvorenik i narednih dvadeset osam godina u kunom
pritvoru. Pria o njemu izuzetno je prosvetljujua za one koji ele da
razumeju snagu religijske vere koja tei i odrava lini identitet upravo
u uslovima progona raznih vidova, za koje Dokins veruje da ne postoje.
Dokins jednostavno pobija mraniju stranu ateizma, to ga ini
nekredibilnim kritiarem religije, i vie od toga. On vatreno i
nesumnjivo veruje u univerzalnu dobrotu ateizma, koju odbija da
podvrgne kritikom ispitivanju. Slaem se da postoji mnogo toga
pogrenog u savremenoj religiji i mnogo toga to treba reformisati. Ali,

isto vai i za ateizam koji treba da postane predmet samoispitujueg

intelektualnog i moralnog kriticizma koji su religijski sistemi voljni da
usmere protiv samih sebe.
Realnost te situacije jeste da su ljudska bia sposobna i za nasilje
i za moralnu izvrsnost i da i jedna i druga sposobnost mogu biti
izazvane pogledima na svet, bili oni religijski ili nekakvi drugaiji. Ovaj
uvid uopte nije prijatan, ali nas upozorava na mane i opasnost
identifikovanja bilo koje ljudske grupacije kao izvora nasilja i zla za
oveanstvo. On moe olakati bacanje krivice i teko da unapreuje
civilizacijske ciljeve.
LJUDSKA ZLOUPOTREBA IDEALA
Dokins e, smatram, protestovati da religijska stanovita nude
motivacije za nasilje, ije se paralele ne mogu drugde nai na
primer, misao o odlasku u raj posle samoubilakog napada. 8 Pored
toga, taj zakljuak je pomalo brzoplet i loe iznet. Zabludu o Bogu
treba doiveti kao jednu od brojnih knjiga koje su se pojavile nakon
dogaaja koji se sada irom sveta nazivaju 9/11 suicidnog napada
na zgrade u Vaingtonu i Njujorku.9 Za Dokinsa je oigledno da
religijska ubeenja vode u samoubilake bombake napade. Tom stavu
e aplaudirati pripadnici sekularnog i manje kritikog italatva, s
obzirom da nisu proitali empirijske studije o tome ta ljude
prvenstveno nagoni na takve postupke.
Kako je Robert Pejp pokazao u svom konanom miljenju o
motovaciji za takve napade, a na osnovu istraivanja svakog
bobmakog ina od 1980. godine naovamo, religijska uverenja bilo koje
vrste nisu ni neophodna ni dovoljna za stvaranje bombaa-samoubice
uprkos Dokinsovim laikim pojednostavljenjima. 10 (Setimo se,
neslavno samoubilako ruho izmislio je secesionista Tamil Tajgers u
ri Lanci jo 1991. godine.) Pejp tvrdi da je osnovna motivacija politike
prirode: za elju da se izdejstvuje povlaenje stranih trupa koje su
okupirale zemlju, veruje se da je tipina za potlaen narod koji
raspolae krajnje ogranienim vojnim sredstvima. To nije ono to
Dokins eli da uje, ali je vaan element u shvatanju kako nastaje taj
fenomen i ta bi trebalo preduzeti da se on okona.
Kako god, ini se da Dokins ima sasvim drugaiji odgovor. Budui
da je religija problem, njen nestanak predstavljao bi optu korist za
civilizaciju. Dokins se, meutim, ustruava da kae kako bi se to moglo
ostvariti. Postoji ozbiljan rizik da bi kritikovanje religioznih ljudi moglo
pogreno da se protumai kao pokazivanje (ili ohrabrivanje)
neprijateljstva prema njima kao prema drutvenoj grupaciji. Dosledno
kritikivanje religijskih ideja previe lako moe utrti put jo nelagodnijem
i opasnijem klevetanju ljudi.

Pravi problem sastoji se u tome to religija poseduje kapacitet da

transcendentalizuje
normalne
ljudske
konflikte
i
neslaganja,
transformiui ih u kosmie bitke izmeu dobra i zla u koje su umeani
autoritet i volja transcendentne stvarnosti. Boanski rat je prizemljen, a
njegovi zakoni primenjuju se na zemaljske poslove. Kada se tako neto
desi, stupaju na scenu uobiajena ogranienja i kompromisi koji
omoguavaju ljudima da razree potencijalno eksplozivne situacije.11
Ipak, Dokins proputa da uzme u obzir injenicu da kad jedno
drutvo odbije ideju o Bogu, poinje da tei transcendentalizaciji
alternativa recimo, ideala slobode ili jednakosti. Oni time postaju
kvaziboanski autoriteti, i nikome nije dozvoljeno da ih iskuava. Moda
je najpoznatiji primer za ovo Francuska revolucija, u vreme kada su
tradicionalne predstave o Bogu odbaene kao zastarele, i bile
zamenjene transcendentalizovanim ljudskim vrednostima.
1792. godine madam Roland izvedena je na giljotinu, kako bi se
nad njom izvrila smrtna presuda utemeljena na lanim optubama.
Pripremajui se da umre, ona se podrugljivo naklonila statui slobode na
Trgu revolucije i izrekla rei po kojima je ostala upamena: O, slobodo,
koliko je zloina poinjeno u tvoje ime! Sve ideale boanske,
transcendentne, ljudske ili izmiljene mogue je zloupotrebiti. Takva
je jednostavno ljudska priroda. A znajui to, moramo da smislimo ta
povodom toga da preduzmemo, umesto to nekritiki napadamo
religiju.
Pretpostavimo da je Dokinsov san trebalo da se obistini i religija
da nestane. Da li bi to okonalo podele unutar oveanstva? Sigurno da
ne bi. Takve podele su, u krajnjoj liniji, socijalne tvorevine koje
odraavaju fundamentalnu drutvenu potrebu zajednica da se definiu
i identifikuju one koji im pripadaju i one koji im ne pripadaju, one
koji su prijatelji i one koji su neprijatelji. Znaaj binarne opozicije
u oblikovanju percepcija identiteta posebno je naglaavan tokom
poslednjih godina i to u sklopu velike debate meu razliitim kolama
kritike misli, a u pogledu toga da li takve opozicije odreuju i formiraju
ovekove stavove, ili su pak njihov rezultat. 12 Za niz znaajnih
binarnih opozicija smatra se da su oblikovale zapadnjaki nain
razmiljanja poput ,muko-ensko ili ,belo-crno. Ta dvostruka
opozicija vodi ka konstrukciji kategorije drugog devalviranoj
polovini binarne opozicije, kada se ista primenjuje na odreenu ljudsku
grupaciju. Identitet grupe esto se jaa i neguje definisanjem onog
drugog, ili drugih kao na primer u nacistikoj Nemakoj u kojoj je
postojala opozicija arijevac-Jevrejin. Vremenom se binarna opozicija
iskristalisala u religijskoj terminologiji to je sluaj kod suprotnosti
katoliki-protestantski ili vernik-nevernik.
Kao to je dobro poznato, binarna opozicija katolikiprotestantski shvaena je u Severnoj Irskoj kao normativna. Svaka
strana videla je svog oponenta kao onog drugog, to je percepcija
koju su romanopisci i drugi zadueni za oblikovanje javnog mnjenja

nemilosrdno potencirali.13 Medijsko izvetavanje o socijalnim nemirima

u Severnoj Irskoj od 1970. do 1995. godine pojaavali su verovatnost
ovakvog suda. S druge strane, radi se o istorijski uslovljenoj suprotnosti
koju su oblikovale i odredile kompleksne drutvene sile. To nije
iskljuivo religijski fenomen. Religija je imala tek ulogu drutvenog
razgraniavanja, koje je dominiralo u ovoj situaciji. U drugim,
determinatori se bave etnikim i kulturnim poreklom, jezikom, polom,
starou, drutvenom klasom, seksualnom orijentacijom, bogatstvom,
plemenskom odanou, etikim vrednostima ili politikim stavovima.14
To jasno ukazuje na religiju, makar teoretski, kao na potencijalni
katalizator za bes i nasilje u istim kontekstima. Saglasno s tim, Dokins
ini znaajan ustupak prepoznajui socioloke korene podele i
iskljuenja. Religija je oznaka mrnje i osvete unutar grupe i van nje,
nuno ne gora od etiketa poput boje koe, jezika ili omiljenog
fudbalskog tima, ali je esto dostupna onda kad druge nalepnice to
nisu.15 Ipak, ak i ovde njegovo antireligijsko predubeenje vodi ga do
nekih problematinih procena. Da damo jedan veoma oit primer:
osvete retko kad poniu iz religijskih pitanja.16
Pojednostavljeno verovanje da e eliminisanje religije rezultirati
okonanjem nasilja, socijalnih tenzija ili diskriminacije stoga je
socioloki naivno. Ono proputa da razmotri nain na koji ljudska bia
kreiraju vrednosti i norme i rastumai njihov identitet i okruenje. Ako
religija treba da iezne, drugi socijalni determinatori i granice pojavie
se kao odluujui, a neki od njih e za kratko vreme biti
transcendentalizovani. Dokins se nije zanimao za sociologiju, kako se
moglo oekivati. Meutim, studija o tome kako pojedinci i drutva
funkcioniu baca ozbiljnu sumnju na jednu od najosnovnijih tvrdnji u
njegovoj analizi.
Sa sigurnou je ustanovljeno da se predrasude i diskriminacija
formiraju kroz percepciju i grupne identitete. 17 Gruba uproavanja
religije, iskljuenja i nasilja jednostavno e odgoditi nalaenje reenja
za stvarne ovekove probleme. Pitanje budue uloge religije na Zapadu
isuvie je vano da bi se prepustilo fanaticima ili ateistikim
fundamentalistima. Postoji realna potreba za bavljenje krajnjim
uzrocima drutvenih podela i iskljuivanja. Religija je u tome, kao to
su to i mnogobrojni drugi inioci. Da, ona moe izazvati probleme, ali
takoe ima i kapacitet da transformie, stvarajui dubok oseaj linog
identiteta i vrednosti, te stvarajui socijalno jedinstvo. 18 Preskoimo
retoriku i preimo na stvarnost. Religija je daleko sloenija od
Dokinskovih stereotipa ali bi zapravo mogla da nam pomogne da se
okrenemo istinskim drutvenim pitanjima s kojima se sreemo u
savremenoj zapadnjakoj kulturi.
ISUS I LJUBAV PREMA BLINJEM

Jedna od kritika koja se esto upuuje religiji jeste da ona pospeuje

formiranje i odravanje zatvorenih grupa (klika) i grupa koje im ne
pripadaju ili su iz njih iskljuene. Za Dokinsa, uklanjanje religije od
sutinskog je znaaja ako se ele pobediti pomenuta drutvena
ograniavanja i diskriminacija. Ali, pitae mnogi, ta s Isusom
Nazareaninom? Nije li upravo to sutinska tema njegovog uenja da
ljubav prema Bogu prevazilazi i samim tim ukida takve drutvene
podele?
Tu je Dokinsova analiza neprihvatljiva. Postoje mesta na kojima
njegovo nepoznavanje religije prestaje da bude zabavno i jednostavno
postaje smeno. Bavei se tim pitanjem, on se umnogome oslanja na
tekst Dona Hartunga, objavljen 1995. godine u asopisu Skeptik, gde
tvrdi da je i ovde u citirati Dokinsov rezime:
Isus bio poklonik istog onog morala zatvorene grupe
okruene neprijateljstvom onih koji joj nisu pripadali koji
je u Starom zavetu uzet zdravo za gotovo. Isus je bio lojalni
Jevrejin. Pavle je bio taj koji je smislio da se jevrejski Bog
predstavi neznabocima. Hartung to izraava mnogo otrije
nego to se ja usuujem: Isus bi se prevrnuo u grobu kad
bi znao da je Pavle iznosio Njegov plan pred svinje.19
Mnogi hriani meu onima koji ovo itaju bie zaprepaeni
ovakvim pogrenim interpretiranjem neega to se predstavlja kao da
je sveta istina. ao mi je to moram to da kaem, ali radi se o primeru
Dokinsove metode: ismej, izokreni, omalovai i demonizuj. Pa ipak, to
e tivo hrianskom delu italake publike pruiti barem uvid u
nedostatak svake naune objektivnosti ili elementarnog ljudskog
oseaja za pravino, koji sada proima ateistiki fundamentalizam.
Nema svrhe raspravljati o jednoj takvoj fundamentalistikoj
besmislici. Pokuaj dokazivanja istine podjednako je uzaludan kao da
ljudima koji veruju da je na svet ravna ploa nastojite da objasnite
kako je Zemlja zapravo okrugla. ini se da je Dokins toliko duboko
ogrezao u sopstveni pogled na svet, da nije u stanju da proceni
alternativna gledita. S druge strane, mnogi bi itaoci vie vrednovali
pouzdaniji i znalaki odgovor od prihvatanja Dokinsovih antiverskih
tirada. Pogledajmo stvarno stanje stvari.
Kao prvo, Isus je jasno i otvoreno proirio starozavetnu zapovest
Ljubi blinjeg svog dodavi Ljubite neprijatelja svog (Jevanelje po
Mateju, 5:44). Daleko od odobravanja neprijateljstva koje postoji
izmeu klika i onih koji im ne pripadaju, Isus ujedno i podstie i
zapoveda etiku prihvatanja svih koji ne pripadaju grupi. Kako je ova
karakteristika uenja Isusa iz Nazareta toliko dobro poznata i
prepoznatljiva, neoprostivo je to je Dokins nije pomenuo. Svakako je
hriane mogue okriviti za to to ne ive u skladu s ovih Isusovim
nalogom, ali on definitivno postoji u samom srcu hrianskog morala.20

Zatim, mnogi su itaoci istakli da poznata pria o dobrom

Samarianinu (Luka, 10) jasno stavlja do znanja da se zapoved Ljubi
blinjeg svog protee izvan judaizma. (Uistinu, taj aspekt Isusovom
uenja izgleda da je kod ljudi izazvao sumnju da je Isus zapravo
Samarianin; videti Jevanelje po Jovanu, 8:48). Sasvim sigurno je
istina da je Isus, Jevrejin iz Palestine, davao prioritet Jevrejima kao
Bojem izabranom narodu, ali je njegova definicija toga ko je zaista
,Jevrejin bila je radikalno iroka. Obuhvatala je one koji su se sami
iskljuili iz judaizma usled bliske saradnje s rimskim okupatorskim
snagama. U Novom zavetu na tu se grupaciju raznovrsno upuivalo kao
na grenike, ubirae poreza i bludnice (recimo u Jevanelju po
Mateju 21:31-32 i Jevanelju po Luci, 15:1-2). Jedna od osnovnih
optubi upuenih Isusu od strane njegovih judaistikih kritiara
odnosila se na Njegovo otvoreno prihvatanje tih izoptenih grupacija. I
odista, sutinski deo Isusovog uenja moe se shvatiti kao odbrana
Njegovog
ponaanja
prema
njima.21
Isusovo
prihvatanje
marginalizovanih grupa koje su imale nejasan poloaj izmeu
,prihvaenih i ,neprihvaenih dobro je potvreno u shvatanju njegove
voljnosti da dodirne one za koje se u Njegovoj kulturi smatralo da su
ritualno neisti (videti Jevanelje po Mateju 8:3; 9:20-25).
Isusov stav prema grko-rimskim neznabocima onako kako je
izneto u jevaneljima, oprezniji je i ambivalentniji. U oba svedoenja o
Isusovom leenju takvih ljudi (Jevanelje po Mateju, 8:5-13; 15:22-28)
On je opisan kao otvoren za uveravanja i istovremeno iznenaen i
spreman da neto naui od neprijatelja. (Da suprotno onome to
Dokins pretpostavlja, pravoslavlje u potpunosti shvata Isusa kao
oveka, a ne kao sveznajueg.) 22 Tano je da se masovno preobraenje
neznaboaca u novu sektu unutar judaizma desilo posle Isusove smrti,
ali nije tano da je samo Pavlova aktivnost tome doprinela. Isusova
prisna grupa galilejskih uenika, u koju su spadali Petar, Jovan i Filip,
takoe je bila ukljuena. Neslaganja koja su se javila unutar te
primitivne crkve ticala su se toga kakvu inicijaciju i kultne obrede treba
zahtevati od preobraenih neznaboaca, a ne pitanja samog njihovog
prelaska u novu veru.
Dokinsovu kritiku Isusa zbog promovisanja sumnjivih porodinih
vrednosti moda je lake razumeti.23 Dokins ima pravo da ustanovi
ponovnu definiciju porodinih prioriteta, zato to je Isus to vrlo
radikalno zahtevao od svojih sledbenika. U praksi, Isus je izmestio i
predefinisao porodicu u odnosu na samog sebe i usput budi reeno
proirio njen pojam da prigrli izoptene. Meutim, mora se naglasiti
da najvei deo Njegovog uenja podrava porodine vrednosti i
odnose, ukljuujui i obnavljanje porodinih odnosa kroz isceljenja.
Ilustrovaemo to primerima. Isusovo uenje o ,korvanu
(Jevanelje po Marku, 7:11) ujedno predstavlja i kritiku verske tradicije
koja je skrenula s puta, i potvrdu porodinih odgovornosti. Ideja o
,korvanu (prilogu hramu) ini se da je zloupotrebljena, dozvoljavajui

sinu da zahteva opravdanje za nebrigu o roditeljima u njihovoj starosti,

jednostavno zato to je namenio da pokloni hramu svoje imanje (ili
jedan njegov deo). To vrsto potvruje znaaj brige za roditelje
sutina koja je dodatno istaknuta Isusovim trudom da zbrine majku
nakon
svog
raspea
(Jevanelje
po
Jovanu,
19:26-27).
Zainteresovanost za porodini ivot takoe se ogleda u Isusovom
insistiranju na znaaju braka i potrebi da se deca potuju (Jevanelje
po Marku, 10:1-16). Mnogi itaoci takoe su ukazali da parabola o
rasipnom sinu (Jevanelje po Luci, 15:11-32) predstavlja obnovljenu
porodinu vezu izmeu oca i sina, to je pozitivna analogija za teme
obraene u tom jevanelju.
Interesantno, Dokins veruje da je vano da zapadnjaka kultura
ne izbaci Bibliju iz obrazovnih programa. Mi moemo odustati od vere
u Boga, a da ne izgubimo dodir s dragocenim nasleem. 24 Zbog ega
onda pogreno prikazuje jedan od najvanijih, najuticajnijih i etiki
najznaajnijih delova tog dragocenog naslea uenja Isusa
Nazareanina? Nije potrebno nita vie od elementarnog upoznavanja s
jevaneljima da bi se shvatilo kako je Dokinsovo tumaenje Isusovog
uenja lako pobiti. Kulturoloki problem ovde nije u tome da li je ono
to je Isus propovedao ispravno, ve u utvrivanju onoga to On jeste
govorio.
HRIANSTVO I KRITIKA RELIGIJE
Dokinsov propust da razgranii veru u Boga od religije oteava mu
da shvati jednu od najvanijih tema obuhvaenu i Hebrejskim pismima
i jevaneljima kritiku religije. Jedna od velikih tema proroke tradicije
opisane u Hebrejskim pismima (koja, usput budi reeno, nije ni
dotaknuta u Dokinsovoj osudi Biblije) jeste da se izraelska religija
iskvarila i odvojila od odane poslunosti Bogu koji ljubi pravdu, milost i
lini integritet.25 Priroda Boga predstavlja stajalite izvan religije s kog
se religijska praksa moe procenjivati.
Ova je tema obraena u prorokim spisima koji datiraju iz osmog
veka pre Hrista i svojstvena je prirodi starozavetne religije. Proroka
tradicija je prvenstveno (mada ne i iskljuivo) u zategnutim odnosima s
kultom kroz itav Stari zavet, posebno na mestima gde je jasno da su
sveteniki kult i kralj izgubili duh zakona, a moni eksploatiu slabe. U
jednoj znaajnoj kritici kulta, prorok Mihej poredi kultne zahteve za
rtvama paljenicama ili za hiljadu ovnova s Bojim stvarnim
zahtevom: da ini to je pravo i da ljubi milost i da hoda smerno s
Bogom svojim (Knjiga proroka Miheja, 6:6-8). Ili se kritika proroka
Isaije odnosila na toliku opsednutost Izraela kultnim ritualima da su
zaboravili da ispravljaju potlaenoga, daju pravicu sirotinji, brane
udovicu (Knjiga proroka Isaije, 1:12-17).

Dokins je u pravu kad tvrdi da je neophodno kritikovati religiju;

ipak, ini se da nije svestan da ona poseduje unutarnja sredstva za
reformu i obnovu. To je naroito evidentno u sluenju Isusa
Nazareanina, gde esto uzima oblik kriticizma ili estokog krenja
kultnih pravila ili ritualne prakse, tamo gde oni stoje izmeu Boga i
njegovog naroda. Krenje propisa koji se odnose na Sabat to dobro
demonstrira. Fenomen religije je provizorna, ljudska institucija,
otvorena za reforme i obnove. Isusova misija bila je da pobije religijske
forme Njegovog doba i, naposletku, zbog toga ga i jesu razapeli.
O TUMAENJU STAROG ZAVETA
Iz svega to je dosad ve reeno, jasno je da Dokins zauzima izuzetno
negativan stav prema Bibliji, na osnovu uopteno povrnog bavljenja
njenim sutinskim temama i idejama i nedovoljnog poznavanja samog
tiva. Kad nam Dokins kae da je Sveti Petar napisao poslanicu
Jevrejima, jednostavno shvatite koliko stvari stoje loe.26
Njegova veoma izbirljiva pria o Hebrejskim spisima posebno je
zabiberena besom i ogorenou, koje e moda s njim podeliti mnogi
njegovi itaoci.27 Razumljiva je Dokinsova pometnja koju je iskusio
itajui pasuse iz Tore za koju smatra da podmee mizoginiju,
osvetoljubivost prema neprijateljima i neshvatljivo isticanje tako udnih
opsesija kao to su krvna rtva i ritualna istoa.
Naravno, mnogi savremeni Jevreji i ne-Jevreji koji itaju Toru
nalaze da su mnogi delovi Hebrejskih spisa zbunjujui, moda i jezivi,
zbog svoje kulturoloke udaljenosti od tog davnoprolog doba. S
istorijske take gledita, vano je razumeti da su ti drevni tekstovi
ponikli u narodu koji se borio da odri svoju grupu ili nacionalni
identitet, suoen s napadima sa svih strana, i koji je shvatao svoj
poloaj smrtnika u odnosu na Boga, o kome je sticao sve vee znanje
tokom milenijuma u kojem je nastajao materijal od kog su sainjeni
Spisi, usmenim i pismenim putem. (Dokins tvrdi da je on haotino
prikupljen;28 dokaz za to je njegovo paljivo ureivanje i preureivanje
tokom mnogih godina.)
Izvodi koje Dokins smatra toliko okantnim pojavljuju se uporedo
s drugim sadrajem Petoknjija, koje on zanemaruje, i bave se
opratanjem i saoseanjem zakonima koji pozivaju na gostoprimstvo
prema strancima (Peta knjiga Mojsijeva, 10:17-19), postavljanjem
granica
za
dela
osvete
(Trea
knjiga
Mojsijeva,
19:18),
zabranjujivanjem ropstva (Isto, 25:39-43), objavljivanjem jubilejske
godine za opratanje dugova (Isto, 25:25-28) i zabranom rtvovanja
dece (Isto, 18:21; 20:2). Dokins takoe prenebregava proroke i
takozvanu mudru literaturu, u kojoj se izraavaju najvii moralni uvidi
Jevreja uvidi koji nastavljaju da oblikuju i pothranjuju ljudsku potrebu
za moralnim vrednostima.

Prema tome, kako treba da shvatimo Hebrejske spise? Dokins s

pravom zahteva postojanje nekog spoljnjeg kriterijuma pri tumaenju
ovih tekstova.29 Pa ipak, izgleda da nije svestan hrianskog insistiranja
na tome da takvo merilo zaista i postoji ivot i uenje Isusa
Nazareanina.
Hriani zasnivaju ovaj pristup na uenju Isusa lino, koji je sebe
video kao nekog koji je doao da ispuni, a ne da ukine jevrejski zakon
(Jevanelje po Mateju, 5:17). Dokins zauzima gledite da je Isus
smatrao Stari zavet pogrenim, te da je zahtevao ispravke; Isus je,
meutim, sebe smatrao onim koji ispunjava Stari zavet, time ga
transformiui. Da se posluimo poznatom starozavetnom slikom, Isus
nije stvorio vino od novih jevanelja, ve je zahvatio vodu iz jevrejskog
zakona i pretvorio je u neto bolje. Hebrejski spisi itaju se i
interpretiraju kroz hristoloki filter ili prizmu. Iz tog razloga hriani ne
primenjuju niti su to ikad inili kultni zakon dat na stranicama
Starog zaveta.30
Kao to se moglo oekivati, Dokins ignorie ovu neprijatnost,
uporno tvrdei da je shvatiti Bibliju ozbiljno striktno potovati Sabat i
smatrati pravinim i ispravnim smru kazniti svakoga ko to ne ini. Ili
pobiti neposlunu decu.31 Dokins zna da to nije istina; dovoljno mu je
hriana to reklo. Njegovo ponavljanje te besmislice donosi mu malo
koristi i jednostavno sugerie da on od svojih italaca oekuje da veruju
da hriani imaju naviku da kamenuju ljude do smrti. Provera stvarnog
stanja sasvim je na mestu.
RELIGIJA I BLAGOSTANJE
Do nedavno, Dokins je uporno tvrdio da je religija loa za vas. Tokom
poslednje decenije dolo je do akumuliranja opservacijskih dokaza koji
ukazuju na to da mislim da ne bi bilo pametno da upotrebim jau re
religijska ubeenja i posveenost mogu imati generalno pozitivan
uticaj na ljudsko blagostanje i dugovenost. Prvenstveno mora da se
naglasi da na ovom polju mora jo mnogo da se poradi, a potom da to
nijednog trenutka ne ,dokazuje da je vera ,ispravna (kako bi i moglo?).
Ipak, to govori da je znaaj istraivanja veze duhovnosti i ljudskog
blagostanja, neometan ideolokim ogranienjima sekularnih ili
religijskih polemika, sve vei. Uz to, dokaza koji povezuju ovekovu
dobrobit s duhovnou sve je vie. Tu postoje oigledne naznake za
politiku i praksu javnog zdravlja. Zato bi duhovnost bila iskljuena iz
javnog zdravlja kad evidentno mnogo znai pacijentima? U mom
pristupu koji je ciljno usmeren, njeno ukljuivanje bilo bi
oito
odgovarajue. To nije ono to bi se osionim sekularistima dopalo, ali je
to put kojim nas vode dokazi.32
Pobijam tanost slogana religija je loa za vas u Dokinsovom
Bogu, skretanjem panje na sve vei broj studija zasnovanih na

dokazima, koje pokazuju da je to potpuno nevaea tvrdnja. Pored

toga, dok sada oigledno dozvoljava ovu stavku, Dokins je nevoljan da
izmeni svoje antireligijske polemike. Danas njegova tvrdnja izgleda da
glasi otprilike ak iako religija nije uvek loa za vas, to ne dokazuje da
je istinita. Dokins i dalje istrajava u svojoj prezentaciji religije kao
karakteristino, ako ne i univerzalno, zlonamerne. Ipak, daleko od toga
da se temelji na objektivnoj naunoj analizi, Dokinsova rasprava o
uticaju religije na mentalno zdravlje zasniva se na anegdotama, reklakazala i verskim tvrdnjama, i diskriminiue je stereotipna.
Razmotrimo ovu znaajnu izjavu: Teko je poverovati, na primer,
da se zdravlje popravlja polupermanentnim stanjem morbidne krivice
od koje pati jedan rimokatolik s normalnim ljudskim slabostima i
inteligencijom manjom od prosene.33 To je Dokinsov pogled na stvari:
ja to ne mogu da razumem dakle, on mora biti pogrean. Ali, istina
se ne odreuje onim u ta je Dokinsu teko da poveruje, ve onim na
ta ukazuju nauni, empirijski dokazi bez obzira da li se to njemu
svia ili ne i bira li on da u to veruje ili ne. Gde se tano u Zabludi o
Bogu nalazi celovita rasprava koju ovek ima pravo da oekuje od
jednog znaajnog dela naune literature na temu odnosa tetnih i
zdravih aspekata religije kao to, recimo, postoji u obimnom
istraivakom radu Keneta pargamenta i njegovih kolega? 34 To je samo
jo jedan primer Dokinsovog proimajueg kognitivnog bijasa koji
akcentuje one dokaze koje on eli, a previa ili odbacuje one koji mu se
ne sviaju.
Dokins takoe zauzima veoma kritian stav prema religijskim
obiajima, koje posmatra kao ekscentrine, besmislene ili tetne. Svoju
listu primera otpoinje takvih spornih religijskih praksi s postom. 35 S
druge strane, takvo namerno uzdravanje od hrane uobiajena je
karakteristika ljudskog ivota, bilo da se ono sprovodi iz religijske ili
nereligijske perspektive. U svakom sluaju, mogu se razlikovati
zdravi i nezdravi pristupi, kao to ilustruje tabela 4.1.
Tabela 4.1. Zdravi i nezdravi pristupi gladovanju (postu)
Religijski

Nereligijski

Zdravi

Post u skladu s prepoznatim

obiajem grupe.
Postizanje religijskog
iskustva ili uvida koji se
prepoznaju kao korisni.

Nezdravi

Radikalno smanjenje unosa

kalorija, zajedno s
oseajem samogaenja

Izbacivanje eera,
zasienih masti i
preraene hrane, kofeina i
alkohola.
Postizanje bolje kondicije,
snienog krvnog pritiska i
dobrog zdravlja.
Radikalno smanjenje
unosa kalorija, zajedno s
oseajem samogaenja

fokusiranog na predstavu o
sopstvenom telu, podrano
verovanjem u boansko
ovlaenje ili njegovim
doivljavanjem.

fokusiranog na predstavu
o sopstvenom telu.
Postizanje drastinog
gubitka na teini,
amenoreje, srane
insuficijencije, depresije.

Ovo pokazuje da je mogue uzeti u razmatranje stvarnu razliku

izmeu religijskog i nereligijskog, koja ne lei u samom ponaanju,
ve u znaenju koje mu se pripisuje i cilju ka kojem je usmerena. 36
tavie, religijsko ponaanje nije ni sutinski zdravo, ni sutinski
nezdravo.
Dokins moe da govori kako mu se ini da post niemu ne slui;
pa ipak, taj sud potie iz njegovog temeljnog neslaganja da se priznaju
validnost religije, njena vanost ili sposobnost da pomogne, ili da
postizanje ili pojanjenje duhovnih ciljeva mogu biti zadovoljavajui na
linom nivou i time voditi u blagostanje.
Dopustite mi da zavrim ovo poglavlje mudrim komentarom
Majkla ermera, predsednika Drutva skeptika. Tokom istraivanja
savremenih izvora religije, ermer je primetio da su religije bile
upletene u neke ljudske tragedije, kao to su sveti ratovi. Dok ih
sasvim ispravno kori kritika koju rado ponavljam on nastavlja da
istie sutinu koju veina ateista koje poznajem odobrava. Postoji
nesumnjivo pozitivna strana religije:
Kako bilo da bilo, na svaku od ovih velikih tragedija dolazi
deset hiljada dela line dobrote i drutvene dobrote o
kojima se ne izvetava... Religija, kao i sve drutvene
institucije takve istorijske dubine i kulturnog uticaja, ne
moe se svesti na jednoznano, nedvosmisleno dobro ili
zlo.37
Zato toliko misleih ateista odobrava ermerovo zapaanje? Zato to
je to tano ono to dokazi pokazuju.
Meutim, pejorativna i neprijateljska pria o religiji, koju Dokins
neumorno plasira, tvrdi da je ona univerzalno i iskljuivo zlo koje
predstavlja opasnu pretnju za civilizaciju. Dok Dokins s jedne strane
ermera smatra kompetentnim i odgovarajuim autoritetom, sudei po
njegovom stavu u Zabludi o Bogu, on ne eli da usvoji uravnoteenu i
razumnu analizu koju ermer predstavlja. 38 Zato? Bojim se da je
odgovor jednostavan: zato to to ne promovie brze i jednostavne
iseke, koji e bezbone ponovo ubediti da veruju u Boga.
Zbog te karakteristike njegovog dela, ono je i doivelo toliko
informisanih kritika sa svih strana debate. Evo kako je to
prokomentarisao Teri Iglton, sa sarkazmom koji odraava njegovu

oiglednu ogorenost podsmeljivim izrugivanjem religije u knjizi

Zabluda o Bogu:
Dokinsova smirena nauna nepristrasnost takva je da u
knjizi od skoro etiri stotine strana on jedva dolazi do
priznanja da ljudi imaju makar jednu jedinu korist od
religijskih ubeenja, to je gledite koje je a priori
neverovatno, u istoj meri u kojoj je empirijski netano. 39
Ateizam doista mora biti u alosnom stanju kad njegov vodei
savremeni branilac mora da zavisi toliko mnogo i tako evidentno
od neverovatnog i pogrenog, da podupre svoj stav.
ZAKLJUAK
Svaki pogled na svet, bio on religijski ili ne, ima svoju ranjivu taku.
Postoji izvesna napetost izmeu teorije i iskustva, rastua pitanja o
usklaenosti i pouzdanosti samih tih stanovita. U sluaju hrianstva,
mnogi tu alabu taku vide u postojanju patnje na svetu. U sluaju
ateizma, to je istrajnost vere u Boga, kada se pretpostavlja da nema
Boga u koga se moe verovati.
Sve do nedavno, zapadnjaki ateizam strpljivo je ekao, verujui
da e vera u Boga jednostavno izumreti. Ali sada traak panike postaje
oigledan. Daleko od toga da nestane, vera u Boga je oivela i ini se
da se sprema da izvri jo vei uticaj i u javnim i u privatnim sferama.
Zabluda o Bogu izraava tu duboku uznemirenost, delimino
reflektujui intenzivan otpor prema religiji. Meutim, tu postoji neto
dublje i znaajnije, to se u aru rasprave esto previa. Koherentnost
ateizma dovodi se u pitanje, to i uzrokuje nemir. Moe li neoekivano
ponovno oivljavanje religije ubediti mnoge ljude da je sam ateizam
fatalno pogrean kao pogled na svet?
Zabluda o Bogu izgleda da je pre napisana da ponovo ubedi
ateiste ija se vera talasa, nego da se poteno i strogo obrauna s
religijskim vernicima i drugima koji su u potrazi za istinom. (ovek se
prosto zapita da li je to stoga to je sam autor ateista ija se vera
koleba.) Religijski vernici bie zaprepaeni ritualno stereotipnim
prikazivanjem religije i otkrie njegov oigledni nedostatak korektnosti,
te znaajno bezohrabrenje da se tvrdnje i brige koje je izneo prime za
ozbiljno. Tragaoci za istinom koji sebe ne smatraju religioznim takoe
e se nai u oku pred Dokinsovom agresivnom retorikom, zamenom
objektivnog bavljenja dokazima linim verskim tvrdnjama, tonom
hvalisanja i ikaniranja spram fanatinih vernika, te njegovom
potpunom reenou da ni u jednoj vrsti religije ne nae nita ispravno
i dobro.

Upravo taj duboki i uznemirujui strah u vezi s budunou

ateizma objanjava visok stepen dogmatizma i agresivni retoriki
stil tog novog sekularnog fundamentalizma. 40 Fundamentalizam
nastaje onda kada neki pogled na svet oseti da je u opasnosti, pa
napada svoje neprijatelje kad se uplai da mu je sopstvena budunost
pod pretnjom. Zabluda o Bogu je pozorini komad pre nego nauni rad
estok retoriki napad na religiju i strastveno zalaganje da se ona
progna na ludake margine drutva, gde ne moe naneti nikakvo zlo.
Ne moe se sumnjati u dubok i intuitivni apel koji e ova knjiga uputiti
sekularnoj publici alarmiranoj novim politikim znaajem koji je
pripisan religiji i njenom rastuem uticaju i prisustvu u javnoj areni.
Prezriv stav prema religiji nesumnjivo e osvojiti aplauze onih koji
iskreno ne vole religiju.
Ipak, drugi su bili oprezniji. Iako su svesni moralne obaveze
kritike religije da se bavi ovim fenomenom najbolje i najubedljivije to
moe, mnoge ljude uznemirili su Dokinsovi grubi stereotipi, brojne
preterano uproene binarne opozicije (nauka je dobra; religija je loa),
oborivi argumenti i mrnja prema veri. Da li bi Zabluda o Bogu zapravo
mogla da dovede do nekih neeljenih i neoekivanih rezultata i zavri
ubeivanjem ljudi da je ateizam samo podjednako netolerantan,
doktriniran i neprijatan kao i najgore to religija moe ponuditi?
ini se da Dokins veruje kako e izgovaranje neega glasnije i s
vie pouzdanja , uz istovremeno ignorisanje ili trivijalizaciju
protivdokaza, uveriti ljude otvorenog uma da su religijska ubeenja
vrsta iluzije. Naalost, socioloke studije o harizmatinim voama
verskim i svetovnim pokazuju da je Dokins moda u pravu to polae
nade u tu strategiju. Za naivne i lakoverne samopouzdanje s kojim je
neto izreeno ubedljivije je od dokaza koji podravaju izneto. Osim
toga, injenica da se Dokins tako iskljuivo oslanja na retoriku umesto
na dokaze, koji bi, u suprotnom, predstavljali njegove prirodne akcije u
trgovini, jasno ukazuje da neto nije kako treba u njegovom sluaju.
Ironino, za savremeni ateizam krajnje postignue Zablude o Bogu
moe biti sugestija da ovaj car nema nikakvu odeu na sebi. Da li je
moda ateizam zabluda o Bogu?

BELEKE

UVOD
1

Richard Dawkins, The God Delusion - Zabluda o Bogu (Boston:

Houghton Mifflin, 2006.)
2
Ibid, str. 5
3
Michael Shermer, How we believe: Science, Skepticism, and the
search for God (New York: Freeman, 2000), t.strane 16-31
4
Stephen Jay Gould, "Impeaching a Self-Appointed Judge." Scientific
American 267, no. 1 (1992): 118-21

Za neke takve knjige videti C. S. Lewis, Mere Christianity (New York:

Macmillan, 1984); i N. T. Wright, Simply Christian (San Francisco:
HarperSanFrancisco, 2006)
6
itaoci koji ele temeljnije i analitinije da se pozabave Dokinsovim
naunim ateizmom, treba da proitaju knjigu Alistera I. Mekgrata,
Dokinsov Bog: Geni, memi i smisao ivota - Dawkins' God: Genes,
Memes and the Meaning of Life (Maiden, Mass.: Blackwell, 2004).
Dok ova knjiga predstavlja saoseajnu, ali ipak kritinu studiju
Dokinsovog stava prema nauci i religiji sve do 2004. godine, The God
Delusion (Zabluda o Bogu) razvija iri spektar argumenata, koji
nedvosmisleno pozivaju na dalju procenu i odgovor.

PRVO POGLAVLJE:
BOGA?
1

OBMANUTI

PO

PITANJU

Richard Dawkins, The God Delusion (Boston: Houghton Mifflin, 2006),

str. 38
2
Ova definicija datira iz 1976. godine, kada se pojavila u knjizi Sebini
gen (The Selfish Gene). Videti Richard Dawkins, The Selfish Gene, II
izdanje. (Oxford: Oxford University Press, 1989), str. 198
3
Dawkins, The God Delusion, str. 308
4
Mnogo sofisticiranije shvatanje porekla vere, koje tek malo podsea na
ono koje je ponudio Dokins, nalazimo u delima Sigmunda Frojda.
Dokins kao da toga nije svestan, pa u Zabludi o Bogu uopte ne
upuuje na njega.
5
Dawkins, The God Delusion, str. 325-37
6
Terry Eagleton, "Lunging, Flailing, Mispunching: A Review of Richard
Dawkins'

The God Delusion", London Review of Books, October 19, 2006

Nicholas Humphrey, citiran u Dokinsovoj knjizi The God Delusion, str.
326
8
Dawkins, The God Delusion, str. 5
9
Richard Dawkins, A Devil's Chaplain: Reflections on Hope, Lies,
Science, and Love - kod nas preveden kao avolov kapelan, Heliks,
2008. ISBN, prim. prev., (Boston: Houghton Mifflin, 2003), str. 139
10
Dawkins, The God Delusion, str. 190. Navedena je lista citata
preuzeta s Interneta, u
engleskom prevodu, bez datih originala na nemakom i latinskom
jeziku, bilo kakvog
ukazivanja na izvore i bez i jednog pokuaja da se oni nauno
analiziraju.
11
Za detaljnija objanjenja videti Alister E. McGrath, Luther's Theology
of the Cross:
Martin Luther's Theological Breakthrough (Oxford: Blackwell, 1985)
12
Richard Dawkins, The Blind Watchmaker: Why the Evidence oj
Evolution Reveals a
Universe Without Design - kod nas, Slepi asovniar, u izdanju
Heliksa, (New York: W. W. Norton, 1986)
13
Videti primedbe Dejvida OKonora (David O'Connor), u delu "On
Failing to Resolve
Theism Versus Atheism Empirically", Religious
Studies 26 (1990): 91-103
14
Dawkins, The God Delusion, str. 77-79
15
Zbog vanosti ove stavke, pogledati delo Samuela E. Huntingtona i
Lawrencea E. Harrisona, eds., Culture Matters: How Values Shape
Human Progress (New York: Basic, 2000)
16
Ovako Dokins zakljuuje: Moramo razmotriti mogunost da se
ispostave nove injenice, koje e navesti nae naslednike u dvedeset
prvom veku da napuste darvinizam ili da ga izmene do
neprepoznavanja" (A Devil's Chaplain [London: Weidenfeld &
Nicolson, 2003], str. 81).
17
Dawkins, Cod Delusion, str. 111-59
18
Ibid, str. 109
19
Ibid, str. 77
20
Among the best introductions, see David Deutsch, The Fabric of
Reality (New York: Allen Lane, 1997); i Brian Greene, The Elegant
Universe: Superstrings, Hidden Dimensions, and the Quest for the
Ultimate Theory (New York: Norton, 2000).
21
Richard Dawkins, Climbing Mount Improbable - kod nas Uspon
Planinom neverovatnosti (New York: Norton, 1996)
22
Dawkins, The God Delusion, str. 125-34. Dokins se ovde fokusira na
Pokret inteligentnog dizajna.
23
Videti miljenje u delu Dejvida Dej Hokina i Ajlin Hokin (David J.
Hawkin, Eileen Hawkin), The Word of Science: The Religious and
Social Thought of C. A. Coulson (London: Epworth, 1989).
7

24

Dawkins, Cod Delusion, str. 126

Dawkins, Devil's Chaplain, str. 19
26
Richard Swinburne, Is There a God? (Oxford: Oxford University Press,
1996)
25

DRUGO POGLAVLJE: DA LI NAUKA POBIJA BOGA?

1

Stephen Jay Gould, "Impeaching a Self-Appointed Judge", Scientific

American 267, no. 1 (1992). Za iru raspravu na ovu temu, videti delo
Stivena Deja Goulda (Stephen Jay Gould), Rocks of Ages: Science and
Religion in the Fullness of Life (New York: Ballantine, 2002).
2
Richard Dawkins, The God Delusion (Boston: Houghton Mifflin, 2006),
str. 57
3
Za Dokinsov odgovor, koji teko da ima veze s temom, videti Isto, str.
56
4
Ovo sam uzeo iz jedne od najboljih novijih studija koje obrauju to
pitanje: Peter Lipton, Inference to the Best Explanation, II izdanje (New
York: Routledge, 2004), str. 5
5
Za naroito vrstu tvrdnju tog pristupa, videti delo Pitera Atkinsa
(Peter Atkins), "The Limitless Power of Science", u Nature's
Imagination: The Frontiers of Scientific Vision, urednik John Cornwell
(Oxford: Oxford University Press, 1995), str. 122-32
6
Richard Dawkins, The Selfish Gene (Oxford: Oxford University Press,
1976), str. 21
7
Denis Noble, The Music of Life: Biology Beyond the Genome (Oxford:
Oxford University Press, 2006), str. 11-15
8
Ibid., str. 13; videti takoe Richard Dawkins, The Extended Phenotype:
The Gene as the
Unit of Selection - kod nas, Proireni fenotip (New York: Oxford
University Press, 1982), str. 1
9
M. R. Bennett and R M. S. Hacker, Philosophical Foundations of
Neuroscience, (Maiden, Mass.: Blackwell, 2003), str. 372-76
10
Ibid, str. 374: Pogreno je pretpostavljati da su jedini naini
objanjavanja nauni. itavo poglavlje bavi se detaljnim ispitivanjem
(str. 355-77) vrednosti redukcionizma.
11
Peter B. Medawar, The Limits of Science (Oxford: Oxford University
Press, 1985), str. 66
12
Vidite, na primer, prosvetljujue razmatranje u delu Luka Davidsona
(Luke Davidson), "Fragilities of Scientism: Richard Dawkins and the
Paranoid Idealization of Science", Science as Culture 9 (2000): 16799. Najbolja rasprava o ovom fenomenu do danas jeste rasprava
Mikaela Stenmarka, Scientism: Science, Ethics and Religion (Williston,
Vt.: Ashgate, 2001). Dokins i I. O. Vilson (E. O. Wilson) tu se tretiraju kao
vodei predstavnici pokreta. Dokins za sebe misli da nije
uskosajentistian" (Dawkins, God Delusion, str. 155).

13

Dawkins, The God Delusion, str. 56

Francis S. Collins, The Language of God (New York: Free Press, 2006),
str. 6
15
Za uvoenje u temu, videti Alister E. McGrath, The Science of God
(Grand Rapids: Eerdmans, 2004)
16
Videti naroito Roya Bhaskara, The Possibility of Naturalism: A
Philosophical Critique of the Contemporary Human Sciences, III
izdanje. (New York: Routledge, 1998)
17
Owen Gingerich, Gods Universe (Cambridge, Mass.: Harvard
University Press, 2006)
18
Dawkins, The God Delusion, str. 152
19
Ibid
20
Videti razoaravajue povrnu analizu u The God Delusion, str. 14-18.
Dokins govori o Ajntajnovom panteizmu (to je sigurno jedan
aspekt Ajntajnovih religijskih ideja), proputajui da uvidi da je
panteizam istovremeno i religijska i teoloka predstava. Ako vas
interesuje dobra analiza, pogledajte knjigu Majkla P. Levina (Michael P.
Levin), Pantheism: Non-Theistic Concept of Deity (New York:
Routledge, 1994).
21
Dawkins, The God Delusion, str. 279-86
22
Ibid, str. 66-69
23
Ruzovo najbolje delo, po meni, jeste Monad to Man: The Concept of
Progress in Evolutionary Biology (Cambridge, Mass.: Harvard
University Press, 1996)
24
Dawkins, The God Delusion, str. 67
25
Dokins insistira na tome da nije ateistiki fundamentalista (videti The
God Delusion, str. 282). To je veoma sporno!
26
Ibid, str. 131-34, s upuivanjem na Majkla Bihija (Michael Behe);
Vilijem Dembski (William Dembski) se ne pominje. Za neto bolje
upoznavanje s tim pokretom, videti Nila enksa (Niall Shanks), Cod,
the Devil, and Darwin: A Critique of Intelligent Design Theory (New
York: Oxford University Press, 2004)
27
Za pristup Dembskog, videti William A. Dembski, Intelligent Design:
The Bridge Between Science & Theology (Downers Grove, III:
InterVarsity Press, 1999)
28
Videti perceptivni tekst Medlin Banting (Madeleine Bunting), Why
the Intelligent Design Lobby Thanks God for Richard Dawkins, The
Guardian [London], 27. mart, 2006.
29
Za Ruzov darvinizam, pogledati Michael Ruse, Taking Darwin
Seriously: A Naturalistic Approach to Philosophy (New York:
Prometheus, 1998). Razmena mejlova izmeu Ruza i Deneta desila se
19. februara 2006., i distribuirana je nairoko.
30
Za Ruzovu procenu ove tvrdnje, videti Michael Ruse, John Paul II and
Evolution. Quarterly Review of Biology 72 (1997): 391-95
31
Majkl Ruz, citiran u Dokinsovoj knjizi The God Delusion, str. 67
14

TREE POGLAVLJE: GDE SU KORENI RELIGIJE?

1

Richard Dawkins, The God Delusion (Boston: Houghton Mifflin, 2006),

str. 51-54. Ideja
je pozajmljena od Bertranda Rasela (Bertrand Russell).
2
Videti Van A. Harvey, Feuerbach and the Interpretation of Religion
(Cambridge: Cambridge University Press, 1995)
3
Sigmund Freud, Totem and Taboo: Resemblances Between the Psychic
Lives of Savages and Neurotics - kod nas, Totem i tabu, Matica srpska,
Novi Sad 1981., (New York: Moffat Yard, 1918)
4
Daniel C. Dennett, Breaking the Spell: Religion as the Natural
Phenomenon (New York: Viking Penguin, 2006)
5
Videti izvornu studiju arlsa Gloka (Charles Y. Glock) i Rodnija Starka
(Rodney Stark), Religion and Society in Tension (Chicago: Rand
McNally 1965). Antropolog Talal Asad tvrdi da ne moe postojati
univerzalna definicija religije, ne samo zbog toga to su njeni
konstitutivni elementi i odnosi istorijski specifini, ve zato to je sama
definicija po sebi istorijski proizvod diskurzivnih procesa (Talal Asad,
Genealogies of Religion [Baltimore: Johns Hopkins University Press
1993], str. 29).
6
Richard Dawkins, The God Delusion, str. 188
7
Richard Dawkins, River out of Eden: A Darwinian Way of Life - kod nas,
Reka iz Raja, Heliks, Smederevo, 2011., (New York: Basic, 1995), str.
133
8
Richard Dawkins, The God Delusion, str. 31-38
9
Videti, na primer, Ernesta Gelnera (Ernest Gellner), Muslim Society
(Cambridge: Cambridge University Press, 1981), str. 9-11, koji
proiruje ideju Dejvida Hjuma (David Hume) o fluksu i refluksu
politeizma i monoteizma, sugeriui da je prirodni deo ljudskog
iskustva ciklino kretanje od politeizma ka monoteizmu i nazad.
10
Richard Dawkins, The God Delusion, str. 161-207. U pogledu sutine
Dokinsovog intelektualnog stava prema religiji, ovo je najvanije
poglavlje njegove knjige.
11
Videti, na primer, Pitera Harisona (Peter Harrison), Religion and the
Religions in the English Enlightenment (Cambridge: Cambridge
University Press, 1990); Tomoko Masuzawa, In Search of Dreamtime:
The Quest for the Origin of Religion (Chicago: University of Chicago
Press, 1993); Daniel L. Pals, Seven Theories of Religion (New York:
Oxford University Press, 1996); i Samuel J. Preus, Explaining Religion:
Criticism and Theory from Bodin to Freud (New Haven, Conn.: Yale
University Press, 1987).
12
Peter B. Clarke i Peter Byrne, Religion Defined and Explained (New
York: St. Martin's Press, 1993), str. 3-27
13
Richard Dawkins, The God Delusion, str. 188

14

Videti Eric Csapo, Theories of Mythology (Maiden, Mass.: Blackwell,

2005), str. 36-43
15
Richard Dawkins, The God Delusion, str. 166
16
Za nedavnu studiju o kognitivnom bijasu u odnosu prema
samopotovanju, videti delo Denifer Kroker (Jennifer Crocker) i Lore I.
Park (Lora E. Park), The Costly Pursuit of Self-Esteem, Psychological
Bulletin 130 (2004): 392-414
17
Klasino istraivanje ove teme sproveo je Robert P. Kerol (Robert P.
Carroll), u When Prophecy Failed: Cognitive Dissonance in the
Prophetic Tradition of the Old Testament (New York: Seabury, 1979).
18
Videti, na primer, Rodnija Starka (Rodney Stark) i arlsa Doka
(Charles Y. Dock), American Piety: The Nature of Religious
Commitment (Berkeley: University of California Press, 1968)
19
John D. Teasdale i Philip J. Barnard, Affect, Cognition, and Change: Remodelling Depressive Thought (Mahwah, N.J.: Erlbaum, 1993)
20
Videti analizu u knjizi Alistera I. Mekgrata (Alister E. McGrath), The
Genesis of Doctrine (Oxford: Blackwell, 1990)
21
Ako vas zanima neki eksperimentalni rad iz ove oblasti, pogledajte
knjigu N. J. Gibsona, The Experimental Investigation of Religious
Cognition (Ph.D. diss., University of Cambridge, 2006)
22
Richard Dawkins, The God Delusion, str. 168-169
23
Ibid, str. 179
24
Bennett i Hacker, Philosophical Foundation of Neuroscience, str. 127,
243. Za detaljnu studiju o mereolokoj greci ili zabludi, videti Isto,
str. 68-107. (Mereologija je logika odnosa izmeu celine i njenih
konstitutivnih delova.)
25
Richard Dawkins, The God Delusion, str. 182-84. Za kritiku ovde
iznetih ideja, videti knjigu Beneta i Hekera, Foundations of
Neurosciences, str. 419-27.
26
Jeffrey L. Saver i John Rabin, The Neural Substrates of Religious
Experience, Journal of Neuropsychiatry & Clinical Neurosciences 9
(1997): 498-510
27
Michael A. Persinger, Neuropsychological Bases of God Beliefs (New
York: Praeger, 1987). ini se da Dokinsu ovo delo nije neposredno
poznato, jer nudi indirektna upuivanja (The God Delusion, str. 168)
kroz knjigu Majkla ermera (Michael Shermer) How We Believe (New
York: Henry Holt, 2000). Dokins ne prua nikakvu kritiku procenu
validnosti te hipoteze.
28
Peter Fenwick, The Neuropsychiology of Religious Experiences, u
Psychiatry and Religion: Context, Consensus, and Controversies, ed.
D. Bhugra (London: Routledge, 1996), str. 167-77
29
Fraser Watts, Cognitive Neuroscience and Religious Conciousness, u
Neuroscience and the Person, ed. R. J. Murphy et al. (Vatican City:
Vatican Observatory, 1999), str. 327-46
30
Da li bi iracionalna religija mogla da bude nus-proizvod mehanizama
iracionalnog koji su isprva usaeni u mozak biranjem zaljubljivanja?

(Dawkins, The God Delusion, str. 185). To je zanimljiva sugestija, mada

jednostavno nije poduprta veoma ogranienim dokazom koji se Dokins
pomuio da prikae, koja je u svakom sluaju u tolikoj meri nepaljivo
izneta u kojoj je zaljubljivanje predstava uslovljena kulturom.
31
Antoine Vergote, What the Psychology of Religion Is and What It Is
Not, International Journal for the Psychology of Religion 3 (1993): 7386
32
Za moje komentare, videti McGrath, Dawkins' God (Maiden, Mass.:
Blackwell, 2004), str. 135-38.
33
Dawkins, The God Delusion, str. 186, 188
34
Ibid, str. 191-201
35
Richard Dawkins, The Selfish Gene, II izdanje (Oxford: Oxford
University Press, 1989), str. 193
36
Za iru analizu Dokinsovog koncepta mema, videti Mcgrath, Dawkins'
God, str. 119-35
37
Sutinu ovoga upeatljivo je izrazio Dems V. Poliak (James W.
Polichak), Memes What Are They Good For?, Sceptic 6, br. 3
(1998): 45-54. Na Poliakove brige nije odgovorila Suzan J. Blekmor
(Susan J. Blackmore), u knjizi The Meme Machine (New York: Oxford
University Press, 1999). Videti dalje Beneta i Hekera (Bennett,
Hacker), Philosophical Foundations of Neurosciences, str. 431-35.
38
Maurice Bloch, A Well-Disposed Social Anthropologists Problem with
Memes, u Darwinizing Culture: The Status of Memetics as a Science,
ed. Robert Aunger (Oxford: Oxford University Press, 2000), str. 189203
39
Za primere takvih modela, videti Majkla Keritersa (Michael Carrithers),
Why Humans Have Cultures: Explaining Anthropology and Social
Diversity (Oxford: Oxford University Press, 1996); i Morisa Bloha
(Maurice Bloch), How We Think They Think: Anthropological
Approaches to Cognition, Memory, and Literacy (Boulder, Colo.:
Westview, 1998). ak i biolozi imaju problem s tom idejom. Kao to je
istakao Sajmon Konvej Moris (Simon Conway Morris) , profesor
evolucione paleobiologije na Kembrid univerzitetu, izgleda da memi
nemaju svoje mesto u ozbiljnom naunom odjeku. Memi su
beznaajni i treba ih iskljuiti jednostavnim mentalnim vebama. U ma
kom irem kontekstu, oni su beznadeno, ako ne i urnebesno,
pojednostavljeni. (Simon Conway Morris, Lifes Solution: Inevitable
Humans in a Lonely Universe [Cambridge: Cambridge University Press,
2003], str. 324).
40
Richard Dawkins, The God Delusion, str. 196
41
Ibid, str. 250. Njegovo vlastito gledite izgleda da se zasniva na tome
da je Isus verovatno stvarno postojao (Ibid, str. 97). Razlozi za ovo
vano miljenje nisu navedeni niti branjeni.
42
Videti delo Alena Kostola (Alan Costall), The Meme Meme, Cultural
Dynamics 4 (1991): 321-35.

ETVRTO POGLAVLJE: DA LI JE RELIGIJA ZLO?

1

Richard Dawkins, The God Delusion (Boston: Houghton Mifflin, 2006),

str. 31
2
Videti Isto, str. 301-7
3
Ibid, str. 329-31
4
Za dobru raspravu, videti Kejt Vord (Keith Ward), Is Religion
Dangerous? (Oxford: Lion, 2006)
5
Anna Dickinson, Quantifying Religious Oppression: Russian Orthodox
Church Closures and Repression of Priests 1917-1941, Religion, State
and Society 28 (2000): 327-35
6
Richard Dawkins, The God Delusion, str. 249 (kurziv dodat)
7
Alexandru D. Popescu, Perre Tutea: Between Sacrifice and Suicide
(Williston, Vt.: Ashgate 2004)
8
Richard Dawkins, The God Delusion, str. 303-4
9
Druge ukljuuju Denijela Deneta (Daniel C. Dennett), Breaking the
Spell (New York: Viking Penguin, 2006); i Sema Harisa (Sam Harris),
The End of Faith: Religion, Terror, and the Future of Reason (New York:
Free Press, 2006)
10
Robert A. Pape, Dying to Win: The Strategic Logic of Suicide Terrorism
(New York: Random House, 2005). Videti takoe nijansirane rasprave
kod Dijega Gambete (Diego Gambetta), ed. Making Sense of Suicide
Missions (Oxford: Oxford University Press, 2005).
11
Videti
znaajnu
studiju
Melis
Rutven
(Malise
Ruthven),
Fundamentalism: The Search for Meaning (Oxford: Oxford University
Press, 2004).
12
Za ilustraciju vanosti te zamisli, videti knjigu Keti Mils (Kathy Mills),
Deconstructing Binary Oppositions in Literacy Discourse and
Pedagogy, Australian Journal of Language and Literacy 28 (2005), str.
67-82.
13
Videti delo Majkla Vilera (Michael Wheeler), The Old Enemies:
Catholic and Protestant in Nineteenth Century English Culture
(Cambridge: Cambridge University Press, 2006).
14
Videti analizu u knjizi Stivena I. Kornela i Daglasa Hartmana (Stephen
E. Cornell, Douglas Hartmann), Ethnicity and Race: Making Identities
in a Changing World (Thousand Oaks, Calif.: Pine Forge, 1998);
Frederika Barta (Fredrik Barth), Ethnic Groups and Boundaries: The
Social Organization of Culture Difference (Prospect Heights, III:
Waveland, 1998); i Dejn Hjubert (Jane Hubert), Madness, Disability,
and Social Exclusion: The Archaeology and Anthropology of
Difference (New York: Routledge, 2000).
15
Richard Dawkins, The God Delusion, str. 259
16
Videti briljantnu studiju Edvarda Mjura (Edward Muir), Mad Blood
Stirring: Vendetta in Renaissance Italy (Baltimore: Johns Hopkins
University Press, 1998).

17

Bruce E. Blaine, The Psychology of Diversity: Perceiving and

Experiencing Social Difference (Mountain View, Calif.: Mayfield, 2000)
18
Ovu temu posebno je naglasio Imil Durkhajm (Emil Durkheim), u The
Elementary Forms of the Religious Life (New York: Macmillan, 1926).
19
Richard Dawkins, The God Delusion, str. 257
20
Dokins citira jevrejsku molitvu u kojoj se zahvaljuje Bogu to onog koji
se pokorno moli ne ini neznaboca, enu ili roba (Isto, str. 259). On
proputa da istakne da Isus nije priznavao takve izjave (Jevanelje po
Luki, 18:9-14).
21
Videti knjigu Deremija Dafa i Doane Kolikat (Jeremy Duff, Joana
Collicutt McGrath), Upoznavanje Isusa: Ljudski odgovor na revnosnog
Boga (London: SPCK, 2006), str. 20-25 i 58-62.
22
Teoloki budni itaoci primetie da Dokins deluje docetino u svom
shvatanju Hrista u ovoj taci (The God Delusion, str. 253).
23
Richard Dawkins, The God Delusion, str. 250-251
24
Ibid, str. 344
25
Ovim pitanjem bavile su se sve standardne istorije izraelske religije.
Pogledajte, na primer, Patrika D. Milera (Patrick D. Miller), The Religion
of Ancient Israel (Luiseville, Ky: Westminister John Knox, 2000).
26
Richard Dawkins, The God Delusion, str. 253. Ve nekoliko veka
priznato je da autor ove poslanice nije Pavle. Ostale greke i
nesuglasice obuhvataju jednostavnu tvrdnju da prvobitni greh lei u
srcu teologije Novog zaveta (str. 251). Nije tako: to je augustinijanski
razvoj, koji datira iz kasnijih vekova. Isus je uopte retko govorio o
grehu i sasvim sigurno ga nije povezivao s Adamom. Isusova ideja o
pratanju uistinu se ticala oslobaanja iz ropstva, a ne moralnog
oslobaanja. Na prvi pogled, Pavle mnogo govori o grehu u prvoj
polovini svoje poslanice Rimljanima. Pa ipak, sutina nije u tome da su
svi greni, ve da su svi greni. Njegova plan treba da ustanovi
jednaka prava za Jevreje i neznaboce. Dokins takoe ne uspeva da
razume apokaliptinost, kao u knjizi Otkrovenja, koju Dokins odbacuje
kao jednu od nahjuvrnutijih knjiga u Bibliji. On predstavlja tumaenja
ove knjige zajedno s Jehovinim svedocima, kao normu hrianstva
na primer, tvrdi da nijedna od spasenih osoba ne moe biti ena.
144.000 zapeaenih nisu identini sa spasenima (str. 257), iz
razloga to su spaseni ljudi iz svih plemena i svakog jezika
(Otkrovenje, 7:9; 14:6). Tih 144.000 najverovatnije ine Isusovi
asketski ratnici, koji se slue miroljubivim sredstvima i duhovnim
ratom da se odupru sekularnim ateistikim snagama i silama
kosmikog zla.
27
Dvanaest od etrnaest referenci koje Dokins navodi uzete su iz
Petoknjija ili iz Tore. Preostale dve su iz Sudija; nijedna nije citirana iz
preostalih trideset est knjiga Starog zaveta.
28
Richard Dawkins, The God Delusion, str. 237
29
Ibid, str. 243

30

Za osnovne elemente videti knjigu Doela Markusa (Joel Marcus), The

Way of the Lord: Christological Exegesis of the Old Testament in the
Gospel of Mark (Louisville, Ky.: Westminister John Knox, 1992).
31
Richard Dawkins, The God Delusion, str. 249-50
32
Proitajte, na primer, knjigu Dejvida Majersa (David Myers), The
Funds, Friends, and Faith of Happy People, American Psyhologist 55
(2000): 56-67; Harolda G. Koeniga i Harvija D. Koena (Harvey J.
Cohen),
The
Link
Between
Religion
and
Health:
Psychoneuroimmunology and the Faith Factor (New York: Oxford
University Press, 2002); Marka Galantera, Spirituality and the Healthy
Mind: Science, Therapy, and the Need for Personal Meaning (New York:
Oxford University Press, 2005).
33
Richard Dawkins, The God Delusion, str. 167
34
Kenneth I. Pargament, The Psychology of Religion and Coping:
Theory, Research, Practice (New York: Guilford Press, 1997); Kenneth I.
Pargament et al., Patterns of Positive and Negative Religous Coping
with Major Life Stressors, Journal for the Scientific Study of Religion
37 (1998), str. 710-24
35
Richard Dawkins, The God Delusion, str. 166
36
Videti naroito Nikolasa Laa (Nicholas Lash), Easter in Ordinary:
Reflections on Human Experience and the Knowledge of God
(Charlottesville: University Press of Virginia, 1988).
37
Michael Shermer, How We Believe (New York: Freeman, 2000), str. 71
38
Richard Dawkins, The God Delusion, str. 102 (takoe pogledati strane
127, 168), gde s odobravanjem citira ermerovo delo How We
Believe.
39
Terry Eagleton, Lunging, Flailing, Mispunching: A Review of Richard
Dawkins The God Delusion, London review of Books, 19. oktobar
2006. Za Igltonove vlastite perceptivne i kritike komentare o ovoj
vanoj temi, videti njegovu knjigu Holy Terror (New York: Oxford
University Press, 2005).
40
Videti shvatanja Nikolasa D. Kristofa (Nicholas D. Kristof), A Modest
Proposal for a Truce on Religion, New York Times, 3. decembar 2006.

___________________________________________________________________

ZA DALJE ITANJE

ONO TO SLEDI JESU NEKA OSNOVNA DELA koja e

itaocima biti od pomoi u daljem bavljenju pitanjima pokrenutim u

ovoj knjizi. Nije planirano da dati spisak bude konaan. Radi se
naprosto o indikaciji nekih korisnih polaznih taaka.

UPOZNAVANJE RIARDA DOKINSA

Grafen, Alan i Mark Ridley, edicije Richard Dawkins: How a Scientist

Changed the Way We Think: Reflections by Scientists, Writers,
and Philosophers. New York: Oxford University Press, 2006.
Pomalo neujednaena zbirka eseja o Dokinsu.
McGrath, Alister E., Dawkins God: Genes, Memes, and the Meaning of
Life. Maiden, Mass.: Blackwell, 2004. Jedina opirna studija do
danas, koja ispituje nauni, istorijski, filozofski i teoloki aspekt
Dokinsovog stava prema religiji.
Ridley, Mark, Evolution. Tree izdanje. Maiden, Mass.: Blackwell
Science, 2003. Verovatno najbolji uvod u savremenu evolucionu
teoriju, koji je trenutno dostupan.
Shanahan, Timothy, Methodological and Contextual Factors in the
Dawkins/Gould Dispute over Evolutionary Progress. Studies in
History and Philosophy of Science 31 (2001): 127-51.
Sofisticirana analiza Dokinsa i Goulda.
Sterelny, Kim, Dawkins vs. Gould: Survival of the Fittest. Cambridge:
Icon, 2001. Interesantno i pristupano poreenje Dokinsa i
Stivena Deja Goulda u pogledu toga kako najbolje razumeti
darvinistiki pristup evoluciji.

HRIANSKO VEROVANJE

McGrath, Alister E., Christian Theology: An Introduction. etvrto

izdanje. Maiden, Mass.: Blackwell, 2007. Najire korien
udbenik o hrianskoj teologiji, koji prikazuje u ta hriani
veruju i zato to ine jasno i nepristrasno.

RELIGIJA I BLAGOSTANJE

Galanter, Marc, Spirituality and the Healthy Mind: Science, Therapy,

and the Need for Personal Meaning. New York: Oxford University
Press, 2005.
Koenig, Harold G. i Harvey J. Cohen, The Link Between Religion and
Health: Psychoneuroimmunology and the Faith Factor. New York:
Oxford University Press, 2002.
Miller, W. R., i C. E. Thoreson, Spirituality, Religion, and Health: An
Emerging Research Field. American Psychologist 58 (2003): 2435.