ЕДМУНД ХУСЕРЛ (1859–1938)

БИОГРАФИЈА И ОПШТЕ НАПОМЕНЕ

Рођен у Простјејову, данашња Чешка (на њемачком Просниц), у јеврејској
нерелигиозној породици. У зрелим годинама се под утицајем велике личности
чешке повијести, науке и културе Томашом Масариком у Бечу крстио у
јеванђелистичкој цркви.
Докторирао је математику. Поред осталих, био је ученик психологā Франца
Брентана и Карла Штумфа, те математичара Вајерштраса. Имао је докторате из
математике, психологије и философије.
Фазе: 1) Хале (1887–1901): борба против психологизма и натурализма; 2)
дескриптивна феноменологија; 3) трансцендентална феноменологија и
егологија; 4) философија културе.
Стално је радио на истим темама помичући жижу, а некада и значајно мијењајући
своје становиште.
Хусерл је пуно дуговао Брентану и увијек је то пријављивао, иако је његов учитељ,
којег није напуштала наклоност према великом ученику, изражавао незадовољство
развојем Хусерлове мисли (исто се понавља у односу Хусерла и Хајдегера)
Хусерлов архив је 1939. установљен на Католичком универзитету у белгијском
граду Левену и садржи 45000 страница. Још нијесу објављена сва његова дјела (30
од предвиђених 40 томова Хусерлијане).
Под феноменологијом се најприје разумијевао процес разјашњавања
епистемологије и логике, да би се касније под тиме почело подразумијевати
другачија оријентација у философији. Од 1907. феноменологија стоји у вези са
трансценденталним идеализмом.
Повратак темељности и научности философије – послије упливā других
дисциплина (економија, психологија, „социлогизам“, који се појавио прије
социологије) у њу, у послијехегеловској ситуацији.
Прва утицајна фигура за њега био је Декарт – трансценденталну
феноменологију је назвао неокартезијанством. Међутим, док је за Декарта его
„утемељујући аксиом“, дотле је за Хусерла оно „утемељујућа сфера бића и
Хусерл

стварности“. Поред тога, Хусерлово „ја-јесам“, тј. аподиктички чисти его, није
никакав „кутак свијета“, није „резидијум (талог) свијета“, већ апсолутно
аподиктична поставка која се омогућује „ускобљењем (стављањем у заграде)
цјелокупног важења свијета“.
Радикализовање кантовског критичког програма Продужетак Кантове идеје
критике ума, али тако да покушава да спасе ум од скептицизма, културног
релативизма и ирационализма, али и од његовог вулгарног свођења на сцијентизам
и натурализам.
Три важна мјеста – „копче“ с традицијом:
1. Феноменологија је беспретпоставна наука о свијести, што значи да треба
довести у питање важења свега што није критички пропитано („против
предрасуда“ – картезијанство)
2. Учење о свијести је пут за разумијевање свијета (Кант)
3. Свијест мора бити кадра да саму себе преиспитује и да дође до сигурних
увида (Хегел, Феноменологија духа).

Крилатица његове философије: Ка самим стварима/суштинама (Zu den Sachen

selbst). Хусерл жели да дође до „самих ствари”, тј. до чистих априорних суштина
које заснивају идеалне предметности – а то је онај ејдос (Платонов утицај).

2. КРИТИКА ПСИХОЛОГИЗМА И НАТУРАЛИЗМА

На својим почецима био је под утицајем психологистичког схватања логике, да би
под Фрегеовим [Gottlob Frege] утицајем заузео критичко држање спрам тога
становишта.
Психологизам претпоставља да логички ставови почивају на психичким
чиновима, тако да би се логички ставови имали третирати као хипотезе нашег
мишљења, а не као нешто што априорно важи као законитост сваког исправног
мишљења. Хусерл је, напротив, сматрао да логички ставови нијесу – попут
природних закона – емпиријске нарави. До њих се не долази путем индукције,
нити су они зависни од случајног начин функционисања наше свијести, док се
бави активношћу мишљења. Напротив, њихова истинитост независна је од
конкретног искуствена пута стицања увида у њих и као таква се има признати

2
Хусерл

и. Хусерла не занимају психички чинови путем којих се долази до истинитих

увида. Начин и услови извршења ових увида (Кант: questio facti) су са становишта
истинитости ових ставова (questio iuris) случајни и њима се бави психологија, а не
логика.
Као што бројеви, њихови односи и значење нијесу зависни од психичког чина
бројања, тако ни логичке законитости нијесу зависне од тока свијести
мислећегā док увиђа њихову истинистост.
Хусерл разликује мишљење, тј. сазнајни чин (ноеза) и мишљенō, тј.
сазнајну садржину (ноема). Мисаони чинови којима нешто лично сазнајемо јесу
субјективни и стога су зависни од случајних околности, поред осталога и начина на
који функционише индивидуална психа. Међутим, мишљенō, односно сазнанō,
независно је од свих ових околности.
Хусерл сматра да се путем мишљења не конституише садржина истине, али се
конституише форма у којој она за нас постаје доступна, иначе, не бисмо могли
да је препознамо као истину.
Феноменологија јесте наука о свијести, али не као психологија, која је
„природна наука о свести”,
Хусерл, Философија као строга наука: „психологија има посла с ‘емпиријском’
свешћу, са свешћу у искуственом ставу, као постојећој у природној повезаности;
феноменологија пак има посла са ‘чистом’ свешћу, тј. са свешћу у
феноменолошком ставу.”
Феноменологија се одређује као „беспретпоставна наука о свијести”. Она не
може користити аналазе било које друге науке или било којег другог извора
сазнања – осим критички заснованог држања. Штавише, она не може узети
здраво за готово било какав затечени идеал научности или било какво одређено
значење појма „философија”. У феноменологији не само што се избјегавају
(емпиријска) индукција и дедуктивни начин закључивања него она остаје код
описа (критичке, строге дескрипције) онога што је непосредно, дакле
аподиктички (безусловно) извјесно, дато зрењу.

3
Хусерл

Натурализам је схватање да се истина о стварности као истина конституише

независно од нашег мишљења. То се зове „натурализмом“ зато што се истина
схвата као у сваком погледу од нас независна.
Против теоријских екстремизама: ни психологизам (законитости мишљења су
законитости психе), ни натурализам (смисао стварнога постоји независно од
мисаоних чинова) – већ феноменологија: објективна наука о ставрности уколико се
она, као за нас откривена, заснива свијешћу.
Све позитивне, појединачне науке су у једном смислу наивне, јер почивају на
„природном“ (тј. претеоријскомО ставу свијести, који она има прије него
заузме теоријско (философско) држање. А тзв. „генерална теза“ природног
ставаје је да постоји свијет, и то независно од било чије свијести. Када се ова
теза искључи – схвата се конститутивна веза између свијести и свијета – на чему
почива феноменологија.
Заједничко феноменологији и психологији јесте доживљај, при чему прва обраћа
пажњу само на чињеницу да се живот свијести испуњава у облику доживљаја
(формални момент), док друга поклања пажњу садржинском моменту, природи
самога доживљаја (емоција, афект, интроспекција, просвјетљење...)
Сама околност да доживљаји свијести протичу „кроз њу“ указује на
несупстанцијалну природу свијести, односно на начелну мањкавост
супстанцијалистички („натуралистичких”) представа, које се оријентишу на
искуство са стварима. (Јаство није никакава „духовна ствар“ – декартовска res
cogitanns).
Наша свакодневна свијест презасићена је склоностима ка постављању
свјетовности (теза природног става). Отуда је потребно извршити
трансценденталну редукцију и доћи до чисте свијести.
Увјерење о постојању чврстих јединстава у спољној стварности која имају стална
језгра и остале особине промјенљиве – представља предрасуду (Хусерл:
предрасуде заслепљују)

3. ШТА ЈЕ ФЕНОМЕНОЛОГИЈА?
Кључно питање како субјективна свијест може достићи објективно сазнање.

4
Хусерл

Свијест заснива свијет, али на начин који је за нас најприје увијек замагљен.
Феноменологија је означава рефлексивно-аналитичог враћање на феномене
који означавају „оно што се као такво појављује”. То што се појављује може
бити ствар, фикција, идеја... а-свему томе заједничко је да се свијести
појављују као феномен. Феномен је датост свијести схваћена у каквоћи
(квалитет – оно Како) својега начина појављивања. Феномен не учитава ништа
у оно шта јесте неки стварни објект.
Феноменологија је чисто дескриптивна дисциплина која испитује
трансценденталну чисту свијест.
Све позитивне науке претпостављају постојање неке спољне сварности
(као и натуралистички став) коју затим истражују, док се у (феноменолошкој)
философији значење онога се зове „реалност” конституише путем чинова
свијести. Феноменологија се, дакле, бави нечим што је „изворно захваћено” од
стране свијести, што може обухватати и оно што је стварно и што је идеално, али и
нешто фиктивно. Конституција смисла објективног интенционалних чинова не
зависи од (не)постојања одговарајућих објеката.
„Чиста феноменологија као наука, докле год је чиста и не употребљава
егзистенцијално постављање природе, може да буде само истраживање суштине, а
никако егзистенцијално истраживање…”
Феноменологија би, хипотетички, могла да настави са својим
откривањима чак и када би свијет престао да постоји. Феномени морају бити
доступни, независни од питања постојања или непостојања њихових корелата и
посматрани искључиво као корелати свијести, као као њој иманентни објекти,
али која су при томе „снабдјевена” транссвјесним смислом (као оно што треба
бити означено као „реално“). Тј. „реалност“ се у феноменологији узима као
„својство“ одређених чинова свијести, који се као такви означавају
(„индексирају“), а не нешто што се посматра као по себи постојећи, чије би значење
било независно од свијести.

Феноменологију треба свхатити као упоредно откривање истине о знању и

истине о бићу – као међусобно тијесно повезаних. Проблем односа мишљења и

5
Хусерл

бића рјешава свијест – тако што га у себе „апсорбује“. Наиме, стварност се

проучава само као стварност у значењу садржина чинова свијести који су
формално засновани од стране ње саме. Дакле, стварнō је дато само путем
феноменā. Предмети се сазнају као садржине интенционалних чинова
свијести.
Покушај превладавања спора идеализма и реализма: Чин свјесног доживљаја,
по Хусерлу, једновремено открива и иманентну страну мишљења и
трансцендентну страну свијести (веза с Кантовом формулом о емпиријско
реалитету и трансцеденталном идеалитету)

Рефлексија треба да буде кадра да „прочисти“ и свог носиоца (ја) и своју

предметност – свијет уопште.
Двоструко истраживање: о себи као (само)свијести (која је средина
показивања феномена, и о феномену као корелату свијести која га опажа
(метода самопосматрања, интроспекције).
Хусерл покушава нешто што је за Ничеа, а након њега и за многе друге,
немогуће – да спроведе рефлексију која би била научна и апсолутна, тј.
натперспективистичка. То би била рефлексија која би с пуном сигурношћу
испитивала не само своју предметност него и себе саму (заправо предметност
би се испитивала путем ауторефлексије која је конститутивна за форму
њенога важења), која би се узвисила на апсолутну позицију, односно која би је
изградила. (Ауто)Рефлексија треба да спроведе (декартовски) задатак апсолутног
утемељења.
Сазнање се заснива на иманентном зрењу (духовном опажању)
феноменā датих у свијести којима се откривају аподиктички евидентне
суштаствености. Философија је чиста ејдетска наука.
Сазнајнотеоријски задатак феноменологије није испитивање самог предмета
(то по Хусерлу више није могуће радити на стари начин), већ испитивање
корелација (између смисла предметности и онога како је чинови свијести
конституишу)

6
Хусерл

Феноменологија је различита и од емпиријске психологије и од чисте

логике, а бави се чистим чиновима значења – не уколико они представљају
стварне догађаје, већ уколико имају суштинску, априорно-трансценденталну
структуру.
Феноменологија установљује ова значења пратећи априорну везу између
чинова који интендирају значења („мисаони чин” или „значењска интенција” –
психолошки момент, дилтајевска, разумијевајућа психоилогија) и чинова која их
потврђују/ испуњавају (мисаоно значење – логички момент). Феноменологија се
бави субјективним уколико има испуњење у транссубјективном, тј.
међуподручјем између субјективног и објективног.

ИСТИНА
Умјесто разлике бића и мишљења феноменологија уводи разлику између интенције
ка смислу и њеног испуњења, између чина и значења.
За Хусерла евиденција (самоочигледност) није осјећај, већ је то аподиктичко
„искуство истине“, то је „(духовно) опажајућа, непосредно и адекватно захватајућа
свијест“.
Знање о стапању интенционалног чина с интенцијом ка смислу нечега од чина
независнога (тј. „стварнога“), предмет је категоријалне интуције. Када се то деси,
искусује истина као евиденција (самоочигледност). Она „оперише“ на метанивоа
у односу на ток „предметне“ свијести усмјерене ка својем интенциналном
предмету.
И значења, чији је „смисао“ да „говоре“ интенционалним актима свијести да
они јесу нешто што је од свијести независно (дакле „стварно“) и мисаони
чинови/интенције, јесу нешто чега има „у“ свијести. Но док свијест схвата да
мисаони чинови јесу њени, да је она њихов „аутор“, дотле за значења увиђа да
то што их има у свијести није заслужна она сама (сјетимо се Деакртових и
схоластичких „урођених идеја“). Наиме, свијест схвата да је она та значења само
формално приредила, да су они формално корелисани са њеним чиновима, али да
они у својој садржини јесу независни.од јаства, било да се оно схвата као чисто,
било као емпиријско.

7
Хусерл

У искуству (доживљају) истине, када се доживљава „самодатост“ ствари,

најприје се губи из вида разлика између ствари и модуса њене датости, они се
испрва искусују као стопљени. (Према њему, то је наше свакидашње искуство.
Феноменологија покушава да аналитички раздвоји те моменте).
Евиденција (самоочигледност), као примарно искуство истине, није неки
стварна садржина доживљајā, већ представља посљедицу поклапање чина
интенције и чина испуњења – евиденција је објективна. Она је „блискост саме
истине”.
Ту се поклапају значења суда/опажања/зрења/... и датост његове предметности,
ноеза и ноема. Интенција ка суштини и сама суштина – ејдос (тј. „сама ствар“).
Суд је истинит када постоји пуна сагласност између онога што је њиме
мнијевано и онога што је (у свијести) дато као ејдос.

Код оваквог поимања истине укида се момент репрезентативности – ствар се

показује, присутна је свијести – као „она сама“. Он одбија све
репрезентентавистичке теорије истине које траже посредовање са спољашњом
стварју путем слике, идеје итд. Тиме се превазилази идеја традиционалне,
кореспондентне теорије истине – она сада више није поклапање између мисли
и бивствујућега (ствари), већ формална одлика одговарајућих чинова
свијести, одређеног типа мисаоних аката (категоријалне интуиције). То значи да
сама свијест, (мета)рефлексијом о својим чиновима, може да (интуитивно) спозна
када (јој) се догоди искуство истине – чином категоријалне интуиције.
Опажање, или суд биће сматрани неадекватним не када не одговарају
предмету који постоји независно од њих, већ када изостане испуњење њихове
интенција ка смислу у аподиктичном искуству датости (саме ствари).
Изрази попут „округли квадрат“ нијесу лишени значења, већ референцијалног
испуњења.
Два пута сазнања
Најпријашњи изглед ствари мора бити полазиште за пут ка њеној суштини, ејдосу,
једнако као што је предавање том најпријашњем изглед(ањ)у узрок заблуде, тј.
настанка привида. Када се вјерује да је непосредни изглед стварности раван самој

8
Хусерл

истини – постаје привид. И пут заблуде и пут истине имају исто чињенично (не и
сазнајно-„методололошко“) полазиште, али од става према њему зависи да ли ће из
тога настати лажно мнијење или напор ка увиђању истине. Регулативно начелно:
истина мора да се појави.
Мартин Хајдегер, Sein und Zeit, стр. 29: „Само ако нешто [....] претендује да се
показује, тј. да буде феномен, може се показивати [и] као нешто што оно није,
може 'само изгледати само као [такво и такво]...'. У значењу [ријечи] φαινόμενον
(phainomenon – 'изглед') већ пребива њено изворно значење (обзнањенō), које
утемељује прво значење“.

Методолошки иманентизам свијести

Као што је феномен као такав независан од постојања или непостојања његовог
интенционалног предмета (он је корелат свијести, њој је иманентан, али тако да
има интенцију ка трансценденцији; садржина мог доживљаја неког објекта
обиљежена је (појмовни) „осјећај“ да се објект доживљаја налази изван самог
доживљаја), тако је и ја независно од постојања или непостојања свијета. Свијест је
за њега посве беспретпоставна, она је апсолутни почетак. Феноменологија је наука
о потенцијалностима суштина (потенцијалности са стајалишта стварности), али
рефлексија о тим структурама претпоставка је могућности освјетљавања било које
ставрности – јер стварност зависи од тих суштинских, ејдетских структура, док
обратно не важи.
„Стварном” се у апсолутном смислу може сматрати свијест док предмети
постоје (заправо – важе) као зависни од свијести, тако да се не може говорити о
апсолутној стварности било какве предметности. Свијест је увијек
партикуларизована као нечија свијест, па процес истраживања изворне сфере
смислености (еједетскогā) свако мора започети код себе самога – методолошки
став трансценденталнога солипсизма.
Хусерл је уочио сљедеће „чудо”: на једној страни свијест се стално налази у
протоку и мијени времена, стално има нове и нове садржине, али са друге стране
она, таква каква јесте, захвата њој трансцендентне објекте и истине. Отуда потиче

9
Хусерл

и кључно питање. Како субјективна свијест може досећи транссубјективно

важење.
„У иманентном гледању посматрајући ток феномена идемо од феномена до
феномена .. и никада до нечег другог сем до феномена. Тек када иманентно
гледање и предметно искуство дођу до синтезе, посматрани феномен и ствар
ступају у однос.”

4. САЗНАЈНОТЕОРИЈСКА ПИТАЊА
Окрет ка трансценденталној философији (Идеје за једну чисту феноменологију и
феноменолошку философију, 1913).
Умјесто бављења искључиво условима могућности сазнања (нововјековна
епистемологија, Кант, прије свих) философија мора да се окрене самим
садржинама сазнања општих суштина – као „интендираних“ (захваћених)
мишљењем.
Феноменолошка и трансцендентална редукција чији је смисао одбацивање свега
некритички прихваћеног нашом свијешћу, односно претфилософским држањем
наше свијести.
Да би се омогућило зрење чистих суштина потребна је феноменолошка
редукција у којој се искључује важење не само чинова усмјерених ка нечем
конкретном већ се апстрахује и чињеница његове реалности као нечега од мене
независнога. Све то мора бити „ускобљено” (дословно:„стављено у заграде”), тј.
подвргнуто скептичком ἐποχή (epoché – епохé), тј. уздржавању од доношења
судова. Оно што преостане након тога поступка јесте ејдос, због чега се ово назива
и ејдетском редукцијом.

Еголошка и ејдетска редукција

Након спровођења (трансценденталне) редукције треба да се појави суштинска
структура свијета – али истовремено и оно што је суштинско у јаству, чисти его
(што је, дакле, повезано са еголошком редукцијом). Тада постаје јасно да је
подјела стварности на субјект и објекта неодржива, већ да су ноетско-ноематске
структуре неодвојиве. Нити постоји чиста, беспредметна (тј. безинтенционална

10
Хусерл

свијест – јер свака свијест је свијест о нечему, дакле тежи испуњењу својег
значења у искуству истине – начело интенционалности), нити има чисте,
ствари по себи, неусловљена, штавише конституисане, свијешћу.
То значи да је емпиријско ја већ фактички присутно у ономе што мени
пререфлексивно, претеоријски важи као мој (емпиријски) „свијет“, једнако као што
је такав „свијет“ већ условио моје емпиријско ја. Дошавши, међутим, до чистог ја –
ја треба да откријем ону структуру која генерише важење свијета за мене, јер
свијет је корелат свијести.
Ејдетска и трансцендентална редукција су корелативне – ту се ја јавља у
функцији онога који себе може да очисти од непотребних и лажних наслага, да
дође до чистог јаства и које истовремено може да дође до ејдоса ствари.

Примјер:
Када се преда ме стави лист хартије могуће је апстраховати од твари од које је
састављено, од његове величине, боје, итд., али чак и од чињенице да га сматрам
нечим реалним, а све то да би се усредсредио на форму правоугаоности. Тада је
могуће говорити о суштини правоугаоника не у смислу емпиријских истина – јер је
посматрач управо апстраховао од свих емпиријских момената – већ у смислу
априорне истине (нпр. његове дијагонале су једнаке дужине).
Овдје није ријеч о поопштавању на темељу вишеструких посматрања, већ је
примјер повод за евидентни увид у један општи стварни однос.

Први корак феноменолошке редукције: иде се од мишљених предмета ка мисаоним

чиновима који су дати као евидентни, при чему се аптрахује од свега свијести
оностранога да би се могла издвојити суштина мишљенога. У другом кораку
слиједи враћање од мишљења ка субјекту као ономе за којега и путем којега су
предмети дати. Субјект се овдје не посматра као Ја које се сазнаје у рефлексији, већ
као противпол свој објективности. Објективно као такво – без обзира о каквој врсти
предметности је ријеч – као такво не бива испитивано, већ поглавито као засновано
субјектом. Начин датости различитих врста предметности (опажање, сјећање,
маштарија, итд.) зависан је од структуре доживљаја кроз које су дате. Да би се

11
Хусерл

разумјели предмети потребно је не само да се посматрају они него и да се разјасни

начин њиховога заснивања као предмета (доживљај заснива предмет - остатак
психологизма).

У Идејама за чисту феноменологију Х. је тежио синтези између учења о зрењу

суштина („идеација”) и претпоставке да су предметности зависне од субјекта – што
је супротно настојању из Логичких истраживања да се субјект као такав у што
већој мјери суспендује и учини небитним за сам резултат сазнања.

Окрет за свијету живота

Пошто унутар граница својег учења није могaо строго доказати постојање
предметне реалности, за коју је некако, претеоријски, знао да постоји, Хусерл је
схватио да се свијет, као теоријски појам, не може засновати искључиво
помоћу свијести. Оно на основу чега знамо да наспрам нас и око нас, коначно и у
нама, уколико смо дио сварности, јесте свијет, заправо је претеоријска близина
стварности стварног, тј. свијету живота, који се некако „осмотички“ улива у нас,
постајући утолико полазиште за (претеоријског) искуства истинитости. Дакле,
свијест није једини извор сазанња. „Садржина“ свијета живота је све оно што носи
некакво значењe – не нужно доступно искључиво разумским путем, а наталожило
се у нашем окружењу (може се схватити преко Дилтејеве парадигме објективног
духа) као оно што су претходни нараштаји (не само највећа имена културе и духа)
мислили, осјећали и чинили, и као таква фигурише као фактичко културно
априори човјековог текулћег свјетоодноса. Проблем односа бића и мишљења не
може се избјећи путем хипотезе о интенционалности, тако што би се истина
описала као подударање интенције ка смислу чина значења. Наиме, извјесност
мојега ја-мислим заснована је (још дубље) на ја-живим – у одређеном свијету
живота.
Зато је Хусерл при крају свог живота постао свјестан да је „Филозофија као
наука, као озбиљна, строга, чак аподиктички строга наука – сан је одсањан...“
(Криза европских наука и трансцендентална феноменологија, Горњи Милановац,
1991, стр. 386). Према његовом мнијењу, европске науке су запале у кризу, зато

12
Хусерл

што су заборавиле своју темељну фактичку претпоставку (а то је свијет живота

[Lebenswelt]). Притом, он критикује и самог себе, управо зато што је све до те своје
последње фазе занемаривао проблем свијета живота. Кованицу Lebenswelt није
могуће свеобухватно описати на српском, па нам једино преостаје да је означимо
као „укупност духовних значења и зрачења које се чувају, односно емитују на
једном културном тлу”. То је индивидуални појам, тј. има више Lebenswelt-ова.
Код Хусерла је карактеристично то што он сматра да је сврха Европе да се она
оствари у истини, да је позвана да то учини и да је то одваја од осталих култура.
Проблем настаје што при трагању за тоталним утемељењем као што, на
Декартовом трагу, чини Хусерл, на крају дођемо до недостатка ослонца, до
ситуације барона Минхаузена, који је говорио да се ишчупао из живог блата тако
што се ухватио за перчин. Хусерл је био ријетко интелектуално поштен и читавог
живота је радио на истим темама како би дошао до циља – да ствари добро
утемељи, притом без тврдоглавог брањења слабих дијелова свог мишљења, већ је
признао да ствари нису испале онако како је желео. Зато је на крају покушао да
пронађе излаз и упориште у фактички затеченоме. Он и даље сматра сматра да је
могуће доћи до прасуштине, до идеалног праоснова који је у темељу свијета
живота, а када се то уради, могуће је извршити еголошку и ејдетску редукцију.
Дакле, он врши озбиљну ревизију и екстензију свог програма, тако што проналази
ослонац који у изворној верзији својег тероријског програма није имао – на
фактичком тлу повијести једне културе.

13