Прагматизам

Васић Николина IVa

 Филозофија је „чедо” свога
времена, тако да је и
прагматизам (грч.
прагма=дело, чин, успех,
корист) становиште
америчког духа пословности
и корисности. Овде се
термином „прагматизам”
обухватају ипак различите
концепције: прагматицизам
Ч.С. Перса, прагматизам В.
Џемса и инструментализам
Џ. Дјуиа.
  Перс је један од најзначајнијих
америчких филозофа. Студирао је
математику на Харварду, а затим радио
Чарлс у државној управи и опсерваторији.
Иако нигде није био официјелно биран
Сандерс за професора, предавао је у
Балтимору, Кембриxу и Бостону. У
Перс родном Кембриџу (Масачусец) био је
основао „Метафизички клуб”, чији је
члан био и Виљем Џемс. Када су од
овог необичног човека и филозофа
(1839-1914) цариници једном затражили да се
идентификује, он је наводно мудрач ки
одговорио: „Станујем у свом имену,
потичем из мог језика, моја домовина
су моје идеје и своје место налазим
само у фамилији духа коју сам
изабрао”.
 Његови логички списи објављени су
под насловом Случај, љубав и логика.
Постхумно су му објављена и Сабрана
дела. Перс је зачетник прагматизма, а
сам термин „прагматизам” први пут је
употребио 1878. године,
подразумевајући под њим „теорију
логичке анализе”.
 Иначе, основну прагматичку максиму је
формулисао у чланку Како да своје
идеје учинимо јасним: „Предмет наше
представе (идеје) постаје јасан ако
размотримо какве последице у
практичном смислу он може да има”.
 У том смислу, Перс каже да је
прагматизам „максима експерименталне
праксе”. Тако рецимо, пише Перс, између
тврде и меке ствари не постоји апсолутно
никаква разлика све док се оне не ставе
на пробу. Када је Џемс прагматизам
дефинисао као становиште корисности,
Перс се оградио од такве интерпретације
и своје становиште прецизније означио
као „прагматицизам”. У ствари, он се у
чланку Шта је прагматизам (1905) не
ограђује толико од прагматизма због
Виљема Џемса, колико, како пише, због
„немилосрдне злоупотребе” тог термина у
књижевним часописима, лансирајући
други термин, прагматицизам.
 Перс је био изванредан логичар. Логику одређује
као филозофску науку о нормативном мишљењу
(о томе како треба мислити), за разлику од
психологије, као науке о фактичком мишљењу. У
области тзв. математичке логике Перс се сматра
аутором истиносних таблица, као метода
одлучивости истиносне вредности формула
исказног рачуна („логике судова”). Његов
принцип економичности мишљења подсећа и на
Окамову „бритву”: не треба умножавати појмове,
без преке потребе. Најзад, Перс етику или
филозофију морала дефинише као „филозофију
циљева”, заснивајући је агапистички, тј. на
љубави међу људима.
Виљем Џемс (1842-1910)
 Прагматизам као филозофско становиште
се обично везује за име Виљема Џемса,
чији је брат Хенри такоће познат (али као
писац). Био је сјајан предавач, основао је
1876. прву Психолошку лабораторију у
САД (иницирајући тако развој
експерименталне психологије), а био је и
члан многих Академија наука (Берлин,
Париз, Рим итд.). Најзначајнија дела
Виљема Џемса су: Принципи психологије,
Прагматизам и постхумно објављени Есеји
о радикалном емпиризму. Као свој поглед
на свет Џемс означава радикални
емпиризам или прагматизам.
 Према Џемсовом мишљењу, космос није универсум него
мултиверсум. То је била и онтолошка основа за чувену тезу о
плурализму истина и „корисности” као критеријуму
истинитости сазнања. Наиме, како каже Џемс, монизам је
„урођена болест филозофа”, који нису гладни и жедни истине
(како они тврде), већ јединства и хармоније. Рећи за неку
идеју да је истинита, то може само да значи да она „ради” у
практичном животу - сматра Џемс. Зато и не постоји једна
истина, већ сходно људским интересима - мноштво
персоналних истина, којима Џемс приписује „вољу за
веровањем”.
 Тако рецимо, ако је нека особа
уверена да Бог постоји, и то јој пружа
нарушену психичку стабилност - онда
је то истина те особе и истина за ту
особу. У крајњој линији, истинито је
све што „ради” и што се може
уновчити. Очигледно да Џемсова
концепција истине има низ слабости
и веома је подложна приговорима.
Један од главних је онај по коме
идентификовање истинитости и
корисности, води губљењу
критеријума за разликовање истине и
неистине. Губи се из вида да и лаж
може успевати и бити од користи.
Осим тога, оваква концепција истине
оставља научна открића скоро
необјашњивим, итд.
 Виљем Џемс је своје учење
понекад означавао и као
мелиоризам, јер је сматрао
да је свет у основи
недовршен, те да га људи
својим деловањем дограћују
и довршавају. У том смислу,
Џемс је оптимиста а његова
етика је „мелиористичка”:
људима ће бити све боље, јер
они својим практичним
деловањем стално
побољшавају и усавршавају
овај свет.
 Џон Дјуи
(1859-1952)
 Џон Дјуи значајно оснажује
прагматизам као филозофску
позицију и заснива
инструментализам као своје
филозофско становиште. Дјуи
је био свестрано образована
личност и нарочито уважаван
амерички филозоф и педагог.
Дјуи је познати филозоф
васпитања и аутор идеје да
свака школа треба да буде
својеврсна радионица. Дјуи
васпитање схвата као
„лабораторију” за филозофске
идеје. Идеје које се докажу у
школи треба онда реализовати
и у друштву.
 На тај начин, филозофија
постаје „социјални
инжињеринг”, при чему је
циљ виталистички и
мелиористички: „Учити?
Заиста, али прво живети, и
учити животом и у односу с
тим животом”. Џон Дјуи је
веома плодан писац.
Написао је око 30 књига и
преко 900 чланака из разних
области. Најзначајнија
Дјуиева филозофска дела
су: Како мислимо, Персов
прагматизам, Проблеми
човека итд.
 Дјуи полази од Џемсовог
прагматизма, али му је узор, као и
Конту, Бекон Веруламски и његова
„велика обнова наука”.
Филозофију схвата као општу науку
о искуству и пише како је бољи
„грам искуства него тона теорија”.
Ипак, своје филозофско
становиште Дјуи не означава као
емпиризам, већ најчешће као
инструментализам,
експериментализам и
операционализам. Персов принцип
„улоге последица као нужних
мерила исправности пропозиција”
Дјуи тумачи инструменталистички,
тј. Посредством релације средство-
циљ. Сходно томе, он сазнање и
логику схвата као средство (лат.
инструментум) за остварење
одређених циљева, а у крајњој
линији за беконовски „удобан
живот”.
 Према Дјуиу, свет није универзум
логоса него универзум људских
операција, док је истраживање
трансформација неодређене
ситуације у одређену. Логика и
сазнање уопште само су средства
или инструменти за прилагођавање у
свету и животу.
 Суштина Дјуијевог
инструментализма и „новог
индивидуализма” није индивидуална
корист као код Џемса, него
друштвени просперитет или оно што
су европски утилитаристи Бентам и
Мил формулисали као „максималну
срећу максималног броја људи”. При
томе, Дјуи превреднује
утилитаризам етичким мелиоризмом
или мелиористичком етиком,
заступајући тезу о перманентном
усавршавању и оплемењивању
човека.