SAVREMENA FILOZOFIJA

Savremena filozofija ima za cilj da glavni tok evropske filozofije predstavi kao
neprekidno nastojanje da se svet shvati i tumači racionalno, te da se čovekov
položaj u svetu uskladi sa racionalnom predstavom o stvarnosti. Ta racionalna
predstava odnosi se na nauku u najširem smislu reči. Stanovišta filozofije:
1. Pozitivizam – To je stanovište kod koje se naučno znanje odnosi samo na ono
znanje koje je moguće iskustveno proveriti ili koje se može izvesti logičkom
analizom. Pitanja koja se odnose na smisao i vrednost ljudskog života,
proglašavaju se za metafiziku i ostaju izvan naučnog saznanja. Takvo stanovište
zauzimaju predstavnici logičkog pozitivizma.
2. Pragmatizam – kao i kod pozitivizma, sličan stav prisutan je i kod pragmatizma,
ali on je manje isključiv u odnosu na saznajnu vrednost nenaučnih oblika svesti i
filozofije.
3. Hermenautika – Sa razvojem prirodnih nauka, učvršćuje se uverenje da je
sveukupno znanje moguće zasnovati na jedinstvenom metodu. Međutim, u 19.
veku postaje jasno da se na prirodu i društvo moraju primeniti različiti metodi što
ima kao posledicu razvoj hermenautike – posebnog metoda društveno-istorijskih
nauka i filozofske teorije.
4. Filozofija života – U filozofiji života, naglašavanje osnovne iracionalne
stvarnosti, dovodi u sumnju poverenje u prevlast naučne racionalnosti i
racionalnosti uopšte.
5. Filozofija egzistencije – kao i filozofija života, u sličnom pravcu ide i
egzistencionalizam koji izuzetnu pažnju posvećuje posebnost i
neponovljivostipojedinačne ljudske egzistencije nasuprot opštim racionalnim
formama života.
6. Fenomenološka filozofija – sumnja u racionalno tumačenje sveta podstakla je
razvoj fenomenološke filozofije koja teži da obnovi izvornu ideju nauke i odbrani
ideju racionalnosti kao osnovu evropskog načina života.
7. Strukturalizam – Proučavanja mitologije i jezika "primitivnih kultura otkrila su
da se u različitim civilizacijama mogu naći istovetne skrivene racionalne strukture,
što je vodilo zaključku da je svaka predstava o stvarnosti, kako u "civilizovanim",
tako i u "primitivnim" društvima, zasnovana na jedinstvenim jezičkim i logičkim
strukturama. U tom pravcu išao je razvoj strukturalizma.
8. Kritička teorija društva, postmoderna filozofija i savremena etika i politička
filozofija – Postavljaju se pitanja kakav je pravi smisao nauke i njene primene, da li
je ona jedina vrsta racionalnosti i kako se mogu izbeći njene negativne posledice.
Izdvajamo dve vrste odgovora: za kritičku teoriju društva, racionalnost je
nezamenljiva osnova modernog društva, ali je treba proširiti izvan naučnog
saznanja u užem smislu. Sa druge strane, za postmodernu filozofiju negativne
posledice modernosti su izraz same racionalnosti, a osnovne ideje moderne
epohe već su potpuno poražene. U takvoj situaciji, posebno mesto pripada
savremenoj etici i političkoj filozofiji koje pokušavaju da odgovore na praktične
izazove savremene epohe.

POZITIVIZAM – OGIST KONT

Pozitivizam je stanovište kod koje se naučno znanje odnosi samo na ono znanje
koje je moguće iskustveno proveriti ili koje se može izvesti logičkom analizom.
Pitanja koja se odnose na smisao i vrednost ljudskog života, proglašavaju se za
metafiziku i ostaju izvan naučnog saznanja. Takvo stanovište zauzimaju
predstavnici logičkog pozitivizma. Najpoznatiji predstavnik pozitivizma jeste Kont.
Ogist Kont je obično poznat po tome što je bio začetnik pozitivizma. Prvo je bio
učenik poznatog utopiste Sen – Simona, zatim je bio i njegov lični sekretar. Kasnije
je u Parizu predavao mehaniku i matematiku na politehničkoj školi, ali zbog
neslaganja sa kolegama, napušta školu i živi od skromnih priloga svojih sledbenika.
Prema njegovom glavnom delu „Kurs pozitivne filozofije“ filozofija mora postati
pozitivna nauka, a to se postiže „kursom“. Prema tome „pozitivna“ je svaka nauka
koja može da bude poverljiva i objašnjiva. Prema Kontu, saznanje se deli na tri
stadijuma: teološko (fiktivno); metafizičko (apstraktno); naučno (pozitivno).

PRAGMATIZAM
Pragmatizam je filozofsko stanovište, nastalo u SAD krajem 19. veka, prema
kome praktična korist i delovanje predstavljaju osnovni kriterijum za
procenjivanje da li su saznajni iskazi smisleni i istiniti. Na njegov razvoj uticali su
pozitivizam, engleski empirizam i utilitarizam. Sama reč vodi poreklo od grčke reči
pragma - delo, delovanje, čin. Pragmatistički metod rešava teorijske sporove tako
što iz razmatranih stavova izvodi praktične posledice, a zatim prihvata one
stavove čije su posledice korisnije ili prihvatljivije. Ako neki stavovi ne proizvode
nikakve praktične posledice, oni se odbaciju kao besmisleni. Za razliku od
pozitivista, pragmatisti ipak ne odbaciju metafiziku u potpunosti, jer prihvataju
sva verovanja koja imaju korisne posledice, bez obzira da li su metafizika, ili nisu.
Glavni predstavnici su: Č.C. Pers, Vilijem Džems i Džon Djui.
Pers je osnivač filozofije pragmatizma. Bio je profesor na univerzitetima u
Baltimoru i Bostonu, a takođe je studirao u prirodne nauke. Na njega su najviše
uticali engleski empiristi i Kant. Nije bio uticajan tokom života. Širenju
pragmatizma više je doprineo Džems od čijeg se tumačenja pragmatizma Pers
ogradio, pa je svoju filozofiju nazvao pragmaticizam, da bi istako razliku u odnosu
na tumačenje sledbenika. Njegovi najpoznatiji spisi su: Kako svoje ideje učiniti
jasnim, Šta je pragmatizam i Učvršćivanje vervovanja.
Džems je preuzeo pragmatizam od Persa. Zahvaljujući njemu, pragmatizam je i
postao poznat pravac u SAD-u, ali Džems određuje svoju filozofiju i kao radikani
empirizam. Pored filozofije, bavio se i psihologijom, čak je osnovao i prvu
eksperimentalnu psihološku labaratoriju. Na Džemsovu filozofiju, osim Persa,
uticali su i engleski empiristi, utilitaristi i Čarls Darvin. Njegova najznačajnija dela
su: Pragmatizam, Volja za verovanjem i Eseji o radikalnom empirizmu.
Djui je najpoznatiji predstavnik pragmatizma. Na njegova shvatanja uticali su Pers,
Džems, Bekon i empiristi,kao i Darvin, Hegel i Marks. Bavio se i pedagogijom pa su
njegove pedagoške ideje podstakle reformu školskog sistema u SAD, Kini, Turskoj i
Meksiku. Pored toga, aktivno je učestvovao u američkom javnom i političkom
životu, zalažući se društvene reforme i odbranu političkog pluralizma i
demokratije. Njegova napoznatija dela su: Studije iz logičke teorije, Etika,
Demokratija i obrazovanje, Iskustvo i priroda, Obnova u filozofiji, Filozofija i
civilizacija i Logika: teorija istraživanja.

FILOZOFIJA ŽIVOTA – IRACIONALIZAM U FILOZOFIJI

Iracionalizam je stanovište koje smatra da je osnova stvarnosti nezavisna od
razuma, pa je samim tim, iracionalizam suprotan racionalizmu. Potiče od latinske
reči: irrationalis – onaj koji nije razuman. Iracionalizam se razvio u 19. i 20 veku, ali
se začeci nalaze još u vremenu antičkih filozofa. Posebno su na njega uticali Darvin
i Fjord. Zbog toga što ističe posebnost fenomena života u odnosu na neživu
stvarnost, ova filozofija se označava kao filozofija života. U pogledu shvatanja
saznanja kao sredstva životne volje bliska je pragmatizmu. Filozofija života ima i
različite oblike: voluntarizam, vitanizam i intuicionizam. Najpoznatiji predstavnici
iracionalizma su Šopenhauer, Niče, Bergson i Deltaj.
Šopenhauer je nemački filozof i predstavnik voluntarizma. Bio je kratko vreme
profesor u Berlinu. Stvarao je pod Kantovim Šelinogvim i Platonovim uticajem, ali i
pod uticajem indijske filozofije i religije. Njegova filozofija suprotstavlja se
Hegelovim shvatanjima, posebno njegovom panlogizmu. Međutim, Šopenhauer
nije mogao da nadvlada uticaj Hegelove filozofije koja je u njegovo vreme bila
dominantna u Nemačkoj. Postao je slavan tek posle smrti, a njegov uticaj je bio
vidljiv u filozofiji egzistencije. Njegova najznačajnija dela su: O četvorostrukom
izvoru načela dovoljnog razloga, O volji u prirodi i Svet kao volja i predstava.
Niče je nemački filozof koji se smatra jednim od najošrijih kritičara moderne
zapadnoevropske civilizacije i kulture. Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme
je radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da s povuče zbog bolesti. Na Ničea su
najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsoratovci, naročito Heraklit.
Najpoznatija njegova dela koja su ponekad pisana aforističkim, a ponekad i
umetničkim stilom: Filozofija u tragičnom razdoblju Grka, Rođenje tragedije,
Vesela nauka, O korisnosti i šteti istorije za život, Genealogija morala, S one strane
dobra i zla, Tako je govorio Zaratustra, Sumrak idola, Esse homo i Volja za moć.
Bergson je francuski filozof i predstavnik intuicionizma. Bio je profesor u Parizu i
član francuske akademije nauka. Dobio je N. nagradu za književnost ’27. Njegova
najznačajnija dela su: Ogled o neposrednim činjenicama svesti, Stvaralačka
evolucija i Materija i pamćenje.

HERMENAUTIKA
Hermeneutika je pojam koji potiče od grčke reči hermeneuo što znači objasniti,
izložiti, učiniti nešto razumljivim. Najpre u početku svog razvoja služila je za
tumačenje Homerovih epova u antičkoj Grčkoj. Međutim, pojava hrišćanstva i
potrebe da se zbog razlika u njegovom tumačenju utvrdi njegovo ispravno učenje
uslovila je nastanak teološke hermeneutke, a iz pravničkog iskustva razvila se
pravnička hermeneutika. Poseban doprinos razvoju hermeneutike dao je nemački
filozof Šlajermaher koji postavlja pitanje kako je uopšte moguće razumevanje
duhovnih tvorevina. Prema njegovom shvatanju, duhovne tvorevine, kao što su,
na primer, umetička dela, moguće je razumeti jer tumač i tvorac imaju istu
duhovnu prirodu, pa je razumevanje moguće kao obnavljanje prvobitnog
stvaralačkog čina u svesti tumača. Iz toga je Šlajermaher izveo zaključak da tumač
može bolje razumeti stvaraoca nego što on sam sebe razume jer je sam čin
stvaranja nesvestan, te su kasnijem tumaču poznata mnoga značenja dela kojih
stvaralac nije mogao biti svestan. Novi podsticaj razvoju hermeneutike dala je
filozofsko-istorijska škola u Nemačkoj, koja je razvila istorijsku hermeneutiku da bi
objasnila smisao istorijskih događaja. U 19. veku hermeneutika se razvija u
poseban metod duhovno-istorijskih nauka. Za razliku od prirodnih nauka koje
objašnjavaju pojave u prirodi, ove nauke pružaju razumevanje duhovno-istorijskih
tvorevina. Pa tako, objašnjenje i razumevanje pojavljuju se kao dva oblika
naučnog istraživanja. Objašnjenje teži da nađe odgovor na pitanje zašto se neka
pojava događa, a razumevanje - odgovor na pitanje šta je neka pojava u smislu šta
ona znači. Hermeneutika ima da glavna predstavnika, to su: Vilhem Diltaj -
hermeneutika kao metod duhovnih nauka i Hans Georg Gadamera - filozofska
hermeneutika.
Diltaj je nemački filozof koji je razvio hermeneutiku kao poseban naučni metod da
bi time utemeljio naučnu strogost duhovnih i istorijskih nauka. Njegova
najznačajnija dela su: Uvod u duhovne nauke, Nastanak hermeneutike i Izgradnja
istorijskog sveta u duhovnim naukama.
Gadamer je nemački filozof koji je razvio hermeneutiku kao filozofsku doktrinu.
Gadamer je Hajdegerof učenik, ali su na njegovu filozofiju uticali još i: Diltaj, Hegel
i Platon. Najznačajnija njegova dela su: Istina i metoda, Platon i pesnici, Gete i
filozofija, O izvornosti filozofije i Hegelova dijalektika.

FENOMENOLOŠKA FILOZOFIJA
Izraz fenomenologija se prevodi kao nauka o pojavama u svesti. Naziv potiče od
grčke reči: phainomenon (pojava) i logos ( nauka). To je filozofija Edmunda
Huserla i prema njemu fenomenologija je filozofski metod koji treba da zasnuje
filozofiju kao strogu nauku. Ova filozofija je predstavljala veoma širok
intelektuani pokret koji je uticao i na psihološka, etička, estetička i druga
istraživanja. Najznačajniji sledbenici fenomenologije bili su: Hajdeger, Sartr,
Merlo-Ponti, Šeler, Hartman i drugi.
Huserl je nemački filozof, osnvač fenomenološkog pravca. Po obrazovanju je bio
matematičar, tako da se i njegovi prvi radovi odnose na matematiku i logiku.
Istraživanje u toj oblasti, odvelo ga je ka ispitivanju predpostavki, ne samo
matematičko-logičkog, nego saznanja uopšte. Kada su nacionalsocijalisti došli na
vlast, zbog svog jevrejskog porekla, morao je da napusti profesorsku delatnost. Na
njegovu filozofiju najviše su uticali: Kant, Dekart, Hjum i Brentano, ali i Platon i
Aristotel. Najznačajnija Huserlova dela su: Filozofija aritmetike, Logička
istraživanja, Filozofija kao stroga nauka, Ideje za čistu fenomenologiju i
fenomenološku filozofiju, Formalna i transcendentalna logika, Kartezijanske
meditacije i Kriza evropskih nauka i transcendentalna fenomenologija.

FILOZOFIJA EGZISTENCIJE
Filozofija egzistencije predstavlja pravac u savremenoj filozofiji koji problem
ljudske egzistencije stavlja u centru pažnje (lat. existentia - postojanje).
Protivrečan položaj ljudkse linosti u konkretnoj itorijskoj situaciji krajem XIX i u
prvoj polovini XX veka, razočarenje u ideju opšteg istorijskog napretka i kriza
evropske civilizacije predstaljaju ključne izvore egzistencijalizma. Pojam
egzistencija poznat je i razvijen već u sholističkoj filozofiji kao oznaka za stvaranje i
postojanje bilo koje pojedinačne stvari, a sreće se još kod Platona i Aristotela. U
postojanju pojedinačnih stvari bitno i istinito je ono što je opšte, što ne pripada
samo pojedinačnoj stvari, već je zajedničko svim srodnim stvarima. Egzistncija
pojedinčanog čoveka bitna je i istinita u onoj meri u kojoj održava opšte odlike
ljudskog roda. Međutim, egzistenciju kao specifičan oblik ljudskog postojanja, koji
se od postoajnja drugih stvari u svetu razlikuje po tome što je čovek jedino biće
koje se svesno odnosi prema svom postojanju. Najveći uticaj na filozofiju
egistencije imali su Paskal, Šeling, Šopenhauoer, Niče, Diltaj, Dostojevski, Frojd i
Husrel. Svoj vrhunac dostiže u Francuskoj polovinom XX veka. Najpoznatiji
predstavnici ove filozofije su: Kjerkegor, Jaspers, Hajdeger, Sartr, kao i Kami,
Merlo-Ponti, Unamuno i dr.