НАШЕ НАМЕРЕ И ОСЕЋАЊА

Глава прва ПРЕДМЕТ ПСИХОЛОГИЈЕ

С вака наука дефинисана је: (а) предметом, односно

оним шта истражује, и (б) методама, односно по-
ступцима којим се користи у истраживању предмета.
Ове две компоненте повезане су и међусобно зависне:
избором предмета усмерава се наука ка коришћењу
оних научних метода који досежу до њега - предмета,
а, са друге стране, открићем и усвајањем неких нових
метода помера се или (обично) проширује предмет
истраживања. У неким научним дисциплинама збивања
су веома динамична, те изискују да се те научне дисци-
плине повремено редефинишу. Психологија је једна од
таквих дисциплина.
Површном посматрачу изгледа сасвим једноставно
одређење предмета психологије; он би рекао, отприли- ке,
ово: „Па само име говори. Психологија - то је нау- ка о
душевном животу!“ Међутим, ако човек крене корак даље,
па покуша да објасни шта се подразумева под називом
„душевни живот“, наићи ће на тешкоће успостављања
граница између оног што тај „живот“ обухвата и оног што не
обухвата. Мораће онда да усво- ји неке критеријуме за
успостављање те границе, и то критеријуме који су теоријски
засновани на некој са-

7
свим посебној психологији. Па тако, хтео или не хтео, наћи
ће се у позицији залагања за једну од супротстав- љених
страна у сложеним психолошким и философ- ским
расправама - дакле, да буде пристрастан већ на самом
почетку.
Психолошке студије су вековима вукле то бреме
опредељења самим избором предмета, још док се ова
дисциплина развијала као део философије. Тада је то било
обично решавано у склопу, повезано са основ- ним
философским ставовима појединих школа или тео- рија на
гносеолошком и онтолошком плану, дакле, као примена на
плану психологије (општијих) идеја из тео- рије сазнања и
схватања природе бића. Тиме су стари мајстори
обезбеђивали кохерентност и доследност у оквиру свог
философског система, али и усмеравали и прилично
ограничавали потоњу психолошку експло- рацију.
Философија је, дакле, развијајући пре свега своје
основне теме, оставила a d ћ о с и значајно наслеђе у ре-
шавању многих психолошких тема, између осталог и те
фундаменталне: шта је предмет ове дисциплине. Но
преопширна би била студија тог наслеђа од античких дана, а
и сасвим неподобна за намену ове књиге; по на- шем
мишљењу, разумније је усмерити пажњу на стање у
философији и науци 18. и 19. века, пошто је то доба настанка
научне психологије.
Наиме, историчари ове дисциплине усвојили су
конвенцију да је оснивање прве Психолошке лаборато- рије
у Лајпцигу 1879. од стране Вилхелма Вунта (Wundt) уједно и
рођендан психологије као науке. Ближе исти- ни је, међутим,
да је цео 19. век био, у ствари, период инсталације научних
метода у снимању „душевног жи- Boja“ и тако време
формирања психологије као науке и време издвајања од
философије, у чијем је оквиру до тада развијана.
 а) Свест као предмег психологије

Философско наслеђе је у 18. и 19. веку предмет психо- логије

сводило на збивања у човековој свести. Свест је схватана као
лични унутрашњи простор у којем се оди- гравају сложени
психички процеси или стања, као што су то, на пример,
мишљење, осећање страха или фор- мирање неке жеље. На
доминацију те идеје утицали су претежно философи
емпиристи (Бекон, JIok, Баркли), затим гносеолошка теорија
асоцијационизма (Хартли, Бертрам, Кондијак), као и учење
Имануела Канта о осетима.
Дакле, посматрано на неком широком плану, фи-
лософско наслеђе је понудило основне теме психоло- гији и
одредило с в е с т за њен предмет, а наука потом методе,
односно поступке сагласне онима који се кори- сте у њој,
науци (претежно физици). Тако је средином 19. века настала
психофизика, прва експериментална психолошка
дисциплина, као чедо два родитеља: фило- софије и физике.
Ту се физичким методама испитивао однос између света
спољашњих збивања, стимулуса, и унутрашњих промена у
осетљивости, односно света сензација.
Сама свест је, међутим, тема која се само посредно
третирала. Постоје бар два разлога за то.
П р в и р а з л о г . Доминантна методолошка идеја тог
времена била је идеја да наука ваља да следи а т о м и -
с т и ч к и м о д е л у трагању за истином, модел који се иска-
зао као веома ефикасан у природним наукама. Под тим се
подразумева да појаву коју истражујемо ваља иситнити до
неких елементарних величина, како бисмо испитали и
упознали особине тих елемената, да би се тек у следећој фази
истраживале законитости повези- вања тих елемената у
целине.

9
 [На пример, биолошка истраживања организма иду
редом одоздо-навише. Прво ваља упознати особи- не
ћ е л и ј е као биолошке јединице, елемента живота, да би
се после упознала грађа т к и в а формираних од ра- зних
типова ћелија, затим састав о р г а н а , који су гра- ђени
од различитих типова ткива, да би се тек тада могло
разумети како различити органи граде - о р г а - н и з а м ].
У психологији 19. века тај елементаризам, тај ато-
мистички модел трагања у природним наукама, усме- рио је
истраживаче ка формирању с т р у к т у р а ж з м а , главног
правца у тадашњој европској психологији. Ма- да име тог
правца потиче од Вилијема Цемса (James) („структурална
психологија“), његов главни заговорник је Вилхелм Вунт. Он
је објавио да експерименталне сту- дије у првој Психолошкој
лабораторији на свету указују на постојање трију врста
елемената душевног живота, а то су: с е н з а ц и ј е ,
п р е д с т а в е и а ф е к т и в н и т о н о в и . Тиме је усмерио
потоњу науку и дао задатак емпиристима це- лог света да
крену у испитивање тако „иситњеног духа“. Сложеније
појаве духовног живота, богати психички процеси и сама
свест - остављени су за после, неким будућим, боље
опремљеним психолозима, који би, пре тога, морали већ све
знати о природи елемената.
Д р у г и р а з л о г . Свест је спонтано разматрана као и о -
љ е збивања. А акценат је на збивању, не на пољу. Дога- ђај
који интересује истраживаче јесте психички процес
(мишљење, на пример), а не простор у којем се он реа-
лизује. Свест је схватана, да употребимо модерна поре- ђења,
као неки (унутрашњи) екран на којем се реализу- ју
психички процеси. Истина, ти психички процеси или
„стања“ духа граде нашу свест, и на неком дугом крају ланца
нашег упознавања психичких процеса одоздо-на- горе, од
делова ка целини - водио би нас пут науке ка спознаји
човекове свести. Али тамо негде у будућности,

10
кад нам не само елементи већ и структуре психичких
процеса и стања духа буду познати.
Таквом структуралистичком схватању стратегије научне
психологије супротстављен је приступ тзв. ф у н к -
ционализма.
[Функционализам је научној јавности приказао и дао
му тај назив Тиченер (Titchener, 1899), који је, као и
његов учитељ Вунт, припадао структуралистима. Тако се
десило да је своје име структурализам добио од
функционалисте Џемса, а функционализам од
структуралисте Тиченера!].
Функционализам заговара приступ догађајима из
душевног живота човека као фунцијама прилагођавања
средини. Сви психички процеси имају свој основни сми- сао
у повезивању са средином и представљају у крај- њој линији
адаптивне акције. Смисао опажања, пажње, мишљења,
меморије, емоција или било којег другог пси- хичког процеса
јесте у решавању основног биолошког задатка -
преживљавања јединке. Ти процеси су се и развили да би се
на све сложенији и боље прилагођен начин опстало. Зато,
онда, и наука мора да третира сва- ки од тих процеса у
контексту основног циља, јер једи- но тако он и може да се
разуме.
Јасно је да је овај правац настао под утицајем Дар-
винове теорије. Поред Вилијема Џемса, најкрупније
личности овог правца у психологији, за њега се залагао и
философ прагматизма Џон Дјуи (Dewey), затим неки мање
познати психолози са америчких универзитета (Чикаго и
Колумбија), али је свакако највећи допринос том правцу дала
Руска физиолошка школа.
Треба истаћи још и то да су почеци научне психоло- гије
били повезани са настанком и развојем експери- менталне
физиологије и науке о мозгу - истраживачи из тог времена,
као што је то, на пример, Јоханес Милер (Miiller), оснивач
експерименталне физиологије, или ње-
гови ученици и следбеници, као Херман Хелмхолц
(Helmholtz), припадају подједнако и психологији. Све- стан
тога, Вунт је за експерименталну психологију свог времена
користио назив „физиолошка психологија“.
За нашу расправу о предмету психологије важно је
разумети да се у 18. веку стабилизовала идеја да је мо- зак
тај орган, то место где се реализује духовни живот. Неколико
научних дисциплина током наредног, 19. ве- ка, покушава да
се систематски бави мозгом: анато- мија, физиологија,
упоредна биологија и тако даље; за психологију ту још није
било места. Али посредно, ипак, ипак...
А ево шта се тамо дешавало. Током 19. века фор- мирале
су се две основне, и опречне, теорије о раду мо- зга. Старија
је л о к а л и с т и ч к а т е о р и ј а . Аустријски ана- том Франц
Јозеф Гал (Gall) развија ф р е н о л о г и ј у , учење које полази
од тога да су различите функције и „спо- собности“ локално
заступљене у мозгу, дакле, везане за рад само једног и
ограниченог места у њему. Затим, да оне, уколико су
развијеније, заузимају више места, те да са развитком
индивидуе утичу на формирање обли- ка лобање! Значајније
способности померају кости ло- бање и праве на њој
испупчења. Зато се може, сматра Гал, подесним мерењем
деформација лобање и чвору- га на њој (прецизним
инструментом налик на циркл) утврдити које способности,
наглашене или смањене, поседује сваки испитаник. И мада је
френологија са- свим наиван покушај да се некако докопамо
мерења у духовној сфери, њен утицај никако не треба
потценити. Оно што је из ње остало и ушло у озбиљну
научну об- раду јесте мисао о локализацији можданих
функција. Нека клиничка и експериментална истраживања у
том истом веку потврдила су ту рану локалистичку тезу: Пол
Брока (Broca) налази у фронталном лобусу леве мождане
хемисфере место које је „задужено“ за говор (доцније
названо Брока-центар): са повредама тог ма-

12
лог места мозга функција се неповратно губи; Ханс Вернике
(Wemicke) налази слично мало место у темпо- ралном лобусу
леве хемисфере „задужено“ за разумева- ње говора, итд.
Насупрот локалистичким идејама, средином 19. ве- ка
јавља се х о л и с т и ч к а т е о р и ј а коју заступа лрво Пјер
Флуренс (Flourens). Он ради серију огледа са екстирпа- цијом
(одстрањењем) делова мозга код огледних живо- тиња и
праћењем промена у њиховом понашању. За- кључује да су
више, односно психичке функције, као што су то, на пример,
воља и интелект, везане за рад мозга у целини, а не за
активност само једног центра у њему. И та теорија добија
потом поткрепљења од стра- не неких истраживача, као што
су Херман Мунк (Munk) или Карл Лешли (Lashley). Мунк
описује појаву преузи- мања функција изгубљених због
лезија (повреда) мозга од стране других, неповређених
делова мозга, а Лешли показује да је губитак у меморији
огледних животиња (пацова) повезан са величином исечене
мождане масе - већа екстирпација је праћена нужно и већим
губитком меморије. Те појаве не могу се објаснити
локалистич- ком теоријом.
Ове расправе о раду мозга су и непосредно и по- средно
утицале на збивања у психологији.

б) Несвесно као предмет психологије

На прелазу из 19. у 20. век психологија је доживела две

револуције, обе повезане чврсто управо са пита- њем
предмета психологије Оне су последица појаве двају нових
праваца у тој науци: п с и х о а н а л и з е и б и х е ј - в и о р и з м а .
Психоанализа је творевина бечког лекара Сигмун- да
Фројда (Freud), а да бисмо добро схватили њен зна- чај за
промене у психологији, ваља претходно укратко
приказати стање у психијатрији 19. века. Јер, психоана- лиза
је почела као дијагностичко-терапијска техника, дакле у
психијатрији, да би онда из ње, психоанализе, била изведена
и прва теорија личности (нормалног) чо- века, па потом и
посебан правац, односно школа у пси- хологији.
Психијатрија је медицинска дисциплина која се веома
споро развијала. Један од разлога је вероватно то што је тек у
18. веку прихваћен став да је луд човек = душевни болесник.
То данас, наравно, опоро звучи. Међутим, различите
социјалне средине, вођене својом историјом и у тзв.
цивилизованој Европи, а поготово изван ње, веома касно су
прихватиле тај став и хумани- зовале свој третман душевно
оболелих. И одлучиле да их лече.
Наиме, постоји нешто заједничко у третману ду- шевних
болесника у различитим културама, и то онда није случајна
појава. Човек који душевно оболи почи- ње да се разликује
од осталих: он се не покорава пра- вилима заједнице, не
уклапа се у заједничке активности или их омета, једном речју
- почиње да смета својој средини. Људи из његовог
окружења неко време поку- шавају да га „врате у колосек“,
опомињу га, исправља- ју, али ако то одступање од правила
средине потраје или ако је наглашено деструктивно по
мишљењу оста- лих, таквог човека онда морају да одстране,
елимини- шу. Негде је то само протеривање из племена,
негде затварање, али често (и пречесто) просто - убијање.
Нажалост, и историја и антропологија дају о томе број- не
податке.
Други, виши степен „обрачуна“ средине са душев- ним
болесником повезан је са мистификацијом тог чи- на: до јуче
нормалан човек почиње да се понаша као да више „није сам“,
као да је његов дух запосео неко са стране, нека вила, утвара,
нечастиви... А ту је, нарав- но, избор велик. Уплашени људи
из његове средине

14
онда одлучују да истерају ту нечисту силу, везују боле- сника
за стуб и - бичују. Или муче на неки други на- чин. (И ту је,
нажалост, избор велик). Да чудо буде веће: понекад се тако
„третиран“ болесник мало сабе- ре, дође к себи.
Психијатрија до 18. века сводила се на класифи- кацију
типова „лудила“, дескрипцију симптома и син- дрома и,
практично, није имала ништа на располагању за м ч е њ е тих
људи. Можда једино два-три лека, за које се знало да делују
умирујуће, па је добро дати човеку који је узнемирен, или
делују узбуђујуће, па је добро дати оном претерано
пасивном. Но ни та скромна пси- хијатријска фармакопеја,
произишла из лабораторија старих врачева, доктора и
алхемичара, у ствари, није лечила. Она је, као што су то већ
приметили и стари доктори - о д г а ђ а л а лечење духа. Али је
бар контроли- сала стање тела.
Тако је крај 18. века дочекан као тренутак када
цивилизовани свет напушта дотадашње „луднице“ или „жуте
куће“ (како су их тада звали) у које је луд чо- век затваран за
сва времена. Отварају се душевне бол- нице и пацијенти у
њима добијају (или би требало да добију) медицински
третман. То је, наравно, велик на- предак. И то јесте један од
најхуманијих искорака у историји Европе. Но оно што нас
овде, у ствари, инте- ресује јесте ово: сад болесник, истина,
лежи у кревету са белим чаршавима уместо на слами у
подруму у „луд- ници“, у којој је обично био још и окован,
око њега се сад креће медицинско особље које га редовно
храни, само - и даље не зна како да га лечи. То особље. Од
поступака може да се користи само скромна фарма- копеја:
да се дају „лекови“ за умирење или узнемире- ње, и да се
чека. И још само једно - хуманија варијанта оног бичевања:
снажни болничари у белим мантилима наизменично потапају
болесника у каду са врућом во-
дом, па после у каду са хладном водом, па онда опет у
врућу...
Треба разумети дух тога времена да би се разумела и
ова промена става према душевно поремећеним љу- дима.
Осамнаести век је век просвећености и вере у човеков
рацио. Са разлогом. Он је произвео бројне ма- шине које
нам вишеструко повећавају моћ, развио нау- ку која може
да сагледа природу и завири иза површине збивања, како би
је искористила у своје, хумане, сврхе. Појавила се прва
Енциклопедија као тријумф човеко- вог духа. Расту онда и
очекивања од њега. И многе до- тад сасвим недодирљиве
теме постају предмет научног истраживања.
Психијатрија 19. века је последица тог духа. Поме-
нули смо да су дескрипција, систематизација и класи-
фикација типова душевних болести биле њен најраз-
вијенији део, дакле општа психопатологија. А у тој кла-
сификацији бројних психопатолошких стања и појава, две
главне категорије видели су лекари у: а) о р г а н с к и м и б)
ф у н к ц и о н а л н и м поремећајима. Органски поремећа- ји су
традиционално лекарско поље и ту су клиничке анализе
напредовале повећавајући наше знање о грађи и учешћу
појединих делова мозга у формирању тзв. ,духовног
живота“, али и о учешћу неких других орга- на, као што су
то, на пример, жлезде са унутрашњим лучењем. Са друге
стране, функционални поремећаји показали су се као
сувише сложени за једноставне кли- ничке методе тог доба;
било је тешко да се скромним средствима они и сниме, а
сасвим немогуће да се тума- че и разумеју.
Ово све треба имати у виду да би се разумела про- мена
коју је у психијатрију унео Жан-Мартен Шарко (Charcot)
радећи у Салпетријеру, болници за „пореме- ћене жене“ у
Паризу. Он тамо разговара са својим па- цијентима! Нема
лекова које болесне жене пију, нема шок-терапије
замакањем у врелу или ледену воду - са-

16
мо разговор. Истина, његови пацијенти нису били пси-
хотичари, њихови душевни поремећаји сврставани су у
категорију неуроза (или психонеуроза). А најчешће је то
била хистерија.
Шарко током разговора користи и сугестију и хип-
нозу, па неки његови пацијенти проведу неко време и у
„вештачком сну“ из којег се буде - излечени!
Овде сад, очигледно, треба нешто више рећи и о
хистерији и о хипнози да би се разумела Шаркоова те-
рапија.
Хистерија је чудна болест у којој није фиксиран
синдром. (Синдром је скуп симптома који даје кли- ничку
слику болести). Веровало се да је то женска бо- лест, па је
тако и добила име: од хистера (грчки) = материца. Она има
веома шарену лепезу симптома који се често мењају. Ту
спадају, поред најпознатијег хисте- ричког напада уз
падање и ваљање по земљи налик на напад епилепсије,
стања заноса са редукцијом свести, сомнамбулизам,
дромоманични напади лутања, разли- чити видови
хистеричких парализа: хистеричка немост, глувоћа,
слепило, одузетост појединих удова, губитак осетљивости
или претерана осетљивост унутрашњих органа, итд.
[Антички лекари су, управо због шаренила и про-
мене симптома, мислили да је реч о материци која се
откине и онда шета кроз организам да би блокирала
неки други орган! А Душан Јевтић, на пример, у сво-
јој С у д с к о ј п с и х и ј а т р и ј и , о унутрашњим
симптомима хистерије пише: „Хистеричне сензације
унутрашњих органа су многобројне, ненабројиве, нпр.
штуцање, повраћање, проливи, кашљање као лајање,
зачепљење грла залогајима при јелу, метеоризам црева,
аерофа- гија, опстипације и c o l i c a m u c o s a ,
функционални поре- мећаји органа за варење, напади
’жучи’, напади мо- крења, поремећаји менструације,
уображене трудноће

2 - Наше намерс... 17
 са повраћањем и секрецијом колострума, вагинали-
змус при коитусима. Итд., итд.“].
Хипноза је, такође, чудна појава. Још чуднија. Мо- жда
најчуднија. Ту један човек делује на другог тако да га
одвоји од реалног света и уведе у стање свести налик на сан
у којем је тај хипнотисани човек (тзв. медијум) сасвим
некритичан према сугестијама добијеним од хипнотизера -
доживљава све што му овај каже. За њу се зна, не вековима,
већ хиљадама година, а коришћена је у разним срединама
на различите начине: у верским ритуалима, мистичним
процесима, церемонијама, у ва- шарским атракцијама, за
забаву, за „безболно вађење зуба“, итд. Наравно, не под тим
именом, јер се оно по- јавило тек средином 19. века као
последица озбиљнијег интересовања науке за ту појаву.
Историчари науке, иначе, помињу швајцарског ле- кара
и алхемичара Парацелзијуса као првог тумача фе- номена
хипнозе. Он је повезао ту мистериозну силу са магнетизмом
и сматрао је последицом „телесног магне- тизма“. Јер као
што планете и звезде неједнако делују својим магнетизмом
на човека, тако неједнако делују и тела других људи. Неки
људи поседују веома јак маг- нетски набој, каже
Парацелзијус, па се тако и њихова воља натура другом
човеку. Ова теза, створена у 16. веку, није даље развијана,
али је остала као општи став медицине следећа два века.
За буђење интересовања научне јавности за фено- мен
хипнозе заслужан је бечки лекар Фридрих Антон Месмер
(Mesmer), који је у другој половини 18. века по- слао
неколико циркуларних писама академијама наука у свету
нудећи им демонстрацију свог метода коришће- ња
„анималног магнетизма“ у медицини. Он је, наиме, развио
поступак деловања на свест људи помоћу лич- ног
анималног магнетизма који је појачавао металним
магнетима распоређеним око свог тела или помоћу
магнетске плоче на којој би стајао. Научне институције

18
ТОГ времена игнорисале су Месмера, осим Француске
академије наука која му је ипак дала шансу за демон-
Страцију његовог „открића“, истина тек неколико го- дина
касније, кад је Месмер већ напустио своју лекар- ску праксу
и прешао у Париз.
Месмер је у Паризу лоше прошао: комисија је од- била
сваку везу између понашања Месмерових хипно- ТИсаних
субјеката (медијума) и природне појаве магне- ТИзма. То је
била лоша оцена од стране академског света, али је, са друге
стране, Месмер добро прошао Код публике - јавност је била
веома заинтересована за »сгове демонстрације хипнозе. И
док је он у Бечу ко- ристио магнете и покушавао повећаном
магнетском енергијом да лечи своје пацијенте , у Паризу је
схватио да су метални магнети као нека појачала сасвим
непо- требни, да је реч о једној независној анималној
енерги- ји, те се све више окретао ка ономе што бисмо данас
могли препознати као „сценске ефекте“. Замрачивао је
Просторију, у којој је уз дискретно светло свећа прика-
ЗИвао своје умеће, постављао медијума у средину круга
нацртаног на поду, користио специјални сандук са
мноштвом хемијских и металних додатака који је изи-
Гравао преносника енергије - једном речју, мистифико- вао
хипнотичку сеансу и од ње правио представу.
[Месмерова мистификација настављала се и у
објашњењу феномена. Док је боравио у Бечу, он је
писао о анималном магнетизму и повезивао ту појаву
са астрологијом, што на крају крајева и није његова
идеја, већ идеја Парацелзијуса; међутим, током борав-
ка у Паризу Месмер је најавио да зна тајну о правом
пореклу ове појаве, само што одбија да је саопшти
јавности. Тако је у сукобу са научном (углавном ме-
дицинском) јавношћу Француске напустио Париз и
отпутовао у Швајцарску, где је и умро не откривајући
своју ,,тајну“].

2* 19
 Месмерова популаризација хипнозе била је веома
значајна. По њему је та појава добила назив „месмери- зам“
и постала позната у многим медицинским центри- ма.
Месмерова идеја је то да се она може употребити и у
терапијске сврхе. Његове демонстрације подстакле су и
интересовање научника и философа за проблеме во- ље и
припремиле појаву научие психологије мотиваци- је. Са
друге стране, његово име бацило је сенку на цео проблем,
пошто су заиамћене негативне оцене академ- ског света и
пошто су Месмерове демонстрације хип- нозе биле пуне
шарених (циркуских) ефеката, па су многи сматрали да је
реч о најпростијем хохштаплера- ју. Стога је морало да
прође доста времена (цео један век) да „месмеризам“
измени име и да се научна јав- ност опет озбиљно позабави
њиме.
Име х и п н о з а лансирао је Џемс Брејд (Braid) среди-
ном 19. века, а он је и први покушао да овој појави да
физиолошко објашњење. Дотадашња објашњења ме-
смеризма бавила су се углавном човеком који хипноти- ше,
а не човеком кога хипнотишу; првом је приписиван повећан
анимални магнетизам, а другом само редуко- вана свест,
налик на ону у плитком сну. Брејд је лан- сирао и термин
„моноидеизам“ у објашњењу стања свести медијума.
Крајем тог века хипноза се највише користила у
истраживањима школе у Нансију, и у Па- ризу, од стране
Шаркоа.
Шарко је прво објавио да хистерија није само жен- ска
болест већ да постоји и код мушкараца. Затим, уочио је
повезаност између карактеристика хипнотиса- них људи и
симптома хистерије и закључио да је хипно- за у суштини
феномен хистеричке природе. Симптоми су последица
аутохипнозе, те тако хипноза спада у па- толошке појаве.
Покушао је онда да за време хипно- тичке сеансе сугерише
својим испитаницима напуштање појединих хистеричких
симптома. Показало се да је то ефикасно, штавише: да се
хипнотисана особа једно вре-
ме и после хипнозе држи сугестије добијене од хипноти-
зера. Кроз болницу Салпетријера потом пролазе број- ни
пацијенти, неуротичари, које Шарко хипнотише и током
хипнозе „лечи“ од неуротичких симптома. Оном болеснику
који је дошао, на пример, са паралисаном руком, сугерише
Шарко да она ради и да ће радити и потом; кад га „пробуди
из сна“, тако и бива.
Тако је Жан-Мартен Шарко први пут у историји
медицине применио - психотерапију. Истина, његов
поступак спада у тзв. с и м п т о м а т с к о лечење: он је усме-
рен ка елиминацији симптома, дакле не лечи е т и о л о -
ш к и , проналазећи узрок патолошкој промени, већ само
отклањајући последицу. (Веровао је да су хистерички
симптоми последица траума у животу пацијента. На
пример, после пада ватрогасца са дугачких лестава, после
свађе међу браћом, због игре са ватром од које је настао
пожар, и слично). Али и то је већ био велик помак у
третману душевних болесника, а го је управо и било оно
што је потом омогућило јављање психоа- нализе и свих
осталих динамичких праваца изведених из ње.
Крајем 19. века у Бечу прво Јозеф Бројер (Breuer) а
доцније и Сигмунд Фројд покушавају да примене Шар-
коову методу у лечењу хистерије. Бројер је био старији
партнер у том дублу, са искуством и у психијатрији и у
науци - он је у духу в и т а л и з м а Јоханеса Милера трагао
за физичким корелатима духовних појава. Његова идеја је
то да у организму (човека) постоји део неуро-енерги- је који
је последица унутрашње, „интрацеребралне екс- цитације“,
а да организам тежи да ту енергију задржи на одређеном
нивоу. Психичка активност, међутим, снижава ниво те
енергије, да би је тек сан и одмор по- ново подигли на
потребан ниво. То сасвим одговара теорији хомеостатичке
равнотеже, коју ће тек тридесет година доцније у
психологију мотивације увести Волтер Кенон (Cannon).
 Бројер и Фројд раде са хистеричним болесницима и, у
духу Шаркоове терапије, хипнотишу их. Терапија помаже -
пацијент се под дејством сугестије добијене од стране
лекара „ослобађа“ симптома, али често он, симптом, после
извесног времена бива замењен неким другим. Како је једна
од познатих одлика хипнозе тзв. х и п е р м н е з и ј а ,
могућност да се за време хипнотичке се- ансе медијум сети
неких догађаја из своје прошлости који му нису доступни у
свесном стању, Бројер и Фројд експериментишу враћајући
своје пацијенте у прошлост. И тако, први пут у историји
медицине, наилазе на везу између неуротичког симптома и
заборављеног (поти- снутог) догађаја у личној историји
пацијента. Схватили су да симптом није случајан, већ да он
на сасвим специ- фичан начин илуструје неки значајан,
обично траумат- ски догађај из детињства и обично повезан
са сексом. И увек догађај којег се пацијент не сећа када је
ван хипнозе.
Ако се тај податак добијен хипнозом саопшти паци-
јенту и објасни веза између његовог симптома и „за-
борављеног“ догађаја из прошлости - настаје бурна
емотивна реакција. Пацијент је искрено згранут и увређен,
пошто је тај „догађај из детињства“ обично у сукобу са
моралом и приказује пацијента у лошем све- тлу. Но
реакција је увек много бурнија но што би се могло
очекивати за неку причу из човекове далеке про- шлости,
док је он/она још био мали (и неодговоран?). Али оно што
је у медицинском смислу овде најважније - после те бурне
реакције (или током ње), док из њега „куљају емоције“ -
пацијент се ослободи неуротског симптома о којем је било
речи!
Овај поступак је развио Јозеф Бројер и назвао га
м е т о д а к а т а р з е . Бројер и Фројд објављују 1895.
заједно књигу о лечењу хистерије и уз приказ ове методе
ауто- ри описују детаљно пет својих случајева (јсдан
Бројеров и четири Фројдова). Сви су они поседовали у
неком ме-
Моријском депоу конфликтне успомене које су деловале На
понашање и гурале га ка патологији, а да их пацијент КИЈе
био свестан. Тако су се Бројер и Фројд овде суо- Чили са
мотивацијом, меморијом и изворима емоција Који нису
доспевали до нивоа свести. Дакле, са психо- Логијом
несвесног. Важно је уочити да је метода катарзе ; СТварно
корак даље од онога што је урадио Шарко. Први пут је ту
успостављен каузални однос између не- ; Ког догађаја из
прошлости пацијента, као узрочника, и симптома душевне
болести, као последице - а то је ис- Корак ка етиолошкој
терапији.
[Најпознатији случај примене методе катарзе био је
„случај госпођице Ане 0.“, старе 21 годину, кћери
једног књижевника. То је један од пет случајева лече-
ња хистерије из поменуте књиге, али сасвим изузетан,
јер је управо он помогао да се пронађе та метода. Ана
О. је имала тешке хистеричне симптоме: страшне гр-
чеве у ногама, нарочито ноћу, после разрокост, кон-
фузију и измену свести, одузетост појединих органа,
нпр. десне руке и ноге - симптоми су смењивали је- дан
другог. Један од најтежих био је одбијање да пије воду.
Током хипнозе и разговора са Аном, Бројер на- лази да
непијење воде може да има везе са ранијим,
„незапамћеним“ догађајем, кад су неки ружан пас и
Анина гувернанта, Енглескиња, пили воду из исте ча-
ше. Но, разложно је запитати: Зашто то сад, после то-
лико година, избија из зоне несвесног и драматично
утиче на понашање ове девојке? Бројер и Фројд нала-
зе овакав одговор на то питање: зато што је Ана по-
тресена неуспелим неговањем болесног оца и зато што
се суочила са сопственом сексуалношћу која је
усмерена у недозвољеном правцу (фасцинантни отац).
Зар одбијање да се пије вода не симболише неприста-
јање на прљаву страну односа? Зар грчеви ноћу у кре-
вету и парализа удова не значе непристајање на одла-
зак у други, туђи кревет? Чији?

23
 Када Бројер саопштава све ово Ани, настаје бур- на
реакција. Ана протествује, плаче увређена, одбија „те
глупости", али после извесног времена, после те снажне
реакције - узима чашу воде и пије.
Ана О. је била та која је помогла Бројеру и доц-
није Фројду, јер је неумереном причом и брбљањем
неких речи без икаквог смисла, усмерила трагање ка
коренима симптома. Тако је Бројер, пошавши управо од
тог Аниног „брбљања“, од тих наизглед бесмисле- них
речи, које је после у хипнози користио као осно- ву, као
стимулусе за сугерисана објашњења, успо- ставио први
пут везу између симптома и потиснутог, трауматског
искуства. Уз то, Ана је понудила и назив оваквом
лечењу: рекла је да би се то могло назвати „лечење
разговором“ или „чишћење димњака“!]-
Бројер и Фројд, међутим, нису били сасвим задо-
вољни ефектима хипнозе коју су користили у методи
катарзе. Њен главни недостатак био је оно што се у почетку
схватало као њена предност - пасиван став па- цијента. А
он је, претпоставили су, доводио до тога да се симптоми
неурозе после извесног времена враћају, или бивају
замењени другима.
Фројд је посетио Француску и слушао у Паризу ве-
ликог учитеља Шаркоа, а стигао је и у Нанси. После- дица
тих студијских путовања је Фројдова измена и технике рада
са пацијентима и теоријског објашњења, другим речима,
напуштање методе катарзе и - форми- рање психоанализе.
Наиме, два важна детаља која су била позната
француским психијатрима помогла су Фројду у томе. Први
је нашао у Нансију. Школа у Нансију је, насупрот Шаркоу,
сматрала да је хипноза појава из нормалне психологије, па
су радили огледе са здравим људима. Оно што је Фројд од
њих узео јесте откриће да човек, који се после „буђења“ из
хипнозе, као што је то било познато, не сећа шта се
догађало за време хипнотичке

24
сеансе, може тога ипак да се сети после извесног време- на.
Показало се, такође, да се то присећање може под- стаћи и
убрзати несугестивним питањима од стране истраживача.
Тиме се садржај не мења, већ само пома- же испитанику да
неке информације из свог депоа не- свесног извуче у поље
свести.
Други важан детаљ уочио је Фројд у једном Шарко-
овом коментару на питање сарадника о специфичном
сплету симптома код неког неуротичара. Шарко је об-
јаснио да сви ти случајеви имају увек сексуалну основу, па
је онда то још и нагласио: „Увек, увек, увек!“ Фројд је
после писао како се тада изненадио да он, Шарко, неће то
да објави; да је реч, изгледа, о маниру господе тог доба да о
непристојним стварима, и ако их уоче, о њима не говоре,
чак ни у науци (помиње онда поред Шаркоа неке познате
гинекологе из тог времена, али и свог сарадника и
пријатеља Бројера!).
Усмерени налазима школе у Нансију, Фројд и Бро- јер
у следећем (и последњем) периоду сарадње поку- шавају да
заобиђу хипнозу у раду са пацијентима и да је замене
„слободним асоцијацијама“. Ту пацијент, ре- лаксиран,
обично лежећи, прича и прича о свему и сва- чему,
наизглед без икакве везе са својим стварним тешкоћама.
„Испричавајући“ се тако, пацијент ће не- свесно да
додирује и корене својих правих невоља, али прикривене и
приказане у свести на симболичан начин. Аналитичар брзо
препознаје ту причу, њен прави сми- сао, али је не
саопштава пацијенту, помаже му само да је он сам
разоткрије.
Управо у том тренутку прекида се сарадња Броје- ра и
Фројда. Помињу се два разлога. Прво, Фројд, држећи се оне
Шаркоове сугестије, усмерава своју ана- лизу ка
препознавању сексуалних порива у корену сва- ке неурозе,
што Бројер не прихвата. И друго, Бројеру је сметао све
израженији т р а н с ф е р , снажна емотивна
веза КОЈУ су овако третирани пациЈенти усмеравали ка свом
терапеуту, аналитичару.
Фројд зато, сад без Бројера, CSM развија даље пси-
хоанализу. Пацијент лежи на (чувеном) отоману у полу-
мраку, слободно асоцира, прича о наизглед неважним
стварима као што су то његови снови и маштарије,
аналитичар му поставља несугестивна питања којима га
посредно води ка скривеном корену неурозе - ка
потиснутом материјалу који ваља извући на светло да- на (у
свест) и суочити се са њим. За то треба времена, стрпљења
и заједничког рада. И тек тада, каже Фројд, откривши с&м
узроке својих тешкоћа, пацијент ће мо- ћи да се трајно
ослободи и њихових последица - неуро- тичких симптома.
За расправу о предмету психологије важно је запа- зити
да је овде веома наглашена мисао о несвесним про- цесима
као садржају наше психе. О несвесном су и раније посредно
или непосредно писали многи (на при- мер, Хербарт
/Herbart/, чак Фехнер у психофизици (!), Џемс, затим,
наравно, Шарко и његов сарадник и на- следник Пјер
Жане /Janet/, итд.), али тек са психоана- лизом та мисао
стварно улази на велика врата у психо- логију. Јер, ако, на
пример, неки несвесни део човекове мотивације толико
снажно делује да може да га гурне у болест, онда то никако
није нека маргинална тема за науку која треба да се бави
његовим душевним живо- том. Психоанализа тако захтева
ревизију дотадашњих ставова научне психологије, и то
управо по основном питању: шта је предмет те науке. И
мада психоанализа не користи стандардне научне методе
прихваћене у пси- хологији, те јој стога оспоравају
научност, и мада је неки оспоравају и као дијагностичко-
терапијску ме- тоду, а посебно критикују Фројдову теорију
личности изведену на основу испитивања неуротичара -
њен нео-

26
споравани допринос психологији Јесте у усмеравању потоње
науке ка дотад необухваћеним областима као што су то
несвесна мотивација и сан.

в) Понашање као предмет психологије

Рационалистичка мисао у европској култури, развија- на

претежно у духу Декартове философије, довела је до
формирања учења познатог под називом „човек-ма- шина“.
Ту се расправљало о органском животу као о специфичној
организацији физичких збивања, па онда и о човеку и
његовом организму као „машини“ - си- стему, чију бит чине
материјална основа и физички за- кони (углавном
механика). У том светлу је још у доба Француске
револуције истицан велики циљ будуће нау- ке: сједињење
науке о неживим са науком о живим по- јавама.
Данашњи читалац обично није свестан колико је та
мисао у оно време била храбра, колико је моћних не-
пријатеља изазивала и колико је, нажалост, била слабо
аргументована. Али и - колико је импулса дала пото- њој
науци.
Јер та мисао је, у ствари, из философије прво до- спела
у природне науке, а тек после и преко њих до психологије
двадесетог века. Поменимо неке од тих по- средних
збивања.
Духу рационалног схватања света и повезивања ор-
ганског и неорганског, па онда и проширењу закона физике
на психичке појаве, важан подстрек је крајем
19. века дао Жак Леб (Loeb), који се бавио наизглед
удаљеном темом - тропизмом. Он је показао да биљни свет
није руковођен никаквом мистериозном „чежњом за
животом“ (такви су термини били у употреби), већ да се
корен биљке вођен силом гравитације усмерава ка центру
Земље уз истовремено истурање другог краја

27
биљке у супротном правцу, ка светлости. Тако она ра- сте и
развија се на основу закона физике и у складу са својом
физичком средином. Живот биљке одвија се као комплекс
физичко-хемијских процеса под дејством светлости,
топлоте, влаге, гравитације... Била је то де- мистификација
живота.
Други важан догађај за разумевање збивања у пси-
хологији био је појава Руске физиолошке школе. Ње- ним
родоначелником сматрају Ивана Михајловича Сеченова,
који је средином 19. века објавио студију „Рефлекси
великог мозга“. Под тим насловом, подеше- ним да прође
строгу царску цензуру, крије се гносео- лошка студија
сасвим у нескладу са тада владајућим доктринама, а коју
боље представља првобитни (рад- ни) наслов: „Покушај
увођења физиолошке основе у психичке процесе“. Сеченов
је недвосмислено матери- јалистички оријентисан и сматра
да се сложени духов- ни живот своди, у ствари, на
организацију рефлекса у мозгу. Међутим, под тим
рефлексима Сеченов не под- разумева просте одговоре на
спољашњу стимулацију. Његово откриће п р о ц е с а
и н х и б и ц и ј е у раду нерава омо- гућило му је да сагледа
организацију нервне активно- сти много дубље. Рефлекс је,
по њему, сложен нервни процес у којем се ексцитација и
инхибиција - два типа нервне акције, користе у циљу
прилагођавања органи- зма срединским условима. А у
овоме препознајемо већ и основу за доцније развијани
функционализам у пси- хологији.
Главни следбеници ових идеја Сеченова су Иван Пе-
трович Павлов и Владимир Михајлович Бехтјерев (Бех-
терев), који су и сами били велики истраживачи-експе-
риментатори, Они су те идеје поткрепљивали доказима и
даље развијали, па тако формирали најзначајнију фи-
зиолошку школу 20. века.
Павлов је почетком тог века на конгресу у Мадри- ду
демонстрирао изненађеном научном свету могућост

28
да се рефлекси уче! Наиме, његова примарна област
истраживања била је физиологија варења. Радови из те
области донели су му и Нобелову награду за медицину. Али
нервна активност, наизглед од споредног значаја у
процесима регулисања варења хране, све више му је
привлачила пажњу. Окренувши се, коначно, сасвим ка том
свету нервних збивања, направио је најзначајније откриће
свих времена у неурофизиологији - откриће условног
рефлекса.
[Сам чин „открића“, причао је Павлов, везан је за
пуки случај. Десило се да је Николај, лаборант који је
хранио псе у Павловљевој лабораторији у Петрогра- ду,
имао чизме које шкрипе! И док је Павлов једно вече
гледао неког пса - огледну животињу са уживље- ном
фистулом за одвод желудачног сока, наиђе ход- ником
тај Николај носећи псима храну. И шкрипећи чизмама
издалека. А желудачни сок почне нагло да капље из
одводног црева у епрувету].
Павлов и његови сарадници су током тридесетак
година урадили много експеримената, развили посеб- не
технике мерења условних (рефлексних) одговора на
научене дражи и нагомилали огроман емпиријски ма-
теријал. Тиме су отворили ново поглавље у физиологи- ји
нервног система и повезали је са психологијом.
Но на најширем теоријском плану Павлов је следио
свог учитеља Сеченова, и то у нешто ригиднијој фор- ми:
кад је реч о душевном животу, не треба помињати свест, јер
он је сводив на низ процеса чија је основа рефлексне
природе! Простор за психологију треба да се сужава - да би
га физиологија преузела.
Ова тежња да наука приђе душевном животу што
објективније наглашена је и у радовима Бехтјерева, ве-
ликог руског неуролога, оснивача правца у психологи- ји
названог р е ф л е к с о л о г и ј а (иначе лекара, који је стигао да
буде ученик и Вунта и Шаркоа). Он је на психичке

29
процесе гледао као на више или мање сложен ланац
рефлекса, пошто се уверио да је старо објашњење ре-
флекса, као уског одговора на спољашњу драж, сасвим
погрешно. Унутрашњи одговори на спољашњу стиму-
лацију никако нису ограничени; то може да буде и ла- нац
рефлексних промена, и то ланац асоцијација који се може
генерисати и без спољашњег окидача. Сложе- није
понашање човека састоји се из скупа м о т о р н и х р е -
ф л е к с а , па је и само мишљење само активитет говорне
мускулатуре, те је, као и остали психички процеси, сводиво
на рефлексе. (Његов часопис посвећен психо- лошким
темама звао се „Весник психологије, крими- налне
антропологије и хипнотизма“!).
Све то припремило је и омогућило појаву бихејвио-
ризма.
Џон Вотсон (Watson), оснивач бихејвиоризма, бавио се
прво зоопсихологијом. Тамо су развијане посебне методе
рада са огледним животињама, блиске онима у биологији.
Искуства из те научне дисциплине повела су Вотсона да се
заложи за једну хуману психологију у ко- јој би човек био
третиран по истим објективним крите- ријумима као и
животиње којима се испитује „душевни живот“. Наиме,
доминантне методе на прелазу из 19. у
20. век, које спадају у област тзв. експерименталне ин-
дроспекције, захтевале су сложен и дуготрајан рад са мало
ефеката (сетимо се само Вирцбуржана и њиховог
дугогодишњег истраживања елемената мисленог про- цеса).
Уз то, оне су се бавиле догађајима у неком уну- трашњем и
приватном простору човека појединца у којем је критеријум
објективности био само тзв. „ин- терперсонална
сагласност“. Као неразрешен проблем, сенка над
резултатима добијеним таквим поступцима, увек остаје
сумња да ли су различити испитаници под неким термином
третирали исте или различите појаве. Зато је нужан, по
мишљењу Вотсона, револуционаран
заокрег: напуштање традиционалне психологије и свих
појмова добијених на основу интроспекције (самопо-
сматрања) и усмеравање психолошких истраживања ка
објективном снимању п о н а ш а њ а човека. Унутрашњи
простор свести је приватна ствар појединца и објектив- на
наука нема ту шта да тражи. (Поезија може - наука не
може!).
Стога, уколико желимо науку о душевном живо- ту,
објективну и блиску осталим наукама, напустиће- мо причу
о свести и окренути се ка мишићним и/или жлезданим
реакцијама. Дакле, ка ономе што се може објективно
регистровати. Једном речју: ваља снимати што пажљивије
стимулацију која делује на испитанике и њихове реакције.
И ништа више.
Основна формула бихејвиоризма је веома једностав- на
и чиста, каже Вотсон (инспирација му је био модел
рефлексног лука узет из неурофизиологије), и састоји се
само од два елемента:
С- Р.
Односно, наука о понашању бави се само стимулу-
сима и реакцијама на њих.
„Менталистичке“ појмове које је користила стара
психологија, као што су то, на пример, воља, пажња, али и
сензација, представа, емотивни тон (Вунтови еле- менти),
па и саму свест - ваља елиминисати, избацити из научне
употребе. Остаје само оно што се може објек- тивно
снимати, а то није мало, јер се и перцепција, и учење и
мишљење своде на активитет мишића. (Инте- ресантно је да
главне аргументе за оваква разматрања Вотсон узима из
радова руских физиолога, а да их нигде не помиње).
Ове Вотсонове идеје имале су велик одјек, нарочи- то
на универзитетима у Америци. Вотсон их је излагао прво у
серији предавања, а онда и у запаженом чланку

31
објављеном у П с и х о л о ш к о ј р е в и ј и 1913. године са
особе- ним насловом „Психологија како је види један бихеј-
виорист“, па се та година узима и као почетак овог правца у
психологији.
Бихејвиоризам је био веома популаран и веома ути-
цајан у психологији скоро пола века. Он је после прве
младеначке немоћи (Вотсон је веома редуковао психо-
логију и смањио не само списак метода у употреби не- го и
тема које је бихејвиоризам био кадар да разматра) ојачао и
утицао на то да се психологија приближи при- родним
наукама, посебно биологији. Он је, сем тога, и први
психолошки правац који је имао озбиљнију фи- нансијску
подршку, привукао капитал и омогућио про- цват научних
пројеката из психологије и отварање нових института и
катедри за психологију. Наравно, највише у Америци.

г) Еклектицизам и разлози

Прошло је више од једног века откако је Вунт основао прву

Лабораторију за експерименталну психологију, односно
откако је конституисана научна психологија, а да та наука
још није завршила посао на прокламовању свог предмета.
Није постигла сагласност.
Данас о предмету психологије имамо међу психоло-
зима бар четири става: три међусобно неуклопива и че-
тврти који тежи да их помири.
Највећа група истраживача која прати линију екс-
перименталне психологије бави се феноменима свести, али
не онако како је то било у доба структруралиста. У исто оно
време када се у Америци јавио бихејвиори- зам, у Европи
су истраживачи који припадају Гешталт- -школи најавили
раскид са елементаризмом и развој холистичког приступа
феноменима свести. Тако је на- стала једна од најплоднијих
когнитивних теорија, т е о -

32
p u j a г е ш ш а л ш а , заснована на hoboj експернментациЈИ и
тзв. феноменолошкој методи. Њен наследник у другој
половини 20. века јесте правац експерименталне пси-
хологије назван к о г н и т и в н а о б р а д а и н ф о р м а ц и ј а ,
који проучава перцепцију и мишљење као низ операција об-
раде информација (у мозгу, наравно), а који је свакако данас
и најплоднији смер научне психологије.
Поред тих праваца који се, ето, и даље баве све- шћу,
постоје психоанализа, која сад није само техника лечења
већ се све више приближава научној психологи- ји, и многи
њени деривати обухваћени једним називом: д и н а м и ч к и
п р а в ц и . Предмет психологије за све њих је пре свега
несвесно, али, наравно, ни свест и њен значај за научну
експлорацију не негирају.
Трећи став у савременој науци продужује линију
бихејвиоризма, уз нешто ублажену строгост према
„ментализму“. Ту је предмет наше науке понашање, али оно
сад укључује и говор и унутрашње чиниоце „из организма“.
Коначно, четврти, помирљиви еклектички став за- лаже
се, отприлике, за ову мисао: Све то може да буде тема
науке, и феномени свести, и несвесно, и човеков активитет -
важан је избор методе. Јер, да ли је нешто научно
засновано, или није, зависи од п о у з д а н о с т и н а - у ч н е
м е т о д е која се примењује! Све оно што се поузда- ним
методама може испитати јесте предмет науке. А граница
између оног што спада у душевни живот чове- ка и оног
што ту не спада није фиксирана и свакако ће се са
открићима нових метода померати.

На крају, да би се читалац са мало искуства боље

снашао у психолошким расправама и да би добро разу- мео
оно што следи, поменимо једну стару поделу чове- ковог
духовног живота коју срећемо још код Канта (а

3 - Наше намере. зз
можда је још и старија), а која се изненађујуће потвр- ђује у
организацији нервних функција мозга, дакле на једном
другом - молекуларнијем нивоу. Уз то, она је практична и
подобна за оријентацију. А то су онда и три добра разлога
да је се држимо.
Духовни живот можемо приказати као три блока
функција: а) к о г н и ц и ј у , б) к о н а ц и ј у и в) е м о ц и ј е .
Когни- ција представља процесе пријема и обраде
информаци- ја, конација припрему и реализацију акција, а
емоције блок унутрашњих коментара на збивања у друга
два блока.

Слика 1-1.

На моделу који приказује слика 1-1 то су три кру- га

која се делимично секу. Неке функције су чисто ког-
нитивне, друге конативне, треће емотивне, али има
мешовитих: когнитивно-емотивних или когнитивно-ко-
нативних, конативно-емотивних, и чак оних које су за-
једничке, те спадају у сва три блока.
Ова књига посвећена је расправи о два блока: ко-
нативном - који представља мотивацију, и емотивном -
задуженом за наша осећања.
Слика 1-2. Месмер хипнотише даму у
Паризу. Гравура из тог времена.
 Глава друга

ОСНОВНИ ПРОБЛЕМИ ПСИХОЛОГИЈЕ

МОТИВАЦИЈЕ И ЕМОЦИЈА

М отивација је једна од најважнијих тема психо-

логије. У време развоја психологије у оквиру
философије та тема је добила на важности пошто су је
непосредно повезали са неким од главних проблема
философије, као што је то, на пример, проблем детер-
минизма и индетерминизма.
Психологију мотивације можемо најједноставније
предсгавити основним питањем којим се она бави - њу
интересује ЗАШТО нешто људи раде. Или: зашто се људи
понашају тако како се понашају?
И мада је питање једноставно, одговор никако ни- је.
Хиљадама година људи покушавају да на њега одго- воре и
да схвате зашто се неки други људи, иначе њи- ма веома
блиски, понашају сасвим друкчије од њих. А понекад да
боље разумеју и сами себе, изненађени соп- ственим
поступцима.
У развоју психологије мотивације постоје два пе-
риода: први, у којем је цела психологија била у саставу
философије, па и психологија мотивације, и други, у којем
је психологија била већ формирана као посебна наука. У
првом периоду она није била издвојена, већ су се теме
мотивације расправљале у оквиру философије и
(оно што је најважније) уз коришћење философског модуса
експлорације: да ли је нешто логично или ни- је, да ли је
кохерентно, сагласно или противречно, итд. То је, у ствари,
било време у којем је она, психологија мотивације,
развијала своје основне проблеме. Други период је време у
којем се психологија мотивације ослонила на методе научне
експлорације, у којем је на- гомилавала материјал добијен
експериментима и, ко- начно, формирала своје прве теорије
засноване на том материјалу. Но граница између ових двају
периода није тематска граница, па су философске расправе
не само изнеле проблеме којима ће се после
експериментација бавити већ су остале присутне на
најширем теоријском плану (више или мање приметне) у
психологији мотива- ције и до данас.
Стога приказ збивања у психологији мотивације мо- ра
да пође од приказа збивања у философији. Бар неких од
њих - оних која нас се посебно тичу.

У античкој философији формирано је гледиште да се

разумски део човекове душе налази у сталном суко- бу са
неразумским делом, који чине наше страсти и на- гони.
Воља је део душе којим управља разум.
[Платон у Сократовом дијалогу с Федром пореди
човекову душу са двопрегом: њиме управља разум као
кочијаш, а кола вуку два коња, и то најчешће не-
једнаком снагом. Један коњ је добар, усправна стаса,
бео, црних очију, „жудник части, са разборитошћу и
стидом и пријатељ истинског мишљења“. Тај вуче ко-
ла вођен само „покликом и говором“ и представља
човекову вољу. Други коњ је зао, „здепаст и црн, за-
крвављених очију и глув, који воли обест и размета-
ње“. Тај иде једино уз покоравање бичу, тешко управ-
љан од стране возача. То је наша страст].

37
 Ова мисао да смо подељени изнутра остаје доми-
нантна мисао о човековој души више од две хиљаде го-
дина. Емоције и нагони представљају мрачну страну душе,
а разум и воља светлу.
Неки изузетак чини учење епикурејаца, али управо
изузетак, јер је већ у тој истој античкој философији то
учење било негирано и затрпано супротним ставовима
- ставовима стоика.
Епикур и његови следбеници сматрали су у ж и в а њ е
као највиши облик добра. Јер оно, по њиховом мишље- њу,
произилази из основне линије живота: избегавања патњи, а
тражења задовољства.
[„Довољно је имати чула и бити живо биће да би се
знало да је задовољство добро“ - говорио је Епи- кур.
И: „Ми њега (задовољство) признајемо за прво- битно,
урођено добро; оно нам служи као полазна тачка код
сваке жеље и избегавања и к њему (у крај- њој линији)
увек долазимо као циљу, јер свако добро оцењујемо
осећањем задовољства као мерилом"].
Што се тиче човекових мотива и потреба, Епикур
разликује три категорије жеља: п р и р о д н е и н у ж н е , ко-
је ваља задовољити (на пример, за храном), п р и р о д н е и
н е н у ж н е , где треба бити веома умерен, и н е п р и р о д н е
и н е п о т р е б н е (нпр. за раскошним животом), које треба
сасвим одбацити.
Човеков живот не треба да буде „јагма за ужива-
њима“, јер се срећа постиже кроз мудрост. Мудрошћу се
постиже а т а р а к с и ј а - непомућеност духа, као после-
дица независности, и од утицаја спољашњег света и од
сопствених страсти.
Насупрот епикурејцима и њиховом принципу ужи-
вања, стоичари истичу п р и н ц и п д у ж н о с т и као основни
човеков мотив. Да би постигао слободу, мудром чо- веку
није довољно да контролише своје страсти - он мора да их
сасвим одбаци и тако постигне а п а т и ј у , вр-

38
хунско стање духа. Контрола страсти и афеката има само
привремен карактер, а разум мора човека да уз- дигне
„изнад плиме и осеке страсти“ да би он постигао истинску
слободу. До ње може да се дође ако се сна- гом воље избаце
сви афекти из живота.
Зенон, један од главних стоика, разликује четири
основна афекта; то су: туга, страх, жудња и задо- вољство.
Ово одбацивање афеката, међутим, не значи да ће
мудар човек остати емотивно празан; он може да осе- ћа
радост и блаженство, као „сенку страсти“, али он неће, као
што се то дешава глупаку, бити роб својих осећања.

Период у којем су религиозна мисао и верске дог- ме

биле главне, или чак једине, области репрезентовања
човековог духа, период који је у неким срединама тра- јао
десетак векова, а у неким траје и данас, још јаче је нагласио
тај контраст између разума и страсти, пове- зујући нагонску
и афективну страну човековог духа са телесношћу. А тело
је филијала ђавола, како бисмо то данас рекли, и све
телесне потребе везују нас за непо- стојани физички свет,
насупрот (и на рачун) духовног усмерења ка Богу.
Са развојем науке и философије после ренесансе, у вези
с тим питањем није дошло до битних измена.
Спи- ноза, на пример, у својој Е т и ц и пише да је,
наравно, немогућа расправа о човековој природи без
познавања људских страсти.
Како је у основи свих (материјалних) ствари тежња ка
постојаности, код живих бића она се јавља као
с а м о о д р ж а њ е , а оно је даље извор за нагоне и афекте.
Свесна компонента тог самоодржања је основ- ни нагон
који Спиноза назива п о ж у д а (cupiditas). По- жуда је
активан нагон, па ће све што га подржава доносити
задовољство, а све што га спречава или кочи
- бол. Сва осећања и афекти изведени су даље из овог. У
ствари, афекти су врста осећања у којима „човек сам себе
доживљава пасивним и у власти спољашњих сила“. Тако
Спиноза не види све емоције као неку негативну силу; то су
само афекти, остала осећања то нису.
Пожуда, иначе, није везана само за телесне потре- бе,
већ обухвата и активитет духа. А оно што повећава
активитет, афекти, подвргава се својим законима „не-
нарушивим као што су то и закони механичког кре- тања“.

[„... Дух од природе тежи да активитет свој увећа,

дакле да постане савршенији: задовољство увећава то
савршенство, јер је задовољство активан афекат. На-
супрот задовољству, бол постаје кад човек од већег
савршенства иде ка мањем, кад се активитет и тела и
духа његовог смањује. Дивљење, љубав, наклоност,
оданост, нада, уверење, радост, саосећање, прецењи-
вање, задовољство са собом, охолост, част, чежња, за-
хвалност, доброжељење, храброст, човекољубље, ча-
стољубље, грабљивост јесу позитивни; презирање,
мржња, ненаклоност, неоданост, исмејавање, страх,
очајање, грижа савести, сажаљење, потцењивање, су-
ревњивост, утученост, кајање, малодушност, стид,
љутња, осветољубивост, свирепост - то су негативни
афекти. Позитивни афекти проистичу из афеката за-
довољства и пожуде у вези са представом предмета
који те афекте изазива: разлици у представама одго-
вара разлика у осећању. Негативни афекти проистичу
из афекта бола и спречене пожуде заједно са предста-
вом предмета који афект изазива: разлика у предста- ви
изазива разлику у осећању.“ - Тако Брана Петро-
нијевић приказује Спинозину мисао1)].

1) Бранислав Петронијевић (1903): Исшорија новије филозофије,

Нолит, Београд, 1982, стр. 196.
 Јачина душе и племенитост су у Спинозином учењу
такође пожуде; њима човек тежи да своје биће води по
заповести разума. (Уметност и присуство духа у опа-
сностима су, на пример, везани за јачину душе, а бла- гост и
доброћудност за племенитост).
И мада поседује и такве узвишене пожуде, човек је
ипак најчешће у ропству нижих афеката који њиме владају,
уместо да он њима влада. Постаје несрећан са- мо зато што
није довољно мудар, па погрешно схвата околности у
којима живи. На пример, једна од најсна- жнијих емоција,
страх од смрти - сасвим је бесмислена. Смрт од неке
одређене болести или опасности уопште треба, наравно,
отклонити и борити се против њих, али човек свестан своје
коначности неће се њоме стално бавити и биће утолико
слободнији уколико се мање по- даје непотребним
емоцијама. Јер нужност догађаја му- дар човек схвата и не
троши време у робовању: на страх и јадиковање. Он се
окреће ка себи, па тако пре- стаје да буде пука сламка у
вихору спољашњих зби- вања. Људи су од своје природе
подложни афектима, „несавршени и неадекватних идеја“;
њиховом путу у несрећу и робовање може да се супротстави
једино сопствени разум.
Колико је тај проблем значајан види се већ и по то- ме
што последњим двема свескама Е т и к е Спиноза даје
наслове: „О људском ропству, или о снази афеката“ и „О
моћи разума, или о људској слободи“. Да би разум
контролисао афекте, нужно је - сазнати их. „Ко себе и своје
афекте сазнаје јасно и разговетно воли Бога, и тим више
што више сазнаје себе и своје афекте.“
Сам Бог, међутим, кога Спиноза изједначава са
Природом, равнодушан је и незаинтересован, и пред-
стављен је више као најопштији принцип каузалитета него
као нека личност. И како у Природи влада закон
детерминизма, а случај не постоји, не постоји ни сло- бодна
воља, па се тиме онда отвара и проблем са којим
су се суочавали философи вековима: Ако је све оно што се
дешава манифестација недокучиве Божје приро- де и не
може бити друкчије него што јесте - шта онда представља
људски грех? Да ли то кроз нас сам Бог греши? Шта је онда
са одговорношћу појединца за сво- је акције? Коначно, зар
нису онда и Пакао и Рај - бе- смислени?
По Спинози, свим збивањима управља „апсолутна
логичка нужност“. Добро и зло не постоје на том ни- воу; то
су само процене неког догађаја из позиције су- бјекта,
човека. У каузалном свету Природе или Бога нема негације,
нити греха, па је „зло“ само наша проце- на истргнутог дела
општих збивања. То је грешка у ко- јој један део васионе
гледамо као да је он сам себи довољан. Зато је сазнање о
злу - нетачно сазнање. Чо- век има ограничену
егзистенцију, његов дух није бе- смртан, осим оног дела
који се интелектуално прибли- жи Богу. И он, човек, сам је
одговоран за свој живот, како би у њему победио привид и
осмислио га сушти- ном. Живети се може племенито иако
смо свесни своје коначности, а очекивање награде на крају
пута бесми- слено је. Само сам пут има смисла.
А Спиноза својим сопственим животом прати и по-
тврђује ову философију.
[ Е т и к а , главно Спинозино дело, завршава се ова-
ко: „Напротив, мудрац, уколико се као такав посма-
тра, једва познаје душевни немир; него, према изве-
сној вечној нужности свестан себе, и Бога, и ствари,
никад не престаје да постоји, него увек поседује исти-
нито задовољење душе. Иако - као што сам показао -
пут који води томе изгледа веома тежак, он се ипак
може наћи. И, заиста, мора бити тешко оно што се тако
ретко налази. Јер како би могло бити да га ско- ро сви
занемарују - кад би спасење било при руци, и кад би,
без много труда, могло да се нађе. Али све уз- вишено
исто је тако тешко као што је ретко“].

42
 У време Спинозе, и нешто гхре њега, велику револу-
цију у науци, а на известан начин и обнову философије,
започео је Рене Декарт. То је вероватно и највећа рево-
луција коју је икад извео један човек.
Од њега почиње модерно доба науке, њега сматрају
оснивачем модерне философије. Сви философи који су
живели између Пла- тона и Декарта, дакле у периоду од две
хиљаде година, „били су учитељи, са професионалном
надмоћношћу која иде уз овај позив. Декарт пише не као
учитељ, већ као истраживач, и то као истраживач који жели
да об- јави оно што је пронашао“ - каже Бертранд Расел. Де-
картов стил је лак и леп и он се обраћа интелектуалној
јавности света, а не групи својих ученика. „Била је ве- лика
срећа за модерну философију што је њен оснивач имао тако
сјајног смисла за књижевност.“2)

За тему коју расправљамо у овој глави важне су

Декартове идеје о односу душе и тела, затим о рефлек- сима
и, коначно, о афективном животу човека.
[Написао је он и један опширан есеј о љубави и
послао га, на своју несрећу, шведској краљици, која је
онда послала један ратни брод да довезе Декарта у
Шведску, да је подучава и тумачи јој философију. Па
се он тамо прехлади - и умре. А свој систем, пише он,
замислио је једне хладне зиме у Баварској, где се зате-
као као артиљеријски официр. У једној тек напуште-
ној кући завукао се у још топлу пећ, и седео тако у њој
дан и ноћ. Размишљао. И смислио систем].
Декарт је отворио расправу о нама блиској теми, о
односу т е л о - д у ш а , данас присутној и у философији и у
више наука а, наравно, посебно значајној за психологи- ју.
Он је на најширем плану, подсетимо се, заступао ду-

2) Бертранд Расел (1962): Исшорија заиадне философије, Космос,

Београд, стр. 538.
алистичко гледиште по коЈем се материЈа, па и наше тело,
налази у свету који карактеришу простирање (гех extensa) и
дељивост, док је човеков дух из другог, бес- просторног
света (гех cogitans), који није дељив. Чове- ково тело,
иначе, Декарт схвата као машину, истина сложену, али
сводиву на законе физике. (То је оно што ће снажно
утицати на потоњи механицистички правац у философији и
науци, посебно у неурофизиологији). Нерви и мишићи
реагују на спољашњу стимулацију стварајући рефлексе,
који су даље основа за сложеније процесе у нервном
систему и мозгу. Човеково понаша- ње састоји се из две
врсте акција: једне су механичке природе, а друге
рационалног порекла. Те две групе се веома разликују: док
је прва група присутна и у пона- шању животиња као
једини облик, другу групу, рацио- нално понашање,
поседује само човек.
Тачка додира између душе и тела, или мост преко којег
они комуницирају, јесте е п и ф и з а , мала жлезда на- лик на
шишарку, која је једина непарна и налази се на дну мозга,
заштићена са свих страна. Дотадашња нау- ка, наравно, није
знала чему она служи, па јој је Де- карт дао узвишену улогу
посредника: она се креће под утицајем духа и тако покреће
флуиде који даље струје кроз тело (нервни систем) и
обављају, односно реали- зују замишљене акције! Тако
душа контролише и по- средно управља телом.
Емоције Декарт схвата такође као механичке про- мене
на телесном нивоу, али оно битно у њима, оно
„интелектуално“ - одвија се у души. Оне су сврсисход- не:
све позитивне емоције (као што је то, на пример, љубав)
имају у основи процену да објекат ка којем су усмерене
може донети задовољство; негативне емоци- је (на пример,
мржња) последица су процене да неки објекат може
изазвати бол или неко друго зло.
Иначе, човек располаже само са шест елементар- них
емоција, ,душевних страсти“ како их Декарт зове,

44
а то су: љубав, мржња, радост, туга, чежња и дивљење. Све
остале појаве у емотивном животу човека последи- ца су
сложаја ових елементарних емоција. Та идеја да су нам
(неки) психички процеси компоновани од малог броја
елементарних психичких појава имаће одјека у философији
и психологији у наредна три века.

Даљи ток расправе о настанку и развоју идеја ва- жних

за психологију мотивације и емоција, сматрамо, боље је
водити кроз разматрање нових праваца у фи- лософској
антропологији и етици, кроз збивања у кул- тури и
уметности, но кроз приказе учења појединих великих
философа. Тако ћемо прескочити и британске емпиристе, и
Лајбница, Хегела... и многе друге који су додиривали те
идеје и постављали се према њима, али који би нас одвели
предалеко. Јер, покушај обухватног прегледа захтевао би
посебну књигу.
Видели смо да је из античке философије произишла
идеја да је човек подељена личност: да је његовој ра-
зумској страни супротстављена неразумска, коју чине
афекти и страсти. Доцније је та подела још добила на
дубини, пошто су мислиоци средњег века закључили да су
лоше стране човекове личности повезане са њего- вом
телесношћу. Пратећи тај став који су „мислећи љу- ди“
једне генерације имали према себи, могли бисмо да
сагледамо историју човековог описивања себе. Истори- ју
његовог аутопортрета.
Или, историју пристајања на себе.
Човек је, прво, прогласио да је разум оно што га
представља као човека. Потом је прошло много веко- ва у
којима се суочио са чињеницом да ни јака вера ни јак
притисак средине не могу да спутају остале његове,
„прљајуће“ карактеристике. Човек је зато гледао себе са
осећањем кривице. Ренесанса је донела аболицију
телесности, али само делимичну. (Лепо и јако тело мо-
гу да имају обнажени робови на сликама, римски вој- ници
који муче хришћане, никако ти мученици и свеци, никако
профињене даме и господа мршавог лика, који гледају пут
неба).
Видели смо, даље, да су 17. и 18. век, ослањајући се
сада на ауторитет науке и философије, оснажили при- чу- о
човеку као разумском бићу. „Век просвећености“
- тако су то доба звали савременици. Пред науку и фи-
лософију стављен је задатак да нађу подесне облике како би
се човек развијао у правцу јачања разумских и смањења или
елиминисања „неразумских“ страна свога духа. Век
просвећености је, у ствари, трајао дуже од сто година и
веровало се да се никад и неће завршити. Напад на ту слику
доживео је цивилизовани свет са по- јавом романтизма.
Романтизам је настао као отпор тврдњи да је човек
h o m o r a c i o n a l i s . И као отпор традиционалним вредно-
стима у етици и естетици. И као отпор према економ- ском
систему мишљења и вредновања. Романтизам тврди:
емоције су највреднији део човековог духа. (И не осећа
потребу да то нечим доказује).
Крајем 18. века романтизам је кренуо из Немачке, мада
је човек који је највише допринео да се он проши- ри и
постане популаран у целој Европи био Швајца- рац, који је
писао на француском. То је био Жан-Жак Русо (Rousseau).

Русо је пошао од идеје, коју је раније већ заступао Џон

JIok (Lock), да се човек рађа као t a b u l a r a s a , без
искуства, али и без појма добра и зла, лепог и ружног,
узвишеног и ништавног. Какав ће ко постати, дакле, не
зависи од наслеђа, већ од стицања карактерних особи- на
током живота, односно током детињства. Стога је друштво
одговорно за људе који се рађају и развијају у њему.
Међутим, европско друштво је друштво нејед- накости, па
су и наука и уметност ништавни, пошто уназађују човека и
уништавају морал. Све су науке, у

46
ствари, ниског порекла, потичу из предрасуда и слу- же
себичности. (Астрономија је настала из астрологије и
празноверја, реторика из ружне амбиције истицања,
геометрија из лакомости, физика из празне радознало- сти, а
етика из охолости!).
Русо се, стога, залаже за „племенитог дивљака“ ко- ји је
везан за своју земљу, коју сам обрађује, који нема изведене,
тобож више, потребе, већ само оне које га по- везују са
природом. Треба да се само окрене и одрекне наметнуте
цивилизације и човек, који је по самој приро- ди добар,
живеће у складу са својим окружењем.
Русоов однос према Богу повезује и његове основне
етичке и естетске идеје. За разлику од дотадашњих ми-
слилаца од Платона до Канта, који су своје веровање у Бога
ослањали на рацио и логику, Русо се окреће ка емоцијама.
Њему је осећање довољан аргумент.
[За Русоа не бисмо могли рећи да је живео у скла-
ду са својом философијом. Мењао је веру према по-
треби, или кад му је то било корисно, искоришћавао
људе, вређао оне који су му само добро чинили (на
пример, Волтера и Хјума), писао дирљиве текстове о
невиним дечјим душама и о њиховом васпитању, да би
потом своје петоро деце сместио у сиротиште, да се
други о њима брину. Али, био је и ненадмашан мај-
стор у узнемиравању јавности бацањем у лице непри-
јатних истина, указивањем на дволичности у друштву,
на лажи у владајућем систему вредности. Имануел Кант
је писао да Русоу дугује много јер га је овај (на- равно,
поред Хјума) пробудио из „догматског дреме- жа“, а
кажу да је Кант, по чијим су шетњама грађани
Кенигсберга навијали своје часовнике, само једном
закаснио на ручак - онда кад је читао Русоовог Е м и -
ла\.
Романтичарски поглед на свет је са Русоом добио
теоријску подлогу. Осећајност - помало нејасна и ми-
стификована тежња да се „свет осети“, уместо да се он

47
разуме - постала је кључ за стварање у уметности. Многи су
за човечанство у целини видели спас у окре- тању ка светој
једноставности живота на селу, у зноју лица свог, уз цвркут
птица, повијање жита на ветру и веселу ватрицу на
огњишту. Културни људи Европе почели су са
одушевљењем да пишу и маштају о дале- ким крајевима
Азије, о далеким морима, о сировим љу- дима опасних
занимања, које нису никада упознали, да се диве
рушевинама старих градова, античким стубови- ма уз које
се пење бршљан.
Уочимо то да је емоције романтичара будило, у ствари,
само оно што је било реално далеко у простору или у
времену. И људи и ствари. Њихова уметност је била
преплављена емоцијама, поезија затрпана уздаси- ма;
узвици „ах!“ и „авај!“ били су у великој употреби. Песници
на крају 18. и током 19. века живели су у ма- ниру
романтизма, а то значи да су били више страсни но
разборити, склони великим гестовима, нагли у од- лукама
и, нажалост - непоуздани.
Романтизам је посебно значајно утицао на развој
национализама у 19. веку. „Национални дух“ је тема која
окупља људе и ствара међу њима осећај блиско- сти и
јединства и, наравно, тежњу да се сви са истим осећањем
окупе испод исте заставе или неког другог симбола.
Друга социјално јака одлика романтизма било је
напуштање разумског принципа корисности у прилог
естетских принципа. Романтичар гине за лепоту, кори-
сност га не интересује.
[Бертранд Расел критикује романтичаре овако:
„Грешка романтичара није у њиховој психологији, не-
го у њиховом критеријуму вредности. Они се диве ја-
ким страстима, без обзира на то какве су оне и какве би
могле да буду њихове социјалне последице. Роман-
тична љубав, нарочито ако је несрећна, довољно је ја-
ка да задобије њихово одобравање. Међутим, већина

48
 наЈЈачих страсти je деструктивна: мржња, осветољу- бивост и
љубомора, кајање и очајање, увређен понос и гнев неправедно
угњетаваних, ратнички жар и пре- зир према робовима и
кукавицама. Отуда тип човека коме је романтизам дао
подстрека - а нарочито у бај- роновској разноликости - јесте
жесток и антисоција- лан; то је тип анархичног побуњеника или
тиранина освајача"3)].
Романтичарски покрет је, наравно, претеривао, уо-
сталом као и многе друге револуције. Оно, међутим, што је
за нашу тезу важно јесте ово: романтизам је до- вео до тога
да је у опажању самог себе човек препо- знао емоције као
део своје душе и закључио да их се не мора стидети.
Имануел Кант, који је, дакле, шетао по Кенигсбер- гу
(и то целог живота), расправљајући о човековом мо- ралу, о
његовој вољи и одлучивању, створио је учење о
категоричком императиву. (То је термин који се данас
употребљава са (пре)великом слободом у интерпрета-
цији).
Наиме, императив је захтев да се воља реализује на
један одређен начин. Воља је, наравно, под управом разума,
па се реализација разумске одлуке узима као закон. С
формалне стране гледано, ти закони у реали- зацији вољне
радње, или императиви, могу бити двоја- ки: хипотетички и
категорички.
Х и п о т е т и ч к и и м п е р а т и е руководи акцијом која
је само средство и има циљ изван ње саме. То се може
објаснити овако: „Ако желиш да постигнеш оно, онда треба
урадити ово и ово...“
К а т е г о р и ч к и и м п е р а т и в руководи акцијом која
је сама себи циљ. То се, каже Кант, може разумети ова- ко:
„Ради тако као да желиш да максима те твоје акци- је
постане општи закон.“

3) Бертранд Расел (1962): Историја западне философије, Космос,

Београд, стр. 654.

4 - Наше намере. 49
 Са садржинске стране гледано, ови императиви могу
бити: императиви умешности, практичне мудро- сти и
моралности.
И м п е р а т и в и у м е ш н о с т и баве се реализацијом
ци- љева без обзира на процену њиховог значаја, само по
принципу успешно-неуспешно, односно вешто или не-
вешто. (Брана Петронијевић даје овакав пример: „Про- писи
којих има да се држи лекар да би излечио свога болесника,
са гледишта ових императива, имају исту вредност као и
прописи којих има да се држи тровач да би на сигуран
начин отровао једног човека“ / И с т о - p u j a н о в и ј е
ф и л о з о ф и ј е . стр. 404/).
И м п е р а т и в и п р а к т и ч н е м у д р о с т и усмерени су
ка постизању „среће у животу“. Реч је о избору поступака
који доносе практичну и непосредну корист, или добро
личности. Они, као и императиви умешности, спадају у
категорију хипотетичких императива.
И м п е р а т и в и м о р а л н о с т и руководе акцијама које
без обзира на последице траже реализацију. Они су не-
зависни и од садржаја и од циља, ефекат су општијег
принципа који следе. По форми, они спадају у катего-
ричке императиве.
По Канту је, видимо, на најопштијем плану воља
слободна. Човек бира своју судбину и није „сламка ме- ђу
вихорима". Међутим, он нема увек добар увид у свој
унутрашњи (душевни) живот, јер као што нам споља-
шњост нуди само појавни свет, свет феномена, а „ствар по
себи“ остаје изван нашег искуства, тако нам и интро-
спекција омогућује опажање само једног дела унутра-
шњих збивања. Наше највредније детерминанте по-
нашања, сматра Кант, оне које одређују наш морал и
религиозност - т р а н с ц е н д е н т а л н е су (ванискуствене).
„Психологија душевних моћи“ стога мора да обухвати и
трансцендентално, иначе ће се вртети само у емпириј- ски
доступном, али и ограниченом свету феномена.

50
 Приближили смо се тако времену у којем су се (оп-
шта) психологија, па тиме и психологије мотивације и
емоција, као њени делови, осамосталиле и покушале да сс
усвајањем научних метода, преузетих углавном из физике,
сврстају уз природне науке. То је процес који се, рекли смо,
одвијао током целог 19. века. Од фило- софског наслеђа
које је у то време било присутно у пси- холошким
расправама, поред идеја разматраних у овој глави, треба
поменути још волунтаризам.
В о л у н т а р и з а м је теоријска концепција по којој је
воља о с н о в н а ф у н к ц и ј а душевног живота, из које су из-
ведене све остале, дакле, и когниција и емоције. Вунт је био
присталица те концепције. А било их је више ва- ријанти.
Код Шопенхауера (Schopenhauer), на пример, воља
добија космичку димензију. Шопенхауер верује да на- ше
искуство о нашем телу није ништа друго до - воља. Она
постоји изван света феномена као „ствар по себи“ код
Канта. Наша индивидуалност је само привид; она је
последица нашег опажања у времену и простору, ко- ји јесу
у свету феномена, али не и у свету ствари по себи. А оно
што стварно егзистира јесте воља, која је ванвременска и
ванпросторна и садржана је у цело- купној природи. Тиме
Шопенхауер не мисли на Бога; напротив, он тој, назовимо
је космичкој, вољи даје не- гативне одлике.
[Кад воља нестане, каже Шопенхауер (у једној са-
свим немачкој реченици), нестају такође и сви фе-
номени; ова непрекидна напрегнутост и напор без краја
и покоја на свим ступњевима објективности у којима и
преко којих свет постоји; разноврсни обли- ци који
постепено следе једни за другима; целокупна
манифестација воље, а затим, такође универзални об-
лици ове манифестације, време и простор, и најзад
његова последња форма: субјект и објект, све је то

4* 51
 уништено. Нема воље: нема идеје, нема света. Пред
нама је сасвим сигурно само ништавило“].
Тако је философија обавила посао снимања и су-
протстављања идеја у психологији мотивације. Она је, на
најширем плану, понудила два основна (и опречна)
решења:
(а) д е т е р м и н и з а м , по којем је човеково понашање
строго одређено силама које на њега делују, а слобода воље
је само привид, и
(б) и н д е т е р м и н и з а м , по којем постоји слобода
поје- динца у избору својих акција.
 Глава трећа

ВОЉА, инстинкти
ИЛИ МОТИВАЦИЈА?

Ш та руководи човековим акцијама? Видели смо

да сложене философске расправе нису имале
јединствен одговор на то питање. Видели смо шта је
све, после више векова размишљања, философија има-
ла да понуди психологији мотивације. Била су то,
углавном, отварања проблема. Са друге стране, циљ
истраживача у философији и психологији није био
идентичан: у философији је фокус интересовања за
проблеме мотивације био везан за проблем како треба
човек да се понаша, док је у психологији акцент став-
љен на истраживања зашто се човек понаша тако како
се понаша.
ТТо пдвпјптт.у пгтг^оттогије од философије настао ie
период у којем је та млада емпиријска дисциплина по-
кушала да, сада са позицијее надасе, понуди неке одго- то је
затим радила затим радила све учесталије, све сложеније и
укључујући све боље и боље методе. А тиме је започето и
нешто ново: психолошке студије, ослоњене на
експерименте и објективно посматрање, стварале су нова
знања о мотивацији (и емоцијама) чо- века, па је тако
понуда сада ишла одоздо-нагоре, од смпиријских налаза ка
теоријској обради. Психологија

53
је сада била та која развија теме, а философија та која гледа
шта даље може са тим да се уради.
У схватањима о вољи доминирала су у то време два
приступа: асопиј^тшпниптички и интелектуалистички.
Асоцијационизам је вољу тумачио као последицу спа- јања
(асоцијација) одређених акција и циља којим се потреба
поништава. Дакле, када дете на раном узрасту "БлучаЈно
посегне за храном и потом буде награђено си- тошћу, то ће
прећи у (корисну) навику јер се ту акција и циљ повезују.
Интелектуалистички приступ v обја- шњењу феномена
воље не потеже асоцијације, већ в о љ - н и п р о ц е с који
израста из инстинкта, па преко навика ^досежеГ до разума.
Тек осмишљепГразумски, интелек- туално обрађен напор
доношења одлуке јесте вољни процес.
Вилхелм Вунт је у својој лабораторији започео
истраживања многих тема психологије, али ударни део
његовог схватања човекове психе - појам воље, није био
тема експериментавдце.
Воља ie, да се фигуративно изразимо, била главни
лепак'психичких процеса по ње- говом структуралистичком
схватању. Воља је не~само присутна у сваком когнттјвном
чину, перцепцији, па- жњи, мишљењу, већ је управо њихов
главни покретач. Она покрива и емоције (осећања), дакле,
универзални јеокидач и регулатор човековог понашања.
Сама ie (такође) структура: синтеза сачињена од сензација,
представа и осећања. Представа у тој синтези има уло-
гуподстрекачат^а^осећање покретачку снагу. Вунтов
ауторитет је такво схватање воље веома учврстио, на-
рочито на немачким универзитетима. (Види доцније прилог
Теодора Цијена).
Психолошке расправе о мотивацији у том прела- зном
периоду ка науци започео је ЈЗиљсм Џемс крајем 19. века
сматрајући. као и Вунт, да je реч о вољи. Он се залагао
затакозвани р а д и к а л н и е м п и о и з а м . основао пси-
холошку лабораторију на Харвардском универзитету,

54
 радио на приближавању психологије и физиологије, али и
помињао свој страх да се екпериментална психо- логија не
изроди у „дисекцију мртвих душа“. На другу страну, на
идеалистичку философију Хегела и њего- вих следбеника,
популарну у то доба, гледао је као на „празно брбљање“.
Његове симпатије и очекивања су ишли у правцу
повезивања немачке класичне психоло- гије свести и онога
што су радили Шарко и његови следбеници у Француској.
Џемсов рад у психологији није био везан за лабо-
раторију коју је основао. Она је више служила за при-
казивање огледа студентима психологије но за нека
оригинална истраживања. Своје главно дело Џемс је назвао
П р и н ц и п и п с и х о л о г и ј е и оно је било стварно по-
свећено основним и принципијелним темама психоло- гије
као науке. П р и н ц и п и , међутим, нису били усмерени ка
формирању неког новог система; Џемс је оставио своја
гледишга неуједињена, непокривена неким оп- штијим
теоријским покровом. Али, својом критиком дотадашње
психологије, а поготово усмерењима која је тој науци сам
предложио, Џемс је не само припремио јављање нових
праваца у психологији, као што су то бихејвиоризам и
теорија гешталта, већ је изложио и не- ке нове идеје које ће
ови правци развијати тек после неколико деценија. Зато
његов рад представља пре- кретницу између двају доба:
доба заснивања емпириј- ске психологије (са свим дечјим
болестима) и доба зрелости психологије као науке.
Џемс је своју критику психологије започео распра- вом
о њеном фундаменталном појму - свести. Свест се, по њему,
погрешно интерпретира у психологији као ентитет, јер она
то није. Дуализам свест-материја и су- протстављање једне
другој лажна је слика, привидна дилема коју нам је
оставила философија. И однос су- бјект-објект је изведен, то
су само делови једног истог ентитета - „чистог искуства“.
Под чистим искуством

55
Џемс подразумева „непосредни животни ток који нам
прибавља материјал за нашу каснију рефлексију“.
Главна оллика свести јесте да ie она т о к . да стално
тече, непрекидна ie. Стога прилаз елементарис ra, на'
пример ВунтаГу којем се вештачки искидају феномени
свести на делове, не може да послужи науци, јер опис
особина делова није исто што и опис особина њ и х о в е
целине.
Свест увек прати неку логичку вечу. држи се неког
колосека, струје. коју повезује - смисао. Стога Је^само” оно
што тече целина. Експериментална психологија која, на
пример, испитујући когницију мсри чулне по- датке, мора
да узме у обзир ту целовитост, јер процесе свести не чине
чулни подаци већ знање.
гКарактеристике свести по Цемсу cv: ( ( £ р да је она
п о и в а т н а , лична, (Г2Г)ца је п р о м е н љ и в а , пошто се не
мо- же враћати у прегходна стања (ако ништа друго - бар је
време у којем се јавља увек промељено).u3Vда даје
у т и с а к к о н т и н у и ш е т а (мада сан, на пример, реално
ки- да свест - човекова свест пре ипссле њега је повезана,
као да прекида и није било), Ч М / л а је с е л е к т ш н а . да
бира и издваја само неке од безброј потенцијалних са-
држаја.
Расправа о свести мора да узме у обзир и садржа- је
који нису сви исте јасноће. Ток свести, сматра Џемс, доноси
нам две врсте садржаја: (а) с у п с т а н т и в н а с т а - њ а и
(б) т р а н з и т и в н а с т а њ а . Супстантивна стања су
(релативно) статична, јасна и опсервабилна, насупрот
транзитивним стањима која су динамична, мутна и на
маргини опсервације. Дотадашња интроспективна пси-
хологија бавила се, каже Џемс, само првом категори- јом
садржаја, сасвим занемарујући другу. Да би де- скрипција
тока свести била коректна, самопосматрач би морао у току
свести да уочи и та мутна, нестална стања, која углавном
повезују супстантивна стања. Иначе би то личило на опис
мердевина у којем бисмо

56
говорили само о особинама пречки не помињући раз- маке
између њих.
Коначно, разматрање проблема психологије моти-
вације Џемс своди на разматрање особеностјгиољк. На
наЈШирем плану”заступа позиције индетерминизма, али не
прихвата механицистичке теорије о покретачима чо-
векових акција. Јер воља је, по Цемсу. и н т е л е к т у а л н и
и н с т р у м е н т . Довезана je са четвртом од поменутих ка-
'рактеристика свести - твдрњом да ie она. свест. селек-
тивна. Селективност прати л о г и ч к у в е з у тока свести, а
маса логиком неповезаних потенцијалних садржаја не улази
у ток свести, те тако остаје несазната. Селектив- ност је,
иначе, општа карактеристика когниише и мо- же да се види
на сваком њеном нивоу. Даљи, виши корак у селекцији
чини пажња, преко које се садржај свести по потреби још
уже фокусира, али, уочимо, још увек у служои повезивања
смисабних целина?
ГВољна акција се састоји од низа одлука. Свест сво-
јом£елективношћу - одлучује. Пажња ie такође после- 'дипа
оллучивања. Што се иде даље ка сложенимм процесима,
одлучивање је све наглашеније у служби интелекта и, како
бисмо ми данас рекли - расте му степен слободе. Цемс.
међутим, не употребљава такве термине, он уопште не
помиње вероватноћу, мада је она смисаоно присутна у
његовим описима различитих типова доношења одлуке.
[ЈТрви (тип одлучивања) може бити назван
р а з у м - н и м т и и о м . цн настаје у оним случајевима
у којима лзгледа да се аргументи за и против поступно
и ско- ро неприметно сами установљавају у свести, а
докрај- чу]у се излазећи из јасног баланса у корист
једне од алтернатива, коју ми тад усвајамо без напора и
уси- љености... У том лаком преласку из сумње у изве-
сност ми себи самима изгледамо скоро пасивни;
’разлози’ који нас присиљавају као да навиру из при-
роде етвари и не дугују ништа нашој вољи... У д р у г о м

57
 т и п у наше осећање је... да се препуштамох-
извесним .равнодушним пристанком у смислу случајне
одлуке Јспоља... У т р е ћ е м т и п у... често се дешава. кад
нас .одсуство императивног принципа збуњује~и
ометОЖ- жњу. да огкриЈамо себе како~поступамо,
такорећи, .аутоматг.ки^ у правцу једнога од чланова
дилеме... ’Сад налредГ' кликнемо у себи, ’na макар се
небеса стропоштала.’ Четврти облик одлуке долази кад,
следствено каквом спољашњем~искуству или!<аквом'
необјашњивом унутрашњем нагону, ми намах прела-
зимо с лаког и безбрижног у трезвено и енергично
расположење... Читава скала вредности наших побу- да
и импулса се тада мења... све ’олакости’ губе своју
покретачку снагу, а озбиљне побуде се у пуном раз-
маху размножавају. У петом осећамо. одлучујући се.
као да сами својом пуном вољом дејствујемо на по-
лугу ваге... Спокојство воље које се осећа v оваквим
случајевима ствара једну сасвим посебну и субјектир-
но друкчију класу v порећењу са претхолне три кла- се...
Било да је то суморна резигнација у смислу стро- ге
дужности према свим врстама изврсних, светских
уживања, било да је у питању тешко одлучивање из-
међу два узајамно искључива тока будућег стања, оба
пријатна и лепа... једно ће заувек постати немогућно,
док ће се друго указати као стварност, то је очајна и
јетка врста поступка, екскурзија у усамљену моралну
пустињу“ - пише Џемс у својим П р и н ц и п и м а х \
Асоцијационизам, међутим, у једној новијој варијан- ти
ослобођеној елементаризма, није се предавао. На- против,
развијао се и јачао у оквиру Физиолошке пси- хологије која
је продужавала линију Јоханеса Милера, његових
асистената Брикеа (који је био професор Бро- јеру и
Фројду), Ди Буа-Рејмонда (du Bois-Reymond), Вир- хова
(Wirchow), Хелмхолца, па после и бројних Хелм-
1) Цитирано по Марфи, Г. (1963): Исшорцјски увод у савремену
психологију, Савремена школа, Београд.

58
холцових асистената и следбеника. Он се залагао за не-
ханицистичку слику процеса у нашем мозгу, толико драгу
картезијанском духу европских мислилаца, али сад чврсто
ослоњену на неоспориве научне методе - ла- бораторијско
снимање физиолошких процеса. Тако је направљен велик
скок у нашем познавању рада нерв- ног система, рада чула:
снимљени су брзина провођења нервног импулса (Јоханес
Милер је, на пример, веровао да је брзина провођења
нервних импулса блиска брзини светлости!), прва времена
реаговања, времена латен- ције, хронаксије и тако даље.
Додатни ефекат бројних открића која су направили
следбеници овог правца у науци био је повезивање
физиолошког корелата са пси- хологијом, или чак замена
једног другим. Што се тиче наше теме, о вољи се
расправљало као о заблуди фило- софије или периферном
проблему, наравно, речником и појмовним инвентаром ове
школе. По њима, оно што чини наш духовни живот - то су
сложаји сензација, представа и афективних тонова, као што
је то већ пока- зао Вунт. Они, ти сложаји, сасвим су јасно
препознат- љиви и на физиолошком нивоу. А воља није
ништа друго до привид одлуке добијене сложајем представа
и 1јфективних тонова или сложенијих осећања.
—

[Теодор Цијен (Ziehen), философ који је доцније

дипломирао и радио као психијатар и написао веома
цењену књигу из Физиолошке психологије (12 немач-
ких издања!), био један од важних следбеника тог
правца. Овако он пише о вољи:
„Господо! Из многобројних материјалних надра-
жаја из спољашњег света извели смо надражења у
кори, којима у психичкој области одговарају осећаји.
Затим смо надражење у можданој кори пропратили
преко асоцијационих влакана до моторне зоне; ода- тле
је материјално надражење било поново одведено ка
периферији, мускулатури, и изазвало је мишићне
контракције. Транскортикалном процесу психички је
59
одговарала игра асоциЈациЈе идеЈа, а произведени по- крет
психолошки смо означили као радњу. Последњу смо могли по
законима асоцијације идеја потпуно до- вољно извести из осећаја
и из слика сећања ранијих осећаја, представа, и тиме смо
психички процес про- пратили до његовог завршног чина. На
овом месту (међутим) наилазимо на једну хипотезу... мислим на
претпоставку једне нарочите ’вол>е’ као узроку на- ших радњи.
Ова хипотеза умеће између тока асоци- јације идеја и радње још
утицај неке специфичне ду- шевне моћи... Њихова је ’воља’ само
једна логичка апстракција... Ми смо све психичке појаве
објаснили без ове нове душевне моћи, њоме не би оне биле ниу-
колико разумљивије... Хотење означава дакле једну душевну
ситуацију која се одликује искључиво потпу- но одређеним
представама и тоновима осећања (афек- тивни тон).
... Наше радње зависе од три фактора: fD. од
иницијалног осећаја и даљих мећувремених ._осећаја,
од наших актуалних представа и ф. од
наших латентних представа.
Слободни смо и осећамо се слободним најпре
утолико уколико наше поступање не одређује само
први фактор, тј. наши осећаји, или, што је исто, спо-
љашњи надражаји, него се наше представе мешају
битно са својим саопредељивањем и модификовањем.
За наше осећање слободе, пак, од значаја је друго,
чињеница што на наше поступање осим наших акту-
елних представа утичу и наше ж т е н ш н е представе.
Управо зато што нам последње нису непосредно по-
знате, што су оне несвесне или непсихичке, изгледа нам
да наше сопствено поступање није свугде просто по
сили произишло и просто изводљиво из представа
мотива, него нам изгледа ’слободно’“].
Вилијем Мекдугал (McDougall) својим учењем о ин-
стинктима даје почетком двадесетог века даљи импулс
расправи о мотивима човековог понашања и чвршће је
повезује са биологијом и зоопсихологијом. (Он је, ина- че, и
нре Вотсона писао о психологији као науци о по- нашању,
те је тако и претеча бихејвиоризма).
Под утицајем Дарвинове (Darwin) теорије о постан- ку
животињских врста (1852), која је сврстала и човека у тај
еволутивни ланац, Мекдугал је у основи понаша- ња и
човека и животиња видео истог покретача - ин- стинкте.
Наиме, Дарвин се својим делом о пореклу живо-
тињских врста супротставио Ламарку (Lamarck), који се,
опет, својим делом супротстављао Кивијеу (Cuvier) -
његовом уверењу о непроменљивости врста. Почетком 19.
века Ламарк је објавио да животиње мењају своју телесну
грађу кроз напоре да се прилагоде околности- ма: жирафама
израсте дуг врат кроз напоре дохватања лишћа са дрвећа,
или појединим птичјим врстама дуге ноге кроз покушаје
хватања рибе у плиткој води, и та- ко даље. Дарвин,
међутим, види континуитет у развит- ку животињских
врста, а варијетете у грађи тела и у животним фунцијама
објашњава последицом садејства случајног варирања и
селекције. То значи да ће доћи до преживљавања и даљег
развоја само оног варијетета који је боље прилагођен
средини, односно некој про- мени животних услова. У
различитим животним усло- вима настају неједнаке
животињске врсте као одговор живота на физичку
динамику, да би управо континуи- тет живота тиме био
сачуван.
Дарвинова теорија је веома снажно утицала на пси-
хологију. Она је променила став психолога према њи- ховом
основном предмету: психички живот човека више није
схватан као нека сасвим изузетна појава, јер то није ни сам
човек. Како је он, човек, само један од варијетета живота на
земљи, тако се и његов дух може посматрати (и испитивати)
као једна од функција у слу- жби адаптације, као одлика тог
животног варијетета. У

61
принципу, то значи приближавање психологије зоопси-
хологији и давање веће слободе истраживачима за ком-
паративне студије.
Дарвинова студија И з р а ж а в а њ е е м о ц и ј а к о д
ч о в е к а и ж и в о т и њ а (1872) још непосредније делује на
потоње психолошке расправе. Она истовремено означава и
прави почетак зоопсихологије. Компарацијом експре- сије
емоција код човека и различитих животињских вр- ста
Дарвин истиче принцип сврсисходности у настанку тог
облика понашања. Код човека се та сврсисходност у
испољавању емоција, међутим, губи (на пример, по- дизање
горње усне при испољавању гнева), као што су и многи
рефлекси изгубили своју сврсисходност. Ко- начно, емоције
у целини код човека можемо третирати као
рудименшарно понашање.
Мекдугал v основи понашања животиња и човека
налази заједнички механизам: инстинкте. Зато cv они.
инстинкти, по њему, и полазна тачка за разумевање не само
животињске већ и свеколике човекове мотива- иије.
Инстинкти су, поред рефлекса, тврди Мекдугал, основни
механизми акција којима се задовољавају нај- важније
биолошке потребе. Али, за разлику од рефлек- са, који су
прости и непосредни, инстинкти су сложени и посредни
програми понашања, те поред базичног, биолошког
задовољења имају и сложеније задатке у регулисању односа
између јединке и окружења.
Базич- ни инстинкти су пренети наслеђем, а сви су
међусобно повезани у хијерархијску организацију. У првој
вари- јанти његовог учења, инстинката, тако веома широко
схваћених, код човека има 12. У принципу, сваки од њих
праћен је и одговарајућом емоцијом (за послењих пет не
набраја емоције). То су: (1) бекство (страх), (2) одвраћање
(непријатност), (3) радозналост (изненађе- ње), (4)
агресивност (гнев), (5) самопонижавање (збуње- ност), (6)
самопотврђивање (одушевљење), (7) родитељ- ски инстинкт
(нежност), (8) инстинкт продужења врсте

62
(-), (9) инстинкт храњења (-), (10) инстинкт стада (ја- та) (-),
(11) инстинкт стицања (-) и (12) инстинкт ства- рања (-).
Изгледа да је Мекдугал том приликом дао и први опис
грегарног мотива (тенденције, односно инстинк- та), о
којем се доцније веома много расправљало. Под тим се
подразумева човекова потреба да се окупља са другим
људима, гомила, удружује на различите начине. Овај
социјални мотив Мекдугал види и код животиња и сматра
га урођеним. Помиње како се животиње осећа- ју
узнемирене ако се одвоје од групе - од стада, чопо- ра,
јата... Код људи се окупљање доживљава као вид
опуштања; зато се сабијамо у гомиле на утакмицама, јавним
манифестацијама, улицама, парковима, зато нам је
пријатније у пуној концертној или позоришној сали него у
празној. У тренуцима угрожености, као на при- мер при
земљотресу, пожару, елементарним несрећама, објавама
рата, то окупљање је нарочито изражено.
[Интересантно је да Мекдугал овде не помиње
љубав. Очекивали бисмо је, на пример, уз инстинкт
продужења врсте. Љубав лоше пролази и у другим
оваквим систематизацијама, описима и класификаци-
јама човековог унутрашњег инвентара. Третирају је као
секундарну, изведену емоцију. Пакосници би ре- кли да
је то можда зато што такве систематизације обично
праве стари људи. (Верује се, зар не, да стари- ји људи
имају мање емоција?)].
Мекдугалове идеје су биле веома утицајне. О ин-
стинктима се, после објављивања његових радова, мно- го
дискутовало и писало. Изгледало је да се тим учењем
директно продужује линија Дарвинове теорије, али сад у
психологији. Откривани су и описивани све нови и нови
човекови инстинкти и њихов број је растао, док се у томе
није претерало толико да је то водило у апсурд. На пример,
Клод Бернар, биолог и велики истраживач тог времена,
каже да их је набројао, листајући литера-
туру која се бавила инстинктима, преко четрнаест хи- љада
(тачно 14.046)!
Мекдугал је био не само под утицајем Дарвина већ и
под утицајем Џемса, мада је, за разлику од овог дру- гог,
сам био знатно више оријентисан ка експеримен- тацији. Уз
то, био је противник и асоцијационизма, и рефлексологије,
и механицистичког бихејвиоризма. Веома је заслужан за
потоња истраживања и у зоопси- хологији и етологији. У
његовом схватању човекове мотивације акценат је стављен
на „намерну актив- ilOCI"'. И на ОКренутост вктпф ка
6\тлЖности. За рач- лику од рефлексног понашања,
намерну активност, по Мекдугалу, карактерише
следећгоГседам обележја: d^gnoHTaHocT покрета, "
(23 Јтерзистенција активитета независно од стално- сти
(или несталности) стимулуса кош га ie изазвао.
варијантност правца перзистентних покрета, (49з.авршетак
покрета животиње чим она добије по- себну (жељену) bpctv
измене v стимулаттији.
(5) припрема за нову ситуацију према продукту који
акпија произведе.
(јјр неки степен побољшања (напредак) у ефикасно- сти
понашања када се оно понови у сличним окотпш- схимат-№
( 0 свеукупнос! реакције организма.
У својим познијим радовима Мекдугал напушта
(компромитовани и злоупотребљени) термин инстинкт и
уместо њега говори о с к л о н о с т и м а или диспозицијама
(енгл. propensity). И број таквих основних покретача
човековог понашања се мења - сада их има 18. Поред раније
помињаних, ту су и: „позив у помоћ“, „смех“, „комфор“
(избегавање некомфорних позиција, стања тела, места на
којима се налазимо), „одмор и сан“, „ски- тање“ (потреба за
новим срединама и утисцима) и „гру-
па примитивних склоности у служби телесних нужди“, као
што су то кашаљ, кијање, дефекација.
[Мекдугал склоности дефинише овако: „Скло-
ности представљају диспозицију, функционалну једи-
ницу опште психичке организације, која, будући ак-
туализована, рађа активну тенденцију,
с т р е м љ е њ е , и м п у л с или н а г о н ка неком циљу.
Таква тенденција, сазнајно усмерена ка претходно
изабраном циљу, представља жељу“ (McDougall, 1923,
стр. 118)].
J l a . би се заобишли философско наслеђе и заморне
расправе о детерминизму и индетерминизму повезане са
појмом воље, с једне стране, а биологизам v психо- логији
повезан са појмом инстинкта, са друге, Вудворт ie.
почетком двадесетог века. ппелложио термин - мо-
тивација. Он се учинио психолозима погодан, јер је
'омогућавао да се пође од понашања (човека или живо-
тиње) као реалности и да се онда усмери пажња ка
чиниоцима који га условљавају. Термин мотив је изгле- дао
неутрално, а омогућавао је истраживачима опера-
ционализацију. (На пример, глад - неузимањем хране 24
часа)ГОн je потом широко прихваћен, мада је у по- четку
ипак носио више физиолошки него психолошки садржај.
Наиме, како је почетком тог века доминирала Фи-
зиолошка психологија Вунтове школе, и како је научна
јавност била већ упознала Павловљеве радове о услов-
љавању рефлекса, „инструментални рефлекс“ Бехтјере- ва,
и како је Руска физиолошка школа развила Теорију
рефлексологије, јачало је уверење да пут ка разумева- њу
човековог понашања иде нужно преко истражива- ња
физиолошке основе психичких процеса. Десило се тако да
је импулс из Дарвинове теорије еволуције жи- вотињских
врста, преко Џемса и Мекдугала, био допу- њен
истраживачким подухватима у физиологији, и све то - како
би се разумела човекова психа!

5 - Наше намере.. 65
 Са друге стране, продор бихејвиоризма унутар пси-
хологије подржао је таква очекивања. Видећемо доц- није
да су и истраживања човековог емотивног живота дала
исти исход - проблеми емоција, као и проблеми мотивације,
разрешавани су на физиолошком плану. Зато можемо рећи
да је главна карактеристика прве половине 207 века било
то~померање7лређапиилн.е про- блема са психолошког на
физиолошки ниво анализе. Другим речима, тежња да се
проблем реши на молеку- ларнијем нивоу. Наредне три
главе посветићемо тим истраживањима - прво, упознавању
рефлекса и ин- стинката као дела човековог репертоара
понашања, а потом питању шта је физиологија стварно
понудила као свој прилог разумевању човекове мотивације.

66
 Глава четврта

РЕФЛЕКСИ

Р ене Декарт је, изгледа, био први који је започео

научну расправу о рефлексима. Још у 17. веку. Он
је уз то, сетимо се, отворио и веома важну расправу о
односу духа и тела, која се распламсала у 20. веку, по-
готову поводом истраживања тзв. „подељеног мозга“
код пацијената са пресеченим везама између можданих
хемисфера. И мада те две расправе на први поглед не
делују повезано, преклапају се и допуњују у савременој
науци. Да су питања односа свести, духа, разума, душе
(све су то термини у употреби) и мозга од првостепеног
значаја за науку и философију сасвим је јасно; није, ме-
ђутим, јасно, нити широј јавности познато, колико су
значајна и истраживања рефлекса.
Рефлексе је Декарт описао као механизме активите- та
животиња. Наиме, по њему човек поседује неекстен- зивну
рационалну душу која спада у s u b s t a n t i a c o g i t a n s , док
његово тело и природа око њега спадају у r e s e x t e n - s a .
Он је, дакле, подељен. Та два одвојена света имају тачке
додира, али су иначе независна. Животиња, међу- тим, која
нема душу, спада потпуно у r e s e x t e n s a и њено
понашање карактерише несвесна ре-активност: на деј- ство
спољашње стимулације она ће попут аутомата реа-
говати покретима, као што то илуструје Декартова сли- ка
(слика 4-1).

Слика 4-1.

У 18. веку ове Декартове идеје добијају поткрепље- ња

у физиолошким открићима: на пример, да декапи- тована
жаба реагује на непријатни стимулус отресајући ногом (ако
јој се кожа додирне киселином), а да се та реакција изгуби
кад се повреди кичмена мождина. Ун- цер (Unzer, 1771)
први користи назив „рефлекс“ да би илустровао
сензомоторну реакцију, њен аутоматизам, аналогно
рефлексији светлости са огледала. Он уводи и термине
„аферентни“ и „еферентни“ за узлазне и сила- зне нервне
путеве у рефлексном луку. Ипак, Маршал Хол (Hall, 1833)
био је тај који је развио појам рефлекса и увео га у науку.

68
 По Холу, рефлекс је акт понашања строго детер-
минисан с једне стране одређеним стимулусом, а са друге
стране моторном реакцијом. На веома уско спе-
цијализован спољашњи догађај - одређени стимулус, који
делује на један строго ограничен нервни пут - доћи ће
нужно до моторне реакције ограниченог дела организма. То
се обавља тако што стимулус делује на одређене рецепторе,
ови шаљу импулсе аферентним пу- тем до места у
централном нервном систему који ће пренети импулсе са
сензорних на моторна нервна влак- на, те ће тако они,
импулси, отићи даље еферентним путем до ефектора који
обављају моторну (ре)акцију. Та моторна реакција је
условљена анатомском грађом нервног система,
аутоматизована је а „психичка компо- нента“, по мишљењу
Хола, у њој не учествује, пошто рефлекс не даје никакав
податак о природи стимулуса који га је изазвао. Стимулус
је ту само окидач за збива- ња у нервном систему.
Хол налази да су рефлекси везани само за нервне
центре у кичменој мождини и нижим деловима великог
мозга, док је сазнање, које је по својој природи нере-
флекторно, везано за рад центара у вишим деловима
великог мозга. (Критичари кажу како је он тиме само
„картезијански дуализам трансформисао у дуализам
кичменог и великог мозга“ /Јарошевски, 1958/)-
[Како се долазило до базичних налаза науке о ре-
флексима и о раду мозга можемо да видимо из малог
приказа огледа које је урадио Пјер Флуренс почетком
19. века. Он је применио технику екстирпације, од-
страњења делова мозга, и праћења промена у пона-
шању огледне животиње. Када је, на пример, извадио
обе хемисфере великог мозга голубу, констатовао је да
он може да стоји усправно и одржава равнотежу те да
се враћа у тај положај ако га гурну на реп или на
страну, да хода ако га ко покрене, али не далеко, да
полети ако га баце, да се склања, повлачи од не-
 пријатних стимулуса, да изгледа као успаван, да му очи
реагују на светлост, али да не опажа храну или воду, да
ће их гутати ако му се ставе у кљун, итд. Ре- флексни
део понашања бива углавном сачуван, али ми бисмо
данас рекли да животиња делује као робот. Флуренс
закључује да се у великом мозгу реализују перцепција,
меморија и вољне одлуке. Ако се голубу исече
церебелум, мали мозак, онда он лети и хода без
проблема, нормално тражи храну, воду, једе и спава
као свака нормална птица, само што делује „као да је
пијан“ - има проблема са равнотежом и координаци-
јом покрета. Експериментатор закључује да се у ма-
лом мозгу контролишу покрети, њихова реализација,
координација и прецизност. Ако се пресецање и од-
страњење мождане масе код голуба ураде на нивоу
продужене мождине, онда животиња нерегуларно ди-
ше, рад срца је неуједначен док сасвим не престане -
животиња брзо угине. Ако се пресецање можданог
стабла изврши изнад медуле (продужене мождине),
огледна животиња нема проблема са дисањем и ра- дом
срца. Флуренс онда закључује да су за реализа- цију
основних вегетативних функција, као што су ди- сање,
рад срца и крвни притисак, задужени нервни центри у
медули].
Управо о том питању вођена је полемика између Хола и
његовог савременика Јоханеса Милера, оснива- ча
експерименталне физиологије. Милер је сматрао да се
ангажовањем рецепторних елемената у рефлексима нужно
постиже и неки сазнајни ефекат, а да Хол го- вори директно
и против искуствених података, јер су кијање, кашаљ,
трептање праћени увек осетима. У од- говору Хол каже да
је сагласан да неки осети могу да прате рефлекс („буду
сапутници“), али да никако не могу да буду његов узрок,
дакле, да ту сазнајни еле- мент не претходи реакцији и није
њен узрочник.
Расправа о рефлексима добија потом нов импулс на
основу радова Пфлигера (Pfluger, 1865). Он је обавио

70
серију огледа са декапитованим жабама и видео да њи- хове
рефлексне реакције уопште нису тако једноличне као што
је то раније тврђено. Нашао је да се те реак- ције разликују
зависно од природе стимулуса којима се делује на исто (или
приближно исто) место на кожи: на пример, при штипању
коже декапитована жаба повла- чи ногу, док ће при
наношењу киселине трљати ногу о подлогу. То је Пфлигера
поколебало толико да је по- сумњао да је овде реч о
рефлексима, пошто је, ето, сен- зорна функција присутна.
Тиме је изазвао критичаре да му припишу залагање за неку
мистичну „душу кичмене мождине“!
И мада су Пфлигерови радови различито комента-
рисани, једно уверење је остало истоветно у основи свих
тих коментара: да је рефлексно нужно супрот- стављено
психичком. Изгледа да ауторитети Декарта у философији и
Хола у физиологији нису дозвољавали одступање од тог
уверења. У гом светлу треба видети допринос
Сеченова, који се, поменули смо, средином 19. века
залаже за једно знатно сложеније схватање ре- флекса. Он,
прво, сматра да рефлекси не карактеришу само рад нижих
слојева мозга и кичмене мождине, већ нервних центара на
свим нивоима, дакле мозга у цели- ни. Он види да је
принцип рефлекса у једном сложени- јем облику пренет као
модел регулисања понашања и у највишу инстанцу, велики
мозак.
Тиме Сеченов прави обрт у интерпретацији већ
познатих налаза науке и до- тад супротстављене рефлексе и
психичку активност повезује логички и функционално.
Друго, Сеченов ана- лизује структуре различитих рефлекса
(који су до тада третирани као истоветни) и указује на
њихове разлике; поред оних простих, он налази и више
врста сложених. То су рефлекси са појачавањем, или са
задржавањем реакције, или њеним одлагањем, за које су
одговорни појачавајући или кочећи процеси у мозгу.
Коначно, Се-
ченов разматра о с е ћ а ј н о с т као инструмент активитета,
налази да је она по природи нешто сродно рефлексима и
сврстава је у ланац интеракције са средином.
Сеченов је тиме припремио оно што ће доцније по-
стићи Павлов: прихватање од стране научне јавности
рефлексне активности као дела психолошког
и н в е н т а р а и човека и животиња.
Крајем 19. века, на основу радова многих неуро-
физиолога, формирана је н е у р о н с к а т е о р и ј а (име дао
Валдејер /Waldeyer, 1891/). По њој је нервни систем из-
грађен од неурона, анатомски независних јединица ко- је се
саме „старају“ о свом метаболизму, исхрани, ра- сту.
Неурони се чак и не додирују - контакт између њих
остварује се преко с и н а п с и , физиолошког појма спојних
тачака.
Приближно у то исто време, на прела- зу векова,
јављају се још два значајна учења: Џексоно- ва (Jackson)
теза о хијерархијској организацији нервног система и
Шерингтонова (Sherrington) о интегративним процесима у
нервном систему. Радови овог другог по- себно су били
утицајни: нервни систем се научној јав- ности постепено
откривао као систем, основни прин- ципи његове
организације су већ били описани. Међу елементима тог
система изузетно место заузимали су рефлекси. Све је то,
наравно, утицало на психологе и храбрило њихово
приближавање неурофизиологији и другим биолошким
дисцигшинама. У тој клими се јав- ља и Павловљево
откриће да се природни рефлекси код човека и животиња
могу „условити“, односно по- везати са неком раније
индиферентном дражи. Другим речима, да рефлекси нису
строго „слепо“ и непромен- љиво делање, већ да учење и
индивидуално искуство могу да продру у зону рефлексног
активитета.
Али, пре но што размотримо сложене појаве мења- ња
рефлекса, ваљало би укратко дати преглед различи- тих
врста рефлекса.
72
 Постоји више типова класификација, а ми смо се
определили за ону већ присутну у нашој науци (Ристић,
1960). По тој подели, сасвим подесној за расправу о мо-
тивацији, рефлексе можемо поделити по грађи на: а)
просте, б) сложене и в) централне; а затим по настанку на:
1) урођене и 2) стечене.

а) Прости рефлекси

Прости рефлекси су одговори једног дела организма на

строго ограничену драж аплицирану на строго ограничено
место. Они садрже мали број елемената. Рефлексни лук их
најбоље илуструје.
Пример је пате- ларни рефлекс. Ту ограничена драж -
механичка сти- мулација тетиве колена (у којој се налази
мала кост патела) изазива серију импулса који одлазе ка
кичменој мождини, улазе у њу кроз задње коренове,
преносе се до моторног неурона у задњим роговима сиве
супстан- це, па одатле аферентним влакнима излазе из
кичмене мождине кроз предње коренове, силазе ка нози и
иза- зивају у њој стезање мишића натколенице.. Споља гле-
дано, на удар гуменим чекићем по тетиви колена дола- зи
до рефлексног покрета потколенице, као при шуту у
фудбалу.
Могућност измене овог ланца збивања практично не
постоји; прост рефлекс прати принцип неуралне ак- ције
„све или ништа“. Многи прости рефлеси регули- шу
ј е д н о с т а в н е с и т у а ц и ј е комуникације са средином.
Практично, све оно што је наша природа могла да
„претпостави“ да ће настати у комуникацији са сре- дином
покривено је рефлексима. То много говори о природи тог
понашања: то су унапред припремљени програми
понашања који у датој ситуацији не захтева- ју сложен
процес одлучивања, већ само препознавање критичног
сигнала, на шта онда наступа неодложна и

73
сасвим довршена реакција. Дакле, реч је о акцијама које не
захтевају сложену обраду спољашњих информа- ција при
улазу, нити дотеривање и усмеравање мотори- ке при
излазу.
Поред ових рефлекса, који су одговори на споља- шње
стимулусе, под простим рефлексима подразумева се и низ
рефлексних регула унутрашњих збивања који иду у низу
или су повезани по моделу повратне везе, као што су то, на
пример, рефлекси одржавања мишићног тонуса, рефлекси
координације рада флексора и ектен- зора једног истог
екстремитета, итд. Њих, међутим, мо- жемо посматрати и
као део сложених рефлекса хода, одржавања усправног
положаја тела и томе слично.
За разумевање рада рефлекса и за доцнију расправу
важно је овде поменути и појаву усмеравања импулса у
формирању заједничког завршног пута и изохро- наксију. 1)
Усмеравање импулса на заједнички завршни пут значи
особеност неуралне акције да се при истовреме- ном
дражењу из више праваца моторни неурон понаша тако да
даје заједнички нервни пут - ка мишићу ефек- тору (слика
4-2). Овај механизам важи и посебно је ин- тересантан у
раду већих неуралних јединица, о чему ће још бити речи.
При истовременом надраживању неке нервне јединице из
више извора јавља се, међутим, и друго правило: неки
реализатор (на пример, моторни неурон) примиће импулсе
само из једног извора, оног који има исту или најсличнију
хронаксију (слика 4-3). Отуд и име: изохронаксија.

1) Осетљивост нервних елемената одређује се или (а) минимал- ном

јачином стимулуса (струје) довољном да изазове први одговор или (б)
минималним временом потребним да стимулус стандардне јачине изазове
ефекат. Хронаксија је најмање време које је потреб- но да би стимулус
јачине две реобазе изазвао нервне импулсе, а реобаза најмањи интензитет
стимулуса (струје) потребан да би се при трајном дражењу изазвали нервни
импулси.
 Вољни Аутоматски
импулси импулси
N

Заједнички завршни пут -

АаУ^Мотори
и / * неурон

Сензитивни импупси

Слика 4-2. Слика 4-3.

б) Сложени рефлекси

Под сложеним рефлексом подразумева се програм нервно-

мишићне активности у коју је укључен већи број синапси.
Као пример можемо да поменемо ре- флексе кијања,
кашљања, повраћања и многе друге укључене у регулисање
вегетативних функција. Ту су обично укључене и две врсте
неурона: неурони чији је задатак ексцитација и неурони са
задатком инхибиције, као што је то случај са поменутим
унутрашњим ре- флексима координације рада флексора и
екстензора на истом екстремитету.
Део централног нервног система који је укључен у такве
рефлексе није пуки преносилац нервних импулса, већ је
управо он координатор рада више простих и понекад
супротстављених акција.
За наше доцније разматрање проблема степена сло-
боде у понашању јединке важно је уочити да се већ на том
нивоу јављају и програми алтернативних решења. Ако се,
на пример, декапитованој жаби дражи кожа леве задње ноге
неком непријатном дражи, она ће, као што смо то већ
поменули, отклањати том ногом драж.

75
Али ако се спречи покрет те ноге, доћи ће до покре- тања
друге, десне ноге, којом ће жаба покушати да от- клони
непријатну драж. Ако се и тој нози спрече покрети, доћи ће
до покретања предњих екстремитета са истим циљем -
отклањање непријатне дражи. Види- мо да је жаба и без
великог мозга опремљена програ- мима алтернативног
делања. И мада су то рефлексне радње, оне не затварају
могућност да се на промену услова средине адекватно
реагује, наравно, другим ре- флексним путем.

в) Централни рефлекси

Главна одлика централних рефлекса је да немају асце-

дентни пут нити постоји неки непосредан спољашњи
узрочник на који би се укључила рефлексна радња.
„Наређење“ за реализацију тог типа понашања креће
обично из великог мозга, односно (свесном) одлуком
јединке. Као пример можемо поменути рефлекс ус-
прављања из седећег положаја у стојећи или рефлекс
ходања. Свака од тих акција укључује сложене системе
повратних информација које брзо путују између мозга и
периферије, велик број синапси и више центара који морају
да координирају свој рад.
Ову поделу рефлекса можемо, међутим, посматра- ти и
развојно. У филогенези програмираног понашања прости
рефлекси су настали сигурно пре сложених, а ови пре
централних. Назив „централни“ можда није баш
нејсрећније одабран, али он добро илуструје баш тај
следећи корак у филогенези. Јер развитак нервног система
је ишао од с е г м е н т а ц и ј е ф у н к ц и ј а ка њиховој
централизацији, односно е н ц е ф а л и з а ц и ј и . На нивоу
кич- мене мождине имамо још сачуван принцип сегмента-
ције: сваки сегмент кичмене мождине (као и нервни
системи нижих врста) „задужен“ је за једну зону тела и
обавља све функције снимања тамошњих збивања и све
задатке регулисања покрета у тој зони. Међутим, то- ком
еволуције неке функције су постале сувише сложе- не тако
да се нису могле реализовати радом релативно независних
сегмената. Било је нужно укључивање не- ког вишег центра
- прво можданог стабла, па са даљим усложњавањем још
виших субкортикалних центара, и коначно коре великог
мозга.
Тако је дошло до е н ц е ф а л и з а ц и ј е ф у н к ц и ј а -
велики мозак је преузео све сложеније задатке, док су
простији остали као „задужење“ нижих структура. Али и та
ау- тономија нижих структура затворена је у посебне усло-
ве: више (и млађе) нервне формације контролишу ниже (и
старије) и делују инхибиторно на њих. Ако млађе нервне
формације преузму функцију старијих, или је ин- тегришу,
као што је то описао Џексон, старе нервне формације неће
бити трајно и сасвим одвојене од преу- зете функције, већ
ће се у неким, обично неповољним, ситуацијама укључити
у њену реализацију - у оним си- туацијама у којима долази
до ометања рада млађе нер- вне структуре (повреде, дејство
отрова, инфекције, хи- поксија, итд.).

1) Урођени рефлекси

Поменули смо да су рефлекси готови програми пона- шања

карактеристични за сваког појединца неке жи- вотињске
врсте, и сасвим је разложно очекивање да су они урођени.
Под тим се подразумева то да их јединка не учи, већ да се
преносе наслеђем. То „урођени“, ме- ђутим, није довољно
прецизна тврдња.
На основу ње би се могло претпоставити, на пример, да дете
рође- њем доноси собом готов репертоар рефлекса који се
одмах и испољавају, што није тачно. Показало се да дете
непосредно по рођењу има неке рефлексе који се потом губе,
да би се други јавили доцније, неки тек по-
сле много година. Са друге стране, за успешну реализа-
цију неких рефлекса потребно је вежбање, дакле нека врста
учења, као што је то случај са поменутим цен- тралним
рефлексима усправљања и ходања.

2) Стечени рефлекси
И овај назив није сасвим добар, јер би се могло схвати- ти
да је реч о неком процесу којим јединка усваја нову
моторну или жлездану активност и формира од ње ре-
флекс. Наиме, атрибут „стечено“ не односи се овде на
ефекторе, реализаторе неке акције, већ на нову афе-
рентацију која се укључује, повезује са већ постојећим
активитетом, програмираним (природно, наслеђем) за
другу аферентацију. Дакле, потенцијална акција већ
постоји као део рефлексног инвентара јединке (одно- сно
врсте), али је сад индивидуа повезује са новом сти-
мулацијом тако да спонтано одговара на њу као да је у
питању рефлекс.
У ову „учену“ групу рефлекса психолози сврставају
Павловљеве условне рефлексе и инструментално учење
(инструментални рефлекс) Бехтјерева.

2-а) Условљавање
Условни рефлекс
Асоциалне везе

Иван Павлов је докторирао бавећи се проблемима кр-

вотока, затим се двадесетак година на прелазу 19. у 20. век
бавио истраживањем процеса варења хране. За те радове,
поменули смо, награђен је 1904. године и Но- беловом
наградом за медицину. Много значајније је, међутим, оно
што је доцније открио о функционисању великог мозга.
Испитујући процесе лучења пљувачке и желудачног
Сличним поступком је одводио и желудачни сок. (По- сле
неког времена, ови излазни канали би урасли у околно
ткиво). Оно што је Павлова интересовало било је
непосредно посматрање и мерење количине и саста- ва ових
дигестивних излучевина. Пратећи тако везу из- међу типа
хране и реакција животиња, открио је да се природни
рефлекс саливације (лучења пљувачке) може
експериментално повезати и са неком сасвим неутрал- ном
стимулацијом, под условом да се та неутрална сти-
мулација извесно време излаже истовремено са храном.
Тада та неутрална и раније индиферентна стимулација
постаје замена или „условна“ стимулација за јављања
природног рефлекса.
Најпознатији пример је излагање звуку звона исто-
времено са давањем хране. Звук звона је у почетку ин-
диферентни стимулус (ИС), али ако се извесно време јавља
заједно са храном, безусловним стимулусом (БС), доћи ће
до повезивања, па ће на звук звона и без при- суства хране
доћи до лучења пљувачке. Тада је звук звона постао
условни стимулус (УС), а тај рефлекс у целини - условни
рефлекс (УР). Павлов је сматрао да је у том случају
успостављена „асоцијативна веза“ између центра за
природни рефлекс саливације и центра за слух, која иде
прво преко центара за природну стиму- лацију тог рефлекса
вида и мириса (пут 1), а после кра- ћим путем (пут 2) (слика
4-4).
Доцнија испитивања су показала да реакција на
условну драж (УС) није у потпуности идентична са ре-
акцијом на безусловну (БС). Разлике се исказују или у
јачини тих рефлексних реакција, или у проценту одго- вора
(тзв. релиабилност), или у времену латенце. 2) По- нашање
животиње, уз то, укључује често и неке еле- менте који не
постоје у простом рефлексном одговору.

2) Под латенцом се подразумева време између почетка стиму- лације и

појаве одговора - реакције на њу.

79
 Слика 4-4.

На пример, при огледима у којима се условљава реак- ција

пацова на појаву таме (угаси се закратко светло, па
неколико секунди после повратка светла животи- ња добија
електрошок кроз под), после појаве условне дражи, таме,
јавља се низ реакција које нису одговор на електрошок:
пацов ће да јури кроз кавез, да скаче, дрхти и цичи. Он
просто „зна“ шта следи, и његова ре- акција никако није
слепи рефлексни одговор.
[Узгред речено, овакав тип експеримента добро
илуструје ставове неких потоњих бихејвиоралних пси-
холога који су се залагали за увођење „негативног
условљавања“ у терапију и корекцију понашања. Та- ко
су децу која имају ноћно мокрење у кревету (anure- sis
noctuma) постављали да спавају на душеку који, кад се
овлажи, омогућује контакт струји - даје елек- трошок;
„лечили“ хомосексуалце тако што су им из- лагали
слике голих људи и жена, па су на слике исто- полних
нагих тела пушгали струју у њихову столицу; залагали
се за одучавање крадљиваца из самопослуга тако што
ће их физички кажњавати, и тако даље].

80
 Постоји више варијанти условних рефлекса. Ако се
условни и безусловни стимулуси истовремено излажу (као
(а) варијанта на слици 4-5), добија се тзв. с и м у л т а - н и
условни рефлекс; ако безусловни стимулус касни за
условним (б), настаје о д л о ж е н и условни рефлекс; ако се
појављује доцније, кад више условни не делује (в), има- мо
т р а с и р а н или условни рефлекс следа; а постоји и
могућност да безусловни стимулус претходи условном (г), и
тада се говори о п о в р а т н о м условљавању.
Посебан тип условљавања добија се ако условна драж
не посто- ји, већ се само безусловна јавља у истим
временским интервалима (д) - то се назива т е м п о р а л н о
или времен- ско условљавање.

а)
УС
БС

б)
УС ■
БС ■
УС
в)
■
БС ■

УС
БС

д),
1 I—Li
БС
1___I L
Слика 4-5.

6 - Наше намере. 81
 Од термина који се употребљавају у расправама о
условљавању треба поменути још и: поткрепљење, ге-
нерализацију, диференцијацију и гашење.
П о т к р е п љ е њ е је давање безусловне дражи уз услов-
ну - њиме се, по мишљењу Павлова, појачава асоција-
тивна веза. Н е г а т и в н о п о т к р е п љ е њ е подразумева
појаву казне или неког облика непријатних стимулуса исто-
времено са условним.
Г е н е р а л и з а ц и ј а је појава ширења условне дражи,
преношење ефекта на друге, сличне стимулусе. У при- меру
са условљавањем саливације пса на звук звона ге-
нерализација би била појава да пас лучи пљувачку на звук
било којег звона, а не само оног на који је услов- љаван.
Диференцијација је процес обрнут од
генерализације, дакле, изоштравање обима стимулације
која се препо- знаје као условна. У примеру са
условљавањем на звук звона диференцирање би био процес
у којем пас све фи- није разликује различита звона, да би
коначно салива- цијом реаговао само на једно - оно на које
је условља- ван (оно које је увек имало поткрепљење).
Г а ш е њ е у с л о в н о г р е ф л е к с а је смањење његовог
ефекта услед понављања, експлоатације рефлекса без
поткрепљења. У примеру са саливацијом гашење би се
исказало смањењем количине излучене пљувачке на
вишеструко поновљено дражење звоном. Ако се услов- на
драж даље понавља и после смањења реакције, доћи ће до
тога да пас на звук звона (на који је раније услов- љен)
уопште не реагује. Тада је условни рефлекс уга- шен, али то
не значи да је изгубљен или заборављен - довољно је да се
огледна животиња одмори да би се он спонтано повратио.
Стога се сматра да је гашење по- следица процеса
инхибиције, кочења рефлекса, а не по- следица умора или
заборављања.

82
 2-6) Инструментални рефлекс

Инструментални рефлекс, како га је назвао Владимир

Михајлович Бехтјерев, знатно је сложенији тип акти-
витета, те га стога у савременој психологији чешће на-
зивају инструментално понашање.
Он уз то укључује најмање две индивидуе и представља, у
ствари, посе- бан вид комуникације. Ту једна јединка
предузима неке акције „срачунате“ на то да изазову одређен
одговор друге јединке. Зато се термин „инструментално"
везује за понашање које није само по себи циљ, већ треба да
постигне секундарни ефекат.
[Бехтјерев описује како је дошао на идеју да
истражи ту врсту понашања. Једно јутро, док је ишао
на посао, опази чудно понашање неког голуба: тај се
„залетао“ у њушку једног коња. Бехтјерев застаје да
посматра. Реч је о коњу једног „извошчика“, кочија- ша
који је, док чека путнике, ставио коњу зобницу на
главу, да коњ једе. Голуб узлеће и устремљује се на
коња, лепрша му крилима у очи, коњ дрма, отреса
главом, голуб онда слеће коњу пред ноге, да покупи ако
је које зрно зоби испало из зобнице. Па онда опет
понавља исти циклус. Бехтјерев закључује да је голу-
бов напад на коња само привид, само инструмент да би
се постигао прави циљ - да коњ протресе главом како
би које зрно зоби испало].
Бехтјерев, који је, поменусмо, био неуролог и пси-
хијатар, гледа на ову појаву у светлу рефлексологије. Он
налази да животиња, ето, може да усвоји током жи- вота
неке рефлексе који јој не дају тренутну и директ- ну, већ
посредну и одложену корист. Дакле, да научи да своје
акције инструментализује.
Схема на слици 4-6 илуструје инструментално по-
нашање. Ту индивидуа означена са А. предузима акцију 1.
која јој није непосредни циљ, већ хоће њоме да иза- зове
код индивидуе Б. акцију 2. која је прави и посре-
довани циљ, скривена намера, коју илуструје испреки- дана
линија 3.

Слика 4-6.
 Глава пета

Инстинкти

И нстинкт је сложен облик понашања који није по-

следица учења неке јединке, већ је одлика по-
нашања сваке јединке исте животињске врсте. Он има
адаптиван задатак - и тако је био описан још од стране
античких философа стоика, неколико векова пре наше
ере. Инстинкт је акција усмерена обично ка регулиса-
њу важних биолошких задатака, као што је обезбеђење
хране, заштита живота, борба, размножавање и нега
потомства. Понекад је веома сложен и компонован од
низа операција, од ланца акција у којем је крај једне
акције специфичан стимулус, односно окидач за покре-
тање следеће (слика 5-1).

s, Ri— Ra —
S3 Ri=S< -*-итд

Слика 5-1.

Управо тај ланац операција, који је обично чврсто

повезан, навео је неке истраживаче да помисле да је
инстинкт у ствари компонован од више рефлекса по-
стављених у низ. То мишљење је доцније напуштено јер су
истраживачи закључили да инстинкти, за разлику
од рефлекса, поседују неку посебну и аутономну енер- гију
и да се, сем тога, не јављају увек, већ само у одре- ђеним
животним тренуцима.
[Као пример поменућемо Тинбергенов (Tinbergen,
1952) опис циклуса парења код кољушке, врсте грге-
ча, омање рибе са бодљама на леђима, која живи у
потоцима и мањим рекама. Кад дође време парења
(препознато, кажу, загревањем средине) и мужјаку
кољушке избије црвена пега на стомаку, почеће он на
дну потока да гради гнездо. Наиме, он ће да се усеца у
дно док у песку не направи мали канал који се по- сле
затрпа одозго шљунком, или га он, кољушка, по- крије
травом. После тога мужјак изнад гнезда стра- жари и
чека женку. Али не сваку, већ само ону која има
избочину на стомаку (за наше око тешко уочљи- ву, али
не и за око мужјака кољушке). То је знак да она има
сазрелу икру. На ту специфичну драж настаје други чин
кољушкине активности: он почиње да пли- ва цикцак
око те женке док је савим не скрене с ње- ног пута. Она
почиње, сада по свом инстинктивном програму, да га
прати. Мужјак кољушке доводи жен- ку до свог гнезда
и завлачи главу у њега, потом се враћа - као да показује
женки где је улаз. Женка онда улази у гнездо. Мужјак
својом главом притисне одозго реп женке и тако
изазове мрешћење. Женка после тога одлази - јаја
остају у гнезду. Сада се муж- јак (у петом чину драме)
сам провлачи кроз гнездо и оплођује јаја. Потом остаје
да чува потомство. И по- времено растреса кров гнезда
и маше предњим пера- јима (као лепезом), како би
оплодња била сигурнија и кисеоник доспео до свих
jaja],
Видели смо да су психолози на прелазу из 19. у 20. век,
у тежњи да приближе своју науку биологији, по- себно
наглашавали значај инстинката. Почео је, кажу, Вилијем
Цемс, изазван Дарвиновим учењем о животињ- ским
врстама, односно сврставањем човека у животињ-
ски еволутивни ланац. И док Џемс инстинкте помиње као
један од модела понашања, код Мекдугала они су широко
схваћени као о с н о в н и п о к р е ш а ч и с в е к о л и к е а к -
т и в н о с т и и животиња и човека. У Мекдугаловом опису
инстинката помињу се три потпроцеса која иду један за
другим и која их управо и одликују:
(а) с е л е к т и в н о с т к о г н и ц и ј е (опажања, пажње,
реша- вања проблема) - усмереност ка пријему и обради по-
датака повезаних са стањем организма (на пример, из- бор и
бржи пријем података о храни ако је животиња гладна);
(б) о д г о в а р а ј у ћ и емотивни и м п у л с (којег
сматра „ну- клеусом инстинкта“);
(в) активност инструменталног типа, усмерена ка
циљу.
Овде бисмо могли додати и у р о ђ е н о с т овог апара- та
понашања, које је, наравно, једна од најважнијих од- лика
инстинкта, али није (пот)процес препознатљив у
реализацији.
У Мекдугаловом списку инстинката, видели смо,
налазе се и ратоборност, и родитељски инстинкти, и
инстинкт окупљања животиња у стадо, чопор, јато, љу- ди у
гомилу... Други аутори из тог периода правили су такође
своје инвентаре инстинката код животиња и код човека, па
је тај списак понегде имао и неколико стоти- на јединица!
(Сетите се бројања Клода Бернара!).
Доцнија истраживања на животињама различитих
врста, поготову она експерименталног типа, довела су до
редукције ових спискова, а затим и до развоја једне посебне
дисциплине посвећене истраживању понаша- ња животиња
у природним условима - е т о л о г и ј е . Ин- стинкти ту нису
били једина тема. Напротив, под ути- цајем бихејвиориста с
једне стране, а нарочито етолога (противника
лабораторијских истраживања), са дру- ге, инстинкти су све
мање помињани. А управо њихове студије инстинката
рађене у 20. веку развиле су наше

87
схватање овог феномена и отвориле многе проблеме, неке
од ширег значаја за психологију мотивације, па и
психологију у целини. Зато, пођимо редом у њихово
разматрање.
а) Проблем: Да ли је јединка „свесна“ сврхе свог ин-
стинктивног понашања? Одговор на ово питање дају
огледи на животињама са сложеним ланцем операција.
Једна врста осе (тзв. оса потајница) има овакав циклус
инстинкта размножавања: Она у јед- ном посебном
животном тренутку, о којем ће још бити говора,
почиње да „жваће“ кору дрвета и пра- ви уз помоћ
једне жлезде материјал налик на па- пир, за изградњу
гнезда. Тај материјал онда лепи и слаже у круг, на
заклоњеном месту, као грнчар слојеве глине, док не
изгради гнездашце налик на ћуп. Потом одлеће у шуму
где трага за одређеном врстом црва који живе испод
коре дрвета. Ископа тог црва и својом га жаоком убоде
у моторни цен- тар (мозак) и тако га разори. (Наиме, та
врста црва има издвојен моторни од сензорног мозга).
Потом оса доноси тог црва и убацује га у своје
гнездашце. Онда снесе јаја у њега. Затим опет жваће
кору др- вета и прави сивкасти материјал сличан
папиру, као и на почетку циклуса, и њиме затвара
кућицу одозго. Смисао ових операција јесте у томе да
лар- ва, која ће изаћи из јајета, буде заштићена и
обезбе- ђена свежом храном (онај црв је жив, али не
може да се креће). Када ларва ојача, онда се улутка, да
би после извесног времена из ње изишла млада оса,
која онда просто прогризе зид тог гнездашца и... оде у
живот. Да би добили одговор на питање о разумевању
смисла инстинктивних операција, истраживачи су у
првој фази овог циклуса, дакле док оса још гради своје
гнездо, секли дно тог гне- здашца. Оса, наравно, види
да дно недостаје, али се не враћа да би га залепила,
попунила оном масом

88
 налик папиру коју и даље прави и слаже ка врху
гнезда. Она одлази у шуму, налази црва, препарира га,
доноси и убацује у шупље гнездо. Он пропада кроз
гнездо. Потом снесе јаја, која такође пропада- ју. Онда
поново жваће дрво, прави свој грађевин- ски материјал
којим одозго затвара шупље и пра- зно гнездашце,
очигледно несвесна смисла, намене свих тих операција.
б) Проблем: Зашто се инстинктивна радња не укљу- чује
увек, већ само у посебним приликама? Одго- вор на ово
питање налазимо у радовима у којима се прате животни
циклуси код животиња. На при- мер, инстинкти
размножавања неће бити укључени док јединка не
одрасте. Како се то регулише? Да ли је то нешто налик
матурацији код рефлекса? У расправи о овом проблему
створени су неки нови појмови, а размештени и
рашчишћени стари терми- ни и појмови који су се
раније бркали и мешали, као што су то, на пример,
инстинкт и нагон. Вол- тер Кенон је тридесетих година
прошлог века увео у психологију мотивације појам
х о м в о с т а з а (од грч- ког х о м е о с м а с и с ) , термин
који је већ био у употре- би у биологији, али у једном
ширем значењу. Клод Бернар (Bernard) га је користио
да би објаснио уну- трашњу равнотежу узајамно
зависних процеса у ор- ганизму. По Бернару, наши
далеки преци су изласком из мора, у којем се развијао
дотадашњи живот, морали да затворе унутар свог
организма „морске услове живота“ да би се животни
процеси и даље неометано одвијали. Било је стога
нужно развити и процесе одржавања хомеостатске
равно- теже - заштите срединских услова у којима се ти
животни процеси одржавају. Ако се, на пример, смање
осмотски притисак или температура, или неки други
важан услов за одвијање животних про- цеса,
организам мора да коригује тај мањак посеб-

89
ним процесима заштите. Хомеостаза је та динамич- на
равнотежа животних услова коју организам по- себним
процесима одржава.
Кенон тај модел узима за објашњење настанка
нагона. По њему, одвијање нормалних животних
процеса довешће до тога да се унутар организма нека
материја повремено нагомила или се критич- но смањи,
те тако настане поремећај унутрашње равнотеже,
хомеостазе. Тај унутрашњи дебаланс је- сте, у ствари,
н а г о н - он нагони јединку да одре- ђеним акцијама
поново успостави равнотежу - другим речима, да га
отклони. Тако Кенон види нагоне као покретаче
инстинката и других акција чији је циљ повратак
унутрашње равнотеже. На моделу односа нагона и
инстинката који илуструје слика 5-2 циљ је
представљен повратном стрели- цом која поништава
нагон.

Слика 5-2.

Дакле, одговор на питање зашто се инстинкт

укључује само повремено гласи: нагони, који су нужни
за покретање инстинктивне акције, јављају се
повремено. На пример, кад настане мањак теч- ности у
организму, животиња започне трагање за извором воде;
нагомилавање икре у женкама ри- ба покренуће разне
операције заштите млађа у за-

90
 висности од врсте, итд. Однос нагона као покрета- -ia и
илстинкта као реализатора приказан је на сли- ци :
в) Проблем: Да ли је за реализацију инстинката до- вољно
само дејство нагона као покретача? Одго- вор гласи:
Обично није довољно. На пример, гла- дан паук, који је
претходно направио своју мрежу, мирује у њеном
центру, или на другом неком месту карактеристичном
за ту врсту паукова. Дакле, не покреће се, мада је
гладан и нагон снажно делује. Он чека један сасвим
специфичан стимулус - ви- брацију нити мреже, да би
тек тада појурио у прав- цу највећих осцилација и
започео лучење паучине из жлезда на затку, извлачење
паучине задњим па- ром ногу и умотавање
потенцијалне жртве, којој се онда приближава кружним
кретањем. Без тог спе- цифичног стимулуса, ма колико
нагон снажно де- ловао, ове инстинктивне радње неће
се одвијати и паук ће мировати. Чак и ако затресемо
његову мрежу, али не у фреквенцама у којима се крећу
крила малих инсеката, он неће реаговати. Али за- то,
ако додирнемо и затресемо његову мрежу звуч- ном
виљушком која трепери у критичној фрек- венци, он ће
неминовно кренути са поменутим ин- стинктивним
радњама, мада види да то што му тре- се мрежу није
инсект, већ стотинама пута већи предмет. И кад једном
започне ланац његових ин- стинктивних радњи, он
мора да се одмота до краја, без обзира на бесмисленост
те акције.
Наш модел очигледно треба да буде коригован:
везу између нагона и инстинкта успоставља специ-
фични стимулус као окидач инстинктивне радње (слика
5-3). Инстинктивна радња се затим ауто- матски одвија
ношена неком својом сопственом енергијом. Зато ову
врсту стимулуса окидача нази-

91
 вају и знак-сшимулус (sign), ослобађајући или окида- јући
стимулус.

ПОНИДГГАВАВЕ
Слика 5-
3.
Један други истраживач инстинката, Конрад
Лоренц (Lorenz), цењен колико и Тимберген 1*, има,
међутим, о овом проблему друкчије мишљење. Он
сматра да су понекад могућа одвијања инстинк- тивног
ланца операција и без присуства окидајућег стимулуса.
Лоренц тврди да нагомилавање енергије неког
инстинкта може да доведе и до спонтаног покретања
инстинктивних радњи. То је илустровао
психохидрауличким моделом приказаним на слици 5-4.
Славина ту симболише извор инстинктивне енергије.
Резервоар у моделу представља депо ин- стинктивне
енергије која се, дакле, сакупља на јед- ном месту. Она
може да покрене реализацију ин- стинкта, по мишљењу
Лоренца, на два начина: (а) отварањем вентила под
дејством окидајуће (знак) стимулације коју представља
тег, или (б) прити-
1) И Тимберген и Лоренц су за своја истраживања инстинката добили
Нобелове награде.

92
 ском нагомилане енергије који пређе неку критич- ну
вредност - и постане јачи од опруге на моделу. Истицање
течности у корито симболише инстинк- тивну радњу,
акцију.

s.
СЛАВИНА

РЕЗЕРВОАР
ВЕНТИЛ
ОПРУГА
iRRRRfr
D

КОРИТО
^ј^ТЕГ

Слика 5-4.
Лоренцов модел већина критичара ипак одба- цује
као претерано механицистички и сувише упро- шћен.
г) Проблем: Колико је тај ослобађајући, окидајући или
знак-стимулус специфичан? Овде прво треба имати у
виду да је неки такав стимулус специфичан по
критеријумима и осетљивости јединки одређене
животињске врсте, те је погрешно ценити га по на-
шим, људским, критеријумима и на основу наше
осетљивости (чему смо иначе склони). Осетљивост за
те посебне стимулусе, као и инстинкти у целини,
производ су дуготрајне еволуције неке животињске
врсте, у којој се формирао репертоар корисних ак-

93
ција и пренео у наслеђе. Један од најпознатијих
истраживача инстинката Нико Тинберген (Tinber- gen,
1951) извео је оглед са гускама који нам говори о том
проблему. Исекао је од картона модел пти- це као што
приказује слика 5-5. Ако га је вукао из- над простора
(дворишта) у којем се налазе гуске у правцу стрелице
(а), оне су бежале у паничном страху; међутим, ако се
тај исти модел кретао у правцу стрелице (б), гуске су
биле равнодушне, не- заинтересоване. Тинберген
закључује да је еволуци- ја код гусака развила корисну
осетљивост да само на основу сенке према небу
препознају грабљивице које имају кратак врат, за
разлику од безопасних птица са дугим вратом, рода,
ждралова итд.

И други огледи потврђују уску специфичност

окидајуће стимулације, као што је то показало и
поменуто Тинбергерово истраживање инстинката код
кољушке. Овај истраживач је на истој врсти риба
урадио и један посебан оглед на тему специ- фичности
окидајуће стимулације. Мужјак кољу- шке, у свом
инстинкту борбе са противницима, напада друге
мужјаке исте врсте ако се ови појаве у „његовој“
територији. Ослобађајући или окидају- ћи стимулус је
црвена пега коју мужјак добија на трбуху у доба
парења. У Тинбергеновом огледу мужјак кољушке не
напада модел (а) на слици 5-6,

94
 који је веома реалистичан и у свим детаљима изгле- да
као права риба осим што нема црвенила на тр- буху, а
нападаће све друге моделе (б), (в), (г) и (д) са црвеним
доњим, трбушним делом, иако не личе много на рибу.

Слика 5-6.

д) Проблем: Да ли интензитет окидајућег стимулуса утиче

на величину или јачину инстинктивне радње?
Експерименти Тинбергена и других етолога нуде
одговоре и на то питање. У огледу са кољушком
показало се да ће напади мужјака на „непријатеља са
црвеним трбухом“ бити утолико јачи уколико је већа
црвена мрља на његовом стомаку. Такве поја- ве су
познате као е ф е к а т н а д н о р м а т и х с т и м у л у с а .
Женкама једне врсте галебова који имају пегава јаја
стављена су у близину гнезда већа и још пега- вија јаја
(од гипса), па су оне обавезно прелазиле на њих, мада
нису могле на тим лажним јајима да седе нормално
(слика 5-7).

Слика 5-7.

Тинберген потврђује ефекат наднормалних сти-

мулуса још једним огледом: младунци галеба кљу- цају
у црвену тачку на кљуну родитеља да би они
 огворили кљун и тако омогућили младунцима да узму
из њиховог грла рибу (храну). Број кљуцања ће,
међутим, бити повећан ако се младунцима пону- ди
модел још издуженији но што је кљун родитеља и/или
са већом црвеном површином (кљуцаће, на пример,
веома интензивно црвену оловку!).
ђ) Проблем: Колико је могућа промена или нека ко- рекција
током реализације инстинктивне радње? Видели смо из
примера са осом потајницом да при- ликом реализације
инстинктивног ланца операција она није била способна
за повратак и корекцију. Кад једном обави једну
операцију - на њу се више не враћа. Неке животињске
врсте, међутим, то мо- гу: многе птице умеју накнадно
да поправе гнездо ако им се оно поквари. Друге врсте
птица то не чине; ласте, на пример, напуштају гнездо
ако га чо- век само дира, па праве ново на другом
месту. Не- ке животињске врсте, опет, имају могућност
ко- рекције једног инстинкта, а другог не. Очигледно је
да је степен слободе у интервенцији углавном ма- ли,
али и неједнак, да зависи од типа инстинкта и
еволутивног нивоа на којем се животињска врста
налази. У принципу, виши еволутивни ниво дозво- љава
јединки већи степен слободе у реализацији инстинкта.
Тинберген, иначе, управо по начину реализаци- је
разликује две врсте активности: а п е т и ш и в н у и
к о н з у м а т о р н у . Под апетитивним активностима под-
разумева радње трагања за циљем. Оне, по њего- вом
мишљењу, имају знатно већи степен слободе у
реализацији и садрже често сложај (алтернативних)
радњи које су различитог порекла: неке су рефлек- сне,
друге инстинктивне, треће научене, а могу се
наизменично употребљавати, по потреби. Конзума-
торне активности се обављају онда кад је циљ до-
стигнут, знатно су мање променљиве или су сасвим

7 - Наше намере.. 97
непроменљиве, те се своде на фиксиран ланац опе-
рација. Тинбергенов пример са соколом илуструје те
разлике. Док соко лови, претражује одозго ши- року
област територије. Када уочи потенцијални плен,
користиће алтернативне радње зависно од врсте плена,
те ће различито напасти непокретну птицу на земљи
или зеца и миша који трче. То су апетитивне акције. А
ако ухвати плен, онда ће пре- ћи на његово черечење и
једење - на конзуматорну активност.
Одговор, дакле, на проблем колико је реали- зација
неког инстинкта подложна промени није јед- ноставан
нити униформан. Неки инстинкти су, из- гледа, ближи
рефлексима и компоновани тако да не дозвољавају
јединки одступање, други су отво- ренији и
дозвољавају према датим срединским околностима
мала одступања од програма, или чак алтернативна
решења. Много студија је посвећено том проблему.
Илустративна је, на пример, она Марлера и сарадника
(Marler, Tamura & Konishi, 1964) о певању белокруних
ластавица. Мужјаци те врсте птица имају у доба парења
развијен цвркут - песму са модулацијама. Сматра се да
је њен циљ привлачење женке и одбијање других
мужјака од заузете територије. Експериментатори су
издвајали младе мужјаке и - у зависности од њиховог
узраста приликом одвајања из јата - добијене су
значајне разлике у сложају њихове песме кад одрасту
(сли- ка 5-8). Уколико нису имали прилику да чују
песму мужјака исте врсте, или уколико су слушали
песме других врста птица, песме рано издвојених
мужјака белокруне ласте биле су једноставне фразе и
нису се мењале. Са друге стране, вештачка глувоћа иза-
звана код неких од тих рано издвојених младих
мужјака доводила је до тога да они кад одрасту
производе различите цвркуте који нису ни модули-

98
 ЕКСП.
ГЛУВОЂА

НЕПРОМЕЊЕ
ПЕСМА

I
s

iiš
\џ
iм
 рана песма, нити имају понављану фразу. Једино су они
младунци који су имали прилику да чују пе- сме других
мужјака били у стању да после, као од- расли, „певају
са модулацијама“. Њихова песма је била обликована по
моделу других мужјака исте врсте, иако је до ње дошло
неколико месеци по- сле експозиције песме других
мужјака. Њихова пе- сма се затим није мењала чак и
ако би доцније оглувели.
Ово нам говори о специфичном аудитивном
памћењу код ових птица певачица, али још значај- није
- о важности срединских чинилаца за реализа- цију
неких инстинктивних радњи. Обратимо пажњу на
налазе тог истраживања, који се виде на доњем десном
делу дијаграма, да млади мужјаци белокру- не ласте
који су слушали песму својих одраслих ро- ђака, па
оглувели пре но што су сами пропевали, нису могли да
певају ни са модулацијама ни као по- нављане фразе.
Ти налази нам говоре и о значају фаза матурације: да
постоје критични развојни пе- риоди за усвајање
спољашњих утицаја који омогу- ћују дораду
инстинктивне радње, и други, у којима она није могућа.
Они нам, сем тога, као и у описи- ма понашања
кољушке, указују на социјалне - оки- дајуће стимулусе,
дакле, оне који потичу од других јединки исте врсте,
што нам говори да је и део со- цијалног понашања
регулисан инстинктима. Они нам на најопштијем плану
потврђују и важно ста- новиште науке да се
инстинктивно понашање реа- лизује у садејству
наслеђа, срединских утицаја и са- зревања јединке
(матурације).
е) Проблем: Да ли социјални чиниоци делују на ин-
стинктивне радње? Треба имати у виду да је добар део
социјалне активности, нарочито код еволутив- но
нижих врста, регулисан управо инстинктима. Сетимо
се само понашања мрава, пчела, па потом

100
птица у јату, итд. Друге врсте инстинката, оне које не
регулишу понашања јединке у групи, обухватају
понекад интеракцију са другим јединкама, као што то
показује пример са кољушком (мужјак-женка- други
мужјак). Трећи вид дејства социјалних чини- лаца на
инстинкте видимо у томе да формирање неких
инстинката зависи од социјалних утицаја, обично раних
утицаја, као што је то показао при- мер са певањем
белокруних ластавица. У том све- тлу ваља поменути и
налазе Конрада Лоренца о тзв. утискивању (inprinting).
Лоренц је истраживао инстинктивно понашање
младунаца дивље патке, онај карактеристичан ход
пачића за патком у колони по један. Нашао је да се
пачићи дивље патке вежу за било који покретни објекат
који се у њиховој близини (у њиховом гне- зду) појави
после излегања из јаја. Сам је, илустра- ције ради,
изигравао такав објекат - псеудомајку, патку, па је
забављао посматраче ходајући кроз ба- шту праћен у
стопу колоном пачића. То везивање младунаца за
патку, односно покретни објекат који ће је заменити,
назвао је у т и с к и в а њ е (често се за то користи
енглеска реч inprinting, без превођења). Реч је о раном
искуству, за које су истраживачи утвр- дили да је
ограничено: критичан период за успе- шно везивање је
било четрнаест сати од излегања, излажења пачића из
јаја. То је иначе и период раз- воја потребан да би
пачићи проходали. Ово ути- скивање и везивање
пачића за патку представља и њихову прву социјалну
интеракцију.
Ако, међутим, пачићи проведу прва три дана не
само без патке него и без покретних објеката - неће
пратити патку накнадно доведену у гнездо ни- ти другу
замену за њу. Зачуђујући налаз је да ће у таквим
условима ипак доћи до неке врсте утиски- вања и
њиховог везивања, али сад за непокретне

101
 објекте, на пример за зидове гнезда или кавеза у којем
су се излегли! У експериментима у којима су таквим
младунцима понуђени различити покрет- ни објекти и
мерена њихова поводљивост за њима показало се да ће
статистички значајан проценат пачића поћи за објектом
који има на себи шаре сличне зидовима њиховог кавеза.
Екхард Хес (Hess, 1972) и његови сарадници на-
лазе да је период утискивања повезан и са перио- дом
развоја аверзије према непознатим објектима и да се
процесом утискивања постиже нека врста (емотивне?)
поларизације: везивање за један објекат праћено је
аверзијом према осталим. Уз то, Хес на- лази, опет на
основу сјајних експеримената са див- љим паткама, да
социјална интеракција патка-па- чићи почиње знатно
раније но што смо веровали: у време док су пачићи још
у јајима! Показало се да пачићи у јајима производе
звуке, а да са друге стране мајка патка почиње да се
јавља после две- -три недеље лежања на јајима. Њено
гакање поста- је затим све учесталије, као и одговори
пачића из јаја. Та звучна комуникација је најучесталија
баш у време кад се пачићи легу. Хес сматра да пачићи
та- ко и пре „рођења“ упознају звуке које производи
њихова мајка и да то препознавање после посредује у
инпринтингу, односно везивању за прави објекат.
ж) Проблем: Шта се дешава ако се инстинкт не задо- вољи
или се прекине ланац инстинктивне радње? Одговор,
наравно, није једноставан, уосталом као ни већина
других одговора науке о инстинктима. Све је повезано
са мноштвом условних чинилаца: осујећење
реализације код неких инстинката про- лази без
видљивих последица, код неких је то пове- зано са
временом па једном нема а други пут има бурне
посладице, код неких се виде одмах и увек неповољни
трагови, код неких тек накнадно, неки
од инстинката се не могу прекинути, неке прекида
јединка сама. (О осујећењу инстинктивних радњи биће
више говора при разматрању инстинката код човека).
Као прилог одговору на постављени проб- лем
навешћемо нека истраживања о спонтаним прекидима
инстинктивних радњи.
У Тинбергеновом испитивању инстинктивног
понашања рибе кољушке описане су и ситуације у
којима се два мужјака сретну на граници својих те-
риторија. У нормалним околностима, ако мужјак
кољушке сретне противника у својој територији -
напашће га, уколико се то деси у туђим водама -
бежаће. Зато је посебно интересантан сусрет на
граници. Ту настаје неко колебање, к о н ф л и к т д в а
м о т и в а , унутрашња борба два супротна порива: бо-
рити се или утећи, а то се онда по правилу разре- шава
неком трећом и сасвим депласираном акци- јом -
кољушка, на пример, почиње одједном да поправља
своје гнездо или да копа (носом? њу- шком?) по дну.
Слично се дешава при симулираном нападу „странца са
црвеним трбухом“ - једног од оних модела приказаних
на слици 5-6. Кад експе- риментатор нападне мужјака
кољушке таквим мо- делом рибе на његовој територији,
кољушка креће у борбу, потом се повлачи, бежи, онда
почне да се бави бесмисленим радњама, на пример да
копа по дну, онда опет креће у борбу и напада
противника, после опет мало бежи... итд. Истраживачи
сматра- ју да се ту енергија инстинкта у стресној
ситуацији померила и усмерила понашање јединке у
неком другом, обично бесмисленом правцу - отуда
копа- ње по дну, или поправљање гнезда. Или, оно
чудно и одраније познато понашање петлова да се
усред борбе са противником понекад окрену и почну да
чепркају по замљи - траже глисте. Ово понашање
етолози су назвали п о м е р а њ е .

103
 Овој појави, померању, сродна је једна друга врста
понашања названа в а к у у м - а к ш и в и т е т . То је
појава да се јединка у одсуству окидајуће стимула- ције
понаша као да је та стимулација присутна. Jlo- ренц, на
пример, описује понашање чворка који је извесно
време провео без хране - он одједном, без икакве
непосредне стимулације, крене у „секвенце понашања
при лову на муве“, па тражи, лови и убија непостојећу
муву.
з) Проблем: Имају ли људи инстинкте? Најкраћи од-
говор је: да. Имају. Подсетимо се да су рани истра-
живачи почетком 20. века правили чак веома оп- ширне
спискове човекових инстинката. Данас су такви бројеви
и спискови депласирана тема, али се о инстинктима
говори и расправља, посебно у оквиру неких од теорија
мотивације. Оно што тре- ба овде поменути, пре и
независно од дискусије у оквиру тих теорија, јесу неке
опште особености чо- вековог инстинктивног
понашања.
Пођимо од модела инстинктивне акције прика-
заног на слици 5-3. Особености човековог понаша- ња
биле би ове: (а) у присуству и нагона и окида- јуће
стимулације до инстинктивне радње не долази;
(б) у присусгву и нагона и окидајуће стимулације
долази до кашњења одговарајуће инстинктивне радње,
она се одложено јави; (в) у присуству и на- гона и
окидајуће стимулације долази до померања
инстинктивне радње, обично избором псеудоциља;
(г) у одсуству нагона на окидајући стимулус долази до
инстинктивне радње; (д) у присуству нагона, а
одсуству окидајуће стимулације долази до инстинк-
тивне радње изазване неком другом (сличном?)
стимулацијом и, наравно, (ђ) понашање као што то
модел предвиђа.
Очигледно би модел човековог инстинктивног
понашања, да би обухватио све ово, морао да буде

104
знатно сложенији него онај на слици 5-3; но да би се
избегла претерана сложеност, могли бисмо за- кључити
да би он, услед знатно већег степена сло- боде у
реализацији инстинктивних радњи код чове- ка, морао
да укључи бар још један елемент - неку интервенишућу
варијаблу. Она може да делује, из- гледа, на сваки од
спојева између елемената моде- ла, као неки цензор и
усмеривач акција на другу страну, или њихов
инхибитор, по потреби.
 Глава шеста

ФИЗИОЛОШКЕ ОСНОВЕ МОТИВАЦИЈЕ

Ф изиологија се у протекла два века веома развила,

nale v оквиру својих тема о функционисању чо-
вековог организма нагомилала и информације значајне
за расправу о човековој мотивацији. Оне су дале зна-
чајан допринос разумевању овог проблема, али га, на-
равно, нису~решиле. ИидеВемо даље да ти физиолошки
подаци не могу да замене психолошки план расправе и
да свеколику човекову активност сведу на игру физио-
лошких или биохемшских npoueca, мада су неки у то
поверовали. Ова знања о функционисању организма
схватамо као молекуларну основу психолошком пла-
ну расправе, као његову допуну или, да парафразирамо
Фехнера - као „дисциплину одоздо".
Теорша хомеостазе, коју смо помињали у претход- ној
глави, представља једну од теорта Koie на нмро- ком плану
разматрају физиолошку основу мотивације. Има више
таквих теорија. Но све оне, без обзира на њихову
разноликост, морају да узму у обзир две ем- пиријске
чињенице: иаТ) ла је велик лео човекове мо- хивације
зависан од физиолошких процеса у његовом оршшзму-и^§)
да су животни процеси међусобно по- везани.

106
 Наравно, да би се нешто дознало о везама између
процеса, ваља их прво упознати, па су физиолошка
истраживања углавном и ишла тим редом. Зато смо да- нас
знатно више упознати са појединачним процесима у
организму но са степеном међусобне зависности или са
операцијама које координирају њихов рад и/или ре- гулишу
ту зависност. Ми ћемо се тако, терани нуждом, држати
истог пута: расправљаћемо о појединим физио- лошким
процесима за које са разлогом сматрамо да чине основу
мотивације, оставивши на страну и за сам крај дискусију о
међусобној зависности тих процеса, о њиховој
координацији, једном речју - одложивши рас- праву
моларног нивоа.

У нашем разматрању рефлекса у четвртој глави би- ло

је већ нешто говора и о њиховој физиолошкој осно- ви па,
да би се боље разумело оно што је било изнето, а поготову
оно што следи, приказаћемо на почетку ове главе прегледну
схему ембрионалног развоја мозга. Она треба да
нам~омогући јаснију представу анатомије мозга, односно
главних зона збивања у нашој причи.
.Истраживања физиолошких основа инстинката по-
казала cv да v регулисању тако сложених процеса не
учествује само нервни систем. као што се некад верова- ло,
већ и неки други системи организма.. зависно од типа
инстинкта: ^ндокрини, пре свих, па систем за кр- воток, за
варење, респираторни - тешко да ишта остаје по страни и да
не учествује у покретању или реализаци- ји инстинктивне
радње. У сваком случају, са развоЈем науке ширио се наш
поглед на такозвану физиолошку базу, или физиолошки
корелат, који ваља имати у виду када се тумаче мотиви
понашања неке јединке.
[Тридесетих година прошлог века Филип Бард
(Bard), кога ћемо доцније помињати и као једног од
твораца Таламичке теорије емоција, извео је значајно

107
 1. 2. 3 .
ПРЕДЊИ СРЕДЊИ ЗАДЊИ
МОЗАК МОЗАК МОЗАК

ENCEPHALON \ ENCEPHALON \ ENCEPHALON

Слика 6-1.

Ембрионални развој мозга кичмењака. (А) Мозак веома

младог ембриона. Од првобитног јединственог мехурића раз-
вијају се три: за предњи мозак, средњи мозак и задњи мозак.
(Б) Три мехурића се даље деле у пет делова: 1.
теленцефалон,
2. диенцефалон, 3. мезенцефалон, 4. метенцефалон и 5. миел-
енцефалон. (В) Уздужни пресек (између хемисфера) мозга
мачке. Подела мозга је доведена до краја, и кортекс је поде-
љен на палеокортекс, који се налази на унутрашњој, сагитал-
ној површини хемисфера, и неокортекс на спољашњој повр-
шини можданих хемисфера. (Модификовано по: McCleary &
Moor, Subcortical Mechanisms of Behavior, Basic Books, N. Y.
1965).
108
истраживање сексуалног понашања мачака. које нам је
бацило много светла на физиолошке пронесе и уче-
шће других, не-неуралних система v регулапиш ин-
стинктивног понашања.
Мачка-женка у доба еструса1) понаша се отпри-
лике овако: пушта посебне, дубоке, грлене звуке,
„љубавни зов“, ваља се по тлу, таре своје тело уз неко
дрво, човекову ногу, или уз мачка и, коначно, приљу-
би своју главу уз тле, а окрене своју задњу страну, по-
дигнуту према мачку, и задњим ногама наизменично
гази на месту. Барт пише да ће мачка, ако се тада ста-
кленим штапићем додирне њена вагина, или се он
унесе у њу, померити свој реп у страну, пустити знат-
но јачи „љубавни зов“ и још живље наставити да гази
на месту задњим ногама. Ако се таква стимулација
продужи довољно дуго, мачка ће да постигне силовит
(violent) климакс исказан јаким гласом, мауком друге
врсте, после којег следи ваљање по тлу, лежање на
леђима и чишћење. Ако се мачки одстране јајници, као
и у периоду кад није у еструсу, мачка се неће по-
нашати тако, а на овакве додире експериментатора
показаће знаке гнева или ће покушати да побегне.
Бард затим пресеца поједине везе између можда-
них формација код мачке, или вади делове мозга и
прати промене у њеном сексуалном понашању. Тако-
звана „спинална мачка“, код које је кичмена можди- на
(medulla spinalis) одвојена од осталих делова мозга, не
показује промене у сексуалном понашању: на до- дир
вагине стакленим штапићем јавиће се маукање звано
„љубавни зов“, гажење задњим ногама, помера- ње
репа у страну - све исто као и код нормалне мач- ке.
Али, она ће се исто тако понашати чак и ако јој се
одстране јајници или јој се да инјекција хормона.
Слично бива и са мачкама код којих је секција била
знатно више, на пример, на нивоу средњег мозга (me-
sencephalon) - сексуално понашање је непромењено и

1) Еструс је период парења животиња.

109
 не показује осетљивост на убацивање хормона. Зна- чајне
разлике, међутим, настају ако се секција врши на нивоу
међумозга (diencephahon), па се хипоталамус одвоји од виших
делова мозга, а сачува његова веза са нижим деловима нервног
система. Таква „хипотала- мична мачка“ показује да су на дату
стимулацију и даље све акције сексуалног понашања присутне,
али се оне мењају са утицајем хормона, што раније, код осталих
препарата, није био случај. Уз то, сексуална активност такве
мачке праћена је емоцијама, што fa- кође раније није био случај.
Бард на основу овог за- кључује да се у хипоталамусу врши
контрола сексуал- ног понашања и интегрише неурална и
хормонална реализација тог понашања. У кичменој мождини се
налазе само центри за рефлексну реализацију тих ак- ција, али
команда за њихово нормално укључивање мора да дође из
хипоталамуса. Међутим, тек код мач- ке са неоштећеним
мозгом, дакле у садејству коре ве- ликог мозга са нижим
нервним формацијама, видимо у сексуалном понашању
животиње присуство и не- рефлексивних акција - иницијативу у
тражењу сек- суалног партнера, избор „сексуалног објекта“ и
усме- равање свих поменутих акција према њему, изабра- ном
мачку.
Да, чудни су понекад путеви науке].
Дакле. кад говоримо о физиолошким процесима који се налазе у
основи мотивације не говоримо само о неуралним збивањима.
Бардови огледи указу1у на то да се организација сексуалног
понашања, а вероватно и свих осталих инстинктивних акција,
обавља на више нивоа, тако да су нижи нивои реализатори готових
програма, а виши, v принципу, интегратори и коорди- цатори
акттија које се облшт,ају. Неке од тих акција обављају се истовремено.
па морату бити укључени и контролисани паралелни путеви (на
пример, приликом неуралне и хормоналне регулаише). Уз све то,
когни^ тивни процеси који нас информишу о спољашњој реал-
НОСТИ морају бити присутни iep_сшн:.углдрраиају јрдиџ-
ку ка што успешнијем и што безбепнијем реализовању тако
сложеног (а тгеуч^нпг) т1аниа_г»п/>раттт.гја
Ово све ваља држати на уму у расправи која следи, а у
којој ћемо ићи редом, разматрајући физиолошке основе
појединачно за све оно што називамо нагони и потребе.

Глад
Глад је циклична појава повезана, наравно, са периоди- ма
узимања и неузимања хране. Развија се у периоду
неузимања хране и представља онда главни мотив за
узимање. Неки сматрају да је глад у ствари д о м и н а н ш а н
м о т и в . Јер животиње највећи део свог живота троше
управо у потрази за храном. Она спада у групу ритмич- них
промена током дана и повезана је са осталим днев- ним
ритмовима. c l чему ће iom бити речи v пог.ебној глави ове
књиге.
У истраживањима овог феномена, треба одмах ре- ћи,
мешају се понекад два његова аспекта: глад као фи-
зиолошко стање недостатка хране у организму и глад као
појава свести. Могли бисмо их представити и као нагон
(физиолошко стање) и свест о потреби (као пси- холошко),
као што се то понегде чини, али и некако друкчије - треба
разумети да су таква називања пот следица обичаја и
конвенција у некој средини, дакле, више ствар језика него
науке. Но у расправи о психо- логији мотивације тога ваља
бити свестан.
[Колико су животиње или човек свесни глади
питање је за себе. За почетак дискусије о томе могли
бисмо користити истраживање Винсента Детијеа (Det-
hier, 1962) рађено на једној врсти мува. Те муве, назва-
не месарке (blowfly), облетају ђубришта у потрази за
храном. Ако их експериментатор држи изоловане и

111
 неко време без хране, оне ће „пристати“ да се послу- же
и заменом за своју уобичајену храну - зашећере- ном
водом.
Испитујући тај начин исхране, Детије налази да се ова
мува храни сасвим рефлексно. Кад слети на суд са
шећером, или на капљицу зашећерене воде, густативни
рецептори које мува има на ногама (!) бивају хемијски
стимулисани. То ће побудити сери- ју импулса, који
онда преко одговарајућег моторног центра изазивају
рефлексно покретање мувине сисаљ- ке да се она
спусти и започне храњење. Покретање овог рефлекса
нема везе са неким одлучивањем од стране муве, или
неком њеном жељом, потребом, или уопште неком
командом одозго, из мозга, већ зависи искључиво од
прага осетљивости тих густативних ре- цептора на
ногама муве. Тај праг се мења инхибици- јом преко
једног нерва (n. reccurent), и ако се он пре- сече - мува
ће јести без престанка док не пукне!].
Узимање хране је повезано са променом телесне те-
жине; о томе свако од нас има сопствено искуство, а то
потврђују и бројна физиолошка истраживања. Нека
правила, међутим, нису уочљива на основу сопственог
искуства. Филип Тајтелбаум (Teitelbaum, 1961), аутори- тет
у овој~области, показао је огледом са пацовима ка-
Тсо~се~телесна тежина мења: како расте са повећањем
‘количине~унете хране, али и како се спонтано враћа на
нормалу кад престане дејство нерегуларног стимулато- ра.
Наиме. он је пацовима давао инјекције спородеј- ствујуНег
инсулина. који изазива повећање апетита, а затим снимао
количину спонтано узимане хране и про- мене у њиховот
телесној тежини (слика 6-2). Уочимо' промене у количини
хоане коју спонтано узима1у огледни папови пп прр.г.танку
пр.поваља инсулина - она тада драстично опада, што
доводи даље до смањења телесне тежине.
Јочигледно постоји тенденција да се телесна тежина
одржава у неком оптималном опсегу, у неким граница-
Екперимент с пацовима
ма погодним за животињу одређеног пола, одређеног
узраста и са одређеним биолошким задацима. (На при- мер,
ripe сезоне парења мужјаци фоке или моржа поста- ју
знатно тежи, нагомилају резерву енергије за насту- пајуће
напоре. Или, у зимском периоду, због хладноће, животиње
више једу, јер расте потрошња калорија у одржавању
телесне температуре, а постаје користан и заштитни слој
сала). Количина узимане хране је главни начин да се то
регулише. Међутим, веза између коли- чине узимане хране
и телесне тежине није једноставна - зависиће и од
особености хране која стоји животињи на располагању. Ј
У огледима v кошма ie пацовима давана наизме- нично
храна са различитим процентима нехранљивих додатака, на
пример целулозе, и мерена њихова спон- тана конзумација
(Adolph, 1947), показало се да пацови узимају много већу
количину хране са већим процен- том нехранљивих
додатака него оне са мањим. ВеЕом количином хране
животиње су компензовале њену ни-

8 - Наше намере. 113

скокалоричност и тако одржавале калоричну вредност
унесене хране константном. Сличне налазе добијају
истраживачи у експериментима са потрошњом алко-
холних пића (Richter, 1953). Испитаници су опет пацови
који сад узимају „коктеле“: пиће са осам процената ал-
кохола, или са шеснаест, или са двадесет и четири. Ко- лико
желе. Показало се да они попију већу количину мешавине
са мањим процентом алкохола него мешави- не са већим
процентима, односно да је потрошња таква да се калорична
вредност одржава константном.
Са друге стране. на основу нашег субјективног ис-
куства, знамо да нисмо увек гладни за исту храну. ттру- гим
речима, да количина хране која се уноси није једи- ни
критериЈум при храњењу. Некада смо гладни само за
„нешто слано“, или за нешто слатко, кисело, ,да~се~ ради
кашиком“, и томе сличноГ(0 трудницама да и не~ говбримо
- то је већ део фолклора!). Јер, кажу истра- живачи, у нама
се Јављају две врсте „глади“: једна оп- шта и више
специфичних које су усмерене ка посебним врстама хране.
Огледи у истраживању овог проблема рађени су још
половином прошлог века и данас представљају на- учну
класику. Они су дали неочекиване налазе: живо- тиње
добро прате недостатак неке матерте v органи- зму при
вештачки изазваним дијетама и. кад могу да бирају храну,
узимаЈу више онога што им недостаје: 'Кад и без дијете могу
да бирају храну - узимаће од раз- личитих врста хране
управо ону пропорцију која је нај- боља за нормално
функпионисање тела (Richter. 1927: 1942a). Слични
експерименти раћени са децом дали cv идентичне
резултате. Ако се веома малој ттртти која-шти не говоре,
омогући да могу да бирају храну са разли- читим
саг.тпјтшмп. њихова потрошња хране ће бити не-
равномерна-глелано по ланммд. апи ако се направи
^шализа унехе .хране ча пужи ттериол. за недељу, месец,
или за више месепи- - исказује с.е v њај^^кГдобав^ба-
ланс састојака који су потребни за. нормаллн раг:т дете- та
(Davis, 1928).
рихтер, аутор који је у науку унео појам с п е ц и ф и ч н е
г л а д и , урадио је и оглед са пацовима у којем им је ва- ђена
надбубрежна жлезда, а затим снимана потрошња воде:
обичне и слане пацови којима је одклонјен бубрег пили
слану воду . (Richter & Eckert, 1938). Пошто над- бубрежна
жлезда регулише потрошњу соли у телу, до- шло је до
промене у узимању - пацови су после опе- рације узимали
значајно више слане воде но обичне. Сличну промену у
врсти хране која се уноси налази Рих- тер код женке пацова
кад она остане гравидна. Развој младунаца у њој доводи до
тога да женка пацова бира храну друкчијег састава но пре.
После окота женка па- цова прелази опет на стару исхрану.
Али, очигледно, и пре и после тога - зна шта јој треба.^Ј
Поменусмо ла cv налази неочекивани. Затттто? Зато што
у нашој свести о томе нема искуствених података - одрастао
нормалан човек изгубио ie tv способност коју, ето, деца и
животиње поседујуГОн не уме да на- прави спонтано добар
баланс хране коју треба да уне- се у своје тело. Аутори који
се баве тим проблемом претпостављају да је то последица
дејства средине која ће током одрастања човеку понудити
стандарде, на- вике, обичаје, формирати „укусе“ - и тако
замаглити природуТЈ
Други, већи и општији проблем који овде стоји пред
науком јесте: Како то јединка све зна? Како се орга- низам
информише о томе што називамо о п ш т а г л а д , ка- ко о
с п е ц и ф и ч н и м г л а д и м а ? Како зна кад је доста? Шта је
то ситост?

ЈПрви одговор потиче такође из искуства. Наиме, .две

појаве које се јављају у исто време, глад и грчење желуца (и
крчање црева). v првот хипотези о лореклу' глади стављене
су у каучаини опног По тој хипотези
(употребљава се реч теорија, мада је она, чини нам се, ту
прејака), информација да је јединка гладна потиче од
грчења празног желуца. Те информације из жеДуца иду ка
мозгу и могу дати свесне или-несвесне ефекте. Престанак
грчења желуца настаје доласком одређене количине хране у
њега, односно притиском хране на зидове желуца.
Ова идеја је дуго сматрана важећом, потврђеном. Рани
експерименти у којима су испитаници гутали цре- во са
балоном на крају, да би се снимале промене при- тиска у
њему, показали су да се субјективни осећај глади поклапа
са грчењем желуца (Cannon & Washbum, 1912). Са друге
стране, показало се и то да људи који- ма је хируршким
захватом исечен велик део желуца, или је он сасвим
одстрањен, имају и осећај глади и осе- ћај ситости. Они,
међутим, не могу да „напуне желу- дац“ да би осетили
ситост, нити има шта да им се грчи да би осетили глад. Та
искуства, дакле, говоре против поменуте хипотезе. Огледи
са животињама кошма ie наменски исецан желудаи (и
повелан једњак-са-понет- KOM танког прева. као штОЈсе-ДО-
рлди v оператшјама човекуГпоказали cv да се оне после
опоравка од хи- руршког шока сналазе добро, да једу чешће
мање оброке, али да одржавају општи баланс - укупна ко-
личина и~састав унете хране cv вили као и пре опера-
UHjeT(Tsang, Г938). Обе врсте глади су очигледно биле
сачуване. Чак и ако се пресече вагус, нерв којим се ин-
формације из стомака шаљу ка мозгу, као што је то урађено
на псима - знакови њихове глади неће бити из- мењени
(Grosman & Cummins, 1947).
Значајан импулс за истраживања ових феномена
добијен је са упознавањем функционисања жлезда са
унутрашњим лучењем. У ендокринологији, као и у осталим
областима физиологије, кренуло се у почетку са грубим
експериментима, али су доцније развијане све финије и
финије методе које су дозвољавале онда и

116
детаљнији приступ физиолошким и биохемијским про-
цесима. Оне су омогућиле тако и бољи увид у процесе
којима се остварују нагони.
Одраније је било познато, на основу клиничких по-
сматрања, да и хипофиза има неку улогу у регулисању
глади. Бечки лекар Фрелих (Frolich) описао је синд- ром
који је по њему добио и име: тумори на бази лоба- ње који
притискују хипофизу изазива!У кол папијензта екстремну
дебљину и атрофију полних органа. То_је абично праћено и
губитком интересовања за секс. Из клиничких анализај
међутим, HHje било могуВе утврди- ти да ли је тај синдром
последица ометања активности хипофизе, или можданог
ткива диенцефалона, односно хипоталамуса који се налази
непосредно изнад ње. Екс- перименти са пацовима којима
су одстранили хипофизу показали су да се код њих таква
патолошка дебљина не јавља, док је она обавезна последица
повреда или одстрањења хипоталамуса. Зато је хипоталамус
избио у први план научног интересовања, као мождани
центар у којем се регулише процес храњења" односно преко
којег се формираЈу осети глади и ситости.
Хипоталамус је део међумозга, диенцефалона. На- лази
се испод већег дела међумозга који се зове тала- мус, а за
њега је надоле танком петељком (infundibulum) везана
хипофиза. Међумозак, или диенцефалон, чини предњи крај
такозваног можданог стабла, веома ва- жне мождане
формације у регулисању процеса унутар организма.
Проналаском стереотаксичког инструмента2), ко- јим се
прецизно контролише постављање електрода или

2) Стереотаксички инструмент је направљен почетком 20. века (Horsly

& Clark). Он се састоји од постоља на које се фиксира глава животиње и
микроманипулатора којим се контролише у три ди- мензије кретање игле
која се уноси у мозак. Та игла може веома прецизно да досегне било коју
тачку у њему, не разараЈући околно ткиво. Детаљне мапе мозга, направљене
посебно за сваку врсту

117
игала у мозак огледних животиња, проширио се начин
испитивања мозга. Тај инструмент омогућује веома пре-
цизно стимулисање малих делова мозга, или њихово
разарање, како би се после пратиле промене у пона- шању
огледне животиње.
Када су истраживачи оваквим огледима третирали
хипоталамус, исказале су се у њему две зоне које учествују
у регулацији узимања хране: а) вентромедијални нуклеуси,
који се налазе крај бочних зидова треће мождане коморе,
односно лево и десно од ње, и б) латералне хипоталамичке
зоне, смештене нешто више и бочно у односу на
вентромедијалне нуклеусе, опет лево и десно (слика 6-3).

Хипоталамус хипоталамуса

Слика 6-
3.
огледних животиња, омогућују нам оријентацију. Игле могу да буду
прекривене изолацијом, тако да им је огољен само врх. На тај на- чин
постиже се прецизно стимулисање електричном струјом било ког дела
мозга.
 Ако се повреде вентромедијални нуклеуси (или на-
шим језиком: предње-средња једра), јавиће се Фрели- хов
синдром: огледна животиња почиње неумерено да једе и да
се дебља. Истраживачи су, наиме, утврдили да та
патолошка дебљина не настаје као последица неких
промена у метаболизму, нити грешака у процесима об- раде
хране, или депоновања резерви енергије, већ про- сто - због
повећане количине хране коју у себе убацује животиња или
човек (Anand & Brobeck, 1951). Ова по- јава претераног
уношења хране назива се х и п е р ф а г и ј а (hyperphagia).

Рдзарање латералних (бочних) хипоталамичких зо- на

доводи до тога да огледна животиња престаје да је- де. Она
почињеда мршави, слаби и умире од глади коју не осећа.
Смањење количине уношења хране назива се хипофагија, а
престанак једења афагија^Истовремено разарање и
вентромедијалних и латералних центара за регулацију
узимања хране довешће такође до афагије. Запажено је,
међутим, да неке од огледних животиња, уколико се после
оваквих захвата вештачки хране (пре- ко туба којим се
кашаста храна уноси у желудац), почи- њу доцније ипак саме
да ЈеДЗ^
Експерименти у којима су ови центри стимулисани
електричном струјом преко финих електрода уведених у
мозак пацова показали су да стимулација вентроме- дијалног
нуклеуса изазива прекид у храњењу и губитак глади, док
стимулација латералне хипоталамичке зоне управо изазива
глад.
Шта нам говоре сви ови налази? На основу њих
истраживачи су закључили да та два центра у хипота-
ламусу, онај смештен у вентромедијалној и онај у лате-
ралној зони хипоталамуса, раде у спрези. Центар у
латералној зони је центар за узимање хране, а центар у
вентромедијалној за престанак узимања хране. Може- мо их
звати и центар за глад и центар за ситост, али под

119
условом да под тим називима не подразумевамо само
психолошку димензију.
И један и други центар своју а к т и в н о с т започеће на
доток одређених сигнала са периферије - вероват- но из
дигестивног тракта. Ти сигнали нису, међутим, регулатори
активитета; њих треба схватити само као окидајуће
стимулусе. О њиховој природи води се дуга дискусија;
поменућемо овде неке од важнијих теза.
T e о р и ј а г а с т р о к о н т р а к ц и ј а . Та идеја је
најстарија и већ je помињана у овој, глави. Hgufeoj,
критичне пе- риферне информације које ће изазвати
деловање^ латералног хипоталамичког центра
доспевају ич_ желуца; то су у ствари контракције,
односно грче- ња тог органа у недостатку хране. У
прилог овој теорији иду огледи са постављањем балона
у желу- дац мачке. Његово надувавање изазваће
повећану активност вентромедијалног центра - једини
пут за то је преко сензорних влакана нерва вагуса. Про-
тив ње говоре искуства са исецањем желуца и код
човека и код огледних животиња, а затим, такође већ
помињани огледи са пресецањем вагуса.
О р а л н а т е о р и ј а . По овој теорији, критичне афе-
рентне информације потичу из уста, тачнше речено
-^јиз чула укуса. Старе расправе, а и наше искуство,
говоре у прилог овој тези, нарочито ако је реч о
специфичној глади. Њу подржавају испитивања и
специфичне глади код животиња и одржавања
спонтаног баланса, јер и животиње и бебе морају
„некако да осете“ мањак или вишак неке материје у
храни, чим су у стању да направе добру равноте- жу.
Критика ове тезе заснива се на огледима у ко- јим су
вешти експериментатори уградили у главу пацова
„заобилазницу“ од пластичних цевчица, па су храну
сами пацови могли директно да уносе у свој стомак,
дакле без могућности учешћа инфор-

120
мација чула укуса и чула мириса. Количина овако унете
хране одговарала је нормалним потребама. Пацови су
одржавали баланс у храњењу и без оралних, односно
густативних и олфактивних ин- формација (Epstein &
Teitelbaum, 1962). Уз то, у дру- гом делу експеримента,
када су у храну овим па- цовима додавали мало кинина,
који иначе изазива код пацова аверзивне реакције и
узимање мање хране а више воде - огледне животиње
су се пона- шале идентично. Њихово информисање о
присуству кинина било је добро, а могло је да иде само
преко стомака.
Даља истраживања о периферним процесима
којима се информишу центри у хипоталамусу да би се
изазвала глад (,,старт-стимулуси“) или ситост (,,стоп-
стимулуси“), односно приступило храњењу или
престало са њим, показују опет да желудац ту има неку
улогу. Сада више није реч о грчењу желу- ца, већ о
неком"мистериозном „снимању укуса"~у деловима
дигестивног тракта после уста и ждрелаТ Природа тих
процеса није сасвим позната; неки огледи сугеришу да
се тамо снимају поједине фи- зичке карактеристике
хране, на пример осмотски притисак.
Г л у к о с т а т и ч к а т е о о и ј а . Поменули смо већ да
убри- згавање инјекције инсулина изазива код огледних
животиња потребу ла ieav. То иде преко снижава- ња
количине шећера у крвиГ ШеПер у крв иначе уноси
јетра. Лознато је, такође, да је то и најбржи пут за
уношење енергше у тело. Ово све утицало je~ на то да
се прилично рано Јави идеја да је пад ко- личине шећера
у крви индикатор преко којег се инсталира глад. Она је
повремено одбацивана, да би потом опет била
подгрејана новим огледима. Фи- није анализе су
показале да циклуси јављања глади стварно нису добро
повезани са променама коли-

121
 /
/
/
/
/ r h

-Глад
||

&

е
9

Оброк
Време

Слика 6-4.

Налази огледа Џин Мејер, који поткрепљују њену

теори- ју. Мерена је количина глукозе у артеријској крви по
изласку из срца (пуна линија) и у венској крви која се враћа
ка срцу (испрекидана линија). Велика артеријско-венска
разлика је онда када ткива узимају шећер из крви и тада
нема знакова глади. Глад ће се појавити кад артеријско-
венска разлика по- стане мала, неколико сати после оброка.
(Модификовано по: Мауег, Ј., „Regulation of energy intake
and the body weight: the glu- costatic theory and lipostatic
hypothesis“, Annals of the New York Academy of Science, 63;
1955).
^ Т е р м и ч к а т е о р и ј а Са узимањем хране благо расте
температура унутар организма, а нешто виттте на
периферији температура коже. Да температурне
промене имаЈу неке везе са храњењем показују и већ
помињани експерименти са пацовима са хипер-
фагијом (њихово претерано једење било је праће- но
повишењем телесне температуре), као и радови
Бробека (Brobeck, 1960), који је нашао да животиње
знатно више једу при смањењу температуре среди- не.
Qh је формирао теорију по којој се у хипотала-* мусу
налазе терморецептори који снимају промене телесне
температуре, па на смањену унутрашњу температуру
хипоталамус реагује стимулацијом про- цеса једења.
Повишење телесне температуре, које настаје током
храњења, снимиће по овој теорији опет
терморецептори у хипоталамусу, па ће онда из њега
кренути инхибиторне команде које укидају глад.ГУ
прилог овој теорији помиње се експери- мент у којем
су кози унели у мозак цевчицу кроз коју је било могуће
пропуштати топлу или хладну воду. Та цевчица је
играла улогу термостимулато- ра хипоталамуса. Када је
кроз њу пропуштана хладна вода, коза је показивала
жељу да једе; са за- гревањем исте цевчице топлом
водом долазило је до прекида у храњењу (Andersson &
Larsson, по Mor- gan, 1965).Ј
Уз све ово треба споменути и ставове и емпириј- ске
податке који се не уклапају ни у једну од актуелних теорија,
али нам говоре много о проблему у целини. Прво ваља
поменути налазе који нам муте слику о то- ме да су Једино
центри у хипоталамусу одговорни за 'настанак и престанак
осећаја глади. (Јни ту свакако иг-paiv доминантну, али не и
једину улогу. Регистровано је значајно учешће понса,
таламуса. e p r u s c i n e u l i и де- ловјГкортекса у
фронталном чеоном) лобусу. Детаљи нам још нису познати.

123
 Треба сачувати резерве према експериментима са
исецањем и поврећивањем делова мозга. као што ie то био
случај са изазивањем хипоталамичке хиперфагиЈе или са
одстрањењем неке ендокрине жлезде. Никада Истраживачи
у таквим ситуациЈама не добиЈаЈу само јед-
нодимензионалну промену. Они су усмерени ка снима- њу
једне димензије, на пример лромене у узимању соли после
вађења надбубрежне жлезде код пацова, али ни- кад нису
сигурни шта се све крије у сплету других про- мена
изазваних тим чином. ^Ко зна KOie смо све друге ^ефиттите
произвели тим~лезијама?“, пише Филип Тај- телбаум.
„Можда дефициГегзистира~у више сфера ин- стинктивног,
емоционалног и мотивационог понашања. Можда те
животиње пате од смањеног сексуалитета, спутаности
понашања, у емоционалној експресији, у ка- пацитету
учења? Ми нисмо посматрали то и ми за то не маримо.“ Но
морали бисмо о томе да поведемо рачу- на, каже он, како
нас не би понео „комфор симплифи- кације“, јер бисмо тако
банализовали слику ванредно сложеног нервног система
(Teitelbaum, Р., P h y s i o l o g i c a l p s y c h o l o g y , Prentice
Hall, 1967, стр. 90).
Ha крају расправе о глади поменимо да је тај нагон код човека
веома осетљив на утицаје средине. _(Јн се~ мења под деЈством културе
у КОЈОЈ човек живи и, пре свега. v којој као дете одраста. Ироцес
храњења је при- тиснут обичајима средине, навикама, ритуалима,
соци- јалним нормама. Свесни тога, истраживачи говоре о глапи као о
вишеслојној потрећи. јјримарни ниво виде~ у потреби за храном,
секундарни у врсти хране коју *!о- век жели, терциЈарни ie повезан са
начином. са местом на којем ће да се једе, са окружењем, друштвом и
такр даље. Сви ови нивои учествују у су5]ективном дожив-
 Жеђ
Жеђ је такоће циклична лојава. нагон који се јавља као
последица недостатка воде у телу. То је једностав- нији
нагон у поређењу са глади, ваљда због тога што овде није
реч о инсуфицијенцији само једне врсте мате- рије. Q a
друге стране, жеђ је нагон са финимм систе- мом снимања.,
јер се његова регулација обавља у мањем опсегу
толеранције. (Пас, на пример. почиње да пије кад губитак
течности у телу постигне ниво од са- мо пола процента,
дакле двестоти део). Ово ie, претпо- стављамо, повезано с
тим што се недостатак воде мно- го теже подноси него
недостатак хране.
Као и узимање хране. узимање воде је добро балан-
сирано - животиње некако добијају тачне податке о гу-
битку течности из тела и њихово пијење, односно надо-
кнађивање, одговара том губитку. Оне пију онојшко колико је
потребно њиховом телу, њиховим ткивима, процесима у
њима. Међутим, узимање воде не зависи само од тог
недоСтатка; оно зависи и од количине и врсте хране коју
животиња узима. То je, наравно, веот ма променљив
параметар. ун је ипак некако укалкули- сан и количина
унете воде складно прати и те промене. Како?
Прву хипотезу о томе како се инсталира жеђ дао је
Волтер Кенон (Cannon, 1932). Она је позната каол о ш л - и а
l u e o p u i a жеђи. Цо њој, недостатак воде у ткивима изазива
сушење уста/а ово онда - ocehaj жеђи.
ДгГби се тестирала та хипотеза, рађени су огледи са
псима: некима су исецани делови пљувачне жлезде,
другима оне сасвим вађене, трећим давана фармаколо- шка
средства која суше уста - неки од тих паса су пили
учесталије, али укупно гледано исту количину воде ко-
лико и други, нормални пси. Закључено је да су сува уста
мало значаша за регулацију жеђи, да вероватно имају
делимичан задатак за информисање о „старту“
нагона, како би животиња кренула у трагање за водом, али
да немају никаквог учешћа у томе колико животи- ња треба
да попије, дакле, у формирању „стоп“ инфор- мација.
Огледи са људима показали су да они умеју да раз-
лику.ју „сува уста“ од „праве жеђи", да у огледима са~
вештачким сушењем уста нешто недостаје да би се ин-
сталирао комплетан искуствени ефекат. £а друге стра- не,
жвакање гуме код жедних испитаника изазивало је обилно
лучење пљувачке, али није смањило осећај же- ђи (Windsor,
1930УГ
После нешто лутања, после експеримената са псима и
пацовима којима су убацивали воду директно у желу- дац,
или им исецали једњак тако да je попиЈена вода кроз
фистулу излазила напоље из тела, после огледа са пијењем
слане воде различитог засићења, са одсецањем или
повређивањем раличитих органа и томе слично,
стабилизовала се тзв. о с м о ш с к а х и п о т е з а . По њој,
коли- чина воде у телесним*течностима мења осмотски
при- тисак, а то је онда критичан стимулус за настанак или
шзЈесзанаЈ£5ке6и~л;а' ингбормапиЈа добија се из осмове-
цептора смештених v крвним судовима, сматра Етел берни
(Уегпеу, 1947, по Morgan, 1965).
ауторка ове хипо- тезе, а шаље се у хипоталамус. v
супраоптички нуклеус. Мањак течности у телу изазваће
процес узимања воде преко хормоналне регулације: из
супраоптичког hv- клеуса креће команда до задњег дела
хипофизе да се. Хамо лучи ADH. - антидиуретички хормон.
Qgaj хормон днхибира одавање воде у урин и стимулише
бубреге да поврате воду v крв примарне мокраће). Сма-
њено присуство ADH у бубрезима утицаће на њих тако да
воду одстрањују у урин. Тиме се мења количина во- де у
крви, односно осмотски притисак - он се повећава или
смањује деловањем ADH на бубреге.
Ово треба схватити као унутрашњу регулацију која
наступа кад и жеђ и спољашња акција узимања - пије-
ња воде. Ако се лезијама можданог ткива онемогући
секреција ADH, настаје полидипсија (polydipsia), прете-
рано уношење воде. Она је обично праћена и полиури- јом
(polyuria), појачаним мокрењем.
Изгледа ипак да промена у осмотском притиску нше
једини показатељ количине воде v телу кпји с е нп- ристи у
регулисању овог нагона. Новије анализе указа- ле су на
значај још молекуларнијих процеса - ћелијске
дехидратације. Неке ћелије су веома осетљиве на про- мену
количине воде у крви и учествују у информиса- њу мозга о
томе. У латералном хипоталамусу, истом оном где се
налази центар глади, налази се и центар за жеђ.
Ова два центра су не само суседи, кажу истражи- вачи,
већ се делимично и преклапају, тако да су неке
(конзуматорне) акције заједничке. Центар за жеђ у ла.-
тералном хипоталамусу представља место за издавање
„стартне" команде~~а поменути центар v супраоптич- ком
нуклеусу за ..стоп“ команде, односно инхибицију жеђи. Што
се тиче периферних пропеса. аУТОРИ поми- њу два „стоп“
механизма v регулапши хшјења: Један. ко1И се код паса
укључује релативно брзо, у току пет минута (?) од почетка
пијења, а други, гастритични, ко- ји!шхибира пијење
петнаест до тридесет минута после "cfapTartMorgan, 1963).
Морамо признати да нас ови по- даци прилично збуњују -
никад нисмо видели пса да пије воду пет минута, а поготову
не петнаест!

(јврПотреба за ваздухом

Потреба за ваздухом, односно за кисеоником у њему,

основнија је потрева у односу на глад и жећ. но њу те- шко
можемо сврстати у нагоне. Недостатак кисеоника v ткивима
fhvpoxia) надокнаћује се рефлексним оадња- ма, а не неким
посебним и овим недостатком мотиви- саним понашањем
1единке. 11остоје~две основне врсте

127
хипоксше: <рна коџ ie настала смањењсм количине ки-
сеоника у удисаном ваздуху и она"која је~после/(иЦа~гге-
ких ^патолошких, фармаколошких) процеса у органи- зму
који доводе до смањења дотока кисеоника у ткива.
Промене количине кисеоника у удисаном ваздуху, Koje су
у ствари природне, непатолошке промене, обично су веома
споре (на пример при пењању на планине) и до- звољавају
укључивање великог броја компензаторских функција.
Рецептори за снимање количине кисеоника у крви налазе
се у великим крвним судовима (лук аорте), као и они за
жеђ, али информације које они дају не до- спевају до
свести. Напротив, познаваоци хипоксије и патолошких
промена које она изазива наглашавају ка- ко je то
„подмукао неприЈатељ“ управо због тога што га не
препознаЈемо на време. У области свести уместо
страха~Јавља се управо супротан ефекат - нека некоњ
тролисана и сасвим безразложна радост. Многи пилоти у
доба развоЈа ваздухопловства, летачи дирижабла и балона
губили су свест и животе не препознавши да су ~ зжени.
Смејући се.
Наравно, свест може да „ускочи“ привремено у
контролу ритма дисања, колико да би смо избегли уди-
сање прашине или преронили неку реку. Али тиме се, у
ствари, не контролише довођење кисеоника у органи- зам,
већ само спречава уношење штетних елемената у

мена контрола постоји и код других

рефлексима регулисаних потреба, као што су потребе за
избацивањем непотребних материја; дефекација и микција
(пражњење дебелог црева и мокрење). И мада се
психоанализа својим тумачењем умешала и у те ак-
тивности, степен ангажоване свести и простор за пси-
хологију мотивације ту су ипак минимални. 1

128
 г) Потреба за сном

Потреба за спавањем и сном има посебну истопију. и то

богату, јер је повезана са религијом, традицијом и системом
вредности различитих друштвених средина, затимГзато што
је сан тема и философије и више разли- читих научних
дисципдина. Га тема је толико посебна и самосвојна да смо
је ми издвојили у овој расправи у посебну главу. Следећу.

Овим смо завршили преглед Физиолошке основе тзв.

р е г у л а т о р н и х н а г о н а за одржање хомеостазе. Они
чине тврћу ochobv физиолошких условаГЊихово неза-
довољење изазива смрт јединке. Н е р е г у л а т о р н и
н а г о н и нису толико базични и, за разлику од
регулаторних, који обезбеђују преживљавање јединке, ови
су усмере- -ни ка преживљавању врсте. Мећу њима је
свакако нај- интересантнији сексуални нагон.

Истраживања рефлекса, инстинката, нагона, као што сте

могли приметити, обављана су углавном на живо- тињама.
Знатно мање на људима. Наравно, неки захва- ти су били
веома груби, повређивани су или исецани делови мозга,
вађене жлезде, пресецани нервни путеви и томе слично;
^аква експериментапија није се могла применити на човеку
Атти члктт,учпи - jecv. Рачунало се с тим да разлике које
између тих огледних животиња и човека постоје нипу тлттик-
о чнаиајнр v n j j j J K O оне слич- цости, оно што нам ie
заједничко. Неки огледи који су рађени прво на
животињама, па потом на човеку, по- што су се појавиле
нове могућности (техничке, методо- лошке), показивали су
исправност таквог резоновања.

9 - Наше намере. 129

Но у разматрању налаза за сваку поједину димензију
понашања животиње и човека треба изнова бити све- стан и
тих разлика. Негде су оне стварно занемарљиве, те налази
добијени на огледним животињама сасвим до-
бро~приказују и осовености човеКа. Негдеу међугим, то
нше тако. Сексуални нагон и сексуално понашање су
управо такве појаве у којима су разлике наглашене.
Сексуално понашање јединке регулишу три групе
Фактора: ((аТкормонални, неурални и (вТ>учење и ра- но
искуство.
$ $ ) Х о р м о н а л н и ч и н и о и и . Као што смо већ видели у
при- ~казу Бардових огледа са мачкама, хормони имају
веома значајну улогу у регулисању сексуалног по-
нашања те~животиње. Учешће појединих хормона и
значај хормонске регулације сексуалног понашања
разликује се, наиме, код појединих животињских врста,
али постоји код свих виших врста.
Изгледа, да ie код свих њих хипоталамус и у регулацији
овог нагона примарно место одлучивања. Када млади
сисар одраста, пролази период детињства у којем
сексуално понашање није присутно. Тек у доба пу-
бертета, као ефекат матурације, почиње активност
полних жлезда. То иде овим редоследом: из хипота-
ламуса креће команда да предњи део хипофизе за-
почне производњу г о н а д о т р о ф н о г хормона. Он ће
затим утицати на полне жлезде да оне производе
сексуалне хормоне, на тестисе код мужјака да луче
т е с т о с т е р о н и на оваријуме код женки да луче
п р о г е с т е р о н . У полним жлездама почиње продук-
ција сперме или јајних ћелија, у телу се јављају и
развијају секундарне полне карактеристике једин- ке:
распоред сала, развој мускулатуре, длакавост, боја
гласа, итд.
Различите животињске врсте имају посебне ци-
_клусе сексуалног понашања. Тициклуси су повеза- ни
са другим цикличним процесима у организму и

130
 са циклусом живота v пелини. Неке рибе, на при- мер,
непосредно по мрешћењу умиру. Код неких животиња
период парења је уско везан за опрећени де,о године, на
пример код паса се јавља два пута годишње, у пролеће
и v јесен. Код женки сисара постоји јасан хормонално
регулисан циклус сексу- алне активности, док код
мужјака то не постоји: они су орни за секс у свако доба.
Женке примата и жене имају м е н с т р у а л н и ц и к л у с ,
ниже животињске врсте ц и к л у с е с т р у с а . Оба
циклуса, и менструални и еструс, почињу и завршавају
се са најнижим сте- пеном сексуалне активности и
развитком овума (јајне ћелије). На средини тих циклуса
постиже се врхунац и сексуалне активности и
плодности. јЗве је ово хормонално регулисано.
Хормонално су регулисане чак и алтернативе. Јер,
после производње јајне ћелије у телу женке, она може
да буде оплођена или не. Уколико није, у њеном даљем
циклусу одлучују е с т р о г е н и два го- надотрофина:
фоликулостимулишући хормон (FSH) и
л у т е и н и з и р а ј у ћ и х о р м о н (LH). У случају
оплодње. регулација процеса у телу жене захтева
присуство новог хормона: лучи се трећи гонадотрофин
- п р о - л а к т и н . Овим хормонима регулише се
одржање плода, спречава стварање нових jaja, итд.
Колико су хормони значајни у регулацији сек-
суалног понашања можемо да видимо и на основу
експеримената у којима су хормони убризгавани у тело,
или чак директно у мозак огледних животи- ња.
Видели смо у Бардовим огледима са спиналном
мачком, дакле, са оном која од можданих форма- ција
има само кичмену мождину и ништа изнад ње, да
инјекција хормона изазива карактеристично сек- суално
понашање, чак и ако јој се и јајници одстра- не. Још
упечатљивији је налаз истраживача који су убризгавали
хормоне у хипоталамус - естроген

9* 131
убризган у хипоталамус мачке или пацова изазива пун
програм сексуалне активности те животиње, без обзира
на то да ли она има или нема полне жлезде, или да ли је
у еструсу или није.
У тој скали упечатљивости експерименталних
налаза о ефикасности хормона посебно место има овај:
убризгавање тестостерона у преоптичке зоне
хипоталамуса пацова мужјака изазива парадоксал- ни
ефекат - пацов показује изразито и снажно ма-
теринско понашање! Исказаће се нешто што ника- ко
HHje његов, мушки програм понашања. Он ће се
понашати по програму женке после окота. Истра-
живачи претпостављају да се у мозгу сваке јединке
налазе области које регулишу све типове активно- сти,
и мушке и женске, те да се онда са развојем полних
жлезда и јачањем хормоналне регулације стимулише
само један вид сексуалног понашања. (А зашто
тестостерон, дакле мушки хормон, апли- циран баш на
то место у мозгу мужјака изазива ма- хединске пориве -
не знају да објасне. Та, не могу баш све).
Са друге стране, више животињске врсте пока- зују
мању зависност понашања од хормона у одно- су на
ниже врсте. Кастрирани мачак или мајмун упуштају се
и годинама после кастрације у сексуал- не акције мада
у њиховом телу нема хормона из му- шких полних
жлезда. Понашање човека у цеЛини, описују
истраживачи, још је слободније и још по- дложније
алтернативним решењима под дејством сексуалних
хормона или у њиховом одсуству. На- равно, ту постоје
и разлике по полу - жене су у од- суству јајника
сексуално много активније но мушкарци у одсуству
тестиса. У сексуалном пона- ‘ шању људи, као што смо
већ и поменули, одлучују-

ћи је с л о ж а ј у ш и ц а ј а : хормона, неуралне регулаци-

132
 jg, искуства, старости, соцшалних и културних чи-
нилаца.
(б) Н е у р а л н и ч и н и о и и . Поменули смо, такође, да сек-
суално понашање спада v групу активитета који се
двоструко регулишу: неурално и хуморално. То, с Једне
стране, говори о сложености акција које се налазе у том
програму понашања а, са друге, о зна- чају тог типа
понашања за јединку и врсту у цели- ни. Те акције
морају бити добро контролисане, ко- ординиране и
добро повезане са масом спољашњих података, као што
су то, на пример, промене све- тлости и температуре
средине. понашање других ie- динки исте врсте истог
пола, понашање других је- линки исте врсте супротног
пола. и тако даље.
Рана истраживања cv истакла значај хипотала- муса
у неуралном регулисању сексуалног понаша- ња.
Повреде тог дела мозга праћене cv губитком
мотивације за сексуалну активност без обзира на
присуство хормона. Бројни експерименти су пока^ зали
да je хипоталамус нужан за интеграцију. ре- флексне,
инстинкти5не7~регулационе и емотивне активности у
јединствен ланац операциЈа. Нижи центри, на пример они
у нродуженој или кичменој мождини, јављаЈу се као
пуки реализатори поје- диначних акција кије се ибично
започињу под деј- ством хормона, али одлука о почетку
сложеног ланца операција. па потом одлуке о
редоследу укључења појединих подоперација и њихова
коор- динација иду из хипоталамуса. Гим открићима
знатно је проширено наше схватање тзв. интегра-
тивних процеса (види идеје Шеринтона с почетка
прошлог века, или Цексона још из деветнаестог).
. Ако упоредимо ове налазе са онима о регуписа-
љу глади и жећи. могли бисмо закључити да ie хи-
поталамус изгледа у целини задужен за одржаваше
хомеостатичке равнотеже. Применимо ли аналоги-
 ју надаље (и то аналогију коју потврђују и експе-
риментални налази), у надређеним нервним~струк-
турама изнад хипоталамуса налазе се центри који
čy~интегратори вишегГгипа: тамо се интегришу тга-
гонски процеси са вољним процесима или, другим
речима, интегрише се физиолошка регулатива са
проттесимл CRRCTM.
(Јђ) У ч е њ е и р п н п и г 1 г а с £ ш ш — 3 ч а ч а \ раног искуства
за понашање јединке истицан је у много студија које су
се бавиле различитим психолошким темама. Ни- је
случајно Сигмунд Фројд изрекао ону познату ре-
ченицу: ,Дете је отац човеку!“ илуструјући њоме
управо значај раног искуства у формирању лично- стт
И мада се та идеЈа среће још од Русоа на ова- мо,
научници су са изненађењем дочекали резулта- те
експеримената у којима се јасно испољила веза између
раног искуства и сексуалног понашања. С
редином прошлог века Хари Харлоу (HarIow, 1959) ради
огледе са пацовима и мајмунима и нала- зи да су
пацови мужјаци који одрастају у изолацији неуспешни
у сексуалном чину. јУ1ладим мајмунима мужјацима
изолованим током одрастања била је /нужна одређена
„сарадња" или иницијатива парт- нера у сексу да би се
секс нормално реализовао. Мајмуни који су расли
неколико месеци изолова- ни у кавезима, као и они који
су имали лажне, од- носно „сурогат-мајке начињене од
жица, билису неуспешни у сексу, или су током
сексуалног чина
испољавали агресиЈу.
 Глава седма САН - спавање и снови

С ан је једна од најинтересантнијих и најсложенијих

тема психологије. Под тим заједничким називом -
сан, подразумевају се, међутим, две теме о два међусоб-
но повезана, али ипак различита феномена, о спавању
и о сновима. То се понекад заборавља, па се расправом
о једном од та два феномена препокрива и други, што
није увек оправдано.
Спавање човеку изгледа знатно мање загонетним -
општеприхваћен је став, присутан у свим културама и свим
временима, да је спавање нужно за опоравак чо- века или
животиње, пошто се они током дневне актив- ности некако
троше. Под тим се, углавном, подразу- мева „умор“ као
последица потрошње енергије. Снови су загонетнији,
збивања у њима се веома разликују од оних током
будности, па је и преднаучно и научно ин- тересовање
знатно више посвећено њима.
А историја човековог интересовања за сан је веома
богата. Различите друштвене средине су од памтивека
покушавале да разумеју то чудно збивање које дожив-
љавамо сваке ноћи, да га протумаче и повежу са светом
јаве. И да га осмисле - јер је он очигледно одступао од света
свакодневне реалности. Зато је сан био уткиван у
митове, у веровања, религију и наивну философију, о чему
нам сведоче најранији писани налази различитих култура.
Јер, било то случајно или не, неки од најстари- јих записа
старих култура (Кина, Вавилон, Египат) са- чуваних до
данашњих дана - говоре управо о сну..
И мада су то културе које су биле размакнуте и
просторно и временски, тако да је мало вероватно да су
међусобно утицале на систем веровања, неке слич- ности у
њиховом третману снова и спавања су зачуђу- јуће. Снови
увек имају скривено значење. У спавању душа напушта
тело (зато је опасно нагло будити спа- вача, јер неће имати
времена да се врати!), она лута и може да сретне мртве и
богове и да понекад дозна бу- дућност. Неки снови су
демонског порекла, па је зато потребан и опрез, а понекад и
заштита од злодуха који ноћу долазе из света мртвих.
На нашу културу је вероватно највише утицао став
античких Грка према сну. Веровали су да сан посредује
између богова и човека. Преко сна, ми смртници имамо
прилику да дознамо вољу богова, али, нажалост, она се не
исказује у јасном облику, већ скривена, умотана у
загонетку, као што је то случај са сваким другим про-
рочанством. Ваља их само добро протумачити.
Колико је то веровање општеприхваћено код ста- рих
Грка видимо и по томе што су постојале мале „ин-
ституције за посредовање“ - како бисмо то ми данас
назвали - храмови посвећени богу сна, у којима је ва- љало
спавати и сањати и тако дознати вољу богова. На пример, у
старој Спарти, скупштина чека док е ф о р и , посебни
„државни службеници задужени за сневање“, не дођу из
таквог храма и не саопште да ли богови по- зитивно гледају
на то да се крене у рат против Атине, или не!
Важна област коју је сан покривао јесте здравље
сневача. Човек који спава и сања неће, наравно, доби- ти од
богова поруке које се тичу целе нације - добиће

136
поруке везане за свој живот, за своју породицу и своје
здравље. Зато је корисно да он повремено протумачи и
схвати своје снове, а најбоље је да се и сневање и тума-
чење обаве баш у храму посвећеном богу сна. Асклепи- је
(Асклепијус, Ескулап) је бог спавања и оздрављења, а Онир
бог сневања - видимо да су то стари Грци раз- двајали! А
оздрављење болесног сневача боље напре- дује ако он
борави, односно спава и сања, у храмовима посвећеним
боговима сна.
[Посебно интересантан податак је да су се у
античкој Грчкој управо стога, дакле да би се спавало
покрај храма, градиле посебне ћелије за спаваче, зва- не
к л и н а , од чега је после изведен назив к л и н и к а ].
Античка медицина се због свега тога бавила веома
много спавањем и сновима. Историчари науке и фило-
софије помињу да је Хипократ, славни лекар тога вре- мена,
написао посебну „Књигу о сновима“, а затим и десетак
других лекара и философа који су се бавили том темом. 1)
Са истим насловом „Књига о сновима“ постојао је и
Аристотелов рад, нажалост изгубљен као и већина тих
старих списа. Оно што је препричавањем и цитирањем
сачувано говори о заједничкој идеји тих мислилаца:
спавање и снови служе здрављу! Ту се пре свега мисли на
одмор тела (што иначе одговара, поме- нули смо, и
распрострањеном лаичком уверењу при- сутном у свим
културама и у свим временима). Неки од ових аутора,
међутим, наглашавају опоравак посебних органа као
најважнији у сну: за Галена, такође једног великог лекара,
реч је претежно о „снажењу и опорав- ку варења“, за неке је
опоравак најважнији за чула, за друге је сан само начин да
се избегне болест, за треће он чисти крв, итд.

1) Ту се помињу Хераклит, Платон, Аристотел, Плотин, Јамб- лик,

Синесије, Ксенофонт, Плутарх, Артемид, ДалдиЈан, Херофил, Гален,
Квинт Калбер, Теокрит, Плиније, Атенеих и још понеко.

137
 Аристогел у својој „Књизи о сновима“ повезује спа-
вање са радом срца. Одмор је потребан пре свега ње- му,
срцу, а потом и чулима. Што се тиче снова, они су „одјек“
дневних збиваша. У ствари, током дана, у буд- ности, сви
догађаји остављају своје трагове у чулима и мозгу, па се
онда ноћу, кад престане доток нових чул- них утисака,
јавља неки одјек - трагови чулних утисака се међусобно
преплићу и праве причу сна.
Ове Аристотелове идеје, као и уверење о проро-
чанском значењу неких снова, остаће доминантне у ве-
ковима који следе, све до појаве и развоја неуро-наука у 18.
и 19. веку. Просто речено: у међувремену се ништа значајно
није дешавало на том плану, није било нових мисли.
Истина, у другом веку наше ере италијански на- учник
Артемидор сакупио је комплетно тадашње сазна- ње о
сновима у петотомно дело названо О н е и р о к р и т и к а , но
то је био само покушај да се дотадашња обимна ли-
тература среди, класификује и извуку нека правила
(углавном методолошка), којих се ваља држати при ту-
мачењу снова.

Историја науке о духовним збивањима, помињали смо,

има више коренова - за даљу расправу о научном третману
феномена спавања и сневања ваља пратити корен који
потиче из физиологије. Наиме, после поме- нуте
вишевековне празнине, новине у тумачењу сна на- стају као
последица развоја експерименталне физио- логије и
сродних дисциплина. Те новине припадају тзв.
ф и з и о л о ш к и м т е о р и ј а м а с н а , и о њима ће овде даље
би- ти још доста речи. Настале су, свака од њих, пратећи
доследно и непосредно открића у физиологији, или оп-
штије речено - у неуро-наукама. Но да бисмо разумели ове
теорије, треба прво поменути (укратко) та значајна открића
која су им претходила. Има их много. Сакупи- ли смо их у
приказу ф и з и о л о ш к о г п о р т р е т а с п а в а ч а , но
ваља имати на уму да Taj портрет raije настао одједном, он
се стварао споро и мукотрпно у периоду који обу- хвата
приближно век и по.

1) Физиолошки портрет спавача

Сматра се да човек приближно трећину свог живота

проведе спавајући. Током онтогенезе мења се тај раз- ломак
- време које човек проводи спавајући, у прин- ципу, са
старењем се смањује. Ту, наравно, постоје и индивидуалне
разлике, али неки општи показатељи по- државају следећу
табелу:
Новорођенче спава 18-20 часова на 24 сата, деца 12-14
часова на 24 сата,
одрасли 7-9 часова на 24 сата,
старе особе 5-7 часова на 24 сата.
(По Best & Taylor, 1955).

Потреба за сном зависи од општег физичког стања

организма, али и од оптерећења током дана, па и од
професије (Касаткин, 1983). Уз то, индивидуалне разли- ке
су ту важан чинилац, па се дешава да неке особе годинама
задржавају исти однос између времена прове- деног у
спавању и периода будности, и то понекад изу- зетно мали
(биографи кажу да је Никола Тесла спавао само по четири
сата на 24).
Филогенетске студије ове функције показују да се
човек сврстава у тзв. м о н о ф а з и ч н е с п а в а ч е , са
већином птица. То значи да има само један период спавања
на 24 сата, али то важи за одраслог човека - деца су поли-
фазични спавачи. Неки истраживачи повезују ову фа-
зичност спавања са доминантним чулом, па закључују да су
монофазични спавачи оне животињске врсте које користе
вид као главно чуло (Szymanski, 1920).

139
 За време спавања дешавају се следеће (важније) фи-
зиолошке промене:
а) снижава се метаболизам за 10-15 % ислод базал- ног
нивоа;
б) долази до пада мишићног тонуса;
в) смањен је крвни притисак (систолни притисак код
мушкарца пада просечно за 29 mm Hg, а код жене за 21 mm
Hg, мада емотивно богати снови могу да иза- зову и
повишење крвног притиска; најнижи је током првог сата
спавања (Парезановић & Павковић, 1950), или током
четвртог (Best & Taylor, 1955); пред буђење се повишава);
г) смањује се број откуцаја срца за 10 до 30 у ми- нуту;
д) дисање се успорава (мада и ту снови могу да ути- чу
и убрзају ритам дисања), респирација је дубља, а
експираторне паузе дуже;
ђ) већина рефлекса је измењена: многи су сасвим
угашени, некима је повећан праг, мањи број је са сниже-
ним прагом, најмање их има непромењених (пателарни
рефлекс, као и сви рефлекси тетива угашени, рефлекс
усправљања тела такође, Бабински-рефлекс позитиван,
вазомоторни рефлекс активнији, рефлекс пупиле неиз-
мењен);
е) повећава се волумен мозга (чиме се негира попу-
ларна теза о анемији мозга у сну);
ж) повећава се притисак цереброспиналне течности
(кранијални притисак);
з) сужавају се зенице ока, булбуси су повремено веома
активни (РЕМ);
и) мокраћа се мање лучи, али јој расте специфична
тежина;
ј) лучење суза је смањено;

140
 к) знојење повећано (неки налази говоре да се за један
сат сна лучи количина зноја једнака оној при на- порном
мишићном раду /Hartridge, 1933/);
л) рад дигестивног тракта измењен: лучење пљувач- ке
смањено, желудачног сока повећано, повећане кон-
тракције празног желуца;
љ) телесна температура током сна постепено опада
приближно за један степен Целзијуса, да би се пред бу-
ђење опет попела;
м) настаје специфична промена колебања електрич-
них потенцијала мозга (ЕЕГ-таласа).
О последњем параметру треба нешто опширније го-
ворити. Наиме, електроенцефалографија (ЕЕГ) је веома
заступљена техника снимања догађаја у мозгу, и савре-
мени истраживачи спавања би без ње тешко могли раз-
ликовати поједине фазе сна. Те фазе сна они данас исказују
преко б л о к а о д т р и ф и з и о л о ш к а п о к а з а т е љ а ,
снимана истовремено: ЕЕГ, ЕОГ (електроокулографија) и
ЕМГ (електромиографија). ЕОГ се снима електрода- ма
постављеним на обрве испитаника или нешто изнад њих, а
запис, величине око 150 микроволти, показује заједнички
покрет очних булбуса. ЕМГ запис се снима са мишића
врата који су под непосредним дејством тзв. постуралног
рефлекса и дају слику тонуса мишића све време (за разлику
од нпр. дугачких мишића екстреми- тета). Тако нам ЕЕГ
даје слику активности мозга, ЕОГ покрете ока, а ЕМГ слику
мишићног тонуса.
Када испитаник затвори очи, релаксиран и спреман за
спавање, долази до промене у ЕЕГ - десинхронизо- вано
таласање више фреквенце (15-50 Hz), а мале ам- плитуде,
које је карактеристично за будно стање уз отворене очи,
редукује се на 10 цикла у секунди, а ам- плитуда повиси на
око 30 микроволти. То су а л ф а - т а л а - с и , названи још
Б е р г е р о в и т а л а с и у част Ханса Бергера, који их је први
снимио још двадесетих година. Даље улажење у сан иде
кроз смену фаза спавања које илу-

141
 Фреквенца Амплитуда Врста таласа
(цикла у сек.) (микроволти)

1. фаза 4-8 50-100 тета-таласи

2. фаза 8-15 50-150 „вретена"
3. фаза 2-4 100-150 спори таласи + „вретена“
4. фаза 0,5-2 100-200 делта-таласи.

Слика 7-1 приказује типично колебање ЕЕГ у ра- зним

фазама сна. Поређења ради, додати су и записи у будности
и у РЕМ фази.
Видимо да прву фазу сна карактерише ниска ЕЕГ
волтажа са повременим спорим тета-таласима и ретким
покретима очних булбуса. Мишићни тонус је смањен у
односу на будно стање. При улажењу у сан у овој фази
остаје се до 10 минута, а потом се повремено сневач у њу
враћа када му се током ноћи сан „истањи“.
Друга фаза сна карактеристична је по првим јавља-
њима усамљених таласа повећане волтаже названих
„вретено“ или по присуству тзв. К-комплекса. „Врете- но“
је шиљати талас настао као скок у волтажи за око 50
микроволти који одмах потом прати нагли пад, а у К-
комплексу настаје прво негативан отклон па потом скок
волтаже - укупно за око 250 микроволти. У тој фази почињу
да се јављају и спори таласи велике вол- таже, али је њихов
проценат испод 20 %. Тонус мишића и даље опада. Ова
фаза се постиже за око 20 минута од успављивања код
младог здравог човека.
У трећој фази се повећава проценат спорих таласа са
великом амплитудом: њих је тада између 20 % и 50 %. И ту
се повремено јављају „вретена“.
У четвртој фази сна спори таласи прелазе 50 %. Јав-
љају се веома спори делта-таласи са највећом амплиту- дом
- до 200 микроволти. У принципу, у л а ж е њ е у д у б љ и
сан карактерише успоравање фреквенце, а
пораст волта-

142
 Будност - ниска волтажа - нерегуларно, брзо

1 sec

Дремљивост - 8 до 12 cps - алфа-таласи

1. фаза - 3 до 7 cps - тета-таласи

Тета-таласи

2. фаза - 12 до 14 cps - „вретена" и К-комплекси

„Вретена" К-комплекс

Делта сан - 1/2 до 2 cps - делта-таласи > 75 цУ

РЕМ сан - ниска волтажа - случајно, брзо

Слика 7-1.
ж е Е Е Г т а м с а . Мишићни тонус је још нижи. Нема ко-
ординираних отклона очних булбуса.
Ове четири фазе заједно представљају НРЕМ сан, а
последње две (трећу и четврту фазу) зову још и „споро-
таласни сан“ (СТС). Распоред ових фаза током једног
типичног спавања илуструје слика 7-2.

Будност Е
РЕМсан
1. фаза
2. фаза
3. фаза
4. фаза
10 12 12
Време (сати)

Слика 7-2.

РЕМ фазу спавања, у којој се јављају снови, карак-

теришу: даљи пад тонуса мишића (у њој је најнижи),
блокирање спорих таласа велике волтаже на ЕЕГ и брзи
координирани покрети очних булбуса, налик на оне током
будности кад човек нешто визуелно опажа.

2) Физиолошке теорије сна

Физиолошке теорије сна баве се претежно феноменом

спавања. То су покушаји да се на основу неког научно
верификованог процеса у нервном систему, или у орга-
низму у целини, објасни настанак сна. Теме као што су
снови или општи смисао сневања у другом су плану, као да
се подразумева да ваља прво разумети процес спавања као
основнији, да би се тек потом могло ићи даље, ка финијим
и изведеним процесима (сневању). Уз то, оне све полазе од
(помињаног) општег и лаичког става да је биолошки
задатак сна - одмор. То је теза ко- ја се у тим теоријама не
помиње увек експлицитно, али која је свуда присутна, и у
коју се уопште не сумња.

144
Дакле, ове теорије не говоре о томе чему сан служи,
већ којим механизмима у организму се он остварује.
а) Н е у р о н с к а т е о р и ј а . Рамон И-Кахал (Y-Cajal) је у
ра- ним експериментима са изолованим нервним влак-
нима снимио да се приликом вишеструког прово- ђења
нервног импулса кроз нервно влакно оно скраћује. И-
Кахал је претходно утврдио и то да се суседни неурони
међусобно не додирују, на основу чега је доцније
Форстер (Forster) створио учење о с и н а п с и . Све је ово
послужило као основа за идеју коју је формулисао
ЈТепен (Lepine) - да је сан можда последица размицања
неурона, односно влакана на месту синапсе.
По њој, током дневне активности, употребом нервног пута,
настаје скраћење влака- на, па кад оно постигне неку
критичну вредност - престаје нервни контакт на том
месту. То би била неуролошка основа за настанак сна а
смисао је, на- равно, опоравак.
б) T e o p u j a ц е р е б р а л н е и с х е м и ј е . Не зна се кад је
наста- ла у старој медицини популарна идеја да је сан
по- следица исхемије мозга - недовољног снабдевања
мозга крвљу. Вероватно је на јављање такве идеје
утицао давно познати феномен да се притиском на
артерије каротис, које снабдевају мозак крвљу, по-
стиже прво извесна дремљивост па потом ускоро губи
свест, што је старим медицинарима изгледало као
улажење у сан. Узгред буди речено, артерије каротис
добијају назив управо преко тог феномена: кароо =
спавам (грчки). Уз то, на популарност ове идеје
(нарочито крајем 19. века) утицало је изгледа и
свакодневно искуство да после оброка сливање крви у
желудац прати дремљивост. Данас знамо да је теза о
можданој исхемији погрешна. Исхемија нема везе са
сном - то је појава која води ка несве- стици и/или
смањењу кортикалних функција. Екс-

10 - Наше намерс. 145

 периментални налази показуЈу да исхемиЈа мозга може да
изазове управо супротан ефекат - несани- цу. Притисак на
артерије каротис, са друге стране, не делује непосредно на мозак
већ на срце, успора- вајући његов рад (преко н. вагуса).

в) Х е м и ј с к е т е о р и ј е . Постоји више различитих идеја

о настанку сна као последици присуства или одсу- ства
одређене хемијске супстанце у крви, па преко ње и у
мозгу. Једно време се експериментисало са бромом -
показало се да присуство брома у храни делује
умирујуће и успављујуће (нарочито у огле- дима са
испитаницима из старачког дома!). У ту групу теорија
спада и стара теза да се продукти ме- таболизма током
дневне активности гомилају, па тако после више сати
достижу неку критичну вред- ност, која даље делује као
хемијски блокатор про- цеса у мозгу. Тако би сан био
период ослобађања од тих продуката. Даља упознавања
биохемије мо- зга показала су да је та теза сасвим
погрешна - млечна киселина, која је нормалан продукт
рада мишића, делује управо стимулаторно на мозак.
г) T e o p u j a х о р м о н а с н а . Анри Пјерон (Pieron, 1913)
је непосредно пред Први светски рат урадио на пси- ма
експеримент који је привукао велику пажњу и изазвао
полемику. Он је узео цереброспиналну теч- ност
(ликвор) пса који је спавао и убризгао је од- морном
псу, на што је овај показао знаке сањиво- сти и убрзо
заспао. Пјерон је поверовао да је тиме показао да се у
ликвору налази неки хормон сна којег је назвао -
хипнотоксин.
Други аутори исти ефекат добијају и са плацебом
(физиолошки рас- твор, вода). Изгледа да је
убризгавањем било које течности дошло до повећања
притиска у мозгу, те да у тим огледима није ни
долазило до сна, већ са- мо до малаксалости, јер су
неки делови мозга (ба-

146
 за треће коморе) изузетно осетљиви на промене ин-
теркранијалног притиска. Са развојем ендокри-
нологије, дисциплине која проучава жлезде са уну-
трашњим лучењем, проналажен је све већи број
хормона које продукује сам мозак, или хипофиза -
његов део. За велик део функција за које се веро- вало
до тада да су неурално контролисане показа- ло се да су
регулисане хуморално, преко хормона излучених у крв.
У тој клими повремено се јавља- ла идеја да је и сан
тако регулисан. Међутим, за одбацивање ове идеје, као
и хемијских теорија, од- лучујући су били налази
Пјотра Анохина који је ис- питивао процесе сна и
активитета код девојчица сијамских близнакиња
(чувене Ира и Гаља). Оне су имале јединствен крвоток,
а једна је могла да спа- ва док је друга била сасвим
будна и активна (Ано- хин, 1976).
д) Т е о р и ј е о ц е н т р у з а с а н . Развој техника
електрости- мулације малих делова мозга показао се
веома зна- чајним за све финије разумевање њихове
улоге у регулисању понашања.
У неколико наврата оне су послужиле и за разматрање идеје
о постојању мо- жданог центра специјализованог за
регулисање сна. Та идеја је иначе стара, а на њу су
утицали налази Флуренса, кога смо помињали као
зачетника холи- стичких теорија о раду мозга, и Јана
Пуркињеа. Флуренс је одстрањивао фронтални део
мозга код голубова и посматрао промене у понашању
(дрем- љивост, апатију).
Претпоставио је на основу тога да је сан неки п а с и в н и
п р о ц е с који настаје у одсуству будности. Пуркиње
закључује да сан настаје у не- достатку утицаја нижих
нервних центара на више.
За време Првог светског рата аустроугарски војни
лекар Константин фон Економо (Economo) испитује у
Босни ефекте јаког вирусног грипа зва- ног „шпанска
грозница“. Налази две врсте патоло-

10* 147
шких ефеката код инфекције мозга: или суперак-
тивитет пацијената уз инсомнију, или наглашену
сањивост и пасивност. Код пацијената прве врсте
налази (обдукцијом) повреде у предњем делу сред- њег
мозга, а код друге врсте повреде задњих де- лова
средњег мозга. Фон Економо на основу тога закључује
да мождано стабло садржи два посебна нервна центра:
један за регулисање будности а дру- ги за сан.
Валтер Хес (Hess) тридесетих година прошлог века
ради експерименте са увођењем стимулатор- них
електрода у диенцефалон мачке и тако налази у њему (у
предњем хипоталамусу) део мождане ма- се „задужен
за сан“. Када је кроз уживљену елек- троду, која води
до те тачке, пропуштао струју фреквенце сличне ЕЕГ
запису у сну, животиња је, без обзира на то да ли је
одморна или не, западала у сан.
По престанку дотока струје - мачка би се будила.
Хес је закључио да се ту, у хипоталамусу, налази
ц е н т а р з а с а н , а да се иначе спавање форми- ра
преко парасимпатичке инервације. Тиме он на- глашава
да је сан својеврстан а к т и в а н п р о ц е с , а не
недостатак активитета. Многи налази из неурофи-
зиологије и патологије потврдили су потом да је хи-
поталамус значајно ангажован у регулацији сна, мада
нису потврдили и Хесову идеју о центру за сан.
Напротив, било је тврдњи да је у Хесовом екс-
перименту струјом просто прекидан нормалан до- ток
нервних импулса у више центре и тако ометана
будност, што ће добити своје објашњење доцније
открићем узлазног ретикуларног
а к т и в и р а ј у ћ е г с и - с т е м а (о чему ће ускоро бити
речи). Неки аутори су ипак били за постојање два
центра, дакле ближи Фон Економу, само што су те
центре видели на дру- гом месту, на пример: један
субкортикални, у хипо- таламусу, и други у кортексу
(Рожански, 1949).

148
 Ђузепе Моруци и Хорас Мегун (Moruzzi & Ма-
goun, 1949) откривају да се у ретикуларној (сунђе-
растој) нервној формацији можданог стабла налази
систем који активира више мождане центре, пре свега
кору великог мозга. Ретикуларна нервна формација
састоји се од неурона са кратким, раз- гранатим
аксонима који омогућују бројне везе. Сем тога,
ретикуларна нервна формација налази се по- ред
важних узлазних путева којима се шаљу ин- формације
са периферије ка мозгу и повезана је бројним
колатералама са тим путевима. Тако се, приликом
пролаза нервних импулса тим узлазним путевима (на
пример, спиноталамичким), колате- ралним везама
пренесе импулс и у ретикуларну формацију. Ту он губи
својства носиоца информа- ција из спољашњости те
постаје само сирова неу- рална тензија, тзв.
неспецифична инервација. Како је веза међу неуронима
у ретикуларној формацији веома разграната, то се
сваки импулс који је ко- латералама дошао споља
умножава десетоструко, стоструко, те тако талас за
таласом импулса иде споро (због великог броја
синапси) и пење се уз ре- тикуларну масу можданог
стабла. Ти таласи не- специфичне нервне импулсације,
по налазима Мо- руција и Мегуна, акумулирају се у
ретикуларној формацији и чине сирову нервну енергију
коју ће нервни систем користити у вишим деловима
мозга, претежно у кортексу. Два центра у ретикуларној
формацији усмеравају ову неспецифичну нервну
енергију нагоре: а) центар на нивоу мезенцефалона
шаље импулсе неселективно - стимулишући равно-
правно све неуроне коре (слика 7-3 а), док б) цен- тар
на нивоу таламуса шаље импулсе селективно -
стимулишући само по један центар у кори, али онда
великом количином тих неспецифичних им- пулса
(слика 7-3 б). Тиме се овим у з л а з н и м р е т и к у -

149
 л а р н и м а к т и в и р а ј у ћ и м с и с т е м о м , како су га
назвали аутори, постижу два ефекта: о д р ж а њ е
б у д н о с т и сталним бомбардовањем кортикалних
ћелија са ни- воа мезенцефалона и формирање (по
потреби) п а - ж њ е - селективном стимулацијом из
другог центра са нивоа таламуса у једном правцу и
појачавањем процеса који се тамо, у неком
кортикалном цен- тру, већ одигравају. Овим радом
Моруција и Ме- гуна настаје велик преокрет у
неурофизиологији: уместо центра за сан пронађен је
ц е н т а р з а о д р - ж а в а њ е б у д н о с т и или, боље
речено, пронађен је сложен систем за одржавање
активитета виших не- уралних формација. Из
ретикуларног центра у средњем мозгу одржавају се у
будном (радном) ста- њу неурони коре великог мозга
само уколико их све време бомбардују неспецифични
импулси. Када се смањи доток ових импулса, неурони
коре пре- стају да раде, и то је сан.

Сензорни
пугеви

Слика 7-3.

ђ) T e o p u j a И в а н а П а в л о в а . Пре но што су Моруци и

Мегун нашли узлазни ретикуларни активирајући
систем, настале су још тридесетих године тог века две
утицајне теорије сна: једна у Русији, а друга у Америци
(мада такође од руског аутора). У Русији је Иван
Павлов, радећи на псима серије огледа са условним
рефлексима, уочио да животиња понекад док чека
поткрепљење - заспи. То се нарочито до- гађало код
тзв. „одложених реакција“, где је из- међу условног
стимулуса и поткрепљења био, по експерименталном
плану, размак од десетак секун- ди. Изгледало је то
Павлову биолошки сасвим не- сврсисходно - да
животиња после сигнала да дола- зи храна, дакле док
чека на њу, одједном заспи. Тумачење које је Павлов
дао том феномену осла- ња се на традиционално учење
руске физиолошке школе - на дејство инхибиције.
После добијеног сигнала да ће храна доћи (али тек за
десетак се- кунди), у мозгу пса мора да је настао неки
процес спречавања непосредне реакције - саливације,
јер пас није одмах реаговао лучећи пљувачку, већ тек
после десет секунди. Значи, реакција је била ин-
хибирана. А то што животиња понекад заспи може се
разумети, сматра Павлов, само као проширење
инхибиције из оног центра за саливацију на друге
делове мозга. Сличан ефекат налазе Павлов и ње- гови
сарадници у понашању животиња при гашењу условног
рефлекса.
Тако је настала Павловљева теорија сна, по ко- јој
се тај феномен своди на ширење, и р а д и ј а ц и ј у и н -
х и б и ц и ј е по кори великог мозга, са накнадним
силажењем процеса инхибиције и у субкортикалне
области. Монотони стимулуси су честа провока- ција за
улажење у сан, и то се у овој теорији добро тумачи:
монотони стимулуси, познато је, изазивају инхибицију,
па је то онда фокус у мозгу од којег ће ирадијација
започети. За време спавања, опет, није баш сва кора
покривена инхибицијом; повремено
 најаке на слабе на диферен-
Фазе сна: дражи дражи цирање

1. изједначавајућа 30 30 -

2. парадоксална 15 25 -
3. умпрапарадоксална 0 0 30
4. наркотичка 15 5 -
5. кочећа 0 0 -
нормални односи 70 35 0

Познато је, иначе, да на јаче условне дражи следи

јача условна реакција - то је потребно на- гласити како
би се разумела претходна табела, јер је очигледно да се
током спавања тај однос значај- но мења.
Улажење у сан је иначе повезано, сматрају ови
аутори (Павлов и Мајоров), са радом неурона, јер
неурон не прелази нагло из ексцитације у
и н х и б и ц и ј у , већ кроз неколико међуфаза. Фаза
изједначавања потире разлике по интензитету дражи и
сви стиму- луси имају једнак ефекат. По мишљењу
Павлова,

152
 парадоксална фаза сна је она у којој се јавља сне- вање.
Прелаз из ексцитације у инхибицију повезан је са
типом нервног система и индивидуалне разли- ке су ту
веома значајне. Зато постоје тако велике разлике у
дужини и дубини спавања и у количини снова код
појединих људи.
Трећа фаза, ултрапарадоксална, настаје на пре- лазу
из плићег у дубоки сан; аутори истичу њену социјалну
карактеристику: у њој се бришу све мо- ралне норме,
животињски инстинкти у човеку су разголићени и
доминирају, па је у тој фази могуће и извршење
озбиљних деликата.
Критичари Павловљеве теорије помињу да по-
стоји спавање и код животиња које немају кортекс, што
не може да се разуме ако је сан ирадијација инхибиције
у кори са тек накнадним субкортикал- ним ефектима,
затим да теорија не објашњава спа- вање код деце, као
и неке патолошке феномене (Konorsky, 1948).
е) К л а ј т м а н о в а т е о р и ј а . Наганијел Клајтман, после
експеримената у којима је испитивао спонтано ко-
лебање физиолошких функција (са Робертсоном за-
творен у једној пећини више недеља), објављује
значајну теорију о настанку сна повезану са прили- вом
аферентне импулсације.
Он сматра да одлучују- ћу улогу у настанку сна имају
импулси са проприо- цептора, претежно они из
мишића. Ови импулси некако одржавају кору у будном
стању, а кад дође до критичног пада ове импулсације
услед, на при- мер, пада тонуса у скелетној
мускулатури - настаће сан, и кора ће тада деловати на
центре у хипотала- мусу који одржавају будно стање.
Видљив је овде Клајтманов покушај да се помире
теорије о центру сна у хипоталамусу са његовим
открићем о значају мишићног тонуса у настанку сна
(Kleitman, 1939).

153
 [Натанијел Клајтман је четрдесетих година осно-
вао у Чикагу „Клинику снова“, прву институцију по-
свећену научном истраживању феномена спавања. У
њој је Клајтман са своја два студента, Еугеном Езе-
ринским и Вилијемом Дементом, урадио фундамен-
талне огледе о РЕМ фази сна и о повезаности снова са
њом. Наиме, било је и раније познато да током спа-
вања долази до покретења очних јабучица испод спу-
штених капака, као да спавач нешто разгледа, и да се
то јавља и код беба (Маиоров, 1951). Езерински, као
студент, истражује ове брзе очне покрете (енглески:
rapid eis mouvment, отуд скраћеница РЕМ) и налази да
се они јављају током спавања у неколико наврата, че-
тири или пет пута, у размаку од око 90 минута. Трају
неједнако: први РЕМ талас око 10 минута, последњи,
пред јутарње буђење - око пола сата. Кад год истра-
живач, Демент на пример, буди своје испитанике у
РЕМ фази, они описују своје снове, а ретко кад ако их
буди између РЕМ фаза, док очне јабучице мирују, у
тзв. НРЕМ (нерем) фазама сна. Други важан налаз је да
се при ометању РЕМ фазе сна, односно ако се
испитаник буди сваки пут када се РЕМ фаза појави,
долази до надокнаде: следеће ноћи ће ти испитаници
имати више РЕМ фаза - шест, седам, осам, или ће се
трајање РЕМ фаза повећати. А ометање РЕМ фаза то-
ком неколико ноћи, по налазима Клајтмана, Езеринк-
сог и Демената, одражава се на ментално здравље
испитаника! У глобалу, ови налази су, с једне стране,
трајно повезали РЕМ фазу спавања са сневањем, а са
друге, поткрепили тезу Сигмунда Фројда да снови
служе душевном здрављу човека].

ж) Т е о р и ј е о к о г н и т и в н о м з а д а т к у с н а . После
открића улоге ретикуларне формације можданог
стабла у одржању будности од стране Моруција и
Мегуна, о чему је било речи, најважнији догађај у овом
пољу науке било је откриће РЕМ фаза сна од стране
Езе- ринског и Клајтмана (Aserinsky & Kleitman, 1953).

154
То је науку у трагању за разликама у РЕМ и НРЕМ
спавању, затим у истраживању присуства и распо- реда
РЕМ фаза сна код човека и код различитих
животињских врста, усмерило ка угврђивању раз-
војних промена у РЕМ сну, итд. Нове теорије се ду- го
нису појављивале, све до радова Хобсона и Ме- карлија
(Hobson & McCarley, 1977).
За разлику од дотадашњих физиолошких тео- рија
које говоре о настанку и процесу спавања, сада се
јављају теорије о биолошком задатку снева- ња. Хобсон
и Мекарли стварају тзв. х и п о т е з у о а к -
т и в а ц и о н о ј с и н т е з и . Пошли су од Фројдове идеје
о смислу снова, па су покушали да је тестирају у све-
тлу новооткривених неурофизиолошких налаза о раду
мозга за време спавања. Моторика свакако бива
искључена за време спавања, а такође и при- лив
информација са чула. Међутим, кортекс је ипак
активан, а његову активност повремено, у РЕМ фази,
прекривају таласи импулса који долазе из задњег мозга.
Ови аутори сматрају да ти таласи, интегрисани са
(смањеним) приливом сензорних импулса и спонтаним
радом кортекса, дају снове; они су иначе бесмислени, а
задатак целог процеса је нека врста стабилизовања или
сазревања мемо- рисаног материјала.
Даље кораке у том правцу чине Крик и Мичи- сон
(Crick & Mitchison, 1983, 1984) и Селигман и Је- лен
(Seligman & Yellen, 1987).
Крик и Мичисон сма- трају да дифузна неуронска
мрежа мозга после дневне акције остаје оптерећена
масом паразитске повишене раздражљивости, пренете
нервним кола- тералама, као врстом
п с е у д о и н ф о р м а ц и ј а . Те псеу- доинформације
треба некако уклонити из мозга и тим сложеним
задатком бави се нервни систем за време спавања. ПГО
таласи (pons-geniculate-occipi- tal), који се јављају у
РЕМ фази, а пењу се уз мо-
ждано стабло до визуелног кортекса, обављају, по
мишљењу ових аутора, тај задатак чишћења мемо-
рије. Они формирају снове чији се смисао види у томе
да се они не памте или брзо заборављају - њи- хов
задатак је у томе да направе заборав и отклоне
паразитске остатке неуралног раздражења. (Оне
животињске врсте које немају РЕМ сан морају то
некако да надокнаде - обично повећањем масе
неокортекса).
У ову групу теорија спада и Т е о р и ј а
д и н а м и ч н и х к о м п е т е н ц и која са позиција Опште
теорије система покушава да објасни организацију
можданих функ- ција, а онда на основу принципа те
организације и феномен сна (Огњеновић, 1982, 1991,
1997). По њој је смисао спавања у накнадном
консензусу између подсистема у мозгу.
Берталанфи (Bertalanffy, 1968), који је први
истраживао човека као биолошки си- стем, истиче да је
главна карактеристика човеко- вог мозга
е к в и ф и н а л н о с т - могућност да се на више
различитих начина (и преко више нервних путева)
реализује исти биолошки циљ, чиме се постиже и
о т в о р е н о с т с и с т е м а . Зато мозак мора да
обезбеди алтернативност - да више његових делова
може по потреби да реализује исту акцију. Избор
акција и путева ка циљу доводи, међутим, до с у к о б а
к о м п е - т е н ц и , јер једном изабран нервни пут, по
закони- ма физиологије, има предност у будућности.
Такав би се систем понављањем истог понашања
роботи- зовао - и еквифиналност би била укинута.
Током дневне активности мозак нема времена за
консен- зус између потенцијалних реализатора
понашања. Зато мозак користи накнадни консензус: у
тренут- ку одмора тела и драстичног смањења прилива
ин- формација преко чула настаје неурални консензус
на више нивоа са истим циљем - да би се обезбеди- ла
флексибилност с и с т е м а . Дакле, тада се
 ју компетенце појединих подсистема, те се већини
током дана реализованих акција бришу компетен- це,
односно поништава се њихова предност у бу- дућности,
али се некима и потврђује, те тако на- стају клишеи за
акцију у будућности. То је смисао спавања: враћање
флексибилности, или слободе, је- динки да у
будућности реагује на други начин. Сно- ви су
дискусија између подсистема са већим степе- ном
слободе, где се постављена ситуација тестира, односно
разматра и припрема први потез система за такву или
приближно такву животну ситуацију. Јер, наш мозак
нема времена да спроведе консен- зус између својих
подсистема у нормалној животној ситуацији, пошто
реакција на ситуацију мора да бу- де брза.
з) Н о в и ј е т е о р и ј е о п о р а в к а . Идеја да сан служи,
ипак, првенствено опоравку вратила се у оптицај, исти-
на сад у знатно измењеном облику, заступљена од
стране више истраживача (Oswald, 1970, 1974; Hart-
man, 1973), па јој се приклања и Моруци у својим
каснијим радовима (Moruzzi, 1972). Полазне пози- ције
чине налази о повезаности спороталасног сна (СТС) и
лучења хормона раста, а затим и деприва- ције сна и
знакова старења. Реч је о посебно осет- љивим
процесима синтезе протеина који се, изгле- да,
остварују само за време спороталасног спавања и
одмарања.
Моруци повезује ове налазе са Павловљевом
теоријом па, мада оспорава општу инхибицију коре
великог мозга за време сна, сматра да је он, сан,
неоспорно повезан са појавом неких процеса инхи-
биције, нарочито за време РЕМ фазе. Смисао тог
процеса кочења у мозгу је, пре свега, б и о х е м и ј с к и
о п о р а в а к . Неки аутори, опет, идеју о опоравку по-
везују са филогенезом и појавом хомотермије насу-
прот поикилотермији (Allison & Twyver, 1970). По

157
 њима би СТС имао претежно задатак да конзер- вира
енергију која се код топлокрвних животиња (сисари и
птице) добрим делом троши на одржање сталне телесне
температуре.
и) Д е п р и в а ц и ј а с н а . Експерименти са депривацијом
сна већ су помињани (Клајтман, Езерински, Демент),
но новији налази су од толиког значаја да их издва-
јамо и приказујемо овде заједно, мада они не носе неки
јединствен теоријски став.
Експерименти са ометањем спавања вршени на
животињама показали су да оне релативно дуго могу да
опстану без сна, али онда ипак угину (Gilli- land,
Bergman, Rechtschafen, 1989). Невоља ca огледи- ма
овог типа јесте у томе што се никад не зна шта све
оштећује дуго одсуство сна, пошто експеримен- татори
могу да прате само оно што се одмах испо- љава.
Општи закључак добијен на основу таквих
истраживања јесте да је спавање адаптивни фено- мен
(Webb, 1982), да је за животињу корисно да проведе
неактивна вишечасовни период дана у ко- јем је слабо
прилагођена спољашњим условима, на пример због
мрака. (Интересантно је да више са- времених аутора,
који се залажу за овај став, нигде не помињу да је ту
идеју дао Шимански, још дваде- сетих година, пишући
о монофазним и полифазним спавачима). Прављене су
студије режима спавања код животиња које имају
гнездо, јазбину, брлог (дакле, које су релативно
заштићеније током спава- ња) и код животиња које се
налазе напољу, неза- штићене. Ове друге спавају
искидано и мање сати. Животиње које спавају напољу
такође показују разлике: док лав, који нема чега да се
плаши, спава повезано неколико сати, антилопе спавају
и мање и искидано (полифазично).
Ометањем спавања у целини или појединих фа- за сна
добијамо увид у њихов значај, као што то

158
показују огледи Рехстхафена и сарадника (Recht-
schafen, Gilliland, Bergman, Winter, 1983). Они су кон-
струисали апарат у којем се два пацова налазе у
одвојеним, покретним платформама изнад воде (на
слици 7-4).

Слика 7-4.

Када се укључи електромотор, почиње рота- ција

тих платформи и пацови морају да ходају ка- ко не би
пали у воду, дакле да буду будни. Мотор се, међутим,
укључује само кад једна од тих оглед- них животиња
(експериментална) улази, на пример, у РЕМ фазу сна
(или спороталасни сан, или спа- вање уопште - у
другом огледу), пошто компјутер препозна
карактеристике те фазе на ЕМГ и ЕЕГ записима. Тако
су обе животиње натеране на јед- наку активност, али
се само једној од њих систе- матски омета РЕМ фаза
сна, док другој (контрол- ној) принудно ходање
прекида, случајно, раличите фазе сна.
Налази о ометању сна у целини, односно спава-
ња, показују да је код експерименталне животиње на
овај начин сан био редукован за 87 процената,

159
док је код контролне био само 31 проценат. У та- квим
условима експериментатори су држали 8 па- рова
пацова у трајању од 5 до 33 дана. Показало се да је
експериментална животиња била увек у много тежој
ситуацији од свог парњака, постала је убрзо апатична,
деловала болесно, није више трљала њу- шку, слабила
је, покрети су јој постали некоорди- нисани, коначно -
три животиње су угинуле током рада, а четири су
експериментатори усмртили по- што су биле у
неповратно лошем стању. Аутопсија је показала велике
промене у телу: воду у плући- ма, чиреве (улцер) на
желуцу, претерано увећану надбубрежну жлезду,
унутрашње повреде и изливе крви. Патолози те
поремећаје препознају као по- следице стреса.
Значајни налази о ефектима депривације РЕМ фазе
и спороталасног сна направљени су употре- бом веома
једноставне апаратуре, такозване „сак- сија-технике“:
огледну животињу, пацова, постав- љају на обрнуту
саксију, на њено дно, које као платформа вири из воде
(слика 7-5). У почетку, чим

Слика 7-5.
 пацов заспи, глава му клоне и пада у воду, али ускоро
пацов научи да контролише тонус, другим речима, да
не улази у фазу спороталасног сна и РЕМ фазу која је
прати, пошто у њима долази до максималног пада
тонуса мишића. Тако експери- ментатори постижу
веома једноставо депривацију само ове две фазе у
склопу сна. Налази добијени овом техником, или
помоћу двоструке покретне платформе или другим
(сложенијим) техникама, нису, међутим, довели до
идентичних закључака. Већина је била у складу са
првобитном идејом да су РЕМ фаза и спороталасни сан
нужни за одржа- ње менталног здравља. Доцнији
налази су посте- пено одступали од тог става, јер се
поремећаји при депривацији РЕМ фазе, уколико су
настајали - ни- су видели. Поменимо овде да је Демент,
на пример, држао мачке у депривацији РЕМ фазе 70
дана (!) и да није нашао значајне психофизиолошке
пореме- ћаје (Dement, 1974).
Многи аутори, међутим, тврде да РЕМ фаза има
значајну улогу у процесима (одржања? стаби-
лизовања?) меморије и когниције уопште. (То је мо-
дерна и молекуларна варијанта старе идеје, поми- њане
још почетком 20. века а вероватно и раније, да
меморија некако „сазрева“ током сна). Велик број
радова обављених на животињама говори у прилог тези
о консолидацији меморије у РЕМ фази. Ридо, на
пример, налази да мишеви који више са- ти проводе у
депривацији РЕМ фазе „саксија-те- хником“ уче и даље
успешно лавиринт, али спорије од оних из контролне
групе којима није ометана РЕМ фаза сна (Rideout,
1979). Више аутора, међу- тим, оспорава тезу о
повезаности меморије и РЕМ сна. У расправама о томе
вршени су огледи на два начина: или су (1) после
великог оптерећења мемо- рије током дана снимане
промене у РЕМ фазама

- Наше намере. 161

током следеће ноћи, или су (2) после ометања РЕМ
фаза током ноћи снимане промене у ефикасности
меморије.
Налази нису били сагласни. Док неки аутори, као
на пример Фишбајн (Fishbein, 1974), тврде да се
депривацијом РЕМ фазе значајно мења меморија, други
то оспоравају, такође емпиријским путем. Фишбајн је,
на пример, у једном од својих огледа држао мишеве
(саксија-техником) без РЕМ фазе сна током једног, три,
пет или седам дана, па им онда тестирао одговоре на
претходно научене ре- акције избегавања. Тестирање је
обављано или 30 минута после скидања са апарата
(саксије), или по- сле 3 сата, или 24 сата доцније.
Показало се, каже Фишбајн, да је ометање РЕМ фазе
током једног да- на прошло без негативних ефеката -
без обзира на то када је репродукција обављана, затим
да су оме- тања од три, пет и седам дана показала
смањену ефикасност у непосредној репродукцији
(после 30 мин) и оној после три сата, али не и оној
после 24 часа. Фишбајн на основу тога закључује да
депри- вација РЕМ фазе негативно утиче на
репродукцију краткотрајне меморије, али не и
дуготрајне!
И Ален Хобсон, ауторитет у области неурофи-
зиологије сна, сматра да се меморија консолидује
током сна (Hobson, 1988, 1989, 2000, 2001). (Узгред:
током последњих двадесет година његови чврсти
ставови померају се са једне на другу страну, не гу-
бећи ништа од своје чврстине и од свог ауторитета. Са
Мекарлијем објавио је 1977. теорију - помињали смо је
и помињаћемо је још - по којој снови ништа не значе
осим игру случајних когнитивних синтеза, да би
доцније, сам или са сарадницима, описивао њихову
неуролошку неминовност и давао савете
психотерапеутима како да их користе).
 Истраживачи који оспоравају хипотезу о сазре-
вању меморије током сна износе озбиљне примедбе
методолошке природе оним ауторима чији су радо- ви
потврђивали хипотезу. Наиме, критика указује на то да
технике депривације сна, примењиване у
експериментима са животињама, нису чисте, да
контрола огледа није добра пошто не отклања све
релевантне варијабле, као што су то, на пример, ефекти
изолације животиње, јак стрес, губитак то- плоте,
велика влага, мишићни замор и губитак спо-
роталасног сна заједно са ометањем РЕМ фазе (Coenen
& Van Luijtelar, 1985; Vertes & Eastman, 2000; и многи
други). Уз то, помиње се да је број студија у којима су
нађене промене у меморији после де- привације РЕМ
сна приближно једнак броју студи- ја у којима го није
нађено (Vertes & Eastman, 2000). Неки од њих, као
Хеневин (Hennevin и сар., 1995), као и Вертис и
Истман, сматрају стога да је реч о веома различитим
појавама, да док спавање и сан припадају реду
базичних и старијих биолошких функција, меморија
спада у млађе функције за које је нужно присуство
свести.
Огледи на људима вршени су такође и са де-
привацијом спавања и са ометањем само појединих
фаза сна. Видели смо како су то започели Клајтман и
његови сарадиници у „Клиници снова“ у Чикагу.
Видели смо, такође, да су ти први огледи усмера- вали
експериментаторе ка појачаној опрезности - није било
јасно шта се све може пореметити у мен- талном
животу испитаника. Доцнија истражива- ња, рађена
такође на добровољцима, показала су да су „душевна
растројства“, „стања слична неура- стенији“ или чак
халуцинације, помињане у првим налазима, веома
ретке последице или, боље рече- но - да се не јављају
нужно при ометању спавања и сневања.
 [Неки покушаји дуготрајног неспавања, ван
озбиљне научне контроле, рађени су, на пример, да би
се ушло у Гинисову књигу рекорда (различити су
мотиви људских подухвата, зар не?). Један дискџокеј
из Њујорка водио је радио-емисију 200 сати без пре-
кида, и за то време је, каже, имао неколико „парано-
идних напада“ - веровао је да га сарадници трују.
Други један „рекордер“, седамнаестогодишњи мла-
дић, издржао је 264 сата без спавања. Њега је током
неспавања посматрао Вилијем Демент, са којим је по-
следње ноћи одиграо и велик број партија на неком
аутомату. Демент помиње да је младић био и тада ве-
ома добре моторне координације и брзих рефлекса (па
је њега, Демента, стално побеђивао). После је спа- вао
15 сати без прекида, затим друге ноћи уобичаје- них 8
сати, и даље се понашао нормално, без икаквих
видљивих последица].

Ометања РЕМ фазе у експериментима на људи- ма

гхоказала су да се са повећањем депривације по- већава
број грешака у детекцији сигнала, смањује
селективност пажње, успорава или кочи мишљење. У
једном истраживању обављеном на математича- рима
последипломцима, после 48 сати неспавања
испитаници нису били у стању да реше веома једно-
ставне математичке задатке за средњошколце (Din- ges,
1990).
У прилог дискусији о консолидацији меморије
током РЕМ сна урађени су бројни радови који го- воре
о одсуству негативних ефеката депривације или о
њеној минималној величини (Castaldo и сар., 1974; и
многи други), али и то да се са усложњава- њем
задатака датих испитаницима негативни ефе- кат
депривације ипак јавља. Карни и сарадници су
раслојили оглед па су посебно снимали ефекте оме-
тања спороталасног сна (СТС), а посебно ометања РЕМ
фазе и поредили резултате претходно научене

164
 Слика 7-6.

перцептивне вештине са онима без ометања, одно- сно

са резултатима тих истих испитаника кад су нормално
спавали (Kami и сар., 1994). Постигнуће у наученој
вештини било је једнако после нормалног спавања као
и после ометања СТС, али не и после ометања РЕМ
фазе сна. Аутори закључују да учење вештине захтева
консолидацију која се обавља и за време будности и за
време спавања а, када је реч о спавању, онда је то само
у време РЕМ фазе.
Џонатан Винсон је творац хипотезе да је сан
повезан са посебном врстом меморије - оном којом се
регулишу акције преживљавања специфичне за

165
дату животињску врсту То се, по његовом мишљењу,
обавља помоћу тета- -ритма, врсте ЕЕГ таласа од 5 до 7
Hz, који потичу из хипокампуса. Тета-ритам служи да
би се важне информације о акцијама преживљавања
током но- ћи за време РЕМ сна консолидовале у
меморији, односно повезале са ранијим искуством како
би се могле применити током будности. Винсон налази
присуство тета-ритма у ЕЕГ записима код пацова
приликом акција трагања, одбрамбених реакција код
зеца, грабљивих акција код мачке, итд. Човек, по
његовом мишљењу, такође интегрише информа- ције
током сна како би се обезбедила стратегија
преживљавања. (На ту идеју вратићемо се у послед-
њој глави ове књиге, у расправи о интегративним
процесима).
Што се тиче природе РЕМ сна, скорашњи на- лази
говоре да та фаза сна није онако непосредно везана за
сневања као што се то раније веровало. Штавише,
сматра се да сневање и РЕМ фазу сна регулишу два
различита система неуротрансмите- ра: холинергички
систем РЕМ фазу, а допаминер- гички - сневање
(Solms, 2000). Уз то, показало се да се не снева само за
време РЕМ фазе, да постоје снови и у НРЕМ
периодима сна. Налази истра- живача иду од 74 : 11 %
(проценат сневања при буђењу у РЕМ или у НРЕМ
фази) код Езеринског и Клајтмана, 79,6 : 6,9 код
Демента и Клајтмана, 76,4 : 13,7 код Хобсона, 87 : 41
код Рехтсхафена, до 81,9 % према 43 % код Нилсена.
Снови у РЕМ фази и НРЕМ фазама, међутим, нису
слични. Описи сна људи буђених у РЕМ фази су знатно
дужи, бога- тији, перцептивно живљи, садрже више
моторних елемената, више емоција и мање детаља
изазваних дневним збивањима но снови у НРЕМ
фазама (An- trobus и сар., 1987; Cavallero, 1992; и многи
други).

166
 О природи РЕМ сна говоре и неки радови из
патологије. Лезије на мезенцефалону и понсу обич- но
доводе до смрти пацијента, али дешава се и пре-
живљавање. У таквим случајевима јавља се више
типова синдрома зависно, наравно, од места лезије.
Посебно интересантна је појава названа „синдром
закључаног“ - кад пацијент са обостраном лезијом има
сачувану свест, будност и когницију, мада је одузет и
нем. Неки од тих пацијената научили су да
комуницирају са средином дајући очима или очним
капцима Морзеове знаке. За нашу тему значајно је,
међутим, да су многи од њих сасвим изгубили РЕМ
фазу сна, мада су остале фазе остале (на пример СТС).
Извештаји истраживача говоре да су код тих пацијената
биле сасвим очуване интелигенција и остале менталне
способности, укључујући и мемо- рију (Chase и сар.,
1968; Vertes & Eastman, 2000).
* si« *

Све ове теорије и ови експериментални налази, као што се

види, развијају првенствено физиолошки план расправе о
природи сна и сневања, али се у много ко- јем делу тичу
непосредно и дикусије о смислу сна и ње- говом значењу и
на психолошком плану. Уосталом, историја расправљања
многих психолошких тема, па и теме о сну, показује јасно
да је уплитање физиолошких, или општебиолошких
аспеката доносило само корист психологији. А помињали
смо и то - границе између наука су данас најчешће ствар
конвенције.
У другом делу ове главе приказаћемо и основне тео-
рије сна настале ван овог таласа у неуронауци. Можемо их
назвати психолошким теоријама, мада су прве међу њима
настале (углавном) кроз психијатријску праксу. Но њихови
аутори сматрали су их превасходно психо- лошким, а
њихов огроман утицај на потоње психоло- шке расправе
може то само да потврди.

167
 3) Психолошке теорије сна

а) Ф р о ј д о в а т е о р и ј а с н а . Културна и научна јавност

повезује појаву научног третмана снова са радо- вима
Сигмунда Фројда на прелазу из 19. у 20. век. Фројд је
тада објавио своју књигу Т у м а ч е њ е с н о в а , за коју
многи сматрају да је једна од најзначајнијих
психолошких студија икад написаних, јер је „све по-
сле ње у психологији изгледало другачије“. Фројд,
међутим, у тој књизи помиње, са жаљењем, да је
дотадашња психолошка литература о сновима тако
обимна да је он, и поред све приљежности и добре
воље, никако не може обухватити у једном довољ- но
исцрпном прегледу, поготову што је она „толи- ко
растурена и што залази у многе друге области“ (Фројд,
1976, стр. 9).
Сам Фројд, међутим, обрађујући снове својих
пацијената и сопствене снове, поред јединственог и
непроменљивог става о њима, оног најопштијег - да
они имају скривен смисао – и
ма и неке промен- љиве ставове, па тако можемо
пратити како су се они за четрдесет година мењали,
допуњавали и ка- ко су акценти померани са једнога на
други аспект. То га је навело да о сновима пише
посебне студије у више наврата, да појача
аргументацију својих основних теза, али и да благо
измени понешто у свом схватању природе сна.
Пођимо редом, изнесимо прво те основне идеје.
Као што је већ и широј јавности познато, Сигмунд
Фројд сматра да сан има м а н и ф е с т н и , површин- ски
вид приче иза којег се крије његов л а т е н т н и ,
скривени и прави смисао. Манифестни вид сна слу- жи
камуфлажи - његова је намена да не узнемири личност
да би се ипак некако, код нас би се рекло „испод жита“,
омогућило а ф и р м и с а њ е з а б р а њ е н о г м о т и в а .
Садржај сна, каже Фројд, лаик (а и дота-

168
дашња наука) приписује обично накнадној обради
чулних утисака или соматској стимулацији: смет- њама
у варењу, случајном положају тела и екстре- митета
итд., и „изгледа да и не слути да је и после узимања у
обзир свих ових чинилаца ипак прео- стало још нешто
за што је потребно објашњење“ (Фројд, 1969, I, 223).
[Како је то све дотада изгледало лепо илуструје
један цитат из популарне књиге о сновима Штримпе- ла
(Striimpell):
„Чим за време спавања у души кроз један споља-
шњи или унутрашњи нервни надражај настаје сенза-
ција или комплекс сензација, или осећај, или уопште
неки психички процес и бива од душе перципиран, овај
процес изазива сензорне слике из круга искуства које су
у души преостале од будног стања, дакле ра- није
перцепције, које су било голе или пак са припа- дајућим
психичким вредностима. Процес такорећи око себе
прикупља један већи или мањи број таквих слика,
преко којих утисак који долази од нервног на- дражаја
добија своју психичку вредност“ (.I b i d ., 225)].
Човек је свесно заокупљен својим манифестним
видом сна, док у ствари латентни садржај сна обав- ља
прави рад. А задатак сна је да отклони надра- жаје, да
уљуљка личност у привидни мир и без- бедност да се
не би „латентне мисли сна подвргле контроли од стране
цензуре“ (Фројд, 1971, 49).
Доцније, међутим, Фројд ублажује ову једно-
ставну схему па препознаје и нешто шире функције сна.
Тиме он, пре свега, покушава да уклопи идеје Медера
(Maeder) и Адлера о п р е д и к ш и в н о с т и сна. Реч је о
сновима који се баве неким проблемом ве- заним за
будућност, па је Адлер сматрао да ти сно- ви имају
функцију „мишљења унапред“. То, нарав- но, за Фројда
није ударна ствар, поготово за потре-
бе тумачења сна - на чему је увек и био акценат у
третману снова у психоанализи. Фројд пише:
„Али мало размишљања мора нас, међутим, убе-
дити да ова 'секундарна’ функција сна не заслужује
никакво признање у оквиру тумачења сна. Мишљење
унапред, формирање намера, планирање покушаја ре-
шења који би затим у будном стању евентуално могли
бити остварени, то и још много других ствари дело су
несвесне и представне активности духа, које се у ста-
њу спавања настављају као ’остатак претходног дана’ и
могу затим комбиновати са једном несвесном же- љом
у обликовању сна... Функција сна која мисли унапред
јесте, дакле, пре функција предсвесног буд- ног
мишљења...“ (Фројд, 1969, II, 231).
Било како да Фројд разврстава ова збивања у сну, у
остатке из претходног дана, или у предсве- сно будно
мишљење (?), реч је о неким појавама које нису
непосредно везане за психоаналитичко схватање сна и
не могу се психоаналитички трети- рати. Стога им
Фројд, наравно, приписује „секун- дарну“
улогу, али запазимо да их већ сасвим уоча- ва, па
чак помиње да ту има и Још много других ствари“.
Тако схватање улоге сна добија очигледно на ширини -
задатак сна није више само ортодок- сно
психоаналитичка игра преклапања манифест- ног и
латентног садржаја. У доцнијим радовима Фројд
спомиње већ д в а з а д а т к а с н а . Први је, нарав- но,
„испуњење потиснуте жеље“, а други наставак
„предсвесне мисаоне делатности дана, испунивши себе
произвољним садржајем, да изрази неку на- меру,
опомену, расуђивање и поново испуњење же- ље“
(Фројд, 1971, 50).
Посебно значајан део Фројдове теорије о сно- вима
односи се на такозвани „рад сна“. Под тим Фројд
подразумева то како се формира сан, којим поступцима
се скривени садржај организује у при-

170
хватљиву причу, другим речима - ту се говори о je- зику
и синтакси сна.
Под радом сна подразумевају се механизми ко- је
користи н е - з н а - с е - т а ч н о - к о у нама, а своде се,
углавном, на поступке с а ж и м а њ а , п о м е р а њ а ,
обрта- ња и представљања кроз симболе
(данас бисмо ре- кли) информација, али Фројд говори
претежно о речима и (знатно ређе) о представама, у
духу ког- нитивне психологије свог времена. И уопште,
за данашњег читаоца у сасвим неуобичајеној диспро-
порцији, Фројд под искуственим простором подра-
зумева углавном - језички простор! Највећи део
Фројдових примера за рад сна своди се на примере са
језичким материјалом. Уосталом, то није карак-
теристика само његове дискусије о сну; и у описи- ма
настанка омашки, затим механизама одбране итд.
доминирају опет примери из употребе језика.
Рад сна значи, иначе, обраду материјала сна ка- ко
би он из латентног прешао у манифестни облик. Дакле,
нека врста маскирања. Фројд описује ове поступке
обраде кроз бројне примере, од којих су неки веома
сложени. Тим поступцима обраде гради се, на пример,
колективна особа кроз сажимање више личности,
формирају се „збирна лица“, дола- зи до „померања у
служби сажимања“, настају „ме- шовите творевине“,
затим тзв. „секундарна обра- да“, или процеси замене,
или обртања контраста, и томе слично.
То су, на крају крајева, исти они механизми који
дејствују у настанку неуротских симптома, а Фројд их
још сматра и регресијом (!). Све то слу- жи једном
циљу: „Ограђивање психичког живота од реалности у
току ноћи и тиме остварење регре- сија на примитивне
механизме омогућује да се ово прижељкивано
задовољење нагона халуцинаторно доживи као
садашњост“ ( J b i d , 98). А то се постиже

171
тако што се „изражава само сировина мисаоне де-
латности као у неком примитивном језику без гра-
матике, а апстрактно се своди на конкретно које је у
његовој основи. Оно што преостане лако може
изгледати неповезано. У складу је како са архаич- ном
регресијом у душевном апарату тако и са зах- тевима
цензуре ако се извесни предмети и збивања у знатној
мери прикажу помоћу симбола, који су постали туђи
свесном мишљењу“ ( I b k L , 100).
То све мора да се уради п р е изласка на сцену сна
и остаје прилично неразјашњено како тако ве- лик
посао обавља неки мистериозни несвесни део наше
личности, „у садејству са цензуром“ (Фројд, 1971, 49)
. Очигледно се том делу личности припи- сује
изузетна когнитивна моћ, а и велика креатив- ност, јер
ти процеси - на пример они при форми- рању
симболичких израза за скривене мисли - у Фројдовим
примерима веома личе на описе најсло- женијих
видова креативне активности при умет- ничком
стварању. Сам Фројд наглашава и њихову
оригиналност: збивања у раду сна су „толико дру-
гачија од оних у нашем свесном мишљењу да се она
свесном мишљењу морају причинити као нешто не-
чувено и погрешно“ (Фројд, 1976, 97).
О томе колико се снови памте (и који њихови
делови), о емоцијама које прате снове Фројд има
доследан став, подређен основној идеји: памте се
важни снови, у њима најважнији део је и најјаснији,
најживљи и са највише детаља; то је по њему „сре-
диште мисли сна“. Јаке емоције ће да прате такве
делове сна управо зато што је он ту „најдетермини-
санији“ скривеним мотивом. (Примедба: Речи под
наводницима су Фројдови термини, 1970, 331-332).
Несумњиво је да је Фројдово Т у м а ч е њ е с н о в а
извршило снажан и пресудан утицај на психологију
снова. Најпознатији когнитивни истраживачи сно-

172
 ва (савремени смер о којем ће даље бити речи) сма-
трају да у својој основи Фројдово учење говори о
к о г н и ц и ј и . Каснији утицај који је његово дело извр-
шило на ширем социјалном плану, сматрају они, за-
маглило је основни тон приступа. „Због свог
симболичког статуса, Фројдова је књига била игно-
рисана од стране академских психолога исто као и
свакодневни објект од интереса, најближи Фројдо- вом
срцу - снови. Док је психоанализа наставила да врши
огроман утицај на уметност и хумане ди- сциплине,
била је одбачена од већине оних који би се назвали
’научним’ или ’емпиријским’ психолози- ма. За
жаљење је што их је то довело до игнориса- ња књиге
која је суштински створила психоанали- зу, јер би је
корисно било посматрати не само као научну
монографију већ и као специфично когни- тивну“
(Cavallero, Foulkes, 1995). Каснија когнитивна
психологија снова користила је, скоро без изузет- ка,
Фројдове идеје.
б) Ј у н г о в а т е о р и ј а с н а . Карл Густав Јунг сматра, као
и Фројд, да су снови полигон исказивања несвесног
дела личности, али, за разлику од Фројда, не види ту
само место за делимично задовољење потисну- тих
жеља, већ је сан за њега знатно шири простор у којем
ће неафирмисани делови личности - инди- видуално и
колективно несвесно - доћи до речи. Основни задатак
сна је у с п о с т а в љ а њ е и / и л и о д р ж а - в а њ е
и н т е г р и т е т а л и ч н о с т и , односно омогућавање да
се преко упознавања себе спајањем несвесног и свесног
дела личности постигне и н д и в и д у а ц и ј а , како би се
„индивидуалност одгајила до њене потпуно- сти и
самосталности“ (Јунг, 1977, 347).
Јунг даје овакву дефиницију: „Сан је спонтано
самоприказивање актуелног стања несвесног у
симболичком изражајном облику“ { I b i d . , 365). Под
овим симболичким приказивањем несвесног Јунг

173
покушава да направи довољно широк оквир који би
обухватио и Фројдове идеје (сан као испуњење жеља),
а делимично и Адлерове идеје, па чак и Ни- чеове.
Наиме, у анализама које је он обављао на сновима
својих пацијената и на сопственим снови- ма (каже да
их је обрађивао годишње од 1.500 до 2.000), Јунг
налази скученост психоаналитичких схема за
тумачење. „Сан је изванредно комплексан феномен,
исто тако компликован и недокучив као и феномен
свести“, пише он ( I b i d ., 355). За његово разумевање
нужан је друкчији поступак, мање схе- матизован у
односу на оно што нуди Фројд. Зато он напушта
Фројдову методу примене асоцијација у анализи
значења сна, или к а у з а л н и поступак - ка- ко га зове
Јунг, заменивши га ф и н а л н н м поступ- ком у којем се
не напушта терен самог сна и где је главни ослонац у
с н и м а њ у к о н т е к с т а . Разлике се најбоље виде у
интерпретацији симбола сна. Јунг о томе пише:
„Каузални начин посматрања тежи, сходно својој
природи, једнозначности, то јест чврстом значењу
симбола. Насупрот томе, финални начин посматрања у
промењеној слици сна види израз промењене психо-
лошке ситуације. Он не познаје никаква чврста значе-
ња симбола. Са овог становишта слике снова по себи
су врло важне, при чему, наиме, оне носе значење у
себи самима, због чега се уопште и јављају у сну“
( I b i d , 346).
По Јунговом мишљењу, Фројдов каузални по-
ступак ближи је очекивањима савремене науке, али се
он, Јунг, уверио да разумевање снова „уопште није
искључиво интелектуални процес“. Комбино- вањем
оба метода, сматра, добијамо на истини. У сваком
случају, морамо се ту ослонити на спрет- ност
истраживача, анализатора сна. Уосталом, тре- ба имати
на уму поруку која се често изгуби у
напорима науке и медицине да се сан разуме и про-
тумачи: „Читаво истраживање снова је углавном
субјективно“, каже Јунг, „а сан је оно позориште где је
сневач сцена, глумац, суфлер, режисер, ау- тор, публика
и критичар“ ( I b i d . , 369).
Но главна разлика у Јунговом приступу снови- ма,
у односу на Фројдов, није методолошке приро- де. Јунг
сматра да је несвесно сложено из индиви- дуалног и
колективног несвесног, а да свест као млађа функција
„природно пружа отпор према све- му несвесном и
непознатом“ (Јунг, 1974, 31). Стога је човек подељена
личност - његова свест га усме- рава ка свету на један,
ограничен начин, који га комплетно заокупља и који му
даје привид укупно- сти душевног живота. Несвесно
мора да се бори да дође до речи да би употпунило
личност, а полигон његовог изражавања јесте сан. Свет
свести је изве- ден из света несвесног дугом еволуцијом
наше вр- сте. А „као што наше тело у себи носи трагове
његовог филогенетског развитка, тако их има и чо-
веков дух. Због тога није ништа чудно што је ком-
паративни говор наших снова архаички остатак“ (Јунг,
1977, 348-349).
То је идеја коју је иначе, наравно у другом кон-
тексту, заступао и Ниче. Он је сматрао да су нам снови
филогенетски старији м о д у с м и г и љ е њ а . Ком-
паративни говор снова, који помиње Јунг, могао би се
схватити као употреба метафоричког језика пре- дака за
комуникацију унутар личности. Јунг сматра да он,
пошто је старији и примитивнији језик, пред- ставља
регресиван феномен, јер свест не разуме и не допушта
његову употребу у својој комуникацији, а као и сви
скоројевићи - плаши се традиционал- них решења (ово
последње је наша метафора).
„Сан је дериват несвесног процеса“, пише Јунг,
„приказ несвесних садржаја. Али не ради се о при-
казу несвесних садржаја уопште, већ само извесних
садржаја, који су асоцијативно привучени и изабра- ни
тренутним стањем свести“ ( I b i d . , 349). То значи да ће
окидач за композицију снова бити догађај или догађаји
на јави којима се некако бави свест, истина, углавном
на својим маргинама. Ту Јунг по- миње оне
„недомишљене“ догађаје током дана који се јављају
ноћу као иницијално ткиво сна, али не и као његов
прави садржај.
Пре но што размотримо важна питања садржа- ја и
композиције сна по Јунгу, треба поменути за- датке или
функције сна, иначе се ти сложени про- блеми не би
могли добро разумети. Са функцијама сна Јунг је,
очигледно, имао проблема, претежно због тога што је
желео да својим решењем обухва- ти и основне идеје
Фројда, али и других претходни- ка у истраживању
снова, па и накнадне корекције од стране сопствених
сарадника (Медер).
Пођимо од најопштијих. Основни задатак сна је,
поменули смо, да омогући несвесном да допуни свесни
душевни живот, како би се личност хармо- нично
повезала и осамосталила. Он ће то постићи кроз
тројство посебних функција: преко к о м п е н з а -
ц и о н е , р е д у к т и в н е и п р о с п е к ш и в н е функције.
Компензациона функција укључује и
фројдовско испуњење жеља, али и друге механизме
рада на ин- теграцији личности - пре свега оне који
онемогућа- вају „отцепљење комплекса“.
Р е д у к т и в н а ф у н к ц и ј а сна игра неку врсту
нега- тивно-компензаторске улоге. Ту спада обезвређи-
вање у функцији корекције ставова личности према
себи, али и други видови регресивних феномена.
П р о с п е к ш и в н а ф у н к ц и ј а сна значи његову
окре- нутост ка будућности, и то је нешто на шта Јунг
пристаје индиректно, нешто што му се не уклапа
глатко у теорију. Окренутост будућности сна или
 чак пророчке снове описивали су миленијумима разни
аутори, па и Алфред Адлер; Јунг се осетио позваним да
ни он не заобиђе тај феномен. Стога гледа да помири
своју основну идеју да сан пред- ставља корак
несвесног ка свести, како би се фор- мирала што
јединственија личност, са примерима у којима је
илустрована предвиђачка улога снова. Он пише да због
неприлагођености свести, уобичајена компензациона
функција несвесног „добија у ва- жности и повећава се
до в о д е ћ е п р о с п е к т и в н е ф у н к - ц и ј е “ (курзив
Јунгов, I b i d ., 358), да би онда била у стању да свесном
делу личности пружи увид у бу- дућа збивања.
Уз ове главне функције сна, Јунг повремено
помиње још понеку, као што је то, на пример, р е а к -
ц и о н и с а н , у којем сневач доводи на дораду трау-
матски доживљај већег емотивног набоја (догађаји у
рату који се реплицирају, понекад и више пута), или
т е л е п а т с к и с а н , о којем Јунг има лична иску- ства
и који везује за посебно осетљиве особе.
Садржаји снова могу се разумети на основу
описаних функција сна. Јунг наглашава присуство
остатака дневних збивања у компензаторским сно-
вима, уз, наравно, њихову обраду по потреби приче сна.
Но циљ је јасно коректорски, или допуњују- ћи, или
наглашено контрастни, у односу на дневну употребу
истих садржаја. Уз то, Јунг наглашава ва- жност измене
у разумевању употребљеног садр- жаја: он се сад јавља
у додатном или скривеном значењу („компаративни
говор“).
Личности у сну су и м а г о - носиоци набацаних
својстава од стране самог сневача, а много мање особе
са сопственим, објективним карактеристика- ма.
Објекти су, опет, пројекције црта личности са- мог
сневача, тако да се у сну сневач врти по својој
сопственој унутрашњости. Ствар потиче из прими-

- Наше намере.. 177

 тивног, дакле архаичног схватања ствари око нас, онога
што антрополог Леви-Брил (Levy-Bruhl) на- зива
„мистични идентитет“ објекта па, како је сан
регресивни феномен, јасно је зашто је и интерпре-
тација појава у њему на том архаичном нивоу. При- ча
сна садржи м и т о л о г е м е или митолошке мотиве, који
се понављају и врте у сновима свих људи без обзира на
образовање сневача и његово познавање митологије
или религије. То је производ архетип- ске структуре
несвесног. Јунг сматра да се под тим подразумевају
специфични облици и слике, који се „у подударном
облику не срећу само у свим време- нима и на свим
меридијанима, већ и у индивидуал- ним сновима,
фантазијама, визијама и суманутим идејама“ ( I b i d ,
397-398).
Што се тиче важности снова, Јунг разврстава снове
на „мале“ и „велике“, односно безначајне и значајне.
Први се брзо заборављају, прављени су углавном од
остатака дневних слика и представља- ју „фрагменте
ноћних фантазија“ па служе за једно- кратну употребу.
Други се памте јер носе одређену психолошку тежину,
нарочито наизглед једностав- ни снови из развојног
периода човековог живота.

4) Когнитивна анализа снова

Когнитивна психологија снова настала је, с једне стра- не,

на наслеђу класичне психологије сневања развијане од
Фројда и Јунга, а, са друге стране, на налазима фи-
зиологије сневања. Когнитивна психологија снова поку-
шава да преузме предности и постигнућа оба приступа и да
превазиђе ограничености у које су у свом развоју обе
дисциплине западале.
Јер, у време јављања овог таласа, ситуација у науци о
сновима није била добра. Наиме, два дотадашња пута
су све мање била плодоносна. И мада је растао број
клиничких теорија које су настале као деривати психо-
анализе, њихови концепти су веома ретко били доступ- ни
емпирији, те су тако ове теорије у ствари удаљавале
феномен сна од науке. Физиологија је, опет, развила током
протеклог века објективну мерну апаратуру, па је њоме,
видели смо, добијен богат опус стабилних на- лаза. Ипак,
добар део значајних тема сна остао је недо- ступан
физиолошком третману, већ и због основног открића науке
о духу - да се дух и материја не налазе у простом односу.
Зато су круцијална открића и револу- ције унутар једног
пута тек у траговима погађале дру- ги. Физиологија сневања
је, наравно, еманципованија у том пару, па је утицај на
психологију ишао редоследом: подстицања, почетног
одушевљења, опрезне провере и, коначно, установљавања
ограничености моћи најфини- јих мерних инструмената
пред продуктом мисли. Овај застој превазилази когнитивна
психологија. Талас ког- нитивне анализе снова у целини
значио је одлучно померање напред - у замрзнутој позицији
између фи- зиологије с једне стране и тзв. „психолошких“
теорија преоптерећених патологијом са друге; когнитивном
анализом снова отварао се трећи, разрешујући пут, пут
провере. Стога овде ваља приказати те канале где је
напредак постигнут и поменути неколико истраживача
снова из овог таласа који заслужују, у таквом контек- сту,
посебну пажњу.

Сан као концепт:

Калвин Хал

Четрдесетих и педесетих година 20. века јављају се нове

идеје у психологији снова. У истраживања сне- вања први
пут се уводи нешто налик експлоративној студији. Увођење
емпиријске верификације није више директно у служби
појединих психолошких теорија -

12* 179
акценат се помера ка феномену сна. Калвин Хал (Hall), као
представник овог правца, применио је први посеб- не
технике а н а л и з е с а д р ж а ј а сна на великом броју
спонтано памћених снова. Можда је психологија за- стала
у свом напретку само зато што је покушала да игнорише
субјективну когницију у корист објективних стимулус-
варијабли, мислио је Хал (наслеђе бихејвио- ризма). Са
друге стране, психоанализа, која није блиска емпирији,
нуди извесне корисне смернице, нарочито у оквиру его-
психологије. Јавила се, на пример, хипотеза о односу
између универзума сна и реалности. Испитују- ћи велик
број (више хиљада) спонтано памћених снова, Хал
утврђује да се веома важни социјални догађаји, за које сви
испитаници знају и који утичу на њихов живот (као што је,
на пример, употреба атомске бомбе у Дру- гом светском
рату), уопште не појављују у садржају сна. Учешће
препознатљивих догађаја из јаве у сну је занемарљиво.
Ово је стога, говори он, што је свет сно- ва личан.

Редослед важности догађаја је квалитативно различит, па

тако социјално окружење, на које смо будни упућени, у
току ноћи постаје крајња периферија догађаја, док се
сневачев лични простор јавља апсолут- но у првом плану.
Обрада догађаја у сну и реалности је квалитативно
различита. Два домена се не преслика- вају један на други
по лако видљивим, универзалним правилима (Hall, 1953).
Домен сна назван је субјективна реалност. У њој је
социјална реалност невидљива или тек благо видљива:

„Председнички избори, објаве рата, дипломатске

битке великих размера, велике спортске победе, ло-
кални догађаји са насловних страна, све се у прилич- но
великој мери игнорише у сну. Скуп ликова у вели- ком
узорку снова показује да је број познатих људи врло
мали. Нити су интелектуалне, научне, културне и
професионалне теме, а нити догађаји из финансија,
бизниса и индустрије, основни субјект сна.

180
 Шта је онда остало? Читав свет личног, интим-
ног, осећајног и конфликтног је остао“ (275).
У основи, говори Хал храбро још 1953, сневање је
к о г н и т и в а н п р о ц е с у којем мисао бива отеловљена
кроз слике. Када мисао постане перцептибилна, она постаје
комуникација. У овом случају то је приказ сневачевих
мисли њему самом. Финални продукт процеса је идеја,
к о н ц е п т , јединица сазнања која није условљења сензор-
ним улазом као што је случај са перцепцијом, већ неза-
висна од њега. Концепт зиме можемо имати кад год хоћемо,
говори Хал, а перцепт зиме само зими. Кон- цепт постаје
видљив у сну, претворен у слике сна. Кон- цепт је наше
виђење нашег окружења и нас самих. Он је сазнање.
Своју психологију снова Хал заснива на конструк-
тивној критици Фројдове теорије снова, црпећи из ње неке
од идеја, а посебно идеје из его-теорије личности.
Релевантна евиденција о сну садржи у себи неке од по-
казатеља:
а) акције и особине сневача,
б) врста ликова у сну,
в) акције и особине ликова других,
г) однос сневач-ликови и ликови између себе,
д) место догађаја у сну,
ђ) прелази у сну,
е) исход сна.
Разумевање сна је разумевање сневача, сматра он, а
основни концепти који се назиру иза слике, презен- тованог
дела сна, могу се разврстати на следеће кате- горије.
К о н ц е п т с е л ф а . Сневач презентује своје виђе- ње
себе.
К о н ц е п т д р у г и х љ у д и . Концепти других људи пре-
зентују мрежу ликова са којима се сневач у реалности

181
сусреће. Они су редовно исти и понављају се код истог
сиевача кроз време. Млади мушкарци редовно имају сукоб
са другим мушкарцем у сну. Младе жене тако- ђе често
имају мушкарца нападача, али и многе друге садржаје сна.
Ове когнитивне мреже ликова су концеп- туални системи
који представљају интерактивно окру- жење сневача.
К о н ц е п т с в е т а . Представља тоталитет окружења
сневача које није он сам. Концепт света често је мате-
ријализован сликом која садржи физичке карактери- стике.
Физичке карактеристике су опредмећење емо- тивног
доживљаја.
К о н ц е п т н а г о н а , з а б р а н а и к а з н и . Критику
Фројда Хал овде образлаже овако: будући да су заиста неки
снови испуњени задовољењем нагона, Фројд је поми- слио
да је то основна функција сна. Али сан нам запра- во говори
о томе како сневач види своје импулсе, а не како сами
импулси изгледају. У питању је субјективан приказ
унутрашњег стања, а не приказ сила које на то стање делују.
Редовно се у сновима појављују и препре- ке везане за
нагоне.
К о н ц е п т п р о б л е м а и с у к о б а . Сан пружа поглед
изну- тра на то како особа перципира себе и своје окруже-
ње, а увид у проблемске ситуације представља посебно
важан део. Следећи своју идеју о субјективној реално- сти,
Хал конфликт посматра као унутрашњи догађај којим
сневач оперише у сну. Решавање проблема у сну је, иначе,
важна тема когнитивне психологије снова.
Суштински Халов допринос психологији снова је- сте
увођење идеје о сну као когницији, идеје о оте- ловљењу
концепта као основне градивне јединице ког- ниције, идеје
о субјективној наспрам објективне реал- ности и покушај
емпиријског мерења односа између њих. Овде је мање од
интереса Халов модел интерпре- тације садржаја, мада и
њега ваља поменути. Оно што

182
му данашња психологиЈа признаЈе као главни допри- нос јесте
увођење реда и објективизације у науку о сну (Jones, 1978).

Развојно истраживање снова:

Дејвид Фолкс

У прилог томе да физиологија нуди правац, али не и

садржај истраживања иду и налази Фолкса (Foulkes, 1982,
1983), који утврђује да, поред уредног ЕЕГ записа
о сневању (РЕМ фазе), код деце у узрасту од три годи- не
сневања заправо нема. Одређена физиолошка стања н у д е
п р е д и с п о з и ц и ј у да се сневање одигра, али нису и
довољан услов. Нужно је развити сложен систем пред-
става, симбола, овладати процесом генерисања симбо- ла да
би до сневања дошло. У основи, то је когнитивни феномен.
Најпровокативније питање око којег велика већи- на
научника опрезно обилази јесте централно место Фолксовог
рада - питање односа духа (ума) и материје (физиолошке
основе). „Сневање мора бити централни фокус наших
покушаја да разумемо људски ум и да от- кријемо зависност
ума од мождане активности“ (Foul- kes, 1983, 276).
Сневање је сазнање, а не виђење нити било који сличан
перцептивни процес. Код испитаника са очува- ним
визуелним апаратом, а специфичним когнитивним
сметњама, нема сна, он не може да се конструише (Kerr,
Foulkes, Jurkovic, 1978). Физиологија не даје опис снева- ња.
Сневање надраста своје физичке корелате.
Когнитивна психологија снова Фолкса настала је као
критика класичне клиничке психологије и као по- тврда
хипотезе да је процес сневања у основи мисаон.
Тестирајући хипотезе психоанализе, Фолкс утврђује да
снови деце узраста између три и четири године нису
емотивно оптерећени, нису симболизовани, и много су

183
више налик свакодневном искуству којем је дете изло-
жено него што се према класичној психоаналитичкој тези
могло очекивати. Најважнији налаз његових сту- дија јесте
да образовање симбола у сну прати управо оне етапе
когнитивног развоја у којима се дете налази. Оно што дете
одређеног узраста не може представно да антиципира не
може ни да има у садржају сна.
Сан је, дакле, одређен спољним искуственим, примарно
когнитивним развојем и није неки систем за себе, који би
радио независно од других аспеката личности. „Са- држај
сна је одређен не оним што дете доживљава, не оним што
га интересује, него тиме колико адекватно може
симболички да реконструише реалност“, говори он
(Foulkes, 1983).
Критикујући клиничка посматрања и одсуство кон-
тролисаног истраживања, Фолкс пише:
„Од открића психофизиолошких истраживања о
томе колико много сањамо, а колико се мало обично
сећамо (изван лабораторијског оквира који дозвоља- ва
репрезентативан узорак), јасно је да клиничка по-
сматрања више говоре о селективном памћењу снова
него о томе како и шта дете уобичајено мисли током
сна“ ( I b i đ . ) .
Раздвајање когнитивног од клиничког аспекта сне-
вања касније се показало истраживачима многоструко
корисним. Белицки, на пример, потврђује да су ноћне море
као симптом јасно повезане са психопатологијом, али
потпуно невезане за когнитивни стил сневача (Ве- licki,
1992). Процес сневања повезује се, у складу са овим
концептом, са мишљењем уопште, док су клинич- ке
студије ноћних мора и поремећаја спавања један са- свим
други универзум. Реч је о истом предмету истра- живања
смештеном у два различита контекста, тако да подударност
предмета не гарантује сличност налаза - што потврђују
различити емпиријски резултати.

184
 Узрасно посматрано, типично дете између три и пет
година репродукује сан тек у 15 % буђења у РЕМ фази, а
никад у НРЕМ и SO (,,sleep-onset“ фаза падања у сан, 2-3
минута након појаве првог вретена). Пажљиво ели-
минишући могуће замке при закључивању, Фолкс прет-
поставља да је то зато што на том узрасту нема артику-
лисаног искуства као што је сан. РЕМ циклус, претпо-
ставља он, само дозвољава сневање, али га не твори. Да би
једно РЕМ стање организма постало сан, мора по- стојати
развијена способност имагинативне репрезента- ције и
наративне организације искуства - сан је ту више
концептуалне него перцептивне природе.
Онтогенетски најстарији сан је статична слика са ликом
животиње (јавља се у чак 45 % снова девојчица узраста три
до пет година). У њима нема чланова поро- дице, нема
социјалне интеракције, нема чак ни кретања. Лик сневача
ће се први пут појавити код когнитивно компетентније деце
од седам година. Дете у предопера- ционалној фази
когнитивног развоја, закључује аутор, у сну нема покрет
зато што ни будно не може симбо- лички да репрезентује
покрет, интеракцију и аутоки- нетику.
Снови деце узраста пет до седам година продужују се
по трајању и обиму. Већи проценат (31 %) буђења из РЕМ-а
препричава се. Садржај се померио од статич- ног,
егоцентричног, према наративном облику у којем су ликови
у интеракцији и крећу се. Појављују се лико- ви родитеља,
али код деце која имају проблематичне односе са њима -
код родитељског стила описаног као контрола или
дистанца. Појављују се странци у сну, а ликови животиња
сада су знатно чешћи и важнији код дечака (ово аутор
повезује са проблемом импулсивно- сти, који је већи код
дечака него код девојчица). Место догађаја је реалистично
и конкретно. Сопствена кућа се среће код девојчица и код
деце која су пасивна у игри. Акција других постаје чешћа
него у претходном узра-
сту, снови добијају моторичку активност. Ниво актив-
ности самог сневача је низак. Промене у садржају снова
поклапају се са општим когнитивним променама - на-
предовањем ка операционалном мишљењу.
У узрасту седам до девет година дечји снови се од-
ликују повећањем и продужењем вербалних извештаја, у
порасту је покрет самог сневача, јавља се глад као мотив
код сневача у сну, затим социјални приступ сне- вача
другима, као и приступ објектима у сну. Појава дивљих
животиња се смањује у сновима дечака. Непо- знати
одрасли мушкарци појављују се у сновима девој- чица.
Остаје континуитет у појави родитеља код деце која немају
добру атмосферу у породици. Место сна је оно из
реалности. Љутња се први пут појављује у сно- вима у овом
узрасту.
Извештај о сну код деце између 9 и 11 година даље се
још продужује, али не достиже вредности као код одраслих.
Број речи којима дете описује сан почиње да прати дужину
сна и ту се први пут појављује вербални опис сна близак
оном код одрасле особе. У односу на претходни период
повећава се појава странаца, позна- тих особа, школе као
теме, повећава се активно учешће сневача, појављује се
срећа у опису исхода. Непријат- ност је повезана са
пасивношћу сневача и дисторзијом неких од модалитета
сна. Показало се да иста деца кроз различите узрасте имају
непријатне снове. То су рела- тивно напреднија деца, без
патолошких симптома било лично или у породици.
Сличности међу половима су ве- ће од разлика.
У односу на претходни узраст, деца од 11 до 13 го-
дина имају повећан број познатих ликова, кућу као те- му,
појачан социјални приступ у сну, као и приступ објекту,
наглашенију визуелизацију, а мање присуство породице.
Полне разлике су у овом узрасту највеће - дечаци имају
више социјалних напада од стране дру- гих и више лоших
исхода сна, наглашенију сензорну
активност, већу укљученост у сан, веће присуство осо- ба
истог пола. Уопштено, снови су мање центрирани на кућу и
породицу, а више на вршњаке, развој сексуалне улоге, и
показују континуалност са реалним когнитив- ним стилом,
социјалним способностима и структуром личности.
У узрасту 13-15 година полне разлике се губе, сма-
њује се активност у сну, мање је просоцијалног пона- шања,
мање је стања тела у сну (глад, жеђ, умор, секс), мање је
чланова породице. Дисторзија сна (симболи- зација) има
позитивне когнитивне корелате и одраз је инвентивности а
не маскирања сна. То је још један ар- гумент за критику
психоанализе. Фолкс каже: „Можда је боље мислити о
дисторзији не као о одбрамбеном механизму, него као о
експресивном средству (Hall). У складу с тим, дисторзија
није кључ за значење сна, не- го пре успутни проблем
формирања сна, онај чије ра- светљавање би следило
директније из студија о томе како тематски интереси
учествују у формирању сна, него из истраживања која се
фокусирају на дисторзију по себи, као да она увек јесте или
значи исту ствар“ (Foulkes, 1983, 246).
Поред тога што је Фолксовим радом први пут са- свим
јасно доказана континуалност сањања и осталих
когнитивних функција, постоји још један крупан по- мак
који је његов рад учинио, а то је отварање поља
истраживачима меморије, интелигенције, свести, који, без
сумње, најбољег репрезентанта имају у Кораду Ка- валеру.

Истраживања меморијских извора сна:

Корадо Кавалеро

Кавалеро следи и разрађује основну когнитивистичку идеју

- процеси и структуре сна су исти они који граде и будно
мишљење и искуство. Постоји континуалност

187
између когниције у будном стању и оне за време сна. А оно
што је поред тога за Кавалера од посебног значаја јесте
проблем меморијских извора снова. Његови поку- шаји
примене анализе меморијских извора, примарно
конструисаних за мишљење у будном стању, показују
веома јасну когнитивну структуру мисли у сну. „Цен-
трално језгро сна је генерисано аутономно, долази из
унутрашњих извора, и на основу студија тих извора, на
крају, макар принципијелно, можемо се надати да ћемо
боље разумети генерисање сна у целини“ (Cavallero &
Foulkes, 1995, 44). У својим радовима Кавалеро се осла- ња
на идеје Фолкса, са којим и сарађује од деведесетих година,
и сматра их комплементарним.
Сан је, по овом аутору, генерисан из афективно-
-когнитивног материјала уско повезаног са сневачевим
актуелним искуством везаним за „овде“ и „сада“. Прет-
поставља да су асоцијације и њихов садржај у основи
садржаја сна. Испитујући меморијске изворе генериса- ња
садржаја сна, Кавалеро класификује потенцијалне изворе
сна као:
а) аутобиографске догађаје са прецизним времен- ско-
просторним координатама,
б) апстрактне меморијске изворе који се односе на
селф-сневача - генерално знање о себи, својим навика- ма,
понашању, и
в) семантичке изворе - елементе генералног знања
о свету уопште, укључујући и биографске епизоде ли- кова
других.
Кавалеро утврђује да са протоком времена број не-
посредних асоцијација опада (а-категорија), а број асо-
цијација везаних за опште знање расте (в-категорија).
Претапање личних извора у опште знање јесте процес који
се одвија брзо у времену, тако да је при испитива- њу сна
веома важна временска блискост сневања. Из- ворна
генеративна матрица сна је много више под ути-
цаЈем личних асоциЈациЈа него што се то при накнад- ним
тумачењима могло видети (Cavallero, 1987).
У свом истраживању снова аутор примењује ки-
бернетичку схему - испитивање улаза и излаза, као и
интервенишућег поља између њих. Под улазом Кавале- ро
подразумева блиске меморијске изворе сна, а излаз је
искуство сна. Између њих интервенише процес обра- де
информација, у овом случају процеси сна. Као најбо- љег
кандидата за материјал од којег се сневање гради Кавалеро
види садржај меморије, при чему се памћење посматра не
као репродуктиван него као реконструк- тиван процес, а цео
људски ум као динамичан, активан организам. Сневање је,
говори он, процес који спаја фрагменте активираног
памћења и реогранизује их на такав начин да различите
компоненте које се појављују у сну не могу више бити
идентификоване уназад, сме- штене у посебне епизоде наше
прошлости.
Познато је да се при менталном представљању у
машти, па понекад и у процесу присећања, састављају
различити аспекти и делови из различитх успомена. Ре-
зултат изгледа као нешто сасвим ново. Кавалеро верује да
процес одговоран за овакво конструктивно комби- новање
делује и у сну.
Осим питања извора сна, Кавалеро истражује и по-
тенцијалне разлике између фаза сна (СО, РЕМ и НРЕМ
фаза). После разлика које су констатовали у почетним
фазама истраживања (Bosinelli, Cavallero, 1982), Кавале- ро
и сарадници утврђују да на основу посматрања ЕЕГ
активности не може да се донесе никакав закључак о
квалитету и садржају сна, па своје хипотезе модификују у
односу на ту чињеницу. Снови су се врло много разли-
ковали по садржају, комплексности, дужини. Када се
садржаји упореде по меморијском склопу, разлике су веома
изражене. Када се снови, међутим, уједначе по фактору
дужине (комплексности, броју секвенци), све разлике се
анулирају. Дужина сна је основни извор раз-
лика, а не садржај по себи! - каже Кавалеро. И то је још
један моменат где се Кавалерови и Фолксови налази су-
срећу, јер Фолкс је испитујући разлике у садржају снова
закључио: „Разлике у садржају су артефакт квантитета а не
квалитета сна“ (Foulkes & Schmidt, 1983).
Кавалеро у својим истраживањима иде затим и да- ље.
Полазећи од објективне чињенице да се РЕМ фаза и СТС
фаза (дубоки сан, 4. фаза) суштински разликују по
физиолошким параметрима, да су најудаљенији опо- зити
по ЕЕГ записима, он покушава да утврди да ли се и разлике
у садржају сна појављују између два стања. Налази нешто
веће учешће семантичког знања у РЕМ-у но у
спороталасном сну. РЕМ снови су, затим, и зна- чајно дужи.
Али, снови су често дуги и у СТС фази, као што се, са друге
стране, често не памте снови из РЕМ фазе. Ове разлике није
могуће приписати физолошком стању (фази) у којем се
сневач налази. Аутори закљу- чују да драматичних разлика
нема и да то показује из- весну н е з а в и с н о с т м е н т а л н е
о д ф и з и о л о ш к е а к т и в н о с т и у м а (Cavallero &
Foulkes, 1995). Још једном, као у Фолк- совим радовима,
наилазимо на упозорење да идеја успостављања простог
паралелизма између физиоло- шког (материјалног) и
психолошког (духовног) мора да се напусти. Однос је
много комплекснији, као и однос душа-тело, с којим се
психологија суочава од првих по- четака из времена старе
Грчке. Утврђивање чињеница
о једном аспекту може да пружи подстрек истражива- њу
другог, али не може да понуди и готове одговоре. Бар не у
чистом виду.
Мада је Кавалеро нигде експлицитно не износи, још
једну његову необично храбру идеју треба помену- ти. Она
се јавља као лајтмотив у позадини Кавалеровог дела:
снови се не завршавају моментом уласка у
б у д н о с т а њ е \ Они и даље „раде“. Мењају се кроз време
по квалитету доживљаја. Они су у Кавалеровом приступу
„живи“, променљиви, као што ни цео когнитивни си-

190
стем није статичан. Са групом истраживача Кавалеро
утврђује да постоје разлике у памћењу између снова и
приказаног филма. Снови су много променљивији и по-
дложнији менталном покрету него успомена о филму, у
складу са идејом да је сећање „конструктиван а не
реконструктиван“ процес (Cicogna и сар., 1984).
Кавалеров допринос когнитивној психологији је
многострук. Он није само у инвентивној, савршено
контролисаној експериментацији, структурираним на-
цртима, сврховитом опрезу и спремности да се посум- ња у
сопствене налазе. Ту постоји и велика отвореност према
претходној, старој психологији и спремност да се од ње
преузме конструктиван део. А, што је најва- жније, у свом
делу Кавалеро не обилази око појаве тражећи корелате, већ
циља директно у средиште мете
- у питање шта је сан, како људски ум функционише, како
се сећање и мисао организују у будном стању или у стању
сневања и какав је њихов однос са материјал- ним
променама које их прате - може се рећи, у круци- јална
питања психологије данас.

Когнитивна анализа сна:

Модел Жака Монтанжероа
Талас истраживања снова, ослобођених патроната пси-
хоанализе, наставља Жак Монтанжеро крајем осамде- сетих
и у деведесетим годинама, ослањајући се на посебну методу
коју је сам развио (Montangero, 1991-а; 1991-6). Иницијални
импулс за развој неког неутралног поступка у трагању за
смислом сневања Монтанжеро налази у недоследним
ставовима неурофизиолошких теорија које се, истина, баве
претежно спавањем, али, онако a d h o c , говоре и о
сновима, као што је то теори- ја Крика и Мичисона. Наиме,
као што је већ помиња- но, питање улоге садржаја снова
било је у неурофизио- логији неповољно решено: Хобсон и
Мекарли, видели
смо, сновима негирају сваки значај тврдећи да су они само
последица случајног неуралног активитета, а још
утицајнији Крик и Мичисон - да снови нису ништа друго
до расути, бесмислени трагови дневне активно- сти, којих
се неурална мрежа мозга ослобађа током ноћи. Другим
речима, то је испирање псеудоинформа- ција - резидуала,
нагомиланих током дана. У доцнијој варијанти своје
теорије Крик и Мичисон праве ипак неки уступак па
препознају у сновима и извесну нара- цију, али за коју
верују да је сасвим случајна (Crick & Mitchison, 1986). Ту
Монтанжеро, слично као и раније већ Фолкс, даје сасвим
логичну примедбу неурофизио- лозима: ако је ноћна
активност мозга и случајна, сасвим је разложно трагати за
тим како се она то организује у наративне целине.
А Фолкс, видели смо, пошавши тим путем претежно кроз
развојне студије, закључује да снови не само да нису
бесмислена игра утисака већ управо оно што нам
о м о г у ћ у ј е м и с а о н у п р о д у к ц и ј у коју јава омета или
спречава притиском погрешних хипоте- за и предубеђења.
И зато није случајно да се бројна от- крића и разрешења
проблема одвијају управо током сневања.
Стога Монтанжеро истиче да се питања смисла
сневања и, уже, улоге садржаја снова у когницији, могу
разумети само преко студија у којима би се детаљно
разматрали м е х а н и з м и п р о д у к ц и ј е с н о в а . Метод,
свој ме- тод који усмерава ка том задатку, назива
а д а п т и в н а к о н - т р о л а м и ш љ е њ а , а налази му и
неке опште сличности са поступцима других когнитивиста
истраживача снова, као што су то Фолкс (модули) или
Циполи и сарадници (асоцијативни механизми меморијског
процеса).
За разлику од поменутих техника Антробуса и Фолкса,
или оне коју су употребљавали Селигман и Је- лен, а за које
Монтанжеро каже да су окренуте ка „формалним
особинама“ снова, овај аутор се залаже за продужетак рада
на з н а ч е њ и м а снова. Он налази ту за-

192
једничку црту у покушајима више група истраживача, као
што су то Бејлор и Деслорије (Baylor & Deslauriers, 1986),
или Хант (Hunt, 1989) и други, који су, с једне стране,
напустили психоаналитички приступ у тумаче- њу снова, а,
са друге, избегли и овакав чисто формали- зовани.
Хаскел је био тај који је први упутио значајну кри- тику
Фолксу и заговорницима истраживања снова само преко
„формалних особина“. Он каже, терминима оп- ште
лингвистике, да синтакса добро формира реченице само да
би садржај - семантика имала смисао (Haskell, 1986). То
мора да важи и за снове.
Изгледа да је за ову генерацију истраживача снова
карактеристично управо то што су се нашли између два
моћна ауторитета, непријатељски расположена, као између
два млинска камена: између психоанализе и њених деривата
с једне стране, са њиховим комотним и субјективним
набацивањем патологије у тумачење сно- ва и
неурофизиологије са друге стране, која је преко утицајних
заговорника (Крик, Хобсон) негирала било које значење
снова. Овај други утицај био је погубнији
- долазио је из науке! Зато ове поменуте покушаје, та- лас
истраживања у осамдесетим и деведесетим година- ма, које
сврставамо у когнитивистичке, ваља схватити као
превазилажење и једног и другог моћног неприја- теља.
Чини нам се да је онда и изабрани пут у том пре-
вазилажењу прошлости морао да буде баш такав: прво
борба за формализовану дескрипцију (синтаксу) сна, да би
се могло ићи даље ка његовом значењу (семантици).
Основни правац развоја ових когнитивистичких поку- шаја
био је изградња поузданих научних метода којима би се
супротставили неурофизиолошким теоријама сна. Обрачун
са психоанализом остављен је за други план, научно
засноване методе би саме по себи просејале
психоаналитичке појмове и показале шта од тога може

13 - Наше намере. 193

да преживи и уђе у фундус науке, а шта остаје у свету
белетристике.
Монтанжеро, дакле, као и остали савремени истра-
живачи, мора да пође од ставова неурофизиологије и да се
прво супротстави њима. Јер и најнеутралнији став који тамо
срећемо („Не можемо бити сигурни да снови теже било шта
да кажу“, изјављују Хобсон и Макарли) личи на нулту
хипотезу коју ваља обарати.
Монтанже- роов одговор на најширем плану гласи:
Човеков дух, од свих тих таласа који јуре уз мождано
стабло и од тог неуро-хаоса у кортексу, које описује
физиологија, прави н е ш т о р а з у м н о . И од тога, као
чињенице, ваља поћи. Јер, за време тог прилива инпута и
елемената кортикалне репрезентације „разум продукује
значења“ и разрађује теме које се тичу сневача!
Пошавши од те хипотезе, Монтанжеро развија тех-
нике којима је циљ да обухвате слојевито значење сна, а
тиме и да приближе истраживања сна истраживањи- ма
будних процеса методама когнитивне обраде ин-
формација. То се постиже једноставним техникама ви-
шеструког тестирања значења, да би се оно, значење,
формирало као композитна слика или колаж, аналогно
слојевитој семантици присутној у когнитивним опера-
цијама у будности.
Монтанжеро је развио поступак истраживања (зна-
чења) сна који се састоји из следећих операција:
(а) За време ноћног спавања испитаник се буди по- сле
10 минута РЕМ сна и узима се његов рапорт - опис сна. То
се уради у две узастопне ноћи. Испитаник опи- сује збивање
сна у тренутку буђења и шта је претходи- ло, од њега се
захтева рекапитулација редоследа појава и збивања у сну.
(б) Следећег дана обавља се са испитаником екс-
тензивни интервју, који садржи три дела:
(6-1) Комплетирање ноћног извештаја накнадним,
дневним, извештајем. (Монтанжеро сматра да уобича-

194
јене технике узимања описа сна непосредно по ноћном
буђењу нису добре, пошто је тада испитаник сањив и
фокусиран на продукте индиректног и „приватног“ ми-
шљења. Његова вербализација је тада смањена и веома
егоцентрична). Дневни извештај о сну из претходне но- ћи
треба да донесе „комплементарне информације“ ко- је
понекад сасвим измене слику добијену на основу
претходног, ноћног извештаја.
(6-2) Трагање по меморији. У том делу се захтева од
субјекта да известан број елемената сна повезује са сво- јим
ранијим искуством (епизодичком меморијом), оним из
претходног дана, или неким трајнијим. Испитаник, даље, на
захтев истраживача саопштава шта је било важно за њега у
том сећању које је повезано са елемен- том сна, и како се
осећао том приликом. Акценат је на епизодама из меморије,
не на елементима сна. (Мон- танжеро наглашава да се тај
поступак не своди на сло- бодне асоцијације, већ на
директивно мишљење).
(б-З) Трагање за општим значењем манифестног са-
држаја сна. Од испитаника се захтева да „реформули- ше“
извештај о сну тако што ће за сваки елемент у садржају сна
наћи надређене категорије, генерализаци- је или неки
општији функционални облик. Овде испи- тивач може да
даје сугестије испитанику, или примере, и да га наводи, уз
сталну контролу, на посебна и су- бјективна уопштавања.
Овај корак у анализи сна завр- шава се
р е ф о р м у л а ц и ј а м а - превођењем поруке сна на неки
генералнији план.
После завршеног оваквог поступка, Монтанжеро каже
да сан постаје пун значења за сневача, који тада јасно увиђа
и повезаност своје садашњости са прошло- шћу. Такве
анализе сна, „мада су дате као врста инте- лектуалне игре,
обично су емоционално набијена иску- ства“, тврди аутор
(Montangero, 1991-а, 356).
Даља фаза обраде добијеног материјала захтева
разврставање појединих сцена сна од стране експери-

13* 195
ментатора, и то по нивоима значења. Наиме, Монтан- жеро
даје схему по којој се категоришу елементи сна на основу
испитаникових одговора у анализи (под 6-2 и б-З), у четири
категорије, од површинских, халуцинант- них садржаја сна
(категорија Ц4), до оних најудаљени- јих од манифестног
нивоа, правих тема или најужег врха садржаја (категорија
Ц1).
Као што се може видети, метода коју развија овај аутор
спада у студије случаја, односно ослања се на квалитативну
анализу. Стога је јасан и захтев Монтан- жероа да се она
може примењивати тек после одгова- рајуће обуке
испитивача. Она ће ипак, ако се поштују сва правила,
омогућити испитивачима и квалитативну анализу већ и на
овом нивоу - нивоу обраде појединих елемената сна.
Монтанжеро то на примерима примене ове методе и
илуструје.
Други део поступка предвиђеног у овој методи чини
даљи корак ка синтакси сна или, друкчије речено, ка
семантици радње. Он подсећа на процес монтаже филма
кад су већ снимљене све сцене, сви кадрови. Овде се сад без
учешћа испитаника врши квалитативна анализа шавова -
веза између појединих сцена сна. Аутор налази пет таквих
типова везе (Montangero, 1991-b):
1. о ч и г л е д н а в е з а - кад елементи сна иду у лаком
следу;
2. н а р а т и в н а в е з а - садржи „окидајући догађај“ и
низ консеквенци (са позитивним или негативним f e e d -
b a c k ефектом);
3. с к р и п т - подразумева фиксиране секвенце које
припадају заједничкој причи, или „знање које се може
уопштити и пренети на друге садржаје“ (нешто слично
Пијажеовом појму схеме);
4. т е л е о н о м и ј с к а в е з а - повезује сукцесивне
секвен- це које укључују циљ или интенцију, и
 5. к а у з а л н а в е з а - сукцесивни случајеви имају узроч-
но-последичну везу (физичку или психолошку).
Коначно, као шести тип везе, наводи се растурање везе
или д е к о м п о з и ц и ј а . Под тим се подразумева расту- рање
акције на неколико међукорака.
Као неку врсту закључка на општем плану, Мон-
танжеро даје схему механизма настанка сна. Она је про- '
дукт његовог искуства, и искуства његове екипе, у раду на
сновима описаном методом.
У закључку теоријске дискусије о композицији сна
Монтанжеро инсистира на важности когнитивних опе- "
рација у свему томе. Неоспорно је, каже он, да су еле- менти
презентације сна ,добијени селекцијом, комби- ; новани и
организовани секвенционо“ захваљујући ког- нитивним
механизмима. Меморија је незаобилазна, и то на више
нивоа, а што се тиче механизама повези- вања елемената
(побројаних напред), све су то базичне
I когнитивне операције. Наравно, и емоције и личност
учествују у формирању снова, али оне делују из другог
плана. Преко когниције.
Коначно, упоредимо ли когницију током дневне ак-
тивности са овом когницијом сна, каже Монтанжеро, ј
учиниће нам се да у овој другој нема унутрашње кон- 'i
троле, поступности у операцијама, логичког мишљења.
Муђутим, неоспорно је да когнитивни процеси током сна
често веома успешно решавају проблеме тамо где се v
дневна когниција искаже као неуспешна. Не треба на- ;
водити славна открића и решења у науци и уметности ;
учињена у сну - данас смо већ на том нивоу да се то мо-
1
же проверити експериментом. Радови у том смеру по-
тврђују Монтанжероово уверење да је когниција сна
креативнија. На основу свега, каже он, поставићу сле- дећу
хипотезу: „Механизми сневања нису посебно усме- | рени ка
решавању проблема, али они конституишу вео- s ма добру
вежбу у креативности“ ( I b i d , 365).

197
 * *

Овај преглед завршићемо податком да су се на прелазу из

20. у овај век распламсале дискусије о феномену све- сти.
Савим неочекивано. Наука је усмерила одједном, са новим
ентузијазмом, фокус своје пажње на тај фено- мен, и то на
оне научне дициплине које су традицио- нално биле
удаљене од ове теме, на пример: квантна механика,
микробиологија, генетика, хемија... Светске организације
проглашавају проблем свести ударним проблемом овог
века! У тој клими расте интересовање науке и за феномен
сна, па се више научних дисципли- на почиње њиме да
бави, укључујући свој методолошки и инструментални
арсенал. Од тог таласа можемо оче- кивати даље доприносе
и разрешења неких проблема помињаних у овој глави.
 Глава осма

ТЕОРИЈЕ НАГОНА

У поредо са истраживањима физиолошке базе мо-

тивације развијала се и психолошка расправа о
нагонској основи човековог понашања. У њој су наји-
стакнутије место заузеле две теорије формиране у првој
половини 20. века: психоаналитичка теорија Сигмунда
Фројда и теорија поткрепљења Кларка Хала.
Поменимо и то да се психологија мотивације под
утицајем Мекдугала бавила инстинктима, да би се по- том
под утицајем Вудворта усмерила ка нагонима. Тре- ћи
талас, од Толмана надаље, усмериће је ка мотивима. Све
време она се бавила у ствари једном истом темом -
истраживањем покретача човековог понашања.

Теорија нагона Сигмунда Фројда

Шири теоријски оквир у чијем је склопу Фројд ра-

справљао и о природи нагона јесте психоаналитичка
теорија личности, обично звана Фројдова теорија лич-
ности. Неке од поставки те теорије помињане су овде већ у
уводној глави посвећеној предмету психологије, па онда
још и у приказу Фројдове теорије сна. Да би

199
се, међутим, психоаналитичко тумачење н а г о н а добро
разумело, нужно је сместити га у тај шири теоријски оквир
и повезати са основним идејама које граде Фрој- дову
теорију личности. Подсетимо се стога укратко њених
основних поставки.
Фројдова теорија личности разматра три основне теме:
а) структуру личности, б) динамику и в) развој личности.
С т р у к т у р у л и ч н о с т и по Фројду сачињавају три
основна дела: Оно или Ид (латински), Ја или Его и Над-ја
или Супер-его. Они су неједнаке старости: Ид је
најстарији, од њега се развија Его, а доцније из Ега -
Супер-его. И мада припадају истој личности, они раде по
различитим оперативним принципима.
Ид или Оно је биолошки детерминисан део лично- сти
који ради п о п р и н ц и п у з а д о в о љ е њ а , али нема кон-
такт са физичком реалношћу, те не може да постигне
непосредно задовољење у средини која га окружује. Он
располаже наслеђем (рефлексима, инстинктима) и
основном психичком енергијом. Друга два дела лично- сти
добијају ту енергију само од њега, Ида. Сам он, ме- ђутим,
ту енергију не подноси нагомилану у себи - то изазива у
њему напетост коју Ид тежи да избегне. У ту сврху
користи две врсте активности: а) р е ф л е к с е и б)
п р и м а р н е п р о ц е с е . Рефлекси су, наравно, урођени
меха- низми регулисаног понашања у релативно
једноставним ситуацијама. Примарни процеси су
сложенији, преко њих Ид покушава да изгради слику циља
- објекта који треба да донесе задовољење. То су мутне и
нејасне представе пошто, рекосмо, Ид нема увид у
реалност. Те слике иначе срећемо и у сновима, од њих су
грађене халуцинације психотичара, а оне су и основни
психички садржај аутистичних људи - каже Фројд.
Его или Ја је психолошки детерминисан део лично- сти
и ради п о п р и н ц и п у р е а л н о с т и . Он, наравно, има
контакт са окружењем и увид у спољашња збивања.

200
Главни му је задатак да у том окружењу пронађе поде- сан
објекат задовољења. У том циљу користи с е к у н д а р - н е
п р о ц е с е , под чим се подразумевају углавном когни-
тивни процеси: опажање, пажња, меморија, мишљење. Его,
дакле, захтеве Ида покушава да задовољи у окви- ру датих
могућности средине.
Супер-его или Над-ја је социјално детерминисан део
личности и ради п о п р и н ц и п у м о р а л н о с т и . Он је део
личности који представља моралне вредности преузете од
родитеља, односно механизмима идентификације и
интројекције „убачене“ у личност детета.
Д и н а м и к а л и ч н о с т и се своди на то како ти делови
личности сарађују регулишући понашање јединке. У
нормалним условима то изгледа овако: Ид као посед- ник
енергије поставља захтеве, не разликујући јасно циљеве
који би га задовољили, Его узима енергију од Ида како би је
усмерио у могућем правцу, према по- десним објектима, а
Супер-его, као контролор, дозво- љава или спречава акцију
личности усмерену према изабраном објекту задовољења.
Видимо да је у основи „рада“ личности Фројд употребио
учење физиолошких психолога, посебно популарно у
Немачкој у то време, да је организам јединствен
е н е р г е т с к и с и с т е м . По том учењу, организам црпе
енергију потребну за обавља- ње животних задатака из
хране, воде и ваздуха, дакле, разменом материје са
средином. Психичка енергија је само део те животне
енергије организма, она се кори- сти за обављање
психичких функција као што су то, на пример, опажање,
емоције или мишљење, али све - у служби инстинката.
Појам инстинкта код Фројда није идентичан оном који
користе етолози и о којем је било речи у петој глави ове
књиге; он више одговара тамошњем појму нагона.
Инстинкт, како га схвата Фројд, јесте урођени покретач
човековог понашања, последица унутрашњег (телесног)
надражаја, и тако даље, баш онако како се

201
доцније дефинише нагон. Састоји се из п о т р е б е - теле-
сног стања, и ж е љ е - психолошког ефекта те потребе. Ту
су убројани глад, жеђ, секс... Скуп свих инстинката даје
укупну количину психичке енергије којом распо- лаже нека
личност. Два основна инстинкта су: ин- стинкт живота
(Ерос) и инстинкт смрти (Танатос). Инстинкт живота је
усмерен ка заштити живота једин- ке и продужетку врсте, а
инстинкт смрти ка крајњем миру.1) (У даљој расправи о
Фројдовој теорији нагона уместо његовог термина
инстинкт користићемо реч на- гон, пошто је то у духу
савремене науке - како би га данас, вероватно, и он с&м
користио).
Фројд сматра да Ерос садржи две врсте нагона: Ја-
-нагоне и сексуални нагон. Први су везани за задово- љење
основних животних потреба, као што су то глад и жеђ, и
задатак им је обезбеђење преживљавања је- динке, док
други обезбеђује преживљавање врсте. Та подела подсећа
на ону коју смо помињали у расправи о физиолошким
основама мотивације, на поделу на регу- латорне и
нерегулаторне нагоне. Сексуални нагон на- зива и
либидо-нагон.
Л и б и д о је термин који Фројд иначе користи за сек-
суалну енергију.
Нормално задовољење инстинката, односно наго- на,
постиже се акцијама усмереним ка неком објекту у
спољашњој средини. Објекат Фројд види као део на-
гонског ланца. Међутим, једна од најважнијих каракте-
ристика човекових нагона јесте п о м е р а њ е - могућност
замене једног објекта неким другим. То померање омо-
гућује веома сложену динамику, на њему је засновано
разнолико човеково понашање и формирање шареног
склопа индивидуалне мотивације: изведених мотива,
интересовања, навика, личног укуса, ставова, и тако

1) Сматра се да је на Фројдов опис инстинкта смрти утицала

Фехнерова идеја о „принципу постојаности“ - тежњи свих орган- ских
(живих) пороцеса да се врате у стабилност неорганског света.

202
даље. То је последица тога што је либидо-енергија коју ;
поседује Ид „флуидна“ и лако се усмерава на страну,
помера према објектима који само више или мање ли- че на
оне слике које он, Ид, поседује о жељеном циљу. Један део
преузете енергије Его ће користити и за су- протстављање
притисцима које трпи од стране Ида (ка импулсивним,
неконтролисаним испадима), као и од стране Над-ја.
Истражујући патологију Фројд налази (на сугестију
Абрахама) да се сексуална енергија, либидо, усмерава код
одређеног типа душевних болесника не ка споља- шњости,
односно ка објектима у окружењу, већ ка сопственом телу.
То назива н а р ц и з а м , па потом закљу- чује да и нормалан
човек у свом развоју полази управо из нарцистичке фазе, те
да је развој личности у ствари напуштање нарцизма ка
везивању за спољашње објек- те, или екстернализација
либидо-објекта. Тиме нарци- зам не бива сасвим напуштен;
напротив, он се и задр- жава у већој или мањој мери,
зависно од личности, али код свих људи свакога дана имамо
и нужни повратак ка њему - у сну. Фројд пише:
„Тако се и са психичке стране употпуњује слика
блажене изолованости живота у материци, слика коју
нам сваке ноћи дочарава човек спавајући. Код човека
који спава успостављено је првобитно стање расподе-
ле либида, пуни нарцизам, код кога се либидо и ј а - ин-
тереси налазе здружени и нераздвојни у самом себи
довољноме ј а “ ( У в о д у п с и х о а н а л и з у , 405).
Р а з в о ј л и ч н о с т и је иначе ванредно важна тема пси-
хоанализе. Фројд тај развој везује за развој сексуално- сти,
односно за промену у усмеравању либида ка објек- тима
који доносе задовољење. Из првобитног нарцизма излази се
постепено преко фаза прегениталне сексуал- ности (орална,
анална, фалусна), у којима дете мења орган преко којег
доживљава контакт са либидо-објек-
 том. То је ванредно осетљив период и личност бива трајно
одређена неким моделима понашања за које се дете
фиксира тада, у првих пет година живота.
Уз овај кратак преглед треба поменути и стално
Фројдово наглашавање детерминизма понашања. Сва-
колика човекова активност строго је одређена јавним или
(још више) скривеним мотивима, с тим што су упра- во ти
скривени усмерени ка важнијим темама нашег живота.
Фројд пише:
„Против препоставке да свуда постоји психички
детерминизам многи се људи, као што је познато, по-
зивају на своје нарочито осећање и своје уверење да
постоји слободна воља. То осећање и та увереност по-
стоје и не узмичу ни пред вером у детерминизам. Као и
сва нормална осећања, и то осећање мора бити по
нечему оправдано. Но оно се, колико ја могу да ви-
дим, не манифестује код великих и важних вољних
одлука; у тим приликама човек има пре осећање пси-
хичке примораности и радо се позива на њу (’Ту сто-
јим, не могу друкчије’)- Напротов, баш код безначај-
них, индиферентних одлука склони смо да тврдимо
како смо могли и друкчије поступити, иако смо ради-
ли по слободној, не мотивисаној вољи... Но што једна
страна овако оставља без мотивације, то добија своју
мотивацију с друге стране, из несвесног, и тако је де-
терминација у психичком ипак спроведена без изузет-
ка“ ( П с и х о п а т о л о г и ј а с в а к о д н е в н о г ж и в о т а ,
312-313).

Теорија нагона Кларка Хала

Бихејвиористички приступ мотивацији развио је у је-

динствену теорију Кларк Хал (Hull, 1943, 1952), повезу-
јући истраживања мотивације и учења. О њој је потро-
шено много речи. Хал је између тридесетих и педесетих
година 20. века био најцитиранији аутор, проглашаван

204
за најутицајнијег психолога свог времена (Weiner, 1972), и
томе слично. Његова теорија је прављена по моделу
математичких теорија - Хал ју је изложио у 17 постула- (, та
и 133 теореме! Њоме је стварно направљен неки ред у
дотада хаотичној психологији мотивације, њоме је Хал не
само повезао емпиријске налазе психологије учења и
психологије мотивације већ и продужио пут који је започео
Вотсон, па просејао оно што би по кри- теријумима
бихејвиориста требало да остане у науци од свега оног што
би требало одбацити.
Основе идеје су ове: одвијање органских, животних
процеса у телу неке јединке изазива раст у н у т р а ш њ е
т е н з и ј е , или п о т р е б е за узимањем неке материје из
спо- љашње средине, или за отклањањем неке друге из те-
ла. Ту се мисли на глад, жеђ, потребу за пражњењем ;;
дебелог црева, мокраћне бешике и слично. Ову унутра-
шњу тензију, основу потребе, препознаје Хал као н а - '
гонске дражи
. Оне се даље у акту задовољења повезују са
активношћу јединке, и то са одређеним типом пона- шања,
оног које доводи до поништавања те унутрашње тензије. А
то повезивање је, у ствари, учење, јер се тако формирају -
н а в и к е . Јединка се научи како да поништи
I унутрашњу тензију.
Р е д у к ц и ј а v o l j e је, дакле, оно што се јавља у овом
типу учења као п о т к р е п љ е њ е , у Павловљевом смислу те
речи. Животиња и човек (он обично само као друга,
изведена, подразумевана категорија испитаника) усво- јиће
неке облике понашања, оне којима се успешно ре- ! дукује
унутрашња тензија настала услед незадовољења нагона. Ти
облици понашања постају навике, а редукци- ја нагонске
тензије поткрепљује њихово формирање и трајност. И то
просто зато што су оне са том редукци- јом нагона, односно
поткрепљењем, повезане у (истом) Времену.

205
 Слика 8-1 илуструје Халову теорију (користимо ста- ри
модел којим смо већ приказивали односе нагона и
понашања, али сада модификован по Халовој теорији).

Сложеније типове понашања, у којима поткрепље- ње

следи само последњу у ланцу акција, затим могућ- ности
корекције током реализације операција и друге појаве које
се непосредном редукцијом тензије нису дале обухватити,
Хал објашњава користећи се (опет) налазима Павлова и
сарадника - о секундарном пот- крепљењу, одложеним
реакцијама, о ланцу условних рефлекса и томе слично.
Како се реакције, односно формирање навика, не врши
по принципу „све или ништа“, већ се оне разли- кују по
интензитету, Хал даје формулу која регулише те односе:
sEr = sHr х D.

Симболи у тој једначини означавају: sEr - реакцио- ни

потенцијал, или тенденцију да се јединка понаша на
одређен начин, sHr - јачину навике и D - јачину нагона.
Јачина навике по Халу зависи од више чинилаца, међу
којима је најзначајнији, претпоставља он, понав-
љање, односно број поткрепљења. Јачина навике расте са
бројем поткрепљења, али у неједнаким интервалима
- величина интервала се смањује логаритамски.
У основи ове теорије препознајемо С-Р схему би-
хејвиоризма, односно С-О-Р модел, пошто Хал говори и о
стању унутар организма (нагонске дражи). То је, иначе,
теоријски поглед који не само што се уклапа у Толманову
основну формулу већ веома снажи бихејви- ористички
поглед, изазива даља експериментална про- веравања и
представља најзначајнији допринос науци свог доба,
сматрају Халови савременици - бихејвиори- сти. Теорији су
приписиване чистоћа, доследност, еле- ганција,
инспиративност, поступност.
[На пример, Хол и Линдсли пишу: „Халово тео-
ријско становиште је у односу на остале обухватне
психолошке теорије једно од најелегантнијих и најра-
звијенијих. То гледиште изнесено је експлицитније,
адекватније је формализовано, и подстакло је више
емпиријских истраживања но било која друга упоре-
дива теорија... Било би претерано када бисмо казали да
је бели експериментални пацов заслужнији за уо-
бличавање ове теорије од испитаника који припадају
људском роду, али је свакако истина да је испитива- ње
припадника нижих животињских врста имало неу-
поредиво више утицаја на развој ове теорије него што
је то био случај са осталим теоријама... Хал, интелек-
туални отац овог становишта, већ је на почетку сво- јих
теоријских напора јасно изразио своју намеру да
развије општу теорију љ у д с к о г понашања. Једино из
разлога које је наметнула стратегија научног истра-
живања, Хал је одлучио да почетне идеје свог систе- ма
развија у контексту сразмерно чврсте емпиријске
основе какву му је омогућавало проучавање живо-
тињског понашања у брижљиво контролисаним опит-
ним ситуацијама. До основних поставки ове теорије
није се дошло проучавањем нижих организама због
тога што је постојало убеђење да се сви проблеми ко-

207
 јисе ЈављаЈу при проучавању понашања могу решити на овај
начин. Пре би се могло рећи да је постојала нада да ће
једноставност нижих организама дозволи- ти да се утврде
извесне основне правилности за које се, када их будемо
прорадили изучавајући сложено људско понашање, може
показати да јесу срж задо- вољавајуће теорије понашања“
(Теорије шчности, стр. 524-525)].
У Халовој теорији видимо подршку идеји да је на- гон
поремећај хомеостазе. У њој препознајемо, поме- нусмо, и
подршку основном моделу бихејвиоризма (С-О-Р), па је
сасвим разумљиво усхићење њоме оних психолога који су
прокламовали понашање за предмет психологије. Но у њој
су такође препознатљиве и дру- ге идеје, преузете из туђих
теоријских и емпиријских радова. Ту пре свега мислимо на
радове Ивана Павло- ва и Руске физиолошке школе, с једне
стране, и Едвар- да Торндајка (Thorndike), са друге.
Поменимо прво да је „нада да ће једноставност ни- жих
организама дозволити да се утврде извесне основ- не
правилности за које се, када их будемо прорадили
изучавајући сложено људско понашање, може показа- ти да
јесу срж задовољавајуће теорије понашања“ - да је то,
малтене од речи до речи, оно што је давно пре Хала писао
Иван Павлов, став који, иначе, готово сто година пре њега
заступају немачки физиолошки пси- холози.
Павловљево схватање учења условљавањем, појмо- ви
поткрепљења, временске везе, одложених реакција, ланца
научених радњи итд., о чему је било речи у че- твртој глави
ове књиге, чине управо основни материјал за Халову
теорију. Без онога што су открили Руска фи- зиолошка
школа и Иван Павлов та теорија не би могла да се изгради.
У формирању теорије Кларка Хала значајан је био и
допринос Едварда Торндајка, његовог „закона ефек-

208
та“. Торндајк је истраживао једну врсту учења коју да- нас
зовемо „учење путем покушаја“. Експерименталне
животиње, мачке, затваране су у кавез-сандук у којем је
једна папучица била повезана са бравом, па је при- тисак
шапом на њу отварао кавез. Мачке нису биле у стању да
препознају, увиде везу између папучице и отварања врата,
али су кретањем по кавезу случајно газиле папучицу и тако
излазиле. Ваља поменути да су оне биле гладне и да им је
изван сандука-кавеза став- љана храна. Како се оваква
ситуација понављала, мач- ке су све чешће газиле на
папучицу, односно све је мање бесмислено било њихово
кретање по кавезу, док коначно нису „научиле“, па су
одмах по уласку у кавез одлазиле до папучице, притискале
је и излазиле. Торн- дајк у овом види учење помоћу
понављања у којем се постепено елиминишу грешке а
утврђују оне радње ко- је дају ефекта - ослобођење. Тај
Торндајков „закон ефекта“ управо користи Хал у свом
објашњењу меха- низма стварања навика.
Неколико година по објављивању Халове теорије
поткрепљења аутор је сам урадио и прву ревизију (сво- је)
формуле реакционог потенцијала. Наиме, неки на- лази
експеримената у којима су варирани јачина пот- крепљења
и квалитет награде нису били уклопиви у ту формулу
(Crespi, 1944; Zeaman, 1949). Хал је стога био приморан да
направи сложенију формулу, како би обу- хватио и ове
утицаје:
sEr = sHr х (D х К).
Нови симбол у њој - К означава дејство и н с е н т и в н е
м о т и в а ц и ј е (од енгл. incentive = побуђујући, подстица-
јан), односно привлачности награде.
Бројна питања која је ова теорија отворила тицала су се
више психологије учења но психологије мотиваци- је. Она
су у том смеру и развијана и проверавана. Што се тиче наше
теме, треба поменути да су те теоријске

14 - Наше намере.. 209

расправе и експерименталне провере донеле и њој ко-
ристи. Оне су потоњу дискусију о нагонској природи
мотивације усмериле у два правца. Један правац је суге-
рисао расправу (а) о учешћу е м о ц и ј е као поткрепљења
(било примарног или секундарног - то је мање важно).
Други правац дискусије био је (б) о присуству к о г н и ц и ј е
у реализацији (нагонског) понашања. (У моделу орга-
низације психичких блокова, датом на слици 1-1 у првој
глави ове књиге, та два правца би обухватала преклоп-
љене делове кругова, онај између конативног и емотив- ног,
и онај између конативног и когнитивног блока).

Ad (а). Уочимо да Халова теорија говори о нагон- ским

дражима као нужном покретачу понашања. На- гон настаје
као поремећај хомеостатичке равнотеже, а нагонске дражи
онда одсликавају тај дебаланс - п о т р е - б у , као неку врсту
негативног стања у организму. Циљ потоњих акција јединке
је, рекли смо, редукција наго- на, односно поништавање,
укидање нагонских дражи. То је осетљив део теорије -
критика је указивала на то да у таквом моделу нема места за
појам з а д о в о љ с т в а . Постоји само з а д о в о љ е њ е , ход
од минуса ка нули, али не и неки позитиван, хедонистички
ефекат при задово- љењу нагона.
Ову критику веома је оснажило откриће Олдса и
Милнера да у предњем хипоталамусу постоји центар за
награду, или задовољство, назван још и „центар среће“
(Olds & Milner, 1954). То је једно од најлепших открића
добијених техником стимулације појединих делова мо- зга.
Експериментаторе је интересовао процес учења у
лавиринту, па су извели серију огледа у којим су веома
танким електродама дражили електричном струјом
различите делове мозга пацова и снимали потом реак- ције
тих огледних животиња. Показало се, сасвим нео- чекивано,
да електростимулација једног малог места у предњем делу
хипоталамуса изазива пријатност.

210
 [Олдс пише: „Крајем 1953. тражили смо више ин-
формација о ретикуларном активационом систему.
Користили смо електроде трајно уживљене у мозак
здравог, активног пацова... Сасвим случајно једна
електрода је била постављена у регион комисуре ан-
териор (структуре близу септума).
Резултат је био сасвим изненађујући. Када је жи-
вотиња била стимулисана на једном посебном месту у
пољу кретања, понекад се још кретала даље, али се
потом враћала на то место њушкајући около. Више
стимулуса на том месту изазвадо је да он (пацов) тамо
проводи више времена.
Доцније смо нашли да та иста животиња може
бити 'вучена’ до било које тачке у лавиринту давањем
малих електричних стимулуса после сваког њеног од-
говора (акције) у добром правцу. То је било налик
дечјој игри ’топло’ и 'хладно’. Сваки коректан одго-
вор (акција) доносио је мале електричне ударе који су
изгледа озвачавали животвњи да је на добром путу“
(Olds, 1955, стр. 83)].
Доцније експериментатори постављају пацову у ка- вез
папучицу којом он сам може да струјом стимулише тај део
свог мозга. У таквим условима пацов престаје да се
интересује за било шта друго око себе и шаље у свој мозак
што више импулса. Истраживачи кажу да је пацов ударао
себи око 2.000 импулса на сат, и то 26 са- ти непрекидно
(!), да би затим исцрпен заспао и спавао 19 сати, па потом
наставио истом брзином да лупа по папучици. Слични
налази добијени су у огледима са другим животињским
врстама: мачкама, псима, делфи- нима, мајмунима. Мајмун,
манипулативно спретнији од пацова, ударао је у свој мозак
и до 4.000 импулса на сат! Повезаност ове зоне мозга са
задовољством потвр- дили су потом и огледи са човеком
приликом операци- ја на мозгу.

14* 211
расправе и експерименталне провере донеле и њој ко-
ристи. Оне су потоњу дискусију о нагонској природи
мотивације усмериле у два правца. Један правац је суге-
рисао расправу (а) о учешћу е м о ц и ј е као поткрепљења
(било примарног или секундарног - то је мање важно).
Други правац дискусије био је (б) о присуству к о г н и ц и ј е
у реализацији (нагонског) понашања. (У моделу орга-
низације психичких блокова, датом на слици 1-1 у првој
глави ове књиге, та два правца би обухватала преклоп-
љене делове кругова, онај између конативног и емотив- ног,
и онај између конативног и когнитивног блока).

Ad (а). Уочимо да Халова теорија говори о нагон- ским

дражима као нужном покретачу понашања. На- гон настаје
као поремећај хомеостатичке равнотеже, а нагонске дражи
онда одсликавају тај дебаланс - п о т р е - б у , као неку врсту
негативног стања у организму. Циљ потоњих акција јединке
је, рекли смо, редукција наго- на, односно поништавање,
укидање нагонских дражи. То је осетљив део теорије -
критика је указивала на то да у таквом моделу нема места за
појам з а д о в о љ с т в а . Постоји само з а д о в о љ е њ е , ход
од минуса ка нули, али не и неки позитиван, хедонистички
ефекат при задово- љењу нагона.
Ову критику веома је оснажило откриће Олдса и
Милнера да у предњем хипоталамусу постоји центар за
награду, или задовољство, назван још и „центар среће“
(Olds & Milner, 1954). То је једно од најлепших открића
добијених техником стимулације појединих делова мо- зга.
Експериментаторе је интересовао процес учења у
лавиринту, па су извели серију огледа у којим су веома
танким електродама дражили електричном струјом
различите делове мозга пацова и снимали потом реак- ције
тих огледних животиња. Показало се, сасвим нео- чекивано,
да електростимулација једног малог места у предњем делу
хипоталамуса изазива пријатност.

210
 [Олдс пише: „Крајем 1953. тражили смо више ин-
формација о ретикуларном активационом систему.
Користили смо електроде трајно уживљене у мозак
здравог, активног пацова... Сасвим случајно једна
електрода је била постављена у регион комисуре ан-
териор (структуре близу септума).
Резултат је био сасвим изненађујући. Када је жи-
вотиња била стимулисана на једном посебном месту у
пољу кретања, понекад се још кретала даље, али се
потом враћала на то место њушкајући около. Више
стимулуса на том месту изазвала је да он (пацов) тамо
проводи више времена.
Доцније смо нашли да та иста животиња може бити
'вучена’ до било које тачке у лавиринту давањем малих
електричних стимулуса после сваког њеног од- говора
(акције) у добром правцу. То је било налик дечјој игри
’топло’ и 'хладко’. Сваки коректан одго- вор (акција)
доносио је мале електричне ударе који су изгледа
означавади животињи да је на добром путу“” (Olds,
1955, стр. 83)].
Доцније експериментатори постављају пацову у ка- вез
папучицу којом он сам може да струјом стимулише тај део
свог мозга. У таквим условима пацов престаје да се
интересује за било шта друго око себе и шаље у свој мозак
што више импулса. Истраживачи кажу да је пацов ударао
себи око 2.000 импулса на сат, и то 26 са- ти непрекидно
(!), да би затим исцрпен заспао и спавао 19 сати, па потом
наставио истом брзином да лупа по папучици. Слични
налази добијени су у огледима са другим животињским
врстама: мачкама, псима, делфи- нима, мајмунима. Мајмун,
манипулативно спретнији од пацова, ударао је у свој мозак
и до 4.000 импулса на сат! Повезаност ове зоне мозга са
задовољством потвр- дили су потом и огледи са човеком
приликом операци- ја на мозгу.
 Халова теорија нагона је тако морала да одступи од
своје ригидне схеме, бар што се тиче оног дела који негира
хедонизам у задовољењу нагона. Но уступак Халов морао је
да буде шири, те је он онда покушао да обухвати емоције
уопште, емоције као учесника у про- цесу стварања навика,
односно учења реакције на на- гонски подстицај. Сместио
их је међу тзв. секундарне поткрепљиваче.
Други пут, уколико није захтевао напуштање Хало- ве
теорије, захтевао је бар значајну корекцију њених основних
појмова, и то управо у вези са присуством емоција у
формирању нагонског понашања. Њега пове- зују са
радовима Нила Милера на условљавању, објав- љеним
средином прошлог века (Miller, 1948). У једном од њих,
Милер је држао пацове у кавезу чија је једна половина била
обојена бело, а друга црно. Пацови су затим били излагани
непријатној електростимулацији - шоковима у белом, и
само у белом делу кавеза. Убрзо је могло да се примети да
огледне животиње избегавају тај део кавеза: ако су биле
храњене у њему, одлазиле су тамо накратко, само по храну,
и повлачиле се затим у црни део кавеза. Оне су белу боју
повезале са непријат- ним искуством. У даљим фазама
експеримента Милер је пацовима у бели део кавеза
поставио точак чијим би окретањем могли да о д у , побегну
из тог дела кавеза и то се показало као јако поткрепљење.
Животиње су биле снажно мотивисане - чиме? Избегавањем
страха, каже Милер. Дакле, нису само потребе мотиви одре-
ђеног понашања јединке, не само акција ка нечему, већ и
избегавање неког стања, акција од нечега. Милер закључује
да је неко у н у т р а ш љ е н е п р и ј а т н о с т а њ е она драж,
онај заједнички именитељ и потребе за нечим по- зитивним
и тежње да се избегне нешто негативно. По- сле Милерових
радова, психолози (наравно, углавном бихејвиористи) у све
више ситуација препознавали су
мотив избегавања, те су га неки теоретичари поставили у
фундус, у основу мотивационе хијерархије.

Ad (б). О присуству когниције у реализацији нагон-

ског понашања говорила су многа истраживања која су била
немењена другим циљевима, обично успут, у дру- гом
таласу анализе. На пример, већ поменута истражи- вања
секундарног условљавања, у којем се нова драж везује на
условну, па је временом и замени и тако поста- не
другостепена условна драж, или даље трећестепена, итд.,
показала су отвореност когнитивног простора за
повезивање са нагонски мотивисаним понашањем. Она су
доцније навела истраживаче да помисле да можда и сам
когнитивни доживљај може да добије улогу пот-
крепљивача.
У експерименту са пацовима који су били научени да
притиском на папучицу-прекидач добијају храну по- казало
се да ће они по престанку поткрепљивања (кад нема више
хране на притискање папучице) одустати, престати да
притискују папучицу после извесног време- на. Међутим,
ако папучица-прекидач производи звук „клик“ при
притискању, пацови продужују да га кори- сте и без
поткрепљења храном, а када одустајају, то бива знатно
касније. Аутор (Bugelski, 1938) сматра да се ту звук јавља
као секундарни, и то когнитивни пот- крепљивач.
Прелаз са строго нагонских ка когнитивним тео- ријама
мотивације можемо да видимо већ у радовима Едварда
Толмана. Толман је рано прихватио основне идеје
бихејвиоризма, али се, за разлику од Водсоновог
м о л е к у л а р н о г бихејвиоризма сведеног на мишићно-жле-
здане реакције, Толман на теоријском плану залагао за
м о л а р н и приступ, за истраживање процеса коју одређу- ју
понашање у њиховој целовитости, и тиме омогућио знатно
шире схватање и употребу бихејвиористичких појмова.
Између стимулуса (С) и реакција (Р) у основ-
ној формули бихејвиоризма налази се, по Толмановом
мишљењу, организам (О) као извор интервенишућих
варијабли. Организам посредује између независне и за-
висне променљиве и узрок је бројних могућих промена које
формула С-Р не може да објасни.
Што се тиче мотивације, Толман помера акценат са
циља, објекта представљеног стимулацијом, на радњу којом
се постиже циљ. Наиме, понашање пацова у ла- виринту
(уобичајен извор информација за бихејвиори- сте) показује
да се они не крећу кроз њега сменом механичких секвенци,
већ наменски, акцијама повеза- ним са очекивањем
одређеног циља. (Они ће се, на пример, брже кретати и
правити мање грешака ако је циљ боља храна, него ако је
лошија!). Очекивање циља, предвиђање, намера, план
акције, ментална схема - то су термини који улазе у
објашњење понашања животи- ње; они су операционално
(објективно) снимани, а го- воре, неоспорно, о когнитивној
елаборацији ситуације. Тако Толман, омекшавајући
бихејвиористичку сувоћу и искључивост на теоријском
плану, отвара на плану тумачења мотива расправу не само о
присуству већ и о неминовности когниције у мотивацији.

214
 Глава девета НЕНАГОНСКА МОТИВАЦИЈА

У расправама о природи мотивације акценат се мо-

же ставити на саму индивидуу, па рећи да се не-
ко, човек или животиња, понаша овако или онако -
другачије од осталих, јер је личност посебне и једин-
ствене структуре. „Тако саткан“, рекао би наш народ.
То је, уосталом, и најчешће лаичко мишљење, а неки
аутори (на пример, Хекхаузен, 1986) то називају тума-
чењем „на први поглед“. Акценат се, затим, може ста-
вити и на околности у којима се јединка налази и онда
њено понашање разумети као ефекат деловања тих
спољашњих, срединских детерминанти. То би било
тумачење „на други поглед“. Постоји, међутим, и скри-
венији вид детерминанти понашања индивидуе које на-
лазимо у интеракцији индивидуе и њене средине. То
нуди, по овим ауторима, тек „трећи поглед“.
Овим корацима су, изгледа, ишла и тумачења у фи-
лософији и науци. Први поглед је нудио решења на основу
индивидуалних разлика, а та је идеја била при- сутна у
философији још од античких дана, као и у доба ЈТајбница и
Кристијана Волфа (теорија факултета), па и у модерној
науци (теорија индивидуалних диспозиција, Олпортова
теорија црта). Наравно, реч је о акценту, у

215
оваквим расправама утицај срединских услова се не негира,
он је само стављен у други план. Други поглед ставља
акценат управо на позадину личности, наука усмерена њиме
утврђује срединске детерминате као факторе који
усмеравају понашање испитаника на ову или ону страну.
Трећи поглед је најсложенији: ту се ис- питује динамика
односа средина-индивидуа кроз њихо- ву интеракцију.
За размишљање о психологији мотивације у овом
смеру, а затим за разумевање доцнијих, ненагонских
теорија, корисно би било, чини нам се, размотрити пр- во
Левинову теорију поља.

Т е о р и ј а п о љ а . Творац теорије поља је немачки психо-

лог Курт Левин (Lewin, 1942; 1952), следбеник школе
гешталта. Она је и прављена у складу са најопштијим
идејама те когнитивне теорије и школе, а непосредну
инспирацију за њену грађу аутор је нашао у моделима
електричног поља, популарним у физици тог доба, и у
полемици коју је он, Левин, водио са вирцбуршким про-
фесором Ахом.
Нарцис Ах (Ach) је почетком 20. века, радећи у по-
знатој групи вирцбуршких истраживача процеса ми-
шљења, дошао до открића тзв. „детерминирајуће тен-
денције“. Наиме, истраживање групе професора из
Вирцбурга било је усмерено ка изналажењу елемената и
грађе мислених процеса, а у духу структуралистич- ких
идеја Вунта.
Коришћене су суптилне интроспек- тивне анализе
максимално информисаних испитаника. Другим речима,
ови истраживачи, професори психо- логије, радили су
огроман број огледа - једни на други- ма. Општа идеја је
била да ће примењена метода си- стематске
експерименталне интроспекције дати боље, финије ефекте
ако се увежбава што квалификованији испитаник.
 Хиљаде огледа у којима је анализован процес ми-
шљења дале су, међутим, неочекиване резултате. По-
пуларна идеја дотадашње асоцијационистичке психо-
логије и философије да су представе основни елемент
мишљења - није потврђена. Напротив, процес мишље- ња је
само у посебним ситуацијама користио представе (и то
више као илустрацију већ нађеног решења) и обично је био
много бржи и неуловљивији но што су то истраживачи
очекивали. Уз то, садржавао је и неке „елементе“ за које
истраживачи нису имали готова имена у сопственом
искуству, па су их колективно на- звали „беспредставни
елементи“, дакле, не по томе шта јесу, већ по ономе шта
нису.
Међу тим беспредставним елементима мишљења
нашла се и Ахова ,детерминирајућа тенденција“. Под тим се
подразумева став усмерености процеса свести у неком
одређеном правцу (добијен, на пример, упут- ством) или
скривена нит водиља приликом одвијања неких (обично
когнитивних) операција. Ах је веровао да се она јавља у
различитим интензитетима и да се су- протставља
механичким схемама и асоцијативним ве- зама, преко којих
се онда може и мерити. Н
а пример, чешће јављање два стимулуса заједно,
рецимо: две речи једне за другом - повећава тенденцију
спонтаног асо- цијативног реаговања. Тада ће појава једног
стимулуса, прве речи, јаче гурати свест субјекта ка јављању
и дру- гог стимулуса, друге речи. Супротстављање тој ауто-
матизованој вези захтева већу снагу детерминирајуће
тенденције. То је Аха довело до идеје да се детермини-
рајућа тенденција може користити за мерење снаге во- ље!
Воља би ту била сила која се супротставља асоци- јативној
тенденцији, крши је и одводи процес на другу страну, у
другом смеру. Број јављања неких стимулуса заједно, дакле
приликом успостављања асоцијационе везе, била би онда и
мера јачине воље коју треба упо-
требити да би се асоцијација прекинула. (Домишљато, зар
не?).
Ах је за истраживања овог типа користио трослов- не
бесмислене слогове. У пару.
Десетак година доцније Курт Левин (у својој дисер-
тацији) реплицира Ахове експерименте, на истом та- квом
материјалу, а додаје и неке нове огледе. Налази да је Ах
погрешно закључио да асоцијативна тенденци- ја спонтано
гони субјекта на акцију. Реч је о истој поја- ви -
детерминишућој тенденцији, каже Левин. Без ње неће доћи
до неке спонтане активности, до репродуко- вања
асоцираног материјала (бесмислених речи излага- них
заједно, у пару). Дакле, да није довољно постојање везе С-Р
у ранијем искуству да би спонтано дошло до (ре)акције.
Нужно је присуство трећег, мотивације, да би се ствар
уопште покренула и раније учвршћивана веза исказала у
понашању субјекта.
Даља објашњења о природи ове мотивације водила су
Левина ка наглашавању ситуационих компонената - главне
покретаче за реализацију С-Р схеме он не види у структури
личности већ у срединским околностима. Друга идеја, која
је такође проистекла из ових експе- римената, јесте идеја о
конфликтима. Левин налази да се покретачи на акцију често
налазе у колизији, па док би један усмеравао понашање
човека на једну страну, други га усмерава на другу. Како
објаснити понашање, доношење одлуке о акцији у таквој
ситуацији?
Тридесетих и четрдесетих година Левин објављује
радове у којим излаже свој поглед на поменуте пробле- ме,
али и знатно шире, на структуру личности и однос средина-
индивидуа, и даје му име - теорија поља.
Полазна идеја његове теорије у складу је са теори- јом
гешталата: као што се у процесу перцепције фигура опажа у
односу на позадину и са њом чини опажајну целину, тако се
и личност може разумети само ако је посматрамо у њеном
окружењу као позадини са којом

218
она гради целину. Позадина је у ствари поље у којем
личност егзистира, оно заједно са личношћу чини „скуп
истовремено постојећих и међусобно зависних чињени- ца“.
Поље у којем егзистира личност је динамично, то је „поље у
датом времену“, каже Левин. (Модел поља, драг и другим
гешталтистима, користио је Левин иначе за разумевање и
објашњење многих психолошких про- блема: развоја детета,
учења, фрустрације и механизама одбране, социјалних
релација итд.).
[Левин пише: „Теорија поља је вероватно најбоље
окарактерисана као метод: метод анализе каузалних
односа и изградње научних конструката“ (1952; стр. 45,
курзив његов)].
Личност и средина припадају животном простору
(слика 9-1).

ЖИВОТНИ ПРОСТОР
Слика 9-1.

Животни простор је субјектов „психолошки уни-

верзум“, његове границе према физичком простору ко- ји га
окружује треба схватати као динамичне и пропуст- љиве,
тако да догађаји из шире, непсихолошке физичке реалности
могу да утичу и мењају животни простор (и обрнуто). То,
међутим, не значи да је животни простор део физичког, то
су посебне целине и овај други пред-

219
ставља само „спољни омотач животног простора“. По-
нашање индивидуе може се разумети само ако се узму у
обзир чињенице (збивања и дејства) унутар животног поља.
Основна формула Теорије поља изгледа овако:
V = f(P, U) (9-1)
односно, понашање (V) је у функцији фактора из лич- ности
(Р) и из окружења (U).
Да бисмо боље разумели Левинову теорију, кори- сно је
истаћи неке њене особености, оне које он сам, а и потоњи
теоретичари истичу (Хекхаузен, 1986).
Прво, анализа понашања личности мора да крене из
опште ситуације, а не из ограниченог посматрања (на
пример, С-Р релације, где се снима ограничена ре- акција на
ограничену стимулацију).
Друго, ситуацију треба реконструисати онако како се
она јавља субјекту и све чиниоце третирати психо- лошки, а
не физикалистички. Ситуацију представљају опажене
особине средине, а не стимулуси - као што то (погрешно)
сматрају бихејвиористи.
Треће, у основи сваког понашања постоји енергет- ски
догађај. Унутар животног простора, и у личности и у
окружењу - делују силе. Оне су покретачи понашања,
активности индивидуе.
Четврто, теорија поља захтева конструктиван ме- тод.
Под тим се подразумева да није добро (или није довољно
добро) ослонити се само на дескрипцију и класификацију
истраживаних феномена, јер се тако опис појаве може
удаљити од природе те појаве која се описује.
Конструктивни метод захтева појмовну над- градњу, процес
генерализације и формирање конструк- тивних елемената
који онда (шире) објашњавају појаву а дозвољавају и
објашњење појединачног.
Пето, понашање се третира као функција поља у којем
делују силе, и то с а д а и о в д е . Прошлост и будућ- ност не
одређују толико понашање колико је то веро-
вала дотадашња психологија (Левин ту посебно крити- кује
психоаналитичку оптерећеност порошлошћу лич- ности).
Учење, наравно, делује, али само као промена актуелног
стања сила које делују.
Шесто, психолошку ситуацију ваља, по могућно- сти,
представљати математички. Код Левина је то једна шире
схваћена математика, јер се ту поред математи- ке
засноване на квантификацији, а која је и до тад би- ла у
употреби, уводи и она заснована на квалитативном
разликовању. Посебно је корисна, каже Левин, грана
геометрије т о п о л о г и ј а , у којој се снимају распоред и су-
седство области, а не растојања. За дискусију о збива- њима
у пољу, дејству сила исказаних векторима, ова- ква
дисциплина отвара велике могућности.
Даље моделовање и примену топологије у Левино- вој
теорији поља можемо видети у разради два подси- стема
животног простора: у моделу личности и моделу средине.
Модел личности оперише са компонентама као што су
сегменти или ћелије личности (мање дина- мичне
компоненте), затим енергијама и напонима (дина- мичније
компоненте). Модел средине оперише такође са
сегментима, али сад средине, затим силама и пона- шањима
усмереним ка циљу. Слика 9-2 приказује Леви- нов модел
личности.
Сегменти или ћелије унутар личности су одељени, не
преклапају се и представљају подсистеме личности које
треба схватити динамично - мењају се током жи- вота,
диференцирају током развоја. Сваки од њих од- говара
посебном циљу дејства, на пример као мотив, тренутна
жеља, усмерење. Они могу, такође, представ- љати
когнитивне подсистеме, знања, навике. Њихове величине и
облици нису важни - важан је положај. Су- седни сегменти
су међусобно слични. Границе међу њи- ма пропустљиве су
у оба смера. Број граница између сегмената је такође важан;
он говори о томе да ли је неки сегмент периферни део
личности са мањим бро-

221
 Слика 9-2.

Модел личности по Левиновој теорији поља. М означава

сензомоторну граничну зону која је посредник између света који
окружује личност (U) и области унутар личности (IP). Области
унутар личности се деле на централне (С) и перифер- не (Р).

јем граница, или централни са већим бројем граница, што

значи и са већим утицајем на друге области. Број граница
неког сегмента говори о његовој „блискости са Ја“, каже
Левин.
И средина у којој се налази личност издељена је на
сегменте, али не и нужно; та подела се прави по пси-
холошким критеријумима и зависи од преокупације
личности „у датом времену“. То може бити социјални план
окружења, радни, или било који други који је ко- гниција (у
служби потреба личности) способна да изди- ференцира
(слика 9-3). На пример, код неког дечака психолошка
средина може бити издиференцирана на сегменте:
породице, школе, другова вршњака, спорта, девојчица,
игара...
Сегменти су међусобно повезани и за цело поље
животног простора важи правило да се нешто догађа
(настаје ,,догађај“) када граница између два сегмента
омогући да „чињеница“ из једног сегмента делује на „чи-

222
 Дете Одрасла особа

њеницу“ у другом сегменту. У средини која окружује

личност тај ,догађај“ може да изазове повезивање сег-
мената, што ће произвести „кретање“. Повезивање сег-
мената унутар личности Левин назива „саобраћај“.
Ови тополошки појмови дају у ствари само слику поља,
нешто налик распореду шаховских фигура на црно-белој
табли; они још не говоре о динамици - о потезима које
шахисти на тој табли вуку. Понашање је- динке, каже
Левин, није могуће разумети само на осно- ву тополошких
појмова, нужно је схватање динамике: енергије, напона,
потреба, валенција, сила.
П с и х и ч к а е н е р г и ј а је основни покретач личности,
пошто је цео организам један енергетски систем. Она је
схваћена у духу хомеостазе. Дебаланс, настао негде унутар
личности, покреће акције повраћаја равнотеже

223
преко н а п о н а (напетости) који тај дебаланс изазива у
неком сегменту. Са успостављањем равнотеже напон
нестаје, систем се одмара.
Н а п о н , иначе, има тенденцију да се преноси из сег-
мента у сегмент, односно да се изједначи у суседним
областима. За то је одговорна граница између сегмена- та,
за коју смо рекли да је пропустљива. Ово изједнача- вање
напона може да се постигне на два начина: (а) Сегмент са
повећаним напоном може да усмери тај на- пон у
„пограничну зону“ - зону сензомоторне актив- ности. То
значи да ће тиме да започиње одговарајућу акцију на
периферији система (личности), чији је циљ отклањање
узрока дебаланса. (б) Уколико напон из сегмента са
повећаним напоном „не нађе пут“ ка пе- риферији, почиње
дифузно преношење напона од сег- мента до сегмента,
спорије и распрострањеније (мање усмерено), зависно од
пропустљивости граница кроз које пролази.
Левин овим моделима објашњава не само обичне
појаве активности већ и многе тешко разумљиве фено- мене
човековог понашања, као што је то, на пример, Овсјанкина
(Ovsiankina) ефекат или Цајгарник (Zeigar- nik) ефекат, по
моделу (а), или чудне појаве замене сме- ра акције, замене
циља, избора ирационалних решења, „гашења“ реакција, на
пример, гнева, и томе слично - по моделу (б).
[И Овсјанкина и Цајгарникова су биле Левинове
сараднице, асистенти. Урадиле су, углавном са децом,
огледе веома запажене у експерименталној психоло-
гији. Овсјанкина је нашла да незавршени задаци имају
неку посебну мотивациону моћ. Давала је испитани-
цима задатке, затим прекидала њихово завршавање
давањем новог упутства (у којем је јасно речено да
претходне задатке не треба радити) и давањем нових
задатака, а потом снимала спонтано враћање испита-
ника на први, прекинути задатак. Број испитаника

224
 који су се после обављеног посла враћали на први
(прекинути) задатак био је изненађујуће велик. Уз то,
Цајгарникова, друга Левинова асистенткиња, показа-
ла је да се далеко боље у памћењу испитаника задр-
жавају незавршени задаци, но они завршени].
П о т р е б а је узрок за настанак напетости, односно
напона у неком сегменту и емисије психичке енергије. Иза
овог назива се крије оно што друге теорије нази- вају -
мотив. То је и основни појам, повезан са свим осталим у
објашњењу понашања јединке по Теорији поља. Потреба је
веома широко схваћена. Она може да буде последица
физиолошких процеса (као што је то у настанку глади,
жеђи, сексуалне потребе), али и соци- јалне природе (да се
буде са неким, да се уради нешто у друштву), или
унутрашње природе (да се постигне неки циљ, оде на
одређено место итд.). Левинов појам потребе покрива
појмове: нагон, жеља, намера, побу- да, мотив.
Поред потреба, постоје и к в а з и п о т р е б е . Потребе
потичу из личности, из одређеног њеног сегмента, а
квазипотребе су последица когнитивне надградње, на- стале
обично приликом реализације потреба. На при- мер, глад је
потреба, жеља да се једе на том-и-том месту
- квазипотреба. Левин пише да у експериментима Ов-
сјанкине и Цајгарникове можемо да видимо управо деј-
ство квазипотребе.
Да би једна потреба изазвала акцију индивидуе, од-
носно кретање у средини која је окружује, потребно је да
она пре тога унутар личности организује в а л е н ц у и да се
потом, ван ње, у психолошком простору ван лично- сти,
испољи као с и л а . Валенција представља индивиду- алну
вредност мотива, односно потребе. То је димензија
унутрашњег, субјективног значења потребе. Варира по
интензитету, а грубо је подељена на позитивну и нега-
тивну врсту валенци - позитивне су валенце оне које

15 - Наше намере.. 225

привлаче субјекта, негативне оне које га одбијају (на
пример, потреба за храном и страх од змије). Сама ва-
лендија, међутим, не управља неком акцијом ка објек- ту
или од њега, она је унутрашња вредносна компо- нента,
„боја потребе“ јер, како каже Левин, систем у стању тензије
не доводи аутоматски до акције. Акцију изазива сила.
С и л а је покретач индивидуе на акцију у психоло- шкој
средини која је окружује. Силу можемо матема- тички
приказати вектором. Њиме се исказују три главне особине
силе: смер, јачина и циљна тачка. Стре- лица којом се
вектор приказује показује смер делова- ња силе, дужина -
јачину силе, а усмереност вектора - циљну тачку. Слика 9-4
приказује две ситуације: (а) ка- да се у субјекту формира
потреба са позитивном и (б) са негативном валенцом и
делују (већа) сила привлаче- ћи га ка објекту (а) или (мања)
сила која га одбија од њега (б).

Слика 9-4.
 Активност неке личности могли бисмо, по овој тео-
рији, посматрати на два плана: унутар личности („сао-
браћај“) и изван ње (,,кретање“).
С а о б р а ћ а ј или комуникација енергије унутар лич-
ности иде овако. Прво се формира потреба која је ге-
нератор психичке енергије. С обзиром на то да се она
ствара унутар једног сегмента личности (једне ћелије),
настаје напон између тог сегмента и осталих, суседних
сегмената. Потом можемо пратити, рекли смо, више
судбина, више токова те психичке енергије: она може да
дође до граничних области система, односно сензо-
моторне зоне личности, да пређе у њу и тамо изазове
организацију адекватног понашања - акцију. Граница те
зоне може, међутим, да буде блокирана. Тада ће тензија
(напон) ту, на граници а унутар личности, да се гомила.
Имаћемо напетог човека који не успева да реа- лизује свој
мотив. То стање може да траје веома дуго. Једна од
солуција у тим условима је неконтролисана ерупција
енергије и њен нагли прелаз у моторику - чо- век „плане“,
добије „напад беса“, или на други начин бурно (и најчешће
неадекватно) реагује. Ток енергије може да крене и на другу
страну, не према граничној зони, већ унутар личности, и да
се спорије и дифузно преноси од сегмента на сегмент. Тада
се она може „ко- гнитивно обрадити“, па се мишљењем,
маштом или предвиђањем потрошити. Али може и да
избије одло- жено на неочекиваним местима, доносећи
неодговара- јуће и сасвим ирационално понашање. Али,
запазимо, у сваком од исхода циљ је, посматрано са
енергетске стране, исти - систем тежи да успостави
равнотежу. Због тога смо помињали да ова теорија у
најопштијим цртама прати идеју хомеостазе.
К р е т а њ е је најприроднији и најчешћи облик успо-
стављања равнотеже. Под тим се подразумева да инди-
видуа своју унутрашњу енергију и мотиве реализује у
психолошкој средини, дакле у свом окружењу. Тада се
кретањем (акцијом) достиже изабрани циљ. Тада не- стају
потреба, валенција и сила - постигнуто је задо- вољење.
Кретање се, међутим, не може увек непосредно реа-
лизовати. Средина може да буде тако структурисана да се
циљ не налази директно на удару вектора. У таквој
ситуацији, која, наравно, није ретка, личност се налази пред
избором једног од неколико потенцијалних исхо- да. Она
може да буде фрустрирана и да реагује регре- сивним
понашањем (ЈТевин разликује регресију - наза- довање, од
ретрогресије - враћања на неки од ранијих узрасних нивоа).
Она може да измени валенције, њихо- ву јачину, па и
квалитет (са позитивне на негативну, и обратно), или да
створи нове валенце. Она, затим, може да делује на
векторе, мењајући њихов интензитет и/или смер, бирајући,
на пример, нови циљ. Личност може да измени чврстину
граница, да их избрише или постави нове границе између
сегмената. Коначно, личност мо- же да когнитивно обради
ситуацију мишљењем - ре- конструишући поље.
(Реструктурација поља је, иначе, у суштини исти онај
процес којег гешталтисти помињу у објашњењу перцепције
и мишљења - реорганизација перцептивног поља).
Треба поменути и то да се личност обично не нала- зи у
ситуацији да мотиви делују један по један. Напро- тив,
више потреба јавља се у исто време, што значи да на
личност истовремено делује више вектора. Понаша- ње
индивидуе ће, каже Левин, ићи тада по резултанти тих
сила. Дешава се, међутим, да се истовремено појаве
вектори са супротним смером деловања; тада настаје
конфликтна ситуација. Левин је приказао моделе три врсте
конфликата (најпознатији део његовог рада): дво- струког
привлачења, двоструког одбијања, и одбијања и
привлачења, а тај списак је доцније допуњен (од след-
беника) моделом конфликта двоструког и привлачења и
одбијања. Све те моделе приказује слика 9-5.

228
 А [7] □ B

А
ПРИВЛАЧЕЊЕ-ПРИВЛАЧЕЊЕ
□□в
ОДБИЈАЊЕ-ОДБВЈАЊЕ

Ц]
ДВОСТРУКО ПРИВЛАЧЕАЕ-ОДБИЈААЕ
*

ПРИВЛАЧЕЊЕ-ОДБИЈААЕ

Слика 9-5.

Р - означава личност; А, В, С и D - објекте са позитивном (+)

или негативном (-) валенцом; а, b, с и đ - векторе сила,

1) К о н ф л и к т двоструког п р и в л а ч е њ а је
ситуација у којој два мотива у једнакој мери привлаче
субјекта, а он је приморан да изврши избор само једног од
њих. То је ситуација добро познатог Буридановог магарца,
који умире од глади не могавши да се одлучи између два
пласта сена.
2) К о н ф л и к ш д в о с т р у к о г о д б и ј а њ а је ситуација
у ко- јој субјект жели да побегне и од једног и од другог од-
бијајућег објекта, приморан да изабере „мање зло“. Често се
наводи овакав пример: војник на фронту же- ли да напусти
опасан положај, али се боји казне за де- зертерство.
3) К о н ф л и к Ш п р и в л а ч е њ а и о д б и ј а њ а је
ситуација у којој се субјект налази када га неки објекат, или
чин, истовремено и привлачи и одбија. Психолози то стање
називају а м б и в а л е н ц и ј а . Пример (опет чест): улажењем
у брак човек жели да се ближе повеже са вољеном осо- бом,
али га плаши губитак слободе.
4) К о н ф л и к т двосшруког привлачења и
о д б и ј а њ а је ситуација у којој истовремено делују и
привлачне и од-

229
 бојне силе два објекта између којих субјект мора да се
определи. Назвали су је д в о ј н а а м б и в а л е н ц и ј а .
Пример: човек треба да се определи између две професије,
све- стан њихових предности и мана.
Илустративан пример Левиновог модела конфлик- та
имамо у његовом опису понашања трогодишњег де- тета
којем је играчка пала у море. Дете може да загази у воду и
дохвати играчку, али га плаше таласи. Пози- тивна валенца
га вуче ка играчки, негативна валенца гура од таласа. Како
се понаша дете? Док је безбедно на обали, удаљено од воде
- доминира вектор привла- чења и дете прилази што ближе
играчки, али како се приближава води, јача вектор
одбијања, страх од тала- са, који онда у једном моменту
надјача вектор привла- чења и дете се окреће и бежи од
воде. Али тамо у да- љини опет надјача позитивни вектор,
оно се окреће ка играчки и започиње приближавање води. И
тако то на- изменично ради, идући ка циљу и од њега.
Слика 9-6 приказује однос сила у таквој врсти кон-
фликта. Растојање индивидуе од циља мења векторску
вредност поједине силе, а тиме се онда измени и однос
између сила привлачења и одбијања, односно понаша- ње
индивидуе.
Овде треба имати у виду да наведени модел важи у
психолошком простору, те да близина објекта не значи само
физичко растојање, већ и психолошко, да нам не- ки
објекти могу бити физички релативно близу, али
психолошки удаљени, недодирљиви, недостижни. Уз то,
ова законитост промене градијената сила важи и у
временској димензији.
Мање је познато, али је за науку веома значајно то што
је Левин својим тумачењима и моделима конфли- ката
направио драгоцен мост између појмова развија- них у
психоанализи и - експериментације. И, шире гледано, један
од најзначајнијих доприноса Левинове Теорије поља је
управо градња таквих мостова; та тео-

230
 Слика 9-6.

Зависност градијената позитивне и негативне валенце од

физичке близине циља, односно растојања између субјекта и
амбивалентног објекта.

рија је била веома инспиративна за потоње истражи- ваче у

различитим гранама психологије: у дечјој, соци- јалној,
психологији рада и, оно што је најважније - у
фундаменталним областима експерименталне психо-
логије.
Критика је замерала Левину да његова Теорија по- ља
не говори довољно о индивидуалним разликама. Он је своју
расправу усмерио ка општим појавама, оним особинама
које су заједнички модел понашања. Но из његових
развојних студија, осврта на психопатологију, па и оних из
социјалне психологије, могу се извести и Левинови ставови
о индивидуалним разликама. Он је развој личности видео
као процес диференцирања сег- мената унутар личности.
Дете, у односу на одраслог,

231
има мање издиференцирану личност, дете заостало у
интелектуалном развоју има мање издифернцирану личност
(мање сегмената) у односу на нормално дете, а уз то и
грубље, мање пропустљиве границе између сег- мената итд.
Други смер критике ишао је ка Левиновом затва- рању
расправе у „психолошке оквире“ или, још уже, у
феноменолошки простор, пошто је наглашавао да се ни
личност ни психолошка реалност, које чине живот- ни
простор, не реализују у физичкој средини. Физичка
средина, наравно, постоји, али изван оквира животне
средине. Граница између њих није непропустљива, али се
она, у принципу, не тиче личности. Такав став водио је ка
томе да су нека важна питања дотадашње психо- логије, као
што су то психофизичке релације или пове- заност
физиолошких и психолошких корелата, остала ван
интересовања ове теорије. Левин је, међутим, поку- шао да
избегне затварање свог погледа у феноменоло- шке оквире.
Он истиче да се животна средина састоји од
„психобиолошких појава“ и да на личност у тој сре- дини
утичу многи фактори без обзира на то да ли их личност
доживљава свесно или не.
При оцењивању ове теорије треба бити свестан и
времена у којем се она јавила. То је било време доми-
нације бихејвиоризма, па је Левинова заслуга што се у
таквом појмовном миљеу развио један план научне ди-
скусије сасвим ван општег тока. Левин је нудио моделе
научног, чак математички формализованог приступа
феноменима с у б ј е к т и в н о г простора - психолошког - на-
супрот бихејвиоризму који је, како то лепо приметише Хол
и Линдзи, „готово успео у свођењу човека на ауто- мат,
механичку лутку која игра на мелодију спољашњих
подстицаја или се трза на подстицаје унутрашњих фи-
зиолошких нагона, робота лишеног спонтаности и ства-
ралачке способности, на празну особу“.
 [А исти ти аутори, на истом месту, овако још ка- жу
о Левину: „Левинова теорија је била једна од оних које
су помогле да се оживи замисао о човеку као сложеном
пољу енергије, мотивисаном психолошким силама, који
се стога понаша селективно и ствара- лачки. Празни
човек поново је напуњен психолошким потребама,
намерама, надама и аспирацијама. Робот је претворен у
живо људско биће. Глупи и туробни материјализам
бихејвиоризма замењен је сликом чо- века која је више
хуманистичка. Док је ’објективна’ психологија кројила
многе своје емпиријске претпо- ставке према
могућности провере на псима, мачкама и пацовима,
Левинова теорија је водила до истражи- вања људског
понашања испољеног у више или мање природним
оквирима. Деца у игри, млади у групним делатностима,
радници у фабрикама, домаћице које планирају обеде,
све су то биле неке од природних животних околности
у којима су емпиријски прове- раване хипотезе
изведене из Левинове теорије поља“ (Хол & Линдзи,
1983, стр. 403)].
Левинова теорија утицала је директно или инди- рактно
на многе доцније идеје и теорије у психологији мотивације,
као што су то, на пример, Аткинсонова тео- рија
постигнућа или Фестингерова теорија когнитивне
дисонанце. О њима ће још бити речи, али пратимо хро-
нологију у развоју идеја у психологији мотивације.
К о н ц е п т н е у р а л н е п о б у ђ е н о с т и ( a r o u s a l ) . Под
утицајем открића узлазног ретикуларног активирајућег
систе- ма (ARAS) од стране Моруција и Мегуна, а о којем
је било речи у расправи о физиологији сна, јавила се но- ва
идеја о настанку емоција, коју ћемо приказати доц- није као
Активациону теорију емоција (Lindsley, 1951), а и неколико
теорија мотивације (Hebb, 1955; Duffy, 1957; Berlyne, 1960,
1967). Све се оне ослањају на кон- цепт неуралне
побуђености, побуде или узбуђења (енгл. arousal).

233
 Наиме, Моруци и Мегун су показали да постоји си-
стем стварања и акумулирања неспецифичне импулса- ције
у ретикуларном делу можданог стабла. То је си- стем који
колатералним везама преузима импулсе који нормалним
(директним) путевима иду са периферије, па те, сад
неспецифичне импулсе, дакле, оне који више не носе
информације о квалитету и интензитету дога- ђаја на
периферији, умножава и шаље даље ка вишим можданим
структурама. На тај начин овај систем даје (јачу или
слабију) енергетску потку процесима који се тамо већ
одигравају. Ти процеси у вишим инстанцама мозга тиме не
мењају своја квалитативна или инфор- мацијска обележја,
али су израженији на плану свести: будности и пажње.
Из овог енергетског ситема изведен је појам неу- ралне
побуђености. То је параметар енергетске тензије у мозгу,
односно у појединим његовим деловима (иза- зван обично
дотоком неспецифичне нервне стимулаци- је ARAS).
Претпоставља се да се та енергетска тензија, или потка,
мења од веома слабог до веома јаког нивоа неуралног
узбуђења (побуђености, побуде). У раној фа- зи развоја ове
идеје веровало се да електроенцефало- графски запис (ЕЕГ)
снима управо сложај те неуралне побуђености.
Уочимо овде да је појам неуралне побуде психоло- шки
конструкт. Њиме су аутори различитих усмерења
покушавали да премосте вечити јаз између физиоло- шких и
психолошких налаза. Њега су у другој полови- ни 20. века
обилато користили многи аутори, као на пример Линдсли да
објасни активност кортекса у емо- цијама, или Хеб да
нагласи нужност степена активно- сти (нервног тонуса)
процеса у позадини при опажању, или Берлајн да би на
неуралном плану објаснио наста- нак пријатности у
естетском доживљају и доживљава- њу уопште.
 [Више аутора користи појам неуралне побуђено-
сти за објашњење својих емпиријских налаза, на при-
мер за налазе добијене у експериментима са депри-
вацијом сна уз истовремено деловање буке. Наиме, у
таквим условима испитаници показују смањену ефи-
касност у решавању задатака различитих типова, што
се, наравно, могло и очекивати. Ако је човек неиспа-
ван и још ради у буци - његова ефикасност је значај- но
смањена, и то се исказује од најпростијих задатака
снимања РТ (времена реакције), до најсуптилнијих за-
датака резоновања. Интересантно је, међутим, а и са-
свим неочекивано, да исти испитаници те задатке
решавају слабије ако то раде без буке! Аутори сма-
трају да бука подиже неуралну побуђеност која је иначе
знатно снижена услед неспавања (Wilkinson, 1963;
Brodbent, 1971)].
Ханс Ајзенк појам неуралне побуђености уноси у своју
теорију личности како би објаснио разлике изме- ђу
интровертних и екстравертних личности (Eysenck, 1967).
Наиме, своје налазе добијене факторском анали- зом
резултата тестова личности Ајзенк теоријски обра- ђује на
основу појмовног арсенала тог доба (наравно, као и већина
осталих истраживача), па тако и разлику између два типа
личности тумачи појмовима Руске фи- зиолошке школе и
конструктом неуралне побуђености. Павлов и његови
сарадници су описали неједнако по- нашање паса при
условљавању и дали тумачење те раз- лике: док су неки пси
били активни, „пријатељски расположени“, кооперативни и
знатижељни, други су били пасивни, незаинтересовани и
троми. Насупрот очекивањима, прва група паса се знатно
теже условља- вала, а и условни рефлекс им је брже
нестајао, гасио се пре, у поређењу са другом групом.
Павловљево тума- чење је било да је ту реч о два типа
неуралне органи- зације: да је код првог типа паса
организација нервног
ситема таква да доминира кортикална инхибиција, код
друге - ексцитација. При доминацији ексцитације до- вољни
су слабији стимулуси да изазову реакцију, јер је праг
осетљивости нижи; при доминацији инхибиције нужна је
јача стимулација да се пређе преко (повише- ног) прага.
Ајзенк у том светлу гледа и своје налазе, па интроверте
препознаје као тип личности у чијем нерв- ном систему
(кортексу) доминира ексцитација, а екс- траверте као тип
личности у чијем мозгу доминира инхибиција.

Са Моруци-Мегуновим открићем узлазног ретикуларног

активирајућег система Ајзенк освежава своја тумачења
ових разлика у типовима личности, па екстраверте види као
личности чији кортекс има, због хронично смањеног дотока
неспецифичне нервне им- пулсације из ARAS, смањен ниво
побуђености, те сто- га захтева и јачу спољашњу
стимулацију, а интроверте као личности чији кортекс
добија већу количину не- специфичне стимулације, има,
дакле, повишен ниво неуралне побуђености и стога захтева
слабију стимула- цију. Доцније Ајзенк прави још једно
дотеривање своје теорије личности замењујући појам
неуралне побуђе- ности као хроничне димензије појмом
неуралне побу- ђености као ераузал-потенцијала,
потенцијала система (Eysenck, 1981).
Седамдесетих година Доналд Бродбент, истражи- вач
који се претходно бавио проучавањем процеса бо- дрости (и
створио још 1948. године тзв. „филтер-модел“ у који се
ванредно добро уклапају и открића процеса когнитивне
обраде информације направљена деценија- ма доцније!),
објављује своју студију о стресу у којој помиње два
механизма неуралне побуђености.
Та два менанизма, механизам ниског нивоа
побуђености и ме- ханизам високог нивоа побуђености, су,
међутим, у ин- теракцији, која се нарочито значајно
испољава баш под дејством спољашњих стресора
(Broadbent, 1971).
236
З а к о н Ј е р к с - Д о д с о н а . Са развојем учења о неуралној
по- буђености неки старији налази добијају ново тумачење,
као што је то био случај са законом Јеркса и Додсона,
откривеним још почетком 20. века (Yerkes & Dodson, 1908).
Ова два психолога, радећи огледе са електрости- мулацијом
мишева, откривају да постоји повезаност из- међу тежине
задатка, количине нервне стимулације и успешности у
решавању. Неки задаци се боље раде са смањеном
стимулацијом, а вишак стимулације се у том случају јавља
као ометајући фактор; код других је то обрнуто - слаба
стимулација омета решавање задатка или боље постигнуће.
Истраживачи налазе да обрнута U-линија најбоље
илуструје ове зависности. Једностав- ним и лаким задацима
више одговара јачи ниво неурал- не стимулације, док у
сложенијим и тежим задацима бољи ефекат даје смањен
ниво стимулације. То је би- ло познато у психологији као
Закон Јеркса и Додсона. После открића Моруција и Мегуна
и усвајања појма неуралне побуђености и ови налази
добијају ново рухо. Слика 9-7 илуструје налазе Јеркса и
Додсона приказа- не молекуларније, односно „препеване“
на језик ерау- зал-потенцијала.

Слика 9-7.

Као што видимо, појам неуралне побуђености ши- роко

је коришћен у психологији, но за нашу тему је по- себно
важно како је он коришћен у објашњењу процеса
мотивације. За разлику од класичних теорија нагона,
примена појма неуралне побуђености могла је да обу-
 хвати и она мотивациона збивања која се нису могла
једноставно (ненатегнуто) покрити теоријама Фројда п
Хала, као што су то експлораторно понашање, радо
зналост, привлачност новине, игра и томе слично. Ci су то
биле већ добро описане „ненагонске потребе“ и. казане у
мноштву огледа са којима, на пример, бихе виористи -
присталице Хала, нису знали шта да раде. ( о
психоаналитичарима да и не говоримо!).
На пример, Хари Харлоу (Harlow, 1953) у серији екс
перимената којима је изучавао емотивни и социјадњ развој
(углавном код мајмуна) регистровао је и спонта- на
понашања јединке необјашњива нагонским теорија- ма. У
кавез мајмуна (о)стављена је даска са једностав- ним
бравама, кукама и закачкама која је „изазивала“ мајмуне да
то отварају и затварају без икаквог поткреп- љења, без неке
награде у виду хране или слично. И мај- муни су вредно на
њој радили, мотивисани... чиме?
Монтгомери, радећи огледе са пацовима, налази да они
спонтано иду кроз лавиринт и онда кад на његовом крају не
постоји награда. Они ће више пута пролазити кроз празан
лавиринт као да им доноси неко задовоље- ње сам чин
трагања, истраживања, кретања кроз њега (Montgomery,
1955).
Студије у којима је снимано спонтано понашање де- це
потврдиле су доцније те налазе добијене на животи- њама;
педесетих година 20. века нагомилано је емпириј- ско
искуство које је отварало или гурало психологију
мотивације ка неким новим објашњењима.

Б е р л а ј н о в а т е о р и ј а . Данијел Берлајн шездесетих

годи- на прави теорију у којој настанак пријатности и не-
пријатности повезује са нивоом неуралне побуђености
(Berlyne, 1960, 1967).
По Берлајну, мозак тежи да избег- не стања мале неуралне
побуђености, која су, у ствари, узрок „досаде“ -
једноличног стања неактивитета. То бекство од досаде
постиже се променом, релативно бр-
зим скоком неуралне побуђености (arousal), који је обично
скок навише, али може да буде и наниже, одно- сно - нагли
пад.
Те промене изазивају активитет лим- бичког система у
мозгу (о којем ће бити речи у разма- трању физиолошких
процеса у емоцијама) и тамо бива- ју интерпретиране као
пријатност или непријатност. У лимбичком систему мозга
налазе се центри „задовољ- ства“ и „бола“ па, пошто
центар за бол има виши праг, тврди Берлајн, њихово
надраживање нема исти ефекат. Те разлике илуструје слика
9-8. Промене ераузал-по- тенцијала (побуђености) прати
промена хедонистичког тона, али не линеарно:
задовољство расте спорије при малим променама, па брже
при већим, па опет успора- ва раст при још већим,
сразмерно сигмоидалној функ- цији. Међутим, кад тај
потенцијал дође до прага бола, даљи раст даје аверзивне
ефекте: хедонистички тон, односно задовољство опада.

Слика 9-8.

239
 Берлајнов модел омогућује да се на истом параме- тру
тумаче многе појаве, како оне нагонске основе тако и оне
које су необјашњиве са позиција теорија на- гона, дакле, од
стварања задовољства постигнутим (на- гонским) циљем па
до спонтаних акција јединке које треба да донесу новину,
изненађење или комплексност. Радозналост, истраживачко
понашање, игра и сличне акције имају, каже Берлајн,
заједнички циљ: промену у ераузал-потенцијалу и тиме
прекидање или укидање пасивног стања мозга налик на
досаду.
Доцније Берлајн, после серије експеримената у ко- јима
су он и његови сарадници користили релативно једноставну
естетску стимулацију, проширује тај модел и на објашњење
естетског доживљаја (Berlyne, 1971, 1974). Он, пре свега,
разликује две врсте истраживач- ког понашања човека: а)
с п е ц и ф и ч н у е к с п л о р а ц и ј у , на ко- јој се заснивају
рационално, логичко и „философско разматрање“, и б)
д и в е р з и в н у е к с п л о р а ц и ј у , на основу ко- је се доносе
естетски судови. У овом другом случају чо- век преко
к о л а т и в н и х в а р и ј а б л и стимулације - н о в и н о м ,
комплексношћу и/или изненађењем постиже
тренутну промену у нивоу побуђености (ераузал-
потенцијалу). То је узрок нашег уживања у уметности, каже
Берлајн.*)

Средином 20. века сакупљена је у психологији мо-

тивација, рекосмо, емпиријска грађа која се није укла- пала
у две доминантне нагонске теорије. Било је потребно
изградити неке нове, ненагонске теорије мо- тивације. На
том плану јавило се неколико нових идеја које данас
повезују (не увек доследно) јединственим на- зивом -
T e o p u j e у н у т р а ш њ е м о т и в а ц и ј е . Поменимо неке од
тих идеја.

*) Види више у: Предраг Огњеновић, Психолошка теорија умет-

ности, Гутенбергова Галаксија, Београд, 2002.

240
 Роберт Вудворт (Woođworth, 1958) објашњава нена-
гонско понашање огледних животиња, а и деце, као
последицу п о т р е б е з а а к т и в н о ш ћ у . Сам активитет
има своју унутрашњу динамику те гура и води јединку ка
реализацији, ка извршењу радњи. Постоје, наравно,
спољашњи окидачи који ће да покрену јединку, али ће
потом унутрашња потреба за активитетом доћи до из-
ражаја и водити акцију без обзира на спољашњег по-
кретача. Делање, активност у средини која окружује
јединку, само по себи је циљ. То је истовремено и посе- бан
вид комуникације са том средином.
Ту идеју прихватају потом многи истраживачи мо-
тивације, као на пример Вудвортов следбеник Вајт (White,
1959), сматрајући да је активитет основнији вид понашања
те да може, али не мора, да буде покренут нагоном. Вајт
говори о м о т и в у д е л о т в о р н о с т и као има- нентном
елементу свих програма нервног система. То је скривени,
али и стално присутни мотив у свим акци- јама. Он је
примарнији, основнији мотив, присутан и у реализацији
нагонске мотивације, али и у акцијама које имају за циљ
само делање - промену у средини која окружује јединку. У
тој активној интеракцији са среди- ном афирмише се
к о м п е т е н т н о с т ј е д и н к е . Ова послед- ња идеја даје и
назив Вајтовом погледу на организацију мотивације -
Teopuja компетенције.
Даљи корак у том правцу представља T e o p u j a п о -
с т и г н у ћ а , за чији настанак заслуге има више аутора а
коју је највише разрадио Аткинсон (Atkinson, 1964; At-
kinson & Feather, 1966; Atkinson, 1980).

Teopuja постигнућа. Интересовање за мотив

постигнућа покренули су радови Мек Клиленда (McClelland
и сар., 1953). Мотив постигнућа је, по мишљењу аутора,
сте- чени социјални мотив који води човека ка остварењу
нечега вредног, нечега цењеног по његовим сопственим
проценама и по проценама других људи. То „нешто“

16 - Наше намсре. 241

треба да истакне човека и донесе му социјално призна- ње.
Многи истраживачи сматрају да је ту реч о сложају више
различитих мотива, или о њиховом делимичном
преклапању, о заједничким моментима, да су ту, на при-
мер, присутне тежња за ефикасношћу, тежња за доми-
нацијом, затим борбеност, самопотврђивање итд.
Све је почело са анализом одговора испитаника на
пројективни тест ТАТ (тематске аперцепције тест) ди-
намички оријентисаног психолога Марија (Миггау). Та
анализа је показала да ТАТ може, између осталог, да сними
тежње испитаника ка већем или мањем постиг- нућу. Мек
Клиленд тестира потом сложеним поступци- ма поузданост
и ваљаност такве употребе ТАТ као инструмента за мерење
мотива (тестира тест!) и добија позитивне одговоре. Отад
бројна истраживања користе овај и друге наменске
инструменте, упитнике, скале процене у истраживању
мотива постигнућа код испита- ника различитих узраста,
пола, различитих карактери- стика или црта личности, у
различитим социјалним и културолошким срединама, у
школама, радним једини- цама и томе слично.
Све је почело, рекосмо, са Маријевим анализама
одговора испитаника на пројективни тест, но научна
позадина тих анализа, идеје настале у једној удаљеној
области психологије у односу на психоанализу и дина-
мичке правце, у когнитивној психологији, важан су део
ових збивања - теоријска и емпиријска позадина приче која
је изменила поглед на њу. Наиме, средином века је у
експерименталној психологији направљен важан зао- крет:
истраживачи перцепције нашли су да процеси опажања, па
онда и когниција у целини, не садрже са- мо информације
које се непосредно нуде из спољашње средине, већ да се ти
примарни сазнајни процеси фор- мирају на основу избора
тих информација по неком унутрашњем кључу или чак
њиховим мењањем и „на- бацивањем“ различитих значења
из субјекта. Под ути-
цајем искуства - како би рекли стари психолози. Тако- ђе, те
информације могу да буду веома обојене емоци- јама или
мотивацијом испитаника. Тај заокрет у когни- тивној
психологији назван је Н о в и п о г л е д у п е р ц е п ц и ј и , а за
разлику од класичне психологије 19. века, у којој је
искуство такође (обилато) помињано, овај талас у ко-
гнитивној психологији био је усмерен првенствено ка
експериментацији, дакле утврђивању присуства тзв.
у н у т р а ш њ и х ч и н и л а ц а у формирању опажаја и у
мерењу њиховог дејства. Тамо где се то могло измерити.
За разумевање Теорије постигнућа у психологији
мотивације важна су и два друга налаза експеримен- талне
психологије, често третирана под истим називом
- Ц а ј г а р н и к - е ф е к т , помињана већ при расправи о Тео-
рији поља. То су они налази да се незавршени задаци боље
памте од завршених (Цајгарникова), и да неза- вршен
задатак изазива посебну мотивациону силу (Ов- сјанкина).
Аткинсон ради огледе сличне огледима Цајгарни- кове.
Он претпоставља да ће мотив постигнућа утицати на време
које субјект посвећује некој активности, да ће се
испитаници са јачим мотивом постигнућа значајно
разликовати од оних са слабијим мотивом у упорности коју
показују при реализацији неког задатка. Аткинсон налази,
међутим, да тај однос није тако једноставан, да зависи од
упутства које се даје испитаницима, од тежи- не задатка и,
наравно, од јачине мотива постигнућа. Испитаници са
нижим мотивом могу у неким условима да покажу већу
упорност у решавању задатка, дакле мешају се ефекти
унутрашњих и спољашњих чинилаца по некој посебној
динамици.
Аткинсон закључује да је мотив постигнућа, nAch
(скраћеница од енгл. need for achievement), производ сло-
жаја с и т у а ц и о н и х или срединских и у н у т р а ш њ и х ,
одно- сно личних компоненти. Ове друге су конституциони
део саме личности. Јачина мотива постигнућа зависи од

16* 243
три вредности: а) Ms - јачине мотива постизања успе- ха, б)
Ps - субјектове процене вероватноће постизања успеха и в)
Is - јачине, снаге подстицаја предвиђањем успеха акције.
Јачина мотива постигнућа мерена ТАТ-инструмен- том
(и другим доцније развијаним инструментима) по- казује
релативно сталну вредност за дату особу, али ће дејство тог
мотива зависити и од јачине и типа задатка који се налази
пред испитаником. Од изазова. Друга вредност, процена
вероватноће да се постигне успех, одређена је искуством
испитаника и информацијама које он поседује о задатку.
Трећа вредност, снага под- стицаја, проистиче из
субјектовог вредновања значаја акције, односно задатка
који се пред њим налази. Та величина је, каже аутор,
обрнуто пропорционална ве- роватноћи успеха - ако је
вероватноћа постизања успе- ха велика, јачина подстицаја
ће бити мала (и обрнуто, наравно).
Is = 1 — Ps (9-1)
Нов термин који Аткинсон даље разматра је т е н -
д е н ц и ј а ( и л и д и с п о з и ц и ј а ) к а п о с т и г н у ћ у (Ts).
Ова тенден- ција говори о спремности субјекта да се
ангажује у датом задатку постигнућа, а њена јачина зависи
од на- пред поменутих величина.
Ts = Ms х Ps х Is (9-2)
Или: тенденција приступања задатку постигнућа
одређена је једним личним, конституционим фактором (Ms)
и са два ситуациона фактора (Ps и Is).
У даљој разради теорије аутор уводи и појам т е н -
д е н ц и ј е и з б е г а в а њ а н е у с п е х а , чија ће израженост
зависи- ти од процене вероватноће неуспеха (Pf). Ова
процена је, наравно, повезана са субјектовом проценом
веро- ватноће да се акција успешно реализује, односно
пред- ставља само другу страну те процене.

244
 Pf= 1 -Ps (9-3)

Процене вероватноће успеха или неуспеха Аткин- сон

види као позитивне или негативне валенције: пози- тивне
валенције вуку субјекта ка акцији постигнућа, негативне га
одвлаче од ње. Тако ће, на пример, јачини подстицаја
предвиђањем успеха (Is) бити супротставље- на снага
предвиђања неуспеха (If), односно:
If=-Ps (9-4)
што нам указује и на то да већа вероватноћа успеха по-
већава аверзију према неуспеху! (Види једначину 9-1).
Аткинсон закључује да је мотив избегавања неуспе- ха
такође стална (конституциона?) особина личности, те да се
може посебним инструментом снимити. Та ве- личина
(Maf) утиче на износ или јачину т е н д е н ц и ј е и з б е -
г а в а њ а з а д а т а к а који могу да доведу до неуспеха
(Taf).
Taf=Maf х Pf х if (9.5)
Уочљива je сличност ca једначином 9-2; опет имамо
учешће једног унутрашњег и два ситуациона чиниоца, само
што је овог пута реч о н е г а т и в н и м мотивационим
вредностима (Taf или тенденције избегавања задатака може
имати само негативне вредности или бити једнака нули).
Ова тенденција, међутим, није просто обрнута пропорција
тенденције ка постигнућу (Ts); по мишљењу аутора - реч је
о двема независним величинама!
Т s = Ts + Taf (9-6)
Или: јачина субјектове тенденције да ради задатак
постигнућа зависиће од јачине тенденције ка постизању
успеха и јачине тенденције избегавања неуспеха.
Погледајмо Аткинсонове графике о динамици ових
(независних) тенденција: тенденције за постигнућем
успеха, на слици 9-9, и тенденције избегавања неуспеха, на
слици 9-10.

245
 Ps Ps

Слика 9-9. Слика 9-10.

Слика 9-9. За два нивоа мотива постигнућа, низак (Msl) и

висок (Mst), дати су односи између јачине тенденције да се
постигне успех и вероватноће постизања успеха на датом за- датку.
Видимо да разлике у Ms имају најјачи ефекат у сред- њим
вредностима вероватноће.
Слика 9-10. За два нивоа мотива избегавања неуспеха, низак
(Mafi) и висок (Maft), дати су односи између јачине тен- денције да
се избегне неуспех и вероватноће постизања успе- ха. Можемо
видети да се у средњем интервалу исказује најјача разлика,
односно да код субјеката са јачим мотивом избегава- ња неуспеха
при средњим вероватноћама постизања успеха - долази до највеће
аверзије према задатку.

246
 Аткинсон у своје објашњење мотивације покушава да
унесе више динамике: човек се стално налази у си-
туацијама одмеравања, односно процењивања успеха и
неуспеха потенцијалне акције, у коју би се онда упу- стио
или коју би избегао. Другим речима, није мотив тај
покретач који ће да изазове човекову активност, као што то
схематски приказују многе теорије мотива- ције, већ се
човек налази већ у кретању, већ у акцијама различитих
усмерења, те мотивација, у ствари, доводи само до промена
у смеру и интензитету тих акција. Што се тиче мотива
постигнућа nAch, он ће, као рела- тивно стална особина
личности, бити присутан у ситуа- цијама човековог
одлучивања, али ће деловати у већој или мањој мери
зависно од процене задатка пред којим се човек налази. Та
процена ће зависити од искуства којим тај човек располаже
о сличним ситуацијама и од увида у сопствене способности.
Критичари налазе да Аткинсонова теорија постиг- нућа
по форми веома личи на Халову теорију мотива- ције, која
је овде, у ствари, само пресвучена у ново рухо, те уместо
биолошких нагона имамо концепт по- стигнућа - nAch,
уместо јачине навике - искуство на основу којег се
процењује итд. (Evans, 1989). Уз то, кри- тика помиње да су
студије реалног живота показале озбиљна неслагања са том
теоријом. Било како било, Аткинсонова теорија је отворила
интересовање истра- живача мотивације ка предикцији у
понашању јединке
- њеној окренутости ка будућности и процени непо-
средне акције у коју се упушта.

После појаве радова Харлоуа, Монтгомерија, Бер-

лајна, Вудворта, затим Вајтове Теорије компетенце и Мек
Клилендове и Аткинсонове Теорије постигнућа, у
психологији мотивације формирана је линија наглаша-
вања значаја ненагонских покретача активитета чове-
ка и животиња. За ту врсту мотивације коришћен је на- зив
и н т р и н с и ч к а (унутрашња) мотивација. Та линија је
добијала на снази са даљим истраживањима у којима је све
чешће коришћен човек као испитаник, нарочито у онима у
којима је испитивана динамика његове моти- вације при
раду, у школовању, култури, спорту, да- кле, кад су се
психолози мало одмакли од кавеза са па- цовима.*)
У интринсичку мотивацију, односно мотивацију
унутрашњег порекла, многи аутори који припадају тој
линији убројали су и когницију, и то когницију посеб- ног
типа, коју не препознајемо у уобичајеним поделама
когнитивних процеса. Реч је, наиме, о процесима који су
иманентан део мотивације, али су по свему когни- тивне
природе. На пример, аутори који говоре о акти- витету као
примарној потреби кажу да у покретање сваког од
потенцијалих процеса активитета мора да буде укључен и
потенцијални процес инхибиције те ак- тивности.
Укључење, или команда да се крене у неку акцију мора
онда да има процењену или унапред пла- нирану дозволу
тих инхибиторних центара. Затим, од тог базичног нивоа
организације надаље свака акција мора да буде праћена
системом или системима поврат- них информација о току
реализације. Наравно, што је акција сложенија, што су
циљеви активитета вишег ти- па, софистицирани - утолико
ће и процес претходне когнитивне елаборације и процес
контроле извођења акције добити на значају. И сложености.
Ту се онда укључује (богато или сиромашно) искуство
појединца, његове способности (на пример, имагинције -
пред- стављања унапред шта се све може догодити ако се
крене у ту акцију), моћ самоконтроле, социјални чи- ниоци
и тако даље.

*) Види Савић, Ј.: Интринсичка мотивација, Београд: Рад, 1994.

248
 Видимо, дакле, да je ту нужно присутна и когници- ја у
оном класичном смислу: перцепција, меморија, па- жња,
мишљење... И тако, гледамо ли све то на неком најширем
плану, добијамо утисак: човек који би се упу- стио у
трагање за првенством - на пример, мотивације над
когницијом, односно да сваки наш акт, па и когни- ција,
мора да буде диктиран потребама, или когни- ције над
мотивацијом, односно да сваком нашем акту мора да
претходи нека процена (срединских) околно- сти - личио би
на оног доконог човека који покушава да утврди шта је
старије: кокошка или јаје.

Т е о р и ј а к о г н и т и в н е д и с о н а н ц е . Даљи корак у овом

прав- цу, у правцу откривања присуства когниције у
мотива- цији, чини Теорија когнитивне дисонанце Леона
Фестингера (Festinger, 1957).
По овом аутору, ванредно активан извор наших одлука је
потреба за унутрашњим (когнитивним) складом. Тај
унутрашњи склад подразу- мева сагласност информација
које поседујемо, оних из меморије и оних које непосредно
пристижу, а човек се налази стално у динамичној ситуацији
преиспитивања тог склада. То преиспитивање је утолико
осетљивије уколико је реч о сложенијим когнитивним
елементима (Фестингеров термин), као што је то случај са
ставо- вима, проценама и одлукама са етичком димензијом.
Наиме, лакше је направити неки склад између перцеп-
тивних и дубљих когнитивних (меморијских) инфор-
мација, чак и кад су илузије у питању (узме човек, на
пример, па измери дужину оних линија у Милер-Лаје- ровој
илузији и тако помири опажање и знање), него кад су у
питању процене туђег или свог понашања. За- то смо
склони да за своје перцепте, ставове, мисли и знања
повремено тражимо подршку - потврду од стра- не других
људи. Да и они слично мисле.
Ова усклађивања инвентара сопствене когниције са
другим људима треба да донесу неки унутрашњи мир.
Она у ствари представљају само механизам који човек
повремено користи за побољшање склада унутар своје
личности. Или за смањење несклада. Јер ту се не кори- гује
толико сопствена унутрашњост колико се на стра- ни тражи
алиби за њен садржај.
Унутар сваке личности долази повремено до не-
склада, дисонанце између когнитивних елемената. Зна- мо
да је човеково понашање акција, а она опет после- дица
избора између више алтернативних исхода. Избор једног од
њих, дакле одлука да се понашамо баш тако, оставља
понекад у субјекту неко стање тензије и неза- довољства
које је, у ствари, последица когнитивне ди- сонанце. На
пример, човек зна да би било исправно да изабере исход А
зато што је то морално, али изабере исход Б зато што га
јака мотивација (на пример себич- ност) вуче у том правцу.
Ефекат је унутрашња тензија која је настала у сукобу два
когнитивна елемента: од- луке да се дела у правцу Б и
сазнања да је исправан поступак А. Та унутрашња тензија,
каже Фестингер, има сад јаку мотивациону вредност - она
тера субјекта на акцију. Други чин.
Шта човек ради у таквој ситуацији? Могао би, на-
равно, да увиди грешку и коригује понашање, што је,
нажалост, најређа солуција.
Може да тражи оправда- ње (обично на неком лажно
вишем и моралнијем ни- воу) зашто је његова одлука била
исправна и да на тај начин, заваравајући се, смањи
унутрашњу тензију. Мо- же да тражи и гомила разлоге
зашто је избегнута ал- тернатива (А) била погрешна и да на
тај начин смањује унутрашњу дисонанцу. Може, на крају
крајева, каже Фестингер, да понови грешку како би смањио
тензију првог (и погрешног) избора. И онда тако направи
ла- нац грешака у низу. Али у сваком случају - он је под-
стакнут да дела, да ради нешто.
Когнитивна дисонанца није, наравно, нека стална
вредност, она се мења у зависности од важности когни-
тивних елемената који нису у складу, и од њиховог бро- ја.
У свакој датој ситуацији, у ствари, постоји сложај
когнитивно дисонантних и когнитивно консонантних
(усклађених) елемената. Мотивациона снага зависиће од
њиховог односа, каже Фестингер, и даје формулу:
важност дисонантних елемената х број тих елемената
Дисонанца ----------------------------------------------------------------------------------(9-7)
важност консонантних елемената х број тих елемената

Све вредности веће од јединице представљале би

доминацију дисонантних елеманата и мотивациону снагу.
Фестингер и његови сарадници су урадили низ екс-
перименталних провера ове теорије. Показало се да је она
добра основа за објашњење многих наизглед про-
тивречних или неразумљивих ситуација у човековом
понашању.

Концепт функционалне аутономије мотива.

Гордон Ол- порт (Allport, 1969) је, развијајући своју теорију
лично- сти, створио концепт функционалне аутономије мо-
тива. Реч је о процесу одвајања мотива од биолошке основе
и о његовој социјализацији. Наиме, детињство је, каже
Олпорт, време доминације биолошких мотива и понашање
малог детета је превасходно усмерено ка њиховом
задовољењу. И то без одлагања, одмах, овде и сада.
Одрастањем дете научи друштвена правила у ре- гулисању
нагона и других мотива, што у суштини значи (привремено)
одлагање задовољења. Управо ту, у начи- ну како се
задовољавају нагони и мотиви уопште, кри- је се корен
потоње динамике. Постоје, наиме, вари- јантни и
инваријантни начини задовољења потреба. Инваријантни,
непроменљиви начин задовољења до- минантно је
регулисан наслеђем, док варијантни или променљиви
начини задовољења омогућују развој лич- ности.
 Функционална аутономија мотива подразумева да
начин, поступак коришћен у постизању задовољења неког
мотива, постаје током развоја личности аутоном- ни мотив,
те да доноси сам задовољење. И то незави- сно од тога да
ли је праћен или није праћен биолошким ефектима -
задовољењем примарног мотива. Другим речима, да
средство постаје циљ.
На пример, некада смо ловили да бисмо преживели,
задовољили мотив глади; сада то радимо јер сам про- цес,
ток лова, доноси задовољство, каже Олпорт.
Број функционално аутономних мотива и јесте не- ка
мера сазревања личности; по Олпорту, зрелија, раз-
вијенија личност имаће више функционално аутономних
мотива. То је уједно и главна разлика између личности
детета и личности одраслог човека.
[Ауторима ове књиге најсимпатичнији део Олпор-
тове теорије јесте став да је, поред броја функционал-
но аутономних мотива, мера зрелости неке личности
- могућност окретања хумора према себи, способност
да се човек насмеје сам себи].
Постоје две врсте функционално аутономних моти- ва,
или функционално аутономни мотиви на два нивоа: (а)
п е р с е в е р а т и в н и и (б) п р о п р и ј у м с к и .
Први су ближи биолошкој основи, трајни су, регулишу
цикличне ме- ханизме, рутинске и механичке радње (нешто
блиско инструменталном понашању). Други су удаљенији
од биолошке основе, сложенији, више карактеришу лич-
ност; ту су стечени мотиви везани за осећања, систем
вредности, интересовања, животни стил.
Олпорт наглашава да је велика грешка дотадашње
психологије, а посебно психоанализе, претерана окре-
нутост ка прошлости. Човекова организација живота, па и
сама његова личност, окренути су, међутим, према
будућности. Функционална аутономија мотива је лепа
илустрација и доказ одвајања личности од своје про-
шлости. Прошлост је неважна ако човеком у датим
околностима, у садашњости, руководе мотиви, жеље и
намере, другачије и релативно независне од онога што га је
мотивисало раније.

Ф л о у - д о ж и в љ а ј . Близак Олпортовом појму функцио-

налне аутономије мотива јесте појам флоу-доживљаја који
је описао Чиксентмихаљи (Chikszentmihalyi, 1975, 1992),
близак по томе што се и ту описује како сред- ство,
односно пут ка неком циљу, постаје циљ. Чик- сентмихаљи
је анализовао мотивацију људи у спорту, затим у
активностима које су биле хоби или личиле ви- ше на хоби
него на рад: мотивацију шахиста, кошарка- ша, плесача, али
и композитора и хирурга.
Очигледно је да постоје разлике у мотивацији чове- ка
који се бави хобијем или спортом и човека док ра- ди.
Количина напора ту не може да буде нека мера. Понекад
веће напоре он улаже у реализацију спорт- ских циљева или
хобија но на раду, али први напори му лако падају, други -
тешко. Зашто? Разлог се крије у присуству или одсуству
задовољства. Чиксентмиха- љијева истраживања говоре да
се и код особа које раде (наравно, не код свих и само
понекад) јавља посебна врста задовољства од ефикасности
у раду, и оне га по- везују са супротстављањем ентропији и
у даљем исходу са развитком Селфа, дела личности.
Асоцијација на тај доживљај задовољства јесте и ток
свести, који је још Џемс описао.
Током рада субјект има посебно искуство да се све
одвија у реду, да може да буде и опуштен и ефикасан, да су
напори лаки. „Енергија се инвестира успешно у правцу
изабраног циља и из тога расту самопоуздање и самоуверен
Селф“, каже аутор. Ово специфично задо- вољство
„побољшава знатно квалитет живота“! Оно чи- ни, у
ствари, главно поткрепљење за напоре које ваља уложити.
То је ф л о у - д о ж и в љ а ј , или уживање које про-
изилази из реализације, из тока неке акције. Наиме, ау- тор
разликује з а д о в о љ с т в а и у ж и в а њ а . Прва су, по ње-
говом мишљењу, повезана са задовољењем (у српском
језику је то веома јасно) хомеостатичких потреба, сном,
храном, одмором, сексом, и нису права основа за чо- векову
срећу. Уживање је последица новине и ком- плексности,
развојно делује на личност и чини основу за човеково
осећање среће.
 Глава десета

О ЕМОЦИЈАМА - ФИЗИОЛОШКИ ПРИСТУП

Н ема теме којом се бавио људски дух тако често,

тако опширно и тако детаљно као што су то на-
ша осећања. Нажалост, тиме нисмо много добили и на
дубини разумевања ове појаве - најчешће се све своди-
ло на пуко исказивање осећања: ја ово волим, оно не
волим, овога се плашим, за оним чезнем... Осећања
или емоције су за човека, изгледа, одувек биле веома
важне, како оне које сам испољава тако и оне које би
препознао код другог човека. Са којим живи. Ова ре-
лативно кратка историја наше цивилизације, од неких
две-три хиљаде година откако је записујемо, пуна је
описа емоција. Уз то, она показује да се човек током
тог времена трудио да изнађе нове (и обично сложени-
је) канале за испољавање емоција. Језик, на пример,
којим се служимо у нашој комуникацији исказује, из-
међу осталог, и наша осећања; но како се он развијао,
то исказивање је користило све финије и финије обли-
ке. Погледајте поезију.
Наука, међутим, покушава да после систематског описа
неке појаве завири и иза њене површине, те да сними њене
узроке и начин њеног настанка. Историја нашег бављења
емоцијама, ма колико оно било обимно

255
и присутно у свим културама, није показивала неки значајан
напредак на том плану, на плану разумевања. Све до појаве
Физиолошких теорија емоција. Но, пре расправе о њима,
ваља поменути да је њихову појаву и приступ који је у њима
негован припремила физиоло- шка психологија, која се, као
што поменусмо, развија- ла у другој половини 19. века.
Вилхелм Вунт, један од представника немачке фи-
зиолошке психологије, писао је о емоцијама у светлу
структурализма. По њему постоје три типа, или кате- горије
емоција: а) а ф е к т и в н и т о н , б) п р г ш а р н е е м о ц и ј е и
в) о с е ћ а њ а (сентименти). Оне се, сходно структурали-
зму, разликују првенствено по својој сложености; афек-
тивни тон је најједноставнији облик емоција, а осећања
најсложенији.

Ad а). А ф е к т и в н и т о н је од стране структуралиста

увршћен у психичке елементе; од њега настају, тврде Вунт
и Тиченер, све сложеније емотивне творевине, а присутан је
и као емотивна компонента у многим ко- гнитивним и
конативним процесима. Као и остали еле- менти, он има
своје димензије; то су тзв. а т р и б у т и п с и х и ч к и х
е л е м е н а т а : интензитет, квалитет, трајање. Интензитет је,
наравно, јачина тог емотивног елемента, али су афективни
тонови у принципу слабијег интензи- тета, а главна им је
карактеристика - квалитет, одре- ђење доживљаја по
димензији пријатности-непријат- ности. Постоји, међутим,
даље диференцирање унутар истог квалитета по општим
димензијама емоција или, како их Вунт назива,
к о м п о н е н т а м а е м о т и в н о г к в а л и т е - т а . То су
димензије: задовољство-незадовољство, на- прегнутост-
разрешеност и узбуђење-спокојство. Ове три димензије
граде тродимензионални простор у који се смешта сваки
афективни тон као тачка у њему, али шире гледано - и свака
емоција (слика 10-la). Уз то, постоји и временска димензија,
трајање емоције, те се
ова тачка у том простору компонената емотивног ква-
литета креће и тако временом мења вредности ових
компонената (на пример, онако како то приказује сли- ка 10-
16).
Узбуђење
с

Слика 10-1.

Ad б). П р г ш а р н е е м о ц и ј е су емотивни доживљаји

ко- ји настају без контроле наше в о љ е , веома су снажне и
релативно краткотрајне. Вунт каже да их има само че-

17 - Наше намере. 257

тири: р а д о с т , т у г а , с т р а х и г н е в . Настају нагло, као
коментар непосредног (обично спољашњег) догађаја. У
настанку примарне емоције, и то баш сваке од поброја- них,
разликују се две фазе: 1) ф а з а е м о т и в н о г ш о к а и 2)
фаза емотивних карактеристика.
Фазу емотивног шока одликују блокада, застој на
дубљем когнитивном плану (Вунт каже: на плану ра-
зумских процеса) и нагле физиолошке промене које следе
одређеним редом. Ту, пре свега, треба поменути нагли пад
тонуса скелетне мускулатуре и повлачење крви са
периферије. Збивања на интелектуалном плану у тој фази
добро би описала наша реч „запрепашће- ност“. Значајно је
да је ова фаза и д е н т и ч н а у с в е ч е т и р и в р с т е
п р и м а р н и х е м о ц и ј а , дакле и у настанку радости, и
настанку туге, и гнева, и страха.
Другу фазу, фазу емотивних карактеристика, одли- кује на
когнитивном плану присуство „само једне је- дине идеје
којом смо фасцинирани и према којој смо крајње
некритични“, дакле - даља немоћ разума. На физиолошком
плану продужује се бурна реорганизаци- ја организма, но
исказују се и разлике. На једну страну иду страх и гнев,
дајући сличну слику физиолошких промена чији је смисао
припрема за борбу и изузетне напоре (тзв. емергентне
реакције). Радост и туга изази- вају нешто другачије
физиолошке промене у телу, у од- носу на друге две
примарне емоције, а уз то исказују и мођусобне разлике,
нарочито на плану моторике. То се најбоље види у
организацији округлих мишића на ли- цу, оних око усана и
очију, који највише учествују у формирању
карактеристичне „фацијалне експресије“ у емоцијама
(сетите се симбола театра - оних маски које карактеришу
комедију и трегедију), а које бисмо данас могли схватити и
као „емотивне антене“. У низу физио- лошких промена које
настају током емоција поменимо важније: убрзање рада
срца, повећање тзв. минутног волумена - количине крви
коју срце испумпа у једини-
ци времена, затим прерасподелу крви унутар органи- зма -
она се у већој количини шаље плућним артери- јама у
плућа, тамо се измењеним односом између удаха и издаха
повећа количина кисеоника која се везује за крв, јетра
убризгава већу количину шећера у крв, која се онда тако
обогаћена горивом (кисеоником и шеће- ром) шаље у
скелентну мускулатуру, настаје застој у раду дигестивног
(пробавног) тракта - пљувачних жле- зда, оних у желуцу
које стварају желудачни сок, жучи, престаје цревна
перисталтика...

Ad в). Осећања су најсложенија категорија емоци- ја.

Она су знатно трајнија у односу на претходне и усмерена су
ка неким објектима (на пример љубав, мр- жња,
патриотизам, понос). С обзиром на њихову трај- ност, нису
онаквог интензитета као примарне емоције, нити тако бурне
и неконтролисане, затим нису ни стал- но присутне, већ их
повремено доживљавамо, односно повремено се исказују у
свести човека. Осећања и њи- хова организација чине једну
од главних особина лич- ности.
Ове налазе физиолошке психологије и ову поделу
Вунта треба схватити као основу, као емпиријску по-
задину на којој су никле поменуте Физиолошке тео- рије
емоција, а које су дале главни импулс психологији емоција.

Наиме, теоријска расправа о емоцијама ишла је по два

главна колосека. Разматрани су проблеми: (а) ч е м у
е м о ц и ј е с л у ж е - реч је, дакле, о неком њиховом биоло-
шком смислу, и (б) к а к о е м о ц и ј е н а с т а ј у , односно
какав је процес њиховог формирања. Први, старији проблем
разматран је у оквирима философије и биологије пре
настанка научне психологије у 19. веку; поменули смо неке
од тих расправа: идеје Спинозе, Декарта, Русоа,
Дарвина, Спенсера... Други проблем, међутим, који није
био посебно интересантан ни философима ни био- лозима,
распламсао се тек крајем 19. века, а нарочито бурно у 20.
веку, у велику полемику која је обухватала све више и више
емпиријске грађе, а уз то, стимулисала различите
дисциплине да се огледају на истом тлу. Та расправа је
покрила и први (старији) проблем, но по- стала је све мање
философска, а све више научна. Ово усмерење и импулс
науци дала је појава такозваних Физиолошких теорија
емоција, нарочито прве од њих, Теорије Џемса и Лангеа.

1) Физиолошке теорије емоција

а) Т е о р и ј а Џ е м с а и Л а н г е а . Ову теорију су дали

незави- сно један од другог Вилијем Џемс (1884) и Карл
Ланге (1885), у доба доминације елементаризма у
психологији, и насупрот њему. Вунт, најутицајнији
психолог тог до- ба, прокламовао је, сетимо се, да се
психички живот састоји од процеса који су сложаји само
три врсте пси- хичких елемената. Ти елементи су:
с е н з а ц и ј е , п р е д с т а в е и а ф е к т и в н и т о н о в и . И све
богатство душевног живота своди се на простију или
компликованију композицију, односно на мањи или већи
сложај тих истих елемената у тзв. „психичким спојевима“.
Емоције, по Вунту и дру- гим структуралистима, поменули
смо, сачињене су од повезаних афективних тонова, а
сензације и представе су придодате том сложају као
компоненте окидачи. Афективни тонови, па чак и
сложеније емоције, не ег- зизстирају самостално већ само
повезани са когнитив- ним елементом. Представе су,
наравно, „само потомци наших сензација“, тако да је прави
корен когнитивне компоненте у емотивно-когнитивним
психичким скло- повима - елементарни осећај (сензација).
 [„Осећај ишчезава са ишчезнућем надражаја и за
собом оставља слику сећања или представу. Са сво- јим
осталим одликама на представу преноси он и свој
афективни тон, био он позитиван или негативан. Осе-
ћај убода од дивље руже не оставља за собом инди-
ферентну успомену: кад убод поново замислим, или
друкчије речено, кад се у току мојих асоцијација иде- ја
поново појави слика сећања убода, онда је и ова
успомена скопчана с осећањем непријатности. Пред-
става је свој тон осећања (афективни тон) наследила од
осећаја (сензације)“, пише Теодор Цијен, 146],
Модел настанка емоција у тадашњој психологији
пратио је философске расправе о смислу емоција, а сво- дио
се, у ствари, на једну рационалну, али лаичку логи- ку.
Емоција настаје овако: индивидуа, човек или жи- вотиња,
свесна ситуације у којој се налази (когнитивна компонента
окидач), доживљава узбуђење (емотивна компонента) и
бројне телесне промене као користан од- говор на дату
ситуацију. На пример, кад човек сретне медведа у шуми,
свестан чињенице да је то опасна жи- вотиња која може да
га повреди - он се уплаши. Страх му омогући боље
коришћење мишића, човек је кадар да брже трчи кроз шуму
бежећи од опасности. Промење- ни физиолошки процеси у
организму очигледни су и њихова усмереност је јасна -
ваља обезбедити изузетне напоре.
Чарлс Шерингтон (Sherrington, 1906), расправљајући о
теоријама емоција, каже да је реч о три могућности:

„... 1. да прво настане психички део емоција и ње-

гов неурални корелат ексцитира висцерум, 2. да исти
стимулус истовремено ексцитира свест и нервне цен-
тре који контролишу висцерум и 3. да емоционални
стимулус делује прво на нервне центре који контро-
лишу висцерум чија је реакција емоција“ (стр. 225).

261
 Психологија тог времена следила је прву варијанту,
односно није било ваљаног разлога да се у њену једно-
ставну логику посумња. То је деловало као очигледна
истина и интроспективно искуство није јој се супрот-
стављало.
Утолико је већи значај теорије Џемса и Лангеа, јер се
она управо супротставила том уверењу и пред науч- ну
јавност изнела обрнуту слику. Емоција је, по њима,
првенствено физиолошки догађај на периферији, у уну-
трашњости тела, а не у свести! То је она трећа могућ- ност у
Шерингтоновој подели. (Уочимо да се под пој- мом
п е р и ф е р и ј а у овим дискусијама подразумева тело,
претежно висцерум, насупрот центру - мозгу и свести,
психичком фокусу збивања).
Човек који би срео медведа у шуми (то је Џемсов
пример, а има их он и овакве: кад видите пријатеља који се
неопрезно нагнуо над провалију...), доживео би брзу
реорганизацију своје периферије, настало би по- влачење
крви из периферних органа у висцерум, дошло би до наглог
пада тонуса скелетних мишића, следиле би и друге
физиолошке промене, али које све имају исти циљ -
припрему организма за изузетне напоре. А та
реорганизација периферије, те физиолошке промене, то је
емоција. Свесни део емоције је само информиса- ње о тој
реорганизацији периферије и он, дакле, није узрок
физиолошких промена, већ последица (висцерал- них и
мишићних реакција).
На слици 10-2 приказана је схема настанка емоције по
Џемсу и Лангеу. Р је рецептор од којег потиче ин-
формација о спољашњем догађају; она се преноси путем 1.
Центар, односно мозак, ангажован је само као по- средник,
преко њега се мења стање ефектора (Е), а те промене се
реализују путем 2. Ово промењено стање ефектора је
главни догађај емоције. Пут 4. означава на- станак свесне
компоненте емоције, то је само информа- ција о насталим
променама на периферији, дакле нешто
А t

3. 2. 1.
-C?)

' f> f

5E
----- i

А = Скелетна мускулатура \ Е Б =
Висцерум Ј
Р = Рецептори (Чуло)

Слика 10-2.

p o s t f a c t u m . Да ли емоција постоји или не зависи од ста-

н>а ефектора, дакле збивања у елементу Е. Физиолошке
промене у мишићима и висцеруму чине бит емоције.
Постављајући тако на истакнуто место узрока оно што
је дотадашња наука сматрала последицом, Џемс и Ланге
чине малу револуцију у психологији. Теорију ко- ју су
створили Џемс назива „физиолошка теорија емо- ција“; она
отвара очи психолозима за могућности моле- куларнијег
приступа, а физиологе храбри за увођење њихове
екслериментације у дотад чисто ,душевњачке“ области. Ова
теорија је, у ствари, била само први ко- рак у том правцу, и
праћена је потом низом других, та- кође физиолошких
теорија кроз цео 20. век.
Џемс и Ланге су се на општем плану држали за-
једничке схеме, имали су заједничку идеју о настанку
емоције, али различито схватање о томе шта је главни
догађај у низу тих периферних (телесних) промена које
чини емоцију.
Карл Ланге је сматрао да је битна проме- на у
вазомоторици, односно стезање површинских крв-

263
них судова при прерасподели крви, а Вилијем Џемс да је
главни физиолошки догађај у емоцији пад тонуса ске-
летне мускулатуре. Видимо да се ти ставови и не разли-
кују много: по Џемсу су извршиоци промене попречно-
-пругасти мишићи, по Лангеу глатки мишићи. Ланге је то
чак и покушао да докаже симулацијом физиолошких
промена у емоцијама. Давао је својим испитаницима етил-
алкохол, за који се иначе знало да доводи до сте- зања
периферних крвних судова баш као што је то слу- чај и у
емоцијама, и његови испитаници су, уосталом (да ли је то
баш морало да се испитује?) као и сви људи под дејством
алкохола - испољавали емоције.
Џемс пише: „... Телесне промене непосредно прапле
ПЕРЦЕПЦИЈУ постојећег догађаја, u наше осећање тих
промена које се јављају JECTE емоција“ (1884, стр. 189.
Курзив и велика слова његови).
Џемс је иначе правио разлику између емоција и
осећања - емоције су општији појам и везане су за теле- сне
промене, осећања (feelings) су само свесне компо- ненте
које прате физиолошка збивања на периферији. Сем тога,
по Џемсовом мишљењу, осећања се могу формирати и
изван емоција, као што су то, на пример, естетска осећања
на димензији пријатно-непријатно, или интелектуална
осећања на димензији интересант- но-узбудљиво.
Физиолошка теорија Џемса и Лангеа је деловала веома
провокативно, изазвала је бројне дискусије које су шириле
области науке из којих су укључивани емпи- ријски налази
и стимулисале нова истраживања.
Критика ове теорије била је усмерена ка физио-
лошким и патолошким налазима који су по мишљењу
неких аутора говорили против ње (Sherrington, 1900; Can-
non, 1927). Експериментима са мачкама и псима којима су
пресекли нервне путеве (тзв. спинални пас, или сим-
патектомизована мачка), дакле код којих је спречен до-

264
ток нервних импулса са периферије, Шерингтон указује на
то да код тих животиња постоје емотивне реакције.
Кенон у својој критици наводи пет тачака које по
његовом мишљењу побијају Џемса и Лангеа:
1) Вештачки изазване промене на периферији, које
иначе Џемс и Ланге помињу као основу емоција, не да- ју
емотивни доживљај.
2) Не постоји уверљив доказ да су висцералне про-
мене укључене у емоцију.
3) Висцерални органи су слабо осетљиви, па је ма- ло
вероватно да та осетљивост омогућује разликовање
различитих емоција.
4) Хируршки захвати којима се прекида веза висце-
рума са нервним системом (и симпатектомија и вагото-
мија) не елиминишу емоције, мада су висцералне про- мене
онемогућене.
5) Висцерум реагује веома споро, док емоције на- стају
брзо.
Доцније анализе су показале да ове критике нису биле
добро засноване, ни она Шерингтонова, ни она од стране
Кенона (Mandler, 1962; Schacter, 1964; Fehr & Stem, 1970).
Шерингтону замерају да у експериментима које он наводи
није постојала добра контрола свих нервних путева са
периферије, а да су уз то начињене у раду и значајне
методолошке грешке. Кенонову критику по- бијају у свих
пет тачака, доказујући да сви ти огледи и анализе говоре у
прилог томе да промене у висцеруму јесу неопходан, али не
и довољан услов за јављање емо- ција. Фер и Стерн виде
корен несагласности неких на- лаза у томе што је реч, по
њиховом мишљењу, о два различита процеса: о
п р и м а р н и м о с е ћ а њ и м а , како их је назвао Џемс, која
настају као последица инхибиције кортекса, те затим
доминације хипоталамуса у регули- сању (ре)акција, и о
с е к у н д а р н и м о с е ћ а њ и м а , која настају као прилив
аферентне импулсације са периферије.
б) Т е о р и ј а К е н о н а и Б а р д а . Друга физиолошка
теорија емоција настала је тридесетих година прошлог века,
на основу (такође) независних радова двају аутора, Вол-
тера Кенона (Cannon, 1927, 1929) и Филипа Барда (Bard,
1928, 1934). За разлику од претходне, прве физиолошке
теорије коју су дали психолози, овде имамо теоријски
покушај објашњења настанка емоција дат од стране не-
урофизиолога.
Њихов рад се ослања, пре свега, на познати Голцов
оглед (Goltz, 1892) са декортикованим псом. Како, по
Голцовом опису, пас без кортекса показује знакове љу-
тине, очигледно је за настанак те емоције довољна ак- ција
субкортикалних нервних центара. То је говорило, на
изненађење тадашње науке која је веровала да је це-
локупан душевни живот везан за рад коре великог мо- зга,
да се емоције, изгледа, стварају и без учешћа кор- текса.
Може ли тај налаз да иде у прилог теорији Џемса и Лангеа,
пошто свесни процеси, како овај оглед указу- је, не
учествују у формирању емоције? На општем плану
- да, но истраживања овог типа могу да понуде и много
више, да разјасне улоге појединих нервних структура у
формирању емоција. Кенон и Бард су кренули тим пу- тем,
па су у серији огледа снимали понашање експери-
менталних животиња после пресецања појединих веза у
мозгу и нервних путева на различитом нивоу, да би тако
проверили њихово учешће у емоцијама.
Ови истраживачи су, као и неки други пре њих, по-
новили Голцов оглед и уочили, прво, да је ту реч о „лажном
бесу“, јер он није био усмерен ка неком спо- љашњем
објекту провокатору, затим да је он био истог интензитета
без обзира на јачину и врсту стимулације и, коначно, да је
тај бес имао измењено, скраћено, вре- ме реаговања. Без
обзира на то да ли Кенон такву мач- ку милује или вуче за
реп, њена реакција је иста и траје све док траје и
стимулација. Бард је у поновљеном екс- перименту,
тридесет година после Голца, нашао да се

266
праг дражи које изазивају бес разликује код исте жи-
вотиње пре и после декортиковања. Код декортико- ване
огледне животиње он постаје нижи - она брже реагује!
(Bard, 1928). То је доцније послужило творцима ове теорије
као доказ да кортекс делује инхибиторно на субкортикалне
нервне структуре. Огледи ових ауто- ра усмерили су, уз то,
пажњу на улогу диенцефалона у формирању емоције.
Кенон и Бард у теоријској обради својих налаза крећу
са критиком теорије Џемса и Лангеа, да би на крају
створили сопствену теорију која се не сукобља- ва са
основном идејом прве физиолошке теорије, већ је пре
допуњује и разрађује, трагајући за путевима којима се
емоције реализују, дакле бавећи се молекуларније истом
темом.
Та основна мисао јесте да су главни део емоције
физиолошке промене унутар организма, дакле не стање
свести доступно интроспекцији, већ физиоло- шка збивања
у телу. Наравно, Кенон и Бард имају дру- гачије мишљење
о улози мозга у том процесу, у односу на оно које заступају
Џемс и Ланге. Уочимо да је у мо- делу старије теорије
горња инстанца третирана једин- ствено - реч је о
целовитом мозгу, и он је ту сасвим развлашћен
. Џемс и Ланге се даље не баве њиме. Ке- нон и Бард га,
међутим, раслојавају, задржавајући па- сивну улогу само за
кортекс, а управо наглашавајући активну улогу
субкортикалних делова мозга у настан- ку емоције. (Управо
да би истакли улогу субкортекса, аутори своју теорију и
називају Т а л а м и ч к а т е о р и ј а ) . Ва- ља уочити и онај
део неслагања који се односи на ин- формације са
периферије; код Џемса и Лангеа су то најважније поруке на
основу којих се и формира све- сна компонента емоције,
код Кенона и Барда оне про- сто не постоје. (На моделу
њихове теорије асцедентни пут бр. 5 иде само од таламуса
ка кортексу).
Слика 10-3 приказује модел теорије настанка емо- ција
по Кенону и Барду. Импулси који од рецептора Р

267
 Слика 10-3.

доспевају преко таламуса до кортекса (путеви 1. и 2)

обезбеђују перцепцију. Пут 3, необично важан за ово
теоријско објашњење, означава сталну везу између кор-
текса и таламуса. Кортекс, као млађа нервна струк- тура,
делује инхибиторно на таламус - држи га под сталном
контролом. Дакле, при нормалним функцио- налним
условима и без емоција, пут 3. означава инхи- бицију
таламуса од стране кортекса. Шта се дешава у нама кад
сретнемо медведа у шуми (или, ако више во- лите, кад
видимо да нам се пријатељ неопрезно нагнуо над
провалију...)? Ова информација изазива прекид на путу 3. -
наш кортекс се сам инхибира и престаје ње- гово кочеће
деловање на таламус. Сада таламус долази до маха, сада је
он најмлађа нервна структура која управља системом!
Таламус хитро преузима команду, у њему настају тзв.
„спонтани таламички процеси“ - ра- није инхибирани од
стране кортекса. Ти процеси делу- ју на организам и
процесе у њему преко два паралелна пута: а)
а у т о н о м н и м н е р в н и м п у т е м - углавном симпа-
тичком инервацијом, и б) х у м о р а л н и м п у т е м - акцијом
ендокриног система преко крви. Сложај ових акција доводи
до оних значајних физиолошких промена које одликују
емоције: крв са периферије повлачи се у уну- трашње органе
(узгред: видимо да нам је у емоцијама и глава периферија,
бледило лица у првој фази емоције је управо последица тог
повлачења крви са периферије), нагло пада мишићни тонус
скелетне мускулатуре, по- бољшава се везивање кисеоника
за крв у плућима, пове- ћава количина крви коју испумпава
срце (тзв. минутни волумен), јетра у крв убацује велику
количину шећера и даље се та енергетска основа (шећер +
кисеоник) брзо доставља мишићима, повећавајући њихову
снагу за „би- ти кадар стићи и утећи, и на страшном месту
постојати“
- како би рекао наш народ.
Теорија Кенона и Барда дала је значајан импулс
истраживању физиологије емоција, посебно о улози суб-
кортикалних делова мозга. Она је указала и на то да се у
основи свих емоција налази јединствен и
и с т о в е т а н ф и - з и о л о ш к и п р о ц е с или, боље речено,
идентичан ланац фи- зиолошких промена.
Критика помиње феномене неуклопиве у теорију
Кенона и Барда: а) одстрањењем таламуса не мењају се
гневне реакције декортиковане експерименталне жи-
вотиње и б) одстрањењем хипоталамуса (или само ње-
гових вентралних и постериорних делова) мењају се и те
реакције. Закључак бројних потоњих испитивања је да и
таламус ипак учествује у формирању емотивних реакција,
али у знатно мањој мери но други и мањи део
диенцефалона - хипоталамус. Дакле, Кенон и Бард су
грешили приписујући таламусу неке функције које у ствари
обавља хипоталамус, те би овој теорији онда ви- ше
одговарао назив „хипоталамичка“ но „таламичка“ - како су
је звали аутори.

269
в) Л и н д с л и ј е в а т е о р и ј а е м о ц и ј а . Средином 20. века
До- налд Линдсли објављује да се налази ЕЕГ снимања не
слажу са Таламичком теоријом. Наиме, по Кеноновом и
Бардовом тумачењу, за време емоције мождана ко- ра је
инхибирана.
Међутим, Линдсли, а и многи други истраживачи ЕЕГ
записа, добијају за време емоције за- пис повећаног
активитета мозга. Електроде поставље- не на лобању
испитаника снимају за време његовог релаксираног стања
алфа-таласе, релативно споре (8- 12 Hz), амплитуде до 30
mV, али ако се испитаник узбу- ди, уђе у емоцију, онда ЕЕГ
запис показује знатно брже таласање мале амплитуде,
добијано иначе при делова- њу јаке стимулације на чула,
или при менталној актив- ности - кад испитаник, на пример,
решава неки зада- так (Lindsley, 1951).
Јасно је, наравно, да свака емоција изазива одређен тип
активности, на неуралном плану неко генерално узбуђење,
затим нека специфична, али се не види разли- ка, каже
Линдсли, између таквог активитета изазваног емоцијама и
оних других, когнитивних, на пример. Сто- га, упознат са
радовима Моруција и Мегуна о функцији ретикуларног
система можданог стабла, Линдсли поку- шава да на исти
параметар активитета, на који су већ били стављени
будност и пажња, постави и емоције. Се- тимо се, Моруци и
Мегун (помињани овде у седмој гла- ви, посвећеној сну)
кажу да неспецифична нервна импулсација, која настаје као
узлазни талас кроз рети- куларну супстанцу можданог
стабла обезбеђује одржа- ње будности (из центра на нивоу
мезенцефалона) и пажњу (из центра на нивоу таламуса).
У прилог овом Линдслијевом гледишту, названом
А к т и в а ц и о н а т е о р и ј а е м о ц и ј а , иду неки налази из
пато- логије. Тумори на бази лобање, који врше компресију
на ретикуларну формацију можданог стабла, дају често
симптоме апатије, општег неактивитета, сањивости и
„емотивног слепила“. Уз то, експерименти у којима су
разарани одређени делови ретикуларне супстанце код
огледних животиња изазивали су сличан ефекат као и
поменути тумори и смањење или губитак активацио- них
записа на ЕЕГ-а.

У дискусију о физиолошким основама емоција

укључују се половином 20. века све више и екперимен-
талне студије које се баве функцијом ендокриног систе- ма,
а затим и оне које користе електростимулацију појединих
д е л о в а мозга. Те две стазе одвеле су расправу о
физиологији емоција веома далеко и веома је проши- риле.
Оне су расправу усмериле ка све молекуларнијим
приступима - наше знање о физиолошким процесима којим
се реализују емоције постало је све ближе биохе- мији и
биофизици. А тиме се ова расправа помало и удаљила од
моларних тема првих физиолошких теорија емоција.
Уз то, треба имати у виду да је средином 20. века
доминирао бихејвиоризам у психологији, тако да су ове
молекуларне студије биле повезиване (углавном) са
„емотивним понашањем“, при чему је, наравно, нагла-
шавано посматрање телесних промена, а не оних које би се
могле сврстати у „унутрашње“, „субјективне“ или
„феноменолошке“. Психолошку лабораторију је сасвим
напустио човек као испитаник; био је замењен пацо- вом,
мачком или псом, ређе - мајмуном.
Неке од тих студија (на пример Brady, 1970) показа- ле
су да има основа и на овом нивоу говорити о две врсте
емотивних појава, слично ономе што је сугерисао још Џемс,
или како је овде подељено: о о с е ћ а њ и м а (или афектима)
и о е м о ц и о н а л н о м п о н а ш а њ у . По ауторима ових
студија, постоји присуство првих у другима - „из- вестан
ефекат“ или „интроспективна партиципација“ (учешће) у
емотивном понашању. Иначе, битна је ин- теракција са
средином, а емоције у целини најбоље се и
дефинишу кроз посматрање те интеракције: емоције и нису
ништа друго до нагле промене у односу органи- зам-
средина.
Истраживања учешћа ендокриног система у регу-
лисању емоција довела су до повезивања емотивних ре-
акција са збивањима на нивоу синапсе, односно са
променама у течностима које се налазе на месту синап- се и
повезују два неурона (сетимо се да је синапса функ-
ционални појам, да се два неурона на месту контакта не
додирују, већ да се између њих налази микрокап течно- сти
- медијатора или посредника).

г) Т е о р и ј а е м о ц и ј а П а п е з а и М е к л и н а . Тих
педесетих го- дина јавља се и један нов теоријски покушај
који обли- кује Меклин (MacLean, 1955), али којем,
позивајући се на радове Џемса Папеза из тридесетих
година, даје име Папезова теорија.
Папез је истраживао тзв. л и м б и ч к и с и с т е м и
његову улогу у емоцијама (Papez, 1937). Под лимбичким
систе- мом подразумева се једна функционална целина која,
међутим, није смештена само у један локалитет, већ
обухвата и неке кортикалне и неке субкортикалне де- лове
мозга (слика 10-4). Ту спадају (наравно,
у свакој хемисфери по један): g y r u s c i n g u l i који се
налази у са- гиталном прорезу мозга, изнад жуљевитог тела,
затим h y p p o c a m p u s који се налази испод жуљевитог тела
сави- јен у луку (а који се удаљују један од другог идући
уна- зад), a m y g d a l a , сива маса налик на бадем, s e p t u m ,
део таламуса који се налази испред жуљевитог тела, бра-
давичаста тела (c o r p o r a m a m i l l a r i a ), а могао би ту да
бу- де укључен и хипоталамус, па чак и мирисна јабучица.
Ови делови мозга су веома добро међусобно повезани.
Границе лимбичког система, међутим, различити ауто- ри
неједнако третирају и о томе наука у целини повре- мено
мења став (Strongman, 1978). У принципу, реч је о
филогенетски старијим деловима коре и граничним

272
субкортикалним деловима. (Назив је тај систем и до- био по
овом смештају на граници, од лат. l i m b u s - руб, ивица,
окрајак).

Теорија Папез-Меклин спада такође у физиолошке

теорије емоција, али за разлику од претходне две, она се не
бави толико периферијом колико збивањима у мозгу. Она
полази од разматрања односа између кор- текса и
субкортикалних структура као и претходна, али за разлику
од Кенона и Барда, заступа идеју да и кор- текс мора да
учествује у настанку и регулисању емоци- ја. Наиме, Папез
је иницијативну идеју добио на основу посматрања
понашања људи и животиња заражених беснилом, њихових
необузданих напада паничног стра- ха, ужаса или беса.
Мозак тих болесника показује те-

18 - Наше намере. 273

 шке лезије у области хипокампуса и хипоталамуса, да- кле
структура смештених у средњем зиду између мо- жданих
комора.
Папез, који је иначе био анатом и познавао филоге-
незу мозга, налази да анатомска повезаност средњег зида са
хипоталамусом а бочног зида са дорзалним та- ламусом
није случајна, већ да је она последица сарадње у
реализовању заједничких акција. Затим, да се ту на нивоу
таламуса гранају три сензорне струје, три тока импулса,
управо по специфичностима задатака ка ко- јим су
усмерени: 1) „ток за покрет“, пут којим се из дорзалног
таламуса проводе импулси до предњег мо- зга, задуженог за
моторику, 2) „ток за мисли“ који из дорзалног таламуса иде
у (латерални) кортекс и 3) „ток за осећања“, пут који води
до хипоталамуса, задуженог за емоционалну активност.
Папез сматра да се изражавање емоција, односно
е м о т и в н а е к с п р е с и ј а , разликује од емотивног
доживљаја
- е м о т и в н о г и с к у с т в а , да их регулишу различити
меха- низми, те да је у овој другој врсти догађаја нужно
уче- шће мождане коре, свакако бар оних њених делова који
граниче са субкортикалним структурама. Меклин види две
основне категорије емотивног догађаја, по Папезовој
подели, регулисане овако: л и м б и ч к и с и с т е м реализује
процес формирања емотивног искуства и по- кретач је
целокупне акције, док је х и п о т а л а м у с (само) реализатор
емотивне експресије. Хипоталамус коман- дује бурним
физиолошким променама у организму, али извештај,
информација о томе шта се дешава на пери- ферији мора да
оде горе до кортикалног дела лимбич- ког система. Тамо,
дакле у старијем делу кортекса, постоји с т а л н а
п р о ј е к ц и ј а в и с ц е р а л н и х з б и в а њ а . (Интере- сантно је
да је у целу сложену причу раеализације емо- ција укључен
и олфактивни систем! Мирисни булбус и виши центри
обраде олфактивних информација припа- дају, по општем
мишљењу истраживача, управо лим-

274
бичком систему. То говори о значају информација до-
бијених чулом мириса у прошлости, боље речено, о до-
минацији ових информација у регулисању базичних
биолошких задатака: исхране и размножавања /секса/. У том
светлу расправља се данас о повезаности чула мириса са
емотивним искуством).
Како настаје емоција по овој теорији? Кортикални
процес за формирање емоције започиње у хипокампу- су.
(То је део сиве мождане масе налик на морског ко- њића, по
чему је добио и име, смештен у унутрашњи зид бочне
мождане коморе). Импулси из хипокампуса силазе
(форниксом) ка хипоталамусу (брадавичаста те- ла), затим
се пењу до једара у предњем делу таламуса, одакле одлазе
до амигдале (бадемастог тела). Тај кру- жни ток
импулсације је окидач за јављање брзих и сло- жених
промена које ће настати у организму. Од хипо- таламуса
наниже све се иначе дешава онако како су то описали Кенон
и Бард. Информације о променама на периферији, међутим,
за разлику од мишљења Кенона и Барда, имају у овој
теорији посебан значај.
Лимбички систем, или „висцерални мозак“, како га је
назвао Меклин, и н ф о р м а ц и ј е из висцерума
и н т е р п р е - т и р а ј е з и к о м е м о ц и ј а \ Као што је млада
кора, н е о к о р - Ш е к с , „задужена“ за спољашње догађаје
које интерпре- тира језиком перцепције, појмова и говора,
тако је и стара мождана кора, п а л е о к о р т е к с , усмерена
ка одре- ђеној зони - унутрашњости организма, па тамошње
до- гађаје интерпретира језиком осећања, емоција. Овај
,језик органа“, по Меклину, остварује се мање сло- женим,
мање специфичним и примитивнијим нервним механизмом
у односу на језик комуникације са споља- шњошћу.
Нимало није случајан, каже Меклин, стратешки
положај лимбичког система. Он дозвољава добру ко-
муникацију са спољашњом стимулацијом, ванредно ва-
жним функцијама храњења и размножавања (секса),

18* 275
али и посредничку улогу у тим везама. Изгледа да се преко
њега повезују многе спољашње информације за унутрашњу
висцералну реакцију, да он у принципу омо- гућава
повезивање сваког спољашњег дражења са свим формама
унутрашњих реакција.
Још једна Меклинова идеја заслужује посебну па- жњу:
то је повезивање хипокампуса и амигдале са емо- тивним
памћењем или, како је он то звао - емотивним искуством.
Она ће тек на прелазу 20. у 21. век добити пуну подршку
истраживача у неуронауци.

* * *

Физиологија емоција је у међувремену толико разви- јана

да је просто засенила доприносе осталих наука, посебно
психологије, па и онда када су у питању тради- ционално
психолошки проблеми. Једно време је изгле- дало да је
физиологија завршила сав посао око емоци- ја, да је другим
наукама остало да се уклапају у слику о том психичком
процесу, која је, ето, направљена са- мо нешто
молекуларније. О томе ће бити нешто више речи већ у
следећој глави, у расправи о учешћу когни- ције у
формирању емотивног искуства, но пре тога по- менимо и
једну веома актуелну тему која (делимично) говори и о
физиологији емоција; та тема је - латерали- зација
можданих функција.

Латерализација емотивних функција. Под

латерализа- цијом функција мозга подразумева се расправа
о функ- ционалним разликама између леве и десне мождане
хемисфере. Наиме, са развојем експерименталног и
клиничког искуства о раду мозга, формиране су још у 19.
веку две супротстављене теорије о његовом функ-
ционисању: локалистичка и холистичка теорија. О томе је
већ било речи у првој глави ове књиге. Локали- стичка
теорија је била поткрепљивана открићима да су
поЈедини, релативно мали, локалитети мозга задужени за
регулисање одређених (телесних) функција, као што је то
било, на пример, откриће да Брока-центар у фронталном
лобусу леве мождане хемисфере регулише функцију говора.
Истраживања су показала потом да, поред оваквих центара
који су смештени само у једној од двеју хемисфера, постоје
и центри који су заступље- ни у обема хемисферама. У
другој половини прошлог века расправе о овој теми добиле
су велики импулс по- сле експеримената са тзв. „поцепаним
мозгом“, код епилептичних пацијената после операција
пресецања жуљевитог тела и комисура. Они су показали да
и ту, када се у обема хемисферама налазе симетрични цен-
три, ретко има једнакости, те да ти центри раде обич- но по
различитим оперативним принципима.
Што се тиче емоција, још је 1881. Жил-Бернар Лиј
(Luys), посматрајући хемиплегичаре, објавио да се у де-
сној можданој хемисфери налази „емотивни центар“, за
разлику од симетрично постављеног „интелектуалног
центра“ у левој хемисфери. Наиме, код ових пацијената
долази до смањене прокрвљености једне стране лоба- ње,
па је Лиј запазио да су пацијенти са десном хеми- плегијом
знатно пасивнији и апатични, док су они са левом
хемиплегијом неодлучни, колебљиви (Harring- ton, 1995).
Савремена истраживања су показала да Лиј није био у
праву и да се емоције регулишу радом центара у обема
хемисферама. Међутим, разлике су се исказива- ле: на
пример, повреде мозга с једне стране изазивале су сасвим
различите симптоме у поређењу са повредама истог места
са друге стране. Постоји, очигледно, ф у н к - ц и о н а л н а
а с и м е т р и ј а м о з г а у регулисању емоција.
У објашњењу овог феномена јавила су се два реше-
н>а: хипотеза о доминантној десној хемисфери и хипоте- за
валенце.

277
Х и п о т е з а о д о м и н а н т н о ј д е с н о ј х е м и с ф е р и . Ова
хипотеза на нов начин обнавља идеју Лија, али док Лиј
регули- сање емоција везује (само) за рад центра у десној
хе- мисфери мозга, овде се узимају у обзир подаци да обе
хемисфере учествују у томе, али се десној хемисфери
приписује доминантна улога. Емпиријску подршку овој
хипотези дају налази о неједнакој изражајности емоци- ја
левим и десним делом лица. Наиме, лева страна лица знатно
је „емотивно експресивнија“ у односу на десну страну
(Sackheim и сар., 1978). Контролисана је, нарав- но, из десне
хемисфере мозга.
Поред доминације у е к с п р е с и ј и , истраживачи налазе
и доминацију у п е р ц е п ц и ј и емоције од стране те хеми-
сфере. Ако се испитаници изложе звуцима карактери-
стичним за поједине емоције (смех, плач, вриштање деце и
одраслих итд.), препознавање емоције левим ухом, односно
десном хемисфером знатно је боље (Car- mon & Nachson,
1973).
[Овде ваља поменути да звуци усмерени на једно
уво иду на обраду у обе мождане хемисфере, као што је
то давно познато на основу упознавања неуралних
путева. Међутим, истраживачи су нашли да при обо-
страном излагању звуку ипсилатерална стимулација из
оба уха бива инхибирана (Kimura, 1967). Зато у да- љу
обраду одлази само контралатерална стимулаци- ја].
И нека истраживања људи са повредама десне или леве
хемисфере иду у прилог овој хипотези. Пацијенти са
повредом десне мождане хемисфере су знатно отежа- није
препознавали речи са емотивним садржајем, него емотивно
неутралне речи, што није био случај са онима који имају
повреде леве хемисфере (Borod и сар., 1992).
Х и п о т е з а в а л е н ц е . Ова хипотеза функционалну асиме-
трију у настанку и контроли емоција тумачи тако да је лева
мождана хемисфера „задужена“ за позитивне емо-

278
ције, а (есна за негативне емоције (Hellige, 1993). У при- лог
ОРОЈ' тези иду истраживања ЕЕГ записа са фрон- талних и

паријеталних делова мозга обеју хемисфера. Када се

испитаницима приказују филмови са јаким емотивним
садржајем, запис са фронталног лобуса де- сне хемисфере
показује највећу активност на негатив- не емотивне
садржаје, а са фронталног лобуса леве хемисфере на
позитивне садржаје. На паријеталним де- ловима мозга
нема разлика у ЕЕГ запису (Davidson и сар., 1979).
Испитивања на деци узраста од неколико дана до
неколико месеци (10) такође подржавају ову тезу. Њи- ма
су показиване или слике насмејаних и намрачених,
смркнутих лица, или је снимана активност њиховог мо- зга
приликом спонтаног излагања позитивне или нега- тивне
емоције. Увек се исказала повезаност леве хемисфере са
позитивним, а десне са негативним емо- цијама (Davidson,
1992; Davidson & Fox, 1982; Fox, 1991). Вероватно je
најупечатљивији оглед у том смеру онај који су урадили
Дејвидсон и Фокс са бебама старим два дана. Давали су им
(у уста) раствор шећера или ли- мунске киселине и снимали
ЕЕГ. Знатно већа актив- ност леве хемисфере добијена је на
раствор шећера (Davidson & Fox, 1986).
У одбрани тезе о доминацији десне хемисфере Хе- лиге
истиче да се наведени налази могу тумачити и као
последица активације леве мождане хемисфере од стране
доминантне, десне. У сваком случају, извесна је
функционална асиметрија и при настанку и при пер-
цепцији емоција, но, даље, молекуларније упознавање
процеса тек следи.

В а л о н о в а т е о р и ј а р а з в о ј а е м о ц и ј а . Анри Валон
(Wallon), француски психолог и неуролог, направио је
развојну студију емоција пошавши од искустава из
неурологије и психопатологије детињства. Та студија
говори о он-
тогенези емоциЈа али, уз то, она покрива и веома ва- жно и
са позиција физиологије емоција сасвим нео- брађивано
поље - социјализацију психичких процеса. Сматра се да је
Валон веома заслужан за продужетак линије француске
психологије од Шаркоа и Жанеа (или још даље, од
Декарта), која је, ослањајући се на истраживања у генетици
и патологији, умела да задржи добру, разумну позицију
између екстремних гледишта структурализма и
функционализма свог времена. Са друге стране, Валон је у
расправу о природи емоција увео и другу традиционалну
линију француских мисли- лаца од Монтескијеа наовамо,
расправу о улози циви- лизације, културе и друштвеног
искуства у формирању психичких процеса појединца.
Емоције Валон види, наравно, као физиолошки за-
снован процес, али за разлику од дотадашњих аутора, не као
рудиментни процес, не као неку заоставштину из времена у
којем се човек борио у суровом окружењу за
преживљавање, већ као процес који се развија и опле-
мењује, и којем је у садашњем ступњу човековог развоја
припала важна улога у социјализацији јединке. За раз- лику
од животиња, које своје емоције и друге психичке процесе
развијају кроз контакте са објектима из окру- жења, и то у
процесу задовољења биолошких потреба, човек, односно
дете, развија своје емоције и свест уоп- ште првенствено
кроз контакте са другим људима.
Сама физиологија емоција показује у онтогенези
развојне етапе које се квалитативно разликују. У раној фази
човековог равоја емоције су дифузне и неиздифе- ренциране
јер им је неурална основа д и ф у з н а н е у р а л н а
ирадијација, потом се сложеним процесом
д и с т р и б у ц и ј е е к с ц и т а б и л н о с т и диференцирају све
више и све финије. Дифузна ирадијација је и филогенетски
заступљена као (нижи) облик реаговања код једноставнијих
организа- ма, ниско смештених на еволутивној лестви, на
пример, још код амеба - каже Валон. (Дифузну ирадијацију
би-

280
смо могли најбоље представити нашом речју „узбуђе- ње“,
и главна грешка физиолошких теорија емоција, по
Валоновом мишљењу, јесте у томе што се оне нису ба- виле
издиференцираним емоцијама, већ управо дифу- зном
ирадијацијом).
Дистрибуција ексцитабилности је процес супротан
дифузној ирадијацији; њиме се код човека и других ево-
лутивно виших организама у процес регулисања емо- ције
укључују све випти и виши нервни центри, и све финије и
финије реакције на срединске догађаје. Стога емоције
никако не представљају неки адаптивни руди- мент, него
управо важно оруђе у регулисању односа са средином, али
сад не толико са физичком колико - со- цијалном.
Испољавање емоција можемо пратити као део тих
реакција. Оно је повезано са променама у мишићном тонусу
(општијом променом). Упоредимо ли та два пла- на
промена, видећемо да се телесне реакције у емоција- ма,
ставови, положај појединих органа, мимика - ме- њају
током одрастања детета, баш онако како се мења тонус
мишића. Јер, емоције и проистичу из промена тоничног
стања, с једне стране, каже Валон, и стања сензибилитета,
са друге. Под овом другом он подразу- мева учешће
когниције. (Утицај Пијажеових идеја о сен- зомоторном
развоју).
Овај акценат на моторним, мускулатурним збива- њима
у емоцијама такође је један од традиционалних ставова
француских аутора, на пример Лапика (Lapic- que), који је
наглашавао значај моторичких аутомати- зама и њихове
кортикалне регулације. Но за разлику од Лапика и осталих
истраживача, Валон не види емоције као процес растурања
аутоматизама, односно као поја- ву у којој долази до
њихове (привремене) дисфункције. Напротив, у емоцијама
настаје реорганизација аутома- тизама и других нижих
типова активитета, јер долази до обртања смера активитета.
Другим речима, организам

281
се окреће сам ка себи и, за разлику од примитивног типа
реаговања на средину (постуралне функције) у ко- јима се
акција обавља н а д р у г о м , овде се акције обав- љају н а
себи\
Валонова теорија развоја емоција унела је нову ди-
намику у физиолошку расправу о природи емоција, она ју је
мењала и померала ка психофизиолошкој рав- ни дискусије,
стављајући акценат на генезу појаве. Она је, уз то,
усмеравала потоњу науку (нажалост, не до- вољно утицајно
на англо-америчке истраживаче) ка ис- питивању
социјализације емоција и психичког живота уопште.
 Глава једанаеста

О ЕМОЦИЈАМА - КОГНИТИВИСТИЧКИ
ПРИСТУП

Ш та се то дешава у когнитивно-емотивној релаци-

ји? Да ли су то две сасвим независне искуствене
зоне, или се оне понегде додирују и/или преклапају,
или су можда увек повезане у искуствени склоп, и онда
када то интроспективно не препознајемо?
Мелзек и Кејси (Melzack & Casey, 1970), испитујући
бол, налазе да тај осећај има посебну позицију у форми-
рању искуства, и то двојну - он је истовремено и емо- тивно
и когнитивно искуство.
Пошто је емотивна ком- понента повезана са
повишењем неуралне побуђености (arousal) у мозгу, ови
аутори сматрају да су емоције, у ствари, компонента многих
искуствених догађаја, про- сто као пратња на плану
побуђености аферентних им- пулса којима се тај догађај
или ти догађаји формирају. Ово је, иначе, модернија
варијанта једне давне идеје да је сваки когнитивни
доживљај нужно праћен емотив- ним коментаром, пошто
узлазна импулсација којом се формира когниција пролази и
кроз неуралну емотивну обраду (Опенхајмер, по Бајићу).
Истраживања когнитивно-емотивне везе која су
обавили Стенли Шахтер и сарадници (Schachter & Sin- ger,
1962; Schachter, 1964) представљају данас основу за

283
све даље расправе. Она су начинила прекретницу у
објашњењу улоге физиолошких процеса у настанку
емоција. Наиме, све је почело знатно раније, чак четр- десет
година пре Шахтера! Француски истраживач Маранон је
великом броју испитаника (преко двесто!) давао инјекције
епинефрина, односно адреналина, а за- тим снимао њихова
запажања о насталим променама. Нашао је да се одговори
сврставају у две групе: у описе физичких, телесних
промена, које је дало 71 % испита- ника, и описе психичког,
односно емотивног стања, ко- је је дало свега 29 %
испитаника. Уз то, и овај мали број емоција препознат је не
у свом чистом облику већ најчешће уз описе да је то „нешто
налик“ на њих, или „као да...“ (Maranon, 1924). Подсетимо
се: адреналин изазива убрзање срчаног ритма, повећање
систоличког притиска крви, повлачење крви са периферије
органи- зма (из коже), промену ритма дисања, затим
тремор, дрхтање екстремитета, повећање нивоа шећера у
крви итд. Њега су многи истраживачи проглашавали глав-
ним хормоном емоција.
Шахтер шездесетих година започиње сличне експе-
рименте са инјекцијама адреналина (епинефрина), да- кле
као и Маранон, али за разлику од њега варира информације
које испитаници добијају и уводи плацебо за контролу. У
првом експерименту Шахтера и Син- гера (1962)
учествовале су две групе студената испита- ника:
експерименталној су давали инјекцију адренали- на, а
контролној плацебо - физиолошки раствор. Обе групе су
добиле идентичне информације, да се испитује дејство
једног новооткривеног витамина, „супроксина“
(измишљено име), на визуелну перцепцију. Експери-
ментална група испитаника је даље подељена на три
подгрупе: 1. подгрупа је добила коректне информације о
последицама инјекције (убрзан рад срца, промена ритма
дисања итд.), али нетачну информацију да је то инјекција
витамина; 2. подгрупа је информисана само о
томе да је витамин благ и да ће сви пратећи ефекти, уколико
се уопште и појаве, проћи за 20 минута; 3. под- група је
добила нетачне информације о потенцијалним ефектима
витамина (главобоља, ...). Аутори затим уво- де још један
ниво варирања услова: испитанике из све четири подгрупе
(четврта је она у којој су испитаници добијали плацебо)
деле даље напола, варирајући атмо- сферу у којој они чекају
испољавање ефеката инјек- ције и припрему визуелног теста
(непостојећег). Једна половина испитаника сваке подгрупе
излагана је тзв. „еуфоричним условима“, а друга „гневним
условима“. У „еуфоричним условима“ испитаници су били у
посеб- ним просторијама у којима је био и лажни други
испи- таник, у ствари сарадник експериментатора, који је
диктирао атмосферу пријатности, радости, игре (уна- пред
прецизно договорену и припремљену). У „гнев- ним
условима“ и сарадник и испитаник су добили по упитник,
који је био састављен тако да је прогресивно задирао све
дубље и све провокативније у осетљива лична питања.
Сарадник је повремено коментарисао та питања, све
оштрије, док на крају није одглумио бес, бацио упитник и
изишао из просторије.
У овом сложеном експерименту зависна промен- љива
је добијена снимањем понашања испитаника (оп- сервација
кроз двосмерно огледало), а затим и помоћу упитника са
више питања, међу којима су била и ова два одлучујућа:
„Колико сте се осећали добро и срећно у том тренутку?“ и
„Колико сте се осећали иритирани, љути и насекирани у
том тренутку?“ Одговор на сва- ко питање у упитнику био
је исказан једном вредношћу на скали са пет подељака.
(Узгред: аутори налазе пуну сагласност између ова два типа
снимања зависне про- менљиве).
Налази Шахтера и Сингера су овакви: а) Контрол- на
(плацебо) група је била значајно мање еуфорична од
погрешно информисане (3) и неинформисане групе (2),
али не и од информисане групе (1). б) Неинформисани и
погрешно информисани испитаници (групе 2. и 3), од-
носно они који немају право објашњење за појаве у свом
телу - били су значајно више еуфорични но они
информисани (група 1). в) У „гневним условима“ неин-
формисани испитаници (2) су били значајно више гнев- ни
но они информисани (1). Контролна група је имала резултат
на средини између њих.
На општем плану ови налази говоре да процеси у телу
који се јављају током емоција, односно физиоло- шка
побуђеност (arousal), уколико нису усмерени ког- ницијом,
не дају целовит емотивни доживљај. Са друге стране,
индивидуа која (поново) улази у когнитивне околности које
су биле присутне у емотивном дожив- љају, али сад без
физиолошког корелата побуђености, неће имати емоцију.
Когниција, дакле, јесте потребна, али не и довољна.
На најопштијем плану, који нас, наравно, и највише
интересује, налази овог, а и других Шахтерових експе-
римената, говоре да к о г н и ц и ј а одређује смер, јачину и
трајање емотивног доживљаја. Измењено физиолошко
стање тела које се јавља у емоцијама само по себи није
довољно за целовит емотивни доживљај.
Даља истраживања Шахтера и сарадника док^ла су
овог аутора до закључка да се емоције међусобно
минимално разликују на физиолошком плану. Да ли ће то
збивање бити интерпретирано као ова или она емо- ција
зависи од когниције. Она даје „налепницу“ којом је емоција
одређена, категорисана, усмерена (Schachter, 1964).
Што се тиче расправе о теоријама емоција, Шахтер
наводи да његови налази разрешују дилеме бар у три од пет
тачака критике Џемс-Лангеове теорије, оне коју је дао
Кенон.
1) Ако се физиолошке промене у висцеруму, ка-
рактеристичне за јаке емоције, вештачки изазову - не-

286
ма емоције. Има их, међутим, ако се спаре са когни- тивним
и ситуационим подацима.
2) Исте висцералне промене јављају се у различи- гим
емоцијама. Одређење типа емоције дају когнитив- ни и
ситуациони чиниоци.
3) Висцерум је слабо осетљив. Тај податак говори
против сваке искључиво висцералне физиолошке тео- рије,
али не погађа когнитивистичко објашњење које је дао
Шахтер.
Поменимо овде и веома интересантну анализу емо- ција
код параплегичара, коју је урадио Хохман (Hoh- mann,
1962).
Применивши методу (критичари кажу: прилично
лабаву) поређења сопствених емоција, оних којих се
болесник сећа из периода пре настанка боле- сти и оних
које доживљава после развоја параплегије, Хохман налази
повезаност степена емотивности са ни- воом повреде
кичмене мождине. Болесници су били по- дељени у пет
категорија по висини лезије (повреде) кичмене мождине.
Уколико је повреда била на вишем нивоу кичмене мождине,
пацијенти су, наравно, имали веће губитке у моторици и
осетљивости тела, али су и своје емоције описивали као
знатно умањеније. Посеб- но у гневу, страху и сексу.
Испитаници после повреде препознају своје адекватне
телесне реакције у датој (емотивној) ситуацији, али као
емотивно празне, „без осећања“.
У радовима Ноулиса срећемо још један поглед на
присуство когниције у емотивном животу (Nowlis, 1963,
1970).
Он је и експериментално и концептуално анали- зовао
тзв. „расположења“ и њихову релацију са емоци- јама.
Наиме, по Ноулису, расположења су општија и трајнија
стања, нека врста диспозиција које усмеравају наше
тренутне доживљаје, а само нека од њих припа- дају
емотивном животу. Расположења се јављају као последица
три типа нашег искуства: (а) као последица бола,
фрустрације, стања угрожености; (б) као после-
дица (или пратња) релативно трајнијих стања органи- зма,
као што су болест, повреде мозга, инвалидност, умор, и (в)
као последица трајне стимулације или одре- ђене
депривације. Расположења је тешко дефинисати, сматра
Ноулис, али се њима могу објаснити извесне појаве
необјашњиве на други начин, као што су то емо- тивна
инерција и индукција.

Т е о р и ј а М а г д е А р н о л д . Средином прошлог века

форми- рана је прва когнитивистичка теорија емоција
(Amold, 1945, 1950, 1970).
Пошавши од анализе стимулације у физиологији емоција,
Арнолдова закључује да је прису- ство когниције у
емоцијама неминовно, те да се и био- лошки смисао
емоције огледа управо у томе шта је- динка треба да
предузме. Зато је неизоставни део емо- тивног процеса
разматрање корисности или штетности ситуације у којој се
човек налази. Ради се о п р о ц е н и , дакле о когнитивном
процесу - а тај појам је и ударни део ове теорије. Тако су
емоције, по Магди Арнолд, у ствари склоп: (а)
физиолошких промена, (б) процена значаја ситуације и (в)
акција које следе.
Процена ситуације, међутим, није неки накнадни чин
који следи емоцију, већ је њен иманентни део. Про- цене су,
каже Арнолдова, непосредне, аутоматске и јављају се
спонтано без неке вољне одлуке. Оне усме- равају јединку
према нечему што је „добро“ за њу, или је усмеравају да
избегне нешто што је „лоше“ за њу. И све су оне само део
„афективног искуства“.
Ово афективно искуство је краткорочно, али оно има и
свој дугорочни облик, депо или магацин у којем се трајније
задржавају информације - а ф е к т и в н у м е м о - р и ј у . То
је важан део теорије: Арнолдова сматра да управо
афективна меморија усмерава наше тренутне процене, тако
да се у светлу те прошлости стално боје непосредни
доживљаји. То је, наравно, динамична ко-

288
гнитивно-емотивна функција коју, опет, то непосредно
афективно искуство мења, дотерује или потврђује.
Наравно, свако разматрање и процена ситуације није
нужно и део емоције - когнитивни процеси посто- је и ван
емотивног живота. Али ове емотивне процене присутне су
и имају посебну важност у нашој имагина- цији. Афективна
меморија усмерава имагинацију на то да размотри
околности и да унапред одслика неку си- туацију пре но
што се у њу упустимо. На основу тих процена ми и
правимо план акција у будућности - сма- тра Арнолдова.
Она иначе помиње и разлике између емоција и осе-
ћања: емоције садрже (позитивне или негативне) проце- не
реалне или замишљене ситуације као припрему за тренутно
реаговање, а осећања садрже процене нечега што би могло
да буде извор угрожавања или доброби- ти за човека.

Л а з а р у с о в а т е о р и ј а . Теорија Ричарда Лазаруса проду-

жава когнитивистичку линију коју је започела Арнол- дова,
а идеју о присуству п р о ц е н е ситуације у емоцијама још
више наглашава и разрађује (Lazarus, 1966, 1968, 1991,
1994). Емпиријску основу његове теорије чине
експерименти у којим је испитанике излагао стресним
ситуацијама, варирао тип и количину стимулације а тиме и
присуство когниције, и бележио њихове телесне и
субјективне реакције.
[Приказивао је филмове са драстично провока-
тивним садржајем - како, на пример, Абориџини ка-
меним ножем, у једном ритуалу који и иначе подсећа
на камено доба, сунете своје дечаке - одсецају им
скротум на пенису. Тиме се постиже иницијација у том
племену. Уз филм, као когнитивну варијаблу, Ла- зарус
излаже звуке, музику која има различиту емо- тивну
шаржу, тј. делује као емотивна стимулација различитог
типа и различите јачине].

19 - Наше намере. 289

 Основно поље Лазарусових истраживања су стрес и
веома јаке емоције. На основу емпиријске и теоријске
анализе таквих стања, сматра он, могу се уочити општи
принципи организовања емоција.
Но, прво што ваља учинити јесте подизање ограде
према дотадашњим (до- минантним) бихејвиористичким
студијама емотивног живота. Те студије користе свесно или
несвесно редук- цију сложеног психолошког процеса
човекових емоција на емотивно понашање пацова или миша
у кавезу. А то су „креатуре когнитивно далеко простије“ но
што је то човек - каже Лазарус. Зато, уколико желимо да
испи- тамо присуство и значај когниције у емоцијама,
морамо истраживања да обављамо на човеку, суочени са
свом сложеношћу његовог психичког живота.
Што се тиче тог присуства когниције, Лазарус на-
глашава да оно није једнако у свим емоцијама. У про- стим
емоцијама као што је то, на пример, о л а к ш а њ е или
задовољство које се осећа после отклањања неког узрока
тиштања, бола, муке, иритације - когнитивна компонента је
веома мала. Насупрот томе, туга, понос или љутина имају
велику когнитивну компоненту. Сто- га и организација
наших истраживања мора да буде усмерена широко, јер ако
бисмо само олакшање узели као узорак емоције, тешко да
бисмо снимили много когниције. Отуд његова усмереност
ка стресним ситуа- цијама - тада је емоција, јака и сложена,
развијена у пуној снази.
Као последица шаренила емоција постоји и више
типова процена, односно њихових когнитивних компо-
нената. Две основне групе су: (а) б е н и г н е или д о б р о -
ћ у д н е и (б) п р е т е ћ е или у г р о ж а в а ј у ћ е процене.
Бенигне процене могу бити а д а п т и в н е , релативно
просте, ауто- матске и без емоције, затим р е - п р о ц е н е ,
које су трајна веза као систем повратних информација
између емо- тивних реакција и процена, и, коначно,
бенигне процене са позитивним емотивним
с т а т у с о м . Угрожавајуће про-

290
цене су такође разнолике и циљ им је да се брзо нађе
одговарајућа стратегија понашања, на пример борба -
супротстављање узроку претњи, бекство од њега, или
превазилажење ситуације на неки други начин. Доцни- је
(1991, 1994), Лазарус саопштава да је издвојио шест
компонената емотивне процене: три примарне и три
секундарне, и да оне дају специфичан сложај за сваку
посебну емоцију. Прве три су повезане са мотивацијом
индивидуе, а друге три са употребљивом, корисном оп-
цијом савлађивања ситуације. Наравно, у све то меша се
прошлост личности, њено васпитање, навике у кон- троли
емоција, телесна грађа (неће, на пример, неки телесно јак и
неки телесно слаб човек имати исту стра- тегију у
проценама емотивне ситуације, нарочито не у проценама
угрожавајућих ситуација).
Емоције се у ствари баве, односно „морају да се ба- ве
сценаријем значења“ - пише Лазарус. „А присутне су у
нашем духу као теме суштине, или сржи релација.“ Ево
како изгледа његов списак тих тема.

Табела 11-1. Теме суштине (сржи, језгра) релација за сваку

емоцију
Гнев Увредљиви напад на мене или на неког мога.
С т р а х Суочити се са неизвесношћу, егзистенцијалном
претњом.
С т р а в а Брза, конкретна и крупна физичка опасност.
К р и в и ц а Прекршити моралну заповест.
Стид Неуспех да задовољимо его-идеал.
Туга Искусити ненадокнадив губитак.
З а в и с т Желети оно што неко други има.
Љ у б о м о р а Оптужити трећу страну за губитак (или
претњу губитком) нечијих осећања или
наклоности.
Г а ђ е њ е Узети или бити преблизу несварљивог објекта или
идеје (метафорично речено).
С р е ћ а Направити разуман напредак према реализацији
циља.

19* 291
Понос Повећање нечијег его-идентитета добијањем
вредног објекта или постигнућа, било особе
лично или преко члана групе са којом се
иденти- фикује.
О л а к ш а њ е Незадовољавајуће стање несклада са циљем
које се променило набоље или нестало.
Нада Плашити се најгорег али желети боље.
Љ у б а в Желети или учествовати у осећањима која су
обично, али не и нужно, узвраћена.
С а ж а љ е њ е Саосећати са нечијом патњом и желети да
помог- немо.

У психолошким студијама које се баве емоцијама често

се говори о емотивној меморији као некој по- себној и
релативно независној функцији која умногоме одређује
емотивну боју нашег тренутног доживљава- ња. Или
изазива комплетан доживљај. Лазарус сматра да се у таквим
интерпретацијама емотивна меморија третира као да је она
у неком вакууму, а да потиснути доживљаји нису једини
мост између прошлости и са- дашњости, као што би то било
по Фројду. Напротив, когниција је носилац континуитета и
тог повезивања бившег и садашњег.

[„Мислим да би суштина релационе теме, због свог

смисаоног плана или сценарија, требало пре да нам
помогне да се сетимо нечег, него што би то могла
бесмислена мешавина слика и фрагмената догађаја. Кад
моја жена и ја гледамо на телевизији старе фил- мове,
увек нам је потребно извесно време тока филма да
бисмо се сетили да ли смо то раније гледали. Онда
изненада препознамо да јесмо. Дуго времена нисам
разумео зашто. Мислим да се догађа то да ране сцене
- посебно у неким филмовима - често не откривају
план или линију приче. У нашем уму догађаји се по-
нашају као бесмислени слогови, који се, како знамо,
теже уче него смисаони материјал као што је линија
приче. Што се брже разоткрије план радње са својим

292
 основним релационим темама, брже се сетимо. Прет-
постављам да је емоционално памћење увек побуђено
појавом основне релационе теме у садашњости која је
функционално повезана са неком из меморије; можда и
само фрагмент може то да учини - нисам сасвим
сигуран - али релационо значење увек то чини јер је
оно најбогатије за тумачење и најупадљивија одлика
емоционалног сусрета“, пише Лазарус у свом чланку
„Прошлост и садашњост у смоцијама“ (1994)].
Поводом идеја изнетих у Лазарусовој теорији разви- ла
се дискусија која траје више десетина година. Наиме,
Лазарусову тврдњу да емоције нужно садрже когнитив- ну
компоненту оспорио је Роберт Зајонц (Zajonc, 1984), па су
онда он и његови сарадници и Лазарус и његови сарадници
о томе полемисали годинама*), користећи (срећом) све
новије и новије емпиријске и теоријске ар- гументе. Зајонц
сматра да независност емотивног до- живљаја од когниције
илуструје већ и само постојање несвесних емоција, односно
афеката - како их он зове (да би избегао карактеристику
свесног доживљаја која се обично приписује емоцијама).
Он износи експери- менталне и искуствене аргументе у
прилог тој тези. На пример, позива се на огледе у којим је
веома кратко (4 милисекунде) излагано весело лице, па
потом дуго (1000 милисекунди) нека шара налик на кинеско
писмо; испитаници су показивали ефекат примовања, тј.
она кратка експозиција, иако испод прага, утицала је на
емотивну интерпретацију другоизложеног (неемотив- ног)
стимулуса. Процес деградације перцепта говори

*) Интересантно је да ови полемичари не помињу како је на исту тему

већ вођена дискусија почетком 20. века када је Теодил Рибо,
супротстављајући се тврдњама да је афективни тон само атрибут сензације,
говорио о „чистим емоцијама“. У прилог идеји о независности емоција од
когнитивног садржаја он је давао примере из патологије, помињући фобије
- у којима се снажна емоција стра- ха развија независно од когнитивног
садржаја, и еуфорије - безраз- ложне нападе радости.

293
нешто слично, сматра Зајонц, а и сгшо постојање несве-
сних емоција указује нам на могућност независности и
одвојености емотивног од когнитивног доживљаја.
Зајонц се позива и на друге ауторе, на пример на оне
који су се бавили сублиминалном стимулацијом и снимали
њене ефекте на когнитивном и емотивном пла- ну, па чак и
на Фројда који је писао о „несвесној љуба- ви, мржњи,
страху итд...“
Одговор на ту врсту критике Лазарус налази у чи-
њеници да постоје и несвесни когнитивни процеси, те да се
њихова повезаност тиме не оспорава, затим, да се
декомпозицијом когниције (на пример у операцијама
когнитивне обраде информација) не може приказати и
искуствена независност подоперација итд... Полемика још
траје.
(Узгред, емпиријске аргументе који се користе у
полемици није увек лако повезати са овим теоријским
планом - то су експерименти веома различитих боја и
подобности за уопштавање).
Значајне промене у схватању когнитивних проце- са, до
којих је дошло са применом Теорије информације на
перцепцију и с појавом нових техника истраживања
Когнитивне обраде информација, довеле су и до јавља- ња
нових теорија емоција. Наиме, измене у тумачењу
когниције навеле су когнитивистички оријентисане пси-
хологе да измене и своју слику о емоцијама. То се деси- ло
шездесетих и седамдесетих година 20. века, пошто је
когнитивна психологија направила тада велик скок и
преузела водећу улогу у експерименталној психологи- ји. У
том светлу ваља разумети теорије емоција које су дали
руски физиолог Симонов у духу Теорије инфор- мације и
амерички социјални психолог Левентал у духу Когнитивне
обраде информација.

Т е о р и ј а С и м о н о в а . Павел Васиљевич Симонов је своју

теорију назвао Информациона теорија емоција (Симо-
нов, 1966, 1981).
За њу он каже да није ни психолошка, ни физилошка, а ни
кибернетичка, већ да је то покушај да се у духу идеја
Павловљеве школе обухвати једним теоријским оквиром
што више емпиријских података. И као уводно становиште
Симонов наводи Павловљев став о спољашњем и
унутрашњем неуралном стереоти- пу као основи за
настанак емоција. Наиме, Павлов је писао да је на основу
својих експеримената закључио да под утицајем
спољашњег стереотипног понављања сложаја стимулуса
долази до формирања система уну- трашњих стереотипа
нервних процеса у кори великог мозга и да је тај
унутрашњи „динамични стереотип“ по- следица садејства
многих чинилаца, међу којима су и „индивидуалност и
стање животиње“.
[Симонов цитира део Павловљевог говора на
Конгресу физиолога у Риму у којем он каже: „Нужан
закључак је да су нервни процеси у можданим хеми-
сферама при настајању и подршци динамичког сте-
реотипа оно што обично називамо осећањима, и то у
њиховим основним двојним категоријама - позитив-
ним и негативним, и са огромном градацијом интен-
зитета. Процеси формирања стереотипа, довршења
става, подршке стереотипу и његовог нарушавања и
јесу субјективна различитост позитивних и негатив-
них осећања, што је увек било видљиво у моторним
реакцијама животиња“].
По Симонову, емоција је „одраз у мозгу човека или
животиње неке актуелне потребе (њеног квалитета и
величине) и вероватноће (могућности) њеног задовоље- ња,
коју мозак оцењује на основу генетичког и раније стеченог
индивидуалног опита“ (Симонов, 1984, стр. 179). И,
наравно, приказује је формулом овако:
Е = f [П, (Ин - Ис), ...]
где је Е - емоција, њен степен, квалитет и знак; П - снага и
квалитет актуелне потребе; (Ин - Ис) - проце-
на вероватноће (могућности) задовољења на основу
урођених и онтогенетских опита; Ин - информација о
неопходним средствима која прогноза препознаје као
нужне за задовољење потребе; Ис - информација о
средствима којима располаже индивидуа у датом гре-
нутку.
Симонов истиче да емоције зависе и од низа других
чинилаца, познатих и непознатих. У прву од те две гру- пе
фактора спадају, по његовом мишљењу: (а) индиви- дуалне
карактеристике, особине личности; (б) времен- ски фактор,
на основу којег емотивна реакција добија карактер
а ф е к т а или р а с п о л о ж е њ а и траје сатима, да- нима или
недељама; и (в) особености потребе (на при- мер о с е ћ а њ а
- то су емоције настале на основу социјал- них и духовних
потреба).
[Он пише: „Термин ’информација’ ми користимо
имајући у виду његово прагматичко значење, тј. про-
мену вероватноће достизања циља (задовољења по-
требе) захваљујући добијању датог саопштења... У том
смислу, реч није о информацији која актуализује
потребу (на пример, о насталој опасности), него о ин-
формацији нужној за задовољење потребе (на пример, о
томе како избећи ту опасност). Под информацијом
подразумевамо одражавање свих средстава за дости-
зање циља: знања којим располаже субјект, ефика-
сности његових навика, енергетских ресурса органи-
зма, времена, довољног или недовољног за организа-
цију одговарајућих акција итд...“ { I b i d . , 180)].
За емотивни квалитет доживљаја задужен је однос
Ин/Ис. Уколико је Ин > Ис, настају емоције са негатив- ним
набојем, непријатне; уколико је Ин < Ис, јављају се емоције
са позитивним набојем, односно пријатне. У принципу,
понашање јединке усмерено је ка минимиза- цији првог и
максимизацији другог стања. Емоције је, иначе, могуће
класификовати на основу: (а) јачине по- требе, (б) ширине
информационог недостатка или ре-

296
дунданце и (в) специфичности акција које воде ка задо-
вољењу потребе.
Симонов види неколико нивоа „употребе“ или сми- сла
емоција: од изворних циљева реорганизације вис- церума и
припреме за посебан тип активитета, преко функције
поткрепљења, наравно, у духу Павловљевог учења, до
компензаторских задатака које препознаје као процес
одбране од енергетског и функционалног дебаланса који
организам трпи у емоцијама.
Генерално посматрано, присуство психолошких те- ма
у овом физиолошко-информационом разматрању је веома
редуковано, уосталом, као што је то било и код Павлова.
Карактеристика целе школе била је, сетимо се, анализа
процеса на молекуларном плану.

Л е в е н т а л о в а т е о р и ј а . Теорија емоција Левентала дата

је у духу модела обраде информација, популарних у другој
половини 20. века (Leventhal, 1974).
Поменули смо да су главна збивања у експерименталној
психоло- гији у то време била продори нових техника
експери- ментације и развој нових модела у когнитивној
психо- логији, конструисаних на основу тих нових
парадигми.
Наиме, показало се да се наизглед јединствени и рела-
тивно прости психички процеси, као што је то, на при- мер,
перцепција (веровало се до тада), у експери- ментима са
контролисаним краткотрајним излагањем дражи могу
декомпоновати, раслојити на низ дискрет- них
подоперација. Психолози су онда урадили огроман број
експеримената са тахистоскопским (краткотрај- ним)
излагањем, варирајући време експозиције дражи (задатка) и
тиме дубину у обради информација у раз- личитим
когнитивним процесима. Тако су снимили низ подоперација
које чине, конституишу неки когнитивни процес, њихове
оперативне карактеристике, улазне и излазне капацитете
итд. Оваква врста експериментал-

297
них подухвата завршавала се, по правилу, конструкци- јом
модела.
Левенталнова теорија је покушај објашњења емоци- ја
у духу овог таласа и у складу са појмовима добијеним у тој
новој когнитивној психологији. Ова теорија се ба- ви
схемом, односно моделом процесирања информација
приликом настанка емоције. Левентал сматра да се емо-
ције састоје од четири блока подоперација или система,
како их он назива: (а) интерпретативног система који
укључује емотивне реакције, (б) експресивног система који
даје повратне, субјективне информације о квали- тету
емоције, (в) инструменталног акционог система и (г)
система телесних реакција.
Емоција се, по овом аутору, одвија у две фазе. У првој,
перцептивно-моторној, долази до повратне везе, перцепција
-► моторна реакција -* опажање реакције -* осећање. У
овај процес обраде информација укључена су и два кодера,
један је аутоматски и урођен, а други стечен и његова
намена је разликовање, поређење тре- нутног стања са
о ч е к и е а њ и м а (нараво, изведеним из ис- куства). Први
кодер је, међутим, посебно интересантан; он, по Левенталу,
поседује урођене когнитивне (перцеп- тивне) програме за
организацију емоција по кратком поступку. То су наслеђени
програми на које се аутомат- ски емотивно реагује, нешто
што подесећа на колектив- но искуство. То би био неки
посебан и генетски пренет „списак“ специфичне
стимулације на коју се одговара емоцијом. Под дејством
овог кодера развија се емоција, односно осећање као њена
свесна компонента, и то пре но што дође до телесних
реакција.
У другу фазу настанка емоције укључени су висце-
рални процеси и специфична активност аутономног
нервног система. Она се јасно разликује од прве, тврди
Левентал, и изведена је из ње. Наиме, аутор ту повезује, у
ранијим теоријама помињан, али не и размршен, од- нос
између ераузал-потенцијала и свесних, когнитивних

298
компонената. Он сматра да когнитивна компонента обоји
ераузал-потенцијал и да му квалитет емоције, за- тим да се
осећања јасно разликују од телесних реакција присутних у
емоцијама и да ће повећање свесности осе- ћања, односно
обраћање пажње на свесну компоненту емоције, нужно
слабити телесну реакцију. И обрнуто, уколико су телесне
реакције праћене са мање свести - утолико су снажније,
односно ераузал-потенцијал поја- чава или једну или другу
компоненту. Зато је помало чудан закључак који следи: у
принципу, осећања, до- бро повезана са акцијом која следи -
појачавају се.

* Н« *

И неколико других погледа на природу емоција могли би се

(условно) уврстити у ову главу. То су погледи, или теорије,
које акценат свог објашњења стављају на другу страну, али
a d h o c говоре нешто и о односу ког- нитивног и емотивног
искуства.

Л и п е р о в а т е о р и ј а . Ову теорију, коју је аутор назвао

М о - т и в а ц и о н а т е о р и ј а е м о ц и ј а , развијао је Роберт
Липер четврт века (Leeper, 1948-1970), тако да она има
више фаза. Основна идеја је остала ипак јединствена: то је
идеја о повезаности емоција и мотивације, у каснијим
радовима и перцепције. Наиме, овим блоковима инди-
видуалног понашања заједничко је порекло: по Липе- ру, то
је био јединствен процес у нашој прошлости, па се он у
филогенези издиференцирао. Емоције су, у ства- ри,
најстарији модус понашања, из њих су изведене и
мотивација и перцепција. Зато, сматра Липер, ваљало би
размотрити емоције у појмовном оквиру психологи- је
мотивације, а и саму мотивацију после у оквиру пој- мова
перцепције.
Своју теоријску расправу Липер започиње крити- ком
општеприхваћених здраворазумских ставова о емо-

299
циЈама и њихових трагова у научном тумачењу, пре све- га
у третману емоције као дезинтегративног процеса. Он
систематизује дотадашња гледишта и налази да су она дала
само пет модела емоција. (1) Емоција је са- знајни доживљај
који се значајно разликује од других неемотивних
доживљаја по неким специфичним свој- ствима. Управо
због њихове субјективности та својства нису доступна,
осим интроспективно. (2) Емоције су специфично
физиолошко стање или процес који обухва- та вегетативни
нервни систем, хипоталамус и лимбички систем. (3)
Емоције се разликују од других психичких процеса својом
дезорганизационом улогом. (4) Специ- фичност емоције
није у томе што је она умешана у про- цес адаптације, већ у
томе што се она јавља као резул- тат, или последица,
недостатка средства за адекватну адаптацију на дату
ситуацију. (5) Емоције се разликују једна од друге и од
других неемотивних процеса својим мотивационим
ефектима.
Управо овај пети модел је ударни смер у којем, по
Липеру, треба трагати и наћи решење. На ту тему и у том
смеру Липер наводи седам ставова који чине осно- ву за
формирање нове теорије емоција (набрајање је, иначе, драг
и обилато коришћен поступак у његовом излагању).
Најважнији међу њима, и то управо онај ко- ји највише и
карактерише емоције, јесте став да се емо- ције јављају као
мотиви. „... Пошто емоције показују исти фундаментални
утицај као и мотиви физиолошког порекла, ми их можемо
назвати мотивима.“ А тај моти- вациони ефекат
истовремено може да послужи и као основно средство за
разликовање емоција од неемотив- них појава у психичком
животу човека.
На пример, када су људи уплашени, њихова перцеп-
ција, пажња, моторна усмереност и активитет у целини
усмерени су веома јасно на једну страну - ка разрешењу
ситуације у којој су се нашли. „Или,“ пише он, „поми- слите
само какве је све жртве способна да поднесе и

300
какве напоре да испољи нациЈа у случаЈу страха да je
угрожава друга нација.“
[,Да бисмо стекли јаснију представу о емотивним
мотивима, неопходно је размотрити однос између емо-
тивних мотива и мотива уопште. Ја сматрам да међу
мотивима могу бити издвојена два типа, која пред-
стављају два пола неког континуума који обухвата све
мотиве. На једном његовом крају налазе се груби
физиолошки мотиви као urro су глад и жеђ. Неки од
њих зависе од хомеостазичког стања организма. Дру-
ги, као на пример зубобоља, или бол од механичког
ударца или електрошока, зависе од спољашње сти-
мулације. У тим случајевима спољашња стимулација
мора да буде релативно јака, а прекид аферентних
импулса, на пример оних из зуба, прекида и дејство
физиолошког мотива. Емотивни мотиви, међутим, за-
висе од сложенијих психолошких процеса. Размо-
тримо, на пример, гуске које је изучавао Тимберген.
Када су над гускама померали силуету јастреба, оне су
изражавале реакцију страха и покушавале да се са-
крију; када се тај исти картонски модел померао над
њима другим крајем унапред, поставши налик на гу-
ску са издуженим вратом - оне су остајале спокојне. У
том случају реакција на визуелни стимулус несум-
њиво је урођена, или инстинктивна, али тиме тај про-
цес није нимало мање емотиван.“
Или: „... Претпоставимо, на пример, да се неки
човек консултује са лекаром поводом неког симпто- ма.
Кажу му да постоји извесна вероватноћа да је оболео
од рака и предлажу да следеће недеље обаве
дијагностичку операцију. Лекар може саветовати чо-
века да се не узнемирава и да живи нормалним живо-
том. Свеједно, дејство свих уобичајених стимулуса
сада ће бити измењено захваљујући сложеним про-
цесима човековог размишљања о својој ситуацији“
(Leeper, 1965)].

301
 Липер сматра да је емотивна мотивација важнији део
мотивације човека и виших животиња, да она чини блок
карактеристика које управо говоре о вишем, по-
средованом, одложеном типу комуникације са среди- ном.
У тај блок он укључује доминантну употребу ди- стантних
чула, одложене реакције, учење, више облике когниције. Са
друге стране, сами емотивни мотиви по- казују и највећу
динамику, они су подложни учењу, формирању и мењању
општих и посебних циљева, те највише и карактеришу
човека.
Коначно, каже Липер, емотивни процеси могу се
анализовати и као в и д п е р ц е п т и в н и х п р о ц е с а \ Он
тиме неће да каже како емоција з а в и с и од перцепта, или
да га она прати - то је, наравно, тривијална истина. Липе-
ров поглед иде даље, он сматра да су емотивни проце- си у
својој основи когнитивни, сазнајни. И, коначно (опет), да су
сви перцептивни процеси, у ствари - емо- тивни! Наравно,
вештачки изазвана ситуација, на при- мер у психофизичким
експериментима, или у истра- живању опажања двоструких
слика (оно: пехар или два профила) - није обојена
емоцијама. Али како се ситуа- ција приближава природном
опажању, присуство емо- ције и мотивације све је веће и
веће.
[„Да појаснимо тај став: перцептивне процесе мо-
гли бисмо да упоредимо са црно-белим и колор-фил-
мовима. Опажање, које обично истражујемо у
експериментима, налик је црно-белим филмовима.
Претпоставимо да у неке од тих филмова све више и
више уносимо боју. Чињеница уношења боје уопште не
значи да се у тим филмовима умањује тачност де- таља,
да они у неком смислу постају у мањем степе- ну
’филмом\ Управо исто тако опажање, добијајући
мотивациони или, конкретно, емотивни карактер, не
престаје да буде динамички организован нервни про-
цес, повезан са сложеном активношћу кортекса.
 Укратко, оно не престаје да буде перцептивни про-
цес“ ( 3 / d , 55)].
Присуство емотивно-мотивационих компонената у
перцепцији Липер види као последицу учешћа, у мањем
или већем степену, аутономног нервног система и ста-
ријих структура мозга. А и најједноставнији перцептив- ни
процеси зависе од побуђивања (arousal) пројективних зона
кортекса од стране субкортикалних формација. Тако
старији делови мозга, мањом или већом енергет- ском
подршком, „боје“ перцепцију и све когнитивне процесе.
Што се тиче дезинтегративне улоге приписиване
емоцијама, Липер прво оспорава коректну употребу тог
појма у психологији и психопатологији, а затим на- води
путеве (три) којим ваља ићи да би се та улога ис- питала.
Констатује да се ни на плану висцералних процеса, ни у
понашању јединке, а ни на плану свесног искуства у
емоцијама не јавља дезинтеграција. Привид распада
система понашања последица је р е о р г а н и з а ц и ј е
организма који се нашао пред новим, важним, угрожа-
вајућим задатком. Признаје, ипак, да се неки вид лоше
организације јавља само у екстремно јаким емоцијама, на
пример када је човек тако љут да не може да кори- сти
ништа од својих способности или вештина.
У завршним ставовима Липер истиче три имплика- ције
своје теорије: (1) Требало би да наш емотивни жи- вот са
временом постане све разноликији и богатији. (2) Морали
бисмо чешће да креирамо своје сопствене објективне
реалности, пошто нам наши перцепти до- звољавају да их
препознамо, а наша осећања укључују опажаје животне
ситуације. (3) Савремени човек про- лази кроз две велике
епохе: у п о т р е б е с р е д с т а в а и т е х - н о л о ш к о -
н а у ч н у (или настојања - едукације), од којих свака делује
смањујући емотивне аспекте живота.

* * *

303
На крају поменимо да су нам нешто више светла у рас-
праву о овим проблемима унела новија открића о раду
лимбичког система у емоцијама. Наиме, истраживачи су
тамо нашли тзв. „вруће“ и „хладне“ центре за орга-
низацију емотивне компоненте, или емотивног комен- тара
на збивања у епизодичкој меморији. Први су у амигдали, а
други у хипокампусу (Metcalfe & Jacobs, 1998). „Врући“
центри су задужени за важне информа- ције за дату
животињску врсту, и учествују у регула- цији брзе
(ре)акције јединке на њих, као што су, на пример,
одбрамбене реакције у страху. „Хладни“ цен- три у
хипокампусу су спорији и баве се нешто одложе- нијим
реакцијама. Обе врсте центара обликују емотив- ну пратњу
или емотивну компоненту свесног догађаја (епизодичке
меморије). Да ли у тој припреми за актив- ност јединке у
овом или оном смеру можемо препозна- ти корене односа
емоција и когниције?

304
 Глава дванаеста

О ЕМОЦИЈАМА - ФЕНОМЕНОЛОШКИ
ПРИСТУП

И зражавање емоција. Као што смо поменули,

Чарлс Дарвин је 1872. године објавио књигу о ис-
пољавању емоција код човека и животиња и тиме отво-
рио ову тему за науку. Уз то, том књигом извршио је
Дарвин пресудан утицај на развој зоопсихологије. Тако
бар тврде утицајни историчари психологије (Boring,
1957; Марфи, 1963). И опет уз то, Дарвин је овим делом
напустио пут тадашње психологије свести и једним за
психологе новим методолошким приступом, који би-
смо данас могли препознати као компаративну психо-
лошку методу, показао како се објективно може ис-
траживати душевни живот. Код човека и животиња.
Пре Дарвина су, међутим, ипак постојала истражи-
вања о изражавању емоција код човека, али су та ис-
траживања била усмерена на другу страну - ка опису и
снимању гримаса и израза лица од стране анатома, а
намењена бољем и правилнијем преношењу емоција на
сликарско платно. Немачки анатом Пидерит је, на при- мер,
још средином 19. века направио серију цртежа де- лова
лица који, по његовом мишљењу, реагују на емо- ције. Уз
данас општепознате емотивне антене, мишиће око очију и
око уста, Пидерит ту убраја и нос, обрве, па

20 - Наше намере. 305

и језик. Цртеже различитих покрета и стања тих делова
лица у гневу, страху, при гађењу, смеху или ругању до-
пунио је Пидерит идејом како су они, ти изрази лица,
настали и чему служе. Тиме је он у ствари, тако, a d h o c ,
конституисао и прву теорију о изражавању емоција. Де-
лови лица који учествују у изражавању емоције, по ње- му,
само исказују покрет ка стимулусу или од њега, ка
пријатном стимулусу, или даље од непријатног. Зато нам се
ноздрве шире на пријатне мирисе, а набире нос и некако
повлачи (устукне) на непријатне; зато нам се очни капци
спуштају на прејако светло и непријатне ви- зуелне дражи,
а отварају, шире на пријатне; зато се је- зик својим врхом
јаче притискује. уз непце на слатке дражи, а угиба својим
кореном на горке.
На помисао, на представу неке непријатне дражи или
ситуације ови покрети ће у блоку наступити као да је та
драж стварно присутна. Тако су формирани изра- зи лица,
каже Пидерит. Уз то, ови делови лица прате и когнитивна
збивања и исказују став личности према њима: широко
отворене очи и подигнуте обрве озна- чавају пажњу, јако
подигнуте обрве - изненађење, сти- снуте усне - одбијање,
отворена уста - интензивну пажњу, стиснуте усне и
стиснути капци - сумњу, полу- затворене очи -
равнодушност...
Дарвин је своје студије изражавања емоција код
(углавном) животиња допунио подацима добијеним од
антрополога, истраживача различитих племенских кул-
тура широм света. На упитник који им је слао одгово- рили
су многи, описујући начин испољавања емоција код људи
који су се родили и живе у другим цивилиза- цијама.
[На пример, једно од 16 питања које је садржавао
Дарвинов упитник (последње, шеснаесто), гласило је:
„Да ли се глава креће вертикално при потврђивању, а
маше хоризонтално при негацији?“].

306
 Дарвин је те налазе обрадио и закључио да, поред
израза емоција својствених за посебне културе, постоје
општи, заједнички изрази којима се емоција испољава. Он
их види у три равни: као емоције исказане ставом тела,
фацијалном експресијом и физиолошким (неурал- ним)
процесима. Он сматра, као и Пидерит, да те оп- ште,
заједничке експресије емоција нису случајне, и да имају,
или су у филогенези имале, функционалне задат- ке. То што
се човеку у гневу подиже горња усна остатак је корисне
акције кежења из прошлости, када су наши преци у
непосредној опасности показивали зубе и тиме плашили
или опомињали непријатеља. То што нам се зноје руке у
емоцијама, на пример у страху - то је кори- сна реакција
прошлости у којој је било важно добро се прихватити
рукама за грану (сува рука лако склизне), док се пењемо уз
дрво и бежимо од непријатеља, или док се том граном као
батином бранимо од њега.
Дарвин налази да су ти емоционални изрази наста- ли
еволуцијом на основу три принципа.
а) П р и н ц и п к о р и с н о а с о ц и р а н и х н а в и к а . То је
прин- цип по којем се асоцирају, односно директно или ин-
директно повезују, нека „стања духа“ са комплексом
корисних акција. Те акције у некој ситуацији имају
практичан и користан ефекат, али се доцније могу јав- љати
(чак наследити!) као навика, реакција или мотор- на
асоцијација на поменуто „стање духа“ и онда када нису
непосредно корисне.
б) П р и н ц и п а н т и т е з а . Неке реакције и корисна
де- латност изазване су, сходно првом принципу, једним
стањем духа, које онда увек прате као навика. Међу- тим,
при јављању неког другог стања духа сасвим опо- зитног
првом долази до ,јаке и невољне тенденције стварања
покрета директно супротне природе“ и су- протног смера,
који нису нимало корисни, али могу бити веома
експресивни. На пример, смех је директно супротан
механизам од јецања, јецање настаје грчевито

20* 307
испрекиданим инспиријумом (удисањем), а смех грче- вито
испрекиданим експиријумом (издисањем).
в) П р и н ц и п акција које су последица
конституције нервног система, а независне од
в о љ е и о д н а в и к а . При јаком надраживању сензоријума
нервна енергија се „разлива“ по телу; пример имамо у
тремору - некон- тролисаном дрхтању тела у емоцијама.
Дарвинов опис испољавања емоција ваља разумети у
оквиру његове теорије еволуције животињских врста и
теорије адаптације. Емотивни изрази су преношени
наслеђем и током филогенезе помало су се изменили и
одвојили од примарно корисне улоге коју су некад имали.
На страни улаза, стимулације, дошло је до про- ширења
(генерализације, речено језиком Павлова) ефи- касних
дражи, те многе дражи само сличне примарним окидачима
изазивају исти емотивни одговор. На стра- ни излаза,
реакције, еволуција је у принципу смањила интензитет
одговора и свела га понегде на симболично понашање.

С а в р е м е н е с т у д и ј е и с п о љ а в а њ а е м о ц и ј а . Сасвим
мало дете, новорођенче, показује скоро одмах по рођењу за-
пањујућу способност да „имитира”, „прати“ израз лица
мајке. Уколико је мајка нагнута над колевком и мршти се,
беба ће у извесном „искривљеном“ облику покуша- ти да
учини то исто. Као у игри огледала. Како је то могуће када
знамо да новорођенче није могло да стек- не неко искуство
или знање о томе како се формира израз лица? Одговори на
то питање су и сами претпо- ставке и хипотезе; чињеница
је, међутим, да постоји ве- лика припремљеност детета да
уочи, имитира и прати осећања мајке. На основу тога могли
бисмо, успут и индиректно, да претпоставимо колики је
значај приро- да дала људској осећајности. И изражавању
те осећај- ности.
 Начин на који се радујемо, жалостимо или љутимо
зависиће од природних људских предиспозиција, али у
великој мери и од утицаја социјалне заједнице. Васпи- тање
одређује на који начин смемо или не смемо да испољавамо
осећања. На пример, за нашу заједницу је карактеристична
полна подела: није лепо када се де- војчица љути или када
дечак плаче.

Емпатија, саосећање, преношење осећања.

Новорођенче на плач другог детета реагује плачем.
Способност ем- патије подразумева да осећања једне особе
могу да бу- ду пренета другој особи која их проживљава
као да су њена лична. То се догађа посредством процеса
ужив- љавања у другу особу, у њен унутрашњи доживљајни
свет. У емпатији особа осећа „као да је онај други“ и као да
су осећања другог човека истовремено и њена сопствена.
Свет се види из перспективе друге особе, из њеног искуства
и разумевања.
Верује се да се способност за емпатију спонтано
појављује веома рано, али се смањује са узрастом деце, тако
да код одраслог човека већ не можемо говорити о емпатији
у правом смислу речи, већ о саосећању.
С а о с е ћ а њ е се разликује од емпатије по томе што
постоји дистанца између изворних осећања и онога ко
саосећа. Ту постоји јасна граница између два субјекта -
један проживљава, а други саосећа. Код емпатије као да се
два субјекта стапају у једног који проживљава осећања.
Зато се овај облик уживљавања ретко среће код одраслих
људи. Глумци који анализирају улогу ко- ристе се
емпатијом, а такође и неке од вештина које нас уче
разрешењу конфликата. На пример, на сличан начин
одређени терапијски поступци траже од субјек- та да се
саживи са особом коју мрзи, за коју је везан, са којом је у
сукобу и слично. Неки облици менталних поремећаја, као
што је, на пример, параноидна схизо-

309
френија (а и други, слични), испољавају повећану спо-
собност емпатије - тада особа губи дистанцу између се- бе и
друге, изабране особе.
Истраживања показују да постоји различит степен
спремности за емпатију код нормалних, психички здра- вих
људи - али да код свих постоји. Инструкција да покушамо
да се замислимо у улози неког другог најди- ректније
изазива емпатију, али њена јачина зависи од многих
чинилаца. На пример, у томе постоји разлика између
прворођених и касније рођених особа у поро- дици.
Прворођене особе ступају у емпатију према раз- личитим
типовима личности, а касније рођене чешће према себи
сличнима (Stotland, 1969).
Осећања делују директно на људе и лако се прено- се.
Адорно (Adomo, 1979), анализирајући облике рецеп- ције,
налази да један део публике реагује искључиво на осећања.
Осећајност уметничког дела изазива осећања у публици -
тада она плаче, вришти, радује се или тугу- је. Овај тип
публике назван је х и с т е р и ч н а п у б л и к а (што није баш
лепо од аутора), а начин на који се комуника- ција остварује
јесте преношење осећања.
Истраживања изазивања страха (Janis & Feshbach, 1953)
показују да поруке које се дају уз изазивање стра- ха имају
мање шансе да буду прихваћене него оне које се дају без
застрашивања - за пример је узет програм обуке о хигијени
уста и зуба. Студенти који су застра- шивани погубним
последицама лоше хигијене мање су прихватали поруке
него они који нцсу застрашивани. Код испитаника је било
лако изазвати страх у одређе- ном, жељеном степену. (Не
треба посебно наглашавати колико је особина преносивости
осећања коришћена и злоупотребљена од стране средстава
масовне комуни- кације и политике - у основи хумана
особина човека да буде осетљив на друге људе преокреће се
у покретачку снагу којом се покривају злодела, ратови,
оправдавају

310
насиља или, у најбољем случају, освајају и концентри- шу
велика економска средства).

П р е п о з н а в а њ е љ у д с т х о с е ћ а њ а . Под утицајем
бихејвио- ристичке психологије, истраживања емоција су
најче- шће концентрисана око обрасца стимулус-реакција.
То значи да се покушавало да се утврди колика је тач- ност
препознавања туђих осећања нуђењем само неких од
сегмената доживљаја: израза лица, углова усана, кривина
обрва, боје и јачине гласа..., једном речју, еле- мената
догађаја, али никако целовите животне ситуа- ције у којој
се осећања нормално јављају. Због тога није необично што
таква истраживања закључују да је тешко тачно проценити
осећања других људи!
Тако истраживања у којима су коришћени разли- чити
експресивни медијуми - фотографије лица, делова лица,
схематски цртежи, директни доживљаји, гласов- ни израз и
друго - показују да постоје тешкоће при- ликом
препознавања туђих осећања, као да се она не могу јасно
дефинисати од стране посматрача (Strong- man, 1978).
Вероватноћа тачног препознавања једнака је случајном
погађању, а тек понегде мало већа од ње- га. Тачност
препознавања осећања зависила је од лич- ности
процењивача, дела лица који се приказује, а та- кође и од
тога да ли је осећање истинско или одиграно (глумљено).
Друга истраживања упућују на то да је препозна- вање
осећања веома слично код различитих култура, а такође и
на то да слепи људи (елиминисан је фактор имитације)
показују исту фацијалну експресију као и они који виде.
Екман (Ekman, 1973) налази висок степен слагања при
тумачењу осећања између припадника северноаме- ричке,
јужноамеричке и културе Јапана. Веза је и обратна - када се
субјекту да задатак да замисли осе- ћање, осетљиви
полиграфи бележе појаву физиолошких

311
параметара карактеристичних за то осећање (Ekman,
Levenson, Freisen, 1983). Изгледа да замишљајући да не-
што осећамо заиста то и осећамо. Бар делимично.
На нивоу личности показало се да пол не игра уло- гу
при препознавању осећања, а да постоји (позитиван) утицај
интелигенције. Леви (Levy, 1964) налази да на
препознавање утичу три компоненте: самоперцепције,
перцепције других и изражавања, којима даје заједнич- ки
назив ф а к т о р к о м у н и к а ц и ј е .
Када се испитаницима прикаже кратак филм од 10
секунди и када им се исти призори прикажу статич- но,
знатно дуже, процена осећања у првом случају је за 50 %
тачнија (Frijda, 1953).

Н е в е р б а л н и и з р а з . Етолози су изложили идеју којом би

се објаснило експресивно понашање - идеју о р и т у а л и -
з о в а њ у п о к р е т а . Покрет је, по њима, кроз модифико-
вање понашања преузимао и комуникативне задатке. На тај
начин се делимично мењала и функција понаша- ња,
покрети су постали једноставнији али наглашене јачине и
учесталости, фиксирани или замрзнути у одре- ђеним
положајима, те се актуелно понашање сада по- јављује
раслојено у више облика, од којих су неки сте- реотипи и
само симболишу емоцију.

* Sie *

Под феноменолошким приступом у савременој психо-

логији подразумева се (обично) неки трећи пут, разли- чит у
односу на бихејвиористички и психоаналитички, у којем
истраживачи прилазе психичкој појави као је- динственој
целини, приликом њене опсервације и де- скрипције. То је
пут који се развио из емпиријске психологије и у једном
ширем смислу припада јој и да- нас, али га, за разлику од
раније емпиријске психоло- гије, не обележава
елементаризам, већ холизам. Можда
га најбоље описује то да се он ослања на индивидуални
перцепт, на основу којег анализује појаве свести.*)
Феноменолошки приступ емоцијама може се прати- ти
кроз историју философије вековима, мада су појмови
феноменолошка философија и феноменолошка психо-
логија формирани тек на прелазу 19. у 20. век. Тај би пут, да
смо га следили, био и предуг и преобиман, пре- оптеретио
би ову расправу, а свакако и изменио њену основну намену.
Уз то, нису све идеје из философских студија о душевном
животу имале неки значајнији ути- цај на истраживања у
психологији, као што је то било у 19. веку. Могли бисмо
закључити да је 20. век донео управо обрнуту слику тих
односа: истраживања у емпи- ријској психологији постала
су иницијатор, окидач, ко- ји је потом изазивао накнадне
философске студије и теоријску обраду налаза. Оно што
јесте било присутно у емпиријској психологији у протеклом
веку, а последи- ца је утицаја философије - то су
феноменолошки метод и оперативне идеје изведене из њега.
Немачки философ Едмунд Хусерл (Husserl), покре- тач
и главни представник феноменолошке философије, задужио
је истраживаче у психологији понудивши им (и не само
њима, већ целокупној науци) - ф е н о м е н о л о ш к и
м е т о д . Тим поступком се мења судбина експеримента-
ције у психологији, поглед психолога одвраћа се од трагања
за елементима, за њиховим спојевима и струк- турама, и
усмерава се ка појави у целини. То је захтев да се
истраживаним појавама приступи прво холистич- ки
(целовито), без њиховог распарчавања, феноменима
онаквим каквим се они и јављају, без претходног „рада“ на
њима, и избегавајући предрасуде приликом њиховог описа.
Наиме, Хусерл је сматрао да нам чула преносе релативно
коректно информације о спољашњости, али

*) Не треба га мешати са феноменолошком философијом, мада су истог

порекла, као ни са феноменолошком методом.

313
да их наша перцепција „боји“ јер убацује додатке из нашег
искуства. То прљање, деформација чулног ути- ска,
међутим, може да се коригује ако дисциплинујемо своје
опажање и понављамо опсервације више пута, на- мерно
негујући наиван приступ са што мање (или без) предрасуда.
Ова наизглед мала методолошка сугестија показала се
веома плодотворном баш у истраживањима пер- цепције, а
и когниције уопште. Увођењем управо те, феноменолошке
методе у своју експериментацију, ис- траживачи који
припадају Гешталт-школи, направили су веома значајан
продор у истраживању когнитивних процеса, опажања и
мишљења.
Што се тиче објашњења емоција, импулс у том сме- ру
срећемо код самог Хусерла. Он о емоцијама говори као о
и н т е н ц и о н а л н г т појавама, усмереним увек ка нечему
(неком објекту), а диктираним из дубљих, е с е н -
ц и ј а л н и х слојева личности. У потрази за основним прин-
ципима организовања емотивног живота или, још општије,
у покушајима да се разуме смисао или бит емо- ција,
настале су теорије које, за разлику од оних когни-
тивистичких, немају заједнички општи став, осим у широко
схваћеном методолошком приступу проблему -
феноменолошком. Поменимо неке.

Сартрова теорија. У духу философије

егзистенцијали- зма Жан-Пол Сартр прави теорију емоција
која припа- да феноменолошком, али и когнитивистичком
присту- пу психологији емоција (Sartre, 1948). Његова
расправа почиње прво критиком главних теорија емоција,
као што је Џемсова, и мишљења које је заступао утицајни
француски психолог Пјер Жане. Психолози греше, сматра
Сартр, што свест схватају као рефлективно стање, па и
емотивну свест. Она то није. У емотивној свести акценат
није на стању унутрашњости, већ на до- гађају у
спољашњости. У ствари, емоције повезују су-

314
бЈекта и објекте у јединствен догађај. Емотивна свест је
свест о Д^гађају и припада, шире гледано, свести о све- ту
који нае окружује. Емоција је један од начина пои- M&H>R
тог свстз..
Когн^ција односно перцепција са расуђивањем (не-
што слично идејама Арнолдове) нужни су почетак за
настанак емоције. Когниција је и иначе усмерена ка ре-
шавању Дроблема и, ако се нађемо у ситуацији да неки од
њих Не можемо да решимо или превазиђемо, доћи ће до
проМене нашег поимања тог света. Смисао емоци- je je
упра^0 у хој т р а н с ф о р м а ц и ј и света око нас. Емоци- ja
je, у ст|ЈарИ; м а г и ј с к и ч и н који нам мења визуру света и
тиме R стварно трансформише. За наше очи. Када нам
емоццја измени свет око нас, то не значи да се он и
објектив1|0 изменио - битно је да су се за нас изменили
објекти у хом свету, јер је на њих набацано (ново) зна- чење,
порекЛом из наше свести. Прави узрочник наших емоција
дакле, наша неспособност да решимо (неке) проблеме 5 а
емоција j‘e измена нашег погледа на свет који нас
Окружује. А акција која следи из емоције јесте иманентнц
део ем0тивног склопа трансформације све- та. На пр имер; када
ми бежимо уплашени од медведа Kojer смо срели - то је
само измена средине, трансфор- мациЈа у средину која нас
не угрожава. У којој, дакле, не морамо да решавамо тај
проблем.
Картр пише: „Да бисмо схватили емотивни про-
цес произашао из сазнања, нужно је разумети тај двој- ни
каракхер нашег тела, које је, с једне стране, обје- кат У
свету, а са друге - непосредно преживљавајућа датосг
сазнања. Отуда ми можемо схватити главно: емоција
јесте то у шта верујемо. Сазнање се не orpa- ничав^ химе
што пројектује афективно значење на свет ђ0ји га
окружује: оно п р е ж и в љ а в а нови свет ко- jer je
чалочас конституисало. Оно га преживљава не-
посре.цЈо^ оно га интересује, оно препевава квалитете
Koje су аКцИје понашања наметнуле. То значи да, када
 су, и уколико су, сви путеви затворени, сазнање се
устремљује ка магичном свету емоција, оно се устрем-
љује тамо и деградирајући у целини, оно се јавља као
ново сазнање пред лицем новог света“].
Ваља увек имати у виду да емоција није само једно-
ставно понашање, већ акција тела које се налази у не- ком
стању, у некој ситуацији. „Сазнање уроњено у тај магични
свет увлачи тамо и тело, пошто тело јесте ве- ра“, каже
Сартр. „А сазнање у њега верује.“ Физио- лошке појаве,
сматра он, дају емоцијама озбиљност и убедљивост.
Постоје, наравно, и рефлективне емоције, непосред- но
емотивно реаговање, као кад се тргнемо на нешто,
уплашимо намах чупавца који је искочио из кутије - али то
је само рефлексни, мањи и споредни део приче о емо-
цијама, сматра Сартр. А већи и главни део јесте магиј- ска
трансформација света објеката око нас у објекте са
друкчијим квалитетима. То и јесте оно чему су емоције
намењене.

Х и л м а н о в а т е о р и ј а . Ова теорија је настала шездесетих

година када се феноменолошки приступ већ афирмисао у
појединим гранама психологије, у неким другим нау- кама,
па чак и у философским дисциплинама (на при- мер у
естетици). Основе за формирање теорије били су, с једне
стране, Хилманови огледи са сликама људи у емоцијама, а
са друге жеља да се феноменолошким при- ступом допуни
расправа о емоцијама (Hillman, 1960). Аутор је иначе
психотерапеут и Јунгов следбеник, али његова теорија
емоција није оптерећена тиме.
У излагању своје теорије Хилман се држи Аристо-
телове схеме и говори о четири узрока.
1) Д е л о т в о р н и у з р о к . Постоје две групе делотворних
узрока емоција, односно делотворне стимулације, каже
Хилман. У прву групу спадају: репрезентаци-
 је, конфликти и ситуације, у другу спадају оне из
физиолошке основе: неу^ална побуђеност (ерау- зал),
инстинкти, конституција и физичка енергија.
Они су интегрисани у тзв, е м о т и в н е с и м б о л е , сло-
жаје наслеђених и стечен^ свесних и несвесних,
спољашњих и унутрашњ^х стимулуса. Наше до-
живљавање емоција иде иреко препознавања емо-
тивних симбола. Симболи Су делимично наслеђени, али
и подложни учењу. Н^ њих ухичу развој једин- ке и
средина у којој се оНа ра3вија. Симболи су, иначе,
ирационални, ayTojtoMHH и креативни. Они имају и своју
телесну и ФИзиолошку репрезентаци- ју у човеку. Али
емотивнђ Живот значи, пре свега, препознавање,
процењивад,>е и „ЖИвљење кроз сим- боле“.
2) М а ш е р и ј а л н и у з р о к . Хилм^ова расправа о матери-
јалном узроку, по Аристогеловом моделу, бави се грађом,
ткивом, материја^ом из којег су емоције саткане. Па
како је одгов0ре на то Аристотел ви- део у анализи форме,
так^ је и Хилман, пошавши тим путем, нашао шест
тилова, И шест критери- јума за расправу о грађи
ИЛ

емоције: (а) грађа за емо- цију је енергија, (б) матерцј^д

емоције је хаос, не- ред, расуло, несвесна сла6 0Ст, (в)
грађа емоције је догађај у телу, (г) у грађу Спада и
репрезентација, њена представа у свести, (д) Ту је и
инерција, иска- зана кроз мишићну тензију и, коначно,
(ђ) емоција је поље преплитања сила, 0них из нас и
оних спо- љашњих. Први критерију^ енергетски,
најопштији је и прекрива и интегршце остале. Основна
пола- ризација на том плану је позитивном или нега-
тивном енергетском стањ^ односно ка љубави или
неспокојству - каже Хил^ан. Тако схваћена емо- ција је
„психолошки аспеђт уНуТрашње енергије“ а
истовремено и неки тампо^ између личности и спо-

317
 љашњег света, тампон који омогућава интеракцију са
тим светом.
3) Ф о р м а л н и у з р о к . Расправа о односу форме и суп-
станце, коју је започео Аристотел, добија овде не- што
друкчији садржај.
4) Хилман сматра да форму заступају симболи и да се тек
у њима уобличи енер- гија. Дакле, материју или
супстанцу по Аристотелу овде заступа енергија, а
форму симболи. Хилман користи и термин „психа“ за
основни блок који уједињује или гради сложај
унутрашњих стања и спољашњих, односно експресије
емоције. У ствари, психа даје емоцијама форму кроз то
уједињење. Та- ко гледано, емоције су сложенија
творевина духа у односу на сензације и жеље, односно
базичне ко- гнитивне и конативне доживљаје.
5) Ф и н а л н и у з р о к . Финални разлог сваке емоције јесте
процена, вредновање, које спаја њену намену и крај,
ефекат догађаја. У том духу вредновања Хил- ман
налази три типа промене које карактеришу емоцију,
или ка којима она тежи; то су: преживља- вање,
поправљање ситуације и подизање значаја до- гађаја.
Тако је емоција у ствари (и сама) промена која тежи да
промени ствари око себе. За разлику од других промена
које се дешавају у организму и у духу јединке, емоције,
по Хилману, карактерише и д е ј а т р а н с ф о р м а ц и ј е .
Емоције су трансформација енергије целокупне психе,
и то преко трансформа- ције свесних репрезентаната у
термине симбола! Коначно, каже Хилман, постоје
„праве емоције“ или „истините“ - то су оне које
постижу своју на- мену. Смисао психотерапије је
усмеравање лично- сти ка све већем ослањању на такве
емоције.

Т о м к и н с о в а т е о р и ј а . Тих шездесетих година и

Томкинс
објављује свој поглед на природу емоција (Tomkins,
1962, 1963), близак Изарду, чију ћемо теорију такође
приказати. Томкинс користи израз а ф е к а т и о емоција-
Ш, које схвата као субјективни доживљај, говори само као
о појавама у склопу афективног блока или систе- ма.
Афективни систем, по Томкинсу, п р и м а р а н је и на-
сЛеђен, док је нагонски систем с е к у н д а р а н и знатно
отворенији према изменама (учењу). Међу њима посто- ја
веома снажна повезаност. Та веза и даје нагонима њихову
снагу и ургентност. Томкинс сматра да та веза има три
компоненте: (а) неуролошку, која се односи на густину
неуралног пражњења (сложај импулсације); (б)
бихејвиоралну, која се исказује кроз фацијалне, телесне и
висцералне проме.не; и (в) феноменолошку, у којој се
иоказује афекат као мотив.
Главна идеја Томкинсове теорије емоција везана је за
изражавање емрција (афеката), и то, претежно, за
фацијалну експресију. Наиме, ту Томкинс окреће дота-
дашње погледе на редослед збивања у настанку емоци- ја,
па уобичајену последицу ставља на место узрока. Он
сматра да приликом настанка афекта долази у првој фази
до измене фацијалне експресије, или фацијалног одговора,
како он то зове речником бихејвиориста, и то пре него што
се формира било каква свесна ком- понента, односно
субјективан доживљај. То промење- но стање на
периферији, у лицу индивидуе, системом повјратних веза
изазива у свести (самосвести - каже Томкинс) пријатне
или непријатне утиске, односно на- гцђујући или
кажњавајући ефекат. Другим речима, икпулси са лица
одређују свесну компоненту емоција. Сложај промена у
фацијалној експресији је, иначе, на- слвђем програмиран и
регулисан субкортикално. Си- ствм повратних веза
подразумева вишеструко колање информација горе-доле,
односно мозак-периферија- мозак у регулисању афекта.
Наравно, у организовању афекта учествују и (друге)
телесне промене, али оне су просто од секундарног значаја
у односу на промене на лицу - тврди Томкинс.

319
 По њему, постоји осам примарних афеката, пола-
ризованих по интензитету (слабо стање - јако стање):
интересовање-узбуђење, веселост-радост, изненађење-
запрепашћење, жалост-патња, одвратност-презир, љутња-
јарост (бес), стид-понижење и страх-ужас. Ове парове треба
схватити као крајеве параметра са више међупозиција.
Сложај неуралног пражњења са перифе- рије одредиће
врсту емоције о којој је реч и њен интен- зитет. Тај сложај
је задужен и за промене у интензи- тету, за јачање,
слабљење или одржавање афективног статуса, и тада у
принципу одређује изнова пријатност или непријатност
доживљаја.

И з а р д о в а т е о р и ј а . Изард (Izard, 1965, 1972) подржава

ве- ћину Томкинсових идеја, мада неке допуњава и разви-
ја, тако да их понекад у расправама третирају заједно, као
јединствен теоријски поглед (нпр. Strongman, 1979). Сама
Изардова становишта су се, међутим, мењала и развијала,
па су уочљиве разлике у тој теорији ако упо- редимо њене
ране и позне облике.
Изард сматра да личност сачињава пет међусобно
повезаних подсистема, а како су и емоције један од тих
подсистема, разумевање емотивног живота можемо до-
стићи само ако смо свесни те повезаности и међусобне
зависности и ако их узмемо у обзир приликом истражи-
вања. Тих пет подсистема су: хомеостатички, нагонски,
афективни, когнитивни и моторни. Они су, рекли смо,
повезани и, углавном, координирани, али понекад могу да
искажу и самосталност. Дешава се да један од њих постане
доминантан - то онда доводи до неадаптације јединке, или
чак до формирања патолошких процеса. Нису исте
старости, нити значаја; афективни систем је примарни
мотивациони, когнитивни примарни комуни- кациони, а
моторни примарни акциони систем.
Емоције, односно афекти, којих по Изарду има де- вет
примарних, садрже три компоненте, или три нивоа:

320
(а) електрохемијску или нервну активност, урођену за
примарне емоције, (б) еферентну - фацијалну актив- ност,
која је усмерена двојако, ка информисању саме личности и
информисању других, и (в) субјективно ис- куство, настало
кроз систем повратних веза перифери- ја-мозак.

Настанак емоције обично захтева активност на сва три

нивоа, мада аутор посебно наглашава значај друге
компоненте - фацијалне експресије. Он доцније развија и
технике контроле фацијалног израза као вид психотерапије.

П л у ч и к о в а т е о р и ј а . Роберт Плучик је дао теорију емо-

ција повезујући феноменолошки приступ, анализу јези- ка
којим се описују емоције и њихов биолошки циљ -
усмерење емоције (Plutchik, 1962, 1970, 1994).
Он сматра да емоције имају три димензије: и н т е н з и т е т ,
с и м и л а р и - т е т и п о л а р и т е т . Интензитет је, наравно,
јачина којом се изражава и доживљава нека емоција,
симиларитет - димензија сличности и/или разликовања
међу њима, а поларитет - особина да свака емоција има
своју су- протност. Ове димензије граде тродимензионалан
про- стор чији модел приказује слика 12-1. У њега је сме-
штено осам основних емоција; ординату представља
димензија интензитета.
Основне емоције могу се слагати у дијаде или још
сложеније склопове, аналогно мешању боја. На при- мер,
љубав настаје спајањем радости и прихватања. На слици
12-2 споља, око круга основних емоција, прика- зане су
одговарајуће сложене емоције добијене спаја- њем
основних.
Поред свакодневног, обичног језика који користи- мо у
опису (углавном својих) емоција и који је у ствари
субјективан, постоје, по Плучику, још два језика кад је реч
о емоцијама: д е с к р и п т и в н и ј е з и к којим се описују оп-
сервације понашања у емоцијама и ф у н к ц и о н а л н и ј е з и к
којим се говори о биолошкој усмерености, о намени

21 - Наше намере. 321

Слика 12-1.

ЉУБАВ

КАЈАН.Е

Слика 12-
2.
322
емоција. Овај други, функционални језик је и најзначај-
нији, тврди Плучик. Он открива адаптивну природу
емоције. Тако Плучик у оних осам основних емоција
препознаје усмерење организма ка: заштити, разарању,
репродукцији, депривацији, прихватању, одбијању, ис-
траживању и оријентисању (идеја узета од етолога). Ови
адаптивни циљеви јављају се као четири опозитна пара:
заштита-разарање, репродукција-депривација, прихва-
тање-одбијање и истраживање-оријентисање. Адаптив- ни
процеси се налазе у основи свих емоција, сматра Плучик, а
емотивни субјективни доживљај може, али не мора, да
учествује у томе. Има емоција које не дају ни- каквог
ефекта на плану субјективног доживљавања.
Са друге стране, субјективни доживљаји емоција и
дескриптивни (бихејвиорални) језик омогућују увид у
организацију емоција код људи, али и код појединца, те
Плучик развија психометријске технике којима се емо-
тивни живот може снимити и приказати. Субјективне
процене омогућују и поређење интензитета појединих
емоција, каже Плучик. Следећа тебела релативних ин-
тензитета емоција добијена је проценама Плучикових
студената на скали од 1 до 11.
Из сложених емоција настају по Плучику и црте
личности. Суштина је у трајању једних и других; емо- ције
у принципу не трају дуго, али ако их индивидуа учестало
користи у одређеном сложају, настаје - црта личности.