Предавања

Три мотива започињања филозофирања: зачуђеност, сумња

и потресеност

Патхос- чувствовање.
Питање је први резултат нашег чувствовања.
Чуђење- архе филозофије. Стари Хелени су живјели у јединству са
космосом (природом), послије хаоса које је био-настала је хармонична
уређеност.

Хаос- космос
Ниво
Чуђење пред нечим неуобичајеним } безупитно чуђење = знатижеља.
Чуђење се касније повезује са промјенама у грчком начину живота
(ратовима) тј. чуђење се од онога пред космосом помјера на чисту људску праксу.
Најчешће се повезује са откривањем нових земаља. Још касније чуђење пред
нечим неуобичајеним.

Платон: Теетет, Гозба

А- порија- беспуће.
Прво филозофско чуђење је беспуће наспрам искуства живота до тад.
Чуђење се увијек јавља непозвано, оно упада у нашу свијест, оно нас
обузима. Када све оно што нас окружује постане безвриједно, без смисла,
постајемо заробљени чуђењем да би се ослободили претходне заробљености
стварима. Чуђење упада у нашу свијест и прекида присност са стварима (и оним
што је до тад било важно)- од тад познатог свијета долазимо до свијести да смо
непознати себи.
Финк: чуђење над оним што нам је било најсаморазумљивије.
Најразумљивији појам а који се највише користи у индоевропском језику
је глагол јесте (бити). Са чуђењем се губи бивствовање живих бића него се
чудимо нашем јесте.
Јесте је темељ бића.
Чуђење није узрок философије; са чуђењем нестаје хармонија, сав склад
који је постојао до тад. При повлачењу из свијета, због чуђења, настаје питање
шта и како јесте.
Најчешћа од свих могућности која припада човјеку је бивствовање према
смрти. Долази до преокрета до тад наивног односа према свијету ка
филозофском односу.
Филозофија- трагање за истином.

Сумња
- Да постоји свијет
Сумња: - други људи } Декарт
- Ја

Само је сумња несумњива. Декартов циљ је био да дође до става, ослонца

(а да није вјера јер она није доказ); кад је све неизвјесно- она је извјесна, зато на
мом властитом егу се утемељује, на мени (Декарт). Човјек постаје субјект, темељ

1
цијелог свијета. За разлику од Грка сопствена сумња постаје темељ нововјековне
филозофије јер се долази до извјесног става: сумње.
Res cogitas- мислеће биће које носи на себи читав свијет.
Res extensa- протегнуто биће

Subiectum - подлежеће, основа бића.

Obiectum - пред- метнуто пред биће.
Из човјековог бића (сумње) изводи се темељ за филозофију.

Очајање
Карактеристично за Кјеркекорову филозофију. Човјек је смртно биће.
Иако је смртно биће он је биће које стално тежи ка бесконачности- такво стање
доводи до очајања. По њему се да разријешити- ми треба да одбацимо свијет око
нас, себе у том свијету, и стигнемо до себе преко односа лицем у лице са Богом.
Истински однос је вјера, јер се само ту смирује људско мишљење.
Јасперс тврди да су граничне ситуације извор саме филозофије.
Прихватањем смртности значи отворити сва темељна питања.

***

Појам дефиниције и дефиниторни поступак у филозофији

У филозофији имамо више почетака. Почетак је друго од настанка; јер је
настанак само оно чиме нешто започиње, везано за историјски период; настанак
ишчезава у ономе што слиједи; док се почетак јавља прво као само догађање да
би се потом испунио у свом трајању.
Хегел: почетак и крај су једно те исто. Почетак- питање које се тиче
могућности самог филозофирања. Почетак- прапочело, праизвор а не неки
историјски тренутак. Почетак је сама нужност да нешто јесте. Почетак- још
увијек јесте и на самом крају јесте.
Са почетком филозофије почиње сама Европа.

Тежња да се кроз дефиниције дође до једнозначних значења ријечи.

Филозофија је тежила да дефинише ствари, да вишезначност сведе...... , свака
дефиниција хоће да скрати мноштво значења. Хајдегер: дефиниција чува снагу
елементарних појмова (разумијевати у изворном значењу шта нека ријеч
носи). Филозофија се од почетка одредила да дефинише своје основне појмове.
За људски разговор услов је постојање дефиниције. Да бисмо могли доћи
до истине (истина је једино за шта се филозофија залаже) треба створити
могућност за интерсубјективност, тј. да сваки човјек може да разумије разговор;
интерсубјективност је основ истине.
Дефиниција- оно што припада значењу неког знака; de- finere-
ограничити, закључити, већ та ријеч указује на неки вишак који треба одбацити.
Дефиниција је стога: ограничење. С обзиром на то да се мало тога може свести
на једно значење.
Остензивна дефиниција - значење неког знака сведемо на предмет
(ствар) који нешто означава. Доводи у везу ријеч са ствари која се именује.

2
 Номинална дефиниција - описује ријеч помоћу другог знака (познатом
ријечју). Одговара се на питање како нешто јесте и шта нешто јесте.
Реална дефиниција - помоћу неког знака објашњавамо неку ствар
(обрнуто од остензивне).
Генетичка дефиниција- покушава да изведе опште значење неког
предмета из његовог настајања.
Ако је дефиниција човјеково средство да ограничи, како дефиницију
можемо ограничити?
Сократ и Платон одбацују довољност именовања ствари. Аристотел први
уводи појам дефиниције, и даје правила дефинисања (грчка ријеч орисмос,
латински definere- омеђити). Арестотелова дефиниција остала до Канта.
Кант прави трансцедентни обрт у филозифији који онемогућава сазнање
трансцеденцијом. Грчка логика- ријеч може да се идентификује за саму ствар.
Снага именовања код Грка идентична са бивствовањем.
Мишљење= бивствовање (оно што јесте може се сазнати, мислити).
Све што јесте да се спознати као ствари по себи.
Кант тврди да наше мишљење нема могућност да успостави
идентификацију ствари са бивствовањем, ми можемо само да сазнамо појаве.
Тврди да филозофија може бити само трансцедентална а не трансцедентна.
Прво не испитује однос мишљења и бивствовања, него само сазнање, испитује
ум, могућности и границе људског сазнања. Људско сазнање се састоји од
искуства (чулности) и разума. Можемо сазнати само што јесте појава. Кант:
човјек може сазнати оно што је он створио а то су појаве (само оно што се чулима
појављује и разумом разумије); он је ограничио сазнавање на познавање појава и
стога се истина налази у самом сазнању. Кант: ми можемо једино дефинисати
појмове. Дефиниције се не тичу ствари по себи, не можемо дефинисати саму
филозофију него само појаве филозофије. Кантова дефиниција није
задовољавајућа јер је сазнајну релацију човјека ограничио на властито
мишљење.
Историчари дали 4 типа дефиниције.
Појам експозиције: филозофија се не може задовољити са
дефинисањем већ оно што не може да буде обухваћемо дефиницијом потпада
под експозицију.
У 20. в. аналитичка филозофија- смисао неког знака и наша мисао о њему.
Логички приступ- је нешто што нам је неопходно приликом увођења
нових појмова.
Свака дефиниција се састоји од појма, дефинијенса и везе.
Грци- све што јесте- јесте нешто, а то нешто је конкретно, које потпада
врсти и роду.
Сократ је човјек- живо биће- бивствујуће- долази се од краја дефиниције.
Модерна филозофија тврди да се филозофија бави формализацијом.
Свака дефиниција мора да испоштује одређена правила дефиниције: јасни
појмови, адекватна (обухватно језгро, мора да буде сливена са оним што
дефинише), не смије да буде циркуларна.

5 дефиниција:
1- Арестотелова,
2- Арестотелова- питање почетка,
3- Аристотелова- трагање за истином,
4- Платонова – тежња ка смрти, и
5- Филозофија тежња ка бесмртности.

3
 1. скуп учења о бивствујућем као бивствујућем, о бивству као ..., о цјелини
бивствујућих, и о највишем бивствујућем.
Бивствујуће (το ον)- све што јесте или може бити. Све што јесте, што има
своју суштину, особине, и налази се у односу према другим бивствујућим.
Το ον - једно
- у односу са другим- мноштво бивствујућих,
- својства- значи има суштину.

Схоластика- о суштини и егзистенцији. Све што постоји има суштину из

које егзистира. Имати суштину кроз своју властиту егзистенцију, остварити
могућност егзистирања. Суштина је све што јесте и може бити.
Све што постоји може се именовати. Филозофија се бави цјелином
бивствујућих = бави се бивствовањем бивствујућих. То онтологија јесте
истовремено и теологија- она је онтотеологија- ова дефиниција влада у готово
читавој историји филозофије.

2. Дефиниција се бави питањем почетка- у основи свега постоји једно,

извориште цјелине. Овим се бави археологија (у филозофском смислу). Мора се
наћи извор из којег филозофија настаје. Покушај да се многострукост оног што
јесте сведе на једно: монизам.

3. Дефиниција – трагање за истином. Грци су сматрали да је сама истина

основ филозофије; ту се истина појављује као нескривеност. И ова дефиниција
припада Аристотелу.

4. Платон- дефиниција је вјештина умирања. Сократ: човјек је биће које

тежи ка истини а његовој тежњи га нагони смртност. Ако смо смртни морамо да
филозофирамо јер не посједујемо апсолутну истину. Вјештина умирања води ка
филозофирању и обратно: значи пренебрегнути обичне ствари и посветити се
питањима о смислу, основи свега, истинским стварима- без тога никад нећемо
бити жива бића. Спознати самог себе - вјежбати се у умирању.
Свака битна тема у филозофији – једна тема, води ка цјелини филозофије.
Свако филозофско питање потреса до темеља оног који филозофира, зато се
каже: Спознати самог себе - вјежбати се у умирању.

5. Обожење- онај који се помирио са смртношћу тежи превладавању свог

стања, тј. бесмртности, а то је немогуће без спознаје свог стања- тј. смртности.
Човјек је биће којег карактерише његово бити и треба – и разапетост између
тога двога; због тога тежи ка нечем вишем, тј. ка бесмртности.
Филозофија није нешто што се да ограничити јер се она увијек односи на
цјелину, и увијек се односи на оног који филозофира у цјелини његове
егзистенције.
Филозофија се 25 вјекова брани од дефиниције. Дефиниција значи
исцрпјети све могућности а то је код филозофије немогуће. Сваки покушај да се
дефиниција да се филозофија дефинише не задовољава изворно филозофирање;
јер је филозофија као дио човјекове егзистенције нешто што се шири...
Begriff- појмити, захватити, у њемачком: убити. Оно што се дефинише
стога је убијено.
Филозофија је самосазнање. Кад би човјек успио да у потпуности сазна
самог себе...

4
 Однос онтологије и философије
Онто- тео- лошко устројство метафизике (Хајдегер)
Кант: људски ум има такву природу да га преобрне питањем на које не
може да да задовољавајући одговор. То су питања која извиру из суштине
људског ума. Себе одређује као homo methaphysicus.
Хајдегер: метафизика је онтотеолошки устројена и човјек је онтотеолошко
биће.
Учење о највишем бивствујећем- учење о Богу, Апсолуту.
Метафизика- као Логос, трагање за највишим бивствујућим. префикс нај –
не ради се о простој диференцији: Бог је и немогућност да се другачије изрази.
Човјек је састављен од неколико сфера духовности, и једино он може да
пита о бивствујућем као бивствујућем и постави питање о узроку свега.
Мишљење мишљења
} Демијург
Непокретни покретач

Платон: Бог је Демијург, Творац који ствара све.

Филозофија настаје као критика многобожачке религије, Логос настаје као
противрјечност митосу.
Професор: Мит и филозофија, однос митос и логос двије стране једне
човјекове потребе. Филозофија настала као кристализација логоса, довођење у
законитост митоса, све оно што је живо у миту прелази у логос. Прича о
глобализацији- мит, о просветитељству- мит. Филозофија се одваја од живог
доживљаја мита јер је сваки мит захтијевао живо учествовање у њему.
4 односа филозофије и теологије током историје:
1. однос супротности,
2. да су филозофија и теологија на крају и почетку једно те исто,
3. филозофија је слушкиња теологије,
4. филозофија надвладава теологију.

1. Однос супротности- надовезује се на однос логоса и мита.

Религија- истина је дата, објављена, док је филозофија- трагање за
истином. Код религије: човјек није способан да сам открије истину, но му је та
истина дата, откривена од Бога; филозофија служи тада за разјашњење догми.
Филозофија је ancilla theologiae- у средњем вијеку ће постати слушкиња наука.

Теологија Филозофија

Дата истина Задата истина

Вјера (начин на који се односи разум
према истини)

Вјера- разум: филозофија открива својим разумом истину, онда је човјек

биће које расвјетљава собом око себе (lumen naturale), способан да својим
односом открије космички, касније божански Логос.
Вјера- само вјером се може уприличити себи сусрет са истином, а човјек
умом не може.

5
 Теологија налази у вјери (јер нема теологија само вјеру): човјек је створено
биће, разум је ограничен, и коначно биће не може спознати Творца; вјера то
признаје, али путем вјере човјек може успоставити однос са Бесконачним.
Декарт: у истој медитацији о најизвјеснијој сумњи (cogito ergo sum), још је
нешто извјесно: у нама постоји идеја бесконачног, али то није производ нашег
открића него долази од другог: само Бесконачно у вријеме конституције наше
свијести упада у њега. Као коначном бићу идеја бесконачности остаје ван
човјекових могућности: Бог „упада“ у наше мишљење и у нама поставља идеју
која никад не може бити идентична са самим Бесконачним.
Сам начин нашег постојања је под директним упливом бесконачног које
такође жели да успостави однос са Својом творевином.
Кјеркегор: да бисмо ступили у однос са Богом лицем у лице, неопходно је
да се претходно одрекнемо свих сазнања о Богу и останемо сами у својој вјери.
Што Га више познајемо умом Оно нам је све бесконачније- никад Га не можемо
појмити умом.

Од 3. – 4. вијека до Декарта филозофија је подређена теологији.

Вјерујем да бих разумио- немогуће је што сазнати у филозофији без вјере.
Вјерујем јер је бесмислено- Тертулијан.

Нешто што је строго логички засновано - разум; нешто што је

егзистенцијално доживљено- вјера. У вјери се увијек ради о егзистенцијалном
доживљају (субјективност), у филозофији о општим, универзалијама
(објективност).
Кант покушао да постави питање односа субјективних и објективних
истина: гдје су границе људског сазнања, и дошао до тога да ми сазнајемо само
појаве, односно можемо сазнати само оно што се тиче искуства, само оно што се
појављује нама.

Појава Ум
Чулност, разум, доказ Идеје онтолошки доказ(?) за постојање
Бога

Дјелање није сазнање него је ствар ствар

практичног ума, и идеје о слободи и
бесмртности душе и идеје Бога
припадају практичном уму.

Слобода се не може доказати (ја

претпостављам да сам слободан)- не могу
се логички доказати али се могу
претпоставити.

Кант: скратио употребу ума да би оставио мјеста за вјеру.

Човјек је у двострукости: биће мишљења и дјелања, дјелање претходи
практичном уму (дјелање припада вјери). Дјелање- општи принцип. Практично
сазнање је унутар бића које вјерује. С једне стране теолошка исповијест човјека, а
са друге филозофска мисао човјека.

6
 Хегел: дух је бесконачан, и ако такав јесте неиспуњен, неостварен, он је
вјеран; али да би остварио самог себе дух треба вријеме, тј. треба историју;
бесконачан дух „упада“ у бесконачно вријеме. Божије објављење Мојсију: је
Божији упад у његово мишљење; постоји расцјеп између Бога и човјека, и Бог
упада у мишљење. Хегел цијелу историју људског рода посматра као упад Бога у
историју.
Умјетност, религија и филозофија- 3 начина на који се обесконачује
историја, 3 степена којим се дух уздиже до Бесконачности, Апсолутне истине. Та
истина треба да се објави кроз историју.
Грчка умјетност је одраз идеје бесконачног.
Умјетност је на нивоу осјећања, теологија на нивоу представе, а
филозофија на нивоу појма: филозофија надвладава осјећај умјетности и
представе религије- по Хегелу филозофија је најбољи начин, филозофија помоћу
појма долази до апсолутног сазнања. Хегел за разлику од Канта тврди да је
могуће доћи до апсолутног знања. Појам може да обухвати у себи све што
Апсолут јесте, појам се уздиже од идеје.
Оно што је почело као супротност (митос- логос), по Хегелу долази до
сазнања о Апсолутној истини, тј. обје иду до истог.

2. Платон и Аристотел- филозофија и теологија су на крају и

почетку једно те исто
Филозофски приступ стварности- да би се дошло до истине- и теолошки
путем објаве- два пута до истог циља. И у теологији и у филозофији човјек
долази до самосазнања. Бог као Творац свијета постаје нужни фундамент
филозофије, без обзира што Сократ говори о идејама- ради се о истом проблему
који човјека као коначно биће не може да мимоиђе.

Сваки човјек је личност Хришћански појам

Слободно биће Хришћански појам, појам слободе
Појединац Хришћански појам
Временитост Хришћански појам
Умно биће Грчки појам

То што данас мислимо о себи проистиче из наше библијске, објављене

истине, не из оног што је открио о себи. Јудео- хришћански и грчки коријен
данашњег човјека.
Однос Јерусалима и Атине- миленијумско прожимање.

Појединац- јединствен, незамјенљив, јединцат- врста постоји и кад човјек

умре, и то треба да се мисли. По Хришћанству је управо појединац онај који стоји
у односу ка вјечности.
Временитост- Хришћанство уводи линеарно вријеме за разлику од
цикличног грчког.
Слобода- појам слободне воље (настао у Хришћанству)
Личност- у Хришћанству добило значење које користимо данас.

7
 Онтотеолошко устројство човјека
Цјелокупна метафизика има претензију да спозна све што јесте, до
цјелине долази преко система. Гдје се Бог налази у систему?
Пут спознања: Апофактичко- само да можемо говорити о Богу- није у
односу на остала бића (тј. Бог се одређује негативним предикатима, нпр.
бесконачан, бесмртан);
Катафактички- филозофија- можемо о Богу говорити тако што ћемо му
приписивати најузвишеније изразе.
Апофактичко- тврди да не можемо језиком изразити, а катафактичко да
можемо- и њега заступају филозофски системи.
Карл Јасперс- о Богу или трансцеденцији можемо говорити само
шифрама, тј. човјек као конкретно, смртно биће треба да разумије шифре, његов
се живот састоји у том троструком односу.
Кјеркегкор- човјек је биће које се односи према самом себи (самосвијест),
према другима, околини, и према Богу. Човјек до самог себе долази једино кроз
сусрет са Богом, и ако потисне ово двоје, тј. човјек долази до Бога кроз себе и
обратно.
Хајдегер – искључује појам Бога и ставља бивствовање. До тога како јесмо
ми не можемо доћи не- сазнајући друге или свијет- него до нас самих долазимо
уколико разумијемо само бивствовање. Појам бивствовања, односно самог
смисла, долази из Хришћанства. Хајдегер наглашава онтолошку а Кјеркегор
теолошки страну човјека.
Јасперс- ово је човјекова орјентација у свијету:

Самоспознаја

Други (етика) Човјек околина - сазнање

(Екологија) (естетика)
Бог/бивствовање

И филозофија и теологија имају исти циљ и садржај, само што полазе са

различитих основа. Ако се човјек као појединац може спасити онда је све ради
човјека а не ради свијета.
Гадамер – херменеутика- прва филозофија, јер све што јесте- јесте сам
језик. Све је знак, и човјек је биће које разумије, тумачи тај језик.
Одувијек је онтологија била прва филозофија; од Канта- теорија сазнања;
од Гадамера- херменеутика- није довољно само доживјети нешто, него и
разумјети.

Објашњење: Разум (филозофија и теологија):

се везује за науке, тражи се тражи се разумијевање смисла.
узрок и последица

Наш циљ је да разумијемо могућност наше егзистенције, и себе као смртно

биће (временитост). Само коначна бића трагају за смислом; само бића која су
личности, слободне, имају и траже и траже смисао.
Историја филозофије: теологији често била утјеха.
Није најтеже поднијети смртност, него слободу.

8
 Онто- тео- логија (Хајдегер)
Хајдегер је у први план довео у филозофски мишљење: онтотеологију.
Њега у филозофији интересује само бивствовање. Сматра да читава метафизика
од Платона на даље није ништа друго до заборав бивствовања.
Јесте- нешто самонајразумљивије у обичном животу.
Хајдегер- шта значи: ја јесам- ако се замислимо над ја јесам- фактицитет
(фактичност): да јесам, јер и прије констатације ја јесам, ја већ јесам
(предонтолошки осјећај бивствовања).
Како јесам и ко јесам
Биће које егзистира, dasein- тубивствовање,
мој начин бивствовања бивствујуће које разумије бивстовање,
је егзистенција по Хајдегеру специфично само за човјека

егзистенција- из- стајање- излази из царства бивствујућег и улази у

бивствовање.
Питање: зашто је метафизика увијек питала о бивствујућем као
бивствујућем (бићу као бићу), ...., о цјелини бивствујућих, и о највишем
бивствујућем, а некада о самом бивствовању.
У „Битку и времену“ поставља питање о самом бивствовању.
Хајдегер: човјек је биће онтолошке разлике (диференцијације), као
основног догађаја у историји човјечанства; човјек разумије бивствовање и
разумије га од бивствујућег.
Бивствујуће - ја јесам- бивствовање- не може да се направи јаз јер је једно
увијек везано за друго- и обратно. Ту се најбоље може разумјети онтотеолошка
метафизика. Хајдегер сматра да је Хегел сматрао да је мишљење нешто што се
развија, и да је његов циљ да све суштинско битно обједини у свом систему; ту се
ради о мишљењу мишљеног.
Aufhebung- укидање, чување. Хегел сматра да у свакој великој филозофији
постоји што је истински суштинско.
Сократ: суштине,
Платон: идеје,
Хегел: појам ?
Тј. да се појам бивстовања развија: имамо бивстовање, јесте, које је
најапстрактније, и временом се развија за оно што је заједничко, што припада
свим филозофијама. Укида њихову једностраност али чува суштинско о њима,
тиме бивствујуће мисли што је већ мишљено. Кад мишљење дође до апсолутног
знања тиме се завршава филозофија.
Хајдегер: наше је мишљење немишљеног, онога што је можда мишљено
али се није изразило, да мислимо што је стајало у темељу њиховог мишљења.
Морамо да извршимо корак уназад, иза оног мишљеног, до темеља- иза свега
што је мишљено (4 категорије)- треба да се упустимо у саму онтолошку
диференцију. Вратити се уназад, у заборав бивствовања. Неопходно је да
мислимо заборав онтолошке разлике (коју је човјек заборавио да пита, тј. да
пита о бивствовању). Не ради се о превиду човјека, него се ради о забораву који
припада самој диференцијацији.
Предсократовци имају општи став да природа воли да се скрива- физис је
био епохално откривање бивстовања (јесте). У том Хајдегер види да само

9
бивствовање воли да се скрива- да није тако како бисмо о јесте остали нијеми.
Да бисмо разумјели метафизику и њену онтотеологију морамо се вратити у
суштину метафизике, у заборав заборава бивствовања.
Хајдегер: откуд Бог упада у филозофију? Враћа се Хегелу и његовој науци
логике- чиме наука мора да почне. Хегел: за саму науку би било добро да почне
питањем о Богу.
Хајдегер: зашто то онда није теологија, зашто не почиње питање
бивствовања.
Како Бог улази у филозофију: Хајдегер сматра да прво треба да увидимо
шта је то филозофија.
Следеће питање: шта је то онтотеолошко устројство метафизике?
Хегел: наука логике- онтологика- треба да почне са нечим што је
непосредно, онда је питање почетка доведено у питање Бога, јер Он јесте. Бог-
Апсолут.
Хегел: чисто бивствовање и чисто ништа су једно те исто.
За Грке: може се мислити само оно што јесте (не може се мислити небиће).
По питању тога шта можемо да кажемо о бивстовању и ништа- они су
једно те исто јер ни за једно ни за друго у почетки ништа не можемо рећи.
Парменид: бивстовање јесте.
За Хајдегера: најапстрактнији појам који до Хегела бива попуњен.
Бивствовање- идентично са самим бивстовањем, идеја о бивствовању.
Бивстовање је основ свега бивствујућег, јер нема ниједног ниједног
бивствујућег без бивствовања.
И мишљење и бивстовање у метафизици се сједињују у основи.
Мишљење тежи ка основу, тј. самом бивствовању- и задатак филозофије је
да успостави идентитет мишљења и бивствовања, да утемељи мишљење и
биствовање. Сам Бог се најчешће идентификује са основом. По питању основа
Бог улази у филозофију. Темељ свега бивствујућег и могућег мишљења је
бивствовање.
Хајдегер- истина је нескривеност бивствовања; бивствовање се открива
кроз бивствујућа. Први основ свега по Хајдегеру (?) постаје Бог као causa sui- који
узрокује Самог Себе и све остало.
Човјек као homo methaphysicus мора због своје суштине да мисли Бога као
основ свега што јесте (4 категорије).
Уласком Бога у филозофију обезбјеђује се утемељење самог мишљења, а са
тим и јединство свега што јесте и могућност свега што јесте. Тад имамо гарант да
свијет јесте један свијет.
Разлику бивствовања и бивствујућег можемо видјети само из разлике
бивствовања и бивствујућег: све што разумијемо стављамо у биће, а основ свега
што јесте откривамо у бивствовању- у том двоструком треба да се открије
разлика.
Хајдегер: бити биствујуће значи скривено трајати. Бити човјек значи
разумјети само бивствовање.
Биствовање себе показује као саморазумијевајуће......
Онтолошка разлика- разоткривајуће скривајуће превазилажење....

Бивствовање јесте сама трансцеденција која кроз бивствујуће улази

улази у присутност.
Питање: откуд заборав? Ми заборављамо разлику; као коначна бића
осуђени смо на наша чула, она виде оно што јесте нешто а не виде само јество

10
(бивствовање), стога заборављамо шта је у основи. Ми смо опкољени, заробљени
бивствујућим и не видимо бивствовање (од стабала се не види шума).
Свако бивствујуће је долазак (присутност) нечега што скрива темељ.
Будући да бивствовања (темеља) нема без бивствујућег (које је утемељено), само
бивствујуће узрокује питање бивствовања.
Само бивствовање као темељ јесте сам Логос и оно је извор јединства,
најизворније бивствовање.
Онтолошка диференција је такође један пут који се отвара као круг
бивстовања око бивствујућег и обратно. Мислити разлику значи мислити саму
разлику као разлику бивстовање- бивствујуће и бивствујуће- бивстовање.
Хајдегер: Не треба онда говорити о онтотеологији него о онто- тео-
логици. Јединство јесте и највишег бивствовања је Логос. Метафизика је
мишљење самог темеља; уједно је и теологија и онтологија.
У рјечци је по Хјадегеру лежи читава судбина бивстовања, односно
заборава бивствовања, односно метафизике као онтотеологике.
Хајдегер: сва тешкоћа метафизике произилази од метафизичког језика
који скрива нужду онтолошке диференцијације. Наша граматика је таква да ми
онтички мислимо, Хајдегер хоће да мислимо онтолошки.
Кад говоримо о бивстовању говоримо аналогно бивствујућем- то су
категорије које не припадају онтолошком царству (?).

Фундаментална онтологија: је темељ свему и науци: тек кад човјек испита,

односно сазна само бивствовање моћи ће и да се пита о бивствујућим.

Појам трансцеденције и иманенције

Човјек може да се искључи из онога што га окружује, да прекорачи оно
што му је дато. Трансцеденција/иманенција- однос филозофије према науци и
теологији.
Онтолошко рјешење- Хајдегер.
Онтолошко рјешење- Левинас.

Хајдегер у разумијевању своје филозофије полази од свакоме блиског

става: ја јесам, и жели да га учини основом разумијевања човјека. Мислити
нешто изнад себе дато је човјеку захваљујући његовим разумским
способностима; прије тога мишљења човјек има и изворни однос са ја јесам.
Читав живот је извршење тога ја јесам- јесте оно што ја јесам и што ја имам.
Тај увијек присутни самооднос човјека Хајегер потврђује кроз појам
фактичности, кроз констатацију да јесам dasein- тубивствовање- акценат је на
sum (од cogito ergo sum). То да ја јесам, умногоме одређује начин нашег
бивстовања; на неки начин изражава човјекову пасивност, јер ја увијек јесам
(прошлост). Хајдегер касније мијења термин прошлост у билост (оно што је
било, увијек траје, увијек јесте).
Како ја јесам?
Ми смо такође бића која знају да нас одређује оно што можемо бити. Моћи
бити- ми смо бића којима ваља да буду (у онтолошком смислу).
Ја јесам- разапет између увијек јесам и увијек могу бити (тиме се
будућност ... активност).

11
 3. моменат: тренутак (тренутак се шири и скупља, дуг као вјечност и
непромијењен).
Ми егзистирамо (ex- sisto- из стајемо из самих себе, прелазимо из оног да
смо нешто). Можемо да се вратимо у фактичко било и пођемо у могућност бити.
Ми смо једина бића која могу да се ослободе пуко датог.
Само биће које егзистира може да трансцедира. Сам човјек може да
филозофира будући да трансцедира. Човјек као филозофско биће није његов
случајан избор него је нешто што припада његовом постојању.
Сам човјек не само да једини може да влада простором, већ он сам јесте
простор (може да иступи из простора и трансцедира)- прелази преко
бивствујућег свега што га окружује да разумије бивствовање. Не да човјек сам
анализира своје ја међу многима ја, већ да анализира само јесте- као онтолошко
биће.
Онтолошка разлика- услов човјековог мишљења, а сама трансцеденција
јесте услов онтолошке диференције.
Декарт: филозофка подјела: res extensa- објекат
res cogitans- субјекат.

Основни проблем је тада био како да субјекат сазна објекат (нешто што је
изнад њега)- појам трансцеденције се назива за излажење субјекта да би спознао
објекат.
Хаједегер напротив сматра да је човјек као егзистенција увијек већ изашао
из себе, прекорачио себе као бивствујуће, цјелину бивствујућег, и упао у
бивстовање, у могућност да разумије властито бивстовање. Једино биће које
може да трансцедира је тубивстовање. Хајдегер идентификује трансцеденцију са
разумијевањем бивствовања. Бивствовање за филозофију значи: аутентично
разумјети самог себе.
Филозофирање није истраживање трансцеденције, него је филозофирање
изричито трансцедирање. Човјек је већ увијек самотрансцеденција.
Хусерл: феноменологијом оставио један нови пут ка самом сазнању-
човјекова свијест је увијек интенционална. Ако анализирамо нашу свијест- наша
свијест је увијек свијест о нечему. То што смо увијек усмјерени на нешто показује
да свијет није расцијепљен на субјекат- објекат него да је субјекат увијек при
објекту. Сама интенционалност је карактеристика сваког онтолошког
истраживања.
Интенционалност и трансцеденција су једно те исто. Док код Декарта
субјекат и објекат стоје расцијепљени, и док код Хусерла свијет остаје при
бивствовању, код Хајдегера онтологија није ништа друго него аутентично
саморазумијевање човјека, а само бивствовање је „трансцеденција напросто“.
Човјек као dasein и као самоегзистенција- јесте ипак међу осталим
бивствујућим- Хајдегер то назива: бивстовање у свијету. Човјек је биће које је
бачено у свијет- ја сам нисам одлучио да ћу да постојим- човјек је бачен у
егзистенцију, и ако такав он је већ забораио јесам и разумије себе из околине
која га окружује. Он стога најчешће јесте на неаутентичан начин. То што човјек
увијек може да се врати својем јесам темељи се принцип индивидуализације.
Човјек је увијек већ усмјерен на цјелину, и може да види шуму а не дрвеће.
У ја јесам човјек докучује самог себе иступајући из свијета.
Иманенција није човјеково случајно својство већ темељ
саморазумијевања, онај ко трансцедира није теоретско биће, већ извршење самог
бивствовања. Основно одређење човјеког постојања јесте његово трансцедирање.

12
 Будући да dasein јесте трансцедентно биће увијек је уздизање преко самог
себе, егзистенција. Човјек углавном живи изван темеља са самим собом.
Сам човјек није заслужан што филозофира, она је постављен у
егзистенцију. Човјек себе разумије уколико разумије своје властито биће
(уколико трансцендира), по Хајдегеру то се назива увијек мојост.
Бивствујуће којем се у његовом бивствовању ради о самом том
биствовању јесте човјек. Увијек се ради о извршењу самог јесте. У суштину
човјека постављена је радикална могућност трансцеденције.
За разлику од трансцеденције (прекорачења из себе) иманенција је
остајање у самом себи. Кад разумије себе као .....- оно је иманентно биће, а кад
разумије себе као биствујуће оно је трансцедентно биће.
Бивстовање је увијек моје. Иманентна трансцеденција.

***

Појам трансцеденције заснован је на појму одвајања. Послије 2. св. рата

покушава се мислити немогућност тоталитета; да у основи постојања није ја
јесам, него је одређен нечим што је одвојено од њега. За разлику од ја које остаје
себи иманентно, од Декартовог cogit-а, од Хегеловог сазнања Апсолута, Левинас
сматра да други човјек, Бог остаје одвојено; за њега трансцеденција јесте израз
да се не може мислити у једном тоталитету Бог и бивствовање. Идеја
бесконачног за Левинаса је нешто што се не да увући у.....
Човјек као коначно биће не може да замисли бесконачност сем уколико не
долази од Бесконачног.
Искуство разумијевања није искуство ја јесам него разумијевањем другог
човјека. У одношење човјека према човјеку упада само....... по Левинасу Бог је
несазнатљив, али да је изворни однос са Богом лицем у лице- јер у лицу другог
човјека увијек видимо траг бесконачности.
Величина и слава бесконачног је у томе што је Бог оставио мјеста за
субјект- човјека, и оставио мјеста за атеизам.
Како мислити ово одвајање, тј. могућност Вишег у мањем? Тј. како ја може
мислити бесконачно? Бог остаје изнад нашег мишљења јер он јесте на висини
коју ја никада не може досећи.
Идеја бесконачног је идеја која нас конституише. За разлику од
метафизике Левинас предлаже да се Бог доводи у мишљење преко лица другог.
Сматра да је онтологија као и негативна теологија направила исту грешку: о Богу
се односила као о осталима бивствујућим.
Хајдегер- dasein, субјект, увијек већ јесте у себи- по Левинасу ту нема
трансцеденције. Ако би се дозволила таква могућност трансцеденције би била
само једна одлика dasein-a. Левинас нас враћа на живот Бога.
Бесконачно, Апсолутно остаје увијек изван и не може се докучити знањем,
једино у етичком односу (кроз заповијести) Бога, објекта, Себе.
Други човјек није alter ego, друго бивствујуће, него је за Левинаса- Он-
неко коме приступамо са персирањем (?) (Богу).
Левинас наводи примјер убиства: ја убијам другог- прије убиства имам
моћ, али у тренутку убиства та се моћ губи- ту се види да од другог остаје. Други
је увијек моћнији од мене, у другом увијек постоји вишак који не могу схватити,
он је увијек на висини (зато се у њему види Бог).
Лицем- у – лице- се јавља изворније, недокучиво. Ради се о немогућности
јединства.

13
 Левинас трага за анархе' (беспочелност)- немогућност да се ја и други
сведу на исто.
Мислити трансцеденцију- мислити више него што може да се мисли.
Самом жељом Бесконачног човјек хоће да мисли више. Метафизичка жеља је
жеља за завичајем у којем се никад нисмо родили (то није ја јесам, него на лицу
другог, у Богу). Лице другог се прво изражава („ти ме не смијеш убити“)- та се
ситуација назива радикална пасивност. То је ситуација талаштва- ја сам талац
другог јер се моја субјективност конституише од другог, не од себе.
Левинас сматра да је то изворна релација: оно исто што ме чини човјеком
је у мом односу са другим.
То је релација без релације- није могућа узајамна релација јер је други: Он.
Сматрао је да је могуће да остане до раздвајања ја и другог. У односу лицем у
лице друго остаје изван мог система- други стога остаје мјесто трансцеденције, тј.
упадом бесконачног у коначно је мјесто смисла.
Радикално одвајање је истинска трансцеденција, тј. не постоји Хегелова
синтеза. Траг у лицу другог је нешто што је прошло, јер кад бисмо могли видјети-
могли бисмо разумјети, то је траг Одсутног; лице другог је утопија.
Трансцеденција и иманенција- је начин на који се одређује нека
филозофија. Мислити начине трансцеденције и иманенције значи откривати
изворе мишљења.

Простор и вријеме као хоризонт сазнања

Какву улогу имају простор и вријеме- као хоризонту сазнања поставља се
питаање о границама, односно коначности нашег сазнања.
Шта значи да смо ми бића која сазнају преко неког хоризонта:
- увијек имамо неки субјект за знање, коме је потребан хоризонт на коме
се налази објекат сазнања; резултат садејстава субјекта и објекта на хоризонту-
сазнање.
Субјекат на дистанци према објекту, он се испрва налази на овом
поређењу хоризонта.
Субјекат- хоризонт- објекат.
Ми тачно не знамо гдје престаје субјекат, гдје почиње објекат, и гдје је
истински хоризонт.
Тубивстовање- разумијевање- бивствовање.
Хајдегер- оно одакле нешто добија смисао; мјесто одакле црпимо
разумијевање нашег бивстовања вријеме(?).
Објашњење је увијек сазнање у коме се ради о каузалном односу УЗОР-
ПОСЛЕДИЦА. Међутим, у разумијевању не може да тражимо узор који је иза
нас, него сврху која је испред нас.
Како су вријеме и простор хоризонти?
Кант: за разлику од Аристотела који пита шта јесте вријеме, и од
Августина који пита гдје јесте вријеме, Кант одређује простор и вријеме као
априрорне форме чулности- простор- спољашњег чула, а вријеме- и спољашњег
и унутрашњег чула. Расцјеп између простора и времена.
Простор и вријеме су општи и нужни облици наше нужности. Простор-
свако је чуло нужно обликовано простором. Вријеме- јесте филозофија унутар

14
чула (Августин сматрао да се чула налазе у нашој души). Наша чулност је нужно
обликована временски.
Вријеме и простор изван нас- односи у појавним стварима којима ми као
субјекти придодајемо нашој чулности.
Сво наше сазнање одређено је простором и временом- услов и могућности
нашег искуства су представе и ........
Сво наше сазнање везано је са хоризонтом, тј. ограничено. Кант: само
коначно сазнање потребује хоризонт; само коначно сазнање јесте .... производ.
Све што сазнајемо сазнајемо из неке перспективе. Ми немамо могућност увида у
оно што нешто јесте, али имамо могућност сазнања појаве. Истински сазнати за
Канта: успоставити логички ред у самом сазнању, мишљењу.
Први задатак филозофије је да испита само сазнање (Кант).
Сво наше сазнање нужно одређено предрасудама (перспектива)- свако
наше сазнање везано је за хоризонт, везано за одређену перспективу; немамо
увид у цјеловитост бића које испитујемо него само у појаве тог бића.
Људско сазнање као размијевање мора имати предрасуду.
Ми увијек јесмо у херменеутичкој ситуацији (ситуацији
саморазумијевања). Будући да је наше сазнање коначно и да смо увијек у
предрасудама, задатак разумијевања је нешто бесконачно (због тога што се
мијења херменеутичка ситуација, и што смо временски и просторно
ограничени). Суштина самог разумијевања- оно јесте сазнање само ако држи
отворену херменеутичку ситуацију.
Насупрот томе је Бог који ништа не мора да разумије јер Он све зна.
Хегел: за разлику од Канта- поново отвара могућност идентификације и
бивствовања, дајући примат времену у односу на простор- поставља један други
однос мишљења и бивствовања. Мишљење је само бивствовање и обратно.
Све што је умност збиљско је- све што је збиљско умно је.
Расцијепљено мишљење од бивствовања- привид. Хегел разумије вријеме
као мјесто у коме се сједињују мишљење и бивстовање. Истински субјекат
сазнања је апсолутни дух, али Хегел сматра да апсолутни дух улази у природу,
човјека, народ и генерације али да би спознао самог себе и вратио се на почетак.
Бивствовање- само поимање апсолута. Историја је пут којим дух мора проћи до
апсолутног сазнања- нужност кретања апсолутног.
Вријеме је сам појам, вријеме је само мишљење. Појам је за Хегела
истинско сазнање. Вријеме- сам пут сазнања. Хегел покушава да измири
коначност људског сазнања да би спознао самог себе. У моменту самосазнања
апсолута укида се његова хоризонтална страна.
1. Сазнање- сазнање сада (вријеме) и овдје (простор) - једино што је
постојано је у чулној извјесности. Ово „сада и овдје“ указује на своју
недовољност.
2. Долази до мњења. Она су сигурнија сазнања која не важе само за сада и
овдје него важе за простор и вријеме(?). Али та истина (мњење) није довољна.
Мњења су лабава сазнања.
3. Разум- појављује се ум као негација разума, касније дух долази до самог
себе- филозофија духа).

Кант:
царство духа
царство душа
органска природа
неорганска природа.

15
 Шта даје јединство томе свијету? Кант сматра да постоје категорије које се
зову фундаменталне и пролазе кроз сва четири свијета, постоје оне које важе за
први слој, постоје које важе за два слоја, и за три слоја.
Вријеме важи за сва четири слоја: физикално, огранско, унутрашње и
историјско. Простор одређује суштински само неорганску и органску природу.
Вријеме је стога фундаментална категорија.
Хајдегер: вријеме је увијек било разумијевано категоријама простора, а
оно је фундаментално. Читава метафизика- опросторила вријеме и онемогућила
нас да као временска бића спознамо саме себе.
Ја= мене.
Ја= сопство.
Опросторено вријеме- ја себе разумијем из ствари које су у простору.
Читава метафизика је историја заборава, покушај да човјек себе разумије из
онога што није.
Наше самосазнање је увијек било посредно кад смо стављали простор
прије времена (јер вријеме је унутра у нама).
Хусерл: на пољу чисте свијести постоји само иманентно вријеме протока
свијести. И сам простор јесте само квазипросторна слика. Односи које ми
приписујемо стварима који су ван нас нису стварни односи међу тим стварима,
него наша пројекција.
Хајдегер: ми себе разумијемо из унутар себе бивствујућих: човјекова
нужна пропалост у свијет бивствујућих. То није вриједносно негативно него је
чињеница да ми увијек јесмо међу неким стварима. Садашњост је димензија
времена у коме ми најчешће јесмо.
Човјек увијек јесте- ради се о бачености у свијет, у бивствовање, ми као
бачена бивствујућа увијек већ јесмо у свијету- то говори о нашој билости. Ми
увијек треба да будемо- зато се човјек увијек разумије из „моћи бити“- пројекат,
могућност- будућност.
Будућност- садашњост- билост.
Ми смо стога временско- бивствујући.
Хајдегер: човјек примарно будућносно биће, његова егзистенција је
протезање између истинског краја и почетка, конкретизација времена одиграва
се као историчност. Разумије се као биће које јесте у историји.
Разумијевање смисла своје егзистенције- историја. Бити- значи бити на
самом извору разумијевања и разумјети самог себе. Човјек осмишљава своју
коначност као историју. Свако сазнање које се тиче саморазумијевања-
саморазумијевање.
Хајдегер покушава да вријеме разумије из самог времена. Ко јесте
вријеме? Сам човјек јесте вријеме.
Примат „сада“ које нам се догађа кад себе разумијемо из ствари. Хајдегер
сматра основним заборавом метафизике.
Основна одлика и мишљења и бивствовања по Хајдегеру јесте њихова
историчност. И само бивствовање јесте историчност. Вријеме је хоризонт
разумијевања бивствовања уопште.
Читава метафизика разумијевања бивстовања преко садашњости.
Шта..... разумијевање бивствовања из све три временске димензије.
Вријеме има стално ex- stasis.
Епохално мишљење и бивствовање- само бивствовање се у различитим
епохама и субјектима приказује различито. Код Грка у облику физиса (јер је то
оно што увијек јесте); код Платона- као идеја, Једно; код Хришћана: Бог; у

16
нововјековној филозофији: субјектум- субстанција; код Хегела као дух; код
Ничеа-као воља за моћ= као оно што истински јесте.
Бивствовање према смрти- увијек већ јесте- увијек бивствовање према
смрти. Тако бивствовање тежи ка сазнању, сазнање је примарно одређено нашом
коначношћу.

Која филозофска питања доводе до одређених дисциплина

Човјек и могућност филозофске терминологије
Ако се узму питања шта јесте.... никад није постављено питање ко је тај
који пита.
Питање има суштинско значење за филозофију. Сам питалац јесте
предмет филозофије.
У филозофији неколико окрета човјека према човјеку.
Са Сократом кључно питање: ко је тај који се налази у космосу? Следеће
питање је код Августина: код теорије да истина јесте у самом човјеку; са
Декартом cogito; са Кантом: 3 кључна питања и 4 фундаменталне....: шта јесте
човјек.
Из тога угла филозофска историја је смјењивање човјековог
самопосматрања.
Аристотел: зоон логон ехон animal rationale ......
Човјек је у најмању руку двоструко биће које у себи сједињује нешто што
друга жива бића немају.
Платон: бесмртно живо биће и истовремено тјелесно живо биће.
Да ли је тијело слобода или затвор души, односно да ли душа врши насиље
над тијелом или га уздиже у виши свијет. Будући да човјек јесте умно биће
постоји правда- кључна врлина...... читав један свијет наслања се на умном
укоријењењу човјека. Човјекова воља- дају му избор слободе. Трећи дио душе-
нагонски дио, на истом нивоу са животињама; сам физис је снага која прожима
наш живот. Човјек као биће душе је позван на ослобођење од тјелесности.
Код Аристотела- тјелесност је начин на који је човјек смјештен у космосу.
Софистичко схватање човјека: човјек се поставља као биће које својим
умом може да господари свима, али има и најтеже: господарење собом. И
највиши владари нијесу мудраци ако нису умни да господаре собом.
Будући да је човјек тјелесно и духовно биће он је најчешће схваћен као
организам- превагнула је биолошка снага. Питање смјештаја тог организма. Не
може да се ослободи физиса. Тијело је на тај начин сама одређеност човјека; оно
што јесте услов и могућност човјека као микрокосмоса. Идеја човјека као
микрокосмоса означава могућност шта човјек може бити: тјелесно, духовно
биће.
Сама основа разумијевања човјека- основа питања.
На који начин је могуће да биће које даје за право да пита шта јесте а да
не може да нађе начин како да испита сам себе. Узрок тога је човјекова
коначност. Човјек је биће које мора сам себе да разумије (интроспекција). Човјек
је кроз историју увијек под плаштом идеје: шта јесте, који је орјентир, али је
човјек позван да сам себе разумије и разријеши.
Аристотел- зоон политикон- биће заједнице.
Homo homini lupus- наспрам ње (зоон политикона), а обадвије одреднице
тичу се истог човјека.

17
 Човјек је живот биће које нема суштину (....). Човјеков однос према самом
себи је постао другачији.
Само добро, етика, било је телос (сврха) у антици; током историје човјек се
показао као да мисли само на себе. Питање о човјеку је увијек питање о начину
човјековог саморазумијевања.
Микрокосмос- човјек је мини слика хармоничности, и не може себе да
нестане. У антици човјеково саморазумијевање усмјеравано на полис и телос. У
овој другој радикално супротној: човјек је биће рачуна- једино рјешење уговор
међу људима да би се створила заједница. Док је код Аристотела заједница
суштинске одредница човјека, у модерном добу се изгубила из човјека- и човјек
тежи само својем добру, а не добру свих (које је у антици било и њихово добро).
Човјек постоји управо као разумијевање свог постојања у свијету.
19.- 20. в. човјек радник- резултат преокрета у човјековом
саморазумијевању. Аристотелов човјек је презирао физички рад и живио у
доколици; са 16. вијеком и Лутером- рад постаје најдостојнија могућност човјека.
Мартин Лутер- је зов Бога Мојсију- превео као позив, који суштински јесте
задатак који се установио као рад (бравар је позив, радник је позив)- то је једини
начин којим може да спаси душу уз дозу аскетизма. Човјек је тад постао радник а
не биће које живи у заједници с другима. Човјек до свог властитог
саморазумијевања долази до концепта које има епохални карактер: свијет се
постепено показује човјеку као дјело самог човјека, будући да је
саморазумијевање утемељено на коначности- одређење човјека се појављује у
својој историчности, сам човјек показује се историчан. Људи могу само да се
представе, да дају слику о себи. Хајдегер наше вријеме назива „доба слике
свијета“. Човјек модерног доба се појављује пред слике самог себе (а не Бога)- и
то је наше властито саморазумијевање. Неспоразум човјека са човјеком, нас
самих унутар нас самих, долази до непоклапања са оним што јесмо. Потреба за
непрекидним саморазумијевањем- исторична нужност потиче управо из
човјекове дводјелности. Ниподаштавање једног или другог даје погрешне слике.
Да би се дошло до изворног саморазумијевања неопходно је да у самима себи
откријемо духовно- тјелесно јединство. Наш дух је зависан од саме наше
тјелесности.
Човјек је биће недостатка- тврде многи, и да је стога биће жеље и потребе.
Научници кажу да је штетније по тијело неиспунити жељу душе (за храном).
Душа и тијело су у спрези, срасло јединство.
Тек кад се нешто покаже као недостатно (нпр. болест органа) нарушава се
цјелина и примат цјелине над органима; мислити на тијело значи мислити на
цјелину.

Слобода, ум, језик и историја као 4 изабрана конституенса

човјековог постојања, 4 фундаменталне философије
Већ у Старој Грчкој постоји епос који у себи сажима укоријењеност човјека
у сопственом саморазумијевању: имамо ум- космички логос- човјеков логос, и
полис као покушај човјека да створи логосну заједницу; и језик. Човјек се
разумије као умно биће које има говор/језик. Оно што он јесте предодређено је
његовом умношћу- језикотворно= ту сам језик ствара човјека. Умност- начин
постојања човјека на који он себе разумије из самог себе и из цјелине свијета.

18
Човјек као дио космоса прожет је божанским умом. Језикотворност упућује на
божанско у човјеку- могућност стварања посебног свијета- у језику је (човјек) у
свом властитом свијету.
Ум- ако је код Грка све умно, усврховљено, онда тај ум даје примјер на који
човјек може истински да буде човјек. Човјек свој живот проводи у полису- јавни
живот- који је брига о општем добру. Ово је истински извор европског човјека.
Са Римским царством и испадањем човјека из космичког јединства (и
полиса као копије космоса) умност постаје самоодносност човјека према самом
човјеку.
Стари Грк је живио у свијету који је уман: космос, свијет, човјек- све је
умно. Са Римом- човјек је онај који треба сам себи да развије ум. Стоици: човјек
као умно биће ствара цијелим својим животом. Ум се увијек везује за човјекову
душу. Стоици: човјек само помоћу ума може да одради један од најтежих
послова: да господари над собом.
Са латинским преводима постаје кључан појам рација. Редукција логоса
(све могао) и нуса (све знам)- човјек је сада anima rationale. Сада се рацио
усмјерава само на оно што је испред њега (послије стоика); инструментализација
рација траје до данас (компјутери, трактори...).
Кант- цјелокупна метафизика до Канта- метафизика ума. Сукоб мноштва
система. Да би основао метафизику као науку: испитује само сазнање: само
чулност и разум чине наше сазнање; ум је моћ којом ми крочимо границе
истинског мишљења. Сво сазнање почиње умношћу. Разум обједињује што нам
чулност даје. Ум (теоријски ум) постаје моћ идеја (Бога, бесмртности, душе,
слободе, Једног...) јер превазилазе наше могућности чулног искуства. Ум стога
није сазнајна могућност човјека. Ум је антиномичан- ум је сам себи
противрјечан. Кант ограничава сазнање на чулност и разум. Шта нешто јесте по
себи- ми не можемо сазнати.
Шта треба да чиним?- без ума нико не може.
То је практични ум, за разлику од гореспоменутог теоријског ума. Кант
даје примат практичном уму- циљ на пољу дјелања; није адекватан сазнању, на
пољу бивстовања, него на пољу требања.
Да бисмо могли да дјеламо, а дјелање се увијек односи на другог човјека
(дјелање је увијек ствар заједнице)- ум је предуслов. Искуство у практичном
дјелању није оно што одређује дјелање него су то идеје ума. Ум више није
категорија која обезбјеђује наш сазнајни процес него је темељ наше
интерсубјективности. Те се идеје не доказују.
Требање се не везује строго као искуство, него као нешто што је човјеку
задато а тиче се његове слободе.
Хегел: Кант је направио грешку: издвојио само сазнање. Сазнање се по
Хегелу може сазнати само описујући како се сазнаје нешто.
Историја- Хегел: сазнање се може сазнати историјом сазнања.
Хегел: чулност (код Канта је пасивна) већ сазнаје нешто а то је и „сада“ и
„овдје“, она припрема терен за разум који је посредник од чулности до ума. Ум је
централна сазнајна категорија код Хегела. Умом се сазнају ствари по себи. Хегел
ствар враћа на грчки космос: нужно је да је могућ идентитет мишљења и
бивствовања, односно да ли сазнајемо ствари по себи: до тога сазнања долазимо
кроз историју самог сазнања (постепено саморазвијање човјекових могућности).
Повратком ка Уму завршава се епоха просвјетитељства и завршава се последња
нада човјечанства да ће знање ослободити човјека.
Ум се код Хегела успоставља као сама слобода. Историја људског духа је
рана свијест о слободи. Слобода је централна ствар људске историје у цјелини.

19
 Слобода кроз историју:
Слободан 1 човјек- тиранин,
Слободни неки- аристократија,
Слободни сви- демократија.

Ум је слободан јер је спознао да је све што јесте- јесте он сам. Овим

гореприказаним процесом људске историје Кант доказао да ми сазнајемо само
оно што сами створимо= све што јесте - јесте сам ум.
Шта је циљ кад смо сви слободни, има ли слобода цијену кад су сви
слободни? Да ли се тад креће у супротан процес: сви, неки, један?
Како се све прелама кроз језик и историју?
Грци су почели од ума и језика, ум је остао до краја а језик се преобразио у
слободу. Језик и историја нису толико битни. Тек са Хришћанством у свијест
упадају слобода: као слободна воља и историја.
По Хегелу: тек се у историји долази до слободе. Са Хришћанством идеја
историчности, као нешто што је супротно античком разумијевању човјека. У
каквом односу према човјеку, свијету и Богу може да буде једно историјско биће-
поставља се питање слободне воље. Слобода у антици била је супротност
судбини. Хришћанство покушава да са Бога који је Љубав препусти човјека
његовој свијести. Поставља се питање граница људске слободе- колико је човјек
моћан да поднесе своју слободу, и не прекорачи границе слободе.
Судбина- апсолутна нужност.
Бог- егзистенцијална нужност.
(данас) Практични закони- апсолутна нужност.
Кроз сва ова 3 раздобља- то што се мијења парадигма (судбина, Бог,
практични закони) представља историју.
Слобода, ум, језик, историја- суштински елементи самог самог догађања.
Мијењање (судбина, Бог, практични закони) као историја- човјек захваљујући
историји.
Историја се развија као историја језика.
Гадамер: бивствовање је сам језик. Човјек као биће јесте: ум, слобода,
језик и историја.
Човјек се показује као арсенал могућности.
Наше саморазумијевање се смјењује: човјек биће ума, слободе, језика.
Хајдегер: Језик- кућа бивствовања - оно гдје све што јесте- јесте. Логос- збивајућа
збраност (у том смислу је у филозофији језик- језик). Човјек се разумије као
пастир бивстовања. Оно што човјек јесте чува у свом бивствовању.
Данашњи ум: однос средство- циљ, више немамо моћ утемељујућег
(свеобухватног) мишљења- сам се ум обликовао у оно што је створио
(инструментализовао се)- јер је човјек створио технику (осим стварања језика).
Логос, Тао- су једине ријечи које се исто пишу, и данас: Кока- кола.
У језику се историјски кристализује оно што јесте, било је и бити ће. Језик
се креће.
Кад је логос преведен у ratio и постао основом европске науке- свим
појмовима је одузето основно животно искуство. Сви европски језици су
утемељени на животном неискуству.
Sub-stantia- код Грка је „...“ – оно што стоји у темељу, у латинском добија с
преводом друго значење.
Изгубила се жива веза између живота и језика. Мјесто у коме јесмо- је
језик. Језик је нешто што чини услов наше отворености према свијету (узалуд
чула ако језик не створи појмове).

20
 Сва бића јесу у свијету, унутар свјетска бића, само човјек има свијет, држи
тај свијет у језику.
Тек када је писмо установљено нашао се камен темељац за европску
цивилизацију- он и превод рација- два кључна момента европске цивилизације.
Трећи моменат: откриће А- бомбе- могућност човјека да уништи
цивилизацију.
Из било ког од фундаменталних идеја морамо се позвати и на остале
идеје.

Прогрес и развој
Ниче: филозофија је рођена у оном добу у коме је мисао дошла до увида да
је све једно.
Хегел: његово схватање филозофије- резултат и једне и друге: све је једно.
Тако би се могло рећи да у филозофији не постоји никакав прогрес.

Проблем развоја филозофије

Хегел: предсократовци мислили на најапстрактнији начин. Хегелова
филозофија је најконкретнији начин. Развој је стога: развој од апстрактног појма
до његовог конкретног лика.
Феноменологија духа- човјеково ја настаје у оном моменту када наша чула
тврде чулну извјесност онога што јесте не- ја; када нам се оно што је предмет
наших чула показује као нешто што је најизвјесније јесте. Почетак свијести
(супротно од Хегелове тезе да је почетак филозофије најапстрактнија истина)
доказује се да се долази до најнепосредније истине преко наших чула. ДА-
бивствовање.
Чулно искуство као најнепосредније и најистинитије се показује као
супротност Хегеловој мисли.
Суштина је истина бивстовања- не може да се тврди фактицитет истине.
Непосреднија истина од најнепосредније. Зато је чулно искуство природна
(наивна) свијест. Искуство: најбогатије мноштво знања.
Сада, овдје, нешто (примјер је сунђер)= бивстовање- већ у том првом
изразу- једино бивствујуће (сунђер) именовано је као опште- и тиме су
изневјерена чула. „Сада“ док се говори- већ је прошло, „овдје“- се промијенило
(није исто из сваког угла), и говори се о општем сада и општем овдје, и о општем
бивствујућем. Наш начин мишљења је нужно филозофија. На основу
најнепосредније чулне свијести не може да се изражавамо без филозофских
претпоставки. И најобичније, најпримитивније мишљење мора да буде
апстрактно. Име је увијек нешто опште.
Мирко је човјек.

Бивствујуће суштина.

Бивствује човјечност

Преко суштине одређујемо човјека. Непосреднија истина од

најнепосредније.
Ја —› предмет (не- Ја),

21
 већ тиме посредује, одређује предмет. Суштина је конкретнија од
бивствујућег. Кад нешто опажамо- то нешто јесте. Још нам није јасна суштина,
тврди се једино постојање нечега. Аналогно са тиме иде и да Ја- јесте и то као
чисто бивстовање, пуко бивстовање. Чисто бивствовање које се показује као
непосредно већ је испосредовано, и предмет је испосредовао мене Ја—предмет
није. Опажање даје разлику између примјера и суштине- ту почиње филозофија.
Кад прелазимо са нешто (са онтичког бивстовања) и питамо о суштини (на
онтолошки ниво)- почиње филозофија.
Наша свијест чим покушава да изрази оно што чулно опажа већ се уздиже
до онтолошког нивоа. Суштина је истинитија од пуког јесте.
Ја- је већ испосредовало предмет о коме говори и обратно предмет
посредује- одређује оног другог.
Хегел: само Ја- негација, ми као субјекти смо изворна негација. „Ја видим
сунђер“- више се .... него тврди, јер се тврди само сунђер и ништа друго- тиме
што се рекло нешто о једном бивствујућем негира постојање свих других
бивствујућих, негира се и да сунђер нисам ја. Направљено је посредовање преко
негације- нисмо ми него је сунђер ту.
Само Ја могу да тврдим постојање сунђера, ради се увијек о МОМЕ
мишљењу, исказивању сунђера. Не ради се дакле о чистом јесте, него мој став,
виђење нечег. Чисто бивстовање сунђера као таквог не постоји; његова се
суштина конституише из односа према мени.
Не постоји дакле никад пуко јесте, него увијек моје виђење- то је
дијалектика чулне извјесности.
Знање је подругојачивање, чињење другим нечим.
Опажање настаје тек кад имам моје виђење- кад опажамо долази до
ствари. Тек опажањем сунђер постаје ствар, рефлектује се знање о њему, до тад,
то је чулна извјесност, он је само слика.
Историја филозофије почиње са најапстрактнијом идејом: исто је
мислити и бити – није остварена идеја, већ само проглас на почетку
филозофије, читава историја филозофије развијање идеје о идентитету
мишљења и бивствовања.
Конкретно: оно што је срасло, што се сјединило- мишљење и бивствовање.
Мишљење и бивствовање- на почетку је раздвојено; филозофија је кретање,
саморазвијање на путу. Читава историја филозофије јесте развијање.
Почетак филозофије- само жир.
Суштина је истина бивствовања.
Чисто бивствовање- наспрам њега Ја које је такође чисто бивствовање, али
њему припада и негација (ништа), значи: чисто бивстовање- чисто ништа.
Хегел каже да су они потпуно једнаки:
Јесте Није
Једино што о чистом апстрактно ништа
бивстовању можемо
мислити је: Јесте- апстрактно
бивствовање.

Обоје се на почетку показују као супротности, али као супротности које су

идентичне (и о једном и о другом можемо само рећи да јесте и није); може се
рећи да су оне нешто непосредовано, и једноставно. Види се да смо већ у почетку
јесте разумјели у односу на оно што није и обратно. Значи већ смо посредовали
чисто бивствовање и чисто ништа, и томе га учинили сложеним.
Настајање- од ништа постаје нешто.

22
 Нестајање- оно што јесте прелази у оно што није.
Бивствовање и ништа се узајамно одређују, бивствовање посредује ништа
и обратно.
Разлика настајању и нестајању се код Хегела превлађује као бивање
(постајање) .
Sein Nicht
ˇ
Werden (бивање).
Чисто бивстовање и чисто ништа се уздижу до бивања и то бивање је
њихова суштина. Бивање- оно што бива двије бивајућа. У бивању се рађа нешто
ново; оно што се догађа се развијање суштине (оно што је било и оно што јесте).
Само мишљење- развијање.
Бивствовање- развијање.
У филозофији се не ради о прогресу као у науци, него о развијању
мишљења. Мишљење је нешто што је само по себи дјелатно. Хегел: ред појма. У
сваком кључном филозофском појму се да разумјети сва филозофија.
Појам субјекта:
Декарт: ego cogito- с друге стране оно што се мисли. Постоји само субјекат
и оно што може да се мисли. Кључно је само мишљење- ако је све подијељено
тако онда се филозофија, филозофи окрећу бићу и питају како то биће сазнаје.
Емпиризам: мислено биће само чулношћу може да сазна оно што јесте.
Рационализам: мислено биће може само рацијом разумјети оно што јесте.
Кант: открива трећи, критички пут, није више довољно да се сјединимо субјекат
са објектом сазнања, него да се испита сам субјект. Кант поставља питање како
ми уопште сазнајемо. Сво наше сазнање, по њему, почиње али се не завршава са
искуством- констититуише нови субјект који нема право на апсолутно сазнање.
Из емпиризма- експозиција.
Из рационализма- апсолутизам.
Кант: разум не може да схвати апсурд- човјек је биће ограниченог
сазнања. Кант поставља расцјеп између појава и ствари по себи.
Хегел: сазнање јесте сам апсолут.
Хегел тврди да је код Декарта филозофија први пут дошла на своје
сопствено тло, тј. до мислећег бића.
Сами појмови су оно што су бивање и суштина, они се развијају, не ради се
о прогресу него о остваривању могућности.

Однос филозофије и науке по питању прогреса и развоја

Од Платона филозофија има себи задатак да буде основ свих наука, на
којој ће се темељити остале науке. Са научном револуцијом у 18. в. и
осамостаљивањем егзактних наука поставља се питање односа филозофије и
наука. Поставља се пред филозофију нужно само одређење према науци: њој се
поставља задатак да сама постане наука. 18. в., и прва половина 19. в., одређен је
приматом природних наука, идеалом математичке методе. Шелинг и Хегел
постављају задатак: потребна је нова нужна синтеза знања, јер се знање расуло.
Поставља се питање постоји ли јединство основних знања, да ли је човјек уопште
посједник свога знања?
Питање друштва и знања, друштва и науке.

23
 Већ просвјетитељство сматрало да се човјек једино помоћу науке може
ослободити. Сви људи су по природи слободни, али сви људи живе у ропству.
Откуд то ропство?
Оно што човјек јесте- јесте његова слобода и његов ум. Ми слободу не
можемо сачувати сем помоћу ума (иначе западамо у ропство).
Просвјетитељство: науке и знање треба да ослободе друштво. Идеал
просвјетитељства заснован на претпоставци: знање које ослобађа= знање без
предрасуда= које се да доказати- ту је садржана предрасуда да је могуће знање
без предрасуда, односно знање без вјере. Кант: само дио људског знања се може
ослободити предрасуда- и он се тиче појава. Тиме он даје легитимитет егзактним
наукама.
Шелинг и Хегел: знање без предрасуда није довољно ни за филозофију ни
за науку. Враћају се Платону гдје је филозофија синтеза знања, и да има
априоран карактер (априоран у смислу нужности). Наука тог времена одбацила
ову тежњу што због метафизике, што због свиклости на чињенице. Настаје
расцјеп између природних и духовних наука.
Науке испитују нужности по принципу каузалности. А човјек је биће
слободе, а то је нешто друго него бити каузално биће. Слобода не функционише
по каузалном принципу. Разумијевање (херменеутика) постао главни метод
духовних наука- оне су тврдиле да старије од природних наука.
„Ако киша пада- онда трава расте“ је минорна у односу на став: „Ја сам
коначно биће“- ова нужност је озбиљнија. „Оно што је било- то не можемо
промијенити“.
Друштвене науке (духовне науке) имају нешто што се методом природних
наука не може докучити.
Од 19. в. солидарност између научника: производ је става да је човјек
коначно биће и да је све што он сазнаје коначно сазнање. У 20. в. повела се
расправа о мјесту науке у људском животу.
Хусерл: чињеничке науке стварају чињеничке људе.
Идеал је довео до већег ропства него у ком је човјек раније био. Човјек је
сведен на голу чињеницу. Метод практичних наука омогућио радикалан прогрес
који човјек као биће не може да прати: дошло је до потчињавања слободе
техници.
Питање о циљу знања вишеструк (знање је доказано да не ослобађа); стога
шта значи било какав напредак? Поставља се питање односа према традицији:
свако ново знање поништава претходну традицију (знања). Управо у томе је
једностраност савршене технолошке цивилизације, која је одбацила све добро из
времена прије ње.
То што технологија нуди је још једно само претварање човјека у чињеницу.
Основна одредница 20.в. је његова беззавичајност: он је ишчупан из свог
коријена, он је биће које се калеми.
Пол Фајерабенд- један од највећих критичара науке. „Како заштитити
друштво од науке?“- нужност заштитити човјека од науке.
„Савремена наука је религија“- има све одлике које је некад имала
религија, а просвјетитељство је дало примат науци да би распршила религијске
тврдње.
„Једна једина истина“- данас важи само за науку.
Мишљење: „могуће је реформисати науку тако што ће бити враћена
животу“- Пол Фајерабенд се не слаже с тим: мисли да се наука не да
реформисати, може се једино раскринкати као идеологија. „Све идеологије

24
постају ломне када се слиједе дословно“. „Наука је најсавршенија могућа
идеологија“.
Наука је у 17. в. била борба за слободу интелектуалног мишљења- и науку
краси то: кренути са једног мјеста ка неком циљу може изокренути све то- наука
у покушају да ослободи човјека створила мишљење које робује чињеницама. Тај
идеал (да знање може да ослободи) је утемељен на вјери- а читав темељ идеје је
био ослобађање од вјере. У почетку је наука била концентрисана око идеје: за 2-3
вијека она се претворила у оно против чега је била- у идеологију. Свака
идеологија је здрава док је међу другим, док је борба идеја- чим побиједи само
једна идеја она се затвара у систем.
„Истина која влада без контре (?) тиранин је који треба вити свргнут, свака
неистина која помаже том свргавању треба бити подржана“- јер су ове истине
само потврда једне методе.
Наука је одисеја, авантура овладавања.
Сазнање које смо искористили да пређемо препреку постаје оно што ми
јесмо- то у науци постане окивање. Од 17. в. до ½ 19. в. ишла ослободилачком
линијом- и кад је овладала човјеком као бићем- заробила га је.
Пол Фајерабенд: наука- она која убија сваку критичку способност код
човјека, и то систематски убија кроз индокринацију помоћу образовања. Наука
умјесто да нас учи да слободно мислимо она негира све што није она да је
истина; у науци скоро више да не постоји сумња. Умјесто знања влада
методологија, математизација. Једина разлика је што се не убијају они који
другачије мисле (другачија је финеса).
Открити истину није оно што наука сматра.
Пол Фајерабенд предлаже: став наука открива истине- наука се претвара у
Истину.
Финк: Истина или слобода. Једино се код Хегела истина и слобода не
сукобљавају. Уколико слиједимо истину до краја стварамо монструма, наука је
исто што и Крон: оно што ослобађа- убија.
У науци примат на методици и р.... за филозофију то је симулација-
пореди је са Хидром- ако јој се ишчупа једна глава појави се неколико нових
формализација. Наука само нивелише знање, ствара просјечно знање- све што
учимо је наука од јуче (не можемо знати оно што се сада испитује, само од јуче
јер је јер је добило потврду истинитости).
Филозофија- знање је океан могућности. Ум уређује, он ствара теорије, и
ниједна теорија нема право на апсолутну истину.
Ако Коперник код питагорејаца за идеју хелиоцентризма се окреће
прошлости- то је обрт у историји: наука није прогрес, она се само представила
као прогрес (примјер кинеске медицине која је у својој прошлости нашла идеје
за медицину).
Филозофија: наука је само једна од многих идеологија која покреће
друштво, и може бити само један инструмент, не истина. Као што је некад
одвојена црква од државе, сад се наука мора одвојити од државе. Обични лаици
могу боље да просуде шта је боље за људско друштво од стручњака, јер још
увијек имају однос свог живота и свог ума а не из неког чињеничног живота.
Живот је код њих још увијек набијен смислом.
Да би се раздвојила наука од друштва потребна је измјена образовања,
мицање науке из школства. Као што су предсократовци увели више митова да
раскринкају митологију, тако се и у школама треба увести избор између науке и
још нечега (нпр. Књиге Постања).

25
 Ослобођење од научне истине је једино што нас може спасити. Овакво
стање је идеолошко насиље.
„Науке су често вукли напријед аутсајдери“- тј. били би плод прогреса, не
би се враћали у прошлост по идеју.
И данашње истине (знања) су само истинолике али нису истинитије од
прошлих.

26