• КОМПОЗИЦИЈА ДРАМЕ

ДРАМСКЕ ВРСТЕ

ДРАМА
• Основна подела (према садржају драмске радње и карактеру јунака)

• ТРАГЕДИЈА

• КОМЕДИЈА (комедија карактера, комедија ситуације/интриге, комедија нарави)

Имајући у виду начине стварања комичног заплета и изазивања комичних ефеката,
комедија се дели на следеће подврсте:
Комедија карактера (у делу се исмевају мане или пороци појединца, несклад
у карактеру или претераност у испољавању једног осећања).
Комедија интриге/ситуације (заплет се заснива на неспоразуму, замени,
расејаности, забуни, чиме се ликови доводе у неочекиване, смешне ситуације).
Комедија нарави (заплет се заснива на, углавном сатиричном, указивању на
мане читавог друштва, односно појединих социјалних група или класа).

• ДРАМА У УЖЕМ СМИСЛУ

ПОЗНАТИЈЕ ДРАМСКЕ ВРСТЕ СУ:

• мистерије
• миракули
• моралитети
• лакрдије
• фарсе
• commedia dell’ arte
• трагикомедије
• плачне комедије
• ерудитне комедије
• трагичне фарсе
• епске драме
• мелодраме
• комади са певањем
• опере
• оперете ...

О свим драмским врстама детаљније можете читати у нашој књизи Теорија

књижевности.

ДРАМА Реч драма је грчког порекла и значи радња. Драму као књижевни род
карактеришу: сукоб/агон, присуство драмских ликова и њихово делање/акција, драмска
радња, доминација дијалошке форме казивања, усмереност ка разрешењу сукоба...
ПОРЕКЛО ДРАМЕ као књижевног рода везује се за пети век пре нове ере. У доба
античке Грчке, драма се развија из обредних и хорских свечаности посвећених Дионису
(богу вина, плодности и изобиља). Свечаности су се састојале од: хорске песме, игре и
приче о животу Диониса. Сматра се да је Теспис први иступио из хора, почео да води
дијалог са хором и назначио почетак радње. Најраније драме игране су у амфитеатрима
из којих ће се развити позориште. Најзначајнији драмски аутори у античко време били
су трагичари Есхил, Софокле, Еурипид, и писац комедија Аристофан.

КОМПОЗИЦИЈА ДРАМЕ У класичној драми радња је динамична, сажета, интезивна

и променљива (јер се заснива у драмском сукобу), а у њеном развоју постоје одређене
законитости. Једно од најранијих устројстава драме односи се на правило три
јединства: јединство места, времена и радње (драма се одиграва на једном месту у
току двадесет четири сата, а сви догађаји развијају се у узрочно-последичној
логичности). Углавном на основу Аристотелових схватања, правило о три јединства
било је у теоријским списима дефинисано још у XVI веку. Међутим, до данас се
задржало само јединство радње.
Етапе у развоју драмске радње су:
• експозиција (стање које се затиче на почетку дела),
• заплет (поступак или догађај који покреће радњу и износи на видело сукоб),
• кулминација/климакс/врхунац (врхунац радње у односу на њено кретање
након заплета),
• перипетија/обрт (тренутак у којем радња изненада почиње да се креће у
неочекиваном правцу у односу на њено кретање након
заплета и врхунца),
• расплет (разрешење сукоба и ситуације покренуте заплетом).

ДРАМСКИ СУКОБ представља неспоразум/неслсгање између лица у драми, изражава

се дијалогом, а разрешава на крају драме.
ДРАМСКА СИТУАЦИЈА представља однос јунака у одређеној сцени/појави који
омогућава одвијање драмске радње.

ЧИН је део драме који представља заокружену тематску целину у оквиру драмске
радње која се на позорници игра непрекидно од подизања до спуштања завесе. Драма
може да садржи један чин (тада се назива једночинка), два, три, четири или пет чинова.
СЦЕНА представља најмању тематску целину у развоју драмске радње, а одређује се
на основу промене на позорници која настаје уласком или изласком једне личности.

ДРАМСКИ ДИЈАЛОГ је основни облик драмског изражавања и представља разговор

два или више лица.

ДРАМСКИ МОНОЛОГ је облик драмског изражавања у којем се једна личност не

обраћа другој већ себи самој или публици. Може да означава и продужену реплику у
којој једно лице дуже говори о својим осећањима или о ономе што мисли.

РЕПЛИКА је појединачни говор сваког лика у оквиру драмске ситуације.

ДИДАСКАЛИЈЕ/РЕМАРКЕ су пишчева упутства (редитељу, глумцу или читаоцу) о

простору, изгледу позорнице, понашању или изгледу ликова (начин кретања, изрази
лица, гестови...), а као део драмског текста стоје у загради или су оштампана
другачијим типом слова.

КАТАРЗА је побуђивање осећања сажаљења и страха у гледаоцу док гледа трагедију,

чиме се прочишћавају гледаочева осећања, а он се оплемењује и духовно уздиже. Само
пад човека по средини из среће у несрећу изазван његовом погрешком (кривицом) у
гледаоцу изазива катарзу.

Поред разговора које смо водили о драми, у трећем делу семестра утврђивали смо
градиво у вези са епско-лирским књижевним врстама и књижевно-научним врстама.

ЕПСКО-ЛИРСКЕ ВРСТЕ

Ауторска књижевност:
• Баладе
• Романсе
• Поеме

Народна књижевност
• Баладе
• Романсе
КЊИЖЕВНО-НАУЧНЕ ВРСТЕ
• Аутобиографије
• Биографије
• Дневници
• Мемоари
• Путописи