Vladimir Umeljic JEZICKO FILOZOFSKA TEOR

Serbian Studies Research
Vol. 9, No. 1 (2018): 189–218. 189
UDC 81’272
Оригинални научни рад
Др Владимир Умељић1
Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу (Бања Лука)
Босна и Херцеговина
ЈЕЗИЧКО-ФИЛОЗОФСКА ТЕОРИЈА
ДЕФИНИЦИОНИЗМА И ДУХОВНО СУИЦИДНО
ПОРИЦАЊЕ ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ ИСТИНЕ
Сажетак: У 20. веку се дошло до сазнања да едукативно-просвећујућа функција

хуманистичких наука остаје без резултата и прети да у крајњој линији изгуби свој
смисао, уколико се те науке претходно не едукују и просвете у односу на саме себе. То
подразумева, да као што је филозофија језика при свом трагању за истином променом
класичне језичке парадигме престала да девалвира себе и тиме отворила врата новом
вредновању духовно самоубилачког релативизма и субјективизма, тако је и другим
хуманистичким наукама за препоручити да се темељно преиспитају и консолидују у
том смислу. У овом теоретском огледу се нагласак ставља на дискусију о томе у којој
мери би језичко-филозофска теорија дефиниционизма и са њене стране постулира-
на константа човековог духовног бића, семиотичка тријада „језик-свест-стварност”,
могле да буду корисне за друге социјалне и духовне науке и за њихово трагање за
истином.
Кључне речи: теорија дефиниционизма, семиотичка тријада човековог духовног
бића „језик-свест-стварност”, апсолутна истина, језичка филозофија
У доњем излагању ће на пробу бити стављен базични ауторски став, да

претпостављено препозната тријада „језик-свест-стварност” није само есен-
цијална за теорију дефиниционизма и не само за филозофију језика, већ и за
целокупну духовну егзистенцију човека у најширем смислу речи, за архетип-
ску суштину бића.
Та поставка гласи:
Тријада „језик-свест-стварност” је путоказ и пут ка спознавању бића, које јесте ако
1
vladimir.umeljic@gmx.net (Vladimir Umeljić, International Commision for the Truth on Jasenovac,
Banja Luka, Bosnia and Herzegovina)
190 Владимир Умељић
апсолутна истина јесте и које није, ако апсолутна истина није; јер стварност јесте
ако апсолутна истина јесте и није, ако апсолутна истина није. Ова тријада посту-
лира језик као лигатуру и есенцијални конститутивни елемент свести о истини
стварности, која само може да следи свести о стварности истине.
Биће ословљене и кратко размотрене препреке, тешкоће и недоумице на
путу доказивања ове поставке и стављене на дискусију. Јер ни ово разматрање
неће, сигурно, разрешити најстарије питање духовног хабитуса човечанства.
Ставиће се, исто тако, на дискусију и оправданост проширења научних
поступака индукције и дедукције, и увођења абдукције (= хипотезе), као
трећег начина извлачења логичких закључака, за шта је заслужан утемељивач
модерне семиотике Чарлс Сандерс Перс.2
Историјска наука, као и политикологија, социологија и психологија, ис-
кључиво су обавезне строго ограниченим критеријумима што објективније,
трезвене и логичке, просвећено-прагматичне науке.
Филозофија језика за разлику од њих поседује пријемчивост за све нивое
рефлексије стварности. Она тиме не постаје мање или више наука, показује
међутим зашто себе сматра духовном лигатуром свих наука као и мостом,
који просвећени интелект одваја или спаја и са осталим детерминантама (спо-
собностима и манифестацијама) човековог духа. Другим речима, филозофија
језика – својом бескомпромисном отвореношћу у односу на све перцептивне и
делатничке области човековог духа – демонстрира да је Ајнштајново сазнање,
да се и две паралелне линије негде у бесконачности ипак сусрећу, потенцијал-
но применљиво и ван области природних наука.
1. Језичко-филозофска основа теорије дефиниционизма

(парадигма језика)
Ауторска полазна позиција у односу на филозофију језика гласи:

Под филозофијом језика се у ужем смислу речи, по класичној дефиницији под-
разумева наука, која се бави језиком и његовим значењем/значајем, бави се дакле
првенствено односом између језика и стварности, као и односом језика и свести
(= мишљења). Језичко-филозофска истраживања су позната још из антике, њен
именујући појам се међутим усталио тек од половине 19. века. Филозофија језика
је, као теорија, уско повезана са логиком, општом лингвистиком, аналитичком фи-
лозофијом, херменеутиком, семиотиком и структурализмом, има додирне тачке са
антропологијом (антрополошка филозофија, која истражује специфичност чове-
ка, као бића са енормно развијеном језичком способношћу), језичком критиком,
комуникационом науком, итд. Као практикујућа теорија, она додирује, укршта се
2
Упореди: Pape, Helmut (Hrsg.), Charles S. Peirce. Phänomen und Logik der Zeichen. Suhrkamp
Verlag, Frankfurt/Main, 1993.
Језичко-филозофска теорија дефиниционизма и 191
духовно суицидно порицање егзистенције истине
и каткад прожима и све остале друштвене науке – историјске, социологију, со-

цијалну психологију, политикологију, итд.
Ауторски став се разликује од класичног дефинисања филозофије језика
и посматра је далеко шире, као базичну и универзалну духовну науку, која се
бави језиком као универзалним фундаментом човековог бића, свести и ствар-
ности. Тиме консеквентно и још један корак даље следи ка промени језичке
парадигме у 20. веку, која је донела сазнање да нисмо само ми ти који разлажу
и образлажу језик, већ он то исто чини и са нама. Моја полазна позиција је уз
то, да је мишљење (само духу доступна) пра-форма језика, јер је сваки поку-
шај да се мисли уз претходно апстраховање језика једноставно безизгледан, а
његове касније спољне форме су говор и писмо (од њиховог настанка језичка
доступност чулима), који су били и остали есенцијални предуслов социјали-
зације човека. Језик је сходно томе константа, која је истовремено есенцијал-
ни носилац свести и conditio sine qua non перцепције, као и активног учешћа
у креирању стварности. Последично, не диференцира се више на „бављење
односом између језика и стварности” с једне и на „бављење односом језика и
свести” с друге стране, то се дакле сматра целовитом облашћу. Језик значи није
више само „пасивно средство комуникације” (класична парадигма Платона и
Аристотела), он није више ни само лигатура, мост између свести и стварно-
сти (нова језичка парадигма од 20. века). Он се као основни конститутивни
елемент истовремено сматра и активним чиниоцем обе ове детерминантне (и
неодвојиве) области бића.
Теорију дефиниционизма – у тематском контексту истраживања феноме-
на геноцида и улоге миленијумске културолошке традиције Западне и Средње
Европе у његовом настајању – први пут сам представио научној јавности у
есеју „Етика и власт над дефиницијама” 2006. године.3
Основна језичко-филозофска теза теорије дефиниционизма гласи:
Узурпација власти над дефиницијама стварности са тежњом постизања монопо-
ла над истима, представља најделотворније владалачко оруђе високих носилаца
социјалних хијерархија и оних који теже том статусу, и истовремено најважнију
нематеријалну погонску снагу прогреса и регреса, како у сегментарном, тако и у
глобалном развоју људског друштва.
У њему лежи суштина ултимативног, јер духовног овладавања и владања
човеком од стране човека, у интеракцији психагогије (узурпатор, „власник”
дефиниција) и интернализације (циљна особа, „нормалан” човек). Од те инте-
ракције се очекује, да потчињени у крајњој линији усвоји представу стварно-
сти, по којој је то и свако друго – од стране ауторитативних узурпатора власти
3
Umeljić, Vladimir, „Ethik und Definitionsmacht”, Essay in: Kultursoziologie, Wissenschaftliche
Halbjahreshefte der Gesellschaft für Kultursoziologie e.V. Leipzig, 2006/I, Leipzig, 2006.
над дефиницијама у сопственом интересу (ре)дефинисано – стање последица

сагласности тј. вољног саодлучивања потчињеног, резултат и његовог „добро-
вољног“ избора и сарадње.
Другим речима, идеални владар, предводник, доносилац одлука (монарх,
председник, директор, шеф, поглавар, првосвештеник, ректор, кустос, отац/
мајка, итд.) самоовлашћује себе да дефинише „шта је црно а шта је бело”; иде-
ални потчињени је онај који, на основу интернализације овог спољног утицаја,
идентификује и класификује, развије самосхватање које прихвата (ре)дефи-
ницију стварности од стране самопроглашених власника над дефиницијама и
сматра је истовремено и сопственом, у најмању руку коауторизованом вред-
ношћу и тиме, у идеалном случају објективном константом стварности.
Тај инструмент, принцип и механизам је условљен аксиоматским импе-
ративом језичког поимања – перцепције и учешћа у креирању – стварности.
Принцип узурпације власти над дефиницијама стварности је етолошки еле-
мент човекове спекулативне интелигенције и настао је формирањем есен-
цијалног предуслова исте, наиме, језика (у његове три развојне, човеку до-
ступне форме: мишљење = форма језика доступна само духу; њој су следиле
комуникационе форме: говор = форма језика доступна и чулу слуха; писмо =
форма језика доступна и чулу вида) и развијао се упоредо са хијерархијским
раслојавањем социјалне заједнице.
Тај инструмент, принцип и механизам духовне доминације човека над чо-
веком, као битне детерминанте људског друштва од првобитне заједнице па до
данашњих државних и наддржавних облика удруживања, присутан је и пре-
познатљив у свим социјалним формама организовања, са њиховом неминов-
ном пирамидалном структуром – породица, институционализована религија
и на рекламократију упућена трговина, политика и државни (бирократско-у-
правни и репресивни) апарат, култура и уметност, економско-финансијски
систем и образовање, итд.
Филозофија језика заступа у теорији дефиниционизма следећи полазни и
финални став, који је уједно и образложење утемељења ове теорије:
Предиспозиција, способност и склоност ка узурпацији власти над дефиниција-
ма (стварности) психолошки припадају архетипским структурним доминантама
подсвести, које сходно томе не подлежу директној контроли свести, али је префи-
гурирају и структурирају. Делање тих доминанти свест рефлектира у симболич-
ким сликама (овде превасходно у смислу борбе за превласт, доминирања и пот-
чињавања).4 Језик је архетипска структурна доминанта свести и подсвести човека,
и рефлектира обе ове области и целокупну стварност путем како човекове, тако и
своје саморефлексије.
4
Упореди: Jacobi, Jolande, Die Psychologie von C. G. Jung. Eine Einführung in das Gesamtwerk.
Fischer Taschenbuch, Frankfurt a.M., März 1987.
Практиковање узурпације власти над дефиницијама и психагошко ши-

рење нових, сопствених и самосвојних представа стварности на друге је увек,
тј. по правилу свесно делање. Једини теоретски изузетак би смео у идеал-
ном случају да буде изузетно висок степен идентификације практикујућег са
својом представом стварности, који би резултирао одређеним аутоматизмом
при њеном заступању (среће се на пример код екстремно религиозних или
идеолошких погледа на свет).
Будући да је узурпација власти над дефиницијама (стварности) истовре-
мено први, прототипски чин примене силе у међуљудским односима, који
претходи свим другима, иницира их и прати, последице његовог делања су од
енормног друштвеног значаја и као такве постају препознатљиве за друштве-
не науке.
Претпостављена корисност филозофије језика се састоји у томе да она
по природи ствари постулира конститутивну лигатуру између језика (као
архетипске структурне доминанте човековог целокупног духовног бића) и
енормних социјалних последица узурпације власти над дефиницијама (као
архетипске структурне доминанте парцијалног, интересно мотивисаног – и
по постављеном циљу императивног – учешћа у креирању стварности) и пре-
познаје је као аксиоматску полазну тачку свог истраживања.
Сходно томе филозофија језика нуди теорију дефиниционизма, као (прет-
постављено универзални) мост, који полазећи од општег (језика) дедуктивно
указује на саме почетке каузалног ланца овог процеса, преводећи језик симбо-
личких слика (односно њихов претходни превод у смислу релативистичких,
софистичко-реторичких интерпретација од стране узурпатора власти над де-
финицијама) на „нормални” језик и ставља резултат своје анализе на распола-
гање партикуларним друштевим наукама.
Она дакле захтева и потенцијално омогућује откривање првобитне, зачет-
5
не теоретско-мисаоне акције при дотичним процесима, полазећи од премисе
да сваком плану једног индивидуалног, као и социјалног пројекта претходи
иницијална замисао а свакој реализацији – више или пак мање солидни – план
или барем доминантна представа о даљем развоју стања ствари.
5
Тежња за сазнавањем „првобитног, зачетног” (шта, зашто, када, како) је вероватно стара
колико и човекова духовна активност, није међутим никада имуна на сумњу утопијског
стремљења или шта више на процену, да се при томе ради о манифестацији некакве „маније
величине”. Ауторски став, да је то у оквиру филозофије језика и истраживања „духовне
васионе” човека теоретски реална поставка, почива на сазнању да је људско биће по општем
– научно-биолошком, религиозно-филозофском, (у религиозно-есхатолошком смислу се
то односи на физичко биће) просвећено-филозофском, итд. – конзенсу нешто коначно,
нешто што има почетак и крај (за разлику нпр. од „мука” најегзактнијих природних наука –
математике, математичке физике – које при космологији увек изнова ударају о зид основног
питања – да ли „прапрасак” („Big Bang”) заиста може да буде почетак егзистенције васионе,
дакле свега што постоји, јер – како је могуће да једно „нешто” настане из једног „ништа”?
Њена базична детерминанта не искључује и не девалвира ни у ком случају

све друге и одавно препознате факторе економске, политичке, технолошке, ре-
лигиозне, психолошке, итд. природе, и њихов несумњиви – узрочни, пратећи
и последични – утицај на историјска збивања. Она, међутим, као базични еле-
мент свести условљава егзистенцију свих других фактора и повећава вероват-
ноћу сазнања и разумевања релевантних историјских догађаја, друштвених
односа и процеса”.
1.1. Класична парадигма језика (Платон, Аристотел) и релативизација

истине (Протагора, Зенон), као једносмерни пут ка нихилизму, ка духовно
суицидном самопорицању (Фридрих Ниче)
Битни предуслов разумевања суштине предложене тезе/теорије је по-

знавање једног есенцијалног постулата класичне језичке парадигме, како га
је формулисао Платон а потом прихватио и развио његов најпроминентнији
ученик Аристотел.6 Њихово схватање, наиме, да је језик само једно техничко
средство, једно оруђе комуникације и пасивни извршни инструмент мишљења,
као предуслов и у следственој комбинацији са релативизмом и субјективиз-
мом античких софиста и реторичара представља почетак (научно утемељене)
негације постојања једне апсолутне истине у европској културолошкој тради-
цији а тиме и једне „за себе и по себи” обавезујуће хумане етике.
Није, наравно, дуго трајало и то наводно оруђе је револуирало у врло де-
лотворно оружје увек присутних носилаца политичких амбиција у људској
заједници (узурпација власти над дефиницијама као средство интересно ус-
ловљеног мењања стварности и наметања сопственог субјективног система
вредности путем психагогије), који су потом, ослобођени императива – сада
све до непрепознатљивости релативиране – етике, систематски почели да ин-
тересно инструментализују и манипулишу човека.
То, наравно, ни у ком случају не значи да су хијерархијски социјални од-
носи и манипулације људи, односно претварање политичких субјеката у по-
литичке објекте започели овом фазом развоја класичне филозофије, већ само
да је од тог тренутка створена једна, као што ће даља пракса у историји Европе
показати, врло значајна теоретска (духовна, научна) база за даљу систематиза-
цију и перфектуирање дотичног социјалног односа односно процеса.
Препознавање овог механизма је пак било омогућено променом парадиг-
ме у филозофији језика, која се догодила током 20. века и која је као прво пре-
стала са релативизовањем самог језика (и саме себе).
То значи да је језик препознат не више само као пасивно средство (изврш-
но оруђе) мишљења и комуникације, већ у првој линији као конститутивни
6
Platon, Dialoge, Franklin Bibliothek, Ottobrun bei München, 1984.
елемент и предуслов сваког мишљења. Томе је следило сазнање да је језик ос-

новна константа духовног бића човека, која детерминише и, са своје стране, у
великој мери разлаже и образлаже човека (поред осталог и упрошћено – реч
је дело).7
Платон је утемељио класичну језичку парадигму својим редукционистич-
ким постулатом „Мишљење је дијалог душе са самом собом”, док је за њега
дијалошка компетенција човека (слухом препознатљиво практиковање јези-
ка, говор) само једна „интуитивна способност усамљене душе, која је потпу-
но равнодушна у односу на саговорника”.8 Аристотел је следствено, у оквиру
своје дијалектичке методе, прогласио „бољи аргумент“ јединим могућим ауто-
ритетом духовне активности.
Ове поставке су, упркос свом пре елитистичком него утилитаристичком
карактеру, саме по себи легитимне и њихов, условно речено, негативни значај
лежи првенствено у томе, јер су оне девалвирањем конститутивног значаја је-
зика постале путоказ релативистичким савременицима ових мислилаца.9
Мада су они (Платон и Аристотел) себе сврставали у апсолутисте и са
правом се сматрали идејним противницима софиста и реторичара, само једна
логична консеквенца и само један корак од овога је било „Човек је мера свих
ствари” софисте Протагоре или пак да по софистичком дијалектичару Зено-
ну свака ствар изгледа истовремено као „појединачна и мноштво, идентич-
на и различита, статична и динамична” (Platon, Phaidros 261 D). Реторика је
при том постала „једна наука, чији циљ је био убеђивање људи кроз вербално
утицање на њихово мишљење, хтење и делање, дакле кроз „вођење душа“ или
психагогију”.10
Није искључено да је и сам Платон наслућивао какве последице ће њего-
ви постулати искусити и ускоро их је и сам доживео. Можда је то био разлог
да је он чак врло далековидо захтевао да се „вокабулар разума и истине мора
одвојити од вокабулара демократске политике”.11
Овај став дозвољава најмање две претпоставке: a) То је био један идеа-
листички покушај да се истина очува у једном вокабулару, који је одвојен и
независан од политике, и б) То је било прагматично давање једног „духовног
7
Braun, E., Der Paradigmenwechsel in der Sprachphilosophie, Wissenschaftliche Buchgesellschaft,
Darmstadt, 1996.
8
Ibid.
9
Овде се по природи ствари даје само један аспект учења ових филозофа, који је за конкретну
тему релевантан, јер би њено ширину врло брзо превазишло оквир овог огледа. Мора се само
кратко подвући да Платон јесте био апсолутиста, његово небо је било „Небо идеја” и његов
„Логос” је био независан од људи.
10
Pfister, Friedrich, Religion und Wissenschaft, Francke Verlag Bern und München, 1972.
11
Blackburn S. Wahrheit. Ein Wegweiser für Skeptiker, Wissenschaftliche Buchgesellschaft,
Darmstadt, 2005.
алибија” политици, која се тиме више не мора осећати обавезном у односу

на разум и истину.12 У најмању руку, ова друга претпоставка је у следственој
историји заиста и увек изнова доживљавала своју пуну реализацију.
Платонова варијанта апсолутизма је, међутим, учењем релативиста
(=субјективиста), преокренута у своју супротност (софистичка дијалектика:
све је истовремено „идентично и различито“) а будући да је језик „само ин-
струмент за спољну употребу” (Платонова класична парадигма језика), онда
је психагогија тј. „упливисање мишљења, хтења и делања других вербалним
средствима односно путем владања тим инструментом за спољну употребу”
(реторичари) значи једно „легитимно” средство владања мишљењем, хтењем
и делањем других.
Тиме неминовно долази до негирања егзистенције истине и обезвређи-
вања етике. Ако, наиме, апсолутна истина не постоји, онда не постоји ни
стварност, односно стварност је само индивидуална (и последично мањинска/
већинска/општа) представа о стварности, подлеже искључиво субјективној
језичкој интерпретацији човека и једна од неизбежних последица је – све је
дозвољено, јер све се десило и ништа се није десило.
Масовне хајке, мучења и спаљивања енормног броја живих „вештица“ у
окциденталном делу Европе, миленијумски и по правилу смртоносни прогони
Јевреја и бројни походи против муслимана, ратови и погроми, канибализам и
инцести, енглески серијски убица Џек Трбосек на крају 19. и немачки геноцид-
ни генерал Лотар фон Трота на почетку 20. века,13 „Магдебуршка свадба” 1631.
и стрељање стотина деце-гимназијалаца у Крагујевцу 1941, масовна мучења и
убиства, масакри и геноциди, немачки лекар Јозеф Менгеле и хрватски фратар
„фра Сотона Филиповић”, Аушвиц и Јасеновац, експлозије америчких нукле-
арних бомби са стотинама хиљада убијених цивила у Хирошими и Нагасакију,
милиони Вијетнамаца (ни)су 1954-1975. у рату изгубили живот, итд. све то се
десило и уједно се ништа од тога се није десило.
Ништа није стварност (већ само интерпретације) и тиме се круг духовно
12
Теоретска претпоставка, да је Платон сматрао разум и истину суштински неспојивим са по-
литиком само је спекулативног карактера и са изразито ироничном, шта више саркастичном
интонацијом. Та претпоставка је већ у односу на његову класичну парадигму језика тешко
одржива. Он, у складу са својим схватањем, говори о вокабуларима, о комуникационим фор-
мама „пасивног језичког инструмента” (говор, писмо), мада индиректно ословљава и садржи-
ну исказа (у позитивном случају – разум, истина), што се по ауторском схватању односи на
свест и стварност. То, међутим, ни изблиза није било тежиште Платонове теме.
13
Командант немачких царских трупа у „Немачкој Југозападној Африци“ извршио је 1904.
прво народоубиство у 20. веку, које је коштало живота око 80000 припадника афричког
народа Хереро. Упореди: Dominik J. Schaller: „Ich glaube, dass die Nation als solche vernichtet
werden muss: Kolonialkrieg und Völkermord in „Deutsch-Südwestafrika“ 1904-1907“, in: Journal
of Genocide Research, vol. 6, no. 3. Даље: Bundesarchiv Berlin Lichterfelde, R 1001, Nr. 2089,
Bl. 100 ff. Zit. in: Behnen, Michael (Hrsg.), Quellen zur deutschen Außenpolitik im Zeitalter der
Imperialismus 1890-1911, Darmstadt, 1977.
суицидног самопорицања (в. доле Сократов диспут са софистом Теодором)

затвара, будући да се последично све, што је претходно било релативизовано
одмах потом апсолутизује, у смислу:
а. „Тврдња да је све релативно је апсолутна”, односно
б. „Само релативност је апсолутна”, што као консеквенцу има апсурдну
слепу улицу духа, наиме
в. „Све/ништа (ни)је апсолутно/релативно”.
Субјективно релативизовање се, значи, фактички скоро истовремено и
исто тако само субјективно апсолутизује („Ја, релативиста, сам у праву, иначе
не бих заступао то што заступам”), а публици се сугерише да је то само логич-
ни и консеквентни чин „ослобађања духа од апсолутистичких догми и стега”,
чин либерализујућег „објективизовања стварности” а, наравно, са универзал-
ним важењем. Јер зашто нпр. живети у заблуди да је материја материја, када
је она по чувеном Протагорином мишљењу у суштини „све оно што су њене
спољне појавне форме, које се свима (сходно неизбежно субјективном пои-
мању стварности – различито, прим. аутора) указују”?
Аналогно томе, зашто живети у заблуди, да је истина истина, када је она
у суштини „све оно што су њене спољне појавне форме, које се свима (сход-
но неизбежно субјективном поимању стварности – различито, прим. аутора)
указују”?
„Замена вере“ је тиме довршена, спољна (реторичка) форма језичког из-
раза је важнија од његовог (истинитог или не) садржаја и тежи да га у крајњој
консеквенци супституише а релативиста – то се код Протагоре назива уопште-
но „човек“ и представља недвосмислено позив сваком човеку да следи овом
учењу – је ето постао апсолутна „мера свега”.14
Несумњиво примамљива порука, дакле, гласи: „Следи мени, буди релати-
виста, ослободи свој дух и одлучи сам, шта си ти, шта је истина, шта је ствар-
ност, постани њихов господар!”. Али – господар чега? Када (различити) сви
(исто) све (различито) знају, међутим, онда је исто увек различито и – нико не
зна ништа о само различитом истом, које је истовремено и све и ништа.
Три слепа човека су чулом додира по први пут добили представу о ма-
гарцу испред њих, тако каже једно алегоријско предање, и за првог је магарац
био „пар моћних ушију”, за другог „дугачак реп” а за трећег „масиван труп”.
Само – да ли је то довољно? Другим речима, да ли човек заправо мора да прво
14
Остало је забележено да је Протагора своје ученике упућивао да при диспутима не обраћају
пажњу на питање истине, већ само како да од слабијег (неистинитог) језичког аргумента по
сваку цену направе наизглед јачи реторички аргумент и изађу као победници из расправе.
Упореди: Kerferd, George B., und Flashar Hellmut, „Protagoras aus Abdera”. In: Hellmut Flashar
(Hrsg.), Grundriss der Geschichte der Philosophie, Die Philosophie der Antike, Band 2/1, Basel,
1998.
духовно ослепи, да би одлучио да застане на првом и субјективном, површ-

ном и делимичном утиску, да би потом побегао у ларпурластичко уживање у
сопственој реторичкој техници и своју слабост закључно прогласио „крајем
духовне еволуције” а себе „мером свега”? Још једном – мером заправо чега?
Има ли то уопште икаквог смисла?
Следећи даље том ставу, наиме, и смисао и бесмисао су изједначени, бу-
дући да је и смисао „све оно што су његове спољне појавне форме, које се сви-
ма (сходно неизбежно субјективном поимању стварности – различито, прим.
аутора) указују”. Тиме се човеков дух од стране сада апсолутизованог релати-
визма осуђује на апсолутни нихилизам, односно на духовно суицидно само-
порицање, јер
- порицање и саме могућности тј. укидање истине (логички нихилизам)
аутоматски води ка непризнавању егзистенције етичко-моралних постулата
(етички нихилизам) и
- последично, неминовно негира и постојање стварности (метафизички
нихилизам),15
- чиме и сам човек постаје једна само апсурдна аутоинтерпретација свега/
ничега.
Модерни пример за претпоставку, да нису сви људи упознати са дидак-
тичном причом о три слепа човека и магарцу, је Фридрих Ниче: „Не постоје,
чињенице, већ само интерпретације”. Судећи по оваквом ставу, Ниче, дакле,
не постоји и никад није постојао. Да је којим случајем још жив, онда би и он
то – уз ову конкретну мајеутичку помоћ – сазнао.
Овај начин размишљања је тада дакле – у нашем културном наслеђу – ус-
ловио и иницирао (ван свих горе кратко оцртаних филозофско-теоретскихих
шпекулација, врло конкретну и прагматичну) научну систематизацију меха-
низма узурпације власти над дефиницијама и интересно условљеног креирања
стварности, једне масивне виртуализације бића, која се путем психагогије на-
меће и публици као „стварна стварност”.
Тај механизам а у рукама једног центра политичке моћи, ослобођеног ети-
ке и убеђеног да истина ионако не постоји, поред осталог је био у стању да
креира и ону „стварну стварност”, у којој су масе „нормалних” починитеља
геноцида побили милионске масе својих претходно редефинисаних (дехума-
низованих) људских жртава.
15
Упореди: Schröder, Winfried, Moralischer Nihilismus von den Sophisten bis Nietzsche, Reclam,
Stuttgart, 2005.
1.2. „Археологија језика” и апсолутност карактера истине (Сократ,

Конфучије)
Један од одлучних противника својих релативистичких савременика био

је Сократ, етичар и утемељивач логике. Он је заступао убеђење да постоји
„апсолутна истина, апсолутно добро и апсолутно зло, као и један закон, који
стоји изнад свих индивидуа и захтева да се добро чини добра ради а не ради
некакве користи или награде”.16
Његово учење открива још далеко раније од промене језичке парадигме
у 20. веку, поред осталог, и зашто је Платоново девалвирање примарне кон-
ститутивне улоге језика толико погодовало релативистичком негирању по-
стојања истине (ако не постоји апсолутна истина, онда не постоји ни оно, што
ми у свакодневници зовемо „појединачне истине” у односу на било коју пар-
тикуларну тематику, онда се нпр. ниједан геноцид никада није десио или то
уопште није био злочин и сл.), односно где би по могућности требало – а ван
свих научних или метафизичких спекулација – тражити апсолутну истину:
„У Kratylos-у тврди Сократ да је називање или именовање једна „techne“
(уметност или техничка способност) а у централном делу дијалога стоји по-
ставка, „да су они наши преци, који су први открили језик и тиме свему дали
називе и именовања, те ознаке тако савршено створили, да је од непроцењиве
користи обратити пажњу на егзактну етимологију наших речи”.17
Ovo značajno zapažanje implicira, po neumoljivoj logici stvari, da prvobitna
imenovanja svega (pra-jezik) nisu bila u stanju da se bavi spekulativnim tumačenji-
ma i intelektualnim varijantama razumevanja, da je dakle prvobitno „crno” moglo
da bude samo „crno” a „belo” samo „belo”.
Другим речима, апсолутна истина егзистира и налази се у првобитној (у
међувремену највећим делом заборављеној) етимологији наших речи, нашег
језика. Само теоретско питање, да ли је он при томе заиста мислио на пра-је-
зик (= мишљење), пре његовог материјализовања и оспособљавања за кому-
никациону функцију (говор, писмо) и за његову социјалну (зло)употребу, по
ауторском мишљењу се заправо не поставља.
Пра-етимологија речи (мишљење, као пра-језик) је у сваком случају прет-
ходила развоју интерпретативних способности човека, које представљају ка-
рактеристичну одлику његовог социјалног бића и тек комуникацијом добијају
смисао. Тиме се човеку у тој развојној фази свакако не одриче одређени степен
фантазије, али тешко да би он видео било какву потребу да нпр. убеђује себе,
да би бело могло да се означи и/или као црно.
Сократ, значи, не негира способност, потребу и неизбежност језичке ин-
16
17
Sedley, D., Cratylos, Cambridge, 2003.
терпретације, као конститутивне константе човекове спекулативне интели-

генције, одбија међутим сваку субјективистичку и увек интересно мотивиса-
ну примену језичке интерпретације, која негира нормативну тј. етички регула-
торну егзистенцију једне, од нас и наших интерпретација независне апсолутне
истине. Он, истовремено, препознаје језик (првобитну етимологију речи) као
носиоца и чувара апсолутне истине и, тиме, као конститутивну константу
стварности.
Његов савет онима, који трагају за истином (или је релативистички оспо-
равају и негирају), садржи, дакле, императивну потребу да се окрену једној вр-
сти „језичке археологије” и поново открију првобитно значење речи (истину,
стварност).
Покушајмо овим једним дефиниционим примером да се (само индикатив-
но – јер пра-етимологија речи захтева много комплекснију методологију рада)
приближимо – можда шта више архетипској – суштини Сократове филозоф-
ске, етичко-логичке препоруке, која значи по могућству већ „за себе и по себи”
ословљава пра-етимологију речи:
Под археологијом подразумевамо науку, која истражује старине – од мо-
нументалних руина до рудиментарних материјалних остатака прошлости – и
покушава да открије истину тј. некадашњу стварност историјских култура,
из времена нама претходећих социјалних заједница. Истраживањем и откри-
вањем истине о некадашњој стварности, човек уграђује та сазнања у сопстве-
ну актуелну стварност, која се тиме (истином) верификује или модификује.
Занимљиво је, наравно, да именујући језички појам ове врсте научног от-
кривања истине (стварности) већ у сопственој етимологији прејудицира иден-
тификациону норму свог садржаја, са којим је овај именујући појам семиотич-
ки повезан.
Тај језички појам у суштини не би смео да допусти било какве интерпре-
тације – он дословце идентификује истраживање археологије, као трагање за
„почетном речју“ (старогрчки „Koine“: arhe=почетак, logos=реч 18).
Горе наведена синтагма „језичка археологија” делује, додуше, на први по-
глед као један плеоназам („језичко трагање за почетном речју, за првобитним
језиком”), али то може да важи само условно, само у формално-лингвистич-
ком смислу речи. Он и даље остаје смислен и тиме је у суштини једна тауто-
логија, језик се наиме заиста само путем језика може истраживати, који ба-
зично условљава и експлицира егзистенцију читавог духовног бића човека,
па и свих наука. У језичкој филозофији, он је истовремено средство и предмет
истраживања, стога значи израз „језичка археологија” само привидно делује
18
Логос је у духовној историји, сигурно, у употреби као један комплексан појам, ово његово
првобитно значење међутим није спорно.
као плеоназам.19
Изузетно значајно је, да је један други стари мислилац, који је живео на
сасвим другом делу земљине кугле, био део и чинилац једне сасвим различите
културолошке традиције, и говорио једним сасвим другим језиком, дошао до
истог сазнања:
Конфучије је исто тако, као прву препоруку шта треба урадити да би се
неред, немири и пропадање у друштву и држави победили, рекао да „прво ре-
чима треба вратити њихово првобитно значење”.20
Ко, значи, релативизује језик и редукује га на ниво једног пасивног помоћ-
ног оруђа (Платонова класична језичка парадигма), тај релативизује истину
(која је садржана у првобитној етимологији, у првобитном језику тј. значењу
речи), доприноси њеном потискивању и скривању, њеном порицању и поти-
рању.
Сократ је, иначе, био онај који је у једном јавном диспуту (око 400. пре
Христа) вербално-мајеутички довео Протагориног ученика Теодора дотле, да
је овај сам морао да обзнани сву аутонегацију и сву потенцијалну духовну су-
ицидност свог софистичког учења, наиме, ако истина не постоји, онда је и то
што софисти тврде неистина (Platon, Theaitetos).21 Стоици ће касније пребаци-
ти софистима да „покушавају да нађу доказ, да не постоје докази” (в. доле). Јер
и наводна широкогрудост и толеранција од стране релативиста, која у крајњој
линији захтева апсолутну симетрију тј. равноправност свих ставова (апсолу-
тизирање релативизма) је варка и клопка.
Не може се, наиме, од етике захтевати да толерише анти-етику, која њу по-
тире као што се један позитрон и један електрон међусобно потиру, не може се
19
Таутологија (старогрчки ταὐτό = τὸ αὐτό to autó, „исто”, i λόγος lógos „реч, говор”, по-
ред осталог и синоним за употребу, практиковање језика) је – за разлику од плеоназма
(πλεονασμóς pleonasmós, „сувишна претераност, непотребно понављање истог, без да се
њиме остварује већи степен инфомисаности”) – једна позитивно конотирана стилистичка
фигура. Плеоназам је, дакле, умножавање истосмислених речи у једном исказу, по правилу
у комбинацији ађективи/супстантив („округла лопта” или „жена новинарка”). На семантич-
ком новоу ова говорна фигура може да постане редундантна, у том случају прелази у доне-
кле сродну таутологију („задатак је извршен потпуно, комплетно, без остатка” или „рат је
рат”). Уколико његова реторичка намена није довољно препознатљива, плеоназам важи као
одраз лошег стила, за разлику од таутологије, која важи као пожељно реторичко-стилистич-
ко средство изражавања, чак и када се појави нпр. у форми „редундантних акронима” као
нпр. „HIV-вирус” (где већ „V” у почетној скраћеници стоји за вирус). Таутологија, значи, за
разлику од плеоназма „стоји изнад сваке критике”. Упореди: Bastian Sick: „Zweifach doppelt
gemoppelt”, in Der Spiegel, am 28. September 2005, abgerufen am 31. Dezember 2009, као и
Duden – Deutsches Universalwörterbuch, 5. Auflage, 2003. Даље: Georg Braungart, Harald Fricke,
Klaus Grubmüller, Jan-Dirk Müller, Friedrich Vollhardt, Klaus Weimar: Reallexikon der deutschen
Literaturwissenschaft: Neubearbeitung des Reallexikons der deutschen Literaturgeschichte, Bd. III:
P – Z, Walter de Gruyter, 2007.
20
Fernoestliche Weisheiten, Buch und Zeit Verlag, Köln, 1985.
21
Platon, Dialoge, Franklin Bibliothek, Ottobrun bei München, 1984.
од толеранције захтевати да толерише нетолеранцију, не може се сматрати ле-

гитимним када један починитељ геноцида потом тврди да геноцида није било.
Један аксиоматски став хуманизма гласи: „Истина поседује своје сопстве-
не привилегије и права, који се разликују од привилегија и права принципа
корисности [...]. Ми се не можемо при питањима морала једноставно задо-
вољити констатацијом, да имамо различито мишљење о томе [...]. Наравно да
се слобода у либералним социјалним структурама пре свега мери степеном
забране забрана. То не може, међутим, да се схвати као пуномоћје за сваковрс-
но одвратно или насилно понашање”.22
Контроверза између релативистичког тумачења (класичне) језичке пара-
дигме и апсолутистичког става у односу на конститутивну језичку константу
(нова језичка парадигма 20. века) у нашем времену можемо илустровати са
два актуелна (смислено супротстављена) става:
1. „То су они, који у језику не виде ништа друго осим израза једне субјек-
тивне тачке гледишта. Они посматрају језик као нешто апстрактно,
нешто непримерено стварности и тумаче чин говора као резултат једног
општег прагматизма односно као израз размишљања о корисности. За
њих језик није дорастао својој суштинској сврси, наиме, да репрезентује
и прикаже свет (стварност) онаквим, какав свет (стварност) јесте”.23
2. Школа филозофског реализма заступа један други став: „Тврдње, које су
у питању, оспособљене су за једну строгу и дословну истину. Оне описују
свет (стварност), оне дају одговоре или репрезентују независне чињени-
це једне посебне врсте; свет (стварност) егзистира на један одређени на-
чин и тај начин чини наше констатације истинитим или неистинитим.
Те одговарајуће чињенице се не могу створити, већ само открити и оне
поседују своју сопствену природу онтолошког или метафизичког карак-
тера, коју и ми можемо себи обелоданити и усвојити је. (подвучено од
стране аутора)”.24
Борба за препознавање и признавање егзистенције апсолутне – од нас и

наших сингуларних интереса независне – истине је основа нашег хуманистич-
ког бића, сваке хуманистчке социјалне заједнице а тиме и сваке хуманистичке
науке. По Сократу и Конфучију апсолутна истина се (про)налази у језику, у
пра-етимологији наших речи. Језик је по томе, метафорички изражено, један
духовни суд који садржи апсолутну истину као извор и базу свих партику-
22
Blackburn, S., Wahrheit. Ein Wegweiser für Skeptiker, Wissenschaftliche Buchgesellschaft,
Darmstadt, 2005.
23
Ibid.
24
Dewitt, M., The Oxford Handbook of Contemporary Analytic Philosophy, Hrsg. Frank Jackson und
Michael Smith, Oxford, 2005.
ларних сазнања (оно, што ми у свакодневном животу називамо „појединач-

не истине”, „многе истине”). За релативисте, међутим, тај језички „суд“ посе-
дује „форму воде” (слободно интерпретирано по Andrea Camilleri), односно
као што вода узима облик сваког суда, у који се сипа, тако и тај језички „суд“
мора сада – супротно стварности – да преузме облик сваке „воде”, коју му ре-
лативисти улију. Истина (или етика) играју при овоме једну подређену (или
никакву) улогу, јер немају утицаја на „облик воде”, исти се мери превасходно
(или искључиво) степеном корисности по онога, који субјективистички фор-
мира дотични облик. Платонова класична језичка парадигма је, дакле, својим
девалвирањем значаја језика погодовала релативистичком учењу античких
софиста и реторичара, и тек спој те две компоненте је дао теоретску основу
центрима практикујуће политичке моћи кроз читаву следствену историју, да
властољубивом злоупотребом тог принципа („вођењем душа”, психагогијом)
овладају и владају људима.
2. Егзистенција апсолутне истине
За подсећање – релативистичка, софистичко-реторичка икона модерног

доба Фридрих Ниче је постулирао: „Не постоје, чињенице, већ само интер-
претације”. Ниче, дакле, не постоји и никад није постојао. Ни његов горњи
постулат значи никада није постојао, он по природи ствари не може да важи.
Да је којим случајем још жив, онда би и он то – уз ову конкретну мајеутичку
помоћ – сазнао.
У којој мери могу да важе горње поставке древне индијске и старогрчке
филозофије (и не само оне), као и закључна ауторска синтеза? Питање, да ли
оне постоје, сувишно је. Сходно томе, ауторова радозналост би требало да је
схватљива. Јер нпр. за марксизам је важио дијалектичко-материјалистички
постулат „Истина је усаглашеност између свести и објекта”,25 док је за корес-
подентну теорију то „Усаглашеност мисаоне представе о стварности са ствар-
ношћу”.26
У првом случају сусрећемо се међутим са позицијом, да су објекат (ствар-
ност) и свест једна врста „партнера” (што је у извесном смислу тачно), без ек-
спликације њиховог односа (што је недовољно и проблематично). Ко би коме
и у којој мери требало да се прилагоди – да ли објекат одговарајућој представи
свести о њему (релативизам) или свест објекту, тј. стварности (апсолутизам)
а изостављају се и могући критеријуми дотичног односа, односно ко би треба-
ло да арбитрира при „преговорима” о усаглашавању (Протагорино „човек је
25
Marx, Karl, Thesen über Feuerbach, MEW Bd. 3.
26
Упореди: David, Marian, The Correspondence Theory of Truth. In: Edward N. Zalta (Hrsg.),
Stanford Encyclopedia of Philosophy, 10.05.2002.
мера свега” или Кантов „вантелесни објективизујући фактор”?), шта је запра-

во стварност и сл. Последње важи и случају коресподентне теорије.
За будизам пак човек може говорити о егзистентној „највишој истини”
само у аналогијама „релативне”, тј. „сакривајуће истине”, док таоиста Лао Це
заступа став, да је истина егзистентна и да се она може говорити, уз профи-
лактичко упозорење: „Истина још никоме није шкодила, осим онима, који су
је изговарали”, итд.27
Размотримо горе наведени ауторски став, да претпостављено препозна-
та тријада „језик-свест-стварност” није само од важности за теорију дефини-
ционизма и не само за филозофију језика, већ и за целокупну духовну егзи-
стенцију човека у најширем смислу речи, за архетипску суштину бића, јер она
постулира језик као лигатуру и есенцијални конститутивни елемент свести о
истини стварности, која само може да следи свести о стварности истине. Биће
ословљене и препреке, тешкоће и недоумице на путу доказивања ове постав-
ке. Она се дакле не проглашава некаквим аксиомом, него ставља на дискусију,
јер једно је јасно – ни ово разматрање неће разрешити најстарије питање ду-
ховног космоса човечанства. Оно дакле нуди само још један мисаони модел,
који би се могао показати корисним у даљем раду.
2.1. Тренутно важећи параметри (не)постојања апсолутне истине
Тражење и утврђивање научне истине у једном партикуларном случају, по

природи ствари, базично подразумева егзистенцију једне апсолутне истине ет
вице верса (ко принципијелно негира егзистенцију једне апсолутне истине,
тај неће ни тражити а ни моћи наћи истину у било каквом партикуларном
стању, односу или процесу). Подсетимо се на горњу квалификацију језичке
филозофије: Филозофија језика себе сматра синтезом васцеле духовне делат-
ности човека (као што већ и име каже, то је духовно практиковање “љуба-
ви према мудрости”) и лигатуром између свих наука, и њена специфичност
лежи у једном без икакве сумње сингуларном елементу, који само за њу има
базично-конститутивни карактер: она је заправо једина духовна наука, која
има истоветни предмет истраживања и инструмент истраживања дотичног
предмета, она наиме анализира језик путем језика. То је њена тематика и њена
проблематика већ хиљадама година и то је једина духовна наука, која се скоро
исклучиво бави хипотезама и теоријама, чије преиспитивање захтева (за друге
духовне науке неубичајено) много времена. Без даљег улажења у то, подсети-
мо се само да је свест о потреби промене парадигме у језичкој филозофији
сазревала више од две хиљаде година а да је процес њене реализације трајао
27
Kalinke, Viktor, Studien zu Laozi, Daodejing. Band 2: Anmerkungen und Kommentare, Leipzig,
2000.
безмало читав 20. век.

Мора се одмах нагласити да „истоветни предмет испитивања и инстру-
мент испитивања тог предмета” условљавају врло разложну претпоставку, да
ће се филозофија и даље бавити „хипотезама и теоријама” и морати чак да
живи са врло реалном могућношћу, да ће и њени резултати и даље остати у
области хипотеза и теорија (осим ако не прихватимо могућност да језик посе-
дује једну нормативну функцију „за себе и по себи”, значи – не само у односу
на биће човека већ и у односу на самог себе28 и да ћемо ми ту могућност једног
дана заиста моћи дефинитивно доказати).
Занимљиво је у овом контексту нпр. запажање, које је С. Блекбурн изнео
2005. и које се односи на још увек трајуће тј. раширено убеђење (класична је-
зичка парадигма), да вокабулар који ми употребљавамо зависи искључиво од
нас, од наше воље и степена сопственог интелекта тј. од степена развоја спе-
кулативног дела сопствене интелигенције (језик као Платоново пасивно сред-
ство и употребно оруђе):
Шта је заправо са читавим вокабуларима, који у свим нашим теоријама играју јед-
ну централну улогу? Они нису само и искључиво зависни од наше воље. Јер када
пред нама стоји један проблем, који захтева решење, тада је потребан и одгова-
рајући вокабулар у смислу разумевања и решавања дотичног проблема. Појмо-
ви из тог вокабулара се, наравно, могу превести на друге језике, који пак са своје
стране често развијају исте теорије у односу на исте проблеме. То значи, дакле, да
различити језици поседују један заједнички вокабулар, који нам је предодређен
кроз исти проблем.29
Ово запажање казује да језик дескриптивно и детерминативно говори о
стварима и, истовремено, о самом себи а будући да језик не може да сам себе
интерпретира (то чинимо ми и демонстрирамо тиме степен и удео спекула-
тивне интелигенције у своме разуму), то имплицира да се језик „за себе и по
себи” никада не да од својих тумача комплетно присвојити, корумпирати и
потчинити, да се у њему садржана истина никада не да заиста поништити, већ
само више или мање удаљити, замаглити, отуђити, сакрити.
Блекбурн нам, дакле, нуди један теоретски показатељ могућности да овде
постоји једна повратна спрега између језика и човека (да „предодређеност”
вокабулара указује на теоретску могућност, да вокабулар у одређеним ситуа-
цијама бира нас и у конкретном контексту предодређује наше духовно биће, а
не само обрнуто).
Стога желим да још једном (врло кратко) приђем апсолутистичком пои-
мању егзистенције истине и његовом схватању, да се иста (про)налази у јези-
28
Heintel, E., Einführung in die Sprachphilosophie des 20. Jahrhunderts, Berlin/New York, 1982.
29
Blackburn, S., Wahrheit. Ein Wegweiser für Skeptiker, Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darm-
stadt, 2005.
ку, у „пра-етимологији речи” (Сократ), у „првобитном значењу речи” (Кон-

фучије), па и по неизбежну цену да се и при томе неминовно остаје у области
„хипотеза и теорија”.
Исту поставку је поставио нпр. и староиндијски утемељивач Санскри-
та, Панини, који је око 400 година пре Христа захтевао трагање за „нултим
гласом”, за „нултом фонемом”, чему је следио палеолингвиста и истовремено
можда највећи српски представник филозофије језика у 20. веку, Радивоје Пе-
шић, који је поставио захтев за поновним откривањем „нултог слова”, „нулте
графеме” .30
Симболика (и прагматизам) тежње ка пра-етимологији речи је очигледна,
јер нпр. и математика – коју многи меродавни мислиоци сматрају највишом
формом филозофије – познаје своју основну цифру/графему (нулу, рано по-
знату, много касније као такву препознату), која као што је познато и после са-
бирања или одузимања, множења или дељења увек задржава своју првобитну
вредност и свој првобитни облик (своје пра-биће = апсолутност). Један од тих
мислилаца би могао да буде и Чарл Сандерс Перс (в. доле).
Да је Радивоје Пешић при овоме имао на уму првенствено поновно (архе-
ологија језика) откривање/обелодањивање апсолутне истине, сведочи и мото
његовог научног огледа из 1996, за који је узео једну прастару максиму индијске
филозофије: „Ништа, што је супротно истини, не постоји заиста, ништа, што
је слично истини, не постоји заиста”.31 Пешић је овим апострофирао исто оно,
што ја (и у претходном разматрању) називам „виртуализацијом стварности”
односно креирањем једне интересно условљене „стварне стварности” од стра-
не узурпатора власти над дефиницијама, који – ослобођени од сваке етике –
релативизују и поништавају егзистенцију истине.32
Један врло слични мисаони пут следи и старокинески религиозно-фило-
зофски систем таоизма, који су у првој линији утемељили (између 6. и 4. века
пре Христа) Лао Це и Цуанг Це. За њих је тао (дословни превод гласи „пут”)
један „пра-принцип”, једна „пра-енергија”, „вечност”, која је егзистирала пре
сваког бића и свих ствари:
„Тао је порекло, корен и мајка свега што јесте […]. Човек се држи за земљу,
земља се држи за небо, небо се држи за тао, тао се држи за самог себе” и из тога
произилази (Цуанг Це) да само „Тао садржи стварност и истину”.33
30
Pešić, Radivoje, Vinčansko pismo, Pešić i sinovi, Beograd, 1995.
31
Isto.
32
Да би се избегли неспоразуми – ова „виртуализација стварности” ни у ком случају не значи
да је нпр. за једну жртву геноцида прогањање, мучење и усмрћивање нешто „виртуелно”. Време
физичке реализације злочина и његова страхотна реалност, међутим, нису први геноцидни
чин већ доследна консеквенца преходног психагошког креирања једне нове „стварне
стварности” од стране ауторитативног и антиетичког „узурпатора власти над дефиницијама”.
33
Uporedi: Ladstaetter, Linhart, China und Japan, Die Kulturen Ostasiens, Wien, 1983.
Истакнути представник филозофске школе прагматизма и утемељивач

модерне семиотике, Чарлс С. Перс, покушао је да појасни важност и суштин-
ску синтезу знакова (слово и број, као равноправне графеме и чулу вида до-
ступне форме језика), и чак да појасни неопходност укључивања неминовног
субјективизма сваког интерпретатора језика у предложену шему тј. што објек-
тивнијег схватања језичке доминанте (овде – у писаној, чулу вида доступној
форми). Он је, дакле, поставио постулат тријадног карактера сваке – језички
условљене – доминанте једног таквог знака (графеме, као видљиве форме је-
зика):
Један знак је, дакле, у односу на сазнање, које он даље предаје, увек тријадно кон-
ституисан: То је пре свега један знак, који упућује на „нешто” и посредује при про-
цесу сазнања у односу на то „нешто”; он је истовремено знак (ознака, именовање)
и за то „нешто” само по себи; као треће, тај знак стоји у релацији са једном мишљу,
коју тај знак интерпретира на следећи начин: то „нешто” (дотични објекат) детер-
минише дотични знак као знак једног језичког система и, истовремено, тај знак
детерминише и мотивише самог интерпретатора, који припада не само једној
(ограниченој) језичкој заједници, већ и једној (неограниченој) заједници интер-
претатора језика.34
Мишљења сам да његова семиотика уводи не само методолошку једна-
кост свих графема (бројеви, слова, пиктографије, слике, итд.) у филозофију,
који су пак сви само видљива форма једног те истог конститутивног темеља
човековог бића (језика), већ и ословљава једну врло комплексну и вишеструку
повратну спрегу међусобних дејстава и утицаја свих фактора у овој релацији,
а то је релација језик-свест-стварност. Овим семиотика, дакле, још једном им-
плицира смисао и иницира схватање нашег постојања, како је филозофија по-
сле промене језичке парадигме у 20. веку схвата.
Тиме се и семиотика увршћује у ред „крунских сведока” неопходности
промене парадигме у филозофији језика и потврђује, да је ова духовна наука
дефинитиво на путу да се просвети у односу на саму себе, да се ослободи ба-
ласта релативизма и посвети себе истраживању егзистенције и бића истине,
као основе васцеле етике и хуманизма појединца и социјалне заједнице.
Покушајмо још да путем генеративно-трансформативне граматике, коју је
у филозофију језика 1973. увео Ноам Чомски, додатно појаснимо полазну тач-
ку предложене хипотезе „Узурпација власти над дефиницијама и психагогија”,
јер његов теоретски приступ врло јасно сагледава односно разликује с једне
стране суштину тј. „за себе и по себи” смислени и осмишљавајући садржај и,
с друге стране, форму језика.
За овог филозофа језик је, условљено кроз човекову моћ апстраховања,
која му омогућава да коначним средствима [говор, писмо] гради – и разуме –
34
Peirce, Ch. S., Schriften, Hrsg. K. O. Appel, Frankfurt a. M., 1976.
потенцијално бесконачне форме језика, једна (идеална) „компетенција”, док је

реализација, значи, чињење језика приступним чулима – говор, писмо, једна
(прагматична) „перформанце” (представа, реализација, давање видљиве или
чујне спољне форме језику).
Другим речима, за њега „компетенција остаје у безусловном односу са
синтаксно-семантичким системом језичких правила, док се прагматична је-
зичка димензија ограничава само на актуелизовање тог синтаксно-семантич-
ког система језичких правила, које следи актуелним психолошким и социо-
лошким условима”.35
Став теорије дефиниционизма у светлу генеративно-трансформативне
граматике гласи:
Оно што усурпатори власти над дефиницијама покушавају, дакле, то је да потисну
човекову „идеалну компетенцију” (суштина тј. садржај језика, у чијој се пра-ети-
мологији по могућности налази апсолутна истина) и да је супституишу перфор-
мансом језика (спољном формом), која је циљној групи (и свим групама) људи
приступачна визуелно и/или акустички, која им је присна и сродна, и „лако раз-
умљива” и тиме погодна за интернализацију (увек присутна интеракција између
психагога и његове циљне групе, чиме је увек присутна и – иако асиметрична –
одговорност свих чинилаца при овом процесу).
У томе лежи суштинско девалвирање човековог духа и припрема да се
њиме а путем неуморне и временом све рафинираније психагогије овлада, у
томе лежи и извршење тог наума. Јер то је пут, којим се делотворно пости-
же „отуђење човека од самог себе”, његово удаљавање од сопствене основе и
суштине тј. бића (= у језику садржане истине).
2.2. Културолошки проблеми просвећено-научног доказног поступка у

односу на постојање апсолутне истине
Подсетимо се још једном кратко на досадашњи развојни пут, на неколико

релевантних историјских детерминанти филозофије језика (овде у односу на
европско културолошко пранаслеђе):
1. Стара Грчка (антике и хеленизма) је изнедрила, поред осталог, и један
енормни квалитативни скок развоја шпекулативне интелигенције и степена
духовног образовања у свим областима тада доступне науке.
2. Следећа историјска фаза је протекла у знаку масивне доминације Вати-
кана (некатолички део Европе се налазио у стању перманентног превирања
и посртања, центри политичке и економске моћи су се померали ка западу
континента, а и столећима се налазио под монголском [руске земље] односно
османско-исламском [југоисток Европе] доминацијом) и то је време изразите
35
Chomsky, Noam, Aspekte der Syntax-Theorie, Frankfurt a.M. 1973.
стагнације свих, па и духовних наука.

3. После револуционарног буђења уметничко-креативног дела људског
духа (хуманизам и ренесанса), дошло је до буђења и интелектуално-креатив-
ног потенцијала (време просвећивања) у окциденталном делу Европе и тада
су све науке, па и духовне опет кренуле од оне тачке, на којој је њихов ан-
тичко-хеленистички узор био приморан да застане, и наставиле да се даље
развијају.
При овоме се, дакле, сада примарно испитује духовно-интелектуална (а
не више црквено-политичка или економска) димензија, утицај и функција до-
минантности Ватикана у односу на око 1500 година историје – у првој линији
окциденталног дела – Европе.
Горе апострофирана духовно-интелектуална стагнација у области под
политичком и духовном доминацијом Ватикана може се историјски доказа-
ти већ на примеру природних наука: Већ једном наведена чињеница је да се
од грчког лекара Галена у 4. веку па све до анатома Андреас Весалиус-а (од
стране Inquisitio haeretice pravitatis осуђен на смрт) у 16. веку у медицини није
било никаквих помака, који би били вредни помена. Исто тако Коперник је
тек 1543. одбацио поставку геоцентричног сунчевог система и поново увео
хелиоцентричну доминанту у науку, коју је грчки математичар Аристофан са
Самоса већ око 280. год. пре Христа постулирао (Ватикан је тек 1822. „дозво-
лио” његово учење).36
Још радикалније се показује ова, поред осталог (али и истовремено – пре
свега), духовна ретардација на примеру духовних (социјалних) наука на овом
простору и у овом времену. Оне су, наиме, фактички све ишчезле и биле суп-
ституисане римокатоличком теологијом.
То значи, те хуманистичке науке су прво биле називно редефинисане („је-
рес”), потом а путем редефиниције важећег римског права (замена акузацио-
ног судског процеса инквизиционим37) казнено санкционисане и, закључно,
замењене ватиканском теологијом.
Ову констелацију би увек требало узети у обзир, када се говори о трећој
временској фази упражњавања филозофије језика у Европи, од времена про-
свећивања па до данашњег времена. Јер како хуманизам и ренесанса, тако и
просвећивање су били директне реакције на миленијумско утамничење и уни-
формисање духа од стране једноумног и сингуларно-интересно мотивираног
центра моћи у Риму.
36
37
Потискивање важећег акузационог судског процеса римокатоличким инквизиционим про-
цесом је подразумевало увођење обавезе денунцирања „вештица”, гарантовало свим денун-
цијантима анонимност, даље укидање свих жалбених инстанци, од времена папе Иноћентија
ИВ. легализовање систематског мучења, итд. (упореди: Jakob Sprenger, Heinrich Institoris, Der
Hexenhammer, Hrsg. J.W.R. Schmidt, Berlin, 1906).
То даље значи да је филозофија језика у Европи, по природи ствари, при

свом поновном буђењу, себе морала да схвати као антипод католичке теологие
и да све учини, да би се што јасније и ригорозније разграничила од ње. То и
јесте почетно био случај, и то не само у односу на форму католичке теологие
(црквено-идеолошки и државно-идеолошки редефинисана стварност), већ и у
односу на саму, и језички злоупотребљену хришћанско-етичку основу исте.38
Претила је, дакле, опасност да се клатно у области духовности човека, које
је Ватикан узурпацијом власти над дефиницијама и психагогијом привукао
себи, и више од хиљаду година силом задржавао на својој интересној страни,
сада исто тако екстремно привуче и задржи на супротној, антиподној страни.
Радило се, као увек, о тражењу истине (о стварности) и будући да се ми-
ленијумска тврдња папства и римокатоличке теологије, да само и искључиво
они ту константу познају и практикују тј. дефинишу – а на основу исто тако с
њихове стране дефинисане трансцендентне рефлексије стварности – показала
као неодржива и само као дугорочни пројекат „униформисања духа”, развила
се тенденција да се одбацивањем ватиканског врхунског ауторитета одбаци и
сама могућност постојања трансценденције.
Једна етички мотивисана наука, међутим, која своје поновно родење за-
хваљује рушењу устаљених табуа и ограничења, не сме – уколико жели да
остане верна себи односно да оправда своје постојање – да са своје стране
успоставља неке нове табуе и гради неке самосвојне нове границе.
Филозофија у принципу нити потврђује, нити негира егзистенцију тран-
сценденције, она истражује (не)могућност њеног постојања и то укључујући
читав плуралистички дијапазон мишљења и ставова истраживача, којима
припадају теисти, атеисти и антитеисти.
2.3. Самопросвећивање језичке филозофије
Горња поставка, наравно, важи за све науке а поготову за једну науку са

универзалним претензијама, која за суштински објекат истраживања има
истину. Други фундаментални разлог, који је одредио и одређује безусловну
приврженост филозофије језика слободи духа лежи у њеној горе поменутој
сингуларној специфичности, наиме „она је једина духовна наука, која има
истоветни предмет истраживања и инструмент истраживања дотичног пред-
38
Да би се образложило, колико се схватање и практиковање хришћанске етике у оквиру за-
падне (овде – римокатоличке) теологије и источног (православног) богословљења – упркос
заједничкој полазној основи – разликују, било би потребно саставити (најмање) једну студију.
Стога упућујем овде на: Vladimir Umeljic, „Christentum und Islam im Kontext einer globalisierten
Welt”, Evangelische Akademie Bad Boll, Tagung „Orthodoxie verstehen II”, Bad Boll, 29.-31. Mai 2000;
Vladimir Umeljić, „Die ostchristliche Mystik und Theologie”, Der Christliche Osten LVIII/2003/2,
Würzburg, 2003.
мета, она наиме анализира језик путем језика”. Та чињеница именује њену не-
сумњиво највећу вредност и, истовремено, њену највећу слабост.
Ова констатација одмах појашњава, дакле, основни проблем филозофије
језика – како да (увек субјективни) човек постигне једно сопствено „објектив-
но норматирање чињеница” и потом очекује да дотичне чињенице преузму
једну објективну нормативну функцију (да одговарају истини)? И то путем
језика (овде – средство истраживања предмета) а у односу на језик (овде –
предмет истраживања)?
Ко год, наиме, тврди да је то могуће, он полази од тога да је могуће, да је чо-
век (аутор једне теорије) у стању да се одвоји од своје сенке (дотичне теорије)
и да ту теорију потом са једне тачке (изван теорије и изван свог духа) провери
и објективизује.
То је, свакако, са строге тачке гледишта сваке просвећено-рационалне на-
уке једноставно немогуће. Овде, дакле, почиње назирање додирних тачака фи-
лозофије језика и метафизичког (трансцендентног) дела духовне стварности,
који је (како се чинило) ером просвећивања већ био дефинитиво прогнан из
рационално-научне активности људског духа.
Један од каузалних фактора управо оваквог развоја је, јер једна од аксио-
матских максима управо просвећено-рационалне науке гласи: Када се путем
строге и доследне научне методологие сва теоретски могућа тј. вероватна ре-
шења покажу као недостатна (нетачна) и остане само једно, онда је то решење
оно право, ма колико оно првобитно изгледало немогуће тј. невероватно.
Сходно томе закључује и један врло рационални теоретичар језичке фи-
лозофије 20. века (и атеиста), С. Блекбурн: „И када теорију чине сва наша нај-
боља, научна и у највећој мери емпиријски утемељена тумачења света и ствар-
ности, та (објективизујућа, прим. аутора) тачка изван мора да буде трансцен-
дентног карактера”.39
Већ је и Имануел Кант дошао до истог научног става: „Уколико филозоф-
ско тражење решења проблема уопште поседује један смисао, онда човекова
полазна тачка гледишта мора да поседује једну двоструку структуру, дакле јед-
ну рационалну и једну трансцендентну димензију”.40
То значи, да поимање стварности (и сваког појединачног тј. конкретног
предмета испитивања) нужно имплицира, да се претварање сопствене пред-
ставе о стварности може само тада превести у сазнање стварности (објективи-
зовати тј. верификовати у смислу истине), уколико наше (духовно) биће није
апсолутно редуковано на биће једног субјекта са (само рационално) ограни-
ченом перспективом.
39
Blackburn S., Wahrheit. Ein Wegweiser für Skeptiker, Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darm-
stadt, 2005.
40
Kant, I., Kritik der reinen Vernunft, Frankfurt a. M., 1982.
Питање егзистенције, односно доказивости (природе „вантелесног”,

објективизујућег фактора) објективне/апсолутне истине (о стварности) је
есенцијално за читаву духовну делатност човека, за његово биће. Просвећене
науке перманентно трагају за одговором на њега, наравно и ван отварања у
односу на метафизику, свака својом методологијом и у оквиру својих могућ-
ности.
То међутим не важи за филозофске релативисте и њихове следбенике из
политичке, институционализоване религијске, економско-финансијске, ме-
дијске или било које друге социјалне хијерархије, јер је апсолутно некомпати-
билно, неспојиво са њиховим базичним опредељењем. Са специфичне тачке
гледишта теорије дефиниционизма, овде се дакле може констатовати следеће:
- Узурпатори власти над дефиницијама нису заинтересовани за питање
истине, напротив, они га негирају или потискују и спречавају покушаје њего-
вог решавања.
- Сходно томе, они нису заинтересовани за трагање за вантелесним објек-
тивизујућим фактором (свести о) стварности, напротив, они га негирају или
потискују и спречавају покушаје његовог решавања.
- Разлог за то је, јер су они снагом самододељеног ауторитета прогласи-
ли себе (за спољну употребу) апсолутним фактором наводне објективизације
стварности и истовремено (за унутрашњу употребу) за апсолутни фактор
субјективизације стварности у смислу само сопствених интереса.
- Откривање егзистенције (вантелесног објективизујућег фактора свести о
стварности, који се међусобно условљава са егзистенцијом) апсолутне истине,
наиме, дефинитивно би указало на њихову праву природу: они су релативи-
сти, који само – и опет доследно недоследно – свој релативизам апсолутизују.
- Они покушавају да код интернализујуће публике пониште и саму мо-
гућност егзистенције свести о (објективној, апсолутној, од човека независној)
истини стварности, јер она претпоставља, односно само може да следи свести
о стварности (објективне, апсолутне, од човека независне) истине, коју они
поричу.
- Закључно: независно од тога да ли се ради о носиоцима политичке, ин-
ституционализоване религијске, економско-финансијске, медијске или било
које друге социјалне хијерархије, као узурпаторима власти над дефиницијама,
када год они обзнањују своју „истину“, они неминовно говоре неистину. У од-
носу на њих, дакле, Сократ је узалуд указао своју мајеутичку помоћ Теодору,
ученику врхунског софисте Протагоре.
Погледајмо још на примеру само једне хуманистичке науке, како искуства
језичке филозофије у смислу промене језичке парадигме у 20. веку могу да
буду од користи другим научним дисциплинама.
2.4. Један дискутабилни став (и потреба самопросвећивања)

психологије
Психологија – упркос свом (кроз масивно ослањање на природне науке

од друге половине 20. века) потенцирано материјалистичком развоју – истиче
есенцијалну улогу језика, као посредника и тумача стварности, а тиме и носи-
оца свести.
Ова наука, међутим, још увек се делимично држи класичне језичке пара-
дигме (језик, превасходно као расположиво средство комуникације) и стога
селективно постулира да „језик без једне социјалне заједнице, која путем њега
комуницира и измењује искуства (гради ‘Ми-свест᾽) уопште није замислив”.41
Ово је прилично проблематичан закључак, јер он апстрахује чињеницу да
говор/писмо јесте језик, али језик није само говор/писмо. Говор је једна чули-
ма доступна (овде – слух, у случају писане форме – вид) форма језика, односно
језик може да буде и само духу доступан (мишљење) и тада он по природи
ствари не служи као средство комуникације, нема дакле никакву непосредну
социјалну улогу.
Језик, значи, само без језика није замислив, јер је већ замисливост њиме
условљена. Акустичним а потом и визуелним „материјализовањем” језика,
исти је добио само додатне нове форме спољног манифестовања, мада и један
битни нови квалитет, своју социјалну функцију. Њен развојни пут и пораст
комплексности су, потом, по природи ствари добијали перманентне развојне
импулсе од комуникационе заједнице.
Примереније би било претпоставити, да би настанак једне првобитне или
опстанак једне постојеће социјалне заједнице без међусобне комуникације
(без „материјализовања” језика или развитка неког другог система општења),
која би се дакле састојала од једне врсте социјалних аутиста, био у великој
мери, шта више одсудно доведен у питање.
Једна заједница без социјалне комуникације и следственог грађења
„Ми-свести” би била, значи, изузетно тешко замислива констелација, али да
би то – само теоретски могуће, дакле замисливо превасходно у шпекулатив-
ном, мисаоно-експерименталном смислу – стање поништило и основну језич-
ку способност, његову архетипско биће и манифестацију, наиме мишљење,
уопште није замисливо.
Другим речима, социјална заједница без језика фактички није замислива,
језик без социјалне заједнице дефинитивно јесте. Ко год пожели, помисли да
постави у питање ову констатацију, нека покуша да то и било шта друго по-
мисли уз претходно апстраховање језика.
41
Gresch, Hans Ulrich, „Für die moderne Psychologie ist Bewusstsein ein Störfaktor”, Psychoscripte,
www.herz-hirn-und-hand.de Dalje: John S. Eccles, Wie das Selbst sein Gehirn steuert, München, 1997.
Сходно свом партикуларном прилазу, један од закључака психолошке на-

уке гласи, да је социјална „Ми-свест“ доминантна у односу на индивидуалну
„Ја-свест”. То је сигурно једна легитимна теза, вредна пажње и дискусије.
Други закључак је, међутим, да се горе представљена, претпоставље-
на (вантелесна) „тачка изван”, која би овде у смислу тј. у оквиру психологије
требало да образложи нашу свест односно психолошки објективизује нашу
свест о нашој свести (језичко-филозофски, да објективизује нашу представу
о стварности у смислу од нас независне истине а тиме и стварности), сада са-
свим у духу материјализма смешта у социјалну (језичку) заједницу:
„Човекова свест је једна емергенција, значи – једна квалитативно нова
појава у једном систему, која се не да објаснити појединачним елементима тог
система [...]. Језик је не само есенцијални носилац човекове свести, већ и не-
замислив без егзистенције једне језичке заједнице [...]. Осећај вантелесности
наше свести, дакле, нема само идеолошке корене, већ и једну реалну основу,
која забрањује сваки материјалистички редукционизам у односу на питање
човекове свести”.42
Шта је дискутабилно при овом ставу психолошке науке, која овде – неми-
новно и с правом – укључује основни предмет истраживања филозофије јези-
ка у своје разматрање (која се, још једном, по опште прихваћеној дефиницији
и сопственом самосхватању бави управо „истраживањем значења/значаја је-
зика а првенствено односом између језика и стварности, као и односом језика
и свести”)?
Овде се, дакле, стављају следеће поставке на дискусију:
- Језик је и по актуелном схватању партикуларне психолошке науке есен-
цијални носилац човекове свести, што је базични став и филозофије језика,
и одавно усвојен и од стране осталих друштвених наука, па и од психологије.
Њене следствене тезе, међутим, јасно се разликују од језичко-филозофских:
- Језик не постоји без „реалне основе”, условљен је претходном егзистен-
цијом социјалне (језичке) заједнице, која би уз то требало да је онај вантелесни
фактор – индивидуалне и социјалне – свести.
- Као такав и једини као такав, тај вантелесни фактор чак и без посебне
експликације поприма објективизујући карактер и тиме дакле социјална свест
заједнице – јер је већ одавно препознато, да индивидуална за то није способна
– постаје императивна контролна инстанца стварности „за себе и по себи” (=
истине).
- Контролна, јер без тог објективизујућег фактора и његове надређене, де-
терминанте функције нема објективне стварности, немогуће је утврдити шта
је истина а шта не.
42
Gresch, Hans Ulrich, op. cit.
- Од стране језичке филозофије емпиријски претпостављена вантелесност

објективизујућег фактора се проглашава „идеолошки” (= ненаучно) укорење-
ном а у обзир узета (да ли услед логике, религије или шта више из немоћи са-
гледавања других могућности) могућност трансцендентног карактера истога
се одбацује тј. нити не помиње.
- Имплицирањем, дакле, да се полажењем са погрешне, јер идеолошке и
тиме ненаучне полазне позиције ипак стигло до правилног закључка (егзи-
стенција вантелесног фактора свести), социјална заједница се постулира као
новопонуђена просвећено-научна основа дотичног закључка, што се додатно
образложава потребом забране (идеологизирајућег?) материјалистичког ре-
дукционизма.
- Финална консеквенца неизбежно гласи, да социјална/језичка заједница
као једини вантелесни фактор, објективизује и тиме осмишљава и сам језик,
који јој се тиме – а већ претходно деградиран на ниво додуше есенцијалног,
али пасивног средства комуникације – суштински подређује.
Доказни ланац, односно пре затворени теоретски круг психологије сход-
но томе гласи:
1. Социјална/језичка заједница = предуслов језика. 2. Језик = предуслов
како подређене, индивидуалне, субјективне, тако и њој надређене, социјалне,
стварност објективизујуће свести. 3. Социјална/језичка заједница, као ван-
телесни – и тиме објективизујући – фактор и контролор како подређене, ин-
дивидуалне, субјективне, тако и њој надређене, социјалне, објективне свести,
што значи како зачетна, тако и финална детерминанта језика.
Утисак при овом ставу психологије је, дакле, да се тиме врши један поку-
шај забране „материјалистичког редукционизма” а на основу и из разлога тог
истог „материјалистичког редукционизма” (не сама индивидуа, већ заједница
тих индивидуа је сада битна одредница свести индивидуе, она одредница још
једном, која би требало да језички објективизује свест у односу на саму себе и
да тиме објективизује представу свести о стварности?).
Другим речима, овде је и психологија добровољно застала на (договорној)
граници своје научне просвећености и покушала примену једне врсте (сада
просвећеним рациом диктираног, али у резултату ирационалног) класичног
„деус еџ мацхина” (= социјална заједница) а управо из бојазни да би сваки
рационални (логички) корак даље, могао да води у неку езотеричку ирацио-
налност (мистику, метафизику, трансцендентност).
То застајање је наравно легитимно, као ствар сопственог избора и у скла-
ду са устаљеним правилима просвећених наука. Једно друго питање је, свака-
ко, колико је резултат тог самоизбора задовољавајући. Јер при овоме се, још
једном, не само изоставља препозната носећа улога језика и у његовој само
духу доступној форми (мишљење), у односу на формирање свести.
Као друго, наиме, овим се не доприноси заиста решавању основног пи-

тања, нити партикуларно/психолошки (афирмативно објективизовање чове-
кове свести у односу на човекову свест и, последично, у односу на стварност),
нити уопштено/филозофски (усклађивање представе човекове свести о ствар-
ности са стварношћу а то значи са истином, која детерминише и легитимише
стварност, и за којом се трага).
Неоспорно је наравно да социјална заједница може, сме (и по свему су-
дећи мора) да буде социјална контролна инстанца индивидуе у најширем при-
мереном смислу речи, па – поред осталих фактора – и у смислу формирања
свести, али тиме није пружен ни најмањи доказ њене способности да буде
објективизујућа инстанца свести појединца а тиме и стварности.
Када наиме контролор у градском аутобусу открије једног путника без
карте, он тиме није објективизовао путникову већ почињену и трајућу, „за
себе и по себи” (дакле и без учешћа контролора) објективну радњу, већ ју је
само привео свом и ширем субјективном сазнању о њеном карактеру, као и
социјално предвиђеним консеквенцама. Тиме се евентуално још само испо-
ставља да је, поред осталих учествујућих чинилаца, и његова (парцијална,
лична, субјективна) контролна функција у служби социјалне заједнице, при
задатку учешћа у формирању свести дотичног путника објективно заказала
(осим у односу на консеквенце).
Предлог за размишљање филозофије језика у односу на пут доказног по-
ступка гласи:
1. Језик = цондитио сине qуа нон како подређене, индивидуалне, субјек-
тивне, тако и њој надређене, социјалне, објективне свести. 2. Социјална/је-
зичка заједница, као есенцијални генератор развоја чулу доступних (= кому-
никационих) форми језика, које су истовремено претпоставка у смислу цон-
дитио сине qуа нон њене сопствене егзистенције. 3. Полазећи са ове основе
неопходно је и даље трагати за елементом/комплексом, који би био у стању да
независно од увек субјективних „унутартелесних“ („Ја-свест” и „Ми-свест”)
спекулација разјасне шта је стварност (свест, истина).
Психологија је дакле, по ауторском мишљењу, овим у суштини понуди-
ла само још један показатељ, да ниједна теорија и ниједна наука до сада нису
пружили доказе о природи логички претпостављеног и вантелесног објекти-
визујућег фактора човекове свести о стварности.
То даље значи, за филозофију језика још увек нема задовољавајућег одго-
вора на питање, да ли ови новоуведени језички изрази представљају надонос-
не путоказе или саобраћајне знаке за слепу улицу.
Ауторски став почива на емпиријском сазнању, да би не само филозофија
језика, већ и све друге науке требало да своју креативност у односу на тражење
каузалног пра-почетка пре усмере на мајеутичку функцију „откривања скри-
веног” а не на новостворене мисаоне конструкције интерпретативног карак-
тера и њихову пројекцију у прошлост, осим наравно ако оне нису у позитивној
помоћној служби при тражењу истине.
При томе питање, шта је то „скривено”, (још једном, да ли је то значи –
просвећено-научно и теоретски један универзални и апсолутно важећи етич-
ко-морални кодекс, или пак религиозно-филозофски и теоретски гледано
трансцендентност, космички принцип васцелог бића, Бог, односно језич-
ко-филозофски, да је то сам језик, тако Сократ, Конфучије, итд.), остаје отво-
рено. У свим овим случајевима се ради о дуговечним језичким аналогијама,
које стоје за апсолутну истину (= објективну стварност) а то даље значи да то
„нешто“, што објективизује стварност, не може да буде подложно нашим увек
субјективним тумачењима, да не може да буде потчињено контроли нити ин-
дивидуалне „Ја-свести”, нити социјалне „Ми-свести”.
Теорија дефиниционизма, пак, заступа уверење да је актуелни став психо-
лошке науке проблематичан у односу на препознати механизам утемељавања
културолошке традиције у једној социјалној – и увек хијерархијској – зајед-
ници (= формирања „Ми-свести”), постулираног као „Узурпација власти над
дефиницијама и психагогија”. Тај став наиме носи у себи опасност, да психо-
логија себе nolens volens ставља у посредну службу узурпатора „власти над
дефиницијама”:
Шта би дотични, наиме, могли себи боље да пожеле, него да просвеће-
на наука прогласи етаблирану „Ми-свест” једне социјалне заједнице објекти-
визујућим аксиомом стварности (= истине „за себе и по себи”) а по могућству
већ у условима с њихове стране редефинисане, психагошки октроиране и од
чланова заједнице већински интернализоване „стварне стварности”?
Закључно, актуелни ауторски став гласи да психологија није у стању да
самостално, својом сингуларном методологијом реши проблематику (свести
о) стварности. Та констатација важи и за филозофију језика и њену методо-
логију.
СЕЛЕКТИВНА ЛИТЕРАТУРА:
• Adam, Gоttfried. Einführung in die exegetischen Methoden. Gütersloh: Gü-

tersloher Verlagshaus, 2000.
• Anderson, Alan Ross, and Nuel D. Belnap Jr. Entailment. The Logic of Rele-
vance and Necessity, vol. I. Princeton: Princeton University Press, 1975.
• Aristoteles. Lehre vom Schluss oder erste Analytik. 3. Auflage. Hamburg: Mei-
ner, 1922.
• Behrens, Roger. Kritische Theorie. Hamburg: Europäische Verlagsanstalt,
2002.
• Blackburn, Simon. Wahrheit. Ein Wegweiser für Skeptiker. Darmstadt: Wis-
senschaftliche Buchgesellschaft, 2005.
• Braun, Edmund. Der Paradigmenwechsel in der Sprachphilosophie. Darms-

tadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft, 1996.
• Bremer, Manuel. An Introduction to Paraconsistent Logics. Frankfurt: Peter
Lang Verlag, 2005.
• Devitt, Michael, and Kim Sterelny. Language and Reality. Oxford: Blackwell,
1999.
• Dod, Elmar. Der unheimlichste Gast. Die Philosophie des Nihilismus. Mar-
burg: Tectum, 2013.
• Jacobi, Jolande. Die Psychologie von C. G. Jung. Frankfurt: Fischer Taschen-
buch, 1987.
• Platon. Dialoge. Ottobrun bei München: Franklin Bibliothek, 1984.
• Schreiter, Jörg. Hermeneutik. Wahrheit und Verstehen. Darstellung und Texte.
Berlin: Akademie-Verlag, 1988.
• Schröder, Winfried. Moralischer Nihilismus von den Sophisten bis Nietzsche.
Stuttgart: Reclam, 2005.
• Spät, Patrick. Das Leben – und der Sinn des Ganzen. Zwischen Nihilismus und
einem Funken Moral. Stuttgart: Schmetterling, 2013.
• Umeljić, Vladimir. Teorija definicionizma i fenomen genocida. Etika i vlast
nad definicijama. Beograd: Magna Plus – Fond istine, 2010.
• Wimmer, Franz. Interkulturelle Philosophie. Wien: Passagen, 2004.
Vladimir Umeljić
LINGUISTIC AND PHILOSOPHICAL DEFINITIONISM THEORY

AND SPIRITUALY SUICIDAL DENIAL OF THE EXISTENCE
OF TRUTH
Abstract: In 20th century it became revealed that the educational and enlightening
roles of the humanistic sciences remain without a satisfactory results and threaten to lose
their sense, unless those sciences educate and enlighten themselves. This implies analogy,
as the language philosophy in its quest for the truth firstly ceased to devalue itself (the
change of language paradigm) and thus opened the door to a new evaluation of spiritually
suicidal relativism and subjectivism. In this theoretical review, the emphasis is placed on the
discussion of the extent to which the linguistic-philosophical theory of definitionism and its
postulate the constant of human spiritual being, the semiotic triad “language-consciousness-
reality”, could be useful for other human and social sciences and for their search for the truth.
Keywords: definitionism-theory, semiotic triad of the human being (man-language-
reality), absolute truth, philosophy of language
Received 11.02.2018/ Accepted 17.05.2018.

Vladimir Umeljic JEZICKO FILOZOFSKA TEOR

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Vladimir Umeljic JEZICKO FILOZOFSKA TEOR

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Serbian Studies Research

Vol. 9, No. 1 (2018): 189–218. 189

Сажетак: У 20. веку се дошло до сазнања да едукативно-просвећујућа функција

У доњем излагању ће на пробу бити стављен базични ауторски став, да

1. Језичко-филозофска основа теорије дефиниционизма

Ауторска полазна позиција у односу на филозофију језика гласи:

и каткад прожима и све остале друштвене науке – историјске, социологију, со-

над дефиницијама у сопственом интересу (ре)дефинисано – стање последица

Практиковање узурпације власти над дефиницијама и психагошко ши-

Њена базична детерминанта не искључује и не девалвира ни у ком случају

1.1. Класична парадигма језика (Платон, Аристотел) и релативизација

Битни предуслов разумевања суштине предложене тезе/теорије је по-

елемент и предуслов сваког мишљења. Томе је следило сазнање да је језик ос-

алибија” политици, која се тиме више не мора осећати обавезном у односу

суицидног самопорицања (в. доле Сократов диспут са софистом Теодором)

духовно ослепи, да би одлучио да застане на првом и субјективном, површ-

1.2. „Археологија језика” и апсолутност карактера истине (Сократ,

Један од одлучних противника својих релативистичких савременика био

терпретације, као конститутивне константе човекове спекулативне интели-

од толеранције захтевати да толерише нетолеранцију, не може се сматрати ле-

Борба за препознавање и признавање егзистенције апсолутне – од нас и

ларних сазнања (оно, што ми у свакодневном животу називамо „појединач-

2. Егзистенција апсолутне истине

За подсећање – релативистичка, софистичко-реторичка икона модерног

мера свега” или Кантов „вантелесни објективизујући фактор”?), шта је запра-

2.1. Тренутно важећи параметри (не)постојања апсолутне истине

Тражење и утврђивање научне истине у једном партикуларном случају, по

безмало читав 20. век.

ку, у „пра-етимологији речи” (Сократ), у „првобитном значењу речи” (Кон-

Истакнути представник филозофске школе прагматизма и утемељивач

потенцијално бесконачне форме језика, једна (идеална) „компетенција”, док је

2.2. Културолошки проблеми просвећено-научног доказног поступка у

Подсетимо се још једном кратко на досадашњи развојни пут, на неколико

стагнације свих, па и духовних наука.

То даље значи да је филозофија језика у Европи, по природи ствари, при

2.3. Самопросвећивање језичке филозофије

Горња поставка, наравно, важи за све науке а поготову за једну науку са

Питање егзистенције, односно доказивости (природе „вантелесног”,

2.4. Један дискутабилни став (и потреба самопросвећивања)

Психологија – упркос свом (кроз масивно ослањање на природне науке

Сходно свом партикуларном прилазу, један од закључака психолошке на-

- Од стране језичке филозофије емпиријски претпостављена вантелесност

Као друго, наиме, овим се не доприноси заиста решавању основног пи-

• Adam, Gоttfried. Einführung in die exegetischen Methoden. Gütersloh: Gü-

• Braun, Edmund. Der Paradigmenwechsel in der Sprachphilosophie. Darms-

LINGUISTIC AND PHILOSOPHICAL DEFINITIONISM THEORY

Received 11.02.2018/ Accepted 17.05.2018.

You might also like