Jelena Šakotić-Kurbalija

BRAK I STRES
Funkcionalni i disfunkcionalni partnerski odnosi

Novi Sad, 2020.

 UNIVERZITET U NOVOM SADU
FILOZOFSKI FAKULTET NOVI SAD
21000 Novi Sad
Dr Zorana Đinđića 2
www.ff.uns.ac.rs

Za izdavača
Prof. dr Ivana Živančević Sekeruš

Recenzenti
Prof. dr Nevena Čalovska Hercog
Prof. dr Vesna Petrović
Prof. dr Snežana Milenković

Tehnička priprema
Igor Lekić

ISBN
978-86-6065-634-8

Novi Sad, 2020.

Ova monografija predstavlja deo projekta "Efekti egzistencijalne nesigurnosti na

pojedinca i porodicu u Srbiji", koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike
Srbije (DN 179022).

Zabranjeno preštampavanje i fotokopiranje. Sva prava zadržava izdavač i autor.

Sadržaj i stavovi izneti u ovom delu jesu stavovi autora i ne odražavaju nužno stavove
Izdavača, stoga Izdavač ne može snositi nikakvu odgovornost prema njima.
Sadržaj
Predgovor ................................................................................................................. 5
Uvod........................................................................................................................ 11
Razvojni kontekst .................................................................................................... 19
Primarna porodica ili porodica porekla ............................................................... 20
Značaj detinjstva ................................................................................................. 27
Značaj predbračnog partnerskog iskustva .......................................................... 34
Stres u kontekstu razvojnih bračnih promena ........................................................ 39
Postoje li porodice bez potomaka ....................................................................... 39
Očekivane razvojne promene u braku ................................................................. 42
Ekonomska nesigurnost .......................................................................................... 55
Brak - zaštitni faktor i/ili izvor stresa ....................................................................... 59
Brak i (narušeno) zdravlje.................................................................................... 59
Neplodnost .......................................................................................................... 65
Neverstvo ............................................................................................................ 68
Pomeranje istraživačkog fokusa sa pojednica na dijadu ......................................... 75
Modeli dijadnih mehanizama prevladavanja stresa ............................................ 78
Model kongruencije......................................................................................... 80
Model prevazilaženja usmeren na vezu .......................................................... 81
Model zajedničkog prevladavanja ................................................................... 83
Sistemski transakcioni model .......................................................................... 85
Integrativni model dijadnog prevazilaženja .................................................... 86
Kritički osvrt na modele dijadnog prevazilaženja ................................................ 90
Suočavanje sa stresom i profesionalna psihološka pomoć ..................................... 97
Zapažanja iz psihoterapijske prakse .................................................................... 99
Literatura .............................................................................................................. 101
Bibliografija, hronološka ....................................................................................... 120
 Predgovor

Monografija, koja je pred vama, predstavlja rezultat dugogodišnjeg rada na

projektu "Efekti egzistencijalne nesigurnosti na pojedinca i porodicu u Srbiji".
Međutim, ona obuhvata i mnogo više od nalaza sa projekta čiji je sastavni deo.
Želim da sačuvam od zaborava neke radove u čije sam pisanje uložila dosta
vremena i energije, kako bih što konciznije predstavila ono što su drugi autori
napisali, ali i ono što su moji stavovi i uvidi do kojih sam došla, kako kroz
istraživanja, tako i tokom psihoterapijskog rada. Zato u ovoj monografiji praktično
objedinjujem, povezujem i proširujem ono što sam na temu partnerskih odnosa, u
kontekstu stresa, pisala od početka 1995. pa sve do kraja 2020. godine; a
integrišem to i sa uvidima koje sam sticala kako tokom ličnog psihoterapijskog
procesa, tako i tokom psihoterapijskog rada sa klijentima.
Na izbor teme diplomskog rada („Povezanost kompleksa inferiornosti i
pasivne zavisnosti u partnerskim odnosima” (Šakotić, 1996)), i moje usmeravanje
na istraživanje disfunkcionalnih partnerskih odnosa, presudno je uticao film
Romana Polanskog “Gorki mesec” (Bitter Moon, 1992). Međutim, to je bio samo
poslednji snažan podsticaj na proučavanje i razumevanje funkcionisanja
partnerskih odnosa. I pre toga sam intenzivno razmišljala o filmovima i književnim
delima koja su se bavila nesrećnim, često i tragičnim “ljubavnim odnosima” -
odnosima koji su sadržali različite vrlo snažne emocije, a redovno su uključivali
patnju jednog ili oba partnera. Film “Gorki mesec” mi je bio značajan, jer sam
gledajući ga prvi put jasno shvatila da u tim odnosima uopšte nije reč o velikoj
ljubavi, već o patologiji, ali još uvek nisam razumela zašto dvoje odraslih ljudi koji se
međusobno povređuju ostaju zajedno, a oboje pate!?
U to vreme je objavljena i knjiga: “Formule ljubavi: Kako ne upropastiti
sopstveni život tražeći pravu ljubav“ (Milivojević, 1995), koja je ostavila na mene
izuzetno snažan utisak i dala mi odgovore na postojeće nedoumice po pitanju
motivacije za destruktivno i autodestruktivno ponašanje u “ljubavnim odnosima”.
Zato sam (odmah po završetku čitanja Formula) kao jednu od Uvodnih napomena u
Diplomskom radu napisala:
“Često se ljubavnim odnosom (usled nedovoljno razvijene terminologije)
naziva i odnos između muškarca i žene koji je krajnje destruktivan, u kome nema ni
traga od rasta i razvoja ličnosti. Pošto verujem da ljubav isključuje destruktivnost, u
ovom radu ću koristiti sintagmu "partnerski odnos" da bih njom označila svaki
odnos muškarca i žene koji VERUJU da ("bez obzira što...") vole jedno drugo, ili još
preciznije: odnos u kome muškarac i žena NASTOJE da vole jedno drugo. Kažem
"veruju da vole svog partnera" misleći pri tom da svaka osoba ima sopstvenu
predstavu o ljubavi, određeni sistem uverenja (o tome šta je ljubav) u čiju tačnost
ne sumnja. Kada sam, pak, rekla da "oni nastoje da vole" imala sam u vidu, kao
prvo, da svaka osoba teži realizaciji sopstvene predstave o ljubavi, i, kao drugo, što
je smatram još važnije, da iza ponašanja ovih osoba uvek stoje zdrave potrebe (iako
se do njihovog zadovoljenja, neretko, dolazi zaobilaznim putem, te je i zadovoljenje
tek delimično).“ (Šakotić, 1996)
Najdublji koreni moje zainteresovanosti za funkcionisanje partnerskih
odnosa se, naravno, nalaze u mom detinjstvu. Psihoterapija mi je pomogla ne samo
da razumem i autentično prihvatim sebe, već da razumem i prihvatim činjenicu da
su ljudi vrlo različiti i da potpuno različito mogu doživeti jedan isti događaj; te da
razumeti (konkretnu) drugu osobu podrazumeva da svet vidimo baš iz njenog ugla -
“njenim očima”, pošto svako reaguje na ono što on opaža. Zahvaljujući
psihoterapiji, kojoj sam posvećena od samog početka profesionalnog razvoja,
paralelno sa naučnoistraživačkim radom na Fakultetu, mogla sam da uvidim
suštinsku razliku u značaju i primenjivosti nalaza do kojih možemo doći idiografskim
i nomotetskim pristupom.
U psihoterapiji sam se opredelila za istraživanje usmereno na pojedinca i
njegove međuljudske odnose, u svoj njihovoj kompleksnosti i neponovljivosti -
bukvalno jedinstvenosti; dok se na Fakultetu bavim nomotetskim
naučnoistraživačkim pristupom, gde se usmeravamo na veliki broj ispitanika,
svesno zanemarujući ono što su individualne specifičnosti, kako bi došli do
univerzalnih psiholoških zakona (ili makar zakonitosti). I jedan i drugi pristup daje
značajne, ali u različitim kontekstima potrebne i korisne informacije.

6
 Jedan od značajnih ciljeva ove publikacije je zalaganje za integraciju
saznanja iz nomotetskog i idiografskog pristupa (u ovom slučaju, integraciju mog
akademskog istraživačkog iskustva sa iskustvom iz psihoterapijske prakse), kako bi
se što bolje razumelo kompleksno međudejstvo koje bračni partneri ostvaruju
jedno na drugo, ali i međudejstvo stresa i funkcionalnosti bračnog odnosa.
Kada je reč o partnerskim odnosima, i u nomotetskom pristupu najčešće
ispitujemo individualne razlike - razlike u funkcionisanju individua u partnerskom
odnosu, individualno suočavanje partnera sa stresom... Ovde ću nastojati da
pomerim pažnju na kontekstualne i relacione varijable, te na postojeće modele
dijadnog prevladavanja stresa.
Namera mi je da, zainteresovanima za odnos braka i stresa, omogućim da
na jednom mestu pronađu korisne informacije - od teorijskih pretpostavki i
tumačenja razvojnih korena aktuelnog partnerskog funkcionisanja pri suočavanju
sa stresom, preko istraživačkih nalaza, pa do savremenih saznanja o mogućnostima
unapređenja istraživanja partnerskog prevladavanja stresa. Nastojala sam da stil
pisanja zadovolji naučne standarde, a da ipak ostane čitljiv i razumljiv i onima koji
se ne bave naučnoistraživačkim radom.
Tokom mog prvog (diplomskog) istraživanja, u stručnoj psihološkoj
literaturi, pored već poznate Bolbijeve teorije afektivnog vezivanja, otkrila sam
veliku vrednost (u vreme mog studiranja, nepravedno zapostavljenih) dela Karen
Hornaj i Alfreda Adlera. Zato će njihovi (suštinski neprevaziđeni) pristupi i ovde biti
pomenuti, u kontekstu razvoja i mehanizama održavanja relativno stabilnih
bazičnih/dominantnih životnih stilova prevladavanja stresa.
Prethodnu monografiju sa ovog Projekta (“BRAČNI ODNOSI U SRBIJI:
povezanost kvaliteta, potencijala za razvod i spremnosti za traženje psihološke
pomoći” (Šakotić-Kurbalija, 2016) završila sam pitanjem šta podrazumeva dobar
brak i odgovorom: “Najjednostavnije rečeno: dobar brak je onaj u kom se oba
partnera osećaju dobro. To ne znači da nema konflikata, nego da nema straha da
se konflikti ispolje i prevaziđu.” (Šakotić-Kurbalija, 2016, str.126). Ova monografija
nastoji da odgovori na pitanje zašto neki partneri i/ili parovi imaju strah od ulaska u
konflikte, te onda ne mogu ni da ih prevaziđu, dok drugi nemaju ovaj strah i
uspešno prevazilaze bračne konflikte, a i druge životne izazove!?

7
 Kako ne bi bili zaboravljeni ni minimizirani doprinosi mojih saradnica i
saradnika, tokom ovog dugogodišnjeg istraživačkog poduhvata, na kraju
monografije (u prilogu) je data hronološki sređena Bibliografija svih (publikovanih i
nepublikovanih) radova nastalih u okviru Projekta na (pod)temi bračni odnosi,
kojom sam neformalno rukovodila mentorisanjem studentskih radova; pa
zainteresovani čitalac može pronaći i pročitati pojedinačne radove (o problemima
znatno širim od teme ove publikacije). Svim autorima koji su navedeni u Bibliografiji
se zahvaljujem na saradnji i njihovom ličnom doprinosu.
Posebno veliku zahvalnost dugujem prof. dr Mariji Zotović, koja je kao
inicijatorka i rukovodilac/koordinatorka celokupnog projekta "Efekti egzistencijalne
nesigurnosti na pojedinca i porodicu u Srbiji", podržavala moja istraživanja bračnih
odnosa, i objavljivanje ove (kao i prethodne) monografije. Najveću zahvalnost,
svakako, dugujem mom životnom saputniku, Kurbalija Draganu, na svesrdnoj i
emocionalnoj i profesionalnoj podršci koja kontinuirano traje gotovo pune tri
decenije.

U Novom Sadu, 08.11.2020.

8
 "Bračni odnos je nešto više od zbira ličnosti uključenih u njega; u takvom
odnosu sadržana je tendencija da se svaki partner menja, što opet ponovo utiče na
odnos."

(Ekermen, 1966, str. 189)

 Uvod

Brojna istraživanja ukazuju, a i medicinska i psihoterapijska praksa

potvrđuju, da je stres u značajnoj meri povezan sa narušavanjem i mentalnog i
fizičkog zdravlja. Međutim, ovaj odnos uopšte nije jednostavan i ne sme se gubiti iz
vida da na to kakvi će biti efekti stresa na pojedinca, a onda i na njegove bliske
odnose, utiče mnoštvo faktora. Na spoljašnje faktore pojedinac može u različitoj
meri da utiče (na neke u velikoj meri, na neke vrlo malo, a na neke nimalo); ali ono
što može to je da osvesti i po potrebi menja sopstvene načine suočavanja sa
stresom, odnosno mehanizme prevladavanja stresa (ako treba i uz stručnu
psihološku pomoć, koja se uvek može dobiti i besplatno).
Pojedinci, a isto tako i bračni parovi, se na sasvim različite načine suočavaju
sa stresnim događajima i sa različitom uspešnošću ih prevladavaju. Na osnovu toga
i partnerske/bračne odnose možemo posmatrati i porediti na jednoj dimenziji
funkcionalnosti, gde su na krajnjim tačkama smešteni funkcionalni i disfunkcionalni
načini prevladavanja stresa (u odnosu na date okolnosti), te u vezi s tim možemo
govoriti i o funkcionalnim i disfunkcionalnim partnerskim odnosima. Pri tom je
izuzetno važno razumeti da nije reč o funkcionalnim i disfunkcionalnim parovima
(kao osobama/ličnostima), već o funkcionalnosti samog odnosa, o kvalitetu
povezanosti partnera/supružnika i njihovoj uspešnosti u prevladavanju stresa.
Pored toga, važno je imati u vidu da, po pitanju funkcionalnosti nečijeg odnosa, nije
reč ni o nepromenljivim kategorijama ili trajnom stanju, već samo o aktuelnom
stanju - do nekog narednog poremećaja postojeće ravnoteže.
Svaki odnos tokom vremena neminovno prolazi kroz razvojne krize, i
očekivano je da tada i partneri i njihov odnos postaju vulnerabilni, jer njihov
dotadašnji način funkcionisanja, u susretu s novim izazovima, mora da se
reorganizuje (Cox, Paley, Burchinal & Payne, 1999). Međutim, pored toga (nekada i
istovremeno), partneri pojedinačno, a onda i njihov odnos, mogu prolaziti i kroz
različite situacione krize, planirane i neplanirane, prijatne i neprijatne, željene i
neželjene životne promene; gde svaka promena ima i stresogeni potencijal, kako za
pojedinca, tako i za bračni/partnerski odnos.
 Tokom duge istorije proučavanja stresa, njegovom određenju i merenju se
pristupalo na različite načine (pregled u: Havelka Meštrović i Havelka, 2020). Od
definicija stresa kao događaja u spoljašnjoj sredini, preko njegovih određenja kao
unutrašnjeg stanja organizma, pa do viđenja stresa kao iskustva koje proizlazi iz
transakcije između osobe i sredine u kojoj se ona nalazi. Ni danas ne postoji jedan
opšteprihvaćen pristup, ali je najprihvaćenije, ipak, određenje po kom stres
predstavlja odnos između osobe i okoline, i to takav odnos u kom osoba procenjuje
situaciju kao previše zahtevnu, u poređenju sa njenim resursima, ili kao preteću za
njenu dobrobit (Lazarus & Folkman, 2004).
Stres se može klasifikovati na različite načine, ali se posebno korisnom
pokazala podela u odnosu na intenzitet stresa, jer stresovi različitih kategorija, po
ovoj podeli, ostavljaju kvalitativno različite posledice na fizičko i mentalno zdravlje
(Zotović, 2002). Prema intenzitetu pretnje ili ugrožavanja koji stresni događaj
uključuje, moguće je razlikovati:
1. traumatski stres, kod koga je najveći intenzitet pretnje;
2. stres povezan sa životnim događajima, koji ne uključuje direktnu opasnost
po život, te podrazumeva slabiji intenzitet od traumatskog stresa;
3. stres povezan sa hroničnim opterećenjem socijalnim ulogama, koji ima još
slabiji intenzitet, ali duže trajanje; i
4. svakodnevne mikrostresove, koji uključuju iskustva slabog intenziteta, ali
njihovo ponavljanje daje stresogeni potencijal (Zotović, Trifunović i Šakotić-
Kurbalija, 2018).

Razvoj u periodu odraslog doba obiluje razvojnim zadacima koji

predstavljaju izvore stresa i zahtevaju specifične aktivnosti čiji je cilj njegovo
prevladavanje. Međutim, kao što je već navedeno, osim stresa povezanog sa
očekivanim razvojnim promenama, osoba može istovremeno doživljavati stres
povezan sa vanrednim životnim događajima i okolnostima (kao što su smrt bliske
osobe, dijagnostikovanje teške bolesti, razvod i sl); kao i dnevne mikrostresove,
povezane sa teškoćama u svakodnevnom funkcionisanju; a, u retkim slučajevima,
osobe mogu biti izložene i stresnim događajima iz kategorije traumatskih, koji
nastaju potpuno neočekivano i dramatično ugrožavaju čovekovu bezbednost i
dobrobit (Zotović, Trifunović, i Šakotić Kurbalija, 2020).

12
 Traumatski događaji sadrže izrazito visok stepen pretnje psihičkom i/ili
telesnom integritetu i uvek se nalaze van raspona uobičajenih ljudskih iskustava.
Mogu se razlikovati tri tipa traumatskih događaja: 1. prirodne i tehnološke
katastrofe (prve, poput zemljotresa, poplava, požara, uzrokuje priroda, a druge,
poput npr. nuklearne eksplozije, izaziva čovek), 2. ratni traumatski stresori, i 3.
traumatski događaji sa isključivo ličnim implikacijama (npr. teška saobraćajna
nesreća, silovanje i sl.). Svaki od ova tri tipa traumatskih događaja izaziva različite
reakcije koje su u velikoj meri univerzalnog karaktera (Aldwin, 1994). Pri tom, iako
traumatski stresori pružaju jako malo mogućnosti da se uspostavi kontrola nad
situacijom, istraživanja i psihoterapijska praksa ukazuju da oni koji su u užasu
reagovali zaleđenošću, te pasivno trpeli, kao i oni koji su bili obuzeti paničnim
strahom, imaju znatno teže psihološke posledice, u odnosu na osobe koje su, u
domenu mogućeg, nekako ipak pokušale da preuzmu kontrolu (Herman, 2010).

Traumatski stres je vrlo osetljiva, značajna i zahtevna tema koja prevazilazi

okvire ove monografije, te iako je, kada se javi, izuzetno značajan za funkcionalnost
bračnog odnosa, neće ovde biti obrađen. Isti je slučaj i sa nasiljem u partnerskim
odnosima i razvodom braka.

Stresogenost različitih situacija je moguće odrediti i količinom promena

koju te situacije zahtevaju od osobe, bez obzira da li su te promene pozitivne ili
negativne za onoga ko ih doživljava. Međutim, iako, po broju objavljenih radova,
deluje da je intenzitet pažnje i posvećenosti koju stručnjaci u oblasti mentalnog
zdravlja poklanjaju stresu srazmeran njegovom intenzitetu, te se znatno više pažnje
poklanja traumatskom stresu i stresu povezanom sa životnim događajima, nego
svakodnevnim mikrostresovima, važno je imati u vidu da nalazi istraživanja
dosledno ukazuju da su hronični stresni događaji više povezani sa zdravstvenim
problemima, u odnosu na znatno intenzivnije, ali vremenski kraće („jednokratne“)
životne promene. Najštetnije efekte na čovekovo fizičko i psihičko zdravlje ima
dugotrajno, hronično delovanje i akumuliranje stresora (Hudek-Knežević, i Kardum,
2005). Pritom, hronični stresni događaji predstavljaju relativno dugotrajne teškoće
ili teškoće koje se učestalo ponavljaju tokom dužeg vremenskog razdoblja.
Odnosno, reč je o životnim okolnostima koje predstavljaju dugotrajno neugodno
opterećenje (Ogden, 2007).
Pojedini autori navode da dnevni mikrostresori igraju medijacionu ulogu u
ispoljavanju efekata velikih životnih događaja na zdravlje pojedinca; a kada se u

13
statističku analizu podataka uključe i veliki životni događaji i svakodnevne teškoće,
može se zaključiti da se doprinos mikrostresora zdravstvenim ishodima smanjuje ili
se, čak, i potpuno isključuje značajnost povezanosti životnih događaja i
zdravstvenih ishoda (Aldwin, 1994).
Stres, dakle, nije situacija u kojoj se pojedinac našao, već podrazumeva
njegovu reakciju na određenu situaciju; a ukoliko osoba mora da mobiliše svoje
resurse (fizičke i psihičke) u odupiranju ili prilagođavanju situaciji sa kojom se
suočava, tada govorimo o stresoru ili stresnoj situaciji. Pri tom, u potencijalno
stresnim situacijama, pojedinac prvo procenjuje hoće li se sam moći suočiti sa
zahtevima situacije, a zatim i koliko socijalne podrške može očekivati. Tek ako
proceni da postoji nesklad između zahteva koji se pred njega postavljaju i njegovih
ličnih mogućnosti, i, uz to procenjuje, da nema dovoljno ni socijalne podrške (da
nema onih koji bi mu mogli pomoći), situaciju će doživeti kao stresor (Berger,
1997).
Kada se osoba nađe u situaciji koju doživljava stresnom, ona mora nekako s
njom da se nosi. Zato će nastojati, na kognitivnom ili na ponašajnom planu, da
savlada, podnese ili smanji spoljašnje i unutrašnje zahteve i/ili sukobe među tim
zahtevima koje procenjuje kao ugrožavajuće ili opterećujuće, u smislu da
prevazilaze resurse kojima ona raspolaže. Drugim rečima, suočavanje sa stresom
podrazumeva savladavanje, redukovanje ili tolerisanje zahteva i/ili sukoba koji se
javljaju između osobe i sredine (Lazarus & Folkman, 2004).

Suočavanje sa stresom nužno predstavlja proces (jer se reakcije menjaju sa

razvojem događaja), koji je pod uticajem procena zahteva koje postavlja određeni
događaj i mogućnosti pojedinca da im se suprotstavi (neodvojiv je od konteksta),
tako da prima svoj konačan oblik kroz interakciju situacionih i ličnih faktora. Ono
(suočavanje sa stresom) uvek podrazumeva ulaganje napora u savladavanje
određenih zahteva, bez obzira na ishod (Berger, 1997).

Treba, međutim, imati u vidu da postoje dva različita (međusobno

suprotstavljena) pristupa stabilnosti strategija suočavanja sa stresom. Dok, po
široko prihvaćenom, određenju koje su dali Lazarus i Folkmanova, suočavanje sa
stresom predstavlja trajno promenljivo kognitivno i ponašajno nastojanje da se
izađe na kraj sa specifičnim spoljašnjim i/ili unutrašnjim zahtevima (Lazarus &
Folkman, 2004); drugi pristup određuje suočavanje sa stresom kao dispoziciono
svojstvo ličnosti, što podrazumeva izvesnu doslednost u ispoljavanju reakcija.

14
Odnosno, u drugom pristupu se pretpostavlja da je suočavanje sa stresom relativno
stabilno - da će pojedinac sa većinom stresnih događaja izlaziti na kraj na sličan
način, te se govori o stilovima suočavanja ili stilovima prevladavanja stresa (Berger,
1997).

Ne postoji ni konačan ni opšteprihvaćen sistem podele strategija

suočavanja sa stresom. U literaturi o stresu se može pronaći veliki broj klasifikacija
stilova prevladavanja stresa, kao opštijih tendencija da se reaguje na uobičajeni ili
preferirani način, i strategija suočavanja kao konkretnih ponašanja u stresnim
situacijama. Pri klasifikaciji stilova prevladavanja najčešće se prepoznaju dva stila,
koji se međusobno razlikuju po funkciji (na problem i na emocije usmereno
prevladavanje), fokusu pažnje (usmeravanje pažnje i kognitivno izbegavanje;
pristupajuće i izbegavajuće), metodu (kognitivno i bihevioralno prevladavanje),
aktivnom ili pasivnom pristupu itd. Pritom, kada se razmatra prevladavanje na nivou
strategija, može se reći da postoji veliki broj različitih vidova prevladavanja, koji su
identifikovani u radovima različitih istraživača, i znatno manje saglasnosti među
autorima, jer vrsta i broj strategija prevladavanja zavisi u velikoj meri od konteksta u
kome je prevladavanje ispitivano (Zotović i sar. 2020).
Nalazi različitih istraživanja (npr. Cohan & Bradbury, 1997; Harper, Schalje
& Sandberg, 2000) pokazuju da stres vremenom dovodi do pada bračnog
zadovoljstva i do bračne nestabilnosti. Ustanovljeno je i da veći uticaj na pad
bračnog zadovoljstva imaju svakodnevni mikrostresori od pojedinačnih stresnih
životnih događaja (Bodenmann, Lederman & Bradbury, 2007); a jedna
longitudinalna studija (Bodenmann & Cine 2006, prema Bodenmann et al., 2007)
pokazuje da su upravo svakodnevni mikrostresori među najvažnijim prediktorima
razvoda.

Brojni autori su empirijski potvrdili povezanost strategije suоčаvаnjа sа

strеsоm, kvaliteta bračnog odnosa i brаčnog zadovoljstva; kao i značajnu
povezanost kvaliteta bračnog odnosa sa ishodima prevladavanja stresa (npr.
Bouchard, Sabourin, Lussier, Wright & Richer, 1998; Bowman, 1990; Cohan &
Bradbury, 1994;1997; Houser, Konstam, & Ham, 1990; Miljanović, Šakotić-
Kurbalija, i Kurbalija, 2013; Ptacek & Dodge, 1995; Ѕabourin, Laporte, & Wright,
1990; Strizović, Šakotić Kurbalija, Trifunović, 2017; Trifunović, Šakotić-Kurbalija, i
Strizović, 2016b; Šakotić-Kurbalija, Miljanović, i Kurbalija, 2014).

15
 Istraživački nalazi ukazuju dа je izbegavanje problema u negativnoj
korelaciji sa bračnim zadovoljstvom; da su usmеrеnost nа еmоciје i bračno
zadovoljstvo u pоzitivnоj korelaciji; dok usmerenost na rеšаvаnjе prоblеmа nije
značajno pоvеzаna sа brаčnim zadovoljstvom (Bowman, 1990). Neki autori (npr.
Ѕabourin et al., 1990) su utvrdili i da optimističnа pоrеđеnjа i prеgоvоri pоzitivno
utiču nа dоživljај brаčnоg zаdоvоljstvа, a da odustајаnjе i sеlеktivnо ignоrisаnjе
pоnаšаnjа nеgаtivnо utiču nа brаčnо zаdоvоljstvo.

Ustanovljeno je, takođe, dа muškаrci i žеnе pribеgаvајu rаzličitim

strаtеgiјаmа kаdа sе suоčаvајu sа brаčnim prоblеmimа (Bouchard et al., 1998;
Hobfoll, Dunahoo, Ben-Porath, & Monnier, 1994; Šakotić-Kurbalija, i Trifunović,
2017)). Pritom. muškаrcе u većoj meri kаrаktеriše kоmpеtitivno ponašanje i
оriјеntisаnost nа zаdаtаk, dok je za žеnе karakterističnije prоsоciјаlno, аsеrtivno i
еmpаtično ponašanje, u međuljudskim odnosima. Istraživački nalazi pokazuju i dа
žеnе izvеštаvајu о vеćој brizi, kоnfliktimа i trаžеnju drugih аktivnоsti vаn brаkа,
kаkо bi оdgоvоrilе zаhtеvimа kоје stvаrајu brаčni prоblеmi. Pri tom, žеnе kоје
prеvаzilаzе strеs kоristеći оvе strаtеgiје pоkаzuјu mаnjе brаčnо zаdоvоljstvо, iаkо
njihоvа upоtrеbа prеdstаvljа аktivаn nаpоr čiја је svrhа zаbоrаvljаnjе tеškоćа
prоuzrоkоvаnih strеsоrоm (Hobfoll, et al., 1994). Neki autori (npr. Bouchard et al.,
1998) smatraju da žеnе mogu imati krаtkоrоčnu korist оd kоrišćеnjа strаtеgiје
pоricаnjа, a do sličnog nalaza se došlo i istraživanjem u našoj sredini, kada je
ustanovljeno da je bračno zadovoljstvo žena u pozitivnoj korelaciji sa sklonošću ka
poricanju postojanja problema (Šakotić-Kurbalija, 2011a).

Imajući u vidu nајkоnzistеntniје rеzultаtе istrаživаnjа u оvој оblаsti, neki

autori (npr. Billings & Moos, 1981; Hamilton & Fagot 1988; Stone & Neale, 1984)
zaključuju da suоčаvаnjе sа strеsоm koje predstavlja pribеgаvаnjе еmоciоnаlnim
оdgоvоrimа nа prоblеmе i prоvоđеnjе vrеmеnа u diskusiji о prоblеmimа sа
priјаtеljimа ili pоrоdicоm, kоd žеnа najčešće rezultira njihovim doživljajem visоkоg
zаdоvоljstvа brаčnim оdnоsоm; dok kоrišćеnjе rаzličitih pоnаšаnjа izbеgаvаnjа i
udаljаvаnjа оd prоblеmа, najčešće rezultira njihovim dоživljајem niskоg brаčnоg
zаdоvоljstvа. Ostaje naravno i mogućnost drugačijeg objašnjenja postojećih nalaza
- npr. da se žene koje su nezadovoljne bračnim odnosom udaljavaju od problema ili
da postoji cirkularna kauzalnost ili da oba fenomena imaju zajednički izvor
varijabiliteta.

16
 U skladu sa napred navedenim nalazima su i rezultati istraživanja dobijeni u
našoj sredini, u okviru Projekta "Efekti egzistencijalne nesigurnosti na pojedinca i
porodicu u Srbiji" (Miljanović, Šakotić-Kurbalija i Kurbalija, 2013; Šakotić-Kurbalija,
2011a). U jednom od ovih radova (Šakotić-Kurbalija, 2011a), zaključeno je da je
visok stepen zadovoljstva brakom, kod žena, pre svega povezan sa samoprocenom
efikasnosti u rešavanju bračnih konflikata, kumulativnom sumom stresa koji potiče
od pozitivnih životnih događaja (percipiraju da imaju puno pozitivnih, a veoma
malo ili nimalo negativnih životnih događaja), traženjem emocionalne podrške i
razumevanja u stresnim situacijama, ali i sklonošću ka negiranju postojanja
problema; a da je bračno nezadovoljstvo povezano sa doživljajem veće lične
vrednosti u odnosu na partnera, izraženim anksioznim stilom afektivne vezanosti,
dužinom vremena koje je par proveo pre nego što su počeli da žive zajedno,
pasivnim odnosom prema stresnim situacijama i traženjem instrumentalne podrške
od drugih, kao načinom prevazilaženja stresnih situacija (od drugih ne traže
razumevanje i podršku, već konkretne savete i pomoć), i kumulativnom sumom
stresa koji potiče od negativnih / neugodnih životnih događaja (percipiraju da imaju
dosta negativnih, a veoma malo ili nimalo pozitivnih životnih događaja).

U cilju utvrđivanja u kojoj meri različite strategije suočavanja sa stresom

doprinose globalnom bračnom zadovoljstvu žena u našoj sredini, utvrđeno je da je
skup analiziranih strategija suočavanja sa stresom statistički značajno povezan sa
bračnim zadovoljstvom, ali da je ta povezanost relativno niska (R=0,28; p<0,00).
Strategije usmerene na problem se nisu pokazale kao samostalni značajan prediktor
zadovoljstva brakom kod žena, dok su se strategija izbegavanja i strategija traženja
(i dobijanja) podrške iz spoljašnje sredine, pokazale i kao samostalni značajni
prediktori. Pri tom je zaključeno da što više žene koriste izbegavanje, kao strategiju
suočavanja sa stresom, to će imati slabije izraženo bračno zadovoljstvo, a da
traženje i dobijanje podrške iz spoljašnje sredine u stresnim situacijama ima
pozitivan uticaj na globalno zadovoljstvo bračnim odnosom (Miljanović i dr., 2013).

Nalazi našeg istraživanja sugerišu i da je za žene koje su generalno

nezadovoljne svojim bračnim odnosom karakterističnije pasivno-depresivno
reagovanje pri suočavanju sa stresom, dok je ženama koje su generalno zadovoljne
svojim bračnim odnosom svojstvenije planiranje kako prevazići postojeći životni
problem, uz oslanjanje na emocionalnu podršku drugih ljudi (Šakotić-Kurbalija,
Miljanović i Kurbalija, 2014).

17
 No, krenimo hronološki: od Razvojnog konteksta ka Modelima dijadnih
mehanizama prevladavanja stresa, a u pravcu Pomeranja istraživačkog fokusa sa
pojednica na dijadu.

18
 Razvojni kontekst

Na prvi pogled je sasvim jasno da ni jedan čovek ne živi u vakuumu, ali se u

nomotetskom naučnoistraživačkom pristupu, ipak, ova činjenica često gubi iz vida,
ili se značaj životnog konteksta svodi na mali broj (tek nekoliko) sociodemografskih
varijabli.

Da bi razumeli nečije ponašanje neophodno je sagledati kako spoljašnji

(fizički i socijalni) tako i unutrašnji (intrapsihički) kontekst. Odnosno, pored brojnih
objektivnih faktora koji su delovali i onih koji u sadašnjem trenutku/aktuelno deluju
na osobu iz okruženja, još je bitnije sagledati kako konkretna osoba opaža svoje
okruženje, jer svako reaguje u odnosu na ono što on opaža.

Za razumevanje ponašanja neke konkretne osobe, posebno u stresnim

situacijama, važno je znati kako ta osoba opaža/doživljava sebe (sopstvene
mogućnosti da se nosi sa onim što vidi kao potencijalno ugrožavajuće za nju), i kako
opaža druge ljude (u kojoj meri veruje da se može na njih osloniti, ukoliko proceni
da joj je to potrebno, kako bi prevazišla doživljaj ugroženosti).

Svaka osoba u bračni odnos dolazi sa istorijom interakcija koje su u velikoj

meri formirale njena očekivanja, socijalnu percepciju i ponašanje. Da bi razumeli
unutrašnji kontekst i kako osoba doživljava sebe, a kako druge ljude, te koliko
generalno veruje da se u situacijama (sopstvene procene) ugroženosti može
osloniti na sebe ili druge, važno je sagledati razvojna iskustva koja utiču na
formiranje ličnosti i na formiranje njenih socijalnih obrazaca ponašanja. Ta razvojna
iskustva se odnose kako na strukturu i dinamiku funkcionisanja porodice u kojoj je
osoba sticala rana iskustva, tako i intrapsihičke faktore koji su uticali na razvoj
ličnosti i razvoj njenih očekivanja od sebe i očekivanja od drugih ljudi, a posebno
očekivanja vezanih za bliske odnose.
 Primarna porodica ili porodica porekla

Porodica u kojoj se rađa i/ili odrasta dete je dugo označavana kao (njegova
doživotna) primarna porodica. Kada se pod primarnom podrazumeva prva porodica
po redosledu, onda je taj naziv sasvim adekvatan. Međutim, primarna znači i
najvažnija, pa imali mi to u vidu ili ne, primarnost obično asocira i na ovo značenje
(i podrazumeva ga); te, ukoliko se porodica u kojoj se neko rađa i odrasta smatra
trajno najznačajnijom, zato što je bila hronološki prva i značajno uticala na
formiranje ličnosti, onda sa velikom sigurnošću možemo pretpostaviti da će kvalitet
odnosa u novoformiranoj porodici biti diskutabilan. Odnosno, možemo očekivati da
će najverovatnije posvećenost novoformiranoj porodici biti slabija u odnosu na
prvobitnu porodicu - porodicu iz koje neko potiče.

Znatno kasnije je ušla u upotrebu (naizgled sinonimska) sintagma: porodica

porekla. Jasno je da nisu u pitanju samo terminološke razlike. Zato je
najprimerenije, najpreciznije, i po pitanju implikacija (u mentalnohigijenskom
smislu) najzdravije, porodicu u kojoj se neko rađa i razvija nazivati i smatrati
(isključivo) porodicom porekla. Tako će porodica koju osoba formira kao odrasla
ličnost imati status primarne - najvažnije. Za razliku od porodice porekla koju ni na
koji način ne možemo da biramo, novoformiranu porodicu (makar u zapadnoj
kulturi) stvaramo sopstvenim izborima i odlukama - izborom bračnog partnera i
izborom broja potomaka.

Naravno da ne treba gubiti iz vida da ti izbori nikada nisu u potpunosti

slobodni, odnosno da nisu u potpunosti odraz naših želja, jer imamo mogućnost da
budemo sa osobom koju sami biramo, samo pod uslovom da i ta osoba odluči da
bude sa nama. Takođe, po pitanju broja dece, možemo u izvesnoj meri odlučivati o
maksimalnom broju dece (npr. da nikako nećemo decu ili da želimo samo jedno,
samo dvoje dece..., i ne više od toga), ali ne mogu svi slobodno birati koliki će biti
minimalan broj njihove dece, bar kada je u pitanju biološko roditeljstvo. U smislu da
neko može želeti bar dvoje dece, a da nema mogućnost da dobije ni jedno; ili
dobije jedno, a onda usled sekundarnog steriliteta, ne može dobiti drugo dete. Pri
tom, postoje i polne razlike po pitanju mogućnosti izbora da li će neko imati dete
kada već dođe do začeća. Realno, žene imaju (i logično je da imaju) poslednju reč o
tome da li će prekinuti postojeću trudnoću, a može se desiti da muškarac ni ne

20
sazna o toj trudnoći i mogućnosti da postane roditelj (ili o tome da je već postao
roditelj). O formiranju porodice i ograničenim mogućnostima slobode izbora će biti
više reči u poglavljima pod nazivom Postoje li porodice bez dece i Neplodnost.

Kada se govori o porodicama porekla, obično se prvo ima u vidu njihova

struktura, te podela na potpune i nepotpune porodice, odnosno na porodice gde
su bila prisutna oba biološka roditelja i porodice gde je iz različitih razloga bio
prisutan samo jedan biološki roditelj. Međutim, u realnosti, bilo koji bračni partner
kao dete uopšte nije morao živeti sa biološkim roditeljima, već je mogao živeti sa
usvojiteljima (zakonskim roditeljima), a mogao je živeti i sa hraniteljima, ili u domu
za decu bez roditeljskog staranja. Svakako je značajno i iz kog razloga je porodica
bila nepotpuna - da li zbog smrti jednog od roditelja; ili zato što je otac nepoznat ili
nije priznao/nije prihvatao dete; ili je jedno od roditelja dugotrajno bilo odsutno
zbog posla ili zbog odsluženja zatvorske kazne; ili, što je najčešći slučaj - usled
razvoda braka; a i onda je značajno imati u vidu da li su se održavali, i koliko često,
kontakti sa odsutnim roditeljem. U realnosti je nekada struktura porodice porekla
bračnih partnera još složenija, jer biološki roditelji, jedno ili oboje, mogu zasnovati
nove bračne odnose i u njima imati još dece (Šakotić-Kurbalija, 2016).

Nepotpune porodice su, ipak, najčešće posledica razvoda braka, koji

neminovno predstavlja stresan događaj za supružnike, a najčešće mu prethodi i
dosta dug period disfunkcionalnih bračnih i porodičnih odnosa. Neretko je prisutno
i nasilje u partnerskom odnosu. Pri tom, treba imati u vidu da ne postoji samo
fizičko nasilje. Nasilje u partnerskim odnosima obuhvata vrlo širok spektar
ugrožavajućih/zlostavljajućih reakcija - od suptilnih, ali čestih omalovažavanja
partnerovog ponašanja i ličnih karakteristika, pa do emocionalnih ucena i
nastojanja da se postigne potpuna kontrola nad partnerovim životom, što ima za
posledicu smanjeno samopouzdanje i samopoštovanje zlostavljanog partnera.

Međutim, čak i kada supružnici, koji su ujedno i roditelji, nastoje da čin

razvoda bude maksimalno civilizovan i da objasne detetu da razvod braka nikako ne
znači da će ono izgubiti nekoga od njih kao roditelja, činjenica je da se neminovno
menja i detetov dotadašnji uobičajeni način funkcionisanja. Razvod menja ustaljeni
životni tok svih članova porodice. Zato je nemoguće da ne ostavi nikakve efekte na
decu supružnika koji se razvode.

21
 Deci, bez obzira na uzrast, nije lako da razumeju i prihvate značajne
promene u porodičnom funkcionisanju, posebno zato što te promene uopšte nisu
pod njihovom kontrolom, te su zato realno bespomoćnija i vulnerabilnija od
odraslih osoba - supružnika koji se razvode. Po pravilu, otežavajući faktor je i to što
su roditelji koji se razvode, obuzeti sopstvenim emocijama i sopstvenim
prevladavanjem stresa, često emocionalno nedostupni ili makar nedovoljno
dostupni detetu koje je uplašeno pred neizvesnošću sa kojom se suočava. Pored
straha, kod dece se u ovom periodu najčešće javlja bojazan, ili čak i uverenje, da su
oni na neki način doprineli razvodu roditelja, te imaju doživljaj krivice u vezi s tim.
Reakciju na razvod roditelja (kao i na druge stresne događaje) u velikoj meri
određuju uzrasne karakteristike deteta/potomka, a u najvećoj meri karakteristike
konkretnog deteta. Zato ni deca u istoj porodici ne doživljavaju roditeljski razvod na
isti način.

Nalazi brojnih istraživanja (npr. Booth & Edwards, 1990; Bumpass, Martin
& Sweet, 1991; Caspi & Elder, 1988; McLeod, 1991; Greenstein, 1995; Amato,
1996; Diekmann & Engelhardt, 1999; Kunz, 2000; Quinlan & Flin, 2003; Wolfinger,
1999, 2000) ukazuju da se kod bračnih partnera, čiji su se roditelji razveli tokom
njihovog detinjstva, češće javljaju bračni konflikti, da imaju više problema u
komunikaciji sa bračnim partnerom i znatno niže bračno zadovoljstvo, u odnosu na
pojedince koji su odrastali u potpunim porodicama sa biološkim roditeljima. Treba,
međutim, imati u vidu da se efekti roditeljskog razvoda na partnerske odnose
potomaka i njihove stavove, po pitanju funkcionisanja partnerskih odnosa,
registruju znatno pre njihovog ulaska u brak - mogu se registrovati već pri njihovom
ulasku u prve romantične veze.

Istraživački nalazi sugerišu da adolescenti čiji su se roditelji razveli, u

poređenju sa onima iz potpunih porodica, imaju pozitivnije stavove prema razvodu;
doživeli su da je brak nepredvidiv i nestabilan, te očekuju da se i njihov budući brak
može završiti razvodom. Pored toga, adolescenti, iz porodica porekla gde su se
roditelji razveli, u većoj meri strahuju da će u njihovom braku nedostajati ljubav,
kvalitetna komunikacija i poverenje, te da će doživeti neverstvo, konflikte ili
zlostavljanja. Takođe, češće brinu da će ih partner napustiti; a oni koji manje veruju
u trajnost braka, u slabijoj meri će i insistirati na formalnom braku (Fagan &
Churchill, 2012; Krik, 2002).

22
 Mada razvod roditelja, u nekim optimalnim okolnostima, može imati samo
(relativno) kratkoročne efekte na potomke; istraživanja najčešće ukazuju na
dugotrajne efekte roditeljskog razvoda (Amato, 2010). Pritom, nalazi pojedinih
istraživanja ukazuju da na stavove prema razvodu kod potomaka ženskog pola
podjednako utiču oba roditelja, dok su za stavove muških potomaka značajniji
stavovi očeva (Kapinus, 2004).
Nalazi nekih istraživanja, takođe, pokazuju da devojke, iz porodica gde su
se roditelji razveli, češće ispoljavaju manje poverenja i zadovoljstva partnerskom
vezom, u odnosu na devojke iz potpunih porodica (Jacquet & Surra, 2001). Druga
istraživanja (npr. Johnston & Thomas, 1996), međutim, pokazuju da se potomci
razvedenih roditelja, i muškog i ženskog pola, u većoj meri boje odbacivanja, te da
im ovaj smanjeni nivo poverenja dodatno otežava zbližavanje u partnerskom
odnosu. Pored toga, istraživački nalazi pokazuju da potomci razvedenih roditelja
češće očekuju neverstvo, te zato u partnerskom odnosu ispoljavaju više
nepoverenja i opreza (Fagan & Churchill, 2012).
Generalno, adolescenti čiji su se roditelji razveli, iskazuju niža očekivanja od
braka, a veću preferenciju ka zajedničkom (vanbračnom) životu - kohabitaciji.
Pretpostavljeno je da doživljavanje roditeljskih konflikata i razvoda doprinosi
trivijalizaciji institucije braka i umanjenju važnosti koju pridaju posvećenosti
vezama. Negativni stavovi prema braku doprinose smanjenoj posvećenosti
romantičnim vezama, što dalje doprinosi nižem kvalitetu partnerskog odnosa (Cui
& Fincham, 2010; Tasker & Richard, 1994).
Jedna od mogućih posledica razvoda roditelja na partnerske odnose
potomaka, očito jeste njihova povećana spremnost da se i oni sami u odraslom
dobu razvedu, ukoliko nisu zadovoljni bračnim odnosom ili da ni ne ulaze u
formalni bračni odnos, jer ne veruju u brak kao instituciju (svesni su da ne
podrazumeva trajnost), te radije biraju kohabitaciju. U ovim slučajevima, najčešće
zbog rođenja dece, kohabitacija neretko preraste i u brak, koji su oni, ako su
nezadovoljni, spremni lakše da okončaju, u odnosu na potomke iz porodica gde nije
došlo do razvoda roditelja. Sa druge strane, dešava se da su bračni odnosi, kod
potomaka iz potpunih porodica, puni nasilja, ali oni sebi teže dozvoljavaju razvod
kao opciju, jer “u njihovoj porodici nema razvoda”. Bitno je imati u vidu da
spremnost na razvod nije direktno povezana sa kvalitetom bračnog odnosa, u
pitanju su dve odvojene dimenzije.

23
 To potvrđuju i istraživanja u našoj sredini (Šakotić-Kurbalija, 2011a; 2016),
te su, u skladu s postavkama Teorije socijalne razmene, a kako su to svojom
tipologijom predvideli Lewis i Spanier (1979), mogući i zadovoljavajući - nestabilni, i
nezadovoljavajući - stabilni, i nezadovoljavajući - nestabilni i zadovoljavajući-stabilni
brakovi.

Rezultati naših istraživanja ukazuju da bračna stabilnost jeste značajno

povezana sa kvalitetom bračnog odnosa, ali ujedno pokazuju da kvalitet bračnog
odnosa u relativno maloj meri doprinosi stabilnosti braka. Pored toga, nalazi iz naše
sredine sugerišu da žene procenjuju sopstvene brakove značajno manje stabilnim i
manje kvalitetnim ukoliko potiču iz porodica gde je postojao razvod roditelja. Sa
druge strane, ne postoje statistički značajne razlike u proceni bračnog kvaliteta i
stabilnosti između žena koje žive sa partnerima koji potiču iz potpunih porodica i
onih čiji su roditelji razvedeni. Mada, zbog relativno malog broja ispitanica koje
potiču iz nepotpunih porodica, treba biti oprezan sa generalizacijom ovih rezultata
(Šakotić-Kurbalija, 2016).

Različitih autori (npr. Amato & DeBoer, 2001; Lyngstad & Engelhardt, 2009)
su isticali da oni koji su odrastali u nepotpunim porodicama nisu imali model za
donošenje kompromisnih odluka, ni model pružanja partnerske podrške, nisu stekli
ove veštine koje se uče po modelu, te da upravo ovaj nedostatak socijalnih veština
kasnije negativno utiče na kvalitet njihovih bračnih odnosa, ali i na kvalitet njihovih
ostalih socijalnih odnosa. Razvod roditelja i okolnosti koje ga uobičajeno prate,
neretko doprinose da deca, iz porodica porekla sa razvedenim roditeljima, ulaze u
svet odraslih sa znatno drugačijim iskustvima i stavovima, u odnosu na decu iz
potpunih porodica, a ta iskustva doprinose povećanom riziku da se i oni sami u
odraslom dobu razvedu (Härkönen, 2014).

Amato (1996) smatra da fenomen transgeneracijskog prenosa razvoda

treba posmatrati upravo kao posledicu specifičnosti u socijalizaciji dece koja su
odrastala samo sa jednim roditeljem; i može se tumačiti preko tri grupe posrednih
faktora. To su: 1. socioekonomski faktori (češće se dešava da potomci razvedenih
roditelja, u odnosu na vršnjake iz potpunih porodica, ranije napuštaju školu i
roditeljsku kuću, imanju manje prihode, ranije formiraju vanbračne zajednice i
stupaju u brak, ranije imaju decu); 2. stavovi prema razvodu (imaju manje
negativne stavove prema razvodu i slabiju posvećenost braku); i 3. faktori socijalnih

24
problema u ponašanju (češće ispoljavaju obrasce interpresonalnih ponašanja koji
povećavaju rizik od razvoda, npr. nedovoljne socijalne veštine u komunikaciji).
Koliko god bila značajna roditeljska posvećenost deci, sasvim je nerealno
očekivati od supružnika koji se razvode da (u vreme dok su u procesu razvoda i dok
se sami adaptiraju na značajnu životnu promenu) budu adekvatna podrška deci.
Međutim, važno je istaći da uz neformalnu pomoć i podršku (koju dobijaju od
prijatelja, roditelja...) ili formalnu, profesionalnu psihološku pomoć i podršku, ovaj
izuzetno stresan period za decu može znatno da se skrati i ublaži, te ne mora
ostaviti dugotrajne negativne posledice na detetov razvoj i posebno na njegovo
poverenje u trajnost i kvalitet bliskih odnosa.

Ovde je važno navesti kako je moguće pogrešno interpretirati neke

istraživačke nalaze i/ili vršiti neosnovano/pogrešno zaključivanje na osnovu
određenih rezultata. Mnogi problemi nastaju kada ljudi ne razumeju značenje
naučnoistraživačkih nalaza, a pritom nemaju svest o tom nerazumevanju
(nezavisno od toga koliko su formalno obrazovani). Tako, npr., neki pogrešno
razumeju da će se najverovatnije razvesti ako pre venčanja počnu da žive sa
partnerom, jer mnogi istraživački nalazi govore o značajnoj pozitivnoj povezanosti
kohabitacije i razvoda; pa zato odlučuju da ne žive zajedno pre venčanja; ili veruju
da nije dobar izbor neko ko ih privlači, jer potiče iz porodice gde su se roditelji
razveli, pošto istraživanja dosledno potvrđuju postojanje fenomena
transgeneracijskog prenosa razvoda... Do grešaka u zaključivanju (i kasnijih
raširenih predrasuda), takođe, dolazi kada se vrše neopravdane generalizacije i
preterana pojednostavljivanja u istraživačkim nacrtima. Naime, jednim
istraživanjem (Katowitz, 2007) je utvrđeno da razvod roditelja kao samostalan,
nezavisan faktor uopšte nije značajno povezan sa kvalitetom partnerskih veza
odraslih osoba.
Roditeljski razvod se smatra događajem koji negativno utiče na
prilagođavanje dece. Kao što je već navedeno, efekti se prepoznaju već u
romantičnim vezama potomaka razvedenih roditelja. Nalazi različitih napred
navedenih istraživanja to potvrđuju. Međutim, važno je imati u vidu da razvod nije
jedan nezavisan događaj. Najčešće razvodu prethode učestali bračni sukobi, pa i
učestali sukobi između roditelja i dece. Upravo ovi procesi mogu biti faktori koji
imaju negativan efekat na partnerske odnose potomaka, a ne razvod sam po sebi.
Postoje značajne razlike i među porodicama u kojima je došlo do razvoda roditelja.
Da bismo mogli razumeti kvalitet romantičnih veza adolescenata, pored

25
registrovanja roditeljskog razvoda, važno je prikupiti podatke i o porodičnoj
dinamici i procesima koji mogu imati značajnu varijabilnost. Međutim, iako razvod,
sam po sebi, nije značajno povezan sa kvalitetom partnerskih veza odraslih osoba;
faktori kao što su nivo roditeljskog konflikta, uključenost oca i majke, kao i stil
afektivnog vezivanja odraslih, jesu značajno (posredno ili neposredno) povezani sa
kvalitetom partnerskih odnosa potomaka.
Nalazi pomenute studije (Katowitz, 2007) pokazuju da razvod roditelja, sam
po sebi, nije, ali da navedeni (sekundarni) faktori razvoda jesu značajno povezani sa
kvalitetom partnerskih odnosa potomaka. Reč je o tome da potomci iz nepotpunih
porodica (nastalih usled roditeljskog razvoda), po pravilu, doživljavaju znatno više
izloženosti roditeljskim konfliktima tokom detinjstva, nego potomci iz potpunih
porodica. Pored toga, potomci iz tako nastalih nepotpunih porodica, doživljavaju
znatno slabiju uključenost roditelja u brigu o njima, i to od strane oba roditelja - i
oca i majke. Doživljavaju znatno manju uključenost oca, jer se pri razvodu
starateljstvo nad decom obično dodeljuje majkama; a smanjena uključenost majke
se, po pravilu, dešava zato što, usled smanjenih prihoda nakon razvoda, žena može
biti prinuđena da poveća broj svojih radnih sati, kako bi sama izdržavala porodicu, a
to ujedno rezultira i njenim povećanim odsustvom od kuće, odnosno smanjenjem
kvalitetne brige o detetu (Katowitz, 2007).
Postoji opšta saglasnost među teoretičarima, psihoterapeutima i
istraživačima da su bračni odnosi roditelja značajni kao modeli za ponašanje
potomaka u njihovim brakovima. Samo u tom smislu, disfunkcionalni bračni odnosi
roditelja, česti konflikti i zlostavljanje nepovoljno utiču na bračne odnose njihovih
potomaka (Amato & DeBoer, 2001; Wolfinger, 2000), a transgeneracijski prenos
disfunkcionalnih bračnih odnosa doprinosi bračnoj nestabilnosti i češćim razvodima
(Amato & DeBoer, 2001; Conger et al., 2000; Story, Karney, Lawrence, & Bradbury,
2004).

Dakle, umesto same strukture porodice, za funkcionalnost, kvalitet i

stabilnost bračnih odnosa potomaka, bitan je, a na osnovu psihoterapijskih uvida,
verujem da je i od ključnog formativnog značaja (u kontekstu porodice porekla),
kvalitet bračnog odnosa roditelja - način na koji su oni komunicirali i rešavali
konflikte, a pre svega način na koji su se oni kao bračni par suočavali sa stresom.
Zato smatram potpuno opravdanim stav da je razvod znatno bolje rešenje, za sve
članove porodice, od izloženosti bračnom i porodičnom nasilju, bilo koje vrste.

26
 Međutim, ne sme se gubiti iz vida da model bračnog odnosa roditelja, u
porodici porekla, ne mora biti jedini model bračnog odnosa koji je neko imao, a
bračni odnos roditelja svakako nije u potpunosti determinišući faktor kvaliteta i
stabilnosti bračnih odnosa potomaka. Postoje značajne individualne razlike u
doživljaju onoga što posmatramo kao model, a u krajnjoj liniji uvek postoji
mogućnost kasnijeg učenja novih obrazaca ponašanja, ukoliko smo motivisani da ih
naučimo.

Značaj detinjstva

Funkcionisanje bilo kog pojedinca u bračnom (ili bilo kom partnerskom)

odnosu se zasniva na njegovim osnovnim uverenjima o sebi, o drugima i o tome
kako funkcioniše svet, a ova uverenja se razvijaju od najranijeg detinjstva.

Novorodenče u potpunosti zavisi od svojih staratelja i ne može samostalno

opstati. Ukoliko mu se pruža bezuslovna ljubav, briga i toplina, ako raste u
atmosferi sigurnosti, ako se podstiču i podržavaju njegove aktivnosti, dete će
razvijati bazično poverenje - poverenje i u sebe i u druge. Ovaj doživljaj unutrašnje
sigurnosti daje detetu slobodu da istražuje svoju okolinu i vlastite mogućnosti, da
izražava svoja osećanja, misli, želje, interesovanja, da raste i da se razvija. Ukoliko
su, međutim, roditelji iz bilo kog razloga veoma zaokupljeni sopstvenim potrebama,
pa detetove potrebe duže vreme ignorišu ili grubo odbacuju, ako nisu u stanju da
dete prihvate kao posebnu individuu i da mu pruže bezuslovnu ljubav, oni mu ne
daju psihološku dozvolu da raste i da se razvija. Pošto su potrebe deteta
frustrirane, ono će biti prinuđeno da traga za zaobilaznim načinima njihovog, makar
delimičnog, zadovoljenja (Šakotić-Kurbalija, 2010).

Utvrđivanje i dosledno sprovođenje određenog načina funkcionisanja, i

zadovoljenja postojećih potreba, Adler je nazvao životnim stilom (odnosno,
životnom linijom ili životnim planom), Hornajeva je govorila o uobličavanju taktike
ili strategije, te o svestranom neurotičnom rešenju, Bern o životnom scenariju ili
skriptu, a Bolbi o unutrašnjem radnom modelu.

27
 Kao što je već navedeno, stres predstavlja odnos između osobe i okoline, i
to takav odnos u kom osoba procenjuje situaciju kao previše zahtevnu, u poređenju
s njenim resursima, ili kao preteću za njenu dobrobit; a suočavanje sa stresom
predstavlja kognitivno i bihejvioralno nastojanje da se izađe na kraj sa specifičnim
spoljašnjim i/ili unutrašnjim zahtevima, koje osoba procenjuje kao opterećujuće ili
u toj meri teške da prevazilaze resurse kojima ona raspolaže. Suočavanje se, dakle,
odnosi na akciju čija je svrha savladavanje, redukovanje ili tolerisanje sukoba koji se
javlja između osobe i sredine. Pritom, izbor strategija suočavanja sa stresom zavisi
od procene pretnje i procene resursa koji su na raspolaganju osobi za suočavanje
sa pretnjom (Lazarus & Folkman, 2004).

Ovde je važno istaći da, imajući u vidu kako sve ono što osoba preduzima u
cilju savladavanja nekog (spoljašnjeg ili unutrašnjeg) zahteva koji procenjuje kao
ugrožavajući na bilo koji način (telesno, psihički ili socijalno), predstavlja strategije
suočavanja sa stresom (Šakotić-Kurbalija, Šanta i Kurbalija, 2016), možemo
zaključiti da se navedeni konstrukti različitih autora (Hornajeve, Adlera, Berna i
Bolbija), iako su znatno širi, odnose i na to kako će se osoba suočavati sa stresom -
kako će reagovati u situacijama lične ugroženosti.

Hornajeva je smatrala da različite nepovoljne okolnosti u detetovom

okruženju dovode do razvoja njegove bazične anksioznosti. Odnosno, smatrala je da
se kod deteta razvija "osećanje izolovanosti i bespomoćnosti u svetu koji shvata kao
potencijalno neprijateljski" (Hornaj, 1987c, str. 12), kada živi u bilo kakvim po njega
nepovoljnim okolnostima.

U ovakvim okolnostima, umesto da razvija sopstvene potencijale (pravo ja),

dete svu svoju energiju usmerava ka ublažavanju bazične anksioznosti. Ono će
tragati za sigurnošću; tražiće način ophodenja sa ljudima koji će zadovoljiti njegovu
potrebu za sigurnošću. "Čineći ovo, ono ne samo što ad hoc razrađuje strategiju,
već i trajne karakterne crte koje postaju deo njegove ličnosti." (Hornaj, 1987a, str.
44)

Najjednostavnije rečeno, Hornajeva je smatrala da postoje tri strategije -

da se dete može "kretati" prema ljudima, protiv njih ili od njih. Kada dete prihvata
svoju bespomoćnost i, uprkos sopstvenoj otuđenosti i nepoverenju, pokušava da
zadobije naklonost drugih i da se osloni na njih, ono se "kreće prema ljudima". Kada
dete bezuslovno sumnja u osećanja i namere drugih prema njemu, te, delimično

28
zbog sopstvene zaštite, a delimično zbog želje za osvetom, nastoji da bude što jače,
što moćnije, ono se "kreće protiv ljudi". A kada dete doživljava da nema mnogo
zajedničkog sa okolinom, oseća da ga ljudi uopšte ne razumeju, te izgrađuje svoj
sopstveni svet - okreće se prirodi, igračkama, sanjarenju..., ono se "kreće od ljudi".
Kod svakog od ova tri "kretanja" istaknut je po jedan od elemenata bazične
anksioznosti (u prvom - bespomoćnost; u drugom - neprijateljstvo; u trećem -
izolacija). Kako bi "rešilo" bazični konflikt, nastao usled simultanog prisustva
kontradiktornih stavova prema drugim ljudima, pa i prema samom sebi, dete
nastoji da dosledno sprovodi jedno od ovih "kretanja", dok ostala potiskuje. Na taj
način (neurotični) razvoj poprima karakter odbrambenih svojstava, jer potisnuto
predstavlja stalnu pretnju veštački stvorenom integritetu. Da bi postiglo željenu
sigurnost, dete će zanemarivati autentična osećanja, misli i želje, udaljavaće se od
autentičnog - pravog ja; a stepen njegovog otuđenja će biti srazmeran intenzitetu
njegove bazične anksioznosti.

Pošto anksiozno dete nema pravog samopouzdanja, ono će u mašti

razvijati jednu idealizovanu sliku o sebi. Vremenom ova idealizovana slika za osobu
postaje stvarnija od njenog pravog ja, jer odgovara svim njenim potrebama, te će
ona umesto pravog razvijati idealizovano ja.

Samoidealizacija, koja je, u početku, bila čisto unutrašnji proces, prerasta u

kompulzivnu težnju za spoljašnjim uspehom - postaje "svestrano neurotično
rešenje", te osoba, da bi postigla svoj cilj, da bi otelotvorila svoje idealizovano ja,
razvija sistem unutrašnjih "moram" i raznih tabua. Pritom, sadržaj unutrašnjih
diktata ("moram" i "ne smem") zavisi od preovladujućeg "kretanja", a u potpunosti
je određen idealizovanom slikom koju je osoba izgradila o sebi (na osnovu ličnog
iskustva, ranih maštanja, sopstvenih potreba i datih mogućnosti). Preovlađujuće
"kretanje" (odnosno, stav prema sebi i drugima ) je determinisano urođenim
temperamentom deteta i uslovima sredine u kojoj ono raste.

Hornajeva je smatrala da, "ako prvobitna situacija nije suviše uskraćivala

spontani razvoj, kasnija iskustva, naročito ona u mladosti, mogu blagotvorno
delovati. Ako je, međutim, moć prvobitnih iskustava bila dovoljno snažna da
izmodelira dete prema izvesnom krutom uzoru, nikakvo novo iskustvo neće se moći
probiti." (Hornaj, 1987a, str. 46). Delimično zato što osoba uvek zauzima određenu
ulogu, te tako ne dopušta sebi da stekne neko novo iskustvo, a delimično zato što

29
svako novo iskustvo tumači jezikom svog ustaljenog obrasca (Šakotić-Kurbalija,
2010).

Ono što je Hornajeva nazivala "kretanjima" u velikoj meri odgovara onome

što se u transakcionoj analizi naziva "egzistencijalnim pozicijama". Pri tom,
"kretanje prema ljudima" odgovara "depresivnoj egzistencijalnoj poziciji" ("ja nisam
OK - ti si OK"); "kretanje protiv ljudi" odgovara "paranoidnoj egzistencijalnoj
poziciji" ("ja sam OK - ti nisi OK"); a "kretanje od ljudi" odgovara "očajničkoj
egzistencijalnoj poziciji" ("ja nisam OK - ti nisi OK").

Ujedno, "kretanje prema ljudima" odgovara onome što se u teoriji

afektivnog vezivanja označava preokupiranim obrascem vezivanja; "kretanje protiv
ljudi" odgovara izbegavajućem obrascu vezivanja; a "kretanje od ljudi" odgovara
bojažljivom obrascu vezivanja.

Bolbi je smatrao da sistem afektivne vezanosti predstavlja sistem regulacije

sigurnosti. Pretpostavljao je da beba dolazi na svet opremljena bihejvioralnim
sistemom koji teži aktivaciji kada je pod stresom i tako služi zaštiti i opstanku
individue (Bowlby, 1988).

Prema teoriji afektivnog vezivanja, između roditelja/staratelja, odnosno,

najčešće između majke i deteta, kroz seriju svakodnevnih, repetitivnih i
komplementarnih afektivnih razmena, u najranijem detinjstvu se formiraju
specifične emocionalne relacije. Kvalitet majčinog odnosa prema detetu - njena
dostupnost, osetljivost i kontinuitet u reagovanju na signale i potrebe deteta,
reflektuje se na postepenu izgradnju detetove predstave o sebi i predstave o
drugima. Dete gradi predstavu o sebi kao o biću koje manje ili više zaslužuje ljubav i
pažnju, kao i predstavu o drugima kao više ili manje dobrim, emocionalno i fizički
dostupnim. Bolbi je ove internalizovane, subjektivne obrasce, koji predstavljaju
akumulirana iskustva iz ranog detinjstva nazvao unutrašnjim radnim modelima, a
smatrao je da počinju da se grade već u prvim mesecima života (Bowlby, 1988).

Negativno viđenje drugih, prema teoriji afektivnog vezivanja, nastaje usled

neadekvatnog majčinog reagovanja na potrebe deteta, u smislu neresponzivnog,
selektivnog, nedoslednog udovoljavanja detetovim potrebama, a rane impresije
koje dete stvara iz odnosa sa majkom se inkorporiraju u radni model drugih, tako
da se reflektuju tokom života i na odnose sa drugim ljudima, odnosno, ljudi se
generalno doživljavaju kao nepouzdani, a ljudska priroda se tumači kao loša.

30
Negativan model selfa, po teoriji afektivne vezanosti, takođe, nastaje kroz
neadekvatnu majčinu brigu o detetu – ukoliko se detetove potrebe ne
zadovoljavaju na odgovarajući način, dete počinje da veruje da nije biće koje
zaslužuje pažnju, ljubav i brigu; a posredstvom radnih modela, ovaj doživljaj ima
tendenciju da se zadrži i u odraslom životnom dobu. Zato rana emocionalna
iskustva imaju veliki značaj i za razumevanje psihopatologije odraslog doba.
Nesigurni stilovi ranih afektivnih veza mogu predstavljati razvojni preduslov za
kognitivnu vulnerabilnost prema depresiji i anksioznosti. Imajući u vidu sve nalaze
koji se odnose na ranu afektivnu vezanost i afektivnu vezanost u odraslom dobu – u
partnerskim odnosima, potvrđeno je da partnerski odnosi postaju reprodukcija
odnosa sa primarnim figurama vezanosti, jer isti bihejvioralni sistem determiniše
dinamiku ranih afektivnih odnosa i partnerskih odnosa u odraslom dobu. Odnosno,
zaključeno je da partnerski odnosi (u najvećem broju slučajeva) predstavljaju
aktuelno odigravanje ranih životnih uloga, pri čemu u partnerske veze prenosimo
iskustva stečena u najranijoj dobi iz odnosa dete – roditelj (Šakotić-Kurbalija,
Mićanović-Cvejić i Kurbalija, 2010).
Pojedini autori su već tokom 1970-ih i ranih 1980-ih godina, uočili
povezanost nemogućnosti pronalaženja adekvatnog ljubavnog partnera sa
određenim obrascima odnosa sa roditeljima u detinjstvu - previše distanciranim ili
prezaštićujućim, te su počeli da koriste koncept teorije afektivnog vezivanja kao
osnov za razumevanje uzroka usamljenosti i neadekvatnih ljubavnih veza tokom
adolescencije i u odraslom dobu (Fraley & Shaver, 2000).
Objedinjujući rezultate različitih istraživanja o načinima ispoljavanja
privrženosti u ljubavnim odnosima odraslih, Hazan i Shaver (1987) su romantičnu
ljubav i vezivanje partnera koncipirali kao proces afektivnog vezivanja. Kao polaznu
osnovu u formulaciji teorije koristili su jednu od bazičnih pretpostavki teorije
afektivnog vezivanja - da odnosi koji se u ranom detinjstvu formiraju između deteta
i roditelja predstavljaju prototip odnosa sa partnerskim figurama (Hazan & Shaver,
1987; 1994; Shaver, Hazan, & Bradshaw, 1988). Ovi autori su, takođe, smatrali da
zadovoljstvo vezom u velikoj meri zavisi od stepena poverenja svakog supružnika u
to da partner može zadovoljiti njegove osnovne potrebe za sigurnošću, negom i
seksualnom gratifikacijom. Pri tom je ovaj stepen poverenja direktno određen
prirodom veze sa roditeljima i unutrašnjim radnim modelom bliskih veza svakog od
supružnika (Trifunović, Šakotić-Kurbalija, i Strizović, 2016a).

31
 Jednu od bazičnih pretpostavki teorije afektivnog vezivanja - da odnosi koji
se u ranom detinjstvu formiraju između deteta i roditelja predstavljaju prototip
odnosa sa partnerskim figurama (Hazan, & Shaver, 1987), potvrđuju mnoga i
inostrana istraživanja (prema: Cassidy & Shaver, 1999), ali i istraživanja u našoj
sredini, i to i na kliničkoj populaciji (Šakotić-Kurbalija, Mićanović-Cvejić, & Kurbalija,
2010) i na nekliničkoj populaciji (Stefanović-Stanojević, 2002).
Na osnovu Bolbijeve pretpostavke o dva tipa unutrašnjih radnih modela –
modela sebe (predstave o sebi kao o biću koje manje ili više zaslužuje ljubav i
pažnju), i modela drugog (predstave o drugima kao više ili manje dobrim,
emocionalno i fizički dostupnim), i toga da modeli mogu biti pozitivni i negativni,
Bartolomju i Horovic (Bartholomew & Horowitz, 1991) razlikuju četiri obrasca u
organizaciji partnerskog afektivnog vezivanja: sigurni, izbegavajući, preokupirani i
bojažljivi.
Siguran stil partnerske afektivne vezanosti karakteriše pozitivan model
sebe i pozitivan model drugih, odnosno, niska anksioznost i nisko izbegavanje.
Ovakvu vrstu partnerskog vezivanja ispoljavaju deca koja su imala adekvatnu,
sigurnu interakciju sa majkom, te su stekla doživljaj lične vrednosti, ali i vrednosti
drugih ljudi. Karakteriše ih samopouzdanje i doživljaj da je svet sigurno mesto za
život. Njihove odnose sa drugima karakteriše poverenje i prihvatanje. Ispoljavaju
nizak nivo vulnerabilnosti na stresna iskustva. Komuniciraju otvoreno, bez
manipulativnih tendencija. Ispoljavaju visok stepen spremnosti za
samoistraživanjem. U odnosu prema partneru ispoljavaju poštovanje i direktnu
komunikaciju, gde jasno prepoznaju i izražavaju svoje potrebe (Bartholomew,
1993).
Preokupirana afektivna vezanost podrazumeva visoku anksioznost i nisko
izbegavanje, odnosno, negativan radni model sebe i pozitivan radni model drugih.
Pošto njihove rane interakcije karakteriše nesigurnost u majčinu dostupnost i
majčina selektivnost u izboru detetovih signala na koje će odreagovati, ovakav stil
se prenosi i u partnerske odnose, te je zato njihova vezanost za partnera
intenzivna, zahtevna, i opterećena strahom da će biti napušteni. Radni model sebe
je negativan, te imaju doživljaj inferiornosti, lične neadekvatnosti i
nekompetentnosti; druge ljude doživljavaju kao vrednije. Ponašanje u partnerskim
vezama im je usmereno na zadržavanje partnerove blizine; jer su u stalnom strahu
od gubitka partnera, i stalno su u potrazi za dokazima partnerove naklonosti,
ljubavi i privrženosti. Prekomerna pažnja koju očekuju i traže od partnera je u

32
funkciji prevazilaženja njihovog ličnog doživljaja manje vrednosti, i u funkciji
potvrde da neće biti napušteni. S partnerom nastoje da izgrade simbiotski odnos, i
u taj odnos ulažu znatno više pažnje i emocija nego u odnosu na spoljašnje
okruženje (Bartholomew, 1993).
Izbegavajuća afektivna vezanost je određena niskom anksioznošću i
visokim izbegavanjem, odnosno, pozitivnim modelom sebe i negativnim modelom
drugih. Druge ljude doživljavaju inferiornijim od sebe; vlastite kvalitete precenjuju,
te se često ponašaju arogantno i dominirajuće. Njihove socijalne relacije odlikuje
distanciranost i emocionalna hladnoća, što onemogućava njihovo ostvarivanje
kvalitetnih emocionalnih interakcija sa partnerom (Bartholomew, 1993).
Bojažljiva afektivna vezanost podrazumeva visoku anksioznost i visoko
izbegavanje, odnosno, negativan model sebe i negativan model drugih. Ove osobe
ispoljavaju visok stepen zavisnosti od drugih, tako da kroz simbiotske relacije
pokušavaju da prevaziđu doživljaj lične neadekvatnosti. Međutim, istovremeno,
zbog negativnog modela drugih, imaju negativna očekivanja i od partnera. Ovakav
stil afektivnih odnosa se uglavnom javlja kod dece koja su imala iskustvo odrastanja
pored duševno bolesnih, ili fizički zlostavljanih roditelja. Grade model partnerske
veze koji je određen pojačanom potrebom za vezivanjem, uz istovremeni strah od
vezivanja. Partnerski odnosi su obojeni ambivalencijom, usled stalno prisutnog
konflikta između potrebe da se vežu za partnera i potrebe da ga odbace
(Bartholomew, 1993).
Sigurni obrazac afektivne vezanosti, koji je formiran u ranom detinjstvu,
vodi ka psihološkoj stabilnosti pojedinca, čineći ga otpornim tokom života na
različite stresne uticaje (Thompson, 2000). Zato i partnerski odnos dve osobe koje
su iz detinjstva ponele sigurne obrasce afektivne vezanosti vodi ka stabilnoj vezi i
braku.
Međutim, nisu stabilni partnerski odnosi i brakovi samo kod onih koji imaju
sigurne obrasce afektivne vezanosti. Pošto dve odrasle osobe ulaze u partnerski
odnos sa već formiranim unutrašnjim radnim modelima, koji vode ponašanje
afektivne vezanosti, posebno u stresnim situacijama, stabilnost veze (koja ne
podrazumeva i zadovoljstvo postojećim odnosom!) će zavisiti od stepena
kompatibilnosti njihovih unutrašnjih radnih modela. Tako će u stabilnom (mada ne i
srećnom) odnosu biti i partneri od kojih jedno ima ambivalentni (obično žena), a
drugo izbegavajući obrazac afektivnog vezivanja (najčešće muškarac), jer jedno

33
drugom potvrđuju polazna očekivanja i tako daju sigurnost - pomažu u očuvanju
unutrašnjeg radnog modela formiranog u detinjstvu (Kirkpatrick, & Davis, 1994). O
istom ovom fenomenu, samo drugim terminima su pisali i Hornaj, i From, i Adler, a
potvrda je dobijena i u našoj sredini (Šakotić, 1996; Šakotić-Kurbalija, 2011b).
Adler (1989a) je smatrao da je određeno osećanje manje vrednosti
svojstveno svim ljudima i da ono potiče iz ranog detinjstva, iz perioda prirodne
slabosti i nesamostalnosti, iz detetove potrebe za oslanjanjem na jačeg - moćnije
odrasle. To osećanje inferiornosti, po Adleru, ne predstavlja nikakvu abnormalnost.
Naprotiv, u njemu je video ogromnu pokretačku snagu i uzrok svim poboljšanjima
položaja čovečanstva (Adler, 1989.c). Međutim, za razliku od ovog (normalnog)
osećanja inferiornosti koje podstiče rast i razvoj ličnosti, "kompleks manje
vrednosti se javlja kada se čovek suočava sa nekom teškoćom za koju nije dovoljno
prilagođen ili pripremljen, i on izražava njegovo uverenje da je nesposoban da je
savlada." (Adler, 1989.c, str. 262). Umesto da se suoče sa postojećim problemom, i
ulože sve svoje napore da ga reše, osobe sa kompleksom manje vrednosti
probleme "drže na odstojanju" i "spremno priznaju svoju slabost i svoju
nesposobnost da se sami brinu o sebi." (Adler, 1989.c, str. 264). Kompleks
inferiornosti tako dovodi do osiromašenja ličnosti, jer osoba ograničava svoje
područje aktivnosti kako bi izbegla (anticipirane) poraze. Uverenje osobe da nije
sposobna da savlada probleme na koje nailazi (odnosno, kompleks inferiornosti) se
manifestuje u različitim životnim aspektima. Jedan od tih aspekata svakako čine i
partnerski odnosi (Šakotić-Kurbalija, 2011b).

Značaj predbračnog partnerskog iskustva

Razvojni period pozne adolescencije i ranog odraslog doba je vreme kada

najveći broj osoba ulazi u partnerske odnose sa namerom da im budu posvećeni, a
kvalitet tih romantičnih veza je značajno povezan kako sa emocionalnim, tako i sa
fizičkim distresom (Lee, 2007).
Brojna istraživanja ukazuju da je za kvalitet bračnog odnosa i bračnu
stabilnost značajna starost partnera pri stupanju u brak. Utvrđeno je da se češće

34
razvode parovi koji su bili vrlo mladi i oni koji su bili mlađi pri stupanju u brak
(Amato & Previti, 2003; Bumpass, Martin & Sweet, 1991; Karney & Bradbury, 1995;
Wu & Penning, 1997; Ono, 1998; Rao & Sekhar, 2002; Tucker & O'Grady, 1991;
Heaton, 2002). Pritom, starost partnera nije značajna samo zbog sticanja većeg
životnog iskustva, i veće intelektualne i emocionalne zrelosti, već je reč i o tome da
među pojedincima koji kasnije stupaju u brak ima najviše onih koji su se više
obrazovali, te imaju i bolji socio-ekonomski status. Rezultati dobijeni istraživanjem
sprovedenim u Srbiji podržavaju nalaze da je rani ulazak žena u brak značajno
povezan s njihovim kasnijim bračnim nezadovoljstvom (Šakotić-Kurbalija, 2011a),
što implicira potrebu za preventivnim savetodavnim radom s ovom populacijom.
Vrlo su retka istraživanja u kojima se o predbračnim karakteristikama
bračnih partnera i njihovim partnerskim odnosima podaci prikupljaju u vreme kada
su aktuelni. Najčešće se prikupljaju retroaktivno, kada su ove informacije u izvesnoj
meri nužno izmenjene/iskrivljene u sećanju, i obojene proteklim iskustvima i
aktuelnim dešavanjima u životu ispitanika.
Međutim, postoje i longitudinalna istraživanja u kojima se vrši praćenje
pojedinaca, odnosno, ljubavnih parova od adolescencije; a samo ovakvi istraživački
nacrti mogu da nam pruže pouzdane uvide u to kako su predbračne karakteristike
partnera i njihovog odnosa povezane sa njihovim kasnijim bračnim odnosom -
kvalitetom bračnog odnosa, bračnim zadovoljstvom i bračnom stabilnošću.
Najduže longitudinalno istraživanje u ovoj oblasti je trajalo četrnaest
godina. Na osnovu rezultata ovog istraživanja, gde su prikupljani podaci o
osobinama ličnosti i predbračnom ljubavnom iskustvu partnera (pre sklapanja
braka), a nakon toga je vršeno njihovo praćenje kao bračnih partnera, utvrđeno je
da postoji značajna povezanost predbračnog ljubavnog iskustva s kvalitetom
bračnog odnosa, kao i sa bračnom stabilnošću i verovatnoćom da će se bračni par
razvesti (Huston & Melz, 2004; Miller, Caughlin & Huston, 2003). Ovim
dugogodišnjim istraživanjem su ustanovljena tri tipa ljubavnih odnosa: oscilirajući,
nedramatični i strastveni.
Oscilirajući tip predbračnih ljubavnih odnosa karakteriše velika
nestabilnost: brojni nesporazumi i konflikti među partnerima, koji se završavaju
privremenim prekidom odnosa, raskidom veze, a onda njenim ponovnim
nastavljanjem. Pri stupanju u brak, ovi partneri veruju da će se postojeći problemi u
vezi prevazići kada uđu u brak. Međutim, konflikti se po pravilu nastavljaju i nakon

35
venčanja, pa su partneri nezadovoljni bračnim odnosom i često se posle izvesnog
vremena razvode (Miller et al., 2003).
Nedramatični tip karakteriše visok stepen stabilnosti. Predbračni odnos je
skladan, bez većih konflikata među partnerima, i najčešće odnos među partnerima
ostaje takav i nakon stupanja u brak (Huston & Melz, 2004; Miller et al., 2003). U
kontekstu teorije afektivnog vezivanja, nema sumnji da u ovom tipu odnosa
učestvuju partneri sa sigurnim obrascima afektivne vezanosti.
Za strastveni tip predbračnih ljubavnih odnosa je karakteristična snažna
zaljubljenost i brzo stupanje u seksualne odnose. Predbračna veza je puna strasnih
osećanja, veruju da je partner za njih idealan, te nisu spremni da dugo čekaju, već
relativno brzo ulaze u brak. Nakon venčanja, u odnosu na prethodno opisane
tipove razvoja ljubavnih odnosa, u ovim brakovima su mnogo snažnija osećanja i
doživljaj ljubavi. Međutim, to može trajati samo izvesno vreme, jer postojeća
snažna osećanja proizilaze iz zaljubljenosti, iz partnerovih projekcija idealnog, a ne
iz realnih osobina drugog partnera. Vremenom se neminovno počinju suočavati sa
realnim partnerovim osobinama, i tada počinju nesporazumi, koji su vremenom sve
veći. Najčešće nakon dve godine zajedničkog života, kada se međusobno suoče sa
realnim osobinama partnera, postaju sve kritičniji i sve nezadovoljniji brakom, što
vodi u bračnu nestabilnost, koja se najčešće završava razvodom (Huston & Melz,
2004).
I druga longitudinalna istraživanja potvrđuju značaj kvaliteta predbračnih
odnosa za kvalitet bračnih odnosa i stabilnost braka (npr. Fowers, Montel & Olson,
1996; Larson & Holman, 1994).
Jedna od značajnih predbračnih odluka koju donose partneri jeste i ta da li
će se pre ulaska u zajednički život venčati ili ne. Nalazi različitih istraživanja sugerišu
da zajednički život pre venčanja (tzv. kohabitacija) nepovoljno utiče na bračnu
stabilnost, odnosno da se oni koji su i pre formalnog braka živeli zajedno znatno
češće razvode od onih koji su zajednički život započeli tek venčanjem (npr. Bennett,
Blanc & Bloom, 1988; Bumpass & Sweet, 1989; Cohan & Kleinbaum, 2002; Heaton,
2002; Kamp Dush, Cohan & Amato, 2003; Teachman, 2002), iako venčani i
nevenčani bračni parovi u slučaju okončanja zajedničkog života imaju ista zakonska
prava. Postoje i istraživanja koja ne podržavaju u potpunosti ove nalaze, mada su
retka (npr. McRae, 1997; Schoen & Weinick, 1993).

36
 Pretpostavlja se da su uzroci ove povezanosti predbračne kohabitacije sa
bračnom nestabilnošću nalaze u karakteristikama ličnosti partnera koji su izabrali
da zajedno žive i pre venčanja. Pre svega, kako pokazuju istraživački nalazi (Kamp
Dush et al., 2003), ovi partneri nisu religiozni, nemaju tradicionalna shvatanja
braka, pa samim tim nemaju ni negativne stavove prema razvodu, neretko su
odrastali u jednoroditeljskim porodicama i u proseku su nižeg socio-ekonomskog
statusa.
Nalazi jednog istraživanja sprovedenog u Hrvatskoj (Subota, 2007) ukazuju
da je duža veza pre braka povezana sa većom kasnijom bračnom usklađenošću.
Međutim, rezultati istraživanja sprovedenog u Srbiji (Šakotić-Kurbalija, 2011a) daju
drugačije nalaze - da je duže vreme zabavljanja pre početka zajedničkog života
povezano sa ženinom procenom nižeg stepena afektivno-seksualne usaglašenosti
sa partnerom, njenim doživljajem nižeg stepena bračne kohezije (nižim stepenom
bliskosti i kvaliteta komunikacije među partnerima), i sa njenim nižim bračnim
zadovoljstvom.
Navedeni istraživački nalazi, o značajnoj povezanosti kvaliteta predbračnog
funkcionisanja partnera sa kvalitetom i stabilnošću njihovog kasnijeg bračnog
odnosa, nedvosmisleno ukazuju na značaj predbračnog savetovanja. Pri tom je
posebno značajan savetodavni rad sa onima čiji se predbračni ljubavni odnosi mogu
svrstati u oscilirajući i strastveni tip. Sa onima koji imaju oscilirajući tip predbračnih
ljubavnih odnosa je potrebno, pre svega, raditi na osvešćivanju neminovnosti
javljanja bračnih konflikata, te razvoju veština efikasnog rešavanja bračnih
konflikata; dok kod onih koji ispoljavaju strastveni tip predbračnog ljubavnog
odnosa, pre svega, postoji potreba da se radi na edukaciji vezanoj za emocije.
Nalazi različitih istraživanja nedvosmisleno ukazuju da su najnestabilniji
brakovi u kojima je dete rođeno pre sklapanja braka, a zatim brakovi gde je
postojala trudnoća pre sklapanja braka; dok su najstabilniji brakovi u kojima je dete
začeto tek nakon ulaska u brak (Kurdek, 1993; Morgan & Rindfuss, 1985), jer su
partneri zbog trudnoće ili rođenja deteta pre braka bili pod pritiskom da se venčaju
i/ili su imali doživljaj da su prinuđeni da menjaju svoje životne planove (Šakotić-
Kurbalija, 2016).

37
 Stres u kontekstu razvojnih bračnih promena

Svaka životna promena zahteva određeno prilagođavanje; bez obzira da li

je ta promena bila planirana ili nije, bez obzira da li je nagla ili postepena i
očekivana, bez obzira da li se smatra pozitivnom ili negativnom, ugodnom ili
neugodnom. Međutim, retko se bez patologiziranja razmatra šta se dešava kada u
široj i užoj socijalnoj sredini postoje očekivanja da usledi neka razvojna promena
(npr. da se dobije dete), a individua ili par prosto ne zna šta su njihove autentične
želje po tom pitanju, ili su svesni da ne dele (razvojna) očekivanja sa svojom
sredinom i nemaju potrebu da slede tuđa očekivanja. Zato, pre uobičajenih
razvojnih faza bračnog odnosa u kom su partneri postali i roditelji, razmotrimo prvo
pitanje da li bračni par predstavlja porodicu i ako u njemu nema dece; a u
kontekstu stresa čiji su izvor očekivane razvojne promene.

Postoje li porodice bez potomaka

Iako bračni partneri najčešće jesu i roditelji; bračni odnos ne podrazumeva

roditeljstvo, kao što ni roditeljstvo ne podrazumeva postojanje bračnog odnosa. Da
je to neosporna činjenica najbolje govore podaci da u državama Evropske unije od
1960. godine raste broj vanbračno rođene dece, te da se od devedesetih godina
prošlog veka njihov broj udvostručio i iznosi preko trećine broja živorođene dece u
ovim državama (Eurostat, 2010).
Bez obzira, međutim, što su i zakoni pojedinih država izbacili odrednicu da
je brak zajednica osoba suprotnog pola; te su i homoseksualni partnerski odnosi,
poput heteroseksualnih, dobili mogućnost zakonskog registrovanja; a i porodični
sistemski pristup jasno razdvaja bračni od roditeljskog porodičnog subsistema;
braku se i dalje, pre svega, pristupa kao reproduktivnoj zajednici, te se razvojne
faze bračnog odnosa izjednačavaju sa razvojnim fazama porodice i određuju se u
odnosu na uzrast potomaka, kao da ne mogu postojati porodice bez potomaka. Pri
tom se prva razvojna faza braka naziva „bračno razdoblje bez dece“ ili
„preroditeljski stadijum razvoja braka“ ili „novovenčani bračni par bez dece“
(Carter & McGoldrick, 2005, Hill, 1986), dok nazivi (razvojni zadaci?) svih narednih
faza praktično prate rast i razvoj potomaka: „rođenje deteta i rano detinjstvo dece“,
„razdoblje školske dece“, i „razdoblje odrasle dece“ ili „prazno gnezdo“ (Čudina-
Obradović i Obradović, 2006). Ovaj, i među stručnjacima, opšteprihvaćeni pristup
podeli razvojnih faza braka i bračnog odnosa implicira da bračni odnos ne može da
se razvija ukoliko u njemu nema potomaka (Šakotić-Kurbalija, Trifunović i Zotović,
2018). Dakle, bračni partneri treba da se realizuju i u roditeljskim ulogama, ukoliko
žele da se njihov bračni odnos „normalno“ razvija.
Značajno je primetiti da postoji (i opšteprihvaćena je) sintagma
„jednoroditeljska porodica“. Ona jasno označava porodicu gde, iz različitih razloga,
jedan roditelj nedostaje. Moguće je da je jednoroditeljska porodica nastala
razvodom braka ili da je jedan roditelj izgubio život, ili čak i da otac deteta bude
označen kao NN lice, a opet će se neko ko živi sa makar jednim detetom smatrati
porodicom. Kao sinonim za jednoroditeljsku porodicu koristi se i sintagma
„nepotpuna porodica“ (jer potpunu porodicu čine dva roditelja i jedno ili više
dece), ali se ipak svi slažu da je tu reč o porodici.
Kulture Severne Amerike i zapadne Evrope imaju jasno izraženu
individualističku tendenciju, dok se u ostatku Evrope, pa i kod nas, istovremeno
ističu, a u medijima praktično paralelno promovišu, međusobno suprotstavljene
vrednosti - vrednosti i individualističke i kolektivističke kulture. Koliko god bilo sve
prisutnije isticanje rodne ravnopravnosti, značaja samopouzdanja i ekonomske
nezavisnosti žena, jasno je da postoji snažan socijalni pritisak na bračne parove, a
posebno na žene, jer „zbog biološkog sata žene ne treba da odlažu trudnoću“,
pošto tako rizikuju da ostanu bez potomaka, a to podrazumeva da sve ostale
ambicije (posebno vezane za profesionalni razvoj) treba da stave u drugi plan. Još
je veći problem kada neki bračni partneri ne uspevaju prirodnim putem da postignu
začeće, pa se utvrdi da je u pitanju trajna nemogućnost prirodnog začeća, a onda
im se nameće pitanje kada će krenuti na veštački potpomognutu oplodnju. Najveći
je, međutim, problem kada se neko (bez „dokaza“ da ne može imati decu) usudi da
preispituje svoje potrebe i želju da ima potomke - što se tiče javnog mnjenja to je
neprihvatljivo, sramotno ili čak nenormalno, a svakako za moralnu osudu.

40
 U porodicama sa potomcima, bračne i roditeljske uloge su značajno
povezane, te se neretko problemi iz bračnih uloga prenose na roditeljski odnos, kao
što i neslaganja po pitanju roditeljskih stavova često postaju uzroci problemima u
bračnim odnosima. O promenama do kojih dolazi u bračnom odnosu kada partneri
dobiju dete se dosta govori i piše (i o tranzitornom periodu ka roditeljstvu i o
periodu „rođenje deteta i rano detinjstvo dece“). Neuporedivo ređe se, međutim,
razmatraju problemi vezani za odnos bračnih i roditeljskih uloga u situacijama kada
roditeljske uloge nisu realizovane, iako je to psihološki jednako značajan problem.
Upravo zbog neprepoznavanja ovog problema, izuzetno je važno šta je ono što se
vidi kao osnovna funkcija, osnovna svrha braka i bračnog odnosa, šta je
opšteprihvaćeno stručno stanovište, a onda i opšteprihvaćeno društveno
određenje, očekivanje sredine od bračnog odnosa, i u vezi s tim - socijalni pritisak
koji proizvodi neko opšteprihvaćeno uverenje o “normalnosti” (Šakotić-Kurbalija,
Trifunović i Zotović, 2018).
Iskustva iz psihoterapijske prakse nedvosmisleno pokazuju da na stabilnost
bračnog odnosa vrlo nepovoljno utiče to kada supružnici imaju značajno različite
potrebe, proistekle iz prihvatanja socijalnih normi, po pitanju važnosti ličnog
ostvarenja u roditeljskoj ulozi. Problem neminovno nastaje kada partneri ili samo
jedno od njih veruje da brak gubi smisao ukoliko u njemu nema dece, iako su
pritom oboje u potpunosti zadovoljni postojećim partnerskim odnosom, i sam
odnos, po svim kriterijumima (u koje ne spada roditeljstvo!), doživljavaju visoko
kvalitetnim. Izvor bračne nestabilnosti će svakako biti i postojanje različitih potreba
partnera - kada jedno (najčešće žena) želi decu (često zato jer je odgajana na
uverenjima da je najbitnija uloga žene - uloga majke), a drugi partner ne želi decu,
jer veruje da ona nužno smanjuju kvalitet bračnog odnosa, kojim su oboje
zadovoljni. Stabilnost bračnog odnosa može narušavati i to kada oboje supružnika
želi decu, ali imaju problem sa začećem i/ili održavanjem trudnoće. Problemi mogu
nastati i ukoliko oba bračna partnera žele potomke, i bez njih ne vide svrhu braka, a
pri tom jedno od njih pod roditeljstvom podrazumeva isključivo biološko
roditeljstvo; dok je drugom partneru sasvim prihvatljiva opcija usvajanja deteta. U
svim navedenim slučajevima, značajno je da supružnici preispitaju sopstvene
stavove, odnosno, da osveste autentične potrebe i emocije koje stoje u osnovi
njihovih konfliktnih uverenja (Šakotić-Kurbalija, i sar., 2018). Sasvim je moguće da
će im u ovom procesu (samo)preispitivanja i međusobnog komuniciranja biti
potrebna ili makar vrlo korisna stručna pomoć.

41
 Bez obzira, međutim, na uvrežena shvatanja o strukturi porodice i nazivima
bračnih razdoblja, definisanim preko roditeljskih uloga, dobro je imati u vidu da se
u različitim istraživanjima, i sam bračni staž, uz držanje pod kontrolom prisustva
dece u porodici i bračnih razdoblja, pokazao kao značajan prediktor kvaliteta
bračnog odnosa (Glenn, 1989, 1998; McLanahan & Adams, 1989; Orbuch, Hause,
Mero & Webster, 1996; White & Booth, 1985). Utvrđeno je da se kvalitet bračnog
odnosa menja u funkciji vremena, nezavisno od toga da li bračni par ima decu ili ne:
u početku partneri percepiraju visok kvalitet bračnog odnosa, a zatim, u nekoj
najnižoj tački, doživljaj kvaliteta bračnog odnosa izvesno vreme stagnira, a onda
polako počinje da raste.
U nekim longitudinalnim istraživanjima, međutim, nisu potvrđeni nalazi o
postojanju odnosa u obliku slova „U“ između dužine braka i kvaliteta bračnog
odnosa (Glenn, 1998; Kurdek, 1999). Rezultati tih istraživanja su pokazivali da nema
poboljšanja u doživljaju kvaliteta bračnog odnosa, već da postoji samo doživljaj
pada kvaliteta – on počinje već nakon nekoliko godina braka, posebno je značajan
nakon 10 godina, zatim se pad u doživljaju kvaliteta bračnog odnosa usporava, ali
se nikada više ne povećava.

Očekivane razvojne promene u braku

Kao što je već navedeno, karakteristike braka i bračnog odnosa, njegov

kvalitet i stabilnost se neminovno menjaju tokom zajedničkog života supružnika; a
bračna razdoblja se najčešće (prema Čudina-Obradović i Obradović, 2006) dele na:
1. početak braka i razdoblje bez dece; 2. rođenje deteta i rano detinjstvo dece; 3.
razdoblje školske dece, i 4. razdoblje odrasle dece.
Očekivano je da partneri i njihov odnos postaju vulnerabilni tokom prelaska
iz jednog bračnog razdoblja u drugo, jer njihov dotadašnji način funkcionisanja, u
susretu s novim izazovima, mora da se reorganizuje (Cox, Paley, Burchinal & Payne,
1999). Ovi periodi prelaska iz jedne bračne faze u drugu predstavljaju očekivane
razvojne bračne krize.

42
 Iz razvojne perspektive, porodični život počinje formiranjem bračnog
odnosa, i upravo tokom ovog prvog bračnog razdoblja se uspostavljaju osnove
funkcionalnog ili disfunkcionalnog bračnog i porodičnog života (Goldner-Vukov,
1988). Dok porodica funkcioniše kroz dijadni odnos, njeni prvi razvojni zadaci su:
uspostavljanje granica u odnosu na porodice porekla, uspostavljanje tipa odnosa
među supružnicima i uspostavljanje pravila zajedničkog funkcionisanja, imajući u
vidu vreme koje partneri provode zajedno i individualno (Mihić, 2007).
U ljubavnim partnerskim odnosima dolazi do prevazilaženja distance
između dve osobe, razvija se bliskost, formira se "mi" identitet. Međutim, uporedo
i u ravnoteži sa "mi" identitetom, značajno je da postoji i osećanje individualnog
identiteta, autonomija, kako bi bio moguć rast i razvoj partnera kao ličnosti
(Šakotić-Kurbalija, 2010). U funkcionalnim (zdravim, nepatološkim) partnerskim
odnosima ova dva identiteta su u jednoj dinamičkoj ravnoteži – kreću se oko
središnje tačke dimenzije čiji su polovi "ja" i "mi" identitet.
Međutim, što je (kod jednog ili oba partnera) više izražen individualni ("ja")
identitet, u odnosu na "mi" identitet, to će brak biti nestabilniji. U bračnim
odnosima gde je individualni identitet znatno dominantniji supružnici će se lako
razdvojiti u kriznim periodima, kada treba da uloži vreme i trud u prevladavanje
stresa u cilju održavanje braka - kada budu u situacijama koje zahtevaju
kompromise, kada se budu suočavali sa neugodnim emocijama koje su posledica
bračnih konflikata, kada budu u situacijama koje nameću bilo kakva njihova
odricanja.
U ovim brakovima, gde su vrlo slabe barijere vezane za raskid veze,
privlačnost unutar veze (koja može biti: psihološka, telesna, materijalna i/ili
statusna) mora biti vrlo visoka, inače će prisutnost neke poželjnije alternative van
veze lako dovesti do razvoda. Pri tom, prema teoriji socijalne razmene (detaljan
prikaz dat u: Šakotić-Kurbalija, 2016), poželjnija alternativa van veze može biti
emocionalna i/ili seksualna veza sa drugim partnerom, ali isto tako, alternativa
aktuelnoj vezi/braku može biti i samački život ili profesionalna karijera za koju su
postojeći brak i bračne obaveze doživljeni kao otežavajući faktor.
S druge strane, ukoliko je kod partnera znatno izraženiji "mi", a praktično
zanemarljiv "ja" identitet, supružnici će funkcionisti "kao jedno biće" - simbiotski. I
dok simbioza u biologiji podrazumeva obostrano korisnu, tesnu i trajnu zajednicu
dvaju ili više raznovrsnih organizama; izuzev "primarne simbioze", odnosno,

43
simbiotskog odnosa majke/staratelja i (prirodno) bespomoćnog deteta, u
međuljudskim odnosima pojam "simbioza" označava patološko stanje, jer je
poništena individualnost oba bića, iako jedno može izgledati dominantnije i
sposobnije, a drugo submisivno i nemoćno (Milivojević, 2007). U simbiozi partneri
doživljavaju da su potrebni jedno drugom; a kada se veza, umesto na želji da se
bude zajedno, zasniva na potrebi, tada se partner doživljava kao nešto bez čega se
ne može preživeti, i javlja se zavisnost od partnera. Ova zavisnost predstavlja
kompulzivnu potrebu za održavanjem veze sa partnerom, po svaku cenu, čak i kada
je osoba krajnje nezadovoljna postojećim odnosom i svesna da je on štetan po nju
(Šakotić-Kurbalija, 2010).
Zavisnost u partnerskim odnosima ima iste karakteristike kao i
narkomanija, alkoholizam, nikotinomanija ili bilo koji drugi vid zavisnosti, te i
spremnost ovih osoba da traže i prime profesionalnu psihološku pomoći nosi sa
sobom iste probleme; a najproblematičnije je to što je motivacija za promenom
kod ovih osoba vrlo nestabilna (Šakotić-Kurbalija, 2010; 2011b).
O fenomenu zavisnosti u partnerskim odnosima su pisali različiti autori:
Adler ga je razmatrao u okviru životnog stila ili životnog plana (Adler, 1989 a, b, c),
Hornaj pišući o uobličavanju taktike ili strategije, te o svestranom neurotičnom
rešenju (Hornaj, 1987 a, b, c), Bolbi (1988) kada je govorio o unutrašnjim radnim
modelima, Bern (1995) o životnom scenariju ili skriptu; a radovi savremenih autora,
psihoterapeuta i istraživača (Forvard i Torez, 1989; Halpern, 1994; Milivojević,
2007; 2008; Norvud, 2008; Mićanović-Cvejić, Šakotić-Kurbalija i Kurbalija, 2009;
Šakotić, 1996; Šakotić-Kurbalija, 2010; Šakotić-Kurbalija, Mićanović-Cvejić i
Kurbalija, 2010; Šakotić-Kurbalija, 2011b), pokazuju da je fenomen zavisnosti u
partnerskim odnosima, i pored krupnih društvenih promena koje su se dešavale u
prethodnom stoleću, jednako aktuelan i danas.
Značajno je imati u vidu da, koliko god da su partneri bili u vezi pre početka
zajedničkog života, prve godine (a nekada i znatno duže) se prilagođavaju na
potpuno novu formu zajedništva. Neretko tek tada, tokom zajedničkog života,
dolaze do izražaja njihova uverenja o tome kako bračni život treba da funkcioniše.
Ukoliko su ova uverenja koliko-toliko kompatibilna, kroz međusobno
prilagođavanje i modifikaciju uverenja sa kojima su ušli u brak, izgradiće vremenom
način zajedničkog života koji je oboma prijatan ili makar prihvatljiv. Međutim,
ukoliko su njihova očekivanja od braka suštinski različita i međusobno

44
nekompatibilna, a pritom razvod braka ne vide kao neprihvatljivo rešenje (posebno
ako su se i njihovi roditelji razveli), vrlo brzo će doći do razdvajanja ili razvoda. Iako
se efekti roditeljskog razvoda na partnerske odnose potomaka i njihove stavove, po
pitanju funkcionisanja partnerskih odnosa, registruju znatno pre njihovog ulaska u
brak (već pri njihovom ulasku u prve romantične veze), najčešće se u prvoj fazi
zajedničkog života ispoljavaju posledice nemanja adekvatnog modela bračnog
prevažilaženja konflikata.
Bračni partneri, generalno, imaju dva tipa razvojnih zadataka; to su: zadaci
unutar granica bračnog odnosa i zadaci van granica bračnog odnosa. Zadaci unutar
granica bračnog odnosa podrazumevaju održavanje raznih vidova privrženosti među
partnerima, uspostavljanje određenih obrazaca komunikacije i načina za
prevazilaženje bračnih konflikata; dok se zadaci van granica bračnog odnosa tiču
odnosa sa porodicama porekla, prijateljima, institucijama, i decom, ukoliko ih imaju.
U zadatke van granica bračnog odnosa spadaju i formiranje različitih uloga i njihovo
balansiranje (Mihić, 2007).
U periodu prilagođavanja na novu formu zajedništva, ključnu ulogu ima
kvalitet komunikacije - otvorenost i direktnost u komunikaciji, kada su u pitanju
lične potrebe i osećanja, kao i spremnost da se čuju i razumeju potrebe i osećanja
partnera. Važno je komunicirati i o porodicama porekla, i o tome šta nam prija i šta
nam ne prija, po pitanju njihove uključenosti u novoformiranu zajednicu/porodicu
(koliko nam je, i na koji način, uredu ili prihvatljivo da budu prisutni i uključeni u
pravljenje planova i donošenje odluka).
Nalazi brojnih istraživanja sugerišu da postoje značajne razlike u kvalitetu
bračnog odnosa između različitih razvojnih faza braka; kako u drugim (npr. Glenn,
1990; Levenson, Carstensen, & Gottman, 1993), tako i u našoj sredini (Jestrović,
2014; Šakotić-Kurbalija, 2013).
Najveći broj istraživanja u ovoj oblasti je bio usmeren na pitanje efekata
rođenja prvog deteta na bračni odnos. Dobijeni rezultati su ukazivali da se
percepcija kvaliteta bračnog odnosa i bračno zadovoljstvo kod oba partnera
smanjuju nakon dobijanja deteta (Belsky, Spanier & Rovine, 1983; Belsky, Huston &
Lang,1986; Belsky & Rovine, 1990; Glenn, 1990; Crawford & Huston, 1993; Shapiro,
Gottman & Carrère, 2000; Obradović i Čudina-Obradović, 2001). Istraživački nalazi
upućuju na zaključak da se, nakon dobijanja deteta, zadovoljstvo brakom posebno
smanjuje kod žena (Belsky et al., 1983; Belsky, Lang & Rovine, 1985; Belsky &

45
Pensky, 1988), te da majčinstvo znatno više deluje na život žene, nego što očinstvo
deluje na život muškarca (Nomaguchi & Milkie, 2003).
Nalazi istraživanja sprovedenog u Srbiji (Šakotić-Kurbalija, 2011a; 2013)
potvrđuju da postoje značajne razlike, u doživljaju kvaliteta bračnog odnosa i
potencijalu za razvod, između žena koje se nalaze u bračnom razdoblju bez dece i
žena koje imaju dete/decu u fazi ranog detinjstva. Utvrđeni su sledeći nalazi:
- Za žene koje žive u bračnom razdoblju bez dece je, u proseku,
karakterističnije veće zadovoljstvo brakom i pozitivnija procena kvaliteta
bračnog odnosa, ali i veći potencijal za razvod braka; dok je za žene koje
žive u braku sa decom u fazi ranog detinjstva, u proseku, nešto
karakterističniji bračni odnos kojim su manje zadovoljne i koji percipiraju
kao manje kvalitetan, ali one u znatno manjoj meri razmatraju razvod
braka.
- Žene koje žive u bračnom razdoblju bez dece su, u proseku, sklonije da
traže emocionalnu podršku i razumevanja, te imaju i izraženiju motivaciju
da traže profesionalnu psihološku pomoć; dok su žene koje žive u braku s
detetom/decom u fazi ranog detinjstva, u proseku, sklonije da negiraju
postojanje krize, pa, u skladu s tim, imaju i slabiju motivaciju da traže
profesionalnu psihološku pomoć.
- Opšte/globalno zadovoljstvo brakom se kod žena smanjuje nakon dobijanja
deteta. Međutim, ni jedan od činilaca kvaliteta bračnog odnosa (merenih
Skalom prilagođenosti u bračnom odnosu (Dyadic Adjustment Scale – DAS:
Spanier, 1976)) ne opada kontinuirano, pa ni zadovoljstvo brakom.
- Žene koje imaju bebu, u proseku, pokazuju tendenciju da neke aspekte
kvaliteta bračnog odnosa procenjuju pozitivnije u odnosu na žene koje
nemaju decu, ali imaju pozitivnije procene kvaliteta bračnog odnosa i u
odnosu na žene čija deca imaju godinu dana i više. Pri tom, žene koje imaju
bebu, u proseku, pozitivnije procenjuju emocionalno-seksualnu
usaglašenost sa partnerom, njihov stepen bliskosti i kvalitet komunikacije,
kao i njihovo slaganje po pitanjima koja su od značaja za svakodnevno
funkcionisanje.
- I među ženama koje žive u bračnom razdoblju bez dece, i među ženama
koje imaju decu u fazi ranog detinjstva, postoje velika individualna

46
 odstupanja i u opštem zadovoljstvu brakom, i u percepciji različitih
aspekata bračnog kvaliteta, i u bračnoj stabilnosti, te samo na osnovu
bračnih razdoblja nije moguće vršiti pouzdane predikcije na individualnom
nivou.
- I u našoj sredini, deca predstavljaju jedan od značajnih stabilizatora braka,
a ujedno su i prepreka za razvod (Šakotić-Kurbalija, 2013)

U Hrvatskoj je, takođe, utvrđeno da su parovi koji su roditelji manje

zadovoljni vezom od parova koji nisu roditelji (Mihajlović, 2007). Rođenje deteta i
formiranje roditeljskih uloga partnerima nužno donosi dužnosti koje čine
kompleksnijim njihovo dotadašnje uobičajeno funkcionisanje, to menja i otežava
bračne odnose, te autori koji se bave ovim problemom, pad bračnog zadovoljstva
objašnjavaju upravo povećanjem broja životnih uloga (Belsky et al., 1986; Belsky &
Rovine, 1990; Crawford & Huston, 1993). Pri tom se žene češće žale na probleme u
braku i uočavaju više bračnih problema (Amato & Rogers, 1997); dok muškarci
mnoge bračne probleme ili ne uočavaju, ili ih smatraju nebitnim (Thompson &
Walker, 1989).
Nalazi da je percepcija opadanja kvaliteta bračnog odnosa znatno veća kod
žena, nego kod muškaraca se objašnjavaju činjenicom da je u većini društava žena
znatno opterećenija roditeljskom ulogom od muškarca (Weiss, 1998). Pored bračne
i profesionalne uloge, žene po pravilu nose i najveći deo odgovornosti u vezi
obavljanja kućnih poslova i staranja o deci, te se pretpostavlja da upravo zbog toga
ispoljavaju viši nivo stresa, depresije i anksioznosti nego njihovi supružnici (Barnett,
2004).
Na osnovu jednog longitudinalnog istraživanja (Shapiro et al., 2000),
zaključeno je da nakon rođenja deteta značajno opada kvalitet bračnog odnosa u
percepciji žena, te da usled toga žene ispoljavaju manje nežnosti prema partneru i
generalno mu poklanjaju manje pažnje, a to ima za posledicu smanjenje kvaliteta
bračnog odnosa u percepciji muškaraca i smanjenje njihovog bračnog zadovoljstva.
Nalazi nekih istraživanja sprovedenih u Srbiji, takođe, ukazuju da su žene u
znatno većoj meri od muškaraca uključene u svakodnevne poslove u domaćinstvu i
brigu o deci (Mihić i Zotović, 2011; Mihić, Zotović i Petrović, 2006; Petrović, 2007;
Petrović, Mihić, Zotović i Kapor- Stanulović, 2009). Deluje da povećana radna

47
aktivnost žena nije značajno promenila društvenu ulogu žene kao majke, ni u našoj
sredini (Gudac-Dodić, 2003).
Različita istraživanja su preduzeta s ciljem da se utvrdi kako, posebno kada
su u pitanju žene, rad van kuće i stres na radnom mestu utiču na bračne odnose.
Nalazi sugerišu da bračnu stabilnost, posebno u prvim godinama braka, najviše
ugrožavaju dugotrajno radno vreme, prekovremeni rad i rad po smenama (Presser,
2000).
Ovde je značajno istaći da naše istraživanje (Kukulj, 2015; Šakotić-Kurbalija
i Kukulj, 2016) na bračnim parovima ne potvrđuje ranije nalaze da briga o deci
"spada" u ženske poslove. Naime, od samog početka prikupljanja podataka je bilo
jasno, pa i na finalnom uzorku od 498 ispitanih parova, da najveći broj i muškaraca
i žena, pri raspodeli poslova u domaćinstvu izjavljuje da jednako učestvuju u brizi o
deci i jednako učestvuju u donošenju odluka vezanih za decu. Pritom se raspodela
poslova u domaćinstvu nije pokazala kao dobar prediktor ni kvaliteta, ni
potencijajla za razvod (Šakotić-Kurbalija i Kukulj, 2016). Ne sme se gubiti iz vida,
međutim, da ovde ne govorimo o svim muškarcima, niti o svim ženama, kao
pojedincima. Govorimo samo o razlikama između grupa u prosečnim vrednostima
njihovih skorova na primenjenim instrumentima; a u okviru obe grupe postoje i
velika individualna odstupanja. Odnosno, važno je imati na umu da i među
muškarcima i među ženama, postoje pojedinci čiji su odgovori (a u skladu s tim i
ponašanje) "tipični" za suprotan pol. U tom smislu, sve češće se govori o rodnim
ulogama i o razlikama među rodnim ulogama, a ne o razlikama među (biološkim)
polovima (Šakotić-Kurbalija, 2016).
Pored navedenog, izuzetno je važno imati u vidu da su naši ispitanici/bračni
parovi bili oni koji su u velikoj (pa i najvećoj) meri zadovoljni svojim brakom, te oni
uopšte nisu reprezentativan uzorak za zaključivanje o funkcionisanju brakova u
Srbiji, ali svakako jesu reprezentativan uzorak za zaključivanje o funkcionisanju
bračnih parova koji su zadovoljni svojim brakom. Dakle, na osnovu naših
istraživanja možemo reći da partnere koji su zadovoljni bračnim odnosom
karakteriše jednako učestvovanje u brizi o deci i donošenju odluka vezanih za decu.
Nakon rođenja deteta dolazi do značajne promene u komunikaciji bračnog
para, te suprug nekada doživljava da supruga posvećuje previše vremena bebi. U
ovom periodu su posebno frustrirajući propali pokušaji zabave i seksualnih
doživljaja kakvi su postojali pre rođenja deteta (Pernar, 2010). Pored ljubomore,

48
kod supruga se može javiti doživljaj odbačenosti i napuštenosti, kao i potreba za
vanbračnim ljubavnim vezama; a isto tako se i supruga, opterećena velikim brojem
obaveza, može osećati napuštenom. Ukoliko je u mogućnosti, ona tada učestalo
traži podršku i pomoć od svoje porodice porekla; i na taj način povećava njihov
uticaj na mladi porodični sistem. Navedeni razlozi ovu fazu bračnog ciklusa stavljaju
na prvo mesto po stopi razvoda (Goldner-Vukov, 1988).
Istraživanjem u našoj sredini je utvrđeno da se najveći broj brakova sa
malom decom nalazi u kategoriji „burne relacije“ (što znači da imaju visoku
učestalost i pozitivnih i negativnih interakcija u paru), dok se veliki broj parova u
kasnijim fazama braka nalazi u distresu - u hostilnim odnosima (imaju nisku
pozitivnu i visoku negativna razmenu). Pri tom, muškarci procenjuju da njihove
supruge ispoljavaju viši stepen pozitivnih interakcija, nego što to navode žene za
svoje partnere (Jestrović, 2014).
Značajno je, međutim, istaći i nalaze pojedinih istraživanja koji ukazuju da
se u nekim brakovima s rođenjem deteta ne smanjuje percepcija kvaliteta bračnog
odnosa (Wright, Henggler & Craig, 1986; Šakotić-Kurbalija, 2011a). Odnosno,
nalaze da postoje određeni faktori otpornosti prema smanjenju kvaliteta bračnog
odnosa; to su: visok stepen suprugovog bračnog zadovoljstva tokom trudnoće,
željenost/planiranje te trudnoće od strane žene, i "neproblematičan" temperament
novorođenčeta. Navedeni faktori su se pokazali kao značajni prediktori uspešne
postporođajne bračne adaptacije žena (Wright et al., 1986).
U ovoj razvojnoj fazi, svesno ili ne, bračni partneri donose odluke koje se
tiču autoriteta i hijerarhijske organizacije porodice. Da bi ove odluke mogli da
donesu na adekvatan način, značajno je da otvoreno komuniciraju (Goldner-Vukov,
1988). Mnogi parovi, međutim, nisu u stanju da konstruktivno komuniciraju bez
stručne psihološke podrške, jer su "zarobljeni" u svojim roditeljskim ulogama.
Već bilo dosta reči o značaju strukture porodica porekla bračnih partnera, i
o značaju kvaliteta odnosa među partnerovim roditeljima; a ovde će biti reč samo o
značaju aktuelnih sredinskih izvora stresa.
Istraživanja aktuelnih uticaja partnerovih roditelja na bračne odnose
potomaka su najčešće bila usmerena na značaj i efekte odnosa svekrve i snahe na
kvalitet bračnih odnosa i bračnu stabilnost. Nalazi pokazuju da njihovi loši odnosi
narušavaju bračno zadovoljstvo i ženinu percepciju kvaliteta bračnog odnosa, a u

49
vezi s tim značajno doprinose i bračnoj nestabilnosti (Bryant, Conger & Meehan,
2001; Serovich & Price, 1994). Međutim, utvrđeno je i da nezavisno od toga ko
izaziva sukobe, loši odnosi između jednog od bračnih partnera i roditelja drugog
partnera, značajno doprinose smanjenju kvaliteta njihovog bračnog odnosa, a
ujedno doprinose i povećanju bračne nestabilnosti (Bryant & Conger, 1999; Bryant
et al., 2001).
Zato je od izuzetne važnosti da partneri, u periodu međusobnog
prilagođavanja na zajednički život, komuniciraju otvoreno o porodicama porekla - o
tome šta im prija, a šta ne prija, po pitanju njihove uključenosti u novoformiranu
porodicu. Da komuniciraju ne samo o tome koliko im je prijatno, već i o tome na
koji način im je uredu ili prihvatljivo da članovi iz porodica porekla budu prisutni i
uključeni u pravljenje planova i donošenje odluka vezanih za novoformiranu
zajednicu.
Brojni su uzroci koji dovode do razvoda brakova u Srbiji. Međutim, kao
najčešći se navode neverstvo bračnog partnera, alkoholizam i neretko s njim
povezana agresivnost i nasilje, ali i nerazumevanja i sukobi sa roditeljima
supružnika (Gudac-Dodić, 2008).
Neretko je partnerima potrebna stručna pomoć kako bi mogli da
komuniciraju o ovoj temi, a da ne završe sa doživljajem da se od njih očekuje da se
odreknu porodice porekla, jer tada prelaze u odbrambeni stav i nisu u stanju ni da
čuju partnera i njegove potrebe, kao ni da razmatraju moguća konstruktivna
rešenja.
U razdoblju školske dece, često dolazi do "prelivanja" tenzije iz odnosa
među bračnim partnerima u odnos roditelj-dete. Dete na taj način reguliše stepen
bliskosti i distance među roditeljima, na taj način može da "štiti" jednog roditelja od
agresije drugog, te i da im omogućava da ostanu zajedno (Goldner-Vukov, 1988).
Valliant i Valliant (1993) su 40-ogodišnjim, longitudinalnim istraživanjem
utvrdili da do najvećeg pada u bračnom zadovoljstvu dolazi u periodu kada su
potomci adolescentnog uzrasta. Kada deca pređu u adolescentni uzrast, bračni par
je najčešće u "škripcu" srednje generacije (Brody, 1985, 1990; prema Pernar, 2010)
– oni su "generacija u sendviču" između potreba njihovih adolescentnih potomaka i
potreba njihovih sada već starih roditelja (Pernar, 2010). Ukoliko u bračnom
odnosu postoje nagomilani konflikti i povišena tenzija, osamostaljivanje

50
adolescenta će biti praćeno strahom da će njegovo odrastanje i odvajanje da
dovede do raspada porodice (Goldner-Vukov, 1988).
Narednu razvojnu krizu predstavlja faza kada potomci napuštaju roditeljski
dom, što može dovesti do, najčešće prolaznih, neugodnih osećanja – tuge,
usamljenosti, praznine; posebno kod žena, te se zove "sindromom praznog
gnezda". Međutim, poseban problem za socijalne aktivnosti bračnog para i njihovo
bračno zadovoljstvo predstavlja situacija kada se vrate potomci koji su već bili
napustili roditeljski dom (Pernar, 2010).
I na kraju, u fazi kada su bračni partneri penzionisani, neminovno provode
više vremena zajedno, u odnosu na prethodne bračne periode; neminovno se
suočavaju i sa smrtnošću, a najčešće krizne trenutke doživljavaju u susretu s
bolešću (Goldner-Vukov, 1988). Jedna od karakteristika braka starije životne dobi
jeste i suočavanje sa smrću bračnog partnera, te život bez njega – u udovištvu
(Pernar, 2010).
Uzimajući u obzir celokupni razvojni bračni kontinuum, pojedini istraživači
(Ross, Mirowsky & Goldsteen, 1990) su utvrdili da bračni partneri najveći stepen
kvaliteta bračnog odnosa doživljavaju u prvom bračnom razdoblju, dok su još uvek
bez dece; zatim se percipirani kvalitet bračnog odnosa, u drugom i trećem bračnom
razdoblju (nakon dobijanja deteta, tokom ranog detinjstva dece i njihovog
školovanja) smanjuje, da bi, kada deca odrastu, u četvrtom bračnom razdoblju,
opet došlo do porasta u percepciji kvaliteta bračnog odnosa. Neki autori su
ustanovili da dolazi do naglog pada u bračnom zadovoljstvu tokom prvih 10 godina
braka, i do laganog povećanja bračnog zadovoljstva nakon 25 godina braka (Glenn,
1990). Pri tom je zaključeno da dobijanje dece negativno utiče na bračno
zadovoljstvo, zato što ono dovodi do značajnih promena u bračnim ulogama i
smanjuje interakciju među bračnim partnerima; dok odlazak potomaka od kuće
ima pozitivne efekte na bračno zadovoljstvo (Glenn, 1990).
U našoj sredini, nije utvrđeno ovo poboljšanje kao razvojni trend. Nalazi
istraživanja sprovedenih u Srbiji, koja su, iako transferzalna, imala za cilj
sagledavanje razvojne perspektive emocionalne klime, kvaliteta i stabilnosti
bračnog odnosa (Jestrović, 2014; Šakotić-Kurbalija, 2013), vršena su na različitim
uzorcima ispitanika, a imaju potpuno usaglašene nalaze koji sugerišu negativan
razvojni trend u brakovima u Srbiji.

51
 Kvalitet bračnog odnosa, a posebno zadovoljstvo brakom, konstantno
opada kako se prelazi iz jednog bračnog razdoblja u drugo, od početka do kraja
bračnog kontinuuma, a pri tom se povećava bračna stabilnost, odnosno, sve manje
se razmatra razvod (Šakotić-Kurbalija, 2013). Rezultati dobijeni istraživanjem u
Srbiji sugerišu zaključak da parovi vrlo brzo usvoje obrasce ponašanja u kojima
izostaje pozitivna razmena, a kasnije, u fazi u kojoj je osnovni zadatak upravo
ponovno usmeravanje na bračni odnos i rad na njemu, partneri nemaju dovoljno
kapaciteta da uspostave pozitivnu razmenu, te ostaju u braku "prazne školjke"
(Jestrović, 2014).
Ranije navedena klasifikacija bračnih razdoblja (Čudina-Obradović i
Obradović, 2006) se zasniva na reproduktivnoj funkciji braka, koju različiti autori
navode kao osnovnu (npr. Sternberg & Hojjat, 1997), ali je već naglašeno da, iako
su bračni partneri najčešće i roditelji, reprodukcija nije jedina funkcija braka; bračni
odnos ne podrazumeva roditeljstvo, niti roditeljstvo podrazumeva postojanje
bračnog odnosa.
Bračne i roditeljske uloge su na više načina povezane, te velike nesuglasice
u vezi roditeljstva mogu predstavljati uzroke problemima u bračnim odnosima (kao
što se i problemi iz bračne relacije mogu prenositi na roditeljski odnos). O
promenama do kojih dolazi kada parovi u braku dobiju dete je već bilo govora, a na
ovom mestu će biti istaknuti ostali potencijalni problemi vezani za odnos bračnih i
roditeljskih uloga.
Na stabilnost bračnog odnosa vrlo nepovoljno utiče to kada supružnici
imaju značajno različita očekivanja od koroditeljstva - od toga kako treba da
funkcionišu i sarađuju u ulogama roditelja. Razlike se mogu ogledati u različitom
vrednovanju značaja roditeljstva, ali i u različitim uverenjima o tome šta
podrazumeva roditeljstvo. Ukoliko se ne uklapaju dobro u roditeljskoj ulozi sa
osobom s kojom su dobro funkcionisali dok su bili samo u bračnim/supružničkim
ulogama, obično dolazi do prelivanja nezadovoljstva i na bračni odnos, te je
moguće da značajno utiče i na bračnu stabilnost.
Takođe, kao što je ranije već navedeno, kod bračnih parova koji su
istovremeno i roditelji, za bračnu stabilnost je veoma značajno i to kada je došlo do
začeća, i da li je dete rođeno u braku ili pre sklapanja braka. Istraživanja
nedvosmisleno pokazuju da su najnestabilniji brakovi u kojima je dete rođeno pre
sklapanja braka, a zatim brakovi gde je trudnoća postojala pre sklapanja braka; dok

52
su najstabilniji brakovi u kojima je dete začeto tek nakon ulaska u brak (Kurdek,
1991, 1993; Morgan & Rindfuss, 1985). Pretpostavlja se da je bračna nestabilnost
direktno povezana s tim što su partneri bili u situaciji da, zbog trudnoće ili rođenja
deteta pre braka, ubrzaju ulazak u brak pod pritiskom i/ili su bili prinuđeni da
znatno menjaju svoje životne planove.
Imajući u vidu negativan razvojni trend u brakovima u Srbiji (Jestrović,
2014; Šakotić-Kurbalija, 2013), kao i dosadašnje nalaze o tome da kvalitet bračnog
odnosa, bračno nezadovoljstvo i bračna nestabilnost imaju statistički značajan, ali
vrlo slab uticaj na nameru žena da potraže profesionalnu psihološku pomoć
(Šakotić-Kurbalija, 2011a, 2012); te nalaze da značajniju ulogu u nameri žena da
traže profesionalnu psihološku pomoć imaju njihovi stavovi prema traženju
profesionalne psihološke pomoći, odnosno njihove predrasude po ovom pitanju
(Šakotić-Kurbalija, 2012); možemo zaključiti da je od velikog značaja promovisanje
rada institiucija i stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja, pošto su rana i adekvatna
profesionalna psihološka pomoć osnovni protektivni faktori mentalnog zdravlja.
Mnogi (pogrešno) misle da ne mogu sebi priuštiti stručnu pomoć, a svaki grad u
Srbiji nudi kvalitetnu besplatnu psihološku pomoć u savetovalištima, a u ponudi je i
besplatna emocionalna podrška na daljinu (putem besplatnih telefonskih linija i
putem interneta).

53
 Ekonomska nesigurnost

Od brojnih, posrednih i neposrednih, sredinskih uticaja na kvalitet bračnog

odnosa i bračnu nestabilnost, najznačajniji su: struktura porodica porekla bračnih
partnera, kvalitet odnosa među partnerovim roditeljima, aktuelni, neposredni
uticaji partnerovih roditelja na brak, efekti rada van kuće i efekti ekonomske
nesigurnosti (Čudina-Obradović i Obradović, 2006).
Kao što je ranije već navedeno, postoji opšta saglasnost među
teoretičarima, psihoterapeutima i istraživačima bračnih odnosa da su odnosi među
roditeljima značajni kao modeli za ponašanje potomaka u njihovim brakovima. U
tom smislu, važni su i kao modeli za stavove prema novcu, njegovom životnom
značaju i značenju koji mu pridajemo. Loši bračni odnosi roditelja, česti konflikti i
zlostavljanje nepovoljno utiču na bračne odnose njihovih potomaka (Kunz, 2000).
Nalazi većeg broja studija ukazuju na značajan uticaj finansijske
nestabilnosti, odnosno ekonomskog stresa, na kvalitet bračnog odnosa, smanjenje
bračnog zadovoljstva, bračnu nestabilnost i razvod; kako u inostranstvu (npr.
Burstein, 2007; Hoffman & Duncan, 1995; Kalmijn, Loeve & Manting, 2007; Lewin,
2005; South, 2001; White & Rogers, 2000), tako i u našoj sredini (Tošić, 2011;
Šakotić-Kurbalija i Kurbalija, 2011; Šakotić-Kurbalija, Mihić i Kurbalija, 2012;
Šakotić-Kurbalija, Trifunović, i Kurbalija, 2017).
U različitim istraživanjima (npr. Conger et al., 1990; Lorenz, Conger, Simon,
Whitbeck, & Elder, 1991; Hraba et al., 2000), utvrđeno je da doživljaj pogoršanja
ekonomskog statusa doprinosi povećanoj razdražljivosti i depresivnosti bračnih
partnera. Ustanovljeno je i da muškarci i žene ne reaguju jednako na ekonomski
stres. Tipična reakcija muškaraca na ekonomski stres je emocionalno zatvaranje i
agresivnost. Pretpostavlja se da to onda utiče na smanjenje kvaliteta bračnog
odnosa u percepciji žena, te da vodi njihovoj depresivnosti (Hraba, Lorenz, Lee, &
Pechačová, 1996). Doživljaj ekonomskog propadanja je obično praćen i povećanim
konzumiranjem alkohola, što za posledicu često ima povećano ispoljavanje
neprijateljstva i agresivnosti prema bračnom partneru (Robila & Krishnakumar,
2005).
Kako su različita istraživanja pokazivala da su ekonomske poteškoće jedan
od značajnih izvora stresa, te da značajno utiču na kvalitet bračnih odnosa, nivo
bračnih konflikata i bračnu stabilnost; jedan od glavnih ciljeva naših istraživanja je
bio da se utvrdi koji su indikatori ekonomskog statusa značajno povezani sa
kvalitetom i stabilnošću bračnih odnosa u Srbiji, i u kojoj meri (Šakotić-Kurbalija i
Kurbalija, 2011; Šakotić-Kurbalija, i sar., 2012). Odnosno, da se utvrdi doprinos
ekonomskog stresa percepciji kvaliteta i stabilnosti bračnih odnosa (Šakotić-
Kurbalija, i sar., 2017).
Kada su u pitanju objektivni parametri, ekonomski status se najčešće meri
preko visine mesečnih prihoda i posedovanja materijalnih dobara; a može se meriti
i preko finansijske zaduženosti i preko odnosa finansijskih prihoda i potrošnje.
Međutim, pojedini autori (npr. Hraba, Lorenz, & Pechačová, 2000; White & Rogers,
2000; Kwon, 2003; Robila & Krishnakumar, 2005) su zaključili da je za bračnu
stabilnost, od objektivnog ekonomskog statusa, mnogo značajniji subjektivni
doživljaj ekonomske moći, odnosno ekonomski stres koji bračni partneri
doživljavaju. Zato smo, u našim istraživanjima, za indikatore ekonomskog statusa,
prikupljali podatke o subjektivnoj proceni visine mesečnih prihoda u domaćinstvu
(u odnosu na prosek u našoj sredini); radnom statusu oba partnera; rešenosti
stambenog pitanja; postojanju znatnih promena vezanih za posao kod oba
partnera; postojanju znatnih promena u visini mesečnih prihoda (na nivou
domaćinstva); finansijskim opterećenjima, kao što su dugoročni kredit, davanje
pozajmice ili žirantstvo; i odnosu mesečnih prihoda i potrošnje. Pored ispitivanja
postojanja potencijalno stresnih životnih događaja, ispitali smo i nivo stresa koji ovi
događaji pobuđuju (procenjen je subjektivni značaj tih događaja kao: neutralan,
značajan ili izuzetno značajan).
Niski mesečni prihodi i dugoročni krediti su povezani sa percepcijom braka
kao manje kvalitetnog, ali nisu značajno povezani sa bračnom nestabilnošću; dok su
troškovi koji prevazilaze primanja i postojanje neisplaćenih dugova izdvojeni kao
zajednički prediktori i kvaliteta braka i bračne nestabilnosti, a najviše su povezani sa
bračnim zadovoljstvom i afektivno–seksualnom usaglašenošću. Pretpostavljamo da
finansijski problemi menjaju celokupnu dinamiku bračnog odnosa tako što dovode

56
do povišene tenzije kod partnera, da to vodi ka učestalim konfliktima, međusobnoj
netrpeljivosti, da dolazi do smanjenja emotivne i seksualne bliskosti i pada u
opštem zadovoljstvu brakom, a onda i do bračne nestabilnosti.
Međutim, važno je istaći i imati u vidu da, iako su statistički značajni,
rezultati naših istraživanja (Šakotić-Kurbalija i Kurbalija, 2011; Šakotić-Kurbalija, i
sar., 2012; Šakotić-Kurbalija, i sar., 2017) dosledno pokazuju da su efekti
ekonomskog stresa na doživljaj kvaliteta bračnog odnosa i bračnu stabilnost relativno
slabi.
U našoj sredini, najveći uticaj, od ispitivanih ekonomskih indikatora, na niži
stepen bliskosti i kvaliteta komunikacije među partnerima, kao i na slaganje bračnih
partnera po pitanjima koja su od značaja za svakodnevno funkcionisanje ostvaruju
niski mesečni prihodi, dugoročni krediti, i veći troškovi od primanja. Utvrđeni
istraživački nalazi upućuju na zaključak da navedene finansijske teškoće otežavaju
dogovor između supružnika o načinu vođenja finansija i upravljanja zajedničkim
novcem, što može biti posledica učestalih svađa koje mogu biti prouzrokovane i
različitim viđenjima načina prevazilaženja postojećih finansijskih problema (Šakotić-
Kurbalija, i sar., 2017; Šakotić-Kurbalija, Kurbalija, i Trifunović, 2020).
Na osnovu celokupnog istraživačkog iskustva vezanog za partnerske, pa i
bračne odnose, zaključili smo (Šakotić-Kurbalija i sar., 2020) bez ikakvih dilema da
su za spoznaju kompleksnih interpsihičkih procesa, ne samo najdragoceniji, već
praktično i neophodni podaci prikupljeni od oba partnera. Međutim, pošto je
učešće u istraživanju, u našoj sredini, dobrovoljno i bez ikakve nadoknade,
ispostavilo se da su jedini koji vrate u potpunosti popunjene obe upitničke baterije
oni bračni partneri koji su vrlo zadovoljni svojim odnosom ili makar imaju potrebu
da se tako predstave. Zato, ma koliko velike uzorke imali, ne možemo uopšte
zaključivati o "stanju bračnih odnosa u Srbiji", ali, na osnovu odgovora koje smo
prikupili, možemo zaključivati o povezanosti ispitivanih varijabli (Šakotić-Kurbalija i
sar., 2020).

57
 Brak - zaštitni faktor i/ili izvor stresa

Kako je procenat smrtnosti među onima koji nisu u braku znatno veći u
odnosu na procenat smrtnosti među onima koji žive u braku (Ross et al., 1990),
pojedini autori su zaključili da je život u braku sam po sebi zdraviji i bezbedniji za
pojedinca, u smislu da pojedincu pruža zaštitu od usamljenosti i različitih stresora
(Phillipson, 1997). Međutim, ne pruža svaki bračni odnos sigurnost, međusobnu
podršku partnera, niti zaštitu od stresa. Ukoliko je kvalitet bračnog odnosa nizak
partneri će biti nezadovoljni i ispoljavaće agresivnost ili depresivnost (Beach,
Fincham & Katz, 1998; Fincham & Beach, 1999). Čini se da neretko bračni odnos,
od koga se očekuje da bude (novo)izgrađena sigurna baza, postaje izvor stresa, a
neki brakovi (uz zlostavljanje, pa i silovanje) postaju izvori i traumatskog stresa.

Brak i (narušeno) zdravlje

Sasvim je očekivano, a i različita istraživanja dosledno potvrđuju da su

fizičko zdravlje i psihološko blagostanje značajno povezani (npr. Nour, Elhai, Ford, &
Frueh, 2009; Hall, Waldock, & Harvey, 2006; Tiemeier, Breteler, Hofman, & Stijnen,
2005; Tanner, 2005; Dale, Sevareid, & Soderhamn, 2009). Pri tom je, na osnovu
rezultata različitih istraživanja (McCabe, Cummins & Romeo, 1996; Wickrama et al.,
1997; Perren et al., 2003), zaključeno je da se značajno smanjuje kvalitet bračnog
odnosa kada se jedno ili oba bračna partnera razbole tokom braka, i to bez obzira
da li je reč o narušavanju fizičkog (McCabe, Cummins & Romeo, 1996) ili psihičkog
zdravstvenog stanja kod jednog ili oba bračna partnera (Wickrama et al., 1997;
Perren et al., 2003).
 Rezultati većeg broja istraživanja sugerišu da su pojedinci koji žive u braku,
u proseku, i fizički i psihički zdraviji, te da se ređe obraćaju lekarima u odnosu na
one koji nisu u braku (Anson, 1989; Bowling, 1987; Gordon & Rosenthal, 1995;
Phillipson, 1997; Williams & Umberson, 2004). Nalazi, za visokorazvijene zemlje,
takođe pokazuju da je procenat smrtnosti među onima koji nisu u braku značajno
veći u odnosu na procenat smrtnosti među onima koji žive u braku (Ross et al.,
1990).
Nalazi nekih istraživanja pokazuju i da su pojedinci koji žive u braku manje
skloni suicidu, homicidu i stradanju u saobraćajnim nesrećama (Smith et al., 1988,
prema Čudina-Obradović i Obradović, 2006), kao i da imaju znatno manje problema
s akutnim fizičkim obolenjima (Anson, 1989). Ovi rezultati su interpretirani na dva
načina:
1. psihički i fizički zdraviji pojedinci lakše stupaju u brak i lakše ga održavaju od
pojedinaca koji imaju ozbiljnije psihičke i/ili fizičke probleme;
2. brak kao zajednica pozitivno deluje na pojedinca te smanjuje pojavljivanje
fizičkih bolesti i psiholoških problema.

Detaljnijim istraživanjem ovog problema (Gove, 1983; prema Čudina-

Obradović i Obradović, 2006), odbačena je druga pretpostavka. Naime, umesto
utvrđivanja razlika između onih koji jesu i onih koji nisu u braku, napravljena je
preciznija klasifikacija među onima koji trenutno nisu u braku - napravljena je
razlika između grupe onih koji nikada nisu bili u braku, grupe razvedenih i grupe
udovaca/udovica, te su dobijeni jasniji rezultati. Nalazi nisu ukazivali na značajne
razlike između pojedinaca koji žive u braku i onih koji trenutno nisu u braku, u
odnosu na fizičke i psihološke probleme, ali su utvrđene značajne razlike između
grupe koja je trenutno u braku i samaca/samica posmatranih zajedno, grupe
udovaca/udovica, i posebno grupe razvedenih pojedinaca. Ovi rezultati su podstakli
istraživače na nov pristup proučavanju odnosa bračnog statusa i zdravlja, a
doprineli su i uvođenju pojma “socijalne i emocionalne podrške” (Shek, 1995).
Rezultati istraživanja u kojima je nezavisnu varijablu predstavljala socijalna i
emocionalna podrška su pokazali da ona smanjuje depresiju, anksioznost i druge
psihološke probleme kod bračnih partnera (Wickrama et al., 1997), podstiče
pojedinca na ponašanje koje ga fizički i psihički štiti (Umberson, 1987; prema

60
Čudina-Obradović i Obradović, 2006) i deluje na psihološko blagostanje bračnog
partnera (Ross, Mirowsky & Goldsteen, 1990). Amato (2000), takođe, navodi da su
studije sprovedene pre 2000. godine pokazale da je prosečan nivo fizičkog i
mentalnog zdravlja niži kod razvedenih muškaraca i žena, nego kod onih koji su bili
u braku.
Novija istraživanja su potvrdila prethodne nalaze i pokazala da razvedene
osobe, u poređenju sa onima u braku, pokazuju više simptoma depresije i
anksioznosti, više zdravstvenih problema, češću zloupotrebu psihoaktivnih
supstanci i, u proseku, veću smrtnost (Lorenz, Wickrama, Conger, & Elder, 2006;
Waite, Luo & Lewin, 2009; Williams & Umberson, 2004; Zhang & Hayward, 2006).
Izraženost povezanosti između razvoda i mera mentalnog zdravlja slična je
za muškarce i žene. Međutim, povezanost između razvoda braka i mera fizičkog
zdravlja i smrtnosti je izraženija kod muškaraca nego kod žena. Liu i Umberson
(2008) su čak pronašli da se razlika u samoproceni fizičkog zdravlja između
oženjenih i neoženjenih muškaraca povećava od 1970-tih, iako uzrok ovog trenda
još uvek nije jasan. Novije studije ovog problema su u najvećoj meri koristile
longitudinalne podatke, što predstavlja ogroman napredak u odnosu na starije
studije, koje su koristile pre svega transferzalne podatke (Amato, 2010).
Nalazi longitudinalne studije koju su sproveli Amato i saradnici (Amato &
Hohmann-Marriott 2007) govore da su muškarci i žene iz disfunkcionalnih brakova
izveštavali da su srećniji nakon razvoda, dok su, s druge strane, muškarci i žene koji
nisu bili u toliko lošim odnosima pre razvoda saopštavali opadanje u nivou sreće
nakon razvoda. U literaturi se mogu naći dve teorijske prespektive o odnosu
razvoda braka i zdravlja odraslih. U skladu sa jednom perspektivom razvod braka
ima uzročni uticaj na blagostanje bivših supružnika, dok drugo viđenje pretpostavlja
da su uzrok povezanosti zdravstvenog stanja i razvoda braka selekcioni faktori
(Amato, 2010).
Generalno, utvrđena je pozitivna korelacija između psihičkog i fizičkog
zdravlja pojedinca, a obe ove varijable su pozitivno povezane sa kvalitetom bračnog
odnosa (Aneshensel et al., 1984; Ross et al., 1990). Pokazalo se da pojedinci koji
percipiraju da žive u skladnom braku ređe posećuju lekare od onih koji imaju
doživljaj da im je brak nekvalitetan (Thomas, 1995). Pri tom, među onima koji
dugotrajno žive u brakovima koje procenjuju kao disfunkcionalne, žene su znatno
sklonije od muškaraca da se žale i češće traže stručnu pomoć (Levenson,

61
Carstensen & Gottman, 1993); a longitudinalno istraživanje pokazuje da se pri
proceni poboljšanja kvaliteta bračnog odnosa smanjuju žalbe na zdravstvene
probleme partnera (Wickrama et al., 1997). Pored toga, utvrđena je i značajna
negativna povezanost kvaliteta bračnog odnosa i intenziteta doživljaja bola u
organizmu (Kiecolt-Glaser & Newton, 2001).
Veći broj autora, na osnovu rezultata svojih istraživanja, zaključuje da
emotivne teškoće u partnerskim odnosima utiču na fizičke i zdravstvene probleme,
te da posebno negativno deluju na imunološki sistem – nizak kvalitet bračnog
odnosa doprinosi slabljenju imunološkog sistema, a kao posledica se ispoljavaju
npr. bolesti usne šupljine, reumatoidni artritis, karijes i sl. (Marcenes & Sheiham,
1996).
U odnosu na fiziološke reakcije, utvrđene su velike razlike između
muškaraca i žena, pri čemu žene znatno snažnije od muškaraca reaguju na kvalitet
bračnog odnosa (Hibbard & Pope, 1993), te se kaže i da su žene osetljiv barometar
koji reaguje na svaku promenu koja bi mogla da naruši kvalitet bračnog odnosa
(Kiecolt-Glaser & Newton, 2001). To bi moglo biti i objašnjenje nalaza da se
verovatnoća pojave čira na želucu kod žena povećava s povećanjem bračnog staža,
dok kod muškaraca ne postoji ova povezanost (Levenstein, Kaplan & Smith, 1995).
Ovi nalazi, da žene snažnije od muškaraca fiziološki reaguju na kvalitet
bračnih odnosa, interpretirani su na dva suštinski različita načina (prema Čudina-
Obradović i Obradović, 2006):
1. Teorija socijalnog učenja uzroke ovih razlika pronalazi u specifičnoj
socijalizaciji muškaraca i žena za određene rodne uloge: žene su
socijalizacijom znatno više od muškaraca usmeravane na partnerske
odnose i na značaj emocionalne povezanosti s partnerom (Acitelli & Young,
1996), te su, u skladu s tim, i osetljivije na ovu problematiku.
2. Evoluciona psihološka teorija objašnjenje ovih razlika između muškaraca i
žena nalazi u urođenim, biološkim, evolucijom razvijenim potrebama, gde
je ženama svojstvenija potreba za primanjem i davanjem brige i zaštite.

Nezavisno, međutim, od objašnjenja uzroka različitog reagovanja između

muškaraca i žena, nema sumnje da ove razlike postoje.

62
 Zapaženo je i da žene koje su zadovoljne brakom znatno bolje spavaju od
žena koje su nezadovoljne brakom (Prigerson, Maciejewsky & Rosenheck, 1999).
Utvrđeno je i da percepcija niskog kvaliteta bračnog odnosa, kod žena, utiče na
povećanje krvnog pritiska i ubrzava rad srčanog mišića (Gallo et al., 2003).
Rezultati pojedinih istraživanja ukazuju da se žene koje su zadovoljne
brakom, te smatraju da su u ravnopravnom i prijateljskom odnosu sa suprugom,
ređe razboljevaju u odnosu na žene koje žive u brakovima koje doživljavaju kao
disfunkcionalne, a među njima je i niža stopa smrtnosti, u odnosu na žene koje su
nezadovoljne brakom (Appelberg et al., 1996; Kiecolt-Glaser et al., 2002).
Međutim, kao što je na početku ovog poglavlja već rečeno, naglasimo još
jednom: ne pruža svaki bračni odnos sigurnost, međusobnu podršku partnera, niti
zaštitu od stresa. Kada je kvalitet bračnog odnosa nizak partneri će biti nezadovoljni
i ispoljavaće agresivnost ili depresivnost (Beach, Fincham & Katz, 1998; Fincham &
Beach, 1999).
Nasuprot široko rasprostranjenom uverenju da je depresivnost tipično
ženska reakcija, da je to način na koji žene ispoljavaju nezadovoljstvo, rezultati
istraživanja pokazuju da na percepciju niskog kvaliteta bračnog odnosa podjednako
reaguju depresivno i muškarci i žene (Cross & Madson, 1997). U prilog ovome
govore i rezultati istraživanja sprovedenog u našoj sredini (Mićanović-Cvejić,
Šakotić-Kurbalija i Kurbalija, 2009). Utvrđeno je da depresivne osobe koje su u
braku, u odnosu na zdrave pojedince, takođe u braku, ispoljavaju viši stepen
preokupirane afektivne vezanosti, ali je ta razlika ista u populacijama muškaraca i
žena.
Na pojavu depresije deluju neugodne interakcije među partnerima,
nesporazumi i konflikti (Kiecolt-Glaser et al., 1998), a pokazalo se i da prisustvo
neugodnih interakcija, među bračnim partnerima, predstavlja znatno bolji
prediktor za pojavu depresije i drugih afektivnih promena, u odnosu na bilo koji
drugi socijalni stresor (Kiecolt-Glaser & Newton, 2001).
Treba, međutim, imati na umu da svi navedeni rezultati istraživanja govore
o povezanosti, a ne o uzročno-posledičnim vezama, pa je i dalje otvoreno pitanje
da li kvalitet bračnog odnosa utiče na (psihičko i fizičko) zdravlje, ili je možda
obrnuto, pa psihičko i fizičko zdravlje utiču na kvalitet bračnog odnosa, ili, pak, neke

63
druge varijable utiču istovremeno i na kvalitet bračnog odnosa i na psihičko i fizičko
zdravlje.
U pojedinim istraživanjima (npr. Wickrama et al., 1997) pretpostavlja se da
na kvalitet bračnog odnosa, osim fizičkog i psihičkog zdravlja mogu uticati i varijable
kao što su starost, socioekonomski status i stepen obrazovanja. Da bi se dobio pravi
uvid u odnos kvaliteta bračnog odnosa, s jedne strane, i fizičkog i psihičkog zdravlja,
s druge strane, morale bi se držati pod kontrolom sve navedene intervenišuće
varijable.
Ustanovljeno je da je suočavanje sa bolešću koje karakterišu podržavajuća
ponašanja, aktivna uključenost i zajedničko supružničko rešavanje problema
povezano sa boljim funkcionisanjem bračnog odnosa, dok su nepodržavajuća i
preterano zaštnička ponašanja povezana sa lošijim kvalitetom bračnog odnosa
(Robles et al., 2014). Nalaz da i hronične bolesti mogu pozitivno uticati na
partnerski odnos je od izuzetne važnosti, jer potvrđuje da i negativni životni
događaji, poput pozitivnih, predstavljaju šansu da dođe do promene ustaljenih
načina funkcionisanja u pravcu razvoja boljeg kvaliteta partnerskog odnosa. Viđenje
bolesti kao zajedničkog, a ne individualnog problema, može pomoći pozitivnijem
suočavanju sa bolešću (Rolland, 2005). Razgovor o ličnim brigama i potrebama
omogućava partnerima da adekvatnije podele svoja iskustva, te da izgrade doživljaj
zajedničke („naše“) bolesti (Kayser, Watson, & Andrade, 2007); a poboljšana
komunikacija i zbližavanje povećavaju kvalitet i stabilnost bračnog odnosa (Martire,
Schulz, Helgeson, Small, & Saghafi, 2010).
Međutim, iako nakon postavljanja dijagnoze kod znatnog broja bračnih
parova dolazi do povečanja stepena bliskosti, kod nekih bračnih parova dolazi i do
povećanja problema u bračnom funkcionisanju. To se najčešće dešava kod onih
parova koji su imali veći broj problema u svom funkcionisanju i pre postavljanja
dijagnoze (Manne, 1998). Ovi nalazi jasno ukazuju da je prilikom razmatranja
uticaja bolesti na različite aspekte bračnog funkcionisanja značajno imati u vidu
funkcionisanje bračnog odnosa pre postavljanja dijagnoze hronične fizičke bolesti.
Pored toga, do pada kvaliteta bračnog odnosa može doći i usled ekonomskog
stresa (zbog novčanih troškova u vezi sa lečenjem), neraspoloženjem bolesnog
partnera, smanjenjem nekadašnjih zajedničkih aktivnosti, kao i usled toga što
partner koji je zdrav preuzima sve porodične dužnosti i brine o bolesnom partneru
(Čudina-Obradović i Obradović, 2006).

64
 Jedna novija metaanaliza koju su sproveli Robles i saradnici (Robles,
Slatcher, Trombello, & McGinn, 2014), donosi korisne nalaze po pitanju odnosa
zdravlja i bračnog kvaliteta. Ova metaanaliza obuhvata istraživanja koja su imala
sasvim različite, pa i oprečne nalaze: od toga da fizička bolest doprinosi smanjenju
kvaliteta braka, preko onih koji nisu ustanovili značajnu povezanost, pa do onih čiji
nalazi ukazuju da se sa bolešću kvalitet braka može i povećati. Zaključeno je da
pored karakteristika partnerskog odnosa koje su postojale pre uspostavljanja
dijagnoze hronične bolesti, postojeća varijabilnost u nalazima istraživanja je vezana
i za samu bolest (npr. nije isto ako su u pitanju hronični kardio vaskularni problemi
ili kancer), a značajan izvor varijabiliteta je i u karakteristikama same bolesti (i u
okviru iste dijagnoze postoje značajne razlike, pre svega vezane za fazu bolesti).
Da zaključimo, na osnovu svih navedenih istraživačkih nalaza, postojeća
istraživanja ne daju odgovor na pitanje da li kvalitet bračnog odnosa utiče na
psihičko i fizičko zdravlje, ili je možda obrnuto - da psihičko i fizičko zdravlje utiču
na kvalitet bračnog odnosa. Moguće je, naravno, i da neke druge varijable utiču
istovremeno i na kvalitet bračnog odnosa i na psihičko i fizičko zdravlje.

Neplodnost

Za razliku od steriliteta, koji podrazumeva potpunu nemogućnost začeća i

održavanja trudnoće, infertilitet (neplodnost) podrazumeva smanjenu mogućnost
začeća koja se može povećati određenim medicinskim metodama (tzv. metodama
asistirane reprodukcije). Prema podacima SZO, bar 50-80 miliona ljudi ne uspeva
prirodnim putem da postigne začeće u toku jedne godine sa regularnim i
nezaštićenim seksualnim odnosima ili ne uspeva da održi trudnoću, što po definiciji
(prema: Greil, 2002) predstavlja neplodnost (ili infertilitet). Problem je vrlo
kompleksan, i sa medicinskog aspekta, jer obuhvata mnoštvo potencijalnih uzroka
(od kojih je 10% još uvek nepoznato), i sa psihosocijalnog aspekta, jer zahvata sve
sfere života bračnog para - njihov međusobni odnos, njihova osećanja, stavove o
budućnosti, odnose sa roditeljima, prijateljima i kolegama (Numanović i sar., 2015).

65
 Ovaj problem uključuje oslanjanje na emocionalne, socijalne i finansijske
resurse, što je povezano sa korišćenjem različitih strategija prevladavanja (Zotović, i
sar., 2018).
Stres može biti uzrok, ali je po pravilu i posledica nemogućnosti začeća.
Navode se tri osnovne vrste odnosa između psiholoških činilaca i neplodnosti
(Friščić i Kušević, 2013):
1. psihološki činioci kao faktori rizika za kasniju neplodnost,
2. dijagnoza i lečenje neplodnosti kao uzrok kasnijeg psihološkog stresa, i
3. uzajamna veza između psiholoških činilaca i neplodnosti.

U drugoj polovini XX veka je bilo široko rasprostranjeno stanovište da su

pre svega žene, usled nesvesnog otpora prema materinstvu, odgovorne za
postojeću neplodnost. Prema psihogenom modelu, osnovni uzroci infertiliteta su
psihološki problemi ili psihološki mehanizmi (Inhorn, & van Balen, 2002).
Neplodnost je, međutim, biološko-psihološko-socijalni fenomen, što znači
da uključuje organske, sredinske (društvene) i psihogene faktore; i tako se sve češće
posmatra (Bojović Jović, 2016). Ujedno predstavlja i ekstremno negativan stresor za
žene (Abbey, 2000).
Povećanje znanja o funkcionisanju ljudskog tela, procesima oplodnje i
implantacije, dovelo je do zaključka da psihološki uzroci nemaju primaran uticaj na
neplodnost. Pojedini autori (npr. Robinson & Stewart, 1996) navode da se njima
može pripisati samo 5% slučajeva infertiliteta. Uzroci mogu biti različiti biološki,
bihevioralni, psihološki i sociokulturalni faktori; a udeo ovih faktora je različit za
svaki individualni slučaj. Uz to, novija istraživanja pokazuju i da ujednačen procenat
žena i muškaraca ima probleme koji dovode do neplodnosti, te da je najkorisnije
posmatrati ovaj problem kao iskustvo para, a ne pojednica (Zotović, i sar., 2018).
Istraživanja pokazuju i da se žene koje tek ulaze u proces vantelesne oplodnje
neznatno emocionalno razlikuju od žena u opštoj populaciji, te da upravo neuspeh u
vantelesnoj oplodnji uzrokuje pojavu neugodnih emocija koje se sve više pojačavaju
što su metode duže neuspešne (Verhaak et al, 2007).
Suočavanje sa problemom neplodnosti, najčešće prati veći broj stresora,
poput promena u seksualnom funkcionisanju, promena u socijalnom i porodičnom
66
funkcionisanju, te zabrinutosti za kvalitet i stabilnost braka (Farzadi, Mohammadi-
Hosseini, Seyyed-Fatemi, & Alikhah, 2007; Martins, Peterson, Almeida, & Costa,
2011; Newton, Sherrard, & Glavac, 1999; Peterson, Newton, Rosen, & Schulman,
2006; Wang et al., 2007). To potvrđuju i nalazi u okviru projekta "Efekti
egzistencijalne nesigurnosti na pojedinca i porodicu u Srbiji" (Šakotić-Kurbalija,
Trifunović, i Zotović, 2018).
Utvrđeno je da lični, bračni i socijalni stresori kod žena sa problemom
neplodnosti uzrokuju viši nivo stresa, u odnosu na grupu žena koje nemaju problem
infertiliteta. Tako stresore poput lošijeg zdravstvenog stanja, lošijeg bračnog i
socijalnog funkcionisanja, koje dovode u vezu sa problemom neplodnosti, opažaju
negativnije, a stresore koji im pomažu u distrakciji, kao npr. pohađanje različitih
edukacija ili treninga, opažaju pozitivnije, u poređenju sa ženama koje nemaju
problem neplodnosti (Zotović, i sar., 2018).
Kako se žene sa problemom neplodnosti suočavaju sa većim brojem
stresora (Farzadi, Mohammadi-Hosseini, Seyyed-Fatemi, & Alikhah, 2007), to se
može odraziti i na njihovo fizičko zdravlje. U skladu sa prethodno pomenutim, na
sličan način se može objasniti i nešto viši nivo umora identifikovan kod ispitanica sa
problemom neplodnosti, u odnosu na kontrolnu grupu. Naime, ispitanice sa
problemom neplodnosti često prolaze kroz različite tretmane, koji mogu biti fizički,
ali i mentalno iscrpljujući. Takođe, najveći broj ih je radno angažovan, te
usklađivanje poslovnog i privatnog života kod vih žena može biti nešto zahtevniji, u
poređenju sa ženama koje se ne suočavaju sa problemom neplodnosti (Trifunović,
Šakotić-Kurbalija i Zotović, 2018).
Najčešći psihološki problemi kod parova u procesu vantelesne oplodnje su
depresija i anksioznost, oni se javljaju kod 18,5% žena i kod 7,4% muškaraca
(Chiaffarino et al., 2011); a istovremeno, postojeća depresija i anksioznost
doprinose negativnom ishodu vantelesne oplodnje (Gürhan, Akyüz, Atici, Kisa,
2009).
Reagovanja bračnih parova na problem neplodnosti zavise od brojnih
faktora, a među najznačajnijim su: obrazovni nivo, dužina lečenja neplodnosti, broj
pokušaja da se postigne trudnoća i socijalna podrška (Friščić i Kušević, 2013).
U okviru projekta "Efekti egzistencijalne nesigurnosti na pojedinca i
porodicu u Srbiji", pri poređenju grupe žena koje imaju problem infertiliteta, sa

67
odgovarajućom kontrolnom grupom, ustanovljeno je da možemo govoriti samo u
terminima veće ili manje učestalosti korišćenja određenih strategija i pozitivnijeg ili
negativnijeg uticaja procenjivanih stresora u kontekstu poređenja ispitanica sa
problemom neplodnosti i ispitanica iz kontrolne grupe, jer su utvrđeni mali efekti
razlika (Zotović, i sar. 2018).
U skladu s tim, identifikovan je nešto veći broj stresora, pored samog
problema neplodnosti, kod žena koje se suočavaju sa problemom neplodnosti, u
odnosu na ispitanice iz kontrolne grupe. To je bilo očekivano, pošto se i u
dosadašnjim istraživanjima navodi da se ispitanice sa problemom neplodnosti
učestalije suočavaju sa nizom fizičkih i psihosocijalnih stresora koji su u vezi sa
samim problemom neplodnosti (Farzadi, et al., 2007), a koji su obuhvaćeni i našim
istraživanjem poput finansijskih opterećenja, zdravstvenih problema, problema u
domenu funkcionisanja partnerskog odnosa itd. Sa druge strane, ispitanice sa
problemom neplodnosti procenjuju uticaj ispitivanih stresnih događaja u manjem
stepenu kao negativan u poređenju sa ispitanicama iz kontrolne grupe. Ovakav
nalaz je takođe u saglasnosti sa rezultatima istraživanjima u kojima se
nemogućnost začeća, odnosno neplodnost, procenjuje kao ekstremno negativan
stresor kod žena, u poređenju sa drugim stresorima (Abbey, 2000). Dakle, moguće
je da žene, koje imaju problema sa neplodnošću, uticaj drugih stresnih događaja
procenjuju u odnosu na izuzetno negativan uticaj koji pripisuju neplodnosti, te se
ostali stresori procenjuju kao nešto manje negativni (Zotović, Trifunović i Šakotić-
Kurbalija, 2018).

Neverstvo

Najposvećenije partnerske odnose karakterišu eksplicitna i implicitna

intimna predanost, koja uključuje i emocionalnu i fizičku vernost partnera. Pri
neverstvu dolazi do izdaje ove intimne ekskluzivnosti (Fife, Weeks & Gambescia,
2008). Neverstvo (ili prevara) podrazumeva da se emocionalna i/ili fizička intimnost
deli sa nekim van partnerskog odnosa, bez saglasnosti drugog partnera (Brand,
Markey, Mills & Hodges, 2007).

68
 Vanbračne veze predstavljaju najčešći razlog zbog kog parovi dolaze na
psihoterapiju. U jednoj američkoj nacionalnoj studiji, gde su ispitanici bili bračni
terapeuti, neverstvo je dobilo drugi rang po štetnosti za bračni odnos. Procenjeno
je da samo fizičko zlostavljanje u braku ima štetnije posledice od vanbračnih veza.
Pritom, opsežna, isto američka, nacionalna studija pokazuje da je skoro četvrtina
muškaraca koji su u braku i više od jedne desetine udatih žena imalo vanbračnu
vezu (prema: Dattilio, 2010; i Olson, Russell, Higgins-Kessler, & Miller, 2002).
Različiti autori, istraživači i psihoterapeuti, (npr. Dattilio, 2010; Fincham, &
May, 2017; Moller, & Vossler, 2015), potpuno su saglasni u oceni da neverstvo (ili
varanje) u bračnim odnosima; iako rasprostranjen i veoma značajan fenomen, jer
može uništiti bračni odnos, a svakako ozbiljno narušava i kvalitet odnosa i mentalno
zdravlje partnera; jeste dosta istraživan fenomen, ali da se još uvek slabo (ili bar
nedovoljno) razume.
Nalazi jednog novijeg istraživanja sprovedenog u Rumuniji pokazuju da su
žene značajno sklonije osudi neverstva, u odnosu na muškarce, ali su istovremeno i
znatno sklonije da oproste preljubu. Istim istraživanjem je utvrđeno i da se
neverstvo kod žena vezuje za potrebu za komunikacijom i nežnošću, dok se kod
muškaraca vezuje za nezadovoljene seksualne potrebe (Rada, 2012).
Neverstvu, po pravilu, prethodi nezadovoljstvo bračnim odnosom - obično
postoji doživljaj emocionalnog zanemarivanja unutar primarnog odnosa, pa je
neverstvo način da se zadovolji potreba za intimnošću; ili se odnos doživljava kao
preterano ograničavajući, pa je neverstvo način da se zadovolji potreba za
autonomijom (Allen & Baucom, 2004). Međutim, kakvi god da su postojali problemi
u bračnom odnosu, nakon neverstva se javljaju dodatni problemi, i to kod oba
partnera: smanjeno samopoštovanje, anksioznost, doživljaj krivice, depresija
(Fincham, & May, 2017; Russell, Baker & McNulty, 2013); javljaju se i: bes, gubitak
poverenja, smanjeno seksualno samopouzdanje, snažna ambivalencija i
ambitendencija - istovremeni strah od napuštanja i snažna želja da se partner
ostavi (Dattilio, 2010; Shackelford, Buss, & Bennett, 2002); kod prevarenog
partnera se javlja i doživljaja poniženosti (Cano & O'Leary, 2000). U nekim
slučajevima, prevareni partner može razviti i simptome posttraumatskog stresnog
poremećaja (Buunk, 1995; Dattilio, 2010).
Pored narušavanja mentalnog zdravlja, neverstvo je često povezano i sa
nasiljem u porodici (Fincham, & May, 2017); te, u gotovo svim kulturama, ono

69
predstavlja jedan od najčešćih razloga za prekid partnerskog odnosa ili razvod
braka (Fish, Pavkov, Wetchler & Bercik, 2012; Zare, 2011). Longitudinalnim
(dvanaesogodišnjim) istraživanjem u SAD-u je utvrđeno da je vanbračni seks
najbolji prediktor budućeg razvoda. Utvrđeno je i da je njegov uticaj na razvod bio
više nego dvostruko veći od bilo kog drugog problema u vezi (Amato, & Rogers,
1997). Pored toga, utvrđeno je i da su se parovi, koji su se suočavali sa prevarom u
prvim godinama braka, pre i razvodili, u odnosu na parove koji su se suočavali sa
varanjem u kasnijim godinama zajedničkog života (Pitman, 1989; prema Hall &
Fincham, 2006). Pored toga, utvrđeno je i da su se muškarci pre razvodili, ako su
svoje žene doživljavali kao neverne i neiskrene; a žene kada su procenjivale da su
im muževi alkoholičari ili kada su svoje muževe doživljavale bezobzirnim i emotivno
hladnim (Shackelford & Buss, 1997; Hall & Fincham, 2006).
Istraživači su u početku bili fokusirani isključivo na neverstvo koje uključuje
seksualni odnos. Međutim, sve je veće interesovanje za emocionalno neverstvo,
koje podrazumeva ljubav, vreme i pažnju koju jedan partner poklanja osobi van
dijade (Allen et al., 2005), a pokazalo se da je najveća pretnja za bračni odnos
postojanje kombinovanog neverstva - onog koje obuhvata i emocionalno i
seksualno neverstvo (Glass & Wright, 1985).
Nalazi različitih istraživanja (npr. Allen et al., 2008; Rada, 2012) ukazuju da
je emocionalno nezadovoljstvo češći uzrok za neverstvo kod žena, a seksualno
nezadovoljstvo kod muškaraca. Pritom, različita istraživanja (npr. Buss et al., 1992;
Craamer et al., 2008; Penke & Asendorpf, 2008; Ward & Voracek, 2004; prema
Leeker & Carlozzi, 2014) ukazuju da se muškarci, u emotivnom smislu, teže nose sa
seksualnim partnerkinim varanjem (uzrokuje im veći distres), a žene sa
emocionalnim neverstvom svog partnera. Ovi nalazi su potpuno u skladu sa
evolucionom teorijom, po kojoj je očekivano da muškarci više budu uznemireni
zbog ženinog seksualnog nevestva, jer ih plaši mogućnost da će brinuti o deci koja
biološki nisu njihova; dok će žene više brinuti emocionalno neverstvo, jer vezivanje
muškarca za drugu ženu povećava mogućnost da će on brinuti o toj drugoj ženi i na
nju trošiti svoje resurse, a onda će manje ostati za prevarenu ženu i njihove
potomke, ukoliko ih ima. Ove razlike mogu se objasniti i različitom socijalizacijom:
muškarci se više usmeravaju na seksualnost, a žene na ljubav; te žene češće
povezuju seksualnost sa ljubavlju, za razliku od muškaraca koji mogu da ih razdvoje
(Glass & Wright, 1985).

70
 Postoje naravno i druga objašnjenja ovih nalaza o polnim razlikama u visini
distresa u odnosu na vrstu neverstva. Prema ''double-shot'' hipotezi žene više brine
partnerovo emocionalno neverstvo, jer veruju da će muškarac kada se
emocionalno zbliži sa nekom ženom onda biti i seksualno neveran; dok muškarci
očekuju da će žena nakon seksualnog neverstva početi i emocionano da se vezuje
za drugog muškarca. Dok prema jednoj drugoj hipotezi - hipotezi seksualne
imaginacije, muškarci znatno živopisnije, sa mnogo više detalja zamišljaju seksualnu
prevaru svoje partnerke, nego žene kada razmišljaju o partnerovom seksualnom
neverstvu. U jednom istraživanju koje podržava ovu hipotezu, utvrđeno je da
muškarci brže i tačnije od žena prepoznaju erotske detalje (Kato, 2014 prema
Leeker & Carlozzi, 2014); a u nekim novijim istraživanjima, utvrđeno je da nema
značajne razlike među polovima, u visini distresa, kada žene podjednako živopisno
zamisle seksualno neverstvo, kao muškarci (Leeker & Carlozzi, 2014).
Pol, seksualna orijentacija, posvećenost i bliskost među partnerima su se
pokazali kao značajni prediktori različitih emocionalnih reakcija na seksualno i
emocionalno neverstvo; dok, postojanje strasti među partnerima i očekivanje da će
partner počiniti neverstvo nisu bili značajni prediktori emocionalnih reakcija na
neverstvo. Kod svih ispitanika je seksualno neverstvo izazivalo više uznemirenosti
od emocionalnog neverstva. Međutim, utvrđene su i značajne razlike: žene su i na
emocionalno i na seksualno neverstvo reagovale intenzivnijim emocijama od
muškaraca, a ispitanici heteroseksualne orijentacije su i emocionalno i seksualno
neverstvo ocenili kao više emocionalno uznemirujuće, u odnosu na ispitanike
homoseksualne orijentacije (Leeker & Carlozzi, 2014).
Imajući u vidu da neverstvo u velikoj meri može doprineti
disfunkcionalnosti partnerskog odnosa, u okviru projekta "Efekti egzistencijalne
nesigurnosti na pojedinca i porodicu u Srbiji", ispitano je u kojoj meri različite
sociodemografske, intrapersonalne i interpersonalne varijable doprinose predikciji
neverstva u našoj sredini. Najopštiji zaključak na osnovu ovog istraživanja je da lošiji
kvalitet bračnog odnosa i razmatranje razvoda doprinose pojavi neverstva, a isto
tako i neverstvo, bilo emocionalno, seksualno, ili kombinovano, negativno deluje na
brak - smanjuje kvalitet bračnog odnosa i povećava bračnu nestabilnost (Trifunović,
Šakotić-Kurbalija, Dajević, 2020).
I istraživački nalazi, a i izveštaji o iskustvima iz psihoterapijske prakse
(Dattilio, 2010; Olson, Russell, Higgins-Kessler, & Miller, 2002) ukazuju da koliko

71
god bolno bilo iskustvo razotkrivanja neverstva - ono ne mora uvek da se završi
razvodom - neki parovi se zbliže i poboljšaju kvalitet svog braka kroz (uspešno, iako
bolno) suočavanje sa onim što se desilo, ali i obavezno suočavanje sa problemima
koji su prethodili neverstvu. Neophodno je da oba partnera nauče da otvorenije
komuniciraju o sopstvenim osećanjima i potrebama; a potrebno je i dosta vremena
i spremnosti na suočavanje sa sopstvenom ranjivošću, te da oba partnera promene
svoje ponašanje, kako bi se se prevazišla ova kriza i poboljšao kvalitet braka.
Pošto je (terapijski) proces suočavanja sa slabostima bračnog odnosa (koje
su postojale i pre neverstva) i ličnim/individualnim slabostima, vrlo mukotrpan, a uz
to i bez garancija o ishodu (bez garancija o trajnom zajedničkom, pa i individualnom
blagostanju), mnogi parovi biraju razvod umesto psihoterapije. A o tome da parovi
mogu neverstvu pripisati svoju odluku o razvodu, zato što ih to “štedi” od
suočavanja sa drugim slabostima u vezi ili sopstvenim slabostima, piše i Buunk
(1987).
Naravno da ima i parova koji se ne razvedu, ali ni ne poboljšaju kvalitet
svog bračnog odnosa (ili bar ne na duže staze), te se obrazac njihovog
funkcionisanja (udaljavanje -nezadovoljstvo - odsustvo konstruktivne komunikacije
- neverstvo - “opraštanje”) ponavlja. Nekima se ponavlja više puta sa različitim
partnerima, pa na taj način razvijaju uverenje da ne dovode u pitanje
“ekskluzivnost braka”, a nekima postane prihvatljivo da “ne vide” naredna
neverstva, “adaptiraju se”. Pritom, nalazi nekih istraživanja pokazuju da žene, koje
su više puta doživele suprugovu prevaru, pokazuju manje distresa u odnosu na
žene koje se prvi put suočavaju sa partnerovom prevarom (Buunk, 1995). Očito da i
ovde važi pravilo da sve što (nam) je poznato daje i određenu dozu sigurnosti
(otuda i izreka: “I đavo koga poznaješ bolji je od nepoznatog đavola.”).
Olson i saradnici (2002) su intervjuisanjem onih koji su iskusili neverstvo
utvrdili da postoji trostepeni proces nakon otkrivanja prevare. Taj proces po pravilu
započinje „emocionalnim toboganom“, pa nužno prolazi kroz „moratorijum“ pre
nego što se prepoznaju mogućnosti i ulože napori napori u izgradnju poverenja.
Partneri se mogu razvesti ili rastati, a mogu i uspešno proći kroz ove faze i izgraditi
kvalitetniji odnos od onoga koji su imali pre neverstva.
Prva faza je uvek najburnija, u njoj dolazi do ekstremnih emocionalnih
oscilacija. Česte su “emocionalne eksplozije”, te se javlja i fizičko nasilje i
izbacivanja iz zajedničkog doma. Prevareni partner se često oseća vrlo povređeno i

72
izdato. Parovi koji se ne raziđu u ovoj fazi, prelaze u moratorijum. Njega
karakterišu generalno smirenije emocije, iako su povremeno mogući i “emocionalni
izlivi”. U ovoj fazi se, obično kroz dugotrajne i iscrpljujuće razgovore, raščlanjuju
razlozi prevare. Često prevareni partner želi sve da sazna o osobi sa kojom je
počinjena prevara. U ovoj fazi je veoma značajna pomoć i podrška porodice i
prijatelja. Faza moratorijuma obično traje od nekoliko meseci pa do dve godine,
mada može trajati i duže. Parovi koji odluče da pokušaju da izgrade uzajamno
poverenje, započinju dugotrajan proces izgradnje poverenja. Iako se teži ponovnoj
normalizaciji odnosa, prevareni partner često oseća nepoverenje i sumnju. U ovoj
fazi prevareni partner očekuje izvinjenje, a partner koji je počinio neverstvo oseća
grižu savesti i trudi se da maksimalno ugodi povređenom partneru, pa više nego
pre brine oko dece i poslova u kući. Za uspešno prevazilaženje ove faze neophodan
je oproštaj povređenog partnera, a to obično zahteva dosta vremena (Olson et al,
2002).
Različiti terapeuti su pisali knjige i članke o neverstvu i nudili smernice i
sugestije za njegovo prevazilaženje. Spring (1996; prema: Olson et al, 2002) tako
navodi da postoje tri koraka u procesu zaceljivanja nakon otkrivene prevare. Prvo,
oba partnera treba da “normalizuju” svoja osećanja. Zatim treba da odluče da li
žele da ostanu zajedno, pa da rade na ponovnom povezivanju, ili žele da prekinu
postojeći odnos. I konačno, ako odluče da ostanu zajedno, moraju reuspostaviti
poverenje i ponovo izgrađivati svoj odnos.
Da bi par preživeo krizu, neophodno je prihvatiti činjenicu da konflikt
postoji i pristupiti mu na pravi način. O tome koliko je važno suočiti se sa prevarom
govore istaživanja koja su pokazala da su bračni parovi, gde je partner priznao
prevaru, bolje reagovali na terapiju od onih parova gde je prevara skrivana (Atkins,
2005 prema Zare, 2011). U jednom od istraživanja proučavan je uticaj ''praštanju-
usmerenog'' pristupa na uspešnost bračne terapije. Prvi korak je suočiti se sa
uticajem neverstva. Na drugom koraku par se suočava sa značenjem i uzrokom
neverstva, a treći korak pomaže parovima da i dalje održe svoju vezu (Gordon et
al., 2005).
Cilj bračne terapije je prevazilaženje problema, a da bi to postigli,
neophodno je da partneri nauče da komuniciraju, da nauče kako da čuju jedno
drugo i da steknu uvid u to na koji način njihov partner doživljava određenu
situaciju.

73
 Pomeranje istraživačkog fokusa sa pojednica na
dijadu

Istraživači koji su se bavili proučavanjem bračnih odnosa su se početkom

XXI veka našli na svojevrsnoj prekretnici. S jedne strane, pojavom novih statističkih
metoda koje su omogućile analizu dijadnih podataka (Kenny, Kashy, & Cook, 2006)
suočili su se sa provokativnim istraživačkim pitanjima, preliminarnim rezultatima i
mogućnostima za terapijske intrevencije. Sa druge strane suočili su se sa teorijskim
i metodološkim ograničenjima dotadašnjeg pristupa u istraživanju bračnih procesa
koji se pre svega bazirao na podacima o pojedinačnim ispitanicima.
Story i Bradbury (2004) smatraju da je istraživački fokus na individualnim
karakteristikama partnera i interpersonalnim transakcijama neprimeren
proučavanju partnerskih odnosa iz nekoliko razloga. Naime, osobine ličnosti,
individualna predbračna iskustva, obrazovanje, zaposlenje, deca, porodice porekla,
problemi vezani za zdravlje i posao predstavljaju kontekst u kom neki par živi i
razvija se, pa je zato malo verovatno da isti procesi vode do istih bračnih ishoda kod
različitih parova. Na primer, rezultati istraživanja sugerišu da otvorena
komunikacija i razgovor o sopstvenim emocijama i problemima sa partnerom mogu
voditi do povećanja stepena bliskosti među njima, razvoja efikasnijih strategija
rešavanja konflikata i povećanja stepena bračnog kvaliteta, ali, ovi zaključci se ne
mogu primeniti na sve parove i ne mogu se primeniti na svaki trenutak u
funkcionisanju nekog konkretnog para. Tako, na primer, rezultati jednog
istraživanja sugerišu da je podsticanje muškaraca da govore o sopstvenim
emocijama tokom bračne terapije davalo pozitivne ishode kada je u pitanju stepen
bliskosti kod parova koji su pripadali srednjoj klasi, ali su iste intervencije imale
negativne efekte na kvalitet braka kod parova nižeg socioekonomskog statusa
(Cline, Jackson, Klein, & Mejia, 1987). Zaključeno je da su ovi rezultati
najverovatnije posledica različitih stavova prema izražavanju emocija kod
pripadnika ova dva ekonomska staleža. Naime, razgovor o osećanjima kod
muškaraca iz siromašnijih porodica mogao je biti prepoznat kao znak slabosti,
posebno ako su postojala očekivanja da muškarac, kao glava porodice i osoba
zadužena za zarađivanje i obezbeđenje egzistencije, mora u svakom trenutku biti
pribran i imati jasan plan za prevazilaženje sadašnjih i budućih problema.
Otkrivanje ranjivosti kod takvih muškaraca moglo je uticati na njihovu lošiju sliku o
sebi, ali i na smanjenje njihovog autoriteta kod ostalih članova porodice. Sa druge
strane, razmena emocija kod parova koji pripadaju srednjoj socioekonomskoj klasi,
a posebno kod onih koji imaju liberalniji pogled na polne uloge, raspodelu poslova i
zarađivanje u okviru porodice, može biti prepoznato kao znak poverenja, jednakosti
i dovesti do jačanja „mi“ identiteta. Takođe, rezultati istraživanja dnevnog stresa i
bračne komunikacije policajaca (Roberts & Levenson, 2001) ukazuju na to da su
tokom posebno stresnih i iscrpljujućih dana policajci bili skloniji ispoljavanju
negativnih emocija, hostilnosti i izlivima besa. Tokom tih dana, iniciranje
interakcije, pokušaji rešavanja problema ili insistiranje na razgovoru o sopstvenom i
partnerovom distresu može prerasti u hostilnost i nekonstruktivno prevazilaženje
konflikta, što dugoročno može umanjiti kvalitet veze.
Pored toga, treba imati u vidu da su u većini empirijskih provera teoriskih
modela koeficijenti povezanosti, iako statistički značajni, niskog do umerenog
intenziteta. Dakle, bez obzira na to što su varijable ličnosti i interakcije partnera
značajni prediktori promena u bračnom odnosu, veliki deo varijanse ostaje
neobjašnjen samim modelima, a intenzitet veze između prediktorskih varijabli i
ishoda braka je nedovoljan da bi se na osnovu njih mogli izvući sasvim pouzdani
zaključci (Karney & Bradbury, 1997). Možemo pretpostaviti da veći deo
neobjašnjene varijanse zapravo potiče od razlika u okruženjima i okolnostima u
kojima parovi žive. Zbog toga bi obraćanje pažnje na kontekst omogućilo da se
klasifikuju uslovi pod kojima, na primer, neefikasne strategije rešavanja problema ili
razlike u stilovima afektivne vezanosti među supružnicima predstavljaju najveću
pretnju očuvanju bliskih odnosa.
Takođe, stresni životni događaji, bez obzira na to da li su razvojne (početak
zajedničkog života, dobijanje dece...), medicinske (bolest jednog ili oba partnera),
ekonomske (gubitak posla, zaduženje, egzistencijalni problemi...), profesionalne
(prekvalifikacija, stresna zanimanja...) ili neke druge prirode, mogu ozbiljno narušiti
bračne odnose koji su u nekom prethodnom periodu bili vrlo harmonični. O tome
govore i nalazi pojedinih istraživanja (npr. Jacobson, Schmaling, & Holtzworth-
Munroe, 1987) - izloženost određenim stresnim životnim događajima predstavlja

76
jedan iz grupe faktora na osnovu kojih se može predvideti povratak parova na
bihejvioralnu bračnu terapiju.
Stresni životni događaji nose sa sobom promene u kontekstu u kom par živi,
te zahtevaju prilagođavanje i promene u načinu funkcionisanja. Zato i parovi koji su
(u određenom prethodnom vremenskom periodu) harmonično funkcionisali, u
kontaktu sa intenzivnim stresorima mogu ispoljiti više ili manje disfunkcionalna
ponašanja koja mogu destabilizovati njihovu vezu i umanjiti kvalitet bračnog odnosa i
stabilnost njihovog braka.
Pomeranje istraživačkog fokusa sa pojednica na dijadu, kao jedinicu
istraživanja, te obraćanje pažnje na širi kontekst u kom par živi i razvija se,
povezano je i sa velikim promenama na globalnom/svetskom nivou, koje se
dešavaju tokom poslednjih nekoliko decenija, a koje su pojačale količinu stresa u
brakovima, i u velikoj meri iscrpele resurse parova za njegovo prevazilaženje. Sve
veći broj brakova u kojima oba supružnika rade, a uz to i promene u broju sati koje
supružnici provode van kuće, i posledični nedostatak vremena da se bave decom,
predstavljaju faktore koji su veliki izazov za mnoge brakove (Clarkberg & Moen,
2001). Upravo zbog toga je izuzetno značajno proučavanje uticaja koje stresno
okruženje može imati na bračne odnose.
Pojedini autori (npr. Story & Bradbury, 2004) pretpostavljaju da
individualni pristup istraživanju previđa neke bitne faktore koji utiču na ishode
braka, što dalje može uticati i na sniženu efikasnost terapijskih intervencija
zasnovanih na nalazima istraživanja. Detaljnije proučavanje bračnih procesa i
stresa, po njihovom mišljenju, predstavlja ključ za bolje razumevanje razloga zbog
kojih su neki brakovi uspešni, a neki ne. Na osnovu implikacija istraživačkih nalaza
(u terapijskim modalitetima kognitivno bihejvioralne orijentacije) se vrši
osmišljavanje terapijskih intervencija koje bi mogle osnažiti već narušene bračne
odnose.
Kao što je već navedeno u Uvodu, termin „stres“ su različiti autori tokom
dugog istorijskog vremena, od kada se stres proučava, koristili da označi različite
fenomene: prvo štetne spoljašnje uticaje, probleme i pretnje, zatim individualne
odgovore koji su posledica tih štetnih uticaja (telesne promene i emocionalne
reakcije), ali i same procese na osnovu kojih su stresna iskustva uticala na promene
u funkcionisanju. Da bi se izbegli nesporazumi, najveći broj savremenih autora je
prihvatio da se ova različita značenja koja su pridavana stresu i označe različitim

77
terminima. Tako se danas terminom „stresor“, od strane velikog broja autora,
najčešće oznavaju značajne promene u životnim uslovima, terminom „distres“ se
označavaju individualni odgovori na te promene, a termin „stres“ se koristi da bi se
označio medijatorski proces na osnovu kog stresori dovode do distresa (Wheaton,
1996).
Takođe, potrebno je napraviti i razliku između subjektivne procene rizika i
objektivnih karakteristika stresora (stepen ugrožavanja, vrsta, dužina, intenzitet...),
pošto nalazi istraživanja sugerišu da je subjektivna percepcija stresora, kojima su
izloženi, u većoj meri povezana sa bračnim funkcionisanjem supružnika od njegovih
objektivnih karakteristika (Williams, 1995).
Pojedini autori (npr. Story & Bradbury, 2004) smatraju da je još potrebno
razlikovati i stresore od životnih događaja i konteksta u kom par živi. Nisu ni svi
potencijalno stresni životni događaji ujedno i stresori. Naime, svaki par se u
svakodnevnom funkcionisanju suočava sa velikim brojem događaja koji su više ili
manje stresni, ali bi određenje svih tih događaja kao stresora umanjilo jasnoću
ovog koncepta. Potrebno je razlikovati stresore od životnog konteksta na taj način
što stresori uključuju povećanu pretnju, zahteve ili ograničenja, odnosno, o stresu se
može govoriti onda kada postoji procena da zahtevi koje (stresna) situacija postavlja
pred pojedinca ili par prevazilaze njihove trenutne mogućnosti i resurse koji su
potrebni da se sa njima izbore. U tom smislu, jedan isti faktor (etnička pripadnost,
posao, školovanje dece...) može predstavljati deo konteksta u kom par živi, ali može
u jednom trenutku postati stresor ukoliko pred par postavi prevelike zahteve i
ukoliko su potrebni dodatni resursi za njegovo prevazilaženje (Wheaton, 1997).

Modeli dijadnih mehanizama prevladavanja stresa

Individualni mehanizmi prevledavanja stresa su u literaturi obično

podeljeni na stretegije koje su usmerene na ublažavanje negativnih efekata
stresora, smanjenje štete i poboljšanje nekih aspekata stresne situacije (stretegije
usmerene na problem) i na strategije usmerene ne emocije čiji je cilj smanjenje
distresa i promena ličnog emocionalnog odgovora na stresnu situaciju (Lazarus &

78
Folkman, 1984). Međutim, da bi zaista razumeli prirodu bliskih odnosa i način na
koji se partneri nose sa stresom nije dovoljno samo znati koje mehanizme
prevladavanja koristi svaki od njih. Još sredinom 80-tih godina prošlog veka različiti
istraživači (npr. Barbarin, Hughes, & Chesler, 1985) zainteresovali su se za
međuodnos individualnih strategija prevladavanja i efekat njihove sličnosti i razlika
na ishode braka.
Rezultati studije Barbarina i saradnika (1985) sugerišu da roditelji dece
bolesne od raka u najvećem broju slučajeva na samom početku bolesti svoj odnos
procenjuju boljim nego ranije i pozitivno vrednuju podršku koju dobijaju od
partnera. Međutim, sa protokom vremena i sve učestalijim i dužim boravkom dece
u bolnici počinju da se javljaju razlike među njima, nerazrešeni konflikti među
partnerima počinju da se nagomilavaju, javljaju se depresivne reakcije i sumnja u
efikasnost i ishod tretmana. Rezultati ukazuju i na to da su žene pozitivnije
procenjivale kvalitet braka i stepen podrške od muževa koji su bili aktivno uključeni
u brigu o detetu, ostajali u bolnici, tražili informacije o bolesti i načinima lečenja. Sa
druge strane, percepcija kvaliteta braka muškaraca je bila povezana sa vremenom
koje je žena provodila kod kuće i bila u mogućnosti da se posveti svojim
uobčajenim obavezama.
Dakle, nalazi sugerišu da, kada su u pitanju strategije usmerene na
rešavanje problema, njihova komplementarnost utiče na očuvanje doživljaja
bliskosti i percepciju podrške od partnera. Naime, brakovi u kojima su oba partnera
pokušavala da se dodatno angažuju oko deteta na isti ili sličan način sa protokom
vremena su imali sve više nazavršenih poslova, nerazrešenih konflikata i brže su
trošili raspoložive resurse za razliku od parova kod kojih je dodatno angažovanje
supružnika bilo uravnoteženije, kod kojih je postojala podela poslova i koji su se
bolje prilagodili izmenjenim uslovima.
Potpuno drugačiji obrazac je uočen za stepen optimizma. Parovi kod kojih
su oba supružnika bila optimistična u vezi tretmana i prognoza vezanih za ishod
bolesti procenjivali su svoj odnos kvalitetnijim i više su vrednovali podršku koju
dobijaju od partnera. Na osnovu rezultata zaključeno je da je bračno funkcionisanje
optimalno kod onih parova gde partneri imaju komplementarne strategije
prevladavanja usmerene na problem i simetrične strategije usmerene na emocije
(Barbarin, Hughes & Chesler, 1985).

79
 Model kongruencije

Obraćanje pažnje na interakciju individualnih načina prevazilaženja stresa

dovelo je do formulacije prvog modela dijadnog prevazilaženja – modela
kongruencije (the congruence model - Lichtman & Taylor, 1986; Revenson, 1994).
Ovaj pristup koji naglašava značaj podudarnosti načina na koji partneri pokušavaju
da se izbore sa stresom za uspešnost njihove adaptacije bazira se na postavkama
teorije o usklađenosti osobe i okoline (French Jr., Rodgers & Cobb, 1974) i
sistemske porodične teorije (Bowen, 1978).
Model polazi od pretpostavke da stresni događaji imaju dezorganizujući
efekat na strukturu porodice, te da od partnera zahtevaju dodatni napor za
ponovnim organizovanjem i restrukturiranjem odnosa. Drugim rečima, posle
suočavanja sa nekim stresnim događajem (npr. hroničnom bolešću jednog od
partnera) način na koji par funkcioniše ne može više biti isti. Smanjenje
funkcionalnosti obolelog partnera, lekarski pregledi i tretman menjaju njihovu
svakodnevicu i uobičajeni raspored aktivnosti, te postavljaju dodatne zahteve i
pred obolelog, ali i pred zdravog supružnika. U samom početku, većina parova
pokušava da se prilagodi novonastalim okolnostima uz minimalne promene u
funkcionisanju, raste osećanje bliskosti među partnerima koji se zajedno suočavaju
sa još jednim problemom, odlažu se poslovi koje nije neophodno trenutno uraditi,
partneri imaju više vremena da posevete jedno drugom... Međutim, vremenom se
u izmenjenim okolnostima javljaju obrasci ponašanja koji nisu postojali u ranijem
odnosu i koji predstavljaju adaptaciju svakog od supružnika na promene u uslovima
u kojima se nalaze.
Prema ovom modelu dijadno prevazilaženje može biti određeno kao
restruktuiranje relacije i odgovor na stresnu situaciju koji maksimizira podudarnost
između individualnih načina prevazilaženja. Ukoliko su individualni mehanizmi
prevazilaženja supružnka koji se jave nakon promene u odnosima usklađeni,
podudarni i međusobno se dopunjuju, par će nastaviti da funkcioniše harmonično i
u izmenjenim okolnostima. Sa druge strane, ukoliko su mehanizmi prevazilaženja
koji su u velikoj meri nesvesni i zavise od osobina ličnosti i prethodnog iskustva
svakog od supružnika neusklađeni, postoji velika verovatnoća da će se među njima
javiti kompetitivan odnos, konflikti i veliki broj nezavršenih poslova i obaveza što
sve vodi ka nezadovoljstvu i destabilizaciji odnosa.

80
 Model prevazilaženja usmeren na vezu

Autori koji su se bavili istraživanjem braka su, pored individualnih

mehanizama prevladavanja stresa, vremenom postali zainteresovani i za
interpersonalne odnose i procese koji su usmereni na pokušaje parova da se izbore
sa izazovima i pretnjama sa kojima se suočavaju. Prema modelu prevazilaženja
usmerenom na vezu (the relationship-focused model - Coyne and Smith, 1991;
O’Brien and DeLongis, 1996) supružnici, pored individualnih strategija
prevazilaženja usmerenih na problem i emocije, razvijaju i posebne mehanizme koji
su pre svega usmereni na očuvanje i unapređenje same veze i bliskog odnosa
tokom stresnog perioda.
U istraživanjima usmerenim na proučavanje pojedinaca koji su pod
stresom, interakcije sa partnerom izražene su najčešće preko stepena podrške koju
ispitanik prima ili pruža, što često ne odgovara složenoj dinamici partnerskih
odnosa koja se može menjati tokom vremena i u velikoj meri je određena
prethodnim iskustvima oba partnera. Pritom bračna podrška predstavlja višeznačni
konstrukt koji uključuje širok spektar međusobnih razmena kao što su prikupljanje
informacija o različitim načinima prevazilaženja, vrednovanje, pomoć u donošenju
strateških odluka i davanje konstruktivne kritike u vezi partnerovih izbora,
instrumentalna podrška i pomoć u rešavanju problema i sprovođenju akcija vezanih
za prevladavanje, emocionalna podrška i bodrenje da se istraje u započetim
pokušajima... (Thoits, 1986).
Neki autori (Coyone & Smith, 1991) su pretpostavili da ovo nije u
potpunosti tačno, i da se u situacijama kada se par nalazi pod uticajem stresora,
pored mehanizama koji su usmereni na prevladavanje uticaja samog stresora i
ublažavanje ličnog distresa, javljaju i posebni, relativno nezavisni, mehanizmi kod
kojih se jedan partner trudi da pomogne i olakša prevladavanje drugom partneru.
U okviru modela prevazilaženja usmerenog na vezu prvi put su opisani
dijadni mehanizmi prevladavanja stresa, koji predstavljaju različita ponašanja jednog
partnera kao odgovor na uticaj spoljašnjih stresora na drugog partnera. Oni
predstavljaju zaseban faktor relativno nezavisan od strategija usmerenih na
problem i emocije (DeLongis & O’Brien, 1990) i ne mogu se svesti na jedinstvenu
meru bračne podrške koju prima partner koji je pod stresom.

81
 Ukoliko pretpostavimo da je primarna dimenzija bračnih odnosa aktivna
interakcija nasuprot povlačenju, onda možemo i bračne mehanizme suočavanja sa
stresom podeliti na one u kojima supružnici aktivno pokušavaju da se uključe u
rešavanje problema i/ili da razgovaraju o tome kako se oni ili njihov partner osećaju
i na strategije u kojima supružnik pokušava da izbegne konflkte i nesuglasice i skriva
sopstvenu uznemirenost i emocionalni distres. Ove dve vrste strategija su nazvane
aktivno angažovanje i zaštitno ublažavanje (Coyne & Smith, 1991).
Iako se na prvi pogled čini da su aktivna, konstruktivna bračna komunikacija
tokom perioda stresa i aktivna podrška nedvosmisleno korisne za očuvanje
kvaliteta bračnog odnosa, to ne mora uvek biti tačno. Razlike u ishodima bračnih
pokušaja da se pravlada stres u velikoj meri su određene i prirodom samog
stresora, ali i ličnom istorijom, ranjivostima i dominantnim strategijama suočavanja
sa stresom svakog od partnera. Tako na primer, rezultati istraživanja sprovedenih
na parovima koji prelaze u novu ulogu roditelja govore da je manji pad u
zadovoljstvu vezom, manje negativističkog ponašanja i veći stepen povezanosti
zabeležen kod onih parova koji su pokazivali više ponašanja usmerenih na
rešavanje problema (Cox, Paley, Burchinal, & Payne, 1999; Shapiro, Gottman, &
Carrere, 2000). Pored toga, rezultati istraživanja (Cohan & Bradbury, 1997) ukazuju
na to da je kod tek venčanih parova, koji su bili izloženi različitim stresorima, manji
pad u bračnom zadovoljstvu registrovan kod onih parova gde je žena iskazivala više
ljutnje u posmatranim partnerskim interakcijama.
Međutim, izloženost stresnim životnim događajima može biti povezana i sa
većim učestalošću porodičnog nasilja i bračne agresije, posebno kod parova koji su
i pre stresnih perioda bili skloni hostilnim interakcijama (Cano & Vivian, 2001;
Straus, 1990). Takođe, iako je dugoročno izbegavanje komunikacije povezano sa
udaljavanjem među partnerima i slabljenjem bračnih veza, uzdržavanje od
interakcija tokom posebno stresnih dana može smanjiti emocionalnu netrpeljivost i
sprečiti pojavu bračnih konflikata, a to može imati pozitivan efekat na bračno
zadovoljstvo u budućnosti (Repetti, 1989). Sa druge strane, preterano angažovanje
oko partnera može prerasti u prezaštićujuće ponašanje koje umanjuje njegov
doživljaj samoefikasnosti i uspešnosti (Coyne, Wortman, & Lehman, 1988), a često
nije motivisano težnjama usmerenim na dobrobit partnera, već predstavlja pokušaj
da se umanji sopstveni emocionalni distres.

82
 Jedan od posebno korisnih mehanizama dijadnog prevazilaženja usmerenih
na vezu je empatsko reagovanje koje predstavlja pokušaj jednog partnera da
sagleda svet iz perspektive drugog partnera, da iskusi na koji način je stresni
događaj promenio njegove emocije, razmišljanje i stavove, da razume psihološko
stanje u kom se nalazi i način njegove komunikacije (O’Brien et al., 2009).

Model zajedničkog prevladavanja

Sa empatskim reagovanjem povezan je i koncept zajedničkog prevladavanja

(the communal coping - Lyons, Mickelson, Sullivan, & Coyne, 1998). Ovaj model se
često opisuje kao optimalan način prilagođavanja parova na situacije u kojima
jedan od supružnika boluje od hronične bolesti (Helgeson, Jakubiak, Van Vleet &
Zajdel, 2017), a inače se jasnije može opaziti u stresnim situacijama u kojima je
samo jedan od partnera pogođen stresorom čak i ako sam stresor nije medicinske
prirode (npr. gubitak posla, problemi u porodici porekla, briga o ostarelim ili
bolesnim rođacima...).
Zajedničko prevladavanje je definisno preko dva odvojena procesa. Prvi
proces se odnosi na socijalnu procenu i predstavlja percepciju stresora kao „našeg“
problema, nasuprot individualističkoj percepciji „mog“ ili „tvog“ problema. Viđenje
problema kao zajedničkog aktivira drugi proces - proces združenog prevladavanja,
zajedničkog ulaganja i timskog pristupa prevladavanju stresa i prilagođavanju na
novonastale uslove (Lyons, Mickelson, Sullivan, & Coyne; 1998).
Međutim, ne mogu se svi parovi jednostavno podeliti na one koji problem
vide kao zajednički i one koji problem vide kao individualni. Prvo, ta procena varira
tokom vremena i može zavisiti od zahteva vezanih za bolest jednog od partnera, ali
i od, npr., ukupne količine stresa i problema sa kojim se suočava svaki od njih.
Drugo, bolestan i zdrav partner ne moraju na isti način videti bolest i situaciju u
kojoj se nalaze. Češće se, čak, dešava da zdrav partner doživljava bolest kao
zajedničku nego što je to slučaj sa obolelim partnerom (Helgeson, Van Vleet, Kelly,
Korytkowski, & Berg, 2017; Rentscher, Soriano, Rohrbaugh, Shoham, & Mehl,
2017). Da bi došlo do saradnje bitnije je da partner koji je zdrav procenjuje bolest
kao zajedničku nego onaj koji je bolestan. Ako bolesni partner procenjuje da je

83
bolest zajednička, a partner ne, veoma je verovatno da se zdrav partner neće
dodatno angažovati oko nje. Sa druge strane, ako bolesni partner ne doživljava
bolest kao zajedničku, a partner je doživljava, verovatno je da će partnerovo
ponašanje biti procenjeno kao prezaštićujuće i nametljivo, ali će do nekih oblika
saradnje ipak doći, što je svakako bolje od partnerovog neuključivanja (Helgeson,
Jakubiak, Van Vleet & Zajdel, 2017).
Zajednička procena problema može voditi do pružanja socijalne podrške
(traženja i primanja podrške, osetljivosti na potrebe partnera i spremnosti da se
primi podrška) ili do zajedničkog prevladavanja (zajedničkih pokušaja rešavanja
problema, i angažovanje koje vodi ka ostvarenju zajedničkog cilja). Kada je reč o
socijalnoj podršci, uloge zdravog i bolesnog partnera su jasnije definisane i zdrav
partner se može angažovati u funkciji iskazivanja poštovanja, instrumentalne
podrške, prikupljanja informacija i dodatnih aktivnosti koje su usmerene na
druženje i povećanje doživljaja bliskosti. Tako, na primer, zajednički odlazak na
medicinski pregled, promena režima ishrane i promene u navikama i načinu
života... mogu biti percipirani kao podrška, ali i kao zajedničko prevladavanje,
ukoliko nisu naglašene razlike između obolelog i zdravog partnera, i ukoliko oba
partnera teže zajedničkom cilju.
Jedna od najčešće korišćenih mera za procenu stepena zajedničkog
prevladavanja je izraženost „mi jezika“ kada se govori o bolesti (Rentscher et al.,
2017; Rohrbaugh, Shoham, Skoyen, Jensen & Mehl, 2012). U ovim studijama
automatski se prebrojavaju reči iz video zapisa ili transkripta intervjua u kojima
svaki od partnera govori o problemu u prvom licu množine, nasuprot korišćenju
reči u jednini. Ipak, ovaj metod više govori o percepciji bolesti nego o zajedničkom
prevazilaženju, a i ne može adekvatno razlikovati konstuktivne (npr. „mi smo
promenili režim ishrane i trudimo se da izmenimo životne navike“) od
nekonstruktivnih (npr. „nama je sada već dosta ovog maltretmana i idemo kući“)
načina prevladavanja stresa (Helgeson et al., 2017).
Zajedničko prevladavanje može voditi u „stapanje“ i „zaplitanje“
(enmeshment) patrnera, kada u vezi dolazi do nejasnih granica među partnerima
zbog postojanja „zajedničkog problema“ i kada bolest jednog od partnera postane
osnovna zajednička karakteristika veze i razlog zbog kog njih dvoje ostaju u
partnerskom odnosu. Takođe, parovi se mogu loše adaptirati na novonastale
uslove koji su posledica bolesti jednog od partnera, i u okviru zajedničkog

84
prevladavanja raditi neke nezdrave i rizične stvari (maladaptive collaboration)
poput ignorisanja saveta lekara, uzimanja nezdrave hrane, psihoaktivnih supstanci
ili „življenja života do maksimuma uprkos bolesti“... Zajednička procena problema
može biti kontraproduktivna i u situacijama kada zdrav partner ne može da se
adaptira na nove uslove i režim života, pa zbog toga i bolesni partner odustaje od
preporučenog ponašanja.

Sistemski transakcioni model

Jedan od prvih sveobuhvatnih i integrativnih modela dijadnog

prevazilaženja je sistemski transakcioni model (the systemic-transactional model -
Bodenmann, 1995; 1997). Osnovna ideja za formulaciju modela potekla je iz
eksperimentalnih istraživanja u kojima su parovi bili izloženi stresu, kada je autor
uvideo da standardne liste za kodiranje ne obuhvataju sva ponašanja koja su parovi
ispoljavali u stresnim situacijama, a posebno ponašanja koja se tiču različitih oblika
saradnje među partnerima (Bodenmann, 2008).
Prema sistemskom transakcionom modelu kada se partneri suoče sa
stresom, oni prvo primenjuju svoje individualne mehanizme prevladavanja. Tek
kada ti mehanizmi ne daju zadovoljavajuće rezultate, oni počinju da traže pomoć sa
strane, aktiviraju dijadne mehanizme prevladavanja i obraćaju se drugim ljudima za
pomoć i podršku. Dijadno prevazilaženje je proces u kome je prisutna stalna
interakcija između tri faktora: signala stresa koji potiču od jednog partnera,
percepcije tih signala od strane drugog partnera i njegove reakcije na njih.
Model je fokusiran na ponašanja partnera koji nije direktno pogođen
stresom, a obuhvata različite oblike pozitivnog i negativnog dijadnog
prevazilaženja. Pozitivni oblici dijadnog prevazilaženja su pružanje podrške,
delegirani poslovi i zajedničko prevladavanje. Oni su korisni za oba partnera i vode
ka jačanju kvaliteta veze.
Pružanje podrške se odnosi na ona ponašanja kada jedan od partnera
asistira i pomaže drugom partneru u tome da se na što efikasniji način izbori sa
stresom. Podrška može biti usmerena na problem (npr. davanje saveta, pomoć u

85
pronalaženju rešenja, pomoć u obavljanju određenih poslova...) ili na emocije (npr.
empatsko slušanje, pokazivanje razumevanja...).
Delegirano dijadno prevazilaženje se odnosi na ponašanja kada jedan od
partnera preuzima na sebe deo obaveza da bi smanjio opterećenje drugog
partnera i olakšao mu prevladavanje stresa (npr. preuzimanje kućnih obaveza,
obavljanje poslova umesto partnera koji je pod stresom, obavljanje mučnih i
stresnih razgovora sa drugim ljudima umesto partnera...).
Zajedničko dijadno prevladavanje se odnosi na strategije gde oba partnera
simetrično ili komplementarno timski učestvuju u prevladavanju stresa koji se
percipira kao zajednički („naš“, „mi“ stres). Zajedničko prevladavanje, takođe, može
biti usmereno na problem i emocije o čemu je bilo više reči u opisu modela
zajedničkog dijadnog prevladavanja.
Sa druge strane, parovi suočeni sa stresom mogu ispoljiti i negativne oblike
dijadnog prevazilaženja kao što su hostilnost, ambivalencija i pretvaranje, koji vode
smanjenju doživljaja bliskosti i nezadovoljstvu. Hostilnost se odnosi na ispoljavanje
besa prema partneru koji je pod stresom, izrugivanje njegovim pokušajima
prevladavanja, cinizam... Ambivalentni pokušaji dijadnog prevazilaženja odnose se
na nevoljno pružanje pomoći i podrške, kao i otvoreno pokazivanje da pomoć
zapravo nije ni bila potrebna i minimiziranje opasnosti; dok se pretvaranje odnosi
na neiskrene i površne pokušaje da se „pomogne“ partneru koji zapravo nisu
motivisani brigom za njega već slikom koju o tome imaju drugi ljudi. Povlačenje i
izbegavanje partnera je još jedan oblik negativnog dijadnog prevladavanja koji je
kasnije pridodat (Badr, Carmack, Kashy, Cristofanilli, & Revenson, 2010).

Integrativni model dijadnog prevazilaženja

Integrativni model dijadnog prevazilaženja (Falconier & Kuhn, 2019)

predstavlja proširenje sistemskog transakcionog modela, i pokušaj da se objedine
teorijski modeli i nalazi dosadašnjih istraživanja dijadnog prevazilaženja u
jedinstvenu celinu.

86
 Prvo proširenje odnosi se na rezultate istraživanja koji govore o
povezanosti kulturoloških razlika i razlika u partnerskom odnosu sa načinima
dijadnog prevazilaženja stresa (Kayser and Revenson 2016). Ovi rezultati sugerišu
da se, kao što je već pomenuto u opisima modela prevazilaženja usmerenog na
vezu i modela zajedničkog prevazilaženja, pri suočavanju sa stresom, partnerski
odnos može opisati na dimenziji od zajedničke odgovornosti i saosećajnosti
(percepcija problema kao zajedničkog) do otuđenog izbagavanja (percepcija
individualnog problema). Ovi autori su identifikovali i tri ključna faktora koji
doprinose doživljaju zajedništva tokom suočavanja sa stresom, a to su svesnost o
pripadnosti vezi, autentičnost i uzajamnost (Kayser, Watson, & Andrade, 2007).
Kajzer i saradnici (2014) su takođe, na osnovu istraživanja razlika između
parova iz Kine, Indije i SAD u suočavanju sa rakom dojke, identifikovali četiri
dimenzije kulturoloških razlika. Te dimenzije su: porodične granice (otvorene
nasuprot zatvorenim), polne uloge (jasno diferencirane nasuprot fleksibilnim), lična
kontrola (prihvatanje nasuprot ovladavanju situacijom) i nezavisnost (zavisnost
nasuprot nezavisnosti).
Drugo proširenje sistemskog transakcionog modela uključuje razvojnu
dimenziju u dijadno prevazilaženje i pretpostavlja da izbor određenih mehanizama
predladavanja utiče na percepciju samog stresora (Berg and Upchurch, 2007).
Tako, na pirmer, saradnja među partnerima u prevladavanju nekog problema utiče
na kasnije viđenje stresora kao zajedničkog. Sa druge strane, distanciranje i
neuključivanje jednog od partnera utiče na to da se sam problem nakon toga u
većoj meri procenuje kao individualni. Rezultati istraživanja suočavanja parova sa
hroničnim bolestima identifikovali su četiri različite vrste strategija koje primenjuju
zdravi partneri: neuključenost, podrška, saradnja i kontrolisanje. Takođe, rezultati
sugerišu da se stretegije prevazilaženja koje primenjuje isti par menjaju u zavisnosti
od stepena razvoja bolesti i životne faze u kojoj se nalaze supružnici (Berg and
Upchurch, 2007).
Prema integrativnom modelu dijadno prevazilaženje podrazumeva
komunikaciju među partnerima o iskustvima u vezi stresa sa kojim se suočavaju i
odgovore jednog partnera na ono što se dešava drugom. Ovi odgovori mogu biti
pozitivni (kada vode ka jačanju doživljaja bliskosti i kvaliteta veze) ili negativni (kada
vode ka doživljaju netrpeljivosti i nezadovoljstvu). Takođe, oni uključuju
individualističke odgovore na partnerov stres, kada se procenjuje da stresor

87
pogađa samo jednog od partnera, i udružene, zajedničke odgovore kada se
procenjuje da stresor pogađa oba partnera ili kada stresor pogađa jednog partnera
ali je percipiran kao „mi“ problem.
U odnosu na ove dve dimenzije i način komunikacije mađu partnerima,
različiti načini dijadnog prevazilaženja mogu se podeliti na:
individualno pozitivno dijadno prevladavanje koje se odnosi na pozitivne
odgovore jednog partnera usmerene na to da se drugom partneru olakša
prevladavanje stresa (npr. pružanje podrške, empatsko reagovanje,
preuzimanje poslova i obaveza, aktivno angažovanje u rešavanju
problema);
udruženo pozitivno dijadno prevladavanje koje se odnosi na timski pristup
suočavanju sa podeljenim ili dijadnim stresom u kom je prisutna saradnja
među partnerima, uzajamnost i međusobna saosećajnost;
individualno negativno dijadno prevladavanje koje se odnosi na reakcije
jednog partnera koje umanjuju kapacitet drugog partnera da se izbori sa
stresom i/ili vode ka udaljavanju među partnerima (npr. zaštitno
ublažavanje, prezaštićivanje, hostilno/ambivalentno i kontrolišuće
ponašanje); i

udruženo negativno dijadno prevladavanje koje se odnosi na zajednički

pristup podeljenom ili dijadnom stresu koji vodi ka udaljavanju među
partnerima i/ili rizičnim oblicima dijadnog prevladavanja (npr. „stapanje“
partnera, zajednička neprilagođenost, međusobno udaljavanje i
izbegavanje).

Integrativni model dijadnog prevazilaženja (Falconier & Kuhn, 2019)

uključuje, takođe, i razvojnu dimenziju u proces dijadnog prevladavanja stresa i
pretpostavlja promene u načinima dijadnog prevazilaženja, posebno pri suočavanju
sa hroničnim, dugotrajnim stresorima. Ove promene u velikoj meri zavise i od
pojačanih zahteva i razvoja samog stresora, ali i od konteksta u kom par živi i od
karakteristika njihove veze, ličnosti i prethodnog iskustva svakog od supružnika. U
tom smislu, načini prevladavanja usvojeni na samom početku suočavanja sa
stresom nisu stalni, i mogu se tokom vremena menjati ili potpuno zameniti nekim
drugim manje ili više konstruktivnim strategijama. Tako, na primer, žena u početku
88
može reagovati pružanjem podrške mužu koji se suočava sa problemima vezanim
za njegovu porodicu porekla, ali kasnije situaciju može doživeti kao „mi“ problem i
udružiti svoje snage sa njim u prevladavanju. Međutim, može početi i da se
emocionalno distancira od muža, ući u konfliktan odnos sa njim, ili može početi da
se pretvara da mu pruža podršku uz emocionalno distanciranje... U zavisnosti od
konteksta i razvoja situacije, njihov odnos i kvalitet njihove komunikacije se kasnije
opet može promeniti, što sa sobom povlači i razlike u proceni same prirode
stresora i promene mehanizama dijadnog prevladavanja.
Pod kontekstualnim faktorima se u ovom modelu podrazumevaju socio-
ekonomski uslovi u kojima par živi i koji utiču na dostupnost različiti resursa (npr.
nezaposlenost jednog ili oba partnera, prosečna mesečna primanja domaćinstva,
odnos između primanja i troškova...), kulturološke vrednosti (porodične granice,
polne uloge, lična kontrola i nezavisnost) i religijska uverenja. Ovi faktori, prema
integrativnom modelu, u velikoj meri utiču na to kako će stresna situacija biti
procenjena, koji će mehanizmi prevladavanja biti usvojeni i koja ponašanja će se
posmatrati kao poželjna, a koja kao zabranjena, nepoželjna ili neizvodiva.
Autorke integrativnog modela (Falconier & Kuhn, 2019) napominju da se
dijadni načini prevazilaženja odnose na one situacije kada izvor stresa potiče van
veze; dok u slučajevima kada se stresor percipira kao rezultat procesa unutar veze
(npr. konflikti sa partnerom, neverstvo...) partneri obično primenjuju individualne
strategije prevladavanja. Takođe je bitno napomenuti da partnerska podrška, bez
obzira na to da li je informaciona (davanje predloga, saveta, korisnih informacija...),
instrumentalna (finansijska ili materijalna podrška, pomoć u obavljanju poslova...),
emocionalna (empatsko slušanje, briga, ispoljavanje osećanja...) ili se odnosi na
dostupnost partnera, predstavlja važan deo partnerskih odnosa i može se pojaviti i
u odsustvu bilo kakvog stresa (Kent de Grey, Uchino, Trettevik, Cronan & Hogan,
2018).

89
 Kritički osvrt na modele dijadnog prevazilaženja

Kao što se može videti, svi prikazani modeli dijadnog prevazilaženja nisu
konceptualno različiti i međusobno neuporedivi. Često se dešava da autori koji
opisuju jedan model opisuju i ponašanja koja su u fokusu drugih modela, ali ona ne
zauzimaju centralno mesto u samim radovima. Takođe, merni instrumenti koji
služe za procenu načina i stepena dijadnog prevazilaženja stresa često nisu
isključivo vezani za jedan model. Najzad, svi opisani modeli imaju istu teorijsku
osnovu i polaze od sličih pretpostavki vezanih za prirodu partnerskih odnosa,
prirodu stresa i naših načina suočavanja sa njim zbog čega su i mogli biti integrisani
u jednistvenu celinu.
Prvo, svi opisani modeli razvoj bračnih odnosa posmatraju u okviru modela
ranjivost-stres-adaptacija (Karney & Bradbury, 1995) koji pretpostavlja cirkularnu
uzročnost između procene bračnog kvaliteta i stepena međusobnog
prilagođavanja/adaptacije supružnika. Naime po ovom modelu, vrednovanje
kvaliteta odnosa utiče na međusobnu komunikaciju i načine na koji se supružnici
suočavaju sa različitim teškoćama i problemima, a način njihove međusobne
interakcije dalje ponovo utiče na to kako će oni percipirati kvalitet svoje veze. Tako
će supružnici koji imaju dosta pozitivnih međusobnih interakcija, podrške i
međusobne bliskosti svoj brak procenjivati kao dobar i biti zadovoljni u vezi, što će
dalje biti povezano i sa povećanjem stepena bliskosti i percepcije braka kao još
kvalitetinjeg... Sa druge strane, supružnici koji imaju dosta negativnih interakcija,
konflikata i međusobnog optuživanja procenjivaće svoj odnos kao loš, što će za
posledicu imati još veće udaljavanje među njima i procenu braka kao još lošijeg.
Takođe, model ranjivost-stres-adaptacija (Karney & Bradbury, 1995)
pretpostavlja da kvalitet međusobnih interakcija supružnika zavisi i od količine
stresa i životnih događaja sa kojima se par suočava (bez obzira na to da li se izvor
stresa nalazi van ili unutar veze), kao i od ličnih ranjivosti, osobina ličnosti i
prethodnog iskustva svakog od supružnika jer oni određuju načine na koji će se
svaki od njih nositi sa stresom i način na koji će nastaviti da funkcionišu u
izmenjenim okolnostima.
Drugo, svi prikazani modeli dijadnog prevazilaženja određuju stres i načine
njegovog prevladavanja u skladu sa transakcionom teorijom stresa (Lazarus &

90
Folkman, 1984) prema kojoj psihološki stres predstavlja emocionalnu reakciju
doživljenu u situaciji kada neki stimulus iz okoline ili životni događaj može ugroziti
naše blagostanje ili procenjujemo da nemamo dovoljno resursa da se izborimo sa
njim.
Po ovoj teoriji naša emocionalna reakcija zavisi od kognitivne procene koja
predstavlja lični evaluativni proces u kom se situacija kategorizuje i koji je usmeren
na implikacije i značaj promena u odnosima između osobe i njene okoline. Naš
emocionalni odgovor i reakcija, po transakcionoj teoriji stresa, zavise od ove
procene a ne od karakteristika same situacije. Tako, na primer, za nekoga razvod
može predstavljati propast i gubitak budućnosti, a za nekog drugog isti događaj
(razvod) može predstavljati oslobađanje od stresnog i nezadovoljavajućeg odnosa.
Isto tako, gubitak posla za nekoga ko ima 20 godina i tek započinje svoju
profesionalnu karijeru i nekoga ko ima 10 godina do penzije mogu biti dva sasvim
različita životna događaja, po subjektivnom značenju i značaju koji im se pridaje.
Prema Lazarusu i Folkmanonoj (1984), procena situacije se obavlja u dve
faze. Tokom prve faze procenjuje se motivacioni značaj situacije, i ona se klasifikuje
kao nebitna (ne ugrožava lično blagostanje), benigno-pozitivna (doprinosi
blagostanju, povezana sa prijatnim emocijama) ili stresna (karakteriše je povreda ili
gubitak, izazov i pretnja). Sekundarna procena predstavlja evaluaciju situacije u
smislu značaja događaja za lično blagostanje i mogućnosti da se osoba nosi sa
novim uslovima. Ona zavisi od toga koliko osoba oseća da ima kontrolu nad
situacijom, koliki je rizik od gubitka i koliko njeno angažovanje može doprineti tome
da se situacija izmeni.
Primarna i sekundarna procena su odvojeni procesi, mada nisu potpuno
nezavisni jedan od drugog, i u slučaju pojave novih informacija vrši se ponovna
procena pri čemu se situacija ponovo evaluira kao manje ili više preteća (Lazarus &
Folkman, 1984). Rezultati ove druge procene direktno su povezani sa količinom
stresa, emocionalnom reakcijom osobe i načinima prevazilaženja. Ukoliko osoba
procenjuje da ima kontrolu nad situacijom i da se na nju može uticati, u većoj meri
će primenjivati strategije suočavanja usmerene na konfrontaciju i promenu same
situacije. Sa druge strane, ukoliko osoba procenjuje da je izvor stresa van njenog
uticaja u većoj meri će pokušavati da se distancira od problema i/ili primenjivati
strategije usmerene na smanjenje napetosti i načina na koji se oseća u vezi sa
problemom. I jedne i druge strategije suočavanja mogu biti manje ili više

91
konstruktivne, a njihov izbor (kao i način procene stresnog događaja) u velikoj meri
zavise od osobina ličnosti, prethodnog iskustva i karakteristika same situacije.
Treće, svi modeli naglašavaju cirkularnu uzročnost i međusobne uticaje
ponašanja partnera posmatraju u okvirima sistemske porodične teorije (Bowen,
1978; Cohen, 1999; Patterson & Garwick, 1998). Prema ovoj teoriji dinamika
porodičnih odnosa se ne može razumeti samo proučavanjem individualnih
karakteristika svakog člana, pošto životni događaji koji se dešavaju jednom članu
utiču na promenu ponašanja kod ostalih članova porodice. Ove promene u
ponašanju drugih članova ponovo utiču na ponašanje prvog itd.
Međitim, iako modeli dijadnog prevazilaženja stresa predstavljaju značajnu
novinu i u proučavanju partnerskih odnosa i u proučavanju mehanizama
prevladavanja stresa, postoje izvesna ograničenja u njihovoj primeni kojih treba da
budemo svesni. Ova ograničenja je posebno bitno imati u vidu kada se modeli
koriste za planiranje psihoterapijskih intervencija ili prventivnih programa.
Možda najvažnije ograničenje prikazanih modela je to da su konstruisani
tako da se mogu generalizovati na dijadno prevladavanje svih parova, iz čega sledi
da se ne mogu primeniti na ponašanje ni jednog konkretnog para. Naime, modeli
su usmereni na objašnjenje dijadnog prevazilaženja i njegovog odnosa sa drugim
varijablama, ali psihološki mehanizmi koje oni opisuju ne doprinose boljem
razumevanju problema sa kojima se svakodnevno suočava par koji sedi preko puta
Vas. Kao što se može videti iz rezultata različitih istraživanja (npr. Cline et al., 1987;
Coyne, Wortman, & Lehman, 1988; Kayser et al., 2014; Roberts & Levenson, 2001)
nisu sva ponašanja u stresnim situacijama koja su u modelima prikazana kao
pozitivna uvek povezana sa povećanjem stepena bliskosti među partnerima i
unapređenjem kvaliteta braka, i obrnuto, nije svako negativno prevladavanje uvek
povezano sa bračnim nezadovoljstvom i konfliktima među partnerima. Zato je pre
planiranja terapijskih intervencija bitno identifikovati dominantne mehanizme
pomoću kojih se konkretan par suočava sa stresom, razumeti njihovu funkciju i
način na koji oni utiču na međusobnu interakciju supružnika i njihovu interakciju sa
drugim važnim osobama iz njihovog okruženja (roditelji, rođaci, deca, nadređeni,
kolege sa posla, prijatelji...). Ako pretpostavimo da je način suočavanja sa stresom
rezultat naše percepcije stresora, osobina ličnosti, celokupnog dosadašnjeg
životnog iskustva, prošlih i sadašnjih interakcija sa važnim osobama iz našeg
okruženja, kulturoloških vrednosti... i da u velikoj meri nije pod našom svesnom

92
kontrolom, onda bi slepo insistiranje na određenim strategijama prevladavanja i
promeni ponašanja u određenom smeru moglo da dovede do neželjenih efekata,
čak i ako je istraživanjima utvrđeno da su te strategije najefikasnije. Na primer,
ukoliko jedan od partnera boluje od neke hronične bolesti i sklon je nagiranju
problema i izbegavanju, a drugi partner je prezaštićujuć i sklon kontroli, naše
insistiranje na udruženom dijadnom prevladavanju, razvoju „mi“ rečnika i doživljaju
bolesti kao zajedničke bez razumevanja njihove motivacije i razloga zbog kojih se
ponašaju tako kako se ponašaju moglo bi imati rizične posledice. Moglo bi se, na
primer, javiti udaljavanje, zatvaranje, osećaj nerazumevanja i izbegavanje kod
partnera koji je bolestan, zatim konflikti među partnerima ili razvoj prezaštićujućih
oblika ponašanja kod partnera koji nije bolestan, probijanje granica među
partnerima, postavljanje bolesti u centar partnerskog odnosa i percepcija bolesti
kao najvažnijeg, gotovo jedinog razloga zbog kojih partneri ostaju zajedno... Ove
reakcije mogle bi se javiti uprkos tome što su, po teoriji i rezultatima istraživanja,
zajednički oblici dijadnog prevladavanja korisni za oba partnera i vode ka jačanju
stabilnosti i kvaliteta veze.
Drugo ograničenje prikazanih teorijskih modela odnosi se na to da su oni
zatvoreni sistemi koji opisuju interakciju između ograničenog, konačnog broja
varijabli i ne uzimaju u obzir delovanje faktora koji nisu prepoznati. Na primer, u
većini modela dijadnog prevazilaženja kontekst u kom par živi predstavlja faktor
koji u velikoj meri utiče na percepciju stresora i strategije prevladavanja, ali šta
zapravo znači kontekst?
U psihoterapijskom istraživanju pod kontekstom se podrazumeva čitav niz
faktora koji određuje „pozadinu“ na osnovu koje možemo bolje sagledati i razumeti
određena ponašanja supružnika. Pritom se faktori koji ga sačinjavaju razlikuju od
para do para i elementi koji čine kontekst nisu, i ne mogu biti unapred definisani.
Bitni elementi konteksta mogu na primer biti sastav domaćinstva i osobe sa kojima
par živi zajedno (zajednička deca, deca iz prethodnih brakova jednog ili oba
partnera, roditelji, braća/sestre ili rođaci jednog ili oba partnera, prijatelji, poslovni
saradnici...) i odnosi svakog od supružnika sa njima, zatim drugi problemi i/ili
stresori sa kojima se par suočava (finansijski problemi, problemi u ponašanju dece,
konflikti na poslu jednog ili oba supružnika, tajno ili otkriveno neverstvo, porodične
tajne, bolest članova domaćinstva ili bliskih osoba...). Takođe, kontekst mogu činiti i
vrednosti i stavovi svakog od supružnika prema religiji, nauci, medicini, politici...
koji mogu biti manje ili više usklađeni, ali razlike u njima mogu postati očite i postati

93
izvor dodatnih nesuglasica tek pri suočavanju sa stresom i neophodnošću da se par
adaptira na novonastale uslove života. U psihoterapijskom procesu supružnici sami
izdvajaju elemente konteksta koji bitno određuju njihov problem i njihovo
iznošenje u velikoj meri zavisi i od stepena poverenja koji svaki od supružnika ima u
svog partnera i u terapeuta. U tom smislu važni elementi koji sačinjavaju kontekst i
nihovo značenje razlikuju se od para do para i menjaju se tokom vremena u
terapijskom procesu (pojavljuju se novi faktori, neki već ranije pomenuti gube na
značaju...).
Sa druge strane, u istraživanjima na osnovu kojih su kreirani i proveravani
teorijski modeli dijadnog prevladavanja stresa kontekst je operacionalizovan preko
unapred određenog seta socio-ekonomskih i kulturoloških varijabli (visina
mesečnih primanja, zaposlenost jednog ili oba partnera, etnička i rasna pripadnost
supružnika, veroispovest, kulturne vrednosti...). Prema tome, čak i u slučaju da se
teorijski model proširi tako da obuhvati širi skup kontekstualnih varijabli, on će biti
ograničen na one za koje se pretpostavlja da su merljive i prisutne kod većine
ispitanih parova. Specifične varijable ili varijable o kojima ispitanici nisu voljni da
saopštavaju ostaju neprepoznate i od strane autora modela i od strane istraživača.
Treće ograničenje odnosi se na to da često metode statističke analize
podataka određuju način na koji će istraživači videti ispitanika i predmet svog
istraživanja, kao i način na koji će biti određen istraživački problem i hipoteze. Iako
bi statističke analize trebale da predstavljaju alat koji bi istraživačima pomagao da
bolje razumeju i interpretiraju prikupljene podatke, to nije uvek slučaj. Naime,
često se može desiti da istraživač prikupi neke podatke, a da se kasnije ispostavi da
oni ne mogu biti statistički obrađeni i zbog toga budu okarakterisani kao manje
vredni, a sam problem njegovog ispitivanja kao nenaučan. Takođe, psihološki merni
instrumenti su često konstruisani na takav način da se više pažnje obraćalo na
njihovu usklađenost sa načinima provere metrijskih karakteristika nego na sam
predmet merenja, pa se iz upitnika ponekad isključuju važni aspekti psiholoških
pojava koje bi deklarativno trabalo da mere jer „narušavaju faktorsku strukturu“. Iz
istog razloga upitnici na kojima se odgovori daju na skalama Likertovog tipa postali
su „instrument izbora“ pre svega zbog toga što je njihove metrijske karakteristike
mogu lako izračunati, dok se neki drugi formati psiholoških mernih instrumenata
poput projektivnih tehnika, testova prisilnog izbora ili S-R skala veoma retko
primenjuju u istraživanjima čak i ako postoji osnovan razlog za verovanje da se
njima na sveobuhvatniji, ekonomičniji i bolji način može proceniti predmet

94
merenja. Uvođenje strukturalnih analiza u društvene nauke omogućilo je statističko
testiranje složenih psiholoških modela, ali da bi se to uradilo bilo je potrebno
ispitati veliki broj različitih varijabli. Da bi se smanjilo opterećenje ispitanika koji su
trebali da popunjavaju ogromne baterije testova, istraživači su počeli da konstruišu
kratke i skraćene verzije skala koje se neretko sastoje od po nekoliko ajtema koji
predstavljaju jezičke varijacije istog pitanja pa se, čini se, s pravom možemo
zapitati: šta mi zaista možemo zaključiti na osnovu ovako prikupljenih podataka čak
i ako su u istraživanju primenjene najnovije statističke analize?
Na sličan način, statističke metode za ispitivanje međuzavisnosti i analizu
dijadnih podataka (Kenny, Kashy, & Cook, 2006) pomerile su fokus istraživača sa
pojedinca na par. Koliko god da se činilo da je proučavanje partnerskih odnosa na
podacima prikupljenim isključivo od jednog partnera ograničeno i nekompletno,
predmet tih istraživanja bio je u velikoj meri određen na osnovu raspoloživih
statističkih analiza. Pomeranje istraživačkog fokusa sa pojedinca na dijadu donekle
je proširilo naučno viđenje partnerskog odnosa i otvorilo vrata novim teorijama i
modelima dijadnog prevladavanja stresa, ali je, nažalost, slika još uvek preuska.
Naime, bez obzira na to što se dijadnim analizama sada mogu ispitati interakcije
među partnerima, parovi ne žive u socijalnom vakuumu. Način prevladavanja
stresa svakog od supružnika i njihove dijadne strategije u velikoj meri su određene
interakcijama, odnosom i stepenom podrške od drugih bitnih osoba van veze kao
što su na primer deca, roditelji, braća i sestre, rođaci, prijatelji, kolege i saradnici...
Uključivanje svih ovih osoba u statistički model i njihovo rangiranje u odnosu na
stepen bliskosti i važnost interakcija sa svakim od supružnika kao i činjenica da su
socijalna okruženja parova često veoma različita (nemaju svi decu, nisu svi u bliskim
odnosima sa roditeljima, neki od prijatelja su zajednički, a neki su prijatelji samo
jednog partnera, dok drugi može biti u sasvim različitim odnosima sa njima...) za
sada nije moguće. Takođe, često se dešava da se bliske osobe iz neposrednog
okruženja i same suočavaju sa stresom, pa partneri nisu samo primaoci, već i
davaoci socijalne podrške. Zbog toga, i pored primene dijadnih analiza, količina
varijanse koja nije objašnjena modelima i dalje ostaje velika, a koeficijenti
povezanosti među varijablama su i dalje niskog do umerenog intenziteta.

95
 Suočavanje sa stresom i profesionalna psihološka
pomoć

U celini posmatrane, psihološke karakteristike braka (različiti aspekti

kvaliteta bračnog odnosa i bračna nestabilnost) statistički značajno doprinose
nameri žena da traže profesionalnu psihološku pomoć. Pri tom, nameri da se
potraži profesionalna psihološka pomoć, pojedinačno, najviše doprinosi ženino
razmatranje razvoda (visok potencijal za razvod), potom ženin doživljaj veće
kohezivnosti u bračnom odnosu (doživljaj postojanja međusobne povezanosti i
kvalitetne komunikacije sa partnerom), a značajan neposredni doprinos nameri
žene da traži profesionalnu psihološku pomoć daje i njen doživljaj da su bračni
problemi uzrokovani njenom i suprugovom neusaglašenošću vezanom za seksualne
odnose i/ili njihovom neusaglašenošću po pitanju ispoljavanja emocija (Šakotić-
Kurbalija, 2011a; Šakotić-Kurbalija, Kurbalija i Oros, 2013).
Izraženiju nameru da potraže profesionalnu psihološku pomoć pokazuju
žene sa višim stepenom obrazovanja, manje brojnim domaćinstvima, većim
mesečnim prihodima u domaćinstvu, spoljašnjim bračnim lokusom kontrole i
kraćim bračnim stažom (Ruskovski, Šakotić-Kurbalija i Kurbalija, 2014); kao i žene
koje imaju lošiju sliku o sebi (Vukašinović, Šakotić-Kurbalija i Kurbalija, 2014)
Stresni životni događaji su se, takođe, pokazali statistički značajnim, ali
slabim prediktorima namere da se traži profesionalna psihološka pomoć. Pri tom su
sa namerom da se traži profesionalna psihološka pomoć pozitivno povezani:
pohađanje neke duže edukacije, konflikti (u braku, porodici, na poslu...), značajne
promene u uslovima stanovanja, različiti oblici finansijskih opterećenja (dugoročni
kredit, životni troškovi koji su veći od prihoda...) i trudnoća (planirana ili
neplanirana)); dok su dobijanje deteta i znatne promene mesečnih prihoda
negativno povezani sa namerom da se traži profesionalna psihološka pomoć
(Šakotić-Kurbalija, Oros i Kurbalija, 2012).
Utvrđeno je i da je za žene koje imaju nameru da traže profesionalnu
psihološku pomoć, pri suočavanju sa stresom, karakterističnija usmerenost na
resurse drugih ljudi, umesto oslanjanja na vlastite sposobnosti (nisu sklone da
samostalno rešavaju svoje životne probleme, već su pre svega usmerene na
traženje saveta, utehe, razumevanja i pomoći drugih ljudi); a za njih je, takođe,
karakteristična samokritičnost, kao i postojanje pozitivnih iskustava u traženju
pomoći od drugih ljudi i oslanjanju na njihove resurse (Šakotić-Kurbalija, Kurbalija i
Oros 2012).
Kako su identifikovane i sličnosti u učestalosti korišćenja određenih
strategija suočavanja sa stresom, ali i razlike u učestalosti korišćenja specifičnih
strategija između žena i muškaraca, zaključeno je da buduće programe i
intervencije fokusirane na načine suočavanja i prevladavanja stresnih situacija,
treba sprovoditi i na grupnom i na individualnom nivou. Naime, intervencije
namenjene parovima bi se tako usmerile na razmatranje i izmenu disfunkcionalnih
strategija suočavanja sa stresom, koje bračni partneri sa jednakom i velikom
učestalošću koriste; a individualne intervencije bi na drugačiji način pristupale
izmeni disfunkcionalnih strategija i promovisanju funkcionalnih načina suočavanja
sa stresnim situacijama, kod žena i muškaraca, u zavisnosti od toga na kojim
strategijama su identifikovane polne razlike. Tako npr., kod žena bi se veća pažnja
usmerila na promovisanje i podsticanje učestalijeg korišćenja strategija koje
uključuju emocionalno i kognitivno procesiranje, nasuprot izbegavanju (kako
pasivnom, tako i aktivnom, koje je češće prisutno kod žena kao način suočavanja sa
stresnim situacijama, u odnosu na njihove partnere). Muškarcima bi, sa druge
strane, npr. više koristile intervencije namenjene podsticanju traženja pomoći, kako
instrumentalne, tako i emocionalne u vidu podrške, saveta i utehe, od različitih
osoba u svom okruženju – pored podrške koju dobijaju od svojih partnerki,
ohrabrivalo bi se traženje pomoći i od prijatelja, članova porodice i naročito
profesionalaca, budući da istraživanja ukazuju na to da su muškarci, u odnosu na
žene, manje spremni da traže profesionalnu psihološku pomoć (Šakotić-Kurbalija i
Trifunović, 2017).
Sve napred navedeno upućuje na značaj preventivnog rada kako sa onima
koji još nisu stupili u brak, tako i sa bračnim parovima u svim fazama bračnog
odnosa; a rad bi prvenstveno trebalo usmeriti na razvoj veština konstruktivnog
prevladavanja bračnih konflikata, odnosno na razvoj komunikacijske kompetencije.

98
 Zapažanja iz psihoterapijske prakse

U skladu sa dobijenim istraživačkim nalazima, i kada su ispitanici bili iz

nekliničke populacije (Šakotić-Kurbalija; 2010) i kada su bili iz kliničke populacije
(Šakotić-Kurbalija, Mićanović-Cvejić i Kurbalija, 2010), primenjive su bile praktično
iste osnovne psihoterapijske implikacije (one su opštevažeće, ali se njihova
vrednost jasno vidi tek u idiografskom pristupu): važno je da psihoterapeut bude
autentično prihvatajući prema (konkretnom) klijentu, te da istakne kako je
postojeće nefunkcionalno ponašanje, u vreme njegovog uspostavljanja (u
detinjstvu), bilo funkcionalno, ali da ono to više nije; a klijent, kao odrasla osoba,
ima mogućnost i moć da preispita svoje rane procene sebe i procene značajnih
drugih, te da promeni svoje ponašanje, u pravcu samoprihvatanja.
Psihoterapijska iskustva autorke ovog teksta ukazuju da klijenti (među
kojima su znatno češće žene) kada veruju u mogućnost pronalaska idealnog
partnera ili lišavaju sebe bilo kakvih partnerskih odnosa (jer "ne žele da budu bilo s
kim, ako već ne mogu biti s onim pravim", pa neće "da spuštaju kriterijume") ili
napuštaju veze u koje ulaze čim naiđu na nešto njima neugodno, a po pravilu imaju
vrlo nisku toleranciju na frustracije. S druge strane, oni klijenti koji su "odustali" od
traženja idealnog partnera, svoje "druge polovine", najčešće se nadaju da će oni
"svojom iskrenom ljubavlju" i svojom velikom požrtvovanošću "u potpunosti"
promeniti partnera koji im ne odgovara, ili da će prosto "vreme učiniti svoje", te da
će kada se venčaju, u braku, ili kada dobiju dete, "sve doći na svoje mesto".
Međutim, po pravilu, nakon venčanja, kod ovih klijenata, ne dolazi ni do kakvih
pozitivnih promena u odnosu na dinamiku i kvalitet njihove predbračne ljubavne
veze. Tamo gde je, npr., postojao problem s različitim vidovima kockarskog
ponašanja, ljubomorom, povremenim opijanjem i/ili fizičkim i psihičkim
zlostavljanjem, to se vremenom samo intenzivira; a ako dobiju dete, njihov
partnerski odnos neminovno postaje složeniji, jer pored bračnih dobijaju i
roditeljske uloge.
Kako bi mogli dobro da funkcionišu, odnosno, da bi brak bio funkcionalan,
preduslov je da se partneri individualno dobro osećaju u “sopstvenoj koži”. Zatim je
neophodno i da se slažu oko toga kako njihov brak treba da funcioniše - šta je ok, a
šta nije, a to podrazumeva da se partneri slažu oko osnovnih životnih vrednosti i
njihovih bračnih uloga. Neophodno je i da otvoreno, direktno komuniciraju o

99
svojim osećanjima i potrebama, umesto da manipulišu, jer oni koji su skloni
manipulaciji drugima, uvek nesvesno manipulišu i sobom, te se nikada ne osećaju
autentično dobro i prihvaćeno u svojoj koži (koliko god da su po nekim spoljašnjim
merilima uspešni, oni ne mogu da se opuste i uživaju, već su gotovo bez prestanka
kompulzivno angažovani oko nekih novih “postignuća” u nadi da će im oni doneti
doživljaj lične vrednosti i ispunjenosti).
Ljudi po pravilu traže profesionalnu psihološku pomoć s namerom da
nauče kako da promene partnera i/ili neke spoljašnje okolnosti. Međutim, do
promene u njihovom bračnom/porodičnom funkcionisanju će doći tek kada, uz
stručnu pomoć, shvate da samo ličnom promenom mogu postići pozitivan ishod
(nekada je to kvalitetniji bračni odnos, a nekada je to razvod braka). U svakom
slučaju, do promene će doći tek kada kod nezadovoljne osobe postoji spremnost
da se ona lično menja, umesto da želi, očekuje i traži promenu partnera ili životnih
okolnosti! (Šakotić-Kurbalija, 2016)
Ni jedan bračni odnos, pa ni onaj najfunkcionalniji, nije i ne može biti bez
bračnih konflikata i bez neugodnih osećanja. Razvoj ličnosti, ali i razvoj
partnerskog/bračnog odnosa je bukvalno nemoguć bez promena. Imajući u vidu da
svaka promena ima stresogeni potencijal, te da stres podstiče na razvijanje nekih
novih sposobnosti i veština, kako bi se prilagodili novonastalim okolnostima,
možemo zaključiti da stres po pravilu podrazumeva i podsticaj na razvoj - ličnosti i
odnosa. Drugim rečima, umesto nastojanja da izbegnemo stres, nastojmo da
sagledamo i iskoristimo njegov razvojni potencijal kako bi povećali kvalitet
sopstvenog života.

100
 Literatura

Abbey, A. (2000). Adjusting to infertility. Miller (Eds.), Loss and trauma: General and close
relationship perspectives, 331-341.
Acitelli, L. K., & Young, A. M. (1996). Gender and thought in relationships. In G. J. O. Fletcher, & J.
Fitness (Eds.), Knowledge structures in close relationships: A social psychological
perspective (pp. 147–168). Mahwah, NJ: Erlbaum.
Adler, A. (1989a). Individualna psihologija. Novi Sad: Matica srpska.
Adler, A. (1989b). Poznavanje čoveka. Novi Sad: Matica srpska.
Adler, A. (1989c) Smisao života. Novi Sad: Matica srpska.
Aldwin, C.M. (1994). Stress, coping, and development. New York: Guilford Press.
Allen, E. S., Atkins, D. C., Baucom, D. H., Snyder, D. K., Gordon, K. C., & Glass, S. P. (2005).
Intrapersonal, interpersonal, and contextual factors in engaging in and responding to
extramarital involvement. Clinical Psychology: Science and Practice, 12, 101–130.
Allen, E. S., & Baucom, D. H. (2004). Adult attachment and patterns of extradyadic
involvement. Family Process, 43(4), 467-488.
Allen, E. S., Rhoades, G. K., Stanley, S. M., Markman, H. J., Williams, T., Melton, J., & Clements,
M. L. (2008). Premarital precursors of marital infidelity. Family Process, 47, 243-259.
Amato, P. R. (1996). Explaining the intergenerational transmission of divorce. Journal of
Marriage and the Family, 58, 628–640.
Amato, P.R. (2000). The consequences of divorce for adults and children. Journal of Marriage &
the Family, Vol 62(4), 1269-1287.
Amato, P.R. (2010). Research on Divorce: Continuing Trends and New Developments. Journal of
Marriage and Family, 72, 650 – 666.
Amato, P. R., & DeBoer, D. D. (2001). The transmission of marital instability across generations:
Relationship skills or commitment to marriage? Journal of Marriage and Family, 63,
1038–1051.
Amato, P. R., & Hohmann-Marriott, B. (2007). A comparison of high and low-distress marriages
that end in divorce. Journal of Marriage and Family, 69, 621 – 638.
Amato, P.R., & Previti, D. (2003). People's reasons for divorcing: Gender, social class, the life
course, and adjustment. Journal of Family Issues, 24(5), 602-626.
Amato, P. R. & Rogers, S. J. (1997). A longitudinal study of marital problems and subsequent
 divorce. Journal of Marriage and Family, 59 (3), 612-624.
Aneshensel, C. S., Frerich, R. R. & Huba, G. J. (1984.). Depression and physical illness. A
multiwave, nonrecursive causal model. Journal of Health and Social Behavior, 25,350-
371
Anson, O. (1989.). Marital status and women’s health revisited: The importance of the
proximate adult. Journal of Marriage and the Family, 51, 185-194.
Appelberg K., Romanov K., Heikkila K., Honkasalo M.-L., Koskenvuo M. (1996). Interpersonal
conflict as a predictor of work disability: A follow-up study of 15,348 Finnish
employees. Journal of Psychosomatic Research, 40 (2), pp. 157-167.
Badr, H., Carmack, C. L., Kashy, D. A., Cristofanilli, M., and Revenson, T. A. (2010). Dyadic coping
in metastatic breast cancer. Health Psychol. 29, 169–180.
Barbarin, O. A., Hughes, D., & Chesler, M. A. (1985). Stress, coping, and marital functioning
among partners of children with cancer. J. Marriage Family 47, 473–480.
Barnett, R. C. (2004). Women and Multiple Roles: Myths and reality. Harvard Review of
Psychiatry, 12(3), 158-164.
Bartholomew, K. (1993). From childhood to adult relationships: Attachment theory and
research. In D. Steve (Ed.), Learning about relationships. Understanding relationship
processes series (Vol. 2., pp. 30−62). Thousand Oaks, CA, US: Sage Publications.
Bartholomew, K., & Horowitz, L. M. (1991). Attachment styles among young adults: A test of a
four-category model. Journal of Personality and Social Psychology, 61, 226-244.
Beach S.R.H., Fincham F.D., Katz J. (1998). Marital therapy in the treatment of depression:
Toward a third generation of therapy and research. Clinical Psychology Review, 18 (6),
pp. 635-661
Belsky, J., Huston, T. L., & Lang, M. (1986.). Sex typing and division of labor as determinants of
marital change across the transition to parenthood. Journal of Personality and Social
Psychology, 50, 517-522.
Belsky, J., Lang, M. E., & Rovine, M. (1985). Stability and Change in Marriage Across the
Transition to Parenthood: A Second Study. Journal of Marriage and Family, 47, 855-
865.
Belsky, J. & Pensky, E. (1988). Marital change across the transition to parenthood. Marriage &
Family Review, 12, 133-156.
Belsky, J., & Rovine, M. (1990). Patterns of Marital Change across the Transition to Parenthood:
Pregnancy to Three Years Postpartum. Journal of Marriage and Family, 52(1), 5-19.
Belsky, J., Spanier, G. B., & Rovine, M. (1983). Stability and Change in Marriage Across the
Transition to Parenthood. Journal of Marriage and Family, 45, 567-578.
Bennett, N.G.; Blanc, A.K. & Bloom, D.E. (1988). Commitment and the modern union: Assessing
the link between premarital cohabitation and subsequent marital stability. American
Sociological Review, 53(1), 127-138.

102
Berg, C. A., and Upchurch, R. (2007). A developmental-contextual model of couples coping with
chronic illness across the adult life span. Psychol. Bull. 133, 920–954.
Berger, D. (1997). Zdravstvena psihologija. Beograd: Društvo psihologa Srbije.
Bern, E. (1995). Šta kažeš posle zdravo:psihologija ljudske sudbine. Beograd: Nolit.
Billings, A. G., & Moos, R. H. (1981). The role of coping responses and social resources in
attenuating the stress of life events. Journal of Behavioral Medicine, 4, 139–157.
Bodenmann, G. (1995). A systemic-transactional conceptualization of stress and coping in
couples. Swiss J. Psychol. 54, 34–39.
Bodenmann, G. (1997). Dyadic coping: a systemic-transactional view of stress and coping among
couples: theory and empirical findings. Eur. Rev. Appl. Psychol. 47, 137–141.
Bodenmann, G. (2008). Dyadic coping and the significance of this concept for prevention and
therapy. Zeitschrift für Gesundheitspsychologie, 16 (3), 108–111
Bodenmann, G., Lederman, T. & Bradbury, T.N. (2007). Stress, Sex and Satisfaction in Marriage.
Personal Relationships, 14, 551-569.
Bojović Jović, D. (2016). Psihološki problemi žena koje se leče zbog infertiliteta i njihove korelacije
sa ishodom vantelesne oplodnje. (Doktorska disertacija). Univerzitet u Beogradu,
Medicinski fakultet, Beograd.
Booth, A., & Edwards, J. N. (1990). Transmission of marital and family quality over the
generations: The effect of parental divorce and unhappiness. Journal of Divorce, 13(2),
41-58.
Bumpass, L. L., Martin, T. C., & Sweet, J. A. (1991). The impact of family background and early
marital factors on marital disruption. Journal of Family Issues, 12(1), 22-42.
Bumpass, L.L. & Sweet, J.A. (1998). National Estimates of Cohabitation. Demography, 26(4), 615-
625.
Bouchard, G., Sabourin, S., Lussier, Y., Wright, J. & Richer, C. (1998). Predictive Validity of Coping
Strategies on Marital Satisfaction: Cross-Sectional and Longitudinal Evidence. Journal of
Family Psychology, 12(1),112-l31.
Bowen, M. (1978). Family therapy in clinical practice. New York: Jason Aronson.
Bowlby, J. (1988). A secure base: parent-child attachment and healthy human development.
Basic Books, New York.
Bowling, A. (1987.). Mortality after bereavement: A review od the literature on survival periods
and factors affecting survival. Social Science and Medicine, 24, 117-124
Bowman, M.L. (1990). Coping efforts and marital satisfaction: Measuring marital coping and its
correlates. Journal of Marriage and the Family, 52, 463-474.
Brand, R., Markey, C., Mills, A., & Hodges, S. (2007). Sex Differences in Self-reported Infidelity
and its Correlates. Sex Roles, 57, 101–109.
Bryant, C. M. & Conger, R. D. (1999). Marital success and domains of social support in long-term
relationships: Does the influence of network members ever end? Journal of Marriage
and the Family, 61, 437–450.

103
Bryant, C. M., Conger, R. D., & Meehan, J. M. (2001). The influence of in-laws on change in
marital success. Journal of Marriage and Family, 63, 614-626.
Burstein, N. R. (2007). Economic influences on marriage and divorce. Journal of Policy Analysis
and Management, 26, 387 – 429.
Buss, D. M., Larsen, R. J., Westen, D., & Semmelroth, J. (1992). Sex differences in jealousy:
Evolution, physiology, and psychology. Psychological Science, 3, 4, 251-255.
Buunk, B. (1987). Conditions that promote breakups as a consequence of extradyadic
involvements. Journal of Social and Clinical Psychology, 5(3), 271-284.
Buunk, B. (1995). Sex, self-esteem, dependency and extradyadic sexual experience as related to
jealousy responses. Journal of Social and Personal Relationships, 12, 147-153.
Cano, A., & O'Leary, K. D. (2000). Infidelity and separations precipitate major depressive episodes
and symptoms of nonspecific depression and anxiety. Journal of Consulting and Clinical
Psychology, 68, 774-781.
Cano, A., & Vivian, D. (2001). Life stressors and husband-to-wife violence. Aggression and Violent
Behavior, 6, 459–480.
Carter, B., & McGoldrick, M. (eds.) (2005). The Expanded Family Life Cycle: Individual, Family and
Social perspectives. Third edition. A Pearson Education Company.
Caspi, A., & Elder, G. H. (1988). Emergent family patterns: The intergenerational construction of
problem behavior and relationships. In R. A. Hinde, & J. Stevenson-Hinde (Eds.),
Relationships within families (pp. 218-240). Oxford, England: Clarendon Press.
Cassidy, J., & Shaver P.R. (1999). Handbook of Attachment: Theory, Research, and Clinical
Appllications. New York: The Guilford Press.
Chiaffarino, F., Baldini, M.P., Scarduelli, C., Bommarito, F., Ambrosio, S., D'Orsi, C., Torretta, R.,
Bonizzoni, M., Ragni, G. (2011). Prevalence and incidence of depressive and anxious
symptoms in couples undergoing assisted reproductive treatment in an Italian
infertility department. Eur J Obstet Gynecol Reprod Biol, 158, 235-41.
Clarkberg, M., & Moen, P. (2001). Understanding the time-squeeze: Married couples’ preferred
and actual workhour strategies. American Behavioral Scientist, 44, 1115–1136.
Cline, V. B., Jackson, S. L., Klein, N., & Mejia, J. (1987). Marital therapy outcome measured by
therapist, client, and behavior change. Family Process, 26, 255–267.
Cohan, C. L., & Bradbury, T. N. (1994). Assessing responses to recurring problems in marriage:
Evaluation of the Marital Coping Inventory. Psychological Assessment, 6, 191-200.
Cohan, C. L., & Bradbury, T. N. (1997). Negative life events, marital interaction, and the
longitudinal course of newlywed marriage. Journal of Personality and Social
Psychology, 73, 114–128.
Cohan, C.L., & Kleinbaum, S. (2002). Toward a greater understanding of the cohabitation effect:
Premarital cohabitation and marital communication. Journal of Marriage and Family,
64(1), 180-192.

104
Cohen, S. (1999). Families coping with childhood chronic illness: A research review. Families,
Systems, & Health, 17, 149-164.
Conger, R. D., Cui, M., Bryant, C. M., & Elder, G. H., Jr. (2000). Competence in early adult
romantic relationships: A developmental perspective on family influences. Journal of
Personality and Social Psychology, 79, 224–237.
Conger, R. D., Elder, G. H., Jr., Lorenz, F. O., Conger, K. J., Simons, R. L., Whitbeck, L. B., Huck, S.,
& Melby, J. N. (1990). Linking economic hardship to marital quality and instability.
Journal of Marriage & the Family, 52(3), 643-656.
Cox, M. J., Paley, B., Burchinal, M., & Payne, C. C. (1999). Marital perceptions and interactions
across the transition to parenthood. Journal of Marriage and the Family, 61, 611–625.
Coyne, J. C., and Smith, D. A. F. (1991). Couples coping with a myocardial infarction: a contextual
perspective on wives’ distress. J. Personal. Soc. Psychol. 61, 404–412.
Coyne, J. C., Wortman, C. B., & Lehman, D. R. (1988). The other side of support: Emotional
overinvolvement and miscarried helping. In B. H. Gottlieb (Ed.), Marshaling social
support: Formats, processes, and effects ( pp. 305–330). Thousand Oaks, CA: Sage
Publications.
Crawford, D. W., & Huston, T. L. (1993) The impact of the transition to parenthood on marital
leisure. Personality and Social Psychology Bulletin, 19(1), 39-46.
Cross, S.E., & Madson, L. (1997). Models of the self: Self-Construals and gender. Psychological
Bulletin, 122, 5-37.
Čudina-Obradović, M. i Obradović, J. (2006). Psihologija braka i obitelji. Zagreb: Golden
marketing- Tehnička knjiga
Cui, M. & Fincham, F. D. (2010).The differential effects of parental divorce and marital conflict
on young adult romantic relationships. Personal Relationships, 17(3): 331- 343.
Dale, B., Sevareid, H. I., & Soderhamn, O. (2009). Testing and using Goldberg’s General Health
Questionnaire: Mental health in relation to home nursing, home help, and family care
among older, care-dependent individuals. International Journal of Mental Health
Nursing, 18(2), 133-143.
DeLongis, A., & O’Brien, T. (1990). An interpersonal framework for stress and coping: An
application to the families of Alzheimer’s patients. In M. A. P. Stephens, S. E. Hobfoll, D.
L. Tennebaum, & J. H. Crowther (Eds.), Stress and coping in later-life families ( pp. 221–
239). Washington, DC: Hemisphere Publishing.
Dattilio, F. M. (2010). Cognitive-behavioral therapy with couples and families: A comprehensive
guide for clinicians. The Guilford Press.
Diekmann, A., & Engelhardt, H. (1999). The Social Inheritence of Divorce: Effects of Parent's
Family Type in Postwar Germany. American Sociological Review, 64(6), 783-793
Ekermen, N.V. (1966). Psihodinamika porodičnog života: dijagnoza i lečenje porodičnih odnosa.
Titograd: "Grafički zavod".

105
Eurostat (2010). Europe in figures - Eurostat yearbook 2010. Retrieved from:
http://epp.eurostat.ec.europa.eu/cache/ITY_OFFPUB/KS-CD-10-220/EN/KS-CD-10-
220-EN.PDF
Fagan , P. F. & Churchill, A. (2012). The Effects of Divorce on Children. Marriage & Relligion
Reasearch Institute.
Falconier, M. K., & Kuhn, R. (2019). Dyadic coping in couples: A conceptual integration and a
review of the empirical literature. Frontiers in Psychology, 10, Article 571.
Farzadi, L., Mohammadi-Hosseini, F., Seyyed-Fatemi, N., & Alikhah, H. (2007). Assessment of
stressors and coping strategies of infertile women. Journal of Medical Science, 7, 603-
8.
Fife, S.T., Weeks, G.R., & Gambescia, N. (2008). Treating infidelity: An integrative approach. The
Family Journal: Counceling & Therapy for Couples and Family, 16, 4, 316-323.
Fincham, F. D., & Beach, S. R. H. (1999). Confict in marriage: Implications for working with
couples. Annual Review of Psychology, 50, 47–77.
Fincham, F. D., & May, R. W. (2017). Infidelity in romantic relationships. Current Opinion in
Psychology, 13, 70-74.
Fish, J. N., Pavkov, T. W., Wetchler, J. L., & Bercik, J. (2012). Characteristics of those who
participate in infidelity: The role of adult attachment and differentiation in extradyadic
experiences. The American Journal of Family Therapy, 40(3), 214-229.
Forvard, S. i Torez, Dž. (1989). Muškarci koji mrze žene i žene koje ih vole, Beograd: Beletra.
Fowers, B.J., Montel, K.H. & Olson, D.H. (1996). Predicting marital success for premarital couple
types based on PREPARE. Journal of Marital and Family Therapy, 22(1), 103-119.
Fraley, R.C., & Shaver, P.R. (2000). Adult romantic attachment: theoretical developments,
emerging controversies, and unanswered questions. Review of General Psychology,
4(2), 132-154.
French, J. R. P., Jr., Rodgers, W. L. and Cobb, S. (1974). ‘Adjustment as person-environment fit’.
In: Coelho, G., Hamburg, D. and Adams, J. (Eds) Coping and Adaptation, Basic Books,
New York, pp. 316–333.
Friščić T., i Kušević Z. (2013). Najčešći psihološki problemi kod parova u procesu potpomognute
oplodnje. Soc. psihijat., 41(2), 99-108.
Gallo, L. C., Troxel, W. M., Matthews, K. A., & Kuller, L. H. (2003). Marital status and quality in
middle-aged women: Associations with levels and trajectories of cardiovascular risk
factors. Health Psychology, 22(5), 453-463.
Glass, S. P., & Wright, T. L. (1985). Sex differences in type of extramarital involvement and marital
dissatisfaction. Sex Roles, 12(9-10), 1101-1120.
Glenn N.D. (1989). Duration of marriage, family composition, and marital happiness. National
Journal of Sociology, 3, 3-24
Glenn, N.D. (1990). Quantitative research on marital quality in the 1980s: A critical review.
Journal of Marriage and the Family, 52, 818-831.

106
Glenn, N. D. (1998). The course of marital success and failure in five American 10-year marriage
cohorts. Journal of Marriage and the Family, 60, 569-576.
Goldner-Vukov, M. (1988). Porodica u krizi. Beograd: Medicinska knjiga.
Gordon, K. C., Baucom, D. H., & Snyder, D. K. (2005). Treating couples recovering from infidelity:
An integrative approach. Journal of Clinical Psychology, 61, 1393-1405.
Gordon, H. S. and Rosenthal, G. E. (1995). Impact of Marital Status on Outcomes in Hospitalized
Patients: Evidence From an Academic Medical Center. Arch Intern Med, 155: 2465 -
2471.
Greenstein, T. N. (1995). Gender ideology, marital disruption, and the employment of married
women. Journal of Marriage & the Family, 57(1), 31-42.
Greil, A. L. (2002). Infertile Bodies: Medicalization, Metaphor, and Agency. In: M. C. Inhorn and F.
van Balen (eds.). Infertility around the Globe: New thinking on childlessness, gender,
and reproductive technologies (101-118). Berkeley: University of California Press.
Gudac-Dodić, V. Ž. (2003). Brak i porodični odnosi u Srbiji u drugoj polovini 20. veka. Tokovi
istorije, 3-4, 39-52.
Gudac-Dodić, V. (2008). Razvod u Srbiji. Tokovi istorije, 1-2, 137-147.
Gürhan, N., Akyüz, A., Atici, D., Kisa, S. (2009). Association of depression and anxiety with oocyte
and sperm numbers and pregnancy outcomes during in vitro fertilization treatment.
Psychol Rep, 104, 796-806.
Hall, J. H., & Fincham, F. D. (2006). Relationship dissolution following infidelity: The roles of
attributions and forgiveness. Journal of Social and Clinical Psychology, 25(5), 508–522.
Hall, J., Waldock, H. & Harvey, C. (2006). Improving mental health services for older people. The
Mental Health Review, 11 (4), 7–13.
Halpern, H. (1994). Kako da prekinete zavisnost od druge osobe. Beograd: Bukur Book.
Hamilton, S., & Fagot, B. I. (1988). Chronic stress and coping styles: A comparison of male and
female undergraduates. Journal of Personality and Social Psychology, 55, 819–823.
Härkönen, J. (2014). Divorce: Trends, patterns, causes, consequences. In: Treas, J., Scott, J. &
Richards, M. (eds.) The Wiley-Blackwell Companion to the Sociology of Families. Wiley-
Blackwell (pp.303-322)
Harper, J. M. Schaalje, B. G., & Sandverg, J. G. (2000). Daily hassles, intimacy, and marital quality
in later life marriages. American Journal of Family Therapy, 28(1), 1-18.
Havelka Meštrović, A., i Havelka, M. (2020). Zdravstvena psihologija - psihosocijalne osnove
zdravlja. Jastrebarsko: Naklada Slap.
Hazan, C., & Shaver, P. R. (1987). Romantic love conceptualized as an attachment process.
Journal of Personality and Social Psychology, 52, 511-524.
Hazan, C., & Shaver, P.R. (1994). Attachment as an organizational framework for research on
close relationships. Psychological inquiry, 5(1), 1-22.
Heaton, T.B. (2002). Factors contributing to increasing marital stability in the United States.
Journal of Family Issues, 23, 392-409.

107
Helgeson, V. S., Jakubiak, B., Van Vleet, M., and Zajdel, M. (2017). Communal coping and
adjustment to chronic illness: theory update and evidence. Personal. Soc. Psychol. Rev.
22, 170–195.
Helgeson, V. S., Van Vleet, M., Kelly, C., Korytkowski, M. T., & Berg, C. A. (2017). Links of patient
and spouse communal appraisals to relational and health outcomes. Paper presented
at the Society of Behavioral Medicine, San Diego, CA.
Hibbard, J.H., & Pope, C.R. (1993). The quality of social roles as predictors of morbidity and
mortality. Social Science & Medicine, 36(3), 217-225.
Hill, R. (1986). Life cycle stages for types of single parent families: Of family development theory.
Family Relations: An Interdisciplinary Journal of Applied Family Studies, 35(1), 19–29.
Hobfoll, S.E., Dunahoo, C.L., Ben-Porath, Y., & Monnier, J. (1994). Gender and coping: The dual-
axis model of coping. American Journal of Community Psychology, 22, 49-81.
Hoffman, S. D., & Duncan, G. J. (1995). The effect of incomes, wages, and AFDC benefits on
marital disruption. Journal of Human Resources, 30, 19 – 41
Hornaj, K. (1987a). Naši unutrašnji konflikti. Titograd: Pobjeda.
Hornaj, K. (1987b). Neurotična ličnost našeg doba. Titograd: Pobjeda.
Hornaj, K. (1987c). Neuroza i razvoj ličnosti. Titograd: Pobjeda.
Houser, R., Konstam, V., & Ham, M. (1990). Coping and marital satisfaction in dual-career
couples: Early stage dual-career couples – wives as college Ѕtudents. Journal of College
Student Development, 31, 325-329.
Hraba, J.; Lorenz, F.O.; Lee, G.; Pechačová, Z. (1996). Gender and well-being in the Czech
Republic. Sex Roles, Vol 34(7-8), 517-533.
Hraba, J., Lorenz, F.O., & Pechačova, Z. (2000) Family stress during Czech transformation,
Journal of Marriage and Family, 62(2), 520–31.
Hudek-Knežević, J., Kardum, I. (2005). Stres i tjelesno zdravlje. Jastrebarsko: Naklada Slap.
Huston, T.L. & Melz, H. (2004). The case for (promoting) marriage: The devil is in the details.
Journal of Marriage and Family, 66(4), 943-958.
Inhorn, M.C. & van Balen, F. (eds.). (2002) Infertility around the Globe: New thinking on
childlessness, gender, and reproductive technologies. Berkeley: University of California
Press.
Jacobson, N. S., Schmaling, K. B., & Holtzworth-Munroe, A. (1987). Component analysis of
behavioral marital therapy: 2-year follow-up and prediction of relapse. Journal of
Marital and Family Therapy, 13, 187–195.
Jacquet E. S & Surra, C. A. (2001). Parental Divorce and Premarital Couples: Commitment and
Other Relationship Characteristics. Journal of Marriage and Family 63, (3), 627–638.
Jestrović, J. (2014). Emocionalna klima u braku – razvojna perspektiva (Nepublikovani master
rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.

108
Johnston, S. G. & Thomas, A. M. (1996). Divorce versus Intact Parental Marriage and Perceived
Risk and Dyadic Trust in Present Heterosexual Relationships.Psychological Reports 78,
387-390.
Kalmijn, M., Loeve, A., & Manting, D. (2007). Income dynamics in couples and the dissolution of
marriage and cohabitation. Demography, 44, 159 – 179.
Kamp Dush, C. M. K.; Cohan, C. L. & Amato, P. R. (2003). The Relationship Between Cohabitation
and Marital Quality and Stability: Change Across Cohorts? Journal of Marriage and
Family, 65(3), 539-549.
Kapinus, C.A. (2004). The Effect of Parents' Attitudes Toward Divorce on Offspring's Attitudes:
Gender and Parental Divorce as Mediating Factors. Journal of Family Issues, 25(1), 112-
135.
Karney, B. R., & Bradbury, T. N. (1995). The longitudinal course of marital quality and stability: A
review of theory, methods, and research. Psychological Bulletin, 118, 3–34.
Karney, B. R., & Bradbury, T. N. (1997). Neuroticism, marital interaction, and the trajectory of
marital satisfaction. Journal of Personality and Social Psychology, 72, 1075–1092.
Katowitz, A. E. (2007). Family structures and adult romantic relationships. Psychology Honors
Projects. DigitalCommons@Macalester College, Macalester College.
Kayser, K., Cheung, P. K., Rao, N., Chan,Y. C., Chan, Y., and Lo, P. H. (2014). The influence of
culture on couples coping with breast cancer: a comparative analysis of couples
fromChina, India, and the United States. J. Psychosoc. Oncol. 32, 264–288.
Kayser, K., and Revenson, T. A. (2016). “Including the cultural context in dyadic coping:
directions for future research and practice”. in: Falconier M. K., Randall A. K., and
Bodenmann G. (Eds) Couples Coping With Stress: A Cross-Cultural Perspective, New
York, NY: Routledge/Taylor and Francis Group, 285–299.
Kayser, K., Watson, L. E., and Andrade, J. T. (2007). Cancer as a “We-disease”: examining the
process of coping from a relational perspective. Families Systems Health, 25, 404.
Kenny, D. A., Kashy, D. A., & Cook, W. L. (2006). Methodology in the social sciences (David A.
Kenny, Series Editor). Dyadic data analysis. Guilford Press.
Kent de Grey, R., Uchino, B. N., Trettevik, R., Cronan, S., and Hogan, J. (2018). Social support.
Oxford Bibliogr. Pscychol. 2018:204
Kiecolt-Glaser, J.K.; Glaser, R.; Cacioppo, J.T.; Malarkey, W.B. (1998). Marital stress:
Immunologic, neuroendocrine, and autonomic correlates. Annals of the New York
Academy of Sciences, Vol. 840: Neuroimmunomodulation: Molecular aspects,
integrative systems, and clinical advances, pp. 656-663
Kiecolt-Glaser, J.K.; McGuire, L.; Robles, T.F.; Glaser, R. (2002). Emotions, morbidity, and
mortality: New perspectives from psychoneuroimmunology. Annual Review of
Psychology, Vol 53(1), 83-107.
Kiecolt-Glaser, J.K., & Newton, T.L. (2001). Marriage and health: His and hers. Psychological
Bulletin, 127(4), 472-503.

109
Kirkpatrick, L. A., & Davis, K. E. (1994). Attachment style, gender, and relationship stability: A
longitudinal analysis. Journal of Personality and Social Psychology, 66(3), 502–512.
Krik, A. (2002). The Effects of Divorce on Young Adults' Relationship Competence. Journal of
Divorce & Remarriage, 38 (1-2), 61-89.
Kukulj, N. (2015). Povezanost kvaliteta i stabilnosti bračnog odnosa sa podelom odgovornosti
među partnerima. (Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi
Sad.
Kurdek, L.A. (1991). Marital stability and changes in marital quality in newly wed couples: A test
of the contextual model. Journal of Social and Personal Relationships, 8(1), 27-48.
Kurdek, L.A. (1993). Predicting marital dissolution: A 5-year prospective longitudinal study of
newlywed couples. Journal of Personality and Social Psychology, 64(2), 221-242.
Kurdek, L.A. (1999). The nature and predictors of the trajectory of change in marital quality for
husbands and wives over the first 10 years of marriage. Developmental Psychology,
35(5), 1283-1296
Kunz, J. (2000). The Intergenerational Transmission of Divorce: A Nine Generation Study. Journal
of Divorce & Remarriage, 34, 169-175.
Kwon, T.H. (2003). The Transformation of Korean Life: Demographic Trends and Their Social
Implications. Social Indicators Research. 62. 19-38.
Larson, J.H. & Holman, T.B. (1994). Premarital predictors of marital quality and stability. Family
Relations: An Interdisciplinary Journal of Applied Family Studies, 43(2), 228-237.
Lazarus, R. S. & Folkman, S. (1984). Stress, appraisal, and coping. New York: Springer.
Lazarus, R. S., & Folkman, S. (2004). Stres, procjena i suočavanje. Jastrebarsko: Naklada Slap.
Lee, S. (2007). Young Adults' Committed Romantic Relationships: A Longitudinal Study on the
Dynamics Among Parental Divorce, Relationships with Mothers and Fathers, and
Children's Committed Romantic Relationships. University of Arizona.
Leeker, O., & Carlozzi, A. (2014). Effects of sex, sexual orientation, infidelity expectations, and
love on distress related to emotional and sexual infidelity. Journal of Marital and
Family Therapy, 40(1), 68-91.
Levenson, R.W., Carstensen, L.L. & Gottman, J.M. (1993). Long-term marriage: Age, gender, and
satisfaction. Psychology and Aging, 8(2), 301-313.
Levenstein S., Kaplan G.A., Smith M. (1995). Sociodemographic characteristics, life stressors, and
peptic ulcer. A prospective study. J Clin Gastroenterol. 21(3):185-92.
Lewin, A. C. (2005). The effect of economic stability on family stability among welfare recipients.
Evaluation Review, 29, 223 – 240.
Lewis, R. A., & Spanier, G. (1979). Theorizing about the quality and stability of marriage. In W. R.
Burr (Ed.), Contemporary theories about the family (pp. 268 –294). New York: Free
Press.

110
Lichtman R.R., Taylor S.E. (1986) Close Relationships and the Female Cancer Patient. In:
Andersen B.L. (eds) Women with Cancer. Contributions to Psychology and Medicine.
Springer, New York, NY.
Liu, H., & Umberson, D. J. (2008). The times they are a changin’: Marital status and health
differential from 1972 to 2003. Journal of Health and Social Behavior, 49, 239 – 253.
Lorenz, F.O., Conger, R.D., Simon, R.L., Whitbeck, L.B., & Elder, G.H., Jr. (1991). Economic
pressure and marital quality: An illustration of the method variance problem in the
causal modeling of family processes. Journal of Marriage & the Family, 53(2), 375-388.
Lorenz, F. O., Wickrama, K. A. S., Conger, R. D., & Elder, G. H. (2006). The short-term and decade
- long effects of divorce on women’s midlife health. Journal of Health and Social
Behavior, 47, 111 – 125.
Lyngstad, T.H., & Engelhardt, H. (2009). The influence of offspring's sex and age at parents'
divorce on the intergenerational transmission of divorce, Norwegian first marriages
1980-2003. Population Studies, 63(2), 173-185.
Lyons, R. F., Mickelson, K. D., Sullivan, M. J. L., and Coyne, J. C. (1998). Coping as a communal
process. J. Soc. Pers. Relat. 15, 579–605.
Manne, S. (1998). Psychosocial Issues: Cancer in the Marital Context: A Review of the
Literature. Cancer investigation, 16, 188-202.
Marcenes, W.; Sheiham, A. (1996). The relationship between marital quality and oral health
status. Psychology & Health, Vol 11(3), 357-369.
Martins, M.V., Peterson, B.D., Almeida, V.M., & Costa, M.E. (2011). Direct and indirect effects of
perceived social support on women's infertility-related stress. Human Reproduction,
26, 2113–2121
Martire, L. M., Schulz, R., Helgeson, V. S., Small, B. J., & Saghafi, E. M. (2010). Review and meta-
analysis of couple-oriented interventions for chronic illness. Annals of Behavioral
Medicine, 40, 325-342.
McCabe, M.P; Cummins, R.A and Romeo, Y. (1996). Relationship Status, Relationship Quality,
and Health. Journal of Family Studies, Vol. 2, No. 2, 109-120.
McLanahan, S., & Adams, J. (1989). The effects of children on adults' psychological well-being:
1957–1976. Social Forces, 68(1), 124-146.
McLeod, J.D. (1991). Childhood parental loss and adult depression. Journal of Health and Social
Behavior, 32(3), 205-220.
McRae, S. (1997). Cohabitation: A trial run for marriage? Sexual and Relationship Therapy, 12(3),
259 – 273.
Mićanović-Cvejić, Ž., Šakotić-Kurbalija, J., i Kurbalija, D. (2009). Ambivalentna afektivna vezanost
u bračnim odnosima. Psihijatrija danas, 41(1-2), 43-53.
Mihajlović, I. (2007). Povezanost roditeljstva sa zadovoljstvom partnera i stabilnošću veze.
(Diplomski rad). Sveučilište u Zagrebu. Filozofski fakultet.

111
Mihić, I. (2007). Roditeljstvo u porodicama sa adolescentom: faktori kvaliteta. Beograd:
Zadužbina Andrejević.
Mihić, I., i Zotović, M. (Ur.) (2011). Porodične i profesionalne uloge: značaj zaposlenja za
porodično funkcionisanje. Novi Sad: Filozofski fakultet, Odsek za psihologiju.
Mihić, I., Zotović, M., i Petrović, J. (2006). Sociodemografske karakteristike porodice,podela posla
u kući i vaspitni stilovi roditelja u porodicama na teoritoriji Vojvodine. Pedagoška
stvarnost, 1-2, 118-134.
Milivojević, Z. (1995). Formule ljubavi: Kako ne upropastiti sopstveni život tražeći pravu ljubav.
Novi Sad: Prometej.
Milivojević, Z. (2007). Formule ljubavi: Kako ne upropastiti sopstveni život tražeći pravu ljubav.
Novi Sad: Psihopolis institut.
Milivojević, Z. (2008). Emocije. Novi Sad: Psihopolis institut.
Miljanović M., Šakotić-Kurbalija J., i Kurbalija D. (2013). Predikcija bračnog zadovoljstva žena na
osnovu njihovih strategija suočavanja sa stresom. Treći kongres psihoterapeuta Srbije:
Pripadnost i različitost integracije u psihoterapiji. Beograd: 17. – 20. 10. 2013. Savez
društava psihoterapeuta Srbije, Zbornik rezimea na CD-u, 81.
Miller, P.J.E., Caughlin, J.P. & Huston, T.L. (2003). Trait Expressiveness and Marital Satisfaction:
The Role of Idealization Processes. Journal of Marriage and Family, 65(4), 978-995.
Moller, N., & Vossler, A. (2014). Defining infidelity in research and couple counseling: A
qualitative study. Journal of Sex & Marital Therapy, 487-497.
Morgan, S. P. & Rindfuss, R.R. (1985). Marital disruption: Structural and temporal dimensions.
American Journal of Sociology, 90(5), 1055-1077.
Newton, C. R., Sherrard, M. A., & Glavac, I. (1999). The fertility problem inventory: Measuring
perceived infertility-related stress. Fertility and Sterility, 72, 54-62.
Nomaguchi, K. M., & Milkie, M. A. (2003). Costs and Rewards of Children: The Effects of
Becoming a Parent on Adults. Journal of Marriage & Family, 65, 356-374
Norvud, R. (2008). Žene koje suviše vole. Beograd: Evro-Giunti
Nour, B. M. L., Elhai, J. D., Ford, J. D., & Frueh, B. C. (2009). The Role of Physical Health
Functioning, Mental Health, and Sociodemographic Factors in Determining the
Intensity of Mental Health Care Use Among Primary Care Medical Patients.
Psychological Services, 6(4), 243- 252.
Numanović, N., Hajrović, Š., Spahić, Š., Suljić, M., Preljević, I., i Hajrović, A. (2015). Uspeh u
lečenju infertiliteta poznatog uzroka. Materia medica, 31(1), 1263-1269.
Obradović, J., i Čudina-Obradović, M. (2001). Broj djece u obitelji i spol bračnog partnera kao
prediktori bračne kvalitete. Društvena istraživanja, 10, 4-5, 709-730.
O’Brien, T. B., and DeLongis, A. (1996). The interactional context of problem-, emotion-, and
relationship-focused: the role of the big five personality factors. J. Personal. 64, 775–
813.

112
O’Brien, T. B., DeLongis, A., Pomaki, G., Puterman, E., and Zwicker, A. (2009). Couples coping
with stress: the role of empathic responding. Eur. Psychol. 14, 18–28.
Ogden, J. (2007). Health Psychology – A Textbook. Berkshire: McGraw Hill.
Olson, M. M., Russell, C. S., Higgins-Kessler, M., & Miller, R. B. (2002). Emotional processes
following disclosure of an extramarital affair. Journal of Marital and Family
Therapy, 28(4), 423-434.
Ono, H. (1998). Husbands’ and wives’ resources and marital dissolution. Journal of Marriage and
the Family, 60, 674 – 689.
Orbuch, T.L., House, J.S., Mero, R.P., & Webster, P.S. (1996). Marital quality over the life course.
Social Psychology Quarterly, 59(2), 162-171.
Patterson, J. M., & Garwick, A. W. (1998). Coping with chronic illness: A family systems
perspective on living with diabetes. In G. A. Werther & J. M. Court (Eds.), Diabetes and
the adolescent (pp. 3-34). Melbourne, Victoria, Australia: Miranova.
Pernar, M. (2010). Psihološke odrednice braka. Medicina fluminensis, 46(3), 248-254.
Perren, S.; Von Wyl, A.; Simoni, H.; Stadlmayr, W.; Bürgin, D.; Von Klitzing, K. (2003). Parental
psychopathology, marital quality, and the transition to parenthood. American Journal
of Orthopsychiatry, Vol 73(1), 55-64.
Peterson, B. D., Newton, C. R., Rosen, K. H., & Schulman, R. S. (2006). Coping processes of
couples experiencing infertility. Family Relations, 55, 227-239.
Petrović, J. (2007). Odnosi u porodicama u Vojvodini: podela uloga, vaspitno ponašanje roditelja i
porodična klima. U: Zotović, M. (ured.) (2007). Porodice u Vojvodini: karakteristike i
funkcionalnost. Novi Sad: Filozofski fakultet.
Petrović, J., Mihić, I., Zotović, M. & Kapor-Stanulović, N. (2009). Porodične uloge oca i majke u
porodicama u procesu tranzicije. Zbornik Matice srpske za društvene nauke, (128), 31-
45.
Phillipson, C. (1997). Social relationships in later life: A review of the research literature.
International Journal of Geriatric Psychiatry, Vol 12(5), 505-512.
Presser, H.B. (2000). Nonstandard work schedules and marital instability. Journal of Marriage &
the Family, Vol 62(1), 93-110.
Prigerson, H. G., Maciejewsky, P. K. & Rosenheck, R.A. (1999). The effects of marital dissolution
and marital quality on health and health services use among women. Medical Care, 37,
858-873.
Ptacek, J. T., & Dodge, K. L. (1995). Coping strategies and relationship satisfaction in couples.
Personality and Social Psychology Bulletin, 21, 76-84.
Quinlan, R.J.; Flinn; M.V. (2003). Intergenerational Transmission of Conjugal Stability in a
Caribbean Community, Journal of Comparative Family Studies, Vol. 34(4), 569-583
Rada, C. (2012). The prevalence of sexual infidelity, opinions on its causes for a population in
Romania. Rev.Psih., 58(3), 211-224.
Rao, A.B.S.V.R. & Sekhar, K.(2002). Divorce: Process and Correlates A Cross-Cultural Study. Journal

113
 of Comparative Family Studies, Vol. 33 Issue 4, p541-564.
Rentscher, K. E., Soriano, E. C., Rohrbaugh, M. J., Shoham, V., & Mehl, M. R. (2017). Partner
pronoun use, communal coping, and abstinence during couple-focused intervention
for problematic alcohol use. Family Process, 56, 348-363.
Repetti, R. L. (1989). Effects of daily workload on subsequent behavior during marital
interaction: The roles of social withdrawal and spouse support. Journal of Personality
and Social Psychology, 57, 651–659.
Revenson, T. A. (1994). Social support and marital coping with chronic illness. Ann. Behav. Med.
16, 122–130.
Roberts, N. A., & Levenson, R. W. (2001). The remains of the workday: Impact of job stress and
exhaustion on marital interaction in police couples. Journal of Marriage and the Family,
63, 1052–1067.
Robila, M., & Krishnakumar, A. (2005). Effects of Economic Pressure on Marital Conflict in
Romania. Journal of Family Psychology, 19(2), 246-251.
Robinson, G. E., & Stewart, D. E. (1996). The psychological impact of infertility and new
reproductive technologies. Harvard Review of Psychiatry, 4, 168-172.
Robles, T. F., Slatcher, R. B., Trombello, J. M., & McGinn, M. M. (2014). Marital quality and
health: A meta-analytic review. Psychological Bulletin, 140, 140-159.
Rohrbaugh, M. J., Shoham, V., Skoyen, J. A., Jensen, M., and Mehl, M. R. (2012). We-talk,
communal coping, and cessation success in a couple-focused intervention for health-
compromised smokers. Family Process, 51, 107–121.
Rolland, J. S. (2005). Cancer and the family: an integrative model. Cancer, 104, 2584-2595.
Ross, C. E., Mirowsky, J., & Goldsteen, K. (1990). The Impact of the Family on Health: The Decade
in Review. Journal of Marriage and Family, 52(4), 1059-1078
Ruskovski, V., Šakotić-Kurbalija, J., i Kurbalija D. (2014). Povezanost sociodemografskih varijabli i
bračnog lokusa kontrole sa traženjem profesionalne psihološke pomoći. Četvrti
kongres psihoterapeuta Srbije: Razvoj i psihoterapija. Beograd: 30.10 –02. 11. 2014.
Savez društava psihoterapeuta Srbije, Zbornik rezimea na CD-u, 57.
Russell, V. M., Baker, L. R., & McNulty, J. K. (2013). Attachment insecurity and infidelity in
marriage: Do studies of dating relationships really inform us about marriage?. Journal
of Family Psychology, 27(2), 242.
Sabourin, S., Laporte, L., & Wright, J. (1990). Problem solving self-appraisal and coping efforts in
distressed and nondistressed couples. Journal of Marital and Family Therapy, 16, 89-
97.
Šakotić, J. (1996). Povezanost kompleksa inferiornosti i pasivne zavisnosti u partnerskim
odnosima. Diplomski rad. Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu.
Šakotić-Kurbalija, J. (2010). Zavisnost u partnerskim odnosima i psihoterapijske implikacije.
Godišnjak Filozofskog fakulteta, Novi Sad, 35(1), 169-179.

114
Šakotić-Kurbalija, J. (2011a). Karakteristike bračnog odnosa i traženje psihološke pomoći.
(Doktorska disertacija). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Šakotić-Kurbalija, J. (2011b). Povezanost zavisnosti u partnerskim odnosima sa kompleksom
inferiornosti. Godišnjak Filozofskog fakulteta, Novi Sad, 36(2), 207-218.
Šakotić-Kurbalija, J. (2012). Povezanost psiholoških karakteristika braka sa namerom žena da
traže profesionalnu psihološku pomoć. Godišnjak Filozofskog fakulteta, Novi Sad,
37(1), 215-226.
Šakotić-Kurbalija, J. (2013). Kvalitet i stabilnost bračnog odnosa u različitim fazama braka.
Godišnjak Filozofskog fakulteta, Novi Sad, 38(2), 129-148.
Šakotić-Kurbalija, J. (2016). BRAČNI ODNOSI U SRBIJI: povezanost kvaliteta, potencijala za razvod
i spremnosti za traženje psihološke pomoći. Novi Sad: Filozofski fakultet.
Šakotić-Kurbalija, J., i Kukulj, N. (2016). Povezanost kvaliteta bračnog odnosa i potencijala za
razvod sa podelom odgovornosti među partnerima. Šesti kongres psihoterapeuta
Srbije: Društvo i psihoterapija. Beograd: 20.10 –23. 10. 2016. Savez društava
psihoterapeuta Srbije, Zbornik rezimea na CD-u, 20.
Šakotić-Kurbalija, J., i Kurbalija D. (2011). Povezanost potencijala za razvod braka sa različitim
indikatorima ekonomskog statusa. Saopštenje na međunarodnom naučno-stručnom
skupu: "Savremeni trendovi u psihologiji", Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet,
Odsek za psihologiju, Novi Sad. Knjiga rezimea na CD-u, 145-147.
Šakotić-Kurbalija J., Kurbalija D., i Oros M. (2012). Strategije suočavanja sa stresom onih koji
imaju nameru da traže profesionalnu psihološku pomoć, Drugi kongres psihoterapeuta
Srbije: Odnosi u psihoterapiji. Beograd: 25. – 28. 10. 2012. Savez društava
psihoterapeuta Srbije, Zbornik rezimea na CD-u, 103.
Šakotić-Kurbalija J., Kurbalija D., i Oros M. (2013). Kvalitet braka i potencijal za razvod kao
prediktori traženja profesionalne psihološke pomoći. Treći kongres psihoterapeuta
Srbije: Pripadnost i različitost integracije u psihoterapiji. Beograd: 17. – 20. 10. 2013.
Savez društava psihoterapeuta Srbije, Zbornik rezimea na CD-u, 104.
Šakotić-Kurbalija, J., Kurbalija, D., i Trifunović, B. (2020). Egzistencijalna nesigurnost i bračni
odnosi: pregled radova, glavnih istraživačkih nalaza i zaključaka. U: Zotović, M. i Oros,
M. (ur.): Efekti egzistencijalne nesigurnosti na pojedinca i porodicu u Srbiji. Novi Sad:
Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu. (str. 151-161 ) ISBN 978-86-6065-618-8
Šakotić-Kurbalija, J., Mićanović-Cvejić, Ž., i Kurbalija, D. (2010). Karakteristike afektivne vezanosti
osoba sa depresivnim poremećajima. Psihijatrija danas, 2, 157-168.
Šakotić-Kurbalija J., Mihić I., i Kurbalija D. (2012). Povezanost ekonomskog statusa sa kvalitetom
bračnog odnosa. Saopštenje na 20. Godišnjoj konferenciji hrvatskih psihologa „Psihoški
aspekti suvremene obitelji, braka i partnerstava“, Dubrovnik, 07. - 10. studenog 2012.
A. Brajša Žganec, J. Lopižić, Z. Penezić (Ur.). Knjiga sažetaka. Zagreb, Hrvatsko
psihološko društvo, 259.

115
Šakotić-Kurbalija, J., Miljanović, M., i Kurbalija, D. (2014). Relacije bračnog zadovoljstva i
strategija suočavanja sa stresom. Godišnjak Filozofskog fakulteta, Novi Sad, 39(1), 273-
290.
Šakotić-Kurbalija J., Oros M., i Kurbalija D. (2012). Povezanost stresnih životnih događaja sa
namerom da se traži profesionalna psihološka pomoć, Drugi kongres psihoterapeuta
Srbije: Odnosi u psihoterapiji. Beograd: 25. – 28. 10. 2012. Savez društava
psihoterapeuta Srbije, Zbornik rezimea na CD-u, 104.
Šakotić-Kurbalija, J., Šanta, I., i Kurbalija, D. (2016). Povezanost strategija suočavanja sa stresom i
namere traženja profesionalne psihološke pomoći Psihijatrija danas, 48(2), 177-189.
Šakotić-Kurbalija, J., Trifunović, B. (2017). Polne razlike u strategijama suočavanja sa stresom kod
bračnih partnera u Srbiji. Godišnjak Filozofskog fakulteta, Novi Sad, 42(2), 361 - 378.
Šakotić-Kurbalija, J., Trifunović, B., Kurbalija D. (2017). Efekti ekonomskog stresa na kvalitet i
stabilnost bračnog odnosa. Primenjena psihologija, 10(2), 263-280.
Šakotić Kurbalija, J., Trifunović, B., i Zotović, M. (2018). Značaj bračne neplodnosti za doživljaj
kvaliteta bračnog odnosa i potencijal za razvod kod žena sa problemom neplodnosti. U:
Mihić, I. i Zotović, M. (ur.). Društveno, porodično i lično značenje neplodnosti:
Implikacije za planiranje podrške parovima (str. 49-69 ). Novi Sad: Filozofski fakultet,
ISBN 978-86-6065-504-4.
Schoen, R.; & Weinick, R.M. (1993). Partner choice in marriages and cohabitations. Journal of
Marriage & the Family, 55(2), 408-414.
Serovich, J. M., & Price, S. J. (1994). In-Law Relationships: A Role Theory Perspective.
International Journal of Sociology of the Family, 24(1), 127-146.
Shackelford, T.K., & Buss, D.M. (1997) Cues to infidelity. Personality and Social Psychology
Bulletin, 23, 1034-1045.
Shackelford, T. K., Buss, D. M., & Bennett, K. (2002). Forgiveness or breakup: Sex differences in
responses to a partner's infidelity. Cognition & Emotion,16(2), 299-307.
Shapiro, A. F., Gottman, J. M., & Carrère, S. (2000). The baby and the marriage: Identifying
factors that buffer against decline in marital satisfaction after the first baby arrives.
Journal of Family Psychology, 14, 59–70.
Shaver, P.R., Hazan, C., & Bradshaw, D. (1988). Love as attachment: the integration of three
behavioral systems. In R.J. Sterberg, & M.L. Barnes, (Eds.). The psychology of love (pp.
68-99). New Haven, CT: Yale University Press.
Shek, D. T. (1995). Gender differences in marital quality and well-being in Chinese married
adults. Sex Roles, 32, 669-715.
South, S. J. (2001). Time-dependent effects of wives’ employment on marital dissolution.
American Sociological Review, 66, 226 – 245
Spanier, G. B. (1976). Measuring dyadic adjustment: New scales for assessing the quality of
marriage and similar dyads. Journal of Marriage and the Family, 38, 15-28.
Stefanović-Stanojević, T. (2002). Bliske partnerske veze. Psihologija, 35, 81−95.

116
Sternberg, R.J., & Hojjat, M. (1997). Satisfaction in close relationships. The Guilford Press. New
York.
Stone, A.A., & Neale, J.M. (1984). New Measure of Daily Coping: Development and Preliminary
Results. Journal of Personality & Social Psychology, 46(4), 892-906.
Story L. B., Bradbury T. N. (2004). Understanding marriage and stress: essential questions and
challenges. Clin Psychol Rev. 23(8), 1139-62.
Story, L.B.; Karney, B.R.; Lawrence, E. & Bradbury, T.N. (2004). Interpersonal Mediators in the
Intergenerational Transmission of Marital Dysfunction. Journal of Family Psychology,
18(3), 519-529.
Straus, M. A. (1990). Social stress and marital violence in a national sample of American families.
In M. A. Straus, & R. J. Gelles (Eds.), Physical violence in American families: Risk factors
and adaptations to violence in 8,145 families (pp. 181–201). New Brunswick, NJ:
Transaction Publishers.
Strizović, I., Šakotić Kurbalija, J., Trifunović, B. (2017). Polni aspekt strategija suočavanja sa
stresom i njihove povezanosti sa potencijalom za razvod. Teme, 41(4), 965 - 980.
Subota, T. (2007). Ličnost, sociodemografske karakteristike i kvaliteta braka. (Diplomski rad).
Sveučilište u Zagrebu. Filozofski fakultet.
Tanner, E. K. (2005). Recognizing late-life depression: Why is this important for nurses in the
home setting? Geriatric Nursing, 26 (3), 145–149.
Tasker F.L. and Richards, M. P. M. (1994). Adolescents Attitude Towards Marriage and Marital
Prospects after Parental Divorce: A Review. Journal of Adolescent Research, 9, 340-
362.
Teachman, J.D. (2002). Stability across Cohorts in Divorce Risk Factors. Demography, 39(2), 331-
351.
Thoits, P. A. (2011). Mechanisms linking social ties and support to physical and mental health.
Journal of Health and Social Behavior, 52, 145-161.
Thomas, S.P. (1995). Psychosocial correlates of women's health in middle adulthood. Issues in
Mental Health Nursing, Vol 16(4), 285-314.
Thompson, RA. (2000). New directions for child development in the twenty-first century: the
legacy of early attachment. New Dir Child Dev;71(1), 145-152.
Thompson, L., & Walker, A. J. (1989). Gender in families: Women and men in marriage, work,
and parenthood. Journal of Marriage and Family, 51(4), 845-871.
Tiemeier, H., Breteler, M. M. B., Hofman, A. & Stijnen, T. (2005). A multivariate score objectively
assessed health of depressed elderly. Journal of Clinical Epidemiology, 58, 1134–1141.
Tošić, M. (2011). Razlike u doživljaju kvaliteta braka partnera različitog stepena obrazovanja,
radnog i finansijskog statusa. Godišnjak za psihologiju, 8(10), 135-151.
Trifunović, B., Šakotić-Kurbalija, J., i Dajević, T. (2020). Sociodemografski, intrapersonalni i
interpersonalni korelati neverstva. Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu,
Knjiga XLV-2, 115-130.

117
Trifunović, B., Šakotić-Kurbalija, J., i Strizović I. (2016a). Razlike u percepciji bračnog kvaliteta
među parovima različitih kombinacija obrazaca partnerske afektivne vezanosti.
Primenjena psihologija, 9(3), 313-332.
Trifunović, B., Šakotić-Kurbalija, J., i Strizović I. (2016b). Povezanost doživljaja lične efikasnosti u
rešavanju bračnih konflikata i strategija suočavanja sa stresom. 64. naučno-stručni skup
Sabor psihologa Srbije: Relacije i granice – psihologija i interpersonalni odnosi. Zlatibor:
25.05. - 28.05. 2016. Društvo psihologa Srbije, Zbornik rezimea na CD-u, 149-150.
Trifunović, B., Šakotić Kurbalija, J., i Zotović, M. (2018).Psihofizičko zdravlje, namera i iskustvo
traženja profesionalne psihološke pomoći kod žena sa problemom neplodnosti. U:
Mihić, I. i Zotović, M. (ur.). Društveno, porodično i lično značenje neplodnosti:
Implikacije za planiranje podrške parovima (str. 100-122). Novi Sad: Filozofski fakultet,
ISBN 978-86-6065-504-4
Tucker, M.W., & O'Grady, K.E. (1991). Effects of physical attractiveness, intelligence, age at
marriage and cohabitation on the perception of marital satisfaction. Journal of Social
Psychology, 131, 253-270.
Valliant, C., & Valliant, G. (1993). Is the U-curve of marital satisfaction an illusion? A 40-year
study of marital satisfaction. Journal of Marriage and the Family, 55, 230-239
Verhaak, C.M., Smeenk, J.M., Evers, A.W., Kremer, J.A., Kraaimaat, F.W., Braat, D.D. (2007).
Women’s emotional adjustment to IVF: a systematic review of 25 years of research.
Hum Reprod Update, 13, 27-36.
Vukašinović, J., Šakotić-Kurbalija, J., i Kurbalija D. (2014). Povezanost samoopažanja i namere da
se traži profesionalna psihološka pomoć. Četvrti kongres psihoterapeuta Srbije: Razvoj i
psihoterapija. Beograd: 30.10 –02. 11. 2014. Savez društava psihoterapeuta Srbije,
Zbornik rezimea na CD-u, 31.
Waite, L. J., Luo, Y., & Lewin, A. C. (2009). Marital happiness and marital stability: Consequences
for psychological well-being. Social Science Research, 38, 201 – 212.
Wang, K., Li, J., Zhang, J. X., Zhang, L., Yu, J., & Jiang, P. (2007). Psychological characteristics and
marital quality of infertile women registered for in vitro fertilization-intracytoplasmic
sperm injection in China. Fertility and Sterility, 87, 792-798.
Weiss, R.S. (1998). A taxonomy of relationships. Journal of Social and Personal Relationships, 15,
671-683
Wheaton, B. (1996). The domains and boundaries of stress concepts. In H. B. Kaplan (Ed.),
Psychosocial stress: Perspectives on structure, theory, life-course, and methods ( pp.
29–70). San Diego, CA: Academic Press.
Wheaton, B. (1997). The nature of chronic stress. In B. H. Gottlieb (Ed.), Coping with chronic
stress ( pp. 43–73). New York: Plenum.
White, L., & Rogers, S. J. (2000). Economic circumstances and family outcomes: A review of the
1990s. Journal of Marriage and the Family, 62, 1035 – 1051.
White, L. K. & Booth, A. (1985).The Transition to Parenthood and Marital Quality. Journal of

118
 Family Issues, 6, 435-449.
Wickrama, K.A.S.; Lorenz, F.O.; Conger, R.D.; Elder, G.H.,Jr. (1997). Marital quality and physical
illness: A latent growth curve analysis. Journal of Marriage & the Family, Vol 59(1), 143-
155.
Williams, L. M. (1995). Associations of stressful life events and marital quality. Psychological
Reports, 76, 1115–1122.
Williams, K. and Umberson, D. (2004). Marital Status, Marital Transitions, and Health: A
Gendered Life Course Perspective. Journal of Health and Social Behavior. Vol. 45, No. 1,
pp. 81-98
Wolfinger, N.H. (1999). Trends in the Intergenerational Transmission of Divorce. Demography,
36(3), 415-420.
Wolfinger, N.H. (2000). Beyond the intergenerational transmission of divorce: Do people
replicate the patterns of martial instability they grew up with? Journal of Family Issues,
21(8), 1061-1086.
Wright, J. P., Henggeler, S. W., & Craig, L. (1986). Problems in paradise? A longitudinal
examination of the transition to parenthood. Journal of Applied Developmental
Psychology, 7, 277-291.
Wu, Z.; & Penning, M.J. (1997). Marital instability after midlife. Journal of Family Issues, 18(5),
459-478
Zare, B. (2011). Review of studies on infidelity. International Proceedings of Economics
Development and Research, 19, 182-186.
Zhang, Z., & Hayward, M. (2006). Gender, the marital life course, and cardiovascular disease in
late midlife. Journal of Marriage and Family, 68, 639 – 657
Zotović, M. (2002). Stres i posledice stresa: prikaz transakcionističkog teorijskog modela.
Psihologija, 35(1-2), str. 3-23.
Zotović, M. i Oros, M. (2020). Efekti egzistencijalne nesigurnosti na pojedinca i porodicu u Srbiji.
Novi Sad: Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu.
Zotović, M., Trifunović, B., i Šakotić Kurbalija, J. (2018). Stres, strategije suočavanja sa stresom i
neplodnost kod žena. U: Mihić, I. i Zotović, M. (ur.). Društveno, porodično i lično
značenje neplodnosti: Implikacije za planiranje podrške parovima (str. 31-49). Novi Sad:
Filozofski fakultet, ISBN 978-86-6065-504-4.
Zotović, M., Trifunović, B., i Šakotić Kurbalija, J. (2020). Karakteristike načina suočavanja sa
stresom žena u srednjem životnom dobu. U: Šakotić-Kurbalija, J., Zotović, M. (ur.):
Kvalitet života u srednjem životnom dobu (str. 133-148). Novi Sad: Filozofski fakultet.

119
 Bibliografija, hronološka

Šakotić-Kurbalija, J. (2011). Karakteristike bračnog odnosa i traženje psihološke pomoći

(Nepublikovana doktorska disertacija). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu,
Novi Sad.
Šakotić-Kurbalija, J., Kurbalija D. (2011). Povezanost potencijala za razvod braka sa različitim
indikatorima ekonomskog statusa. Saopštenje na međunarodnom naučno-stručnom
skupu: "Savremeni trendovi u psihologiji", Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet,
Odsek za psihologiju, Novi Sad. Knjiga rezimea na CD-u, 145-147.
Oros M., Basta M., Šakotić-Kurbalija J. (2011). Izraženost i korelati konflikta porodičnih i
profesionalnih uloga kod žena u pomagačkim profesijama. U: Mihić, I., Zotović, M.
(ur.): Porodične i profesionalne uloge: značaj zaposlenja za porodično funkcionisanje.
Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet, Odsek za psihologiju, Novi Sad. ISBN 987-
86-6065-092-6.
Šakotić-Kurbalija, J. (2012). Povezanost psiholoških karakteristika braka sa namerom žena da
traže profesionalnu psihološku pomoć. Godišnjak Filozofskog fakulteta, Novi Sad,
37(1), 215-226.
Šakotić-Kurbalija, J., Kurbalija, D. (2012). Povezanost globalnog zadovoljstva brakom, kvaliteta
bračnog odnosa i bračne stabilnosti. Psihijatrija danas, 44(2), 149-159.
Šakotić-Kurbalija, J., & Kurbalija, D. (2012). Spousal approval of recreation as an indicator of
marriage quality and stability. Exercise and Quality of Life, 4(1), 1-10.
Šakotić-Kurbalija J., Mihić I., Kurbalija D. (2012). Povezanost ekonomskog statusa sa kvalitetom
bračnog odnosa. Saopštenje na 20. Godišnjoj konferenciji hrvatskih psihologa „Psihoški
aspekti suvremene obitelji, braka i partnerstava“, Dubrovnik, 07. - 10. studenog 2012.
A. Brajša Žganec, J. Lopižić, Z. Penezić (eds). Knjiga sažetaka. Zagreb, Hrvatsko
psihološko društvo, 259.
Šakotić-Kurbalija J., Oros M., Kurbalija D. (2012). Povezanost stresnih životnih događaja sa
namerom da se traži profesionalna psihološka pomoć, Drugi kongres psihoterapeuta
Srbije: Odnosi u psihoterapiji. Beograd: 25. – 28. 10. 2012. Savez društava
psihoterapeuta Srbije, Zbornik rezimea na CD-u, 104.
Šakotić-Kurbalija J., Kurbalija D., Oros M. (2012). Strategije suočavanja sa stresom onih koji
imaju nameru da traže profesionalnu psihološku pomoć, Drugi kongres psihoterapeuta

120
 Srbije: Odnosi u psihoterapiji. Beograd: 25. – 28. 10. 2012. Savez društava
psihoterapeuta Srbije, Zbornik rezimea na CD-u, 103.
Martonoški, S. (2012). Povezanost samoopažanja sa procenom kvaliteta bračnog odnosa.
(Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Stojaković, M. (2012). Povezanost nekih sociodemografskih varijabli i kvaliteta braka. (Master
rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Kozomara, A. (2012). Povezanost demografskih varijabli sa doživljajem efikasnosti u rešavanju
bračnih konflikata. (Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi
Sad.
Rogulja, I. (2013). Povezanost strategija suočavanja sa stresom i samoopažanja. (Master rad).
Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Banović, M. (2013). Povezanost bračnog lokusa kontrole sa procenom ličnih i partnerovih
karakteristika. (Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Miljanović, M. (2013). Povezanost strategija suočavanja sa stresom i zadovoljstva bračnim
odnosom. (Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Marković, S. (2013). Povezanost pola i broja dece sa stabilnošću i kvalitetom braka. (Master rad).
Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Vukmirović, D. (2013). Povezanost socioekonomskog statusa sa kvalitetom bračnog odnosa.
(Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Dević, M. (2013). Povezanost sociodemografskih varijabli sa bračnim zadovoljstvom. (Master
rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Šanta, I. (2013). Povezanost namere da se traži profesionalna psihološka pomoć sa
mehanizmima prevladavanja stresa. (Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u
Novom Sadu, Novi Sad.
Živković, I. (2013). Povezanost percepcije kvaliteta bračnog odnosa sa percepcijom partnerovih
karakteristika ličnosti. (Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi
Sad.
Marković S., Šakotić-Kurbalija, J., Kurbalija D. (2013). Povezanost pola i broja dece sa stabilnošću
i kvalitetom bračnog odnosa. Saopštenje na međunarodnom naučno-stručnom skupu:
"Savremeni trendovi u psihologiji". Novi Sad: 11.–13.10.2013. Univerzitet u Novom
Sadu, Filozofski fakultet, Odsek za psihologiju, Novi Sad. Knjiga sažetaka na CD-u, 179-
180.
Šakotić-Kurbalija, J., Stojaković M., Kurbalija D. (2013). Povezanost kvaliteta bračnog odnosa sa
sociodemografskim varijablama. Saopštenje na međunarodnom naučno-stručnom
skupu: "Savremeni trendovi u psihologiji". Novi Sad: 11.–13.10.2013. Univerzitet u
Novom Sadu, Filozofski fakultet, Odsek za psihologiju, Novi Sad. Knjiga sažetaka na CD-
u, 181-182.
Kozomara A., Šakotić-Kurbalija, J., Kurbalija D. (2013). Povezanost sociodemografskih varijabli sa
doživljajem efikasnosti u rešavanju bračnih konflikata. Saopštenje na međunarodnom

121
 naučno-stručnom skupu: "Savremeni trendovi u psihologiji". Novi Sad: 11.–13.10.2013.
Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet, Odsek za psihologiju, Novi Sad. Knjiga
sažetaka na CD-u, 180-181.
Miljanović M., Šakotić-Kurbalija J., Kurbalija D. (2013). Predikcija bračnog zadovoljstva žena na
osnovu njihovih strategija suočavanja sa stresom. Treći kongres psihoterapeuta Srbije:
Pripadnost i različitost integracije u psihoterapiji. Beograd: 17. – 20. 10. 2013. Savez
društava psihoterapeuta Srbije, Zbornik rezimea na CD-u, 81.
Šakotić-Kurbalija J., Kurbalija D., Oros M. (2013). Kvalitet braka i potencijal za razvod kao
prediktori traženja profesionalne psihološke pomoći. Treći kongres psihoterapeuta
Srbije: Pripadnost i različitost integracije u psihoterapiji. Beograd: 17. – 20. 10. 2013.
Savez društava psihoterapeuta Srbije, Zbornik rezimea na CD-u, 104.
Ruskovski, V. (2013). Povezanost sociodemografskih varijabli i bračnog lokusa kontrole sa
traženjem profesionalne psihološke pomoći. (Master rad). Filozofski fakultet,
Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Šakotić-Kurbalija, J. (2013). Kvalitet i stabilnost bračnog odnosa u različitim fazama braka.
Godišnjak Filozofskog fakulteta, Novi Sad, 38(2), 129-148.
Marković, N. (2013). Povezanost bračnog lokusa kontrole sa stabilnošću i kvalitetom bračnog
odnosa. (Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Zelić, I. (2014). Relacije afektivne vezanosti i kvaliteta bračnog odnosa. (Master rad). Filozofski
fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Vukašinović, J. (2014). Povezanost samoopažanja i psihofizičkog zdravlja sa namerom da se traži
profesionalna psihološka pomoć. (Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom
Sadu, Novi Sad.
Šakotić-Kurbalija, J., Miljanović, M. i Kurbalija, D. (2014). Relacije bračnog zadovoljstva i strategija
suočavanja sa stresom. Godišnjak Filozofskog fakulteta, Novi Sad, 39(1), 273-290.
Maksimović, S. (2014). Povezanost strategija suočavanja sa stresom i sociodemografskih varijabli
sa stabilnošću bračnih odnosa. (Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom
Sadu, Novi Sad.
Šakotić-Kurbalija, J., Kurbalija, D., Mihić, I. i Jestrović, J. (2014). Predikcija potencijala za razvod na
osnovu ženine percepcije kvaliteta bračnog odnosa. Godišnjak za psihologiju, 10(13),
159-168
Šakotić-Kurbalija J., Vukašinović, J. i Oros, M. (2014). Značaj istraživanja o traženju profesionalne
psihološke pomoći. Četvrti kongres psihoterapeuta Srbije: Razvoj i psihoterapija.
Beograd: 30.10 –02. 11. 2014. Savez društava psihoterapeuta Srbije, Zbornik rezimea
na CD-u, 29.
Rogulja, I., Šakotić-Kurbalija J., Kurbalija D. (2014). Povezanost samoopažanja i strategija
suočavanja sa stresom. Četvrti kongres psihoterapeuta Srbije: Razvoj i psihoterapija.
Beograd: 30.10 –02. 11. 2014. Savez društava psihoterapeuta Srbije, Zbornik rezimea
na CD-u, 25

122
Vukašinović, J., Šakotić-Kurbalija, J., Kurbalija D. (2014). Povezanost samoopažanja i namere da
se traži profesionalna psihološka pomoć. Četvrti kongres psihoterapeuta Srbije: Razvoj i
psihoterapija. Beograd: 30.10 –02. 11. 2014. Savez društava psihoterapeuta Srbije,
Zbornik rezimea na CD-u, 31.
Ruskovski, V., Šakotić-Kurbalija, J., Kurbalija D. (2014). Povezanost sociodemografskih varijabli i
bračnog lokusa kontrole sa traženjem profesionalne psihološke pomoći. Četvrti
kongres psihoterapeuta Srbije: Razvoj i psihoterapija. Beograd: 30.10 –02. 11. 2014.
Savez društava psihoterapeuta Srbije, Zbornik rezimea na CD-u, 57.
Tanasijević, N. (2015). Mogućnost predikcije kvaliteta bračnog odnosa na osnovu zadovoljstva
podelom odgovornosti i sociodemografskih varijabli. (Master rad). Filozofski fakultet,
Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Zekić, R. (2015). Relacije komunikacijske kompetencije i kvaliteta bračnog odnosa. (Master rad).
Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Mihajlović, M. (2015). Povezanost komunikacijske kompetentnosti partnera sa zadovoljstvom
brakom i stabilnošću bračnog odnosa. (Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u
Novom Sadu, Novi Sad.
Bošnjak, A. (2015). Povezanost kvaliteta bračnog odnosa sa percepcijom ličnih i partnerovih
karakteristika. (Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Tačić, T. (2015). Predikcija potencijala za razvod na osnovu percepcije kvaliteta bračnog odnosa
muškarca. (Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Kukulj, N. (2015). Povezanost kvaliteta i stabilnosti bračnog odnosa sa podelom odgovornosti
među partnerima. (Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi
Sad.
Šakotić-Kurbalija, J., Kurbalija D. (2015). Kvalitet bračnih odnosa u Srbiji iz ženskog i muškog ugla.
Peti kongres psihoterapeuta Srbije: Ljubav i psihoterapija. Beograd: 22.10 –25. 10.
2015. Savez društava psihoterapeuta Srbije, Zbornik rezimea na CD-u, 134.
Oros, M., Trbojević, J., Šakotić-Kurbalija, J. (2015). Prediktori sagorevanja u braku. Peti kongres
psihoterapeuta Srbije: Ljubav i psihoterapija. Beograd: 22.10 –25. 10. 2015. Savez
društava psihoterapeuta Srbije, Zbornik rezimea na CD-u, 111.
Šakotić-Kurbalija, J., Kurbalija D., Trifunović, B., Strizović, I. (2015). Bačni parovi u Srbiji: Kako žene
vide sebe, a kako ih vide muškarci. Peti kongres psihoterapeuta Srbije: Ljubav i
psihoterapija. Beograd: 22.10 –25. 10. 2015. Savez društava psihoterapeuta Srbije,
Zbornik rezimea na CD-u, 133-134.
Šakotić-Kurbalija, J., Kurbalija D., Strizović, I., Trifunović, B. (2015). Bačni parovi u Srbiji: Kako
muškarci vide sebe, a kako ih vide žene. Peti kongres psihoterapeuta Srbije: Ljubav i
psihoterapija. Beograd: 22.10 –25. 10. 2015. Savez društava psihoterapeuta Srbije,
Zbornik rezimea na CD-u, 84-85.
Vukašinović, J., Šakotić-Kurbalija, J., Kurbalija D. (2015). Povezanost psihofizičkog zdravlja sa
namerom da se traži profesionalna psihološka pomoć. Peti kongres psihoterapeuta

123
 Srbije: Ljubav i psihoterapija. Beograd: 22.10 –25. 10. 2015. Savez društava
psihoterapeuta Srbije, Zbornik rezimea na CD-u, 141-142.
Šakotić-Kurbalija, J., Maksimović, S., Kurbalija D. (2015). Predikcija potencijala za razvod kod žena
na osnovu sociodemografskih varijabli. Saopštenje na međunarodnom naučno-
stručnom skupu: "Savremeni trendovi u psihologiji". Novi Sad: 29.–31.10.2015.
Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet, Odsek za psihologiju, Novi Sad. Knjiga
sažetaka na CD-u, 149-150.
Martonoški, S., Šakotić-Kurbalija, J., Kurbalija D. (2015). Povezanost samoopažanja i percepcije
kvaliteta bračnog odnosa kod žena. Saopštenje na međunarodnom naučno-stručnom
skupu: "Savremeni trendovi u psihologiji". Novi Sad: 29.–31.10.2015. Univerzitet u
Novom Sadu, Filozofski fakultet, Odsek za psihologiju, Novi Sad. Knjiga sažetaka na CD-
u, 147-148.
Miučin, N., & Šakotić-Kurbalija, J. (2015). Relationship Between Body Satisfaction and
Psychophysical Health. Exercise and Quality of Life, 7(1), 20-30.
Simić, D. (2015). Povezanost samoopažanja i opažanja partnera sa iskustvima u bliskim
odnosima. (Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Jovanović, S. (2015). Relacije strategija suočavanja sa stresom i psihofizičkih simptoma. (Master
rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Trifunović, B., Šakotić-Kurbalija, J., Strizović I. (2016a). Razlike u percepciji bračnog kvaliteta
među parovima različitih kombinacija obrazaca partnerske afektivne vezanosti.
Primenjena psihologija, 3, 313-332.
Trifunović, B., Šakotić-Kurbalija, J., i Strizović I. (2016b). Povezanost doživljaja lične efikasnosti u
rešavanju bračnih konflikata i strategija suočavanja sa stresom. 64. naučno-stručni skup
Sabor psihologa Srbije: Relacije i granice – psihologija i interpersonalni odnosi. Zlatibor:
25.05. - 28.05. 2016. Društvo psihologa Srbije, Zbornik rezimea na CD-u, 149-150.
Strizović, I., Šakotić-Kurbalija, J., i Trifunović, B. (2016). Partnerska afektivna vezanost i potencijal
za razvod kod žena. 64. naučno-stručni skup Sabor psihologa Srbije: Relacije i granice –
psihologija i interpersonalni odnosi. Zlatibor: 25.05. - 28.05. 2016. Društvo psihologa
Srbije, Zbornik rezimea na CD-u, 147-148.
Veladžić, E. (2016). Uticaj bračnog statusa roditelja i ličnog iskustva roditeljstva na precepciju
kvaliteta bračnog odnosa kod žena. (Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u
Novom Sadu, Novi Sad.
Šimunov, Z. (2016). Relacije između osobina ličnosti i stilova partnerske afektivne vezanosti.
(Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Šakotić-Kurbalija, J., Trifunović, B., i Zotović, M. (2016). Predikcija namere žena u Srbiji da traže
profesionalnu psihološku pomoć Godišnjak Filozofskog fakulteta, Novi Sad, 39(1), 273-
290.
Ukropina, D. (2016). Relacije objektivnog i subjektivnog pristupa merenju kvaliteta bračnog
odnosa. (Diplomski rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.

124
Dimitrijević, K. (2016). Relacije komunikacijske kompetentnosti i strategija suočavanja sa
stresom. (Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Zelić, S. (2016). Povezanost obrazaca afektivne vezanosti i načina rešavanja konflikata u
partnerskom odnosu. (Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi
Sad.
Šakotić-Kurbalija, J., Šanta, I., i Kurbalija, D. (2016). Povezanost strategija suočavanja sa stresom i
namere traženja profesionalne psihološke pomoći Psihijatrija danas, 48(2), 177-189.
Šakotić-Kurbalija, J., Kurbalija D., i Kapetan, A. (2016). Razlike između muškaraca i žena u
predikciji potencijala za razvod na osnovu bračnog kvaliteta. Šesti kongres
psihoterapeuta Srbije: Društvo i psihoterapija. Beograd: 20.10 –23. 10. 2016. Savez
društava psihoterapeuta Srbije, Zbornik rezimea na CD-u, 21-22.
Strizović, I., i Šakotić-Kurbalija, J. (2016). Povezanost percepcije partnerove komunikacijske
kompetencije sa opštim bračnim zadovoljstvom. Šesti kongres psihoterapeuta Srbije:
Društvo i psihoterapija. Beograd: 20.10 –23. 10. 2016. Savez društava psihoterapeuta
Srbije, Zbornik rezimea na CD-u, 21.
Šakotić-Kurbalija, J., i Kukulj, N. (2016). Povezanost kvaliteta bračnog odnosa i potencijala za
razvod sa podelom odgovornosti među partnerima. Šesti kongres psihoterapeuta
Srbije: Društvo i psihoterapija. Beograd: 20.10 –23. 10. 2016. Savez društava
psihoterapeuta Srbije, Zbornik rezimea na CD-u, 20.
Šakotić-Kurbalija, J. (2016). BRAČNI ODNOSI U SRBIJI: povezanost kvaliteta, potencijala za razvod
i spremnosti za traženje psihološke pomoći. Novi Sad: Filozofski fakultet.
Šakotić-Kurbalija, J., Kurbalija D., Jestrović, J., i Mihić I. (2017). Efekti bračnog lokusa kontrole na
percepciju kvaliteta bračnog odnosa kod žena. Primenjena psihologija, 10(1), 17-36.
Šakotić-Kurbalija, J., Trifunović, B., Kurbalija D. (2017). Efekti ekonomskog stresa na kvalitet i
stabilnost bračnog odnosa. Primenjena psihologija, 10(2), 263-280.
Strizović, I., Šakotić Kurbalija, J., Trifunović, B. (2017). Polni aspekt strategija suočavanja sa
stresom i njihove povezanosti sa potencijalom za razvod. Teme, 41(4), 965 - 980.
Trifunović, B., Šakotić Kurbalija, J., Strizović, I. (2017). Razlike u percepciji kvaliteta partnerske
relacije između bračnih parova i parova u kohabitaciji. Saopštenje na međunarodnom
naučno-stručnom skupu: "Savremeni trendovi u psihologiji. Novi Sad: 19. - 21.10.2017.
Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet, Odsek za psihologiju, Novi Sad. Knjiga
sažetaka [Elektronski izvor], 178 - 178.
Strizović, I., Šakotić Kurbalija, J., Trifunović, B. (2017). Kombinacije obrazaca partnerske afektivne
vezanosti i potencijal za razvod. Saopštenje na međunarodnom naučno-stručnom
skupu: "Savremeni trendovi u psihologiji. Novi Sad: 19. - 21.10.2017. Univerzitet u
Novom Sadu, Filozofski fakultet, Odsek za psihologiju, Novi Sad. Knjiga sažetaka
[Elektronski izvor], 167.
Šakotić-Kurbalija, J., Trifunović, B. (2017). Polne razlike u strategijama suočavanja sa stresom kod
bračnih partnera u Srbiji. Godišnjak Filozofskog fakulteta, Novi Sad, 42(2), 361 - 378.

125
Šakotić Kurbalija, J. (2017). Bračni odnosi u Srbiji: Žive li supružnici u istom braku? Predavanje po
pozivu na skupu nacionalnog značaja: 7. kongres psihoterapeuta Srbije: "”Moć
psihoterapije" . Beograd: 19.10. –22. 10. 2017. Savez društava psihoterapeuta Srbije,
Zbornik rezimea na CD-u, 5.
Trifunović, B., Šakotić-Kurbalija, J. (2017). Da li roditeljstvo doprinosi boljoj ili lošijoj percepciji
kvaliteta bračnog odnosa? Saopštenje na skupu nacionalnog značaja: 7. kongres
psihoterapeuta Srbije "Moć psihoterapije" . Beograd: 19.10. –22. 10. 2017. Savez
društava psihoterapeuta Srbije, Zbornik rezimea na CD-u, 156 - 156.
Strizović, I., Šakotić Kurbalija, J. (2017). Polne razlike u načinima pokazivanja ljubavi u
partnerskom odnosu. Saopštenje na skupu nacionalnog značaja: 7. kongres
psihoterapeuta Srbije "Moć psihoterapije" . Beograd: 19.10. –22. 10. 2017. Savez
društava psihoterapeuta Srbije, Zbornik rezimea na CD-u, 155 - 155.
Šakotić-Kurbalija, J., i Kurbalija, D. (2018). The relationship between informal social support and
rd
seeking professional psychological help. 23 Congress of European Association for
Psychotherapy: Sense and Sensibility in Psychotherapy. Belgrade: 18-21. 10. 2018.
Psihopolis institut, Book of abstracts, 387-389.
Šakotić-Kurbalija, J., i Kurbalija, D. (2018). Stressful life events and professional psychological
rd
help seeking. 23 Congress of European Association for Psychotherapy: Sense and
Sensibility in Psychotherapy. Belgrade: 18-21. 10. 2018. Psihopolis institut, Book of
abstracts, 390-392.
Zotović, M., Trifunović, B., i Šakotić Kurbalija, J. (2018). Stres, strategije suočavanja sa stresom i
neplodnost kod žena. U zborniku Društveno, porodično i lično značenje neplodnosti:
Implikacije za planiranje podrške parovima (str. 31-49). Novi Sad: Filozofski fakultet,
ISBN 978-86-6065-504-4.
Šakotić Kurbalija, J., Trifunović, B., i Zotović, M. (2018). Značaj bračne neplodnosti za doživljaj
kvaliteta bračnog odnosa i potencijal za razvod kod žena sa problemom neplodnosti. U
zborniku Društveno, porodično i lično značenje neplodnosti: Implikacije za planiranje
podrške parovima (str. 49-69 ). Novi Sad: Filozofski fakultet, ISBN 978-86-6065-504-4.
Trifunović, B., Šakotić Kurbalija, J., i Zotović, M. (2018).Psihofizičko zdravlje, namera i iskustvo
traženja profesionalne psihološke pomoći kod žena sa problemom neplodnosti. U
zborniku Društveno, porodično i lično značenje neplodnosti: Implikacije za planiranje
podrške parovima (str. 100-122). Novi Sad: Filozofski fakultet, ISBN 978-86-6065-504-4
Bojović, G. (2019). Spremnost trudnica da traže profesionalnu psihološku podršku. (Master rad).
Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Kljajević, M. (2019). Relacije obrazaca afektivne vezanosti u partnerskim odnosima i ljubavnih
stilova. (Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Prole, J. (2019). Ispoljavanje i povezanost ljubomore i neverstva: polne razlike. (Master rad).
Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.

126
Medić, M. (2019). Relacije dijadne empatije, depresije i konflikata u partnerskim odnosima.
(Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Šakotić-Kurbalija, J., i Trifunović, B. (2019). Povezanost potencijala za razvod i psihofizičkog
zdravlja žena. Godišnjak Filozofskog fakulteta, Novi Sad, 44(1), 147 - 168. doi:
https://doi.org/10.19090/gff.2019.1.147-168
Šakotić-Kurbalija, J. i Trifunović, B. (2019). Doživljaj kvaliteta bračnog odnosa i zdravstveni
problemi kod žena. Savremeni trendovi u psihologiji, Novi Sad: 24.–27.10.2019.
Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet, Odsek za psihologiju, Novi Sad. Knjiga
sažetaka na CD-u, 103-105. ISBN: 978-86-6065-541-9
Trifunović, B. i Šakotić-Kurbalija, J. (2019). Strategije suočavanja sa stresom i zdravstveni
problemi kod žena. Savremeni trendovi u psihologiji, Novi Sad: 24.–27.10.2019.
Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet, Odsek za psihologiju, Novi Sad. Knjiga
sažetaka na CD-u, 202-203. ISBN: 978-86-6065-541-9
Šakotić-Kurbalija, J. i Trifunović, B. (2019). Relacije dimenzija afektivne vezanosti i serijske
kohabitacije kod žena. 67. Kongres psihologa Srbije: Psihologija u novom dobu: Izazovi
(re)humanizacije. Zlatibor, 22.-25.05.2019. Društvo psihologa Srbije, Knjiga rezimea na
CD-u, 162.
Trifunović, B. i Šakotić-Kurbalija, J. (2019). Efekti serijske kohabitacije na doživljaj bračnog
kvaliteta i bračnu (ne)stabilnost kod žena. 67. Kongres psihologa Srbije: Psihologija u
novom dobu: Izazovi (re)humanizacije. Zlatibor, 22.-25.05.2019. Društvo psihologa
Srbije, Knjiga rezimea na CD-u, 161.
Janačković, G., Šakotić-Kurbalija, J., i Trifunović, B. (2019). Namera traženja psihološke pomoći i
trudnoća: značaj bračnog kvaliteta i psihofizičkog zdravlja. Zbornik rezimea [Elektronski
izvor] / 9. kongres psihoterapeuta Srbije “Sloboda i psihoterapija”, Beograd, 24-27
oktobar 2019. - Novi Sad : Psihopolis institut, 115 - 116. isbn: 978-86-6423-063-6
Šakotić-Kurbalija, J., Janačković, G., i Trifunović, B. (2019). Koje trudnice zaista dođu u psihološko
savetovalište: karakteristike psihofizičkog zdravlja. Zbornik rezimea [Elektronski izvor] /
9. kongres psihoterapeuta Srbije “Sloboda i psihoterapija”, Beograd, 24-27 oktobar
2019. - Novi Sad : Psihopolis institut, 2019., 158 - 159, isbn: 978-86-6423-063-6
Dajević, T. (2020). Relacije stilova partnerske afektivne vezanosti, taktika rešavanja konflikata i
sklonosti ka prevari. (Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi
Sad.
Todić, I. (2020). Relacije dijadne empatije i percepcije kvaliteta bračnog odnosa. (Master rad).
Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Šakotić-Kurbalija, J., i Zotović, M. (ur) (2020). Kvalitet života u srednjem životnom dobu. Novi Sad:
Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu. ISBN 978-86-6065-594-5.
Trifunović, B., Šakotić Kurbalija, J. (2020). Psihofizičko zdravlje žena u srednjem odraslom dobu.
U: Šakotić-Kurbalija, J., Zotović, M. (ur.): Kvalitet života u srednjem životnom dobu (str.

127
 59-79). Novi Sad: Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu. ISBN 978-86-6065-
594-5.
Zotović, M., Trifunović, B., i Šakotić Kurbalija, J. (2020). Karakteristike načina suočavanja sa
stresom žena u srednjem životnom dobu. U: Šakotić-Kurbalija, J., Zotović, M. (ur.):
Kvalitet života u srednjem životnom dobu (str. 133-148). Novi Sad: Filozofski fakultet,
ISBN 978-86-6065-504-4.
Šakotić Kurbalija, J., Trifunović, B. (2020). Procena lične i partnerove vrednosti u srednjem
odraslom dobu: polne razlike. U: Šakotić-Kurbalija, J., Zotović, M. (ur.): Kvalitet života u
srednjem životnom dobu (str. 113-132). Novi Sad: Filozofski fakultet Univerziteta u
Novom Sadu. ISBN 978-86-6065-594-5.
Ozimković, J. (2020). Povezanost osobina ličnosti sa načinom rešavanja konflikata u partnerskim
odnosima. (Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Jašaraj, J. (2020). Povezanost relacione agresivnosti sa obrascima afektivne vezanosti,
partnerskom ljubomorom i anksioznošću. (Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u
Novom Sadu, Novi Sad.
Bešević, V. (2020) Relacije percepcije kvaliteta bračnog odnosa i psihofizičkog zdravlja kod žena.
(Master rad). Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
Šakotić-Kurbalija J., Prole, J., Dajević, T., i Trifunović, B. (2020). Polne razlike u ispoljavanju
neverstva. Deseti kongres psihoterapeuta Srbije: “Sazrevanje i zrelost”. Online kongres:
23. – 25. 10. 2020., Zbornik rezimea [Elektronski izvor]. Beograd: Savez društava
psihoterapeuta Srbije. Novi Sad : Psihopolis institut. str. 146-147. ISBN 978-86-6423-
076-6.
Dajević, T., Šakotić-Kurbalija, J., i Trifunović, B. (2020). Taktike rešavanja konflikata u partnerskim
odnosima: polne razlike. Deseti kongres psihoterapeuta Srbije: “Sazrevanje i zrelost”.
Online kongres: 23. – 25. 10. 2020., Zbornik rezimea [Elektronski izvor]. Beograd: Savez
društava psihoterapeuta Srbije. Novi Sad : Psihopolis institut. str. 144-145. ISBN 978-
86-6423-076-6.
Prole, J., Šakotić-Kurbalija, J., i Trifunović, B. (2020). Polne razlike u ispoljavanju ljubomore. Deseti
kongres psihoterapeuta Srbije: “Sazrevanje i zrelost”. Online kongres: 23. – 25. 10.
2020., Zbornik rezimea [Elektronski izvor]. Beograd: Savez društava psihoterapeuta
Srbije. Novi Sad : Psihopolis institut. str. 145-146. ISBN 978-86-6423-076-6.
Šakotić-Kurbalija, J., Kurbalija, D., i Trifunović, B. (2020). Egzistencijalna nesigurnost i bračni
odnosi: pregled radova, glavnih istraživačkih nalaza i zaključaka. U: Zotović, M. i Oros,
M. (ur.): Efekti egzistencijalne nesigurnosti na pojedinca i porodicu u Srbiji. Novi Sad:
Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu. (str. 151-161 ) ISBN 978-86-6065-618-8
Vukašinović, J., Šakotić Kurbalija, J., Trifunović, B. (2020). Karakteristike psihofizičkog zdravlja i
samoopažanja korisnica psihološkog savetovanja. U: Zotović, M. i Oros, M. (ur.): Efekti
egzistencijalne nesigurnosti na pojedinca i porodicu u Srbiji. Novi Sad: Filozofski fakultet
Univerziteta u Novom Sadu.

128
Trifunović, B., Šakotić-Kurbalija, J., i Dajević, T. (2020). Sociodemografski, intrapersonalni i
interpersonalni korelati neverstva. Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu,
Knjiga XLV-2, 115-130. DOI: 10.19090/gff.2020.115-130

129
 UNIVERZITET U NOVOM SADU
FILOZOFSKI FAKULTET NOVI SAD
21000 Novi Sad
Dr Zorana Đinđića 2
www.ff.uns.ac.rs

Štampa
Sajnos,
Novi Sad

Tiraž
200

CIP - Каталогизација у публикацији

Библиотеке Матице српске, Нови Сад

159.944:316.83

ШАКОТИЋ-Курбалија, Јелена, 1973-

Brak i stres : funkcionalni i disfunkcionalni partnerski odnosi / Jelena Šakotić-
Kurbalija. - Novi Sad : Filozofski fakultet, 2020 (Novi Sad : Sajnos). - 130 str. ; 24
cm

Tiraž 200. - Bibliografija.

ISBN 978-86-6065-634-8

а) Брак - Односи - Утицај стреса

COBISS.SR-ID 28803849