Uvod u filozofiju 2

1. Hegel: Pojam konkretnog i razvia

Razvie je poznata predstava, ali ono to je najpoznatije jeste zapravo neto nepoznato, bez
filozofskog obrazovanja. Ideja tek treba da postane, i nije data na poetku. Misao je formalna, pojam
je odreenija misao, a ideja je misao u svome totalitetu, u po sebi i za sebe postojeoj odredbi. Ideja je
i jedina istina. Razvie se sastoji u dva razna stanja. Jedno od stanja je dar, mo, bie po sebi,
potentia, dunamys. Drugo od tih stanja je samostalno bie, stvarnost, actus, energeia. Na primeru
oveka: ovek je po prirodi uman, ali samo kao potentia, tako isto i razum, fantaziju, volju, postoji
njihova realna mogunost ali nije sposoban uradi ita umno, razumno itd, kada um postane po sebi za
njega, tada ovek ima stvarnost i tada on za njega postoji. Ono to je po sebi odrava se, nije ovek
dalje otiao ako je uman za sebe, nema nikakve nove sadrzine, ali razlika je ogromna. Stupati u
egzistenciju, znai menjati se a ostati jedno isto. Klica ima nagon da se razvije, zato sto je nagon iz
protivrecnosti, sto jeste samo po sebi a ne treba da je. Klica hoce da proizvede samu sebe, da se vrati
samoj sebi.
ta se razvija? Ono konkretno, a to konkretno je sutinski jedno pri tome da sadri razliite momente
delotvornosti. Nije konkretno samo delo, vec i ono to je po sebi, subjekat delotvornosti, isto tako
delotvornost i ono to poinje. Zadatak filozofije je da nasuprot apstraktnosti u smislu forme, istakne
ideju koja je sutinski konkretna - jedinstvo odredaba. Tu se razlikuje razumsko od umskog saznanja.
Ako je istinito apstraktno onda je ono neistinito. Filozofija je najvei neprijatelj apstraktnog, vraa nas
konkretnom. Ideja je po svojoj sadrini u sebu konkretna, kao i po sebi, a interes joj je i za nju da
bude spolja ono sto je ona po sebi. Tako dobijamo kretanje konkretnoga. Unutranja protivrenost
konkretnoga jeste ono to podstrekava na razvoj. Istinito je kretanje, proces, proces, alu u njemu je
mir, razlika, kada postoji, jeste samo razlika koja iezava, na osnovu ega postaje puno konkretno
jedinstvo. Primer cveta: cvet ima razliite kvalitete, ali ipak je on jedan.
Filozofija jeste saznanje ovog razvia.
2. Hegel: istorija filozofije i filozofije
Predstaviti jedan na proizlaenja, saznatu nunost odredaba, to je zadatak i posao same
filozofije. Redosled sistema filozofije u istoriji isti je kao redosled u logikom izvodjenju pojmovnih
odredaba ideje. Kada se osnovni pojmovi sistema koji su se pojavili u istoriji filozofije sasvim oiste
od onoga to se odnosi na njihovo spoljasnje uoblienje, na njihovu primenu na posebnosti i tome
slino, onda se dobijaju razliit stupnjevi odredbe same ideje u njenome logikome pojmu. Prve
filozofije su najsiromasnije i najapstraktnije; ideja je kod njih najmanje odreena, one se dre samo u
optostima, nisu ispunjene. Najpoznija, najmlaa, najnovija filozofija jeste najrazvijenija, najbolja, i
najbogatija - ona sama mora biti ogledalo cele istorije.
3. Hartmanova koncepcija istorije filozofije
Filozofija uzima svoj sadraj, svoje probleme iz oblasti nauke, umetnosti, religije, mita... Zato
stvarno, prodiranje u razvojno kretanje filozofskog miljenja bezuslovno pretpostavlja uvid u razvojno
kretanje svih ovih oblasti - naroito u razvoj naunih oblasti, jer one zauzimaju centralno mesto u
okviru filozofkog materijala. Proizlazi odatle zakljucak da je istorija filozofije najdalekosenije
uslovljena, to znai, najnesamostalnija grana celokupne istorije. Ali, Istorija filozofije ne treba da tei
samo oblikovanju sakupljenog materijala, ve mora od samog poetka da se kree u problemima. Da
li se metodski put istorije filozofije uopte moe dohvatiti u ovom njenom odnosu prema drugim
istorijskim granama ili u njemu sasvi iscrpi, i dali je nain povezovanosti jedino o emu je re. Da li
filozofija poseduje sebi, novi, svojstven nain povezivanja, sebi svojstvenu vrstu istorijskog
kontinuiteta, koja bi odgovara zahtevima njenih osobenih interesa. Kako e ovaj kontinuitet biti

ostvaren, ako jeste onda e biti od pomoi filozofiji ona bi se ispostavila kao najsamostalnija. Istorija
filozofije i filozofija se ne iskljuuju ve uzajamno ukljuuju. Za metodu istorije filozofije je
neophodno da se precizira pojam istorije problema. Nauka istorija filozofije samtra za svoj zadatak da
obuhvati dva pitanja u jedan odgovor: objektivno svedoanstva o linosti, i svedoanstvo o nauno
objektivnim problemima. Kojoj od ova dva pristupa treba dati prednost? Mora se unapred
pretpostaviti podjednaka vrednost oba pravca. Postoji i dogmatski stav o ovom pitanju, na obe strane.
Istraiva opte istorije kulture, je uvek vie sklon da ima u vidu mislioca nego miljenje, i time
zanemari filozofeme, koje bi trebalo da okarakterie, ovakvim opredeljenjem se ne pomae pitanju
metode istorije filozofije. Sa druge strane ima onih koji misle da filozofija nema nikakve veze sa
filozofirajuom linosti. Ovde umesto da se pita : koja je nadlenost znanja prema istorijsko
faktikom, ovde se pita, ta vredi da se na istorijsko faktikom saznaje. Individualnost pojedinanog
oveka je najkomplikovanija i najmnogostranija od svih istorijskih pojava. Ne postoji nijedna grana
istorije kojoj ona ne bi pripadala. Rekonstruisati istorijsku linost znai u njoj uspostaviti jedinstvo
istorije. Hegel je zahtevao da nadje dijalektiku pojmovnih odreenja logike ideje neposredno u
istorijskom proizlaenju jednih iz drugih filozofskih sistema. Zahtev ovakve vrsta uvek pretpostavlja
prekoraenje istorijske nadlenosti i ignorisanje osobenosti injenica.
Kako je mogua istorija problema? Moramo ve da posedujemo problem, da bi mogli da se bavimo
istorijom problema.
4. Hartmanova kritika " stare ontologije" i ideja "nove ontologije"
ta je stara ontologija? Pod njom se misli na uenje o bivstvu koje je bilo vladajue od
Aristotela do zavretka sholastike. Staro uenje o bivstvu (essencia, sutini)zgusnuto u supstancijalnu
formu a shvatljivo je u pojmu- predstavlja odreujuu i oblikovnu unutranjost stvari. Pored sveta
stvari, u koji je ukljuen i ovek, istupa svet sutina, koji nevremeno i nematerijalno obrazuje jedno
carstvo savrenosti i vieg bivstva. Opte je pokretaki i svrhovito delatni odreujui princip stvari.
Sutina je supstancijalna forma i kao konani uzrok razvoja odreuje nastajanje i razvijanje
organizma. Ista ema je prenesena na ceo svet, pa su svi procesi bili shvaeni teleoloki. Uspemo li da
uoimo supstancijalnu formu neke stvari, sa njom onda imamo istovremeno i klju svih promena
kojima ta stvar podlee. Supstancijalna forma moe se zahvatiti pojmom a metodiko sredstvo za to je
definicija. Definicija je sa svoje strane posao razuma, koji nema nita drugo da ini nego da sutinske
delove forme izvue iz konanih stadija prirodnog procesa nastajanja i da ih sreeno spoji.
Kritika istog uma, ini istorijsku graninu liniju od koje ontoloko miljenje skoro uopte iezava.
Kod Kanta otpada otpada deduktivna ema postupanja. Moe se dedukovati samo iz principa koji su a
priori izvesni, ali upravo apriorizam ovde podlee kritici. On se ograniava na dve vrste opaanja i na
nekoliko kategorija, pa i ove vae samo za pojavu, a ne bivstvo stvari po sebi. Time se isljuuju
supstancijalne forme, a istovremeno je s njima okonao i uenje o essentia. Kritika moi sudjenja
napada i teleologiju u jnenoj najvlastitijoj orijentacionoj oblasti, to jest u oblasti organskog, i odrie
joj konstitutivni znaaj. Novo uenje o bivstvu se ne moe preduzeti kao ontologija sutine. Iza te
tendencije stalno stoji postulat deduktivnosti. Kategorije o kojima raspravlja nova ontologija nisu
dobijene ni pomou definicija Opteg niti izvoenjem iz jedne formalne tablice sudova, ve su korak
po korak dokuene posmatranjem realnih odnosa. Osnovna teza: ontoloke kategorije nisu nikakvi
apriorni principi. A priori mogu biti samo samo intuiciji, saznanju, sudovima; itava suprotnost a
priori i a posteriori je ak samo saznajno teoretska. Ali u ontologiji se ne radi o saznanju.ve o
predmetu saznanja ukoliko je on kao takav i stovremeno i natpredmetan, tojest nezavisno od toga da li
i u kojim granicama saznanje stvarno ini bivstvujue predmetom. Principi bivstvujueg predmeta
nisu i principi saznanja. To je razlog zato ne mogu biti a priori saznate samo kategorije bivstva, ve i
same nae vlastite saznajne kategorije, na kojima a priori poiva ovo saznanje. Saznanje nikad ne
postaje predmet saznanja, te refleksijom onoga je predmet miljenja, refleksijom onoga to saznajemo
dolazimo do toga kako saznajemo. Put nove ontologije prestavlja se kao kategorijalna analiza - jedan
postupak koji se ne svodi ni na idukciju ni na dedukciju, niti se sluzi isto aposteriornim ili isto

apriornim saznanjem. On pretpostavlja celokupni obim iskustva. U novoj ontologiji nije svet
izgradjen s obzirom na oveka ve ovek s obzirom na svet. Nii stupnjevi bivstva su samostalni u
odnosu na via ali vii stupnjevi su zavisni od niih ali to ne znai da su vii slojevi odreeni od oni
niih ve imaju svoje sopstvene zakopnitosti.
5. Slojevanje realnog sveta i njegova zakonitost
Raznolikost formi pak oevidno obrazuje jednu stupnjevitost, iji je poredak u grubim crtama
dobro poznat: stvar, biljka, ivotinja, ovek, zajednica - i moda jo neto. Tako, ovde se moda moe
dodati istorija kao struktura i proces koji obuhvata narodne zajednice ili se smenjuju. Ovaj poredak
pokazuje se kao nehomogen: ovek je i ivotinja, ali nije biljka; ivotinja i biljka i jednu stvarstvenu
stranu, ali zajednica nije ovek. Ona zacelo obuhvata oveka i iznutra ga oblikuje, ali sama je neto
sasvim drugo. A isto naroito vai za istoriju. Dakle mora se nai neka druga podela, na kojoj se
kategorijalna razliitost stupnjeva moe dokuiti jednoznano i u skladu sa samim fenomenima. U tu
svrhu se moe bez dvoumljenja poi od Dekartove podele sveta na miljenje i rasprostrtost. Ova dva
carstva se razlikuju po celokupnom nainu svog bivstva. Prostorni spoljanji svet raspada se u dva
sloja: sloj stvari i fizikih procesa, s jedne, i sloj ivih bia - s druge strane. Oblast neprostornog,
suprotnost duevnog i duhovnog. Duhovne sadrine podrazumevaju jezik, znanje, vrednovanje,
pravo... Takvi sadraji transcendiraju svest pojedinca i u svom ukupnom stanju nikad ne prelaze u
jednu ljudsku svest, ne postoji neka opta svest koja okruuje i obuhvata individue. Medjusobni
slojevi iako podeljeni, meusobno se ne iskljuuju, ve stoje uzajamno. Svaki od ovih slojeva ima
sebi svojstvene kategorije. Na primer: razmena materije, asimilacija, samodelatna reguacija i
reprodukcija individua nedvosmisleno odvajaju bivstveni sloj organskog od fiziko energetskog
proces i dinamikog sklopa. Najnii stupanj je jednoslojan. sledei po visini dvoslojan, a najvii
sadri sve slojeve. Sve bivstvene tvorevine, bez obzira na stupanj izgraene su odozdo na vie.
1. U svakom naslojavanju bivstvenih slojeva stalno postoje takve kategorije nieg sloja koje se
vraaju u viim slojevima; ali nikad nema kategorija vieg sloja koja se ponavljaju u niim slojevima.
Prezentovanje kategorija iz jednog sloja u drugi ide uvek u napred, anikad unazad
2. Vraanje kategorija je stalno ogranieno vraanje. Ono ne vai za sve kategorije nieg sloja i ne iri
se takoe bez daljeg na sve vie slojeve. Postoji i prekid u vraanju na odreenoj slojnoj visini.
3. Pri svom presezanju u vie slojeve kategorije koje se vraaju menjaju se. NJih preoblikuje karakter
vieg sloja. Ono to prelazi nepromenjeno stalno je samo jedan osnovni kategorijalni momenat.
4. Vraanje niih kategorija nikad ne sainjava svojevrsnot vieg sloja. Ova svojevrsnot ova
svojevrsno uvek poiva na pridolaenju nekog kategorijalnog novuma, koje je nezavisan od niih
kategorija i sastoji se u nastupanju kategorija nove vrste. Ve promena elemenata koji se povraaju
poiva na nastupanju novuma
5. Uzlazni niz bivstvenih formi ne obrazuje kontinuum. Poto na odreenim mestima u nizu
istovremeno nastupa kategorijalni novum na mnogim kategorijama, bivstveni slojevi se jasno
odvajaju jedan od drugog. Ta odvojenost predstavlja fenomen distance slojeva koji je karakteristian
za njihov poredak.
6. Pojmovna istorija kao filozofija
Ovaj naslov sadri tvrenje da pojmovna istorija jeste filozofija, ili mozda da bi filozofija
trebalo da bude pojmovna istorija. Sutina filozofije jeste njena pojmovnost. Kako odrediti predmet
filozofije a pritom se ne zapitati za primerenost pojmova koje koristimo. Zar onda predmet filozofije
nije sam pojam? Postavlja se zahtev za upotrebom jednoznanih pojmova ali da li je to oekivanje
legitimno, ili primereno filozofiji ono to je u naukama neosporno. U pretpostavci da sve zavisi od
jednoznanosti pojmova, lei pretpostavka da su pojmovi orua koja nas osposobljavaju da
pristupamo predmetima i da ih potinjavamo naem saznanju. Ideja istog vetakog jezika

filozofskog miljenja je razjanjena kao nesprovodiva, jer je uvek neophodan jezik kojim ve
govorimo, a jezik kojim govorimo ometa nae saznanje. Jezik je sveobuhvatna prethodna izloenost
sveta i otuda se niim ne moe zameniti. Pre svakog kritikog filozofskog miljenja, svet je ve uvek
za nas izloen u jeziku. Svet nam se artikulie u uenju jezika. Nema nikad poetka od nule. Jedini
ispravni filozofski put onda jeste da se uini svesnim odnos rei i pojma kao odnos koji uslovljava
nae miljenje. Na primeru slobode se pokazuje kako postavljanje problema ne postaje razumljivo
usled pretpostavke da se radi o identinom problemu. Re je naprotiv o tome da stvarna pitanja, onako
kako se postavljaju sagledamo kao ono to valja razumeti. Treba da se razjasni skrivenost pojmovnog
porekla filozofski pojmovnih rei, ako hoemo da dokaemo legitimnost naeg postavljanja pitanja.
Pojmovno objanjenje uvek moe da bude samo parcijalno. U korienju pojmova treba negovati
disciplinu koja se moe nauiti iz pojmovnoistorijskog istraivanja, tako da ona omogui pravu
povezanost u naem miljenju.
7. Hermeneutiki krug
Hermeneutiko pravilo da se celina mora razumeti na osnovu pojedinanog, a pojedinano na
osnovu celine, potie iz antike retorike i u novovekovnoj hermeneutici je preneto iz oblasti
govornitva u umee razumevanja. Anticipacija smisla u kojoj je zamiljena celina postaje eksplicitno
razumevanje tako to delovi koji se odreuju na osnovu celine, sa svoje strane odreuju tu celinu.
Kriterijum za pravilnost razumevanja je saglaavanje svih pojedinanosti sa celinom. Izostajanje
saglasnoti znai neuspeh razumevanja. Kada hoemo da razumemo neki tekst, ne premetamo se u
autorovo duevno ustrojstvo, va u njegovo miljenje. Ako hoemo da razumemo, priznajemo pravo
onoga to drugi kae, a jo i pojaavamo njegove argumente. Cilj svakog sporazumevanja i sveg
razumevanja jeste sporazum o stvari. Hajdeger pie, "taj krug se ne sme svesti na circulus vitiosus, ma
se zato i trpelo. U njemu se skriva pozitivna mogunost najizvornijeg saznanja, koja se na pravi nain
dokuuje samo ako je izlaganje razumelo da njegov prvi, stalni i poslednji zadatak ostaje da se
njegova namera, obazrivost i prethodno shvatanje ne zavedu dosetkama i narodskim pojmovima, nego
da njihovom preradom iz samih stvari osigura naunu temu." U krugu hajdeger nalazi ontoloki
pozitivan smisao. Ko hoe da razume, izloen je pometnji koja dolazi od prethodnih miljenja koja se
ne potvruju na stvarima samim. Onaj koji izlae "tekst", ne pristupa tekstu neposredno, iz spremnih
prethodnih miljenja koja ive u njemu, nego izriito pita o njihovoj valjanosti. Potrebno je biti
svestan sopstvene predubeenosti kako bi se sam tekst predstavio u svojoj drugosti i na taj nain
doao do mogunosti da odigra svoju stvarnu istinu protiv naeg prethodnog miljenja.
8. Gadamerovo razumevanje jezika
Klasina definicija sutine oveka koju je postavio Aristotel, po kojoj je ovek ivo bie koje
poseduje logos. U zapadnog civilizaciji ta deficija se kanonizovala u formi oveka kao umnog ivog
bia koje se razlikuje od ivotinja po sposobnosti miljenja. Logos se prevodio kao um, odnosno
miljenje. Ali ta re u stvari znai, preteno, jezik. Za Aristotela, logos slui ljudima da pojasne ta je
korisno, tetno, ta pravo, nepravo. ovek moe da uini oitim ono ne prisutno pomou govora, tako
da ga pred sobom vidi i neko drugi. Sutini jezika pripada upravo njegova duboka nesvesnost: Utoliko
kovanje pojma jezik nije samo sluajno kasni rezultat. Re logos ne znai samo miljenje i jezik, nego
i pojam i zakon. Mi nikada svesno ne moemo da istupimo iz jezika jer je ono rezultat nesvesne
refleksije. Svo miljenje o jeziku uvek pristie iz jezika. Jezik nije jedno od sredstava pomou kojih se
svest odnosi prema svetu. One ne predstavlja trei instrument, pored znaka i orua - koji oboje
pripadaju sutinskim ovekovim odreenjima. Jer mi smo uvek obuhvaeni nekim svojim sopstvenim
jezikom. Rastemo, upoznajemo svet, upoznajemo ljude i na kraju sebe same, jedino ukoliko nauimo
da govorimo. Jezik znai ne orue ve stei prisnost i poznavanje samoga sveta koji nas susree . U
svem naem saznanju i miljenju mi smo uvek ve predubeeni jezikim izlaganjem sveta, u kome
urastanje u svet znai izrastanje. ta pripada jeziku?

1. Samozaborav koji pripada jeziku. Njegova vlastita struktura ivom jeziku je strano. to je vie jezik
ispunjen ivotom, to smo ga manje svesni.
2.Neindividualnost. Onaj koji govori jezik koji niko drugi ne razume, taj ne govori nita. Re hoe da
bude re koja pogaa, a to znai da ona jedino meni predstavlja neku stvar, nego da je ona stavlja pred
oi nekom drugom kome govorim. Jezik ne pripada sferi Ja nego Mi. Pojam igre. Razgovor je taj koji
pokree govor, igra koju prihvatamo sa drugim i ciji rezultati nas ispunjavaju.
3. Univerzalnost jezika. On je sveobuhvatan. Ne postoji nita to bi bilo iskljueno iz mogunosti
kazivanja, samo ukoliko miljenje neto misli. Svaki iskaz je motivisan, i razumljiv je tek kada je to
neiskazano shvaeno sa iskazanim.
9. Gadamerova rehabilitacija autoriteta i predrasuda
Ono to se, pod idejom apsolutne samokonstrukcije uma prikazuje kao ograniavajua
predrasuda, spada, uistinu, u sam povijesni realitet. Treba se priznati legitimnost predrasude ako
hocemo da vodimo rauna o konano povijesnom nainu bitka ovjeka. U emu je osnova
legitimnosti predrasuda? ta legitimne predrasude razlikuje od svih onih bezbrojnih predrasuda do
ijeg je prevazilaenja nesumnjivo stalo kritikom umu? Tek zahvaljujuci prosvetiteljstvu pojam
predrasude dobija nama uobiajeni negativni akcenat. Po sebi, predrasuda znai sud koji se donosi pre
konanog ispitivanja svih momenata koji odreuju stvar. Predrasuda ne znai pogrean sud, ve je u
pojmu ove rei da se moe vrednovati i pozitivno i negativno. Sudu njegov dignitet daje tek
obrazloenje, metodska sigurnost. <to znai da taj sud nema osnove, da je neosnovan. Tu lei zahtev
da se predrasude potpuno iskljue. Ako sledimo prosvetiteljsko uenje o predrasudama, nai emo
tamo sledeu osnovnu podelu: Mora se razlikovati predrasuda ovekovog gledanja i predrasuda
prevelike urbe. Ono to nas zavodi u zablude ili je ugled drugih, njihov autoritet, ili je to naa
supostvena prevelika urba. Opta je tendencija prosvetiteljstva da ospori svaki autoritet i da sve
odluuje pred sudijskim stolom uma. Tako i pismena predaja, Sveto pismo i svi drugi istorijski
dokumenti ne mogu prosto naprosto da vae, mogua istina predaje, naprotiv, zavisi od
verodostojnosti kojoj jo priznaje um. Um predstavlja izvor sveg autoriteta. Ono to je napisano ne
mora biti istinito. Mi to moemo bolje znati.
Um je za nas samo realno povijesni um, tj, prosto naprosto: on nije svoj gospodar, ve je uvek upuen
na datosti kojima se potvruje. Zato su predrasude pojedinca, mnogo vie nego njegovi sudovi,
povijesna zbilja njegovog bitka. Osnovna pretpostavka prosvetiteljstva, prema kojoj metodski
disciplinovana upotreba uma moe da sauva od svake zablude. U osnovi takve podele je iskljuujua
suprotnost izmedju autoriteta i uma. Konsekvenca prosvetiteljstva jeste podredjivanje svakog
autoriteta umu. Ali time nije iskljueno da i autoritet moe biti izvor istine, a to prosvetiteljstvo nije
zapaalo. Prosvetiteljstvo je dovelo i do deformacije pojma autoriteta znaei slepu poslunost. Pojam
autorita se zapravo odnosi na linost. No osnov autoriteta linosti, na koncu konca, nije u nekom aktu
potinjavanja i abdikacije uma, ve u aktu priznavanja i spoznaje - spoznaje naime da je onaj drugi
nadmoan nad nama u sudu i sagledanju i da stoga njegov um ima prvenstvo. Autoritet se nikome ne
daje ve stie, on poiva na priznanju i utoliko na radnji samog uma, koji, svestan svojih granica, ima
poverenje u bolje sagledavanje drugog. ak autoritet nema nikakve veze sa poslunou ve sa
spoznajom. U autoritet spada i poslunost ali to sledi samo iz autoriteta koji neko ima.
10. Gadamerovo odreenje klasinog
Pojam klasinog, koji je istorijska misao, poev od Drojzenovog otkria helenizma, dobio je
sada u nauci novo, pravo postojanja. Pojam klasine starine i klasinog, koji od dana nemakog
klasicizma vlada, pre svega, pedagokom milju, objedinjavao je u sebi normativnu i istorijsku stranu.
Kao stilskoj oznaci, tom je antikom pojmu, naprotiv, nedostajala svaka jednoznanost. Pojam
klasinog sada opisuje jednu vremensku fazu, jednu fazu povijesnog razvitka, ali ne opisuje nikakvu
natpovijesnu vrijednost. Ali u pojmu klasinog se nikad nije izbrisao normativni elemenat. Klasino

ne oznaava kvalitet koji se pripisuje odreenim povijesnim pojavama, ve osobit nain bitka
povijesnog, povijesno ispunjenje ouvanja koje - u uvijek ponovljenom potvrivanju - omoguava da
bude istinito. Klasino je ono to izdrava istorijsku kritiku, jer njegova povijesna vladavina,
obavezujua mo njegovog batinjenog i ouvanog vaenja, prethodi svoj refleksiji i u njoj se
odrava. Klasino je povijesna zbilja kojoj jo pripada i podreena joj je istorijska svest. To je
naprotiv, svijest o trajnosti o neizgubivom, o znaenju nezavisnom od svih okolnosti doba - svijest u
kojoj neto nazivamo klasinim jedna vrsta bezvremene sadanjosti, koja za svaku sadanjost znai
istovremenost.
Prvo, u pojmu klasinog je normativni smisao. No ako se ova norma retrospektivno odnosi na
neku jednokratnu prolu veliinu, koju je ona ispunjavala i predstavljala, ona ve sadri jedan
vremenski ton, koji ona povijesno artikulie. Izdvojio se jedan istorijski pojam kako bi oznaio
sadrajno opisani stilski ideal. U modernom miljenju pojam klasinog je poeo da se upotrebljava za
celinu klasine starine, kad je humanizam nanovo proklamovao uzornost ove starine. Autori koji vae
kao klasini uvek su, kao to je poznato, reprezentanti odreenih literarnih rodova. Oni su vaili kao
perfektno ispunjenje takve norme roda, ideal. Klasino je ono to se ouvalo, zato to samo sebi znai
i samo sebe tumai. to svakoj sadanjosti neto kae kao da je to samo njoj reeno. Da li takvo
povijesno posredovanje prolosti sa sadanjou, kakvog karakterie pojam klasinog, lei u osnovi
ko delotvorni supstrat svakog istorijskog stava. Samo razumevanje ne treba zamiljati toliko kao
jednu radnju subjektiviteta, ve kao prodor u dogaanje predaje, u kojoj se stalno posreduju prolost i
sadanjost. To je ono to se mora oitovati u hermenutikoj teoriji, kojom previe vlada ideja
postupka, ideja metode.
11. Gadamerov pojam delatno-povesne svesti
Kad god mi sa istorijske distance, koja u celini odreuje nau hermenutiku situaciju,
pokuavamo da razumijemo neku istorijsku pojavu, mi ve podleemo delovanjima delatne povesti.
Ona unapred odreuje ta e nam se pokazati kao problematino a ta kao predmet istraivanja, i mi
takorei zaboravljamo polovinu onoga to zbiljski jeste, ak, jo vie: mi zaboravljamo celu istinu ove
pojave, ako kao celu istinu uzimamo samu neposrednu pojavu. Da e se delatna povest ikad potpuno
znati je isto tako hibridna tvrdnja kao i hegelov zahtev za apsolutnim znanjem, u kojem je povest
navodno dola do potpune samoprozivnosti i stoga je uzdignuta na stanovite pojma. Delatno
povijesna svest je naprotiv, momenat provoenja samog razumevanja, i mi emo videti kako je ta
svijest djelotvorna ve u zadobijanju tanog pitanja. Delatno povijesna svest je , pre svega, svest o
hermeneutikoj situaciji. Pojam situacije karakterie zapravo to da se ne nalazimo nasuprot njoj, i
stoga o njoj ne moemo imati neko predmetno znanje. Mi smo oduvek u nekoj situaciji. Biti
povijestan znai nikad se utopiti u znanju o sebi. Pojam situacije odreujemo upravo time to ona
predstavlja stajalite koje ograniava mogunosti vienja. Stoga u pojam situacije bitno spada pojam
horizonta. Horizont je vidokrug koji obuhvata i ukljuuje sve to je vidljivo sa jedne take. Onaj ko
ima horizont ume u okviru svog horizonta pravilno da oceni znaenje svih stvari u pogledu blizine i
daljine, veliine i malenosti. Povijesnu pokrenutost ovekovog opstojanja i ini to da to opstojanje
nije apsolutno vezano za neko stajalite i stoga i nema neki odista zatvoreni horizont. Horizont je,
naprotiv, neto u ta mi ulazimo i to se s nama kree. Onom ko je pokretan pomjeraju se horizonti.
Tako je isto ouvijek u pokretu i horizont prolosti, iz kojeg ivi sav ljudski ivot i koji je ovde u
obliku predaje. Nije tek istorijska svest ona koja pokree obuhvatni horizont. U njoj je samo ovo
kretanje postalo svesno sebe. Horizont ve uvek moramo imati. Razumeti neto onda znai izmestiti
sebe, preneti sebe u horizonte drugoga.
12. Nieovo razlikovanje monumentalne, antikvarne i kritike istorije
Suviak istorije teti ivome oveku. U trostrukom pogledu istorija pripada ivome oveku:
pripada mu kao aktivnome oveku i oveku koji za neim tei, njemu kao onome koji neto uva i

potuje i njemu kao patniku kome je potrebno oslobodjenje. Toj trostrukosti odnosa odgovaraju tri
vrste istorije: jedna monumentalna, jedna antikvarna i jedna kritika vrsta istorije.
1. Monumentalna istorija : Zapovest takvog oveka glasi: to to je jednom bilo u stanju da se proiri i
da lepe ispuni pojam "ovek", takoe uvek mora biti prisutno da bi se to veno moglo. Da veliki
trenuci i borbe pojedinaca ine, neki lanac, da se u njima kroz milenijume povezuje neki planinski
lanac oveanstva, da je za mene jo uvek ivo, svetlo i veliko ono najvie jednog takvog davno
proteklog trenutka - osnovna je misao vere u humanost, koja se izrie u zahvatanju neke
monumentalne istorije. Ali ba u tom zahtevu da ono to je veliko treba da bude i veno, raspaljuje se
najuasnija borba. Jer sve drugo to ivi dovikuje Ne. Monumentalnost ne treba da nastane suprotno
je geslo. Kroz mozgove uplaenih i kratkovenih ivotinja, koje se stalno pojavljuju za iste nude i
kratkotrajno se s naporom brane od propadanja. Oni pre svega ele iveti po svaku cenu. Stalno se
bude neki koji s obzirom na proteklu veliinu i ojaani svojim posmatranjem oseaju tako usreeni,
kao da je ljudski ivot neka divna stvar i da je najlepi plod znati da je nekada neko ponosno i vrsto
iao kroz ovaj ivot. ime koristi monumentalno posmatranje prolosti? To veliko koje je jednom tu
postojalo u svakom sluaju je jednom bilo mogue i zato e svakako opet jednom biti mogue, ovek
hrabrije ide svojim putem. Suprotno, koliko razliitog on mora predvidet ako eli da tako okrepljujue
deluje, kako s nasilno individualnost prolosti mora ugurivati u neki opti oblik i na svim otrim
uglovima razbijati u korist slaganja. Postoje momenti kada se monumentalna prolost ne razlikuje
puno od mitske fikcije. Ako vlada monumentalno posmatranje prolosti nad drugim nainima
posmatranja, onda prolost sama trpi tetu, veliki delovi prolosti se zaboravljaju i samo pojedine
iskiene injenice se diu kao ostrva. Monumentalna istorija vlada analogijama: zavodljivo moe da
dovede oveka do propasti, i ako se nadje u rukama egoista i zanesenjakih zlikovaca, razarae se
carstva, ubijati vladari, izazivati ratovi i revolucije. Toliko tete koje monumentalna istorija jakim i
aktivnim ljudima bili oni dobri ili zli moe uiniti, a ta tek postie kada njom ovladaju oni slabi i
neaktivni. Na primeru umetnosti, ta ima vie da stvarate kad su velika dela ve napravljena.
Svaka od tri postojee vrste istorije je u pravu ba samo na jednom tlu i pod jednim podnebljem: na
svakom drugom izrasta u opustoujui korov. Kada je oveku koji eli da stvori neto veliko uopte
potrebna prolost, tada njom ovladava pomou monumentalne istorije. Onaj koji eli da istraje u
navici i u onome to se odavno potuje, neguje prolost kao antikvarni istoriar; A onaj kome sadanja
nevolja pritiskuje grudi i koji po svaku cenu eli da zbaci to breme ima potrebu za kritikom istorijom
koja sui i osuuje.
2. Antikvarna istorija: uvar i potovaoc, verno sa ljubavlju prenosi tamo odakle dolazi, u emu je
postao, odaje zahvalnost za svoj ivot, brino negujui od davnine postojee eli da uslove pod
kojima je nastao ouva kao takve kakvi posle njega treba da nastanu i tako slui ivotu. Istorija
njegovog grada postaje mu istorija njega samog i u tome nalazi svoje zadovoljstvo, svoj sud. Ali
antikvarno razumevanje nekog oveka, neke gradske optine, itavog naroda ima uvek krajnje
ogranien vidokrug; veinu stvari ono ak ne zapaa, a ono malo to vidi, vidi preblizu i izdvojeno.
Tada za stvari prolosti nema vrednosnih razlika i proporcija, koje bi meu sobom istinski vodile
rauna o stvarima. Ona upravo zna samo da uva ivot ali ne i da ga stvara, zato potcenjuje uvek ono
nastajue.
3. Kritika istorija: ovek mora imati snage i povremeno je primenjivati, razbijati i rasturati neku
prolost kako bi mogao iveti: tu mo on postie tako to istoriju stavlja pred sud, podvrgava je
munom ispitivanju i osudjuje je. Ali to je uvek opasan posao za ivot, ljudi koji unitavaju prolost
opasni su i ugroeni ljudi u opasnim i ugroenim vremenima. Jer nikada se ne ukida injenica da mi
od prolosti potiemo.
13. Nie: istorijsko, neistorijsko i nadistorijsko
ivotinja ivi neistorijski: jer se raa u sadanjici, kao neka brojka a da ne preostaje neki
udan, prekid, ona se zna pretvarati, ona nita ne krije i pojavljuje se svakog trenutka u potpunosti kao

ono to jeste, dakle ne moe biti nita drugo nego valjana. ovek se naprotiv odupire sve veem i
veem teretu prolosti. Njegov ivot je u biti imperfekt koji se nikada ne zavrava. Ono ime srea
postaje sreom jeste mo zaboravljanja da se za kratko vreme moe oseati neistorijski. ovek koji
uopte ne bi imao mo zaboravljanja, osudjenog da svuda via neko bivanje. Takav ne bi verovao vie
u vlastito bie, u sebe. Teko da bi se on usudio da podigne i prst. itavoj delatnosti potreban je
zaborav. Mogue je iveti skoro bez seanja, pa ak sreno iveti, kao to pokazuje ivotinja, no
nikako nije mogue iveti bez zaborava. Postoji izvestan stepen nesanice, preivanja, smisla za
istoriju, usled koga ivot biva oteen i na kraju propada. bez obzira da li je re o pojedincu, narodu i
kulturi. Ono istorijski i neistorijsko podjednako su nuni za zdravlje pojedinca, naroda, i kulture. To
da se ovek osea neistorijski treba smatrati vanijim i izvornijim jer se tu nalazi temelj na kojem
uopte moe izrasti neto pravo, zdravo i veliko. Aktivan ovek, kako je uvek besavestan tako je i on
uvek bez znanja, on zaboravlja veinu stvari da bi inio jedno, on je nepravedan spram onoga to se
nalazi iza njega, i poznaje samo jedno pravo, pravo onoga to sada treba da postane. Ako bi neko bio
u stanju da u brojnim sluajevima nanjui i ponovno udahne tu neistorijsku atmosferu, kao bie koje
saznaje, uzdigao bi se do nadistorijskog stanovita: Onaj ko se nalazi na nadistorijskom vie ne bi
mogao oseati zadovoljenje na dalji ivot, spoznavi Jedan Uslov itavog zbivanja. "Ne"
nadistorijskog oveka, ne vidi spas u procesu, za njega je svet uvek ve dovren i dostie svoj kraj.
Kako bi nas deset novih godina mogle vie nauiti nego to proteklih deset nije moglo. Potpuna
jednodunost, prolost i budunost je ista stvar. Dovodi istoriju da preterane zasienosti, ak do
gaenja.
14. Nieov genealoki metod
Uoiti osobenost dogaaja izvan svake jednoline svrhovitosti, vrebati ih tamo gde ih
najmanje oekujemo i u onome za ta se smatra da nema istorije - u oseanjima, ljubavi, svesti, u
instinktima; Pomou malih neuglednih istina, utvrenih strogom metodom. Genealogija se
suprotstavlja metaistorijskom irazvoju idealnih znaenja i beskrajnih teleologija. Suprotstavlja se
traenju "porekla". Poreklo bi bilo mesto istine. Kao apsolutna udaljena taka to prethodi svakom
pozitivnom saznaju, upravu bi poreklo omoguivalo znanje; znanje ga, meutim, prekriva, neprestano
ga, u svom brbljanju, pogreno razumevajui; iza istine, uvek skoranje, krte i odmerene, postoji
hiljadugodinja proliferacija zabluda. Ne verujmo da istina prebiva u istini. Istina, vrsta zablude koja
ne moe biti pobijena, zato to ju je dugo istorijsko vrenje uinilo nepromenljivom. Rad na
genealogiji vrednosti, morala, nikada nee biti potraga za njihovim poreklom, pri emu bi se
zanemarile sve istorijske epizode, naprotiv, to e biti zadravanje na sitniavostima i sluajnostima.
Treba znati prepoznati istorijske dogaaje, njihove interese. Genealogija ne tei tome da obnovi
vreme kako bi se opet uvrstio veliki kontinuitet s one strane irenja zaborava njen zadatak nije da
pokae da je prolost i dalje tu da ivi u sadanjosti i dalje je obnavljajui poto je itavom putovanju
nametnula pravac kretanja zacrtan na polasku. Treba se zadrati na ono to se dogodilo u rasipanju
koje joj je svojstveno, to znai uoiti sluajnosti. Primer genealoke analize naunika u njegovoj
panji u istoj privrenosti objektivnosti, brzo ce se otkrivati pisarije zapisniara, ili advokatski govori
njegovog oca. Zato su ljudi izmislili kontemplativni ivot? U varvarska vremena, kada snaga
pojedinca napusti, on postaje bolji ovek tojest manje opasan i njegove se pesimistine ideje obrazuju
samo kao rei i promiljanja. On e postati mislilac i najavljiva buduih dogaaja. Genealogija
otkriva smelu igru dominacija.
15. Nie "Bog je mrtav"
Sam Nie tok zapadne istorije tumai metafiziki, i to kao uspon i razvoj nihilizma. Svoje
tumaenje tog kretanja Nie saima u kratku reenicu "Bog je mrtav." Nieove rei oznaavaju
sudbinu zapada tokom njegove dvohiljadugodisnje istorije. Rei Bog je mrtav Nie je prvi put
izgovorio u treoj knjizi spisa vesela nauka objavljenog 1882. godine. U rodjenju tragedije pie
"Verujem u pragermansku izreku: svi bogovi moraju da umru". Ali nita nije manje izvesno, i to treba
znati od samog poetka, da u Nieovom miljenju rei "Bog" slue za oznaavanje natulnog sveta

uopte. Bog je naziv za oblast ideja i ideala. Rei Bog je mrtav znae: natulni svet je bez delotvorne
snage. On ne daruje ivot. Nieova filozofija je protiv platonizma. Rei Bog je mrtav sadre tvrdnju
da se Nita iri a nita znai odsustvo natulnog, obavezujueg sveta. Nihilizam je istorijsko kretanje,
a nije nikakvo shvatanje, nekakvo uenje koje neko zastupa. Nihilizam je temeljno kretanje unutar
istorije zapada. Nihilizam znai " To da se obezvreuju najvie vrednosti, nedostaje cilj; nedostaje
odgovor na pitanje zato?" Za Niea nihilizam nije samo pojava propadanja, ve zakonitost istorije
procesa zapada, on je unutranja logika zapadne istorije. Posrestvom nihilizma se obezvreivanje
dosadanjih vrednosti zavrava postavljanjem novih vrednosti. "Nepotpuni nihilizam, njegove forme
mi ivimo usred njega. Pokuaji da se nihilizmu umakne bez prevrednovanja dosadanjih vrednosti:
proizvode suprotno, zaotravaju problem." Nihilizam mora da odstrani osim stranih vrednosti i mesto
vrednosti, da odstrani natulno kao oblast pa u skladu sa tim da preosmisli i prevrednuje vrednosti.
Nihilizam postaje tako ideal prebogat ivotom. ta se podrazumeva pod pojmom vrednosti? Gledite
vrednosti jeste gledite uslova odranja, uslova poveanja s obzirom na sloene tvorevine s
relativnom trajnou ivota u granicama postojanja. Vrednost je vrednost ukoliko vai, ona vai
ukoliko se postavi kako ono o emu se radi. Gledite je vrednost. Sutini ivota pripada htenje da se
raste, poveanje. Svako odranje ivota slui poveanju ivota. Ali svaki ivot koji se ogranii na golo
preivljavanje jeste propadanje. ivot se u svojoj sutini pokazuje kao neto to predstavlja vrednosti.
Postajanje je za Nie volja za mo a na taj nain je osnovna crta ivota. Samo postavljanje vrednosti
temelji se na volji za mo. Hteti znai hteti biti gospodar, biti jai. Volja e pre hteti nita, nego ne
hteti, a nita je neto stvarno.
16. Fukoova arheologija
Stara pitanja tradicionalne analize (kakva je veza izmedju raznorodnih dogadjaja? Kako meu
njima ustanoviti nuni sled? Kakav je kontinuitet koji ih proima? ili ukupno znaenje koje oni
naposletku obrazuju? Moe li se odrediti jedna celina ili se treba ograniiti na utvrivajne
povezanosti?) od sada su zamenjene pitanjima drugog tipa: koje slojeve treba odvojiti jedne od
drugih? Kakve tipove nizova treba ustanoviti? Koje kriterije periodizacije treba usvojiti za svaki od
njih? Koji sistem odnosa se moe opisati meu njima?... U disciplinama istorije ideja, panja se
preusmerava sa "razdoblja" ili "vekova" prema fenomenima prekida. Istorija nekog pojma nije istorija
njegovog progresivnog istanavanja ve razliitih polja konstitucija i vaenja. Vie se ne postavlja
problem tradicije i traga ve granice i preseka. Istorija u naem vremenu tei arheologiji - intrinsnom
opisu spomenika. Izmedju arheoloke analiza i istorije ideja ima mnogo taaka razgranienja:
1. Arheologija ne nastoji da odredi misli, predstave, slike, teme, opsesije koje se kriju ili pokazuju u
diskursima, nego diskurse same, diskurse kao prakse podlone pravilima. Ona odbija da bude
alegorijska, ve se obraa diskursu kao spomeniku.
2. Arheologija ne nastoji da pronae neprekidni i neosetni prelaz koji povezuje diskurse sa onim to
im prethodi, okruuje ih i sledi ih.
3. Arheologija se nipoto ne ravna spram suverenog lika dela, i ne pokuava da uoi trenutak u kome
se ono odvija od bezimenog obzorja.
4. Arheologija ne nastoji da ponovo uspostavi ono to su ljudi u trenutku govora mogli da misle,
smeraju, iskuavaju, ele.
17. Strukturalizam
18. Jenakoimenost, samimenost i mimoimenost
Jednakoimenima se nazivaju one stvari kojih je samo ime zajedniko, a pojam bivstva po
ovom imenu razliit; tako se, na primer ivo bie kae i za pravog oveka i naslikanog; kod njih je
naime, samo ime zajedniko, dok je pojam bivstva po ovom imenu razliit; jer ako bi neko izvestio ta
kod svakog od njih znai biti ivo bie, taj bi dospeo kod svakog od ovih do osobenog pojma.

Samimenima se pak nazivaju one stvari kojih je i ime zajedniko, a pojam bivstva oznaen po ovome
imenu isti; tako se na primer ivo bie kae i za oveka i za vola jer svaki od ovih se naziva ivo bie
po zajednikom imenu a i pojam bivstva je isti; ako bi neko naime kod svakoga izvestio ta kod
svakog od njih znai biti ivo bie dospeo bi do istog pojma.
Mimoimenima se pak nazivaju one stvari koje imaju naziv po nekom imenu, razlikujui se od toga
imena po padeu, kao to se od gramatike naziva gramatiar, a od junatva junak.
19. Aristotelova prva filozofija kao onto-teologija
20. Aporije prve filozofije
1. Da li istraivanje uzroka pripada jednoj nauci, ili mnogim? Kod mnogih bia ne postoje sva
naela. Jer, u kom smislu moe postojati naelo kretanja kod nepokretnih bia ili priroda Dobra ako je
ono neko kretanje po svojoj prirodi. Matematike nauke nemaju kao naela dobro ili loe, ili nekakvo
kretanje. Ako je tako, i ima vie nauka o uzrocima, i ako je svaka o nekom drugom naelu za koju
onda treba rei da je nauka koju traimo? Koju nauku treba nazvati mudrou, svaka ima neko pravo
na to ime. Ukoliko je ona ponajvie vladarska i sposobna da vodi, te ukoliko ukoliko ostale nauke,
kao njene slukinje, nemaju pravo da joj protivree, takva bi bila ona koja se bavi Dobrom i svrhom
jer sve ostalo postoji radi toga. A ukoliko je odreena kao nauka o prvim uzrocima i o tom to je
ponajpre spoznatljivo, takva bi bila nauka o bivstvu. Pre zna onaj koji zna ta je neka stvar nego onaj
koji zna samo sekundarne karakteristike ( koliko je, kakvo je...)
2. Dvoumice postoje i oko toga da li jednoj nauci ili veem broju njih pripada ispitivanje
naela dokazivanja (dokaznim nazivam ona naela kijm svi dokazuju), kao naelo protivrenosti. Nije
verovatno da se time bavi jedna nauka, jer zato je razumevanje toga svojstvo geometrije nego bilo
koje druge nauke? Ako to pripada podjednako bilo kojoj nauci ali ne pripada svim, onda spoznaja
ovih naela nije svojstvo nauke koja spoznaje bivstvo a ni svojstvo drugih nauka. Ako se nauka o
bivstvu razlikuje od nauke o ovim naelima, koja je po prirodi vanija i ranija? Jer aksiomi su optiji
od svega i jesu naela svega, te ako ispitivanje istine i lai s njima u vezi ne pripada filozofu kome
drugom e to pripadati?
3. Da li se jedna nauka bavi svim bivstvima, ili vie njih? Nije verovatno da se jedna bavi
svim inace bi postojala jedinstvena nauka o svim priluenostima. Da li se ovo istraivanje tie jedino
bivstava ili i njihovih priluenosti?
4. Da li postoje jedino opaajna bivstva, ili i neka druga pored njih? Kritika Platona.
Besmislena je tvrdnja da postoje neka bia koja su istovetna sa ovim ovde samo to su ona vena a
ova propadljiva. Problem trei ovek. U tom sluaju postojala bi nauka izmeu lekarstva samog i
ovog ovde lekarstva, postojalo bi neto zdravo pored opaajnog zdravog i zdravog po sebi. Oito je da
i oblici moraju biti u samim stvarima.
5. ta i kako misliti da bi se istina dosegla? Ako ne postoji neto pored pojedinanih stvari, a
pojedinanih stvari je beskonano mnogo, kako je onda mogue stei neko saznanje o onom to je
beskonano mnogo? U sluaju da nema neto osim pojedinanih stvari, tada nita ne bi bilo umstveno
ve opaajno i ne bi bilo nauke. Sve opaajno propada i u kretanju je. Ako nita nije veno, nije
mogue da bude postajanja.
Da li su bie i jedno bivstva bia, te da li svako od njih budui da nije nita drugo jest s jedne strane
jedno, a s druge bie, ili treba ispitivati ta uopte jest bie ili jedno poto postoji neka druga njima
podleea priroda.
To su pitanja koja je nuno postaviti o naelima, a i to da li su ona optosti ili kao to za to
pojedinano govorimo. Jer ako su optosti, ona nee biti bivstva ( jer nita od tog zajednikog ne
oznaava neto ovo ve takvo, a bivstvo je neto ovo; no ako e biti neto ovo, i ako treba izdvojiti to

tose opte pridaje, tada e Sokrat biti neko mnotvo, on sam i ovek i ivue, ako zaista svako od tih
oznauje neto ovo i jedno) Dakle, ako su naela nisu opta ve kao pojedinane stvari, tada nee biti
spoznatljiva, jer znanje o svemu odnosi se na to opte, tako da e morati da postoje druga naela koja
prethode ovim naelima i koja se pridaju uopte, ako uopte treba da ima nauke o njima.
21. Bie kao prilueno
O biu se govori na vie naina. Sa jedne strane bie oznaava to ta jest , a sa druge strane
oznaava kakvo koliko, i bilo ta drugo to se takvo pridaje. Da li hodanje, sedenje, zdravlje i slino je
bie ili nebie? nita od toga ne moe postojati po sebi niti se moe odvojiti od bivstva, jer je bie to
to hoda ili sedi ili je zdravo. Po priluenosti kaemo na primer da je pravedan obrazovan, da je ovek
obrazovan, ili da je obrazovanii ovek, i pri tome govorimo veoma slino kao kad kaemo da
obrazovani gradi zato to je za graditelja prilueno to da je obrazovan; Ono za ta se govori da je po
priluenosti izgovara se tako ili zato to oba pripadaju istom biu, ili zato to biu pripada ono, ili zato
to ono samo jest to emu pripada to emu se pridaje. Sa druge strane biti ima toliko znaenja na
koliko se naina govori. Poto od tog to se pridaje jedno oznaava tastvo, drugo kakvo, tree koliko,
biti onda znai isto za svakog od njih. Nema nikakve razlike izmeu ovek je ozdravljajui i ovek
ozdravlja.
22. Bivstvo kao podleee
Podmet je ono emu se sve ostalo pridaje a to se samo vie ne pridaje neemu drugom. Zato
najpre njega valja odrediti, jer prvi podmet ponajpre izgleda kao bivstvo. U jednom smislu se tako
neto naziva tvarju, a u drugom oblijem a treem iz toga dvoga. Bivstvo je ono to se ne pridaje
podmetu ve se njemu pridaje sve ostalo. . Bivstvo je pre ono emu sve to kao prvom pripada. Ako se
odvoje duina irina i visina ne vidimo da ita ostaje, osim ako ne preostaje neto to se time
ograniava, tako da se tvar pojavljuje kao jedino bivstvo. Pod tvarju tu podrazumevam ono to po sebi
ne moe biti nazvano ni neim ni kolikom, ni iim drugim ime se bie odreuje. Jer postoji neto
emu se sve ovo pridaje, a razlikuje se bit toga i svakog pojedinog naina pridavanja. Jer sve ostalo se
pripisuje bivstvu a bivstvo se pripisuje tvari. To izgleda kao da je tvar bivstvo; ali to je nemogue, jer
izgleda da bivstvu ponajpre pripada odvojenost i neka ovost, pa bi se zato moglo initi da su oblik i to
iz oba bivstvo pre od tvari.
23. Bivstvo kao bit
Jedan od naina na koje odreujemo bivstvo jeste sutina. Sutina pojedinanog je ono to se
po sebi pridaje. Tvoja bit nije isto to i bit obrazovanog, jer ti nisi po sebi obrazovan. Sutina je ono
to si ti po sebi. Odredba u kojoj to nee biti sadrano, a koja to izrie. to je odredba sutine
pojedinanog. Da li sutine pripadaju na primer svim takvim stvarima kao "beli ovek". Neka mu ime
bude ogrta, ta je bit tog ogrtaa? Meutim to nije ono to se po sebi pridaje. Sutina je neto ovo
kao takvo, a kad se neto pridaje neemu drugom, tada to nije neto ovo kao takvo. Sutina pripada
onom iji je izraz odreenje. Da li su sutina i to pojedinano neto istovetno ili razliito?
24. Dynamis i energeia
Sve one mogunosti koje se odnose na isti oblik su neka naela, i o njima se govori u odnosu
na jedinstvenu mogunost u prvobitnom smislu koja je naelo promene u drugom, ili u neemu kao u
drugom. S jedne strane ona je mogunost trpljenja, naelo trpne promene u samom tom to trpi,
naelo promene usled neeg drugog ili usled sebe kao drugog; Lano i nemogue nisu istovetni.
Lano je da ti sada stoji, ali to nije nemogue.
Delotvornost znai da stvar postoji ali ne tako kako kaemo da je ona mogua. Neto je
delotvorno kao kretanje u odnosu na mogunost, a drugo kao bivstvo u odnosu na neku tvar. Ono
kretanje u kome je svrha prisutna jeste delatnost. Na primer ovek istovremeno gleda i video je,

razume i razumeo je, misli i mislio je; Svako kretanje je nezavreno. Nije tano da ovek istovremeno
eta i da je etao, da gradi i da je gradio.
25. Nepokrenuti pokreta i pitanje o biu kao biu
Poto je bilo tri bivstva, dva prirodna i jedno nepokretno, mora postojati neko veno,
nepokretno bivstvo. Bivstva su pre svega to jeste, tako da je sve propadljivo ako su sva ona
propadljiva. A nemogue je da kretanje postane ili da propadne jer je ono veno, isto kao ni vreme. Jer
ukoliko ne postoji vreme tada ne moe postojati ni to ranije i kasnije. I kretanje je znai isto tako
neprekidno kao i vreme, jer ovo je ili istovetno ili je neko svojstvo kretanja. A nijedno kretanje pored
prostornog nije neprekidno, a kod ovog to je kruno kretanje. Ako postoji to pokretako, ali ono nije
nikako delotvorno, tada nee postojati kretanje. Jer mogue je da to to ima mo ne bude delotvorno.
Ali ono to je mogue moe i da ne bude. Znai mora postojati takvo naelo ije je bivstvo
delotvornost. Ta bivstva treba da budu bez tvari, jer treba da budu vena. Znai ona su delotvornost.
Postoji neto to se uvek kree neprestanim kretanjem, a to je kruno kretanje, postoji dakle i neto
to pokree. Poto je poslednje to to se kree i to ne pokree, postoji neto u sredini neto tree to
nije pokretano a pokree, i to je veno bivstvo i delotvornost. Tako pokree ono to je eljeno i
miljeno, oni pokreu a da se sami ne kreu. Ono to je kod toga prvo isto je. To Prvo pokree kao
voljeno , a sve ostalo Ono okree pomou neba koje je pokrenuto.
26. Logika i prva filozofija: opovrgavajui dokaz naela protivrenosti
27. Aporije "teorije ideja"
*pitanje koje Parmenid postavlja Sokratu:
1. ispituje se ideja kao uzrok
2. argument napada ideju kao univerzaliju(argument treeg oveka)
4. ideja kao paradigma;varijacija elementa treeg oveka
3. argument ideja je misao
5. istinska aporija teorija ideja

28. Platonovo uenje o "najviim rodovima"

Da nas ne bi smelo mnotvo, izaberimo neke od onih za koje se kae da su najvaniji.
Najvaniji rodovski pojmovi jesu: samo bie, mirovanje, kretanje. Istovetno, razlino
29. Platonovo odreenje nebia
Svako kretanje i svaki pojam sadre nebie. Nebie nije nita ve samo drugo.
30. Hajdeger: "Bitak kao prva i jedina tema filozofije"
Bitak je prva i jedina tema filozofije. Filozofija nije znanost o bivstvujuem, nego o bitku,
ontologija. Filozofija je teorijsko pojmovna interpretacija bitka, njegove strukture i njegovih
mogunosti. Nasuprot tome, svetonazor ne spada u krug zadaa filozofije, ne zato to je filozofija u
nekom nesavrenom stanju i to jo ne uspeva dati jednoglasan i univerzalno ubedljiv odgovor na
svetonazorna pitanja, ve se filozofija ne odnosi na bivstvujue. Bivstvujue je neto, ali bitak je
Nita. Pod bitkom ne mogu sebi zamisliti nita. Ali mi stalno mislimo bitak. To i to JEST takvi i
takvo, ono NIJE takvo, to je BILO, to e BITI. Bitak je najjednostavniji i najsamoraz umljiviji pojam,
on niti potrebuje niti je sposoban za odredbu. Poziva se na zdravi ljudski razum. Filozofija je uvek
neto ezoterino.

31. Hajdegerova destrukcija metafizike

Treba li za samo pitanje o bitku poluiti transparentnim njegove vlastite povijesnoti, onda je
potrebno razlabaviti ukruenu tradiciju i ukloniti prikrivanja kojima je urodila Tu zadau razumemo
kao destrukciju nasledjene sastojine take antike ontologije, provedenu po niti vodilji pitanja o bitku,
kao razbijanje te sastojine na izvorna iskustva. Destrukcija se ne odnosi negirajui prema prolosti,
nego njezina kritika pogadja danas, i pogadja danasnji nain tretiranja povijesti ontologije.
Destrukcija se susree sa zadaom, da interpretira podlogu antike ontologije u svetlu problematike
temporalnosti.
32. Formalna struktura pitanja o bitku
Bitak je najopenitiji i najprazniji pojam. Stoga emo diskusiju o predrasudama voditi samo
dotle dok se ne pokae kako je ponavljanje pitanja o smislu bitka nuno. Tri su takve predrasude:
1. Bitak je najopenitiji pojam. Neko razumevanje bitka uvek je ve ukljueno u svemu to neko
shvaa od bia. Ali openitost bitka nije openitost roda. Bitak ne omeuje najviu regiju bia ukoliko
je ono pojmovno artikulirano prema rodu i vrsti. Openitost bitka nadmauje svaku openitost roda.
Bitak je transcedens. Hegel odreuje bitak kao neodreeno neposredno i to odreenje stavlja u temelj
svih daljnjih kategorijalnih eksplikacija svoje logike, ali isputa iz ruku problem jedinstva bitka
nasuprot raznovrsnosti kategorija. Pojam je bitka najtamniji.
2. Pojam bitak nije mogue definirati. To se zakljuuje iz njegove krajnje openitosti- ako je definicija
genus proximum i diferentia specifica. Bitak ne moe biti shvaen kao bie, on nije poput bia
Nemogunost definisanja bitka naprotiv jeste podsticaj pitanja o njegovom smislu.
3. Bitak je pojam razumljiv po sebi. Sako razume nebo je plavo, ja sam radostan
Pitanje o smislu bitka treba postaviti. Svako zapitivanje jeste traenje. Kao traenje, zapitivanje
zahteva da ga unapred vodi Traeno. Smislom bitka moramo otuda ve raspolagati. Mi se uvek ve
kreemo u nekom razumevanju bitka. Mi ne znamo ta znai bitak, ali kada pitamo ta je bitak mi se
nalazimo u nekom razumevanju tog "je" iako ne bismo mogli fiksirati ta znai to "je". Mi uopte ne
poznamo horizont iz kojega bismo mu trebali pojmiti i fiksirati smisao. To proseno i maglovito
razumevanje bitka jeste fakt. Prvi filozofski korak u razumevanju problema bitka jest ne odreivati
biu poreklo kao biu svodei ga na neko drugo bie, kao da bitak ima karakter nekog mogueg bia.
Obrada pitanja o bitku znai, injenje transparentnim nekog bia koje pita u njegovu bitku. Samo
zapitivanje tog pitanja kao modus bitka nekog bia bitno je odreeno onim o emu re u pitanju bitkom. To bie koji smo uvek mi sami i iji bitak moe pored ostaloga, biti zapitivanje, terminoloki
zahvaamo kao tubitak. Bie je mogue odrediti u pogledu njegova bitka a da pritom nije nuno ve
raspolagati eksplicitnim pojmom smisla bitka.
33. Ontoloko i ontiko prvenstvo pitanja o bitku
Ontoloko je zapitivanje spram ontikog zapitivanja znanosti izvornije. Ali ono ostaje i samo
naivno i neprozirno, ako njegova traganja za bitkom bia ostavljaju nerazmotrenim smisao bitka
uope. Svaka ontologija, raspolagala ma kako bogatim i vrsto sazdanim sistemom kategorija, ostaje
u osnovi slepom, i izokretanjem svoje najvlastitije namere, ako pre toga nije dovoljno razjasnila
smisao bitka i to razjanjavajne shvatila kao svoju fundamentalnu zadau.
Tubitak je bie koje se ne pojavljuje naprosto meu drugim biima, Ono se naprotiv ontiki odlikuje
time to to se tom biu u njegovu bitku radi o samom tom bitku. Samo razumevanje bitka jeste
izvesntost bitka tubitka. Tubitak sebe razume na bilo koji nain ali je uvek samo sebi dokueno.
Ontika je osobitost tubitka da jest ontoloski. Znanosti su naini bitka tubitka na koje se on odnosi i
prema biu koje ne treba sam biti taj tubitak, ali tubitku bitno pripada: bitak u nekom svetu. Prvo
prvenstvo tubitka je ontiko, to bie odreeno je u svojem bitku egzistencijom. Drugo je njegovo

prvenstvo ontoloko, tubitak je sam po sebi ontoloki, ali egzistencijalna analitika je ukorenjena
ontiki, samo ispitivajui egzistencijski postoji mogunost da bude dokuena egzistencijalnost
egzistencije.
34. Hajdegerov fenomenoloko hermeneutiki metod
Zadaa ontologije jeste jest iznoenje bia i eksplikacija samog bitka. A metoda ontologije
ostaje u najviem slimslu dvojbena dokle god se hoce traziti savjet u npovijesno nasleenih
ontologija. Nain obrade pitanja o smislu bitka, je fenomenoloki. Fenomenologija znai primarno
jedan metodski pojam, on ne karakterizira neko realno to predmeta filozofskog istraivajna, nego
njegovo kako.
35. Fink: filozofija kao prevladavanje naivnosti
Bez napora vlastitog filozofiranja nema puta u filozofiju. Filozofija je pre svega filozofiranje,
duhovno kretanje. Ne zahteva se originalnost pojedinca. Istinski poetak filozofije jeste uenje nad
samorazumljivim. Samorazumljivost postaje upitna. Fundamentalna osnovna odlika svakog
subjektivnog ivota koji se odnosi prema objektima. u toj osnovnoj odlici temelji se naivnost,
prirodnost ljudskog postojanja. Teza o bivstvu sveta. Samorazumljivost naivnog ivota lei za huserla
u pretenom teenju ka predmetima. Filozofija treba oveka da oslobodi od obuzetosti stvari. Svaka
filozofija ima svoj, iskljuivo njoj pripadan pojam naivnosti kojim zapoinje. Hajdeger karakterie
naivnost kao nain odvijanja ovekove celokupne egzistencije; kao ravnodunost prema razlici
izmedju bivstva i bia ili kao ontoloku indiferenciju. Filozofijranje je modus izrinosti razumevanja
bivstva. Ne filozofirajne: modus njegove izrinosti. FIlzofija i nefilozofija se pricipijelno posmatraju s
obzirom na razumevanje bivstva. Naivnost ne dovodi ni do kakvog naina stvarnog uvida u nain
bivstvovanja nekog podruja bia. Vulgarno razumevanje bivstva. Postojanje se zbiva u velikoj
jedinstvenoj povezanosti svih dogaaja, u svetu.
36. Akvinski : uenje o transcedentalijama
Tomino stajalite je umereni realizam. On smatra, kao i Aristotel, da ope postoji u
pojedinanom, i da ga ovek razumom iz njega izdvaja - Opi pojmovi nisu samostalna bia, ve
bivstvuju samo u pojedinanom.