Предмет и циљ психологије

Опажање

Опажање је основни психички процес који претходи другим психичким

процесима као што су памћење, учење и мишљење и емотивни процеси. То је
процес у којем постајемо свесни нечега. Свест се може замислити као екран на
којем се одсликавају догађаји из спољашњег и унутрашњег света. Захваљујући
чулима, човек је свестан боја, звукова, облика, додира, покрета, мириса или
укуса. Такође, он може да осети бол и друга дешавања у организму, попут
информација из унутрашњих органа, мишића и зглобова. У претходном
поглављу о биолошким основама понашања наведено је да електрохемијски
процеси представљају основу за пренос информација у нервном систему. Да би
човек био свестан нечега, промене у физичком свету треба да се региструју
путем чула која различите врсте енергија (светлост, звук, механичка енергија
итд.) претварају у енергију нервних импулса. Промене у енергији које делују на
чула или рецепторе називају се стимулусима или дражима. Иако су веома важна,
знања о нервном систему нису довољна за схватање психичког функционисања.
Још су први научници који су се бавили проучавањем нервног система, дакле
његовом физиологијом, увидели да се психичко функционисање одвија према
другачијим правилностима него што је то случај са физичким и физиолошким
правилностима. Уопште, у испитивању човекове чулне осетљивости, у првим
психофизичким експериментима научнике је почела да занима психичка област
до које су дошли тако што су питали испитанике шта доживљавају и те одговоре
су доводили у везу са физичком стимулацијом. Експериментишући са
осетљивошћу испитаника да уоче разлике у тежини врећица са песком коју су
испитаници држали у руци, Вебер је постепено додавао песак и тражио од
испитаника да га известе када су доживели прву, једва приметну разлику у
доживљају. Он је установио да је за настанак једва приметне разлике у
доживљајима потребна константна пропорција стимулације, а не њен
константан прираштај. На пример, особа у руци држи врећу са песком тежине
10g, испитивач постепено додаје песак и особа прву разлику примећује када је
додат 1g. Када врећица у руци има тежину 20g, тежина песка коју је потребно
додати износиће 2g. На тежину од 50g, количина која је потребна да би се осети
разлика је 5g. Један други научник, Фехнер, разрадио је ову правилност коју је
открио Вебер и дошао до закључка да интензитет стимулације стоји у
логаритамском односу са интензитетом осета. Тада се мислило да је на тај начин
разрешена философска мистерија односа душе и тела. Каснија истраживања су
показала да Веберова правилност има своја ограничења, а психофизика је
наставила да остварује нове продоре.
Поред диференцијалног прага дражи, а то је количина стимулације потребна да
би дошло до прве, једва приметне разлике у доживљајима, за опажање су битни
доњи и горњи праг дражи. Доњи или апсолутни праг дражи је најмања количина
стимулације потребна да дође до реакције на драж. Код чувења, на пример,
апсолутни праг дражи износи 20 херца. Горњи праг дражи је највећа количина
стимулације које чуло може да региструје. У случају чувења то је 20.000 херца.
Изнад тог интензитета људско уво није у стању да региструје звукове. Разуме се,
у осетљивости чула постоје индивидуалне разлике. У погледу чулне
осетљивости људи могу бити веома различити.
Елементарни доживљај који се јавља када неки стимулус делује на чуло је
сензација, осет или осећај. Управо су ове психичке појаве први психолози,
структуралисти, сматрали основним елементима свести, уз представе и
афективни тон. Осет представља неки аспект физичког света попут светла, боје,
звука, мириса, додира. Комбиновањем различитих осета у свести се, према
структуралистима, стварају целовити доживљаји – опажаји. На пример,
комбинацијом осета мноштва меких, танких, дугуљастих објеката зелене боје
добијамо опажај травњака. Основне одлике осета су квалитет, интензитет,
трајање и интерпретативност. Квалитет осета зависи од чула која су се у току
еволуције специјализовала за одређену врсту стимулуса. Ако на чуло делује
неки стимулус који за то чуло није адекватан, неће доћи до стварања
карактеристичног осета. Осети се разликују и по интензитету, од слабих, једва
приметних, до оних веома јаких. Већ поменути прагови дражи представљају
операционализацију јачине осета. Тако је апсолутни праг дражи минимални
стимулус који у 50% случајева изазива осет, док га у 50% случајева не изазива.
Диференцијални праг зависи од интензитета стимулације – мањи је кад је и
стимулација слабија, а већи је у случају интензивнијих стимулуса. Трајање осета
је у вези са трајањем стимулације. Изузетно, након дуготрајног излагања
извесним дражима, човек може имати осет и када стимулација престане. На
пример, то је случај са илузијама, када се дуже време гледа у неку слику, а
потом поглед скрене на зид при чему се накнадна слика на њега пројектује.
Дакле, појава у којој се осет доживљава након престанка стимулације назива се
накнадна слика. Интерпретативност осета је карактеристика која се огледа у
томе што нам чула, нервни путеви и центри трансформишу и кодирају
различите енергије, што представља основ за сазнавање света и прилагођеност у
свету.
Поред осета, основни елементи свести, по структуралистима, били су представа
и афективни тон. Представа је доживљај предмета који је једном био доживљен.
Захваљујући чулима и нервном систему на психичком плану настаје опажај, као
повезани скуп осета. Настајање тог садржаја у свести, у одсуству стимулуса,
назива се представа. Дакле, као и опажај, и оне су слике предмета (не само
визуелне), али се од опажаја разликују по томе што су мање живе, мање
интензивне и мање трајне. Представе су извесна реконструкција опажаја.
Изузетно, код неких људи представе могу бити верна копија опажаја и у том
случају називају се ејдетским сликама. У време структуралиста представе су
сматране основним садржајем мишљења. Подразумевало се да „мислити значи
ређати представе“. Занимљиво је било да су у то време, за разлику психолога
окупљених у поменутој лабораторији у Лајпцигу, психолози из Вирцбурга,
такође методом интроспекције, дошли до закључка да постоје такозване
„ванпредставне“ мисли. Знало се да човек мисли помоћу представа, али
вирцбуржани су употребом слободније форме интроспекције, у којој се није
одговарало само са „да“ и „не“ или „осећам“ и „не осећам“ и у којој су
испитаници слободније описивали своја унутрашња стања, дошли до закључка
да постоје елементи у мишљењу у којима се прелази са једне представе на другу
и тако редом. То је одговарало претпоставци Вилијама Џејмса, философа који је
извршио велики утицај на развој психологије. Џејмс је, наиме, сматрао да
постоје супстантивна и транзитивна стања свести. Супстантивна стања
одговарала су представама, док су транзитивна стања управо одговарало оном
што су вирцбуржани назвали ванпредставним мислима. На овом примеру може
се видети како се наука развија путем нових продора и претпоставки, путем
стално преиспитивања постојећих знања, као и употребом нових метода или
модификацијом постојећих.
Афективни тон је, по претпоставци структуралиста, основни елемент осећања.
Реч је доживљају пријатности и непријатности из којих се изграђују сложеније
емоције.
Поставило се питање: уколико познајемо основне елементе свести, која је то
сила која их повезује у сложеније грађевине? У чему је била тајна „менталне
хемије“ коју су први психолози, структуралисти, желели да открију? Да би
одговорили на ово питање, потражили су помоћ у философији. Ту је била реч о
механизмима асоцијације (по додиру, сличности и супротности) о којима је први
говорио Аристотел, а каснији философи су их разрадили. Дакле, основне
„цигле“ менталног живота биле су сензације, представе и афективни тон, док су
силе асоцијације биле „малтер“ који их је повезивао.
Међутим, почетком 20. века јављају се и друга схватања о природи опажања.
Вертхајмер, Кофка и Келер (Werheimer, Koffka, Kӧhler) били су родоначелници
гешталт психологије (Gestalt – форма). У овом правцу опажање се проучава на
другачији начин него што су то радили структуралисти. Полази се од тога да
опажање не чини прост збир елемената, већ да је у основи тог процеса доживљај
целине. Дакле, гешталтисти сматрају да је „целина више него прост збир
делова“ и да се до њених сачинитеља долази тек накнадним путем. Они, слично
структуралистима, користе појмове природних наука. Док су се структуралисти
трудили да по угледу на атоме у физичком свету нађу основне елементе
психичког света, гешталтисти користе појам поља и конфигурацију сила у пољу.
Зато је по њима за процес опажања важна не само фигура, већ и позадина.
Позната илустрација за однос фигуре и позадине је Рубинова ваза.

Слика 2. Рубинова ваза

На слици се могу опазити два лица и у том случају бела површина
представља позадину. Међутим, може се видети и ваза и у том случају позадину
представља црна површина. У овом примеру имамо исте стимулусе који
изазивају различите реакције. Гешталтисти су сматрали да у нашем нервном
систему постоје процеси који организују чулне податке у смислене целине.
Сличан пример у слушном опажању је мелодија која може бити одсвирана у
различитим тоналитетима. Без обзира на то што се стимулуси мењају, опажена
структура целине остаје иста. Допринос гешталтиста огледа се у томе што су се
залагали за феноменолошки приступ проучавања искуства. Сматрали су да
феноменима искуства треба прилазити без предубеђења, наивно, тако да се
сагледавају на природан и некритички начин. Уопште, корени спора
структуралиста и гешталтиста о природи опажања сежу све до античких
философа. Демокрит је сматрао да атоми спољашњег света улазе у атоме наше
душе, док је Емпедокле био мишљења да атоми душе излазе у спољашњи свет и
да га „пипају“ стварајући основу за наше сазнање.
С обзиром на то да је тема ове књиге психологија криминала, основни
појмови психологије опажања дати су због тога што криминалисти у свом послу
често раде са исказима особа које су на различит начин укључене у неку
криминалну активност. Од њих се често тражи да кажу шта су чуле или виделе,
при чему криминалисту пре свега занима опис самог догађаја, а не његово
тумачење, којем људи који нису увежбани посматрачи неретко прибегавају.
Осим тога што често бркају опис и тумачење, особе укључене у криминалну
активност имају и различите интересе којима ће њихови искази, по природи
ствари, бити обојени. Улога испитивача, криминалисте, јесте да пре свега
раздвоји садржаје који се односе на чињенице од оних који се тичу тумачења.
Приликом узимања исказа, криминалиста мора имати на уму и психолошка
сазнања да су људска чула ограничена и да на опажање могу утицати различити
фактори који доводе до искривљавања и губитка информација. Битна
искривљавања и грешке приликом опажања представљају илузије и
халуцинације.

Илузије и халуцинације

Илузија је опажање које не одговара стварности. Сматра се да потичу од

несавршености наших чула. С друге стране, проучавајући илузије, научници
продубљују сазнања о функционисању чула и опажању у целини.
Ако се за пример узме фотографија неког града, јавиће се илузија дубине.
На основу искуства посматрач опажа да су веће зграде у подножју фотографије
ближе, а да су мале зграде које се простиру при врху – удаљене. Оно што је
стварно јесте то да је посматрач подједнако удаљен од свих делова фотографије.
Постоје бројне илузије, најчешће су визуелне.
Грегори (Gregory, 1983) разликује четири типа перцептивних илузија:
 дисторзије или геометријске илузије (на пример, Милер–Лајерова илузија где
се процењује дужина линија оивичених краковима који се простиру ка
унутра и ка споља)
 двосмислене или измењиве фигуре (већ приказана Рубинова ваза)
 парадоксалне фигуре (слика на којој је немогућ објекат)
 фикције (распоред дражи утиче на стварање „субјективних контура“).
Такође, постоје илузије покрета. На пример, услед очних покрета у мраку
се непомична светлећа тачка доживљава као да поиграва. Или стробоскопски
ефекат, где се брзим приказивањем слика ствара доживљај покрета. То је основа
филма, где се у једној секунди смењује двадесетак слика.
Миловановић (2005) наводи да се у правној литератури илузија третира
као стварна заблуда. Позната је анегдота о грађанину који је на аутобуској
станици саплео особу која је трчала испред полицајца, мислећи да је реч о
преступнику који бежи од органа реда, а касније се испоставило да су и
полицајац и саплетена особа трчали како би стигли у аутобус.
Док су илузије последица грешке у опажању, халуцинације су опажаји за
које нема упоришта у стварности. Оне су резултат психичких поремећаја, на
пример схизофреније, а могу настати и као последица узимања дрога. Могу да
буду просте и сложене. Просте халуцинације односе се на органске промене у
чулима где особа доживљава додире, звукове, светло, мирисе и укусе који не
постоје. Код сложених халуцинација особа има целовите доживљаје у смислу да
је неко прогања, да се налази на другој планети или да има уграђен рачунарски
уређај у свом мозгу.
Памћење и заборављање

Памћење

Памћење је психички процес који омогућава складиштење и извлачење

информација током времена. Док се учењем стичу знања, памћењем представља
основу за њихово трајање. Да нема учења и памћења, човек би био створење
тренутка и не би могао да се развија и усавршава. Не би било науке, уметности и
културе уопште. Јер, цивилизација може да се схвати и као колективно памћење.
Памћење обухвата три међусобно повезана процеса:
 сензорно регистровање или кодирање информација
 складиштење информација
 извлачење информација.
Сензорно регистровање. Ово је процес којим се сензорни подаци кодирају на
начин да мозак касније може да их користи. Чула су непрестано изложена
великом броју информација од којих су многе сувишне или непотребне. Један
део информација ступа у однос са већ постојећим и ту настаје памћење. Пре
свега, задржавање информације може се постизати једноставним понављањем.
Постоји неколико начина кодирања чулних података. То су: елаборативно,
визуелно и организационо кодирање. Елаборативно кодирање састоји се из
комбиновања и уклапања информација у већ постојећа знања; о новонасталим
информацијама може се размишљати, дакле може им се придати неко значење.
Визуелним кодирањем информације се доводе у везу са сликама – визуелним
информацијама. Организационо кодирање састоји се у груписању информација
у смисaoне целине. Пример за елаборативно кодирање је када се приликом
памћења речи оне доводе у везу са категоријом предмета или појава којима
припадају (лопта – округли предмет, део разних спортова) или када се нека
слика доведе у везу са причом, стварном или измишљеном. Визуелно кодирање
је, на пример, када се памти боја слова или врста слова којима је исписана
порука. Најзад, у организационом кодирању низ предмета као што су лопта,
крава, ружа, рекет, патика, јелен, еукалиптус и вук могу да се запамте тако што
се сврстају у групе спорт (лопта, рекет, патике), биљке (ружа, еукалиптус) и
животиње (крава, јелен, вук). Бројни експерименти у којима се испитаницима
давало упутство да користе различите начине кодирања показали су да се
запамћени садржај знатно повећавао. Испитивања мозга функционалном
магнетном резонанцом показала су да током елаборативног резоновања постоји
појачана активност доњег дела левог чеоног режња, током визуелног кодирања
активна је потиљачна зона, а током организационог кодирања регистрована је
појачана активност у горњем делу левог чеоног режња.
У новије време прављени су експерименти у којима је испитивана веза
сензорног кодирања са еволутивним механизмима преживљавања. На пример,
Нерн, Томпсон и Пандеирада (Nairne, Thompson, & Pandeirada, 2007) тражили су
од испитаника да запамте низове предмета у замишљеним ситуацијама
преживљавања, селидбе или задовољства. Помоћу замишљених ситуација
покренути су процеси кодирања и резултати су били такви да су испитаници
највише предмета запамтили у замишљеној ситуацији преживљавања. Овиме је
потврђена хипотеза о еволутивном значају сензорног кодирања која је била
инспирисана Дарвиновом теоријом.
Складиштење је процес одржавања информација у памћењу током времена.
Постоје три врсте складиштења: сензорно, краткорочно и дугорочно. Сензорно
памћење траје врло кратко. Класични експерименти којима је испитиван овај
тип памћења састојали су се у краткотрајном приказу низа бројева и слова након
чега се од испитаника тражило да наведу што већи број ових елемената. У тим
експериментима је утврђено да постоји одређени број информација који су
испитаници у стању да запамте. На пример, без обзира на то колико би
насумично одабраних слова и бројева испитаницима било приказано, они би
могли да се сете само четири или пет елемената. Даље, утврђено је да постоје
два типа сензорне меморије – иконичка и ехоичка. Прва се односи на визуелне
информације, а друга на аудитивне. Пример за иконичку меморију је ситуација
кад се посматра излог у продавници у којем се налазе различити предмети.
Човек је погледао цео излог, сети се да је видео нешто занимљиво и враћа се на
тај предмет. Слично томе, пример за ехоичку меморију је када се човеку упути
некаква опаска; овај не реагује одмах јер је заузет нечим другим. После краћег
времена он поставља питање о оном што му је речено. Функција иконичке и
ехоичке меморије огледа се у томе да, због тога што се одређена количина
информација привремено складишти, мозак има прилику да изабере оне које су
у датом тренутку битне и да им прида смисао. Иконичка меморија траје врло
кратко – до једног секунда. Сматра се да се визуелне информације у сензорном
регистру непрестано смењују, истискујући се међусобно. Ехоичка меморија
траје нешто дуже, од две до четири секунде.
Краткорочна меморија. Да би сензорна порука дошла до система краткорочне
меморије, предуслов је процес селективне пажње. Тај процес је замишљен
помоћу модела који је приказан као филтер кроз који пролазе само оне
информације које су на неки начин важне. Остале информације се одбацују као
небитне. У систему краткорочне меморије човек је свестан да се нешто догађа,
да је нешто сазнао. Да би информације прошле „филтер“, потребно је прво да се
издвоје по својим физичким карактеристикама, да пређу неки праг. У ситуацији
када постоји бука, жагор људи, многе информације се одбацују, односно њихов
утицај се смањује. Ако се бука изненада смањи, или ако је неко својим гласом
надјача, то ће скренути пажњу. Други начин да се прође филтер селективне
пажње јесте да нова информација има неко значење, на пример, ако човек док
траје бука буде ословљен својим именом. Познат начин да се информација
задржи у краткорочној меморији јесте понављање. На пример, када се чује
непознат број телефона, он се понавља све док се не запише.
Сматра се да је облик у којем се информација складишти у краткотрајној
меморији углавном аудитивне (звучне) природе. Иако је могуће да буде и у
визуелној форми, ипак преовлађује аудитивни облик. То, једноставно, значи да
људи имају неки унутрашњи говор који се односи чак и на визуелни садржај.
Још је половином прошлог века утврђено да је капацитет краткорочне меморије
у просеку седам елемената, са два више или два мање. То се испитује
једноставним навођењем серија бројева при чему се од испитаника тражи да
наведу све што су запамтили. Данашња истраживања показују да се, без
употребе техника за побољшање запамћеног, памти од три до пет елемената.
Уколико се употребљавају стратегије попут груписања бројева у целине од три
или четири елемената, онда се број запамћених бројева повећава.
Дугорочна меморија. Сматра се да је овај вид памћења практично неограниченог
капацитета и трајања. Према Боверу (Bower, 1975), садржаји који чине
дуготрајно памћење обухватају:
 просторни модел света;
 знање о физичком свету, физичким законима и својствима предмета;
 схватања себе и других, друштвене норме, вредности и циљеви;
 моторне вештине, начини решавања проблема, планови за постизање
различитих ствари;
 опажајне вештине за разумевање језика, тумачење музике итд.
Начин кодирања информација у дуготрајној меморији углавном је семантичке
природе, али може да буде и акустичке и визуелне природе. Такође, у
дуготрајној меморији опстају и информације које се односе на мирисе и укусе.
Битан део мозга који има улогу у преносу информација из краткорочног у
дугорочно памћење је хипокампус. Истраживања су показала да људи којима је
овај део мозга претрпео повреду или је из здравствених разлога одстрањен имају
антероградну амнезију. Они могу да се сећају догађаја из прошлости, али нису у
стању да запамте нова искуства након операције. Сматра се да у хипокампусу
долази до учвршћивања синаптичких веза, што представља основу за стварање
трајних неуроанатомских структура у можданој кори.
Иако дугорочна меморија има огроман капацитет, дешава се да њени садржаји
нису увек доступни. На пример, студент се трудио да савлада градиво за испит,
али приликом давања одговора није у стању да се сети битне информације. Оно
што може да му помогне је потпитање наставника које представља кључ за
извлачење потребне информације. То може бити неки пример, подсећање на
контекст из којег информација потиче, звучна асоцијација итд. За памћење су
значајни и услови приликом репродукције, да ли су они исти када се учило или
су другачији. Ти услови могу представљати кључ за извлачење информација. У
једном експерименту (Godden & Baddeley, 1975) рониоцима је давано градиво да
га уче под водом или на земљи. Приликом репродукције боље резултате су
постигли они рониоци који су били учени и испитивани у истој средини.
Сам процес извлачења информација (присећања) током процеса запамћивања
може побољшати памћење. То за студенте значи да је корисније да тестирају
своје знање током учења, него да једноставно обнављају градиво. С друге
стране, процес извлачења информација може да утиче и на заборављање. Ако се
током извлачења неке информације занемарују, оне ће брже да се забораве. На
пример, ако се инспектор приликом испитивања сведока усмери само на
одређене аспекте извршења кривичног дела, пропуштајући да испита на први
поглед мање важне појединости, сведок ће се у каснијим навратима теже
присетити оних аспеката о којима није био питан. С друге стране, сведоци који
нису били испитивани лакше ће се сетити детаља којих претходно испитивани
сведоци имају проблема да се сете, управо због процеса селективног извлачења
садржаја.
Постоје два начина извлачења запамћених садржаја. То су препознавање и
присећање. У препознавању се нове информације упоређују са оним што
постоји у памћењу и за овај процес постоји више смерница или кључева. Када је
реч о испитивању знања, овај процес се покреће коришћењем питања са
понуђеним одговорима. Иако експерименти показују велику ефикасност
препознавања, забележен је и приметан број лажних позитивних одговора, што
значи да су у појединим ситуацијама испитаници склони да поверују да су
нешто чули или видели, а да то није случај. Ова слабост процеса препознавања
веома је битна за криминалистичко препознавање, где се осумњичени налази у
низу са другим особама. Код присећања постоји врло мало смерница или
кључева за долазак до потребног садржаја. Приликом испитивања знања овај
процес се покреће есејским питањима, или питањима отвореног типа. Код овог
процеса могуће је да одговор буде „на врху језика“, односно да у датом тренутку
особа не може да сети неког садржаја. Један од начина да се са овим изађе на
крај јесте да се привремено заборави. У ствари, за то време наставља се процес
извлачења и, по правилу, нешто касније потребан податак се враћа у свест.
Врсте памћења. Експлицитна меморија представља свесно или намерно
извлачење одређених садржаја. То су информације о томе шта је човек
проживео, сазнао, дакле они садржаји који се намерно могу призвати у свест. С
друге стране, постоји имплицитна меморија. То су искуства која утичу на
понашање и успешност извођења неких радњи при чему човек није тога свестан,
нити има потребу да их призове у свест. Пример су својства личности или
вредности по којима се човек равна. Подврста имплицитне меморије је
процедурална меморија, коју чине моторне вештине. Пливање, вожња бицикла
или везивање пертли су вештине које људи једноставно раде, а нису у стању да
дају детаљан опис процедуре њиховог извођења. Особе са оштећеним
хипокампусом у стању су да науче поједине радње, а да уопште не могу да
запамте њихов вербални след.
Памћење се може поделити и на семантичко и епизодичко. Према Тулвингу
(Tulving, 1998) семантичко памћење се односи на мрежу чињеница и појмова
који чине наше знање о свету. Епизодичко памћење је скуп личних искустава
која потичу од догађаја у одређеном времену и простору. Епизодичко памћење
омогућава повезивање прошлости и садашњости у смисаону целину која
представља животну причу особе. Помоћу епизодичког памћења људи
замишљају и будуће догађаје. Пацијенти са амнезијом који нису у стању да се
сете ниједног дела свог живота не могу ни да замисле неки догађај у
будућности.

Заборављање

Одувек је познато да нека сећања временом славе и нестају. Већ је поменуто да

многе информације из сензорног регистра не стигну у краткорочну меморију,
као и то да само одређена количина информације из краткорочне меморије
пређе у дугорочну. Такође, могуће је да садржаји дугорочног памћења ослабе,
попут страног језика који се није обнављао дуже време.
Први психолог који се бавио проблемом заборављања био је Херман Ебингхаус
(Hermann Ebbinghaus, 1850–1909). Он је проучавао сопствено памћење у
функцији протока времена. Да би елиминисао утицај искуства, учио је
бесмислене слогове. Његови резултати су показали да је заборављање највеће
првих неколико часова након учења. После 20 минута био је у стању да запамти
60% градива, после једног часа нешто више од 40%, а у интервалу од 9 до 24
часова Ебингхаус је запамтио око трећину градива. На крају експеримента,
после месеца дана остало је запамћено свега 20% садржаја. Закључак из овог
експеримента био је да је заборављање најбрже на почетку, а све спорије са
протоком времена. Крива заборављања, коју је Ебингаус приказао, касније је
много пута потврђена. Резултат да памћење временом слаби био је објашњаван
тако да трагови памћења у мозгу, такозвани енграми, временом слабе. Сматрало
се да основу „слабљења“ чине метаболички процеси, а да се они успоравају или
спречавају понављањем и увежбавањем.
Још један познат, класичан експеримент у вези са заборављањем направили су
1924. године Џенкинс и Даленбах (Jenkins & Dallenbach). Њихови испитаници су
учили бесмислене слогове. Након учења, једна група је послата на спавање, док
је друга група наставила са уобичајеним активностима. Резултати су показали да
је успешнија група била она која је после учења спавала.
На заборављање могу да утичу већ постојећи, запамћени садржаји. То је случај
када долази до мешања, интерференције информација у свести. То се дешава са
новим и старим информацијама. Када човек учи нешто ново, то може да омета
памћење старих садржаја и тада је реч о ретроактивној интерференцији. На
пример, већи број активности на крају недеље може да омете памћење о томе
шта се радило почетком недеље. С друге стране, када старе информације
ометају запамћивање нових, реч је о проактивној интерференцији. На пример,
ако се аутомобил дуже време паркира на истом месту, може доћи до потешкоћа
приликом памћења новог места за паркинг. У почетку су се наведене појаве
називале ретроактивном и проактивном инхибицијом, јер се сматрало да у
нервном систему долази до „кочења“ процеса у основи памћења. У новије
време, међутим, сматра се да долази до мешања информација, њиховог
међусобног ометања. Управо овим процесима могу да се објасне резултати
класичног експеримента Џенкинса и Даленбаха, јер приликом спавања нема
утицаја интерференције. Међутим, новија истраживања мождане активности
приликом спавања пре којега се учило ново градиво показују појачану
активност (Diekelmann, Wilhelm, & Born, 2009). Једна група испитаника у овом
истраживању спавала је две ноћи пре тестирања, док је контролна група била
прве ноћи била лишена спавања. Осим већег успеха групе која је нормално
спавала, функционална магнетна резонанца мозга показала је појачану
активност хипокампуса и чеоног режња приликом тестирања памћења. После
шест месеци, у овој групи је приликом новог тестирања поново забележена
активност чеоног режња, али не и хипокампуса. Ови резултати говоре да
приликом учења сан не само што елиминише потенцијалну интерференцију, већ
да спавање омогућава и консолидацију наученог градива, што би требало да
буде јасна порука за студенте да спавају после учења, односно да не жртвују
одмор како би добили на времену приликом спремања испита.
Један од узрока заборављања је одбрамбени механизам потискивања. Заслугом
Фројда, који је психоанализом покушавао да открије узроке психичких
проблема код неуротичара, утврђено је да су нека болна, трауматична сећања
потиснута у несвесно. Она су током терапеутског процеса била оживљавана и
тада би код пацијената наступило побољшање. Ово схватање Фројд је уопштио
и на здраве људе, тврдећи да свако, макар привремено, може да заборави нешто
што му је непријатно. На пример, заборави се име антипатичне особе, или се
заборави одлазак код стоматолога. Дакле, у наведеним случајевима реч је о
мотивисаном заборављању.

Проблеми у вези са памћењем

Поред заборављања, код нормалних, здравих људи могу се јавити различите
деформације и искривљавања памћења.
Расејаност је појава да се заборављају неке једноставне свакодневне ствари или
активности. Сваком се десило да заборави да закључа врата, да навије сат за
буђење или да негде остави неку ствар, попут ташне, новчаника или упаљача.
Ова појава објашњава се недостатком пажње који може да настане због умора,
преокупираности другим садржајима или емотивних проблема.
Блокада. Изненадна немогућност присећања неких иначе добро познатих ствари
и појава. На пример, немогућност да се човек присети имена неког познатог
глумца или познатог места. Сматра се да је ова врста информација у слабијој
вези са постојећим системом знања и да због тога могу да настану проблеми
приликом присећања тих информација.
Погрешно присећање. Велика опасност приликом сведочења. У случају
присећања у вези са особама укљученим у криминалну активност, сведоцима
може да се деси да као учесника у криминалном догађају наведу и особу коју су
у том периоду видели на лицу места или у време извршења, а да таква особа са
тиме нема никакве везе. То значи да људи могу да се исправно сете да су видели
неку особу, али да грешком повежу ту особу са нечим у чему та особа није
учествовала. Посреди је, дакле, грешка извора сећања. Слично је и са појавом
која се назива déjà vu. Сматра се да је у овом случају реч о погрешном
препознавању. Услед сличности са нечим што је човек доживео, неки нови
догађај се такође сматра већ виђеним. Праћење можданих активности
функционалном магнетном резонанцом показало је појачану активност
хипокампуса приликом погрешног препознавања.
Сугестибилност. Тенденција да се погрешна информација из страног извора
уврсти у сопствени систем памћења. У експериментима се ова појава испитује
тако што се испитаницима дају сугестивна питања која се односе на догађаје из
живота испитаника који се нису десили. На пример, Лофтус и Пикрел (Loftus &
Pickrell, 1995) поставили су узорку од 24 испитаника питање о нетачном
догађају када су као деца били изгубљени у тржном центру или неком другом
јавном месту. Четвртина испитаника се погрешно присетилa да им се то
догодило. Основу за сугестибилност чини непотпуност памћења, јер се ретко
када памте сви детаљи неког догађаја. Несигурност око тога шта се тачно десило
пружа основу за прихватање сугестија. Даље, стварању лажних сећања
доприноси визуелна имагинација. Рецимо, у неким психотерапијама клијенти се
подстичу да имагинацијом оживљавају своја сећања. У неким случајевима
клијенти су развили лажна сећања о озбиљном злостављању од стране
родитеља.
Пристрасност. Актуелна знања, веровања и осећања утичу на сећања. У
зависности од тога шта се касније испостави као позитивно или негативно,
пријатно или непријатно, корисно или бескорисно, човек „боји“ прошле
догађаје. На пример, након разочарења у девојку у коју је био веома заљубљен,
младић касније може да изјави да је није волео превише. Или, на српској
политичкој сцени, када је након вишегодишњих ратова и економске кризе са
власти свргнут тадашњи председник, многи су напрасно заборавили колико су
га ковали у звезде.
Персистенција. Упорна, углавном непријатна сећања која би човек најрадије да
заборави, а не може. Последица су снажних емоционалних искустава. Том
приликом активира се део мозга под називом амигдала. Она има улогу и у
покретању хормоналне активности приликом стресних догађаја, што утиче на
појачани емоционални одговор. Све то доводи до појачавања запамћивања, а
тако настала сећања више се опиру забораву.

Памћење и сведочење
Већ је наведено да постоје разна ограничења памћења. Због тога може да се
закључи да је памћење више реконструкција, него репродукција прошлих
догађаја. Сазнања у вези са слабостима памћења посебно су значајна за судске
процесе у којима се користе искази сведока. Од првих 40 случајева где се
накнадно користила анализа ДНК како би се утврдиле грешке у сведочењу, чак
36 је било погрешно пресуђено на основу исказа сведока (Wells et al., 1998).
Један од познатих научника који се бавио овим проблемима и који је више пута
био вештак у судским процесима у вези са памћењем сведока била је Елизабет
Лофтус. У једном њеном класичном истраживању (Loftus, 1975) она је
испитаницима пуштала филм у којем је осам студената на груб начин прекидало
предавање. Након филма, две групе студената попуњавале су упитник са већим
бројем питања, од којих је кључно питање за једну групу било: „Да ли је вођа
четири студента који су прекинули предавање био мушкарац?“, док је друга
група добила питање: „Да ли је вођа 12 студента који су прекинули предавање
био мушкарац?“. Недељу дана касније испитаници су добили нов упитник у
којем је кључно питање било колико студената у приказаном филму је
прекинуло предавање. Резултати су били следећи: испитаници којима је пре
недељу дана постављено питање где је било поменуто четири студента у
просеку су навели да је предавање прекинуло 6,4 особе, а испитаници којима је
постављено питање где је поменуто 12 студената у просеку су навели да је
предавање прекинуло њих 8,9. Закључак Елизабет Лофтус био да информације
добијене после неког догађаја врло лако могу да компромитују памћење о том
догађају.
Значај познавања психологије памћења за психологију криминала огледа се у
томе што је веома важно имати на уму могућности и ограничења ове психичке
функције приликом прикупљања обавештења од грађана о неком криминалном
догађају, а посебно када се обавља информативни разговор са самим
учесницима у криминалном догађају.

Учење
Учење је појам који се у психологији схвата много шире у односу на оно што
иначе подразумева у свакодневном животу. Под учењем се обично подразумева
усвајање знања и вештина. У психологији се осим тога под учењем
подразумевају и друге, веома важне психичке појаве: карактер и многе црте
личности, однос према животу, различите вредности и ставови, навике и
склоности. Учење може да доведе до трајних, али и привремених промена у
понашању. Учењем се не мења само спољашње понашање, већ и доживљавање
човека. Неке променe настале учењем могу остати скривене и појавити се са
променом околности у којима се јединка налази.
Учење је трајна или релативно трајна и релативно специфична промена у
понашању индивидуе која се под одређеним условима може манифестовати у
њеном доживљавању и понашању и која је резултат њеног претходног
доживљавања и понашања (Радоњић, 1985). Из ове дефиниције се види да је
учење промена у понашању, дакле у спољним, видљивим манифестацијама, али
и то да је учење и промена на унутрашњем плану, у доживљавању човека. Те
промене могу трајати читавог живота, али могу да буду и много краће. С
обзиром на то да је основа учења у променама у нервном систему, у
Радоњићевој дефиницији наводи се да је учење релативно специфична промена
у понашању. У дефиницију је уведена специфичност како би се понашање које
је резултат учења разликовало од понашања насталог као резултат болести или
повреде нервног система, које за последицу имају опште промене у понашању.
На пример, ако човек повреди центар за говор, он неће моћи да говори ни у
једној ситуацији. С друге стране, учење се увек односи на специфичне садржаје.
Промене у понашању могу да настану и услед биолошких чинилаца, сазревања.
За учење је у дефиницији наведено да је оно резултат претходне активности
индивидуе, управо да би се дефиницијом одвојили ефекти учења од биолошких
узрока промена понашања. У тексту који следи биће приказани основни
механизми и врсте учења.

Класично условљавање
Овај механизам учења открио је руски научник Иван Павлов (1849–1909).
Проучавајући физиологију варења, он је вршио експерименте на псима. За тај
свој рад добио је 1904. године Нобелову награду. Упоредо са открићима на
пољу физиологије, Павлов је, вршећи експерименте, открио нешто врло битно и
за област психологије. Приликом посматрања саливације паса у додиру са
храном, Павлов је приметио да они луче пљувачку и када су изложени дражима
које се обично јављају приликом храњења. На пример, пси би лучили пљувачку
и када би видели посуду за храну. Павлов је направио експеримент у којем је
пре излагања хране псу пуштао звук метронома. Након неколико покушаја, у
којима је звук претходио излагању хране, пас је на сам звук, без излагања хране,
лучио пљувачку. Стимулуси и реакције у експерименту названи су на следећи
начин:
 храна је безусловна драж;
 лучење пљувачке на храну је безусловна реакција;
 звук метронома је пре започињања експеримента неутрална драж, а у току
експеримента је условна драж;
 лучење пљувачке на као реакција на звук метронома је условна реакција.
Ову врсту учења Павлов је назвао класичним условљавањем. Временом је
утврђено да је условљавање најефикасније када се условна драж даје пре
безусловне – покушавано је истовремено излагање или давање условне дражи
после безусловне. Испитиван је интерстимулусни интервал, време које може да
протекне од давања условне до давања безусловне дражи. Утврђено је да он
може трајати од пар стотина милисекунди до неколико секунди, и да се
разликује у зависности од природе дражи и врсте животиње. Испитивано је
колико покушаја је потребно да би дошло до стварања условне реакције, као и
природа условне дражи. Када је реч о условној дражи, нађено је да она треба да
буде „дистинктивна“, односно да се издваја из уобичајеног окружења
експерименталне животиње. Уколико је субјект експеримента више пута
изложен условној дражи, без повременог давања безусловне дражи, временом
условна реакција слаби и нестаје, што се назива гашењем условне реакције.
Након паузе долази до њеног обнављања, спонтаног опоравка. Са наставком
излагања искључиво условне дражи, временом долази до потпуног гашења
условне реакције.
Могуће је и да условна драж служи као безусловна, када се даје у пару са неком
новом неутралном. На пример, Павлов је успео да за условну драж звук звона
асоцира црни квадрат, па је након одређеног броја излагања пас почео да лучи
пљувачку када му је био изложен само црни квадрат. Ова појава се назива
условљавањем другог реда. Овим механизмом може се објаснити гомилање
новца код богаташа. У почетку је новац условна драж асоцирана са
задовољством које омогућује; касније је са новцем асоцирана радња његовог
сакупљања и гомилања.
Велики број реакција код човека настаје на овај начин. Болна искуства са
додиривањем загрејане рингле или врха игле утичу на дете да зазире од тих
објеката. Готово сви одрасли осете тренутну нелагоду у чекаоници зубара када
осете онај карактеристични мирис из ординације или, још горе, звук зубарске
бушилице. Механизмом класичног условљавању могу да настану неуротични
симптоми. На пример, када човек у поквареном лифту доживи напад панике и
касније не улази у лифт. Штавише, може да дође до избегавања не само лифта у
којем је доживљен снажан страх, него и других лифтова. Та појава се назива
генерализацијом условне реакције. С друге стране, може постојати
дискриминација условних дражи, при чему условна реакција изостаје или слаби
у мери у којој се стимулус разликује од оригиналног условног стимулуса.
Упечатљиво је класично условљавање наркомана на све пратеће елементе
приликом уживања дроге. За безусловну реакцију задовољства приликом
узимања дроге асоцира се више дражи које временом постају условне. То су
игле, шприцеви и остала опрема; изглед просторије и осветљење, друштво.
Приликом узимања дроге, тело започиње и низ компензаторних реакција како
би надоместило ефекте дроге. На пример, хероин успорава дисање, па организам
реагује његовим убрзањем. Временом, ове реакције постају условљене и јављају
се у средини у којој се конзумира дрога. Међутим, у случају да се приликом
дрогирања промени средина, мењају се пратеће дражи и тада поменуте
компензаторне реакције изостају. Због тога често може да дође и до смрти
наркомана. У лечењу од ове болести зависности користе се наведена сазнања
тако што се наркоман излаже условним дражима стеченим током уживања
дроге, наравно без њеног конзумирања, како би се и те условљене
компензаторне реакције угасиле. Уопште, за успешно лечење наркомана
потребно је да они потпуно промене средину у којој су били. Али, и после
лечења је веома важно да они старо друштво и средину у потпуности избегавају,
како не би дошло до спонтаног опорављања условљених реакција.
Према схватању истакнутог психолога Ајзенка, класично условљавање је
кључно за настајање савести, дакле моралног понашања. Он је сматрао да се
људи разликују по карактеристикама нервног система, његовој „условљивости“,
и да од тих својстава зависи како ће деловати казна у васпитању детета. О овоме
ће бити више речи у делу књиге о објашњењу криминалног понашања.

Оперантно условљавање
У овом механизму учења, последице радњи утичу на то да ли ће оне бити
поновљене или не. Амерички психолог Торндајк (Thorndike) је крајем 19. века
проучавао инструментално понашање, дакле, понашање које је потребно да би
се нешто постигло – да се реши неки проблем или да се нешто учини у средини.
Он је затварао мачку у специјално направљену кутију која је могла да се отвори
притиском једне полуге. Ван кутије је била храна, тако да је мачка била у стању
да дође до ње оног тренутка када би отворила врата кутије. Гладна животиња је,
наравно, могла да види храну и чинила различите покрете како би до ње
доспела. Она је гребала по кутији и вртела се у њој, све док изненада, случајно,
није отворила врата и дошла до хране. Када је била стављена поново у кутију,
мачка је опет почела са уобичајеним радњама гребања, мијаукања и врзмања по
кутији, да би опет случајно отворила врата. Али, неуспешни покушаји су се са
понављаним затварањима смањивали, све док временом нису потпуно нестали.
Након одређеног времена мачка је научила да одмах притисне полугу. Тада је
Торндајк формулисао познати закон ефекта који гласи: Радње које доводе до
задовољавајућег стања ствари се учвршћују, док радње које доводе до
непријатног стања ствари бивају елиминисане. Неколико деценија касније, овај
вид учења разрадио је Скинер, такође амерички психолог. Он је сковао термин
оперантно условљавање. Под оперантом је подразумевао понашање које
организам емитује, а које је усмерено на то да се нешто у средини промени. Оно
што након операнта настане у средини, утиче на то да ли ће дато понашање бити
поткрепљено, учвршћено, или ће, с друге стране, бити кажњено односно
елиминисано. И Скинер је направио кутију за експериментацију у којој је
испитивао понашање пацова. Он се посебно усмерио на утицај поткрепљења и
казне, односно на оно што доводи до учвршћивања или елиминисања одређених
понашања. Поткрепљење може бити позитивно или негативно. Позитивно
поткрепљење постоји када за одређено понашање уследи награда; негативно
поткрепљење постоји када неко понашање за последицу има престанак
кажњавања. С друге стране, позитивно кажњавање представља давање казне за
неко понашање; негативно кажњавање је изостанак казне после одређеног
понашања.
Поткрепљење и кажњавање су у вези са основним биолошким механизмима.
Потребе за храном, склоништем и топлотом утицале су на понашања којима се
до њих долазило. С друге стране, оно што је нарушавало телесни интегритет или
изазивало болест утицало је на понашање у смислу избегавања таквих штетних
последица. Током историје развили су се други, секундарни поткрепљивачи
попут друштвених признања, награда и похвала или, у случају казни, страх од
плаве коверте приликом уручивања судског позива.
Појаве генерализације, дискриминације и гашења научених реакција забележене
су и у случају оперантног условљавања. На пример, јапански истраживачи
(Watanabe, Sakamoto, & Wakita, 1995) показали су да голубови могу да разликују
Монеа од Пикаса и да у складу са наученим реакцијама генерализовано реагују
на импресионистичке и кубистичке слике. Они голубови који су били научени
да реагују на Пикаса реаговали су на кубисте, док су голубови научени да
реагују на Монеа реаговали на импресионистичке слике.
Истраживања су показала да поткрепљење има већи ефекат на понашање од
кажњавања. Казна доводи до престанка непожељног понашања, при чему
изостаје сигнал за то какво понашање би довело до позитивног исхода. Због тога
је, нарочито приликом васпитавања деце, у случају непожељног понашања
важно понудити прихватљиву алтернативу. На пример, ако деца у школи на
великом одмору имају потребу да купе ужину у оближњој пекари која се налази
на другој страни прометне улице, бесмислено је непрекидно их кажњавати, јер
то неће дати жељене резултате. Боље је организовати пункт у школском
дворишту, или испред школе, где ће деца на безбедан начин моћи да купе
ужину.
Током свог експерименталног рада, Скинер је открио да се понашање може
поткрепљивати према одређеном обрасцу или режиму. На пример, пацов у
кутији добија зрно хране када притисне полугу; дете уради нешто добро па буде
похваљено или добије бомбону; одрасли добро ради па добије плату, и тако
даље. Дакле, Скинер је открио да пожељно понашање не мора увек да буде
награђено, већ то може да буде понекад, у различитим интервалима или у
различитој сразмери. За свој рад на притискању полуге у кутији, животиња
може да буде награђена у неједнаким или променљивим временским
интервалима, или са сталном или променљивом количином хране. Утврђено је
да тако дефинисани режими поткрепљења дају различите нивое реаговања.
У фиксираном интервалу поткрепљења, награда се даје након протока одређеног
времена – на пример, сваких два минута, без обзира колико реакција је
емитовано. Животиње попут пацова или голуба у експериментима показују
предвидљиво понашање. На почетку интервала реакције су ређе и са
приближавањем момента поткрепљивања оне су све чешће. Код људи, на
пример, реакција провере банковног рачуна у време термина исплате је све
чешћа, док након исплате нестаје. У променљивом интервалу награда се даје у
просечном времену. Ако се узме да је просек интервала два минута, награда се
даје у року од 1–6 минута, али тако да просечно време интрвала буде два
минута. Ниво реаговања у овом режиму је стабилнији од претходног зато што је
време које протекне до добијања поткрепљења мање предвидиво. Стизање
дефицитарне робе у различитим временским интервалима у крајеве угрожене
елементарном непогодом изазваће стабилно реаговање угрожених у смислу
ишчекивања, долазака у центре за снабдевање, позивања надлежних итд.
У режиму фиксиране сразмере, поткрепљује се одређен број реакција. На
пример, запослени који раде на норму, чим је испуне, добију одређену суму
новца. У случају променљиве сразмере, награђује се просечан број реакција. За
пример се могу узети такозвани покер-апарати, на којима се извесна награда
може добити након променљивог броја реакција.
Најјаче реаговање утврђено је на режиму фиксиране сразмере. Следи режим
променљиве сразмере, затим фиксирани интервал и, на крају, променљиви
интервал. У случају свих наведених режима реч је о парцијалном поткрепљењу.
Насупрот њега постоји континуирано поткрепљење где свака реакција за
последицу има поткрепљење. И експериментално и свакодневно искуство
показује да је парцијално поткрепљење знатно ефикасније. Режим
континуираног поткрепљења потпуно је предвидљив. Након престанка
поткрепљења, одмах престаје и понашање. На пример, када апарат са кафом и
соковима након убачених пара не избаци жељени напитак, људи одмах престају
да убацују новац. Али, играчи на покер-апаратима у стању су да новац убацују
сатима – повремене награде доводе до тога да буду врло упорни и непрестано
покушавају да узму што већи број њих. Слично је и са спортским кладионицама.
Највећи број играча клади се на ситне износе и по неки пут добије награду, што
представља снажан подстицај за даље играње.
Разлика између класичног и оперантног условљавања је у томе што се у првом
учи реакција која се поткрепљује сваки пут; у оперантном условљавању учи се
понашање које се не поткрепљује увек (изузев када је реч о континуираном
поткрепљењу). Скинер је, иначе, класично условљавање називао респондентним
условљавањем. Он је подвукао разлику између рефлекса – просте невољне
реакције и операнта – понашања усмереног на промену средине у зависности од
контингенције поткрепљења.
Каснија истраживања осветлила су улогу биолошких и когнитивних фактора у
класичном и оперантном условљавању. Утврђено је да од биолошких фактора
зависи које реакције и понашање више или мање погодују условљавању. Тако је,
на пример, утврђено да је код пацова мучнина ефикасна безусловна реакција, за
коју се врло лако асоцирају дражи. Показало се да је мучнина у условљавању
пацова ефикаснија него друге безусловне реакције. Улога мучнине у учењу
пацова има своје еволуционо оправдање јер је врло корисна за преживљавање
ове животиње. Када је реч о поткрепљењу, и ту делују биолошки механизми.
Врло је тешко, готово немогуће, поткрепљењем научити свињу или ракуна да
убацује новчић у касицу. Свиња ће покушавати да га закопа, а ракун да га опере.
Такође, у учењу делују и когнитивни механизми. Колико год поткрепљивали
пацова храном да у лавиринту иде, на пример, лево, он ће у наредним приликама
бирати супротну страну, јер он као да зна или очекује да нову храну нађе на
другом месту, а не тамо где је већ једном била. Поткрепљењем је и тешко
објаснити феномен латентног учења. Животиња се стави у лавиринт и не даје јој
се награда када из њега изађе. Напредовање у учењу лавиринта у таквој групи
животиња је готово никакво; међутим, када се уведе награда, ове животиње
веома брзо науче излаз, као и животиње награђиване од почетка. Ова „уштеда“
назива се латентним учењем.

Учење посматрањем
Овај механизам учења проучавао је Бандура шездесетих година прошлог века.
Он је децу предшколског узраста довео у собу са играчкама у којој је била и
једна одрасла особа. Одрасла особа би у једном тренутку узела лутку која се
зове „Бобо“ и која се након померања усправља и почела да је удара уз повике
„Удри, удри!“. У поређењу са децом која нису била изложена утицају узора,
деца из експерименталне групе су два пута више испољила агресивно понашање
према лутки Бобо. Када је одрасли који туче лутку био кажњен за то понашање,
деца су агресивно понашање испољавала у мањој мери; а када је одрасли узор за
агресивно понашање био награђиван, агресивно понашање према лутки код деце
се повећавало. Истраживања су показала ланчано преношење понашања узора.
У експерименту би једно дете научило да се понаша као агресивни узор, па би у
наредном кругу оно представљало узор за другу децу, и тако редом. Тиме је
показано да је учење посматрања снажан механизам учења. Родитељ чије дете
иде у вртић и који се труди да дете научи лепом понашању изненађен је када
дете изненада почне да користи ружне речи – његово дете је то научило од друге
деце која су то, опет, видела од родитеља. Учење посматрањем је основни
механизам учења многих спортова. Тренер осим објашњавања обавезно
демонстрира радњу коју тражи од својих ученика. Слично је и са учењем
хирурга. Студентима се дозвољава присуство приликом операција како би
могли непосредно да посматрају потезе искусних колега или својих професора.
Бандура (1986) сматра да се учење посматрањем састоји из четири елемента.
Први је пажња – ученик мора да је обрати на модел. Други елемент је памћење.
Потребно је да ученик запамти како се модел понаша. Даље, ученик треба да
буде способан да чини оно што и модел, он треба да буде у стању да га имитира.
Дакле, имитација је трећи елемент. Најзад, четврти елемент је мотивација.
Модел треба да буде на одговарајући начин мотивисан да испољи понашање
које је уочио код модела. На пример, уколико је модел награђен за своје
понашање, ученик може да тежи таквој врсти награде.
Посебно питање у вези са учењем посматрањем јесте улога телевизије и филма у
стварању агресивног понашања код деце. Истраживања показују да деца
проводе велик број часова гледајући телевизор на којем се приказују многи
филмови са насиљем. Веома често су позитивни ликови, али такође и они
негативни, награђени за своје агресивно понашање, што може да утиче на децу
да уче такве обрасце понашања. Осим тога, агресивно понашање је саставни део
многих видео-игара. Најзад, разни видови забавне музике обилују „агресивним“
ритмовима и текстовима у којима се промовишу насиље и агресија. Свему томе
су млади људи свакодневно изложени. Разуме се, од агресивног понашања па до
кршења закона само је један корак. Корелационе студије су показале везу
између изложености насилним садржајима и агресивног понашања (Bushman &
Huesmann, 2001). Иако остаје недоумица да ли је изложеност агресивним
садржајима основни узрок агресивном понашању, резултати разних
истраживања ипак указују на штетност овог утицаја на стварање агресивног
вербалног и физичког понашања код деце, младих, али и одраслих особа.
Имплицитно учење
Када услед болног искуства са примањем инјекције дете почне да се плаши
лекара и других особа у белим мантилима, мало дете није свесно како је тај
страх настао. Или, на почетку обуке у управљању моторним возилом одрасли
претежно уче слушањем и гледањем како се то ради. Временом, након десетина
часова вежбања, и касније, после положеног возачког испита, радње управљања
моторним возилом постају аутоматизоване и одвијају је се са мањим присуством
свести него раније. Ови примери се односе на имплицитно учење. То је учење у
којем постоји одсуство свесности у самом процесу учења као и његовим
резултатима.
Један од основних облика имплицитног учења је хабитуација, која постоји и код
најнижих организама, као и човека. То је процес у којем након продуженог
излагања стимулусима организам постепено престаје да реагује. Код човека је
карактеристичан пример навикавање на буку. Они који живе у крају где је густ
саобраћај временом су хабитуирани на буку. Међутим, довољно је да оду негде
на одмор и, када се врате, опет ће реаговати на буку, све док процес хабитуације
поново не узме маха.

Трансфер учења
Трансфер представља преношење дејства ранијег учења на ново учење. Може да
буде позитиван и негативан. Уколико извор учења омогућава боље савлађивање
нове активности или градива (мета трансфера), реч је о позитивном трансферу.
Уколико је ситуација обрнута, да извор трансфера омета учење нечег новог, реч
је о негативном трансферу. На пример, када деца у школи добро науче
математичку операцију множења, после тога ће брзо да науче операцију
дељења. Или, ако деца у школи добро науче математику, лакше ће да се снађу
када оду да нешто купе у продавници. С друге стране, ако је начин учења
математике у школи сувише апстрактан, ако се ради на примени формуле, деца
ће касније имати тешкоћа да таква сувопарна знања примене у конкретним
ситуацијама.
Постоје два основна схватања трансфера у учењу. То су теорија формалне
дисциплине и трансфер идентичних компонената. Према теорији формалне
дисциплине учење одређених садржаја и активности приликом школовања
омогућује савладавање свих осталих школских предмета. Некада се сматрало да
су тај извор латински језик и математика. Међутим, то не може да буде корисно
за сваког. И данас, као и некад, не може се очекивати да ће већи број људи да
живи од бављења науком која врви од латинских термина и којој преовлађује
апстрактно мишљење. Зато, са друге стране, постоји схватање да су за трансфер
кључни управо они елементи који ће се појавити након школовања и обуке, када
јединка почне да ради и привређује. Овом схватању су ближе занатске и
техничке школе, где се уче управо они садржаји и радње које омогућују касније
обављање задатака у радном окружењу.
Када је реч о сузбијању и спречавању криминала, претпоставка је да ће студенти
који заврше Криминалистичко-полицијску академију за време студија стећи
теоријска и практична знања која ће да им омогуће да се много ефикасније и
брже него особе других образовних профила прилагоде на живот и рад у
полицијској организацији. Разуме се, као и друге психолошке појаве, трансфер
учења је сложена психолошка категорија која умногоме зависи од мотивације
појединца да у полицијском окружењу примењује стечена знања и вештине, али
и да се свакодневно усавршава и ради не само на свом унапређењу, већ и на
унапређењу читавог полицијског колектива.
Емоције

Извор ове речи исти је као извор речи мотив. Емоције, или осећања,
представљају позитивне или негативне доживљаје у чијој је основи одређена
физиолошка активност. Оне се састоје из три компоненте: физиолошке
активности, понашања и свести о ономе што се осећа. Класичне теорије о
емоцијама имале су супротстављено виђење о томе шта је примарно у
емоционалном доживљавању. Према Џемс–Лангеовој (James–Lange) теорији,
одређени стимулус покреће реакцију аутономног нервног система, после чега
долази до емоционалног доживљаја у мозгу. На примеру би то изгледало овако:
човек наиђе на медведа у шуми, његов аутономни систем на то реагује, и онда
човек доживи страх. Насупрот овој теорији је Кенон–Бардова (Cannon–Bard)
теорија, која тврди да стимулус истовремено доводи до одређеног физиолошког
стања и емоционалног искуства. Према овом схватању, код човека који набаса
на медведа у шуми истовремено се покрећу реакције аутономног нервног
система и осећање страха. Шахтер и Сингер (Schachter and Singer) износе
схватање о емоцијама које на неки начин обједињује претходно наведена
схватања. Они сматрају да су емоције закључци о узроцима физиолошког
узбуђења. То значи да када човек види медведа у шуми, њему срце почиње да
убрзано куца он врло брзо схвата да је узрок томе медвед. На основу рада
нервног система који обједињује процесе физиолошког узбуђења и опажања,
човек долази до закључка да је реч о осећању страха. Шахтер и Сингер сматрају
да су у основи емоција мање-више истоветни физиолошки процеси, али да је
когнитивна компонента оно што прави разлику. Они су направили експеримент
у којем су испитаницима давали инјекцију епинефрина. Епинефрин доводи до
убрзања дисања, рада срца и крвног притиска, као и до повећања нивоа шећера у
крви и количине крви у мозгу. У присуству испитаника био је и сарадник
експериментатора који се са једном групом испитаника понашао неспретно и
смешно, док је другу групу нервирао. Исте физиолошке реакције у различитим
ситуацијама довеле су до тога да су се испитаници који су били у присуству
смешног сарадника осећали срећно, а испитаници који су били у присуству
непристојног сарадника осећали су бес.
Ипак, каснија истраживања показала су да у основи различитих емоција ипак
стоје различите физиолошке реакције. На пример, бес страх и туга доводе до
бржег рада срца него у случају гађења, а бес доводи до веће температуре тела
него што је то случај са страхом (Ekman, Levenson, & Friesen, 1983).
Досадашња сазнања указују на то да су емоције примитиван вид реаговања на
мању количину информација за који се претпоставља да има своје еволуционо
оправдање. На пример, приликом емоције страха, доживљаја претње, део мозга
који се најпре активира је амигдала. Тек накнадним реакцијама коре великог
мозга, где се одвија процена ситуације, емотивно реаговање се наставља или
прекида. Ако се утврди да је ситуација безопасна – на пример, човек схвати да
се не ради о медведу, него да је то особа у костиму медведа – амигдала тада
престаје да реагује. Међутим, када човек „схвати“ да је медвед прави и да иде
према њему, амигдала наставља своју активности и реакција страха се
продужава и повећава. Када се од испитаника у експерименту тражи да
покушају да доживе емоције страха, беса, радости или туге, бележи се појачана
активност амигдале (Damasio et al., 2000). У другом истраживању (Ochsner et al.,
2002), када се од испитаника тражило да инхибирају наведене емоције, долазило
је до смањене активности амигдале, али и до повећане активности коре великог
мозга.
Људи се труде да нека осећања избегавају и да одређеним осећањима теже.
Когнитивне и бихевиоралне стратегије којима људи покушавају да утичу на
своја осећања чине емоционалну регулацију. Неки од најчешћих поступака у
вези са бихевиралном регулацијом јесте да се избегавају људи и ситуације који
су извор непријатних осећања, да се ради нешто друго уместо нечег што човека
заокупља, узимање дрога, бављење спортом итд. Од когнитивних поступака, на
пример, постоји могућност да човек мисли на нешто друго или да се сећа
добрих времена. Једна од кључних стратегија у психолошком смислу за
суочавање са осећањима јесте редефинисање, када се мења смисао некада
доживљених осећања. То је и коначни циљ многих психотерапија, да људи
остваре увиде у своје понашање и да прошлост, садашњост или будућност
сагледају на нов, креативан и другачији начин. У поменутом раду Ошнера и
сарадника (Ochsner et al., 2002) утврђено је да људи који гледају фотографију
жене која плаче на сахрани имају повишену активност амигдале. Међутим, када
је испитаницима дато упутство да замисле да та иста жена са фотографије плаче
од среће на венчању, код њих је дошло до деактивације амигдале и до
активације одређених делова коре великог мозга.
Чарлс Дарвин је 1872. године писао да изражавање емоција има своју
комуникациону компоненту. Он је поставио хипотезу о универзалности емоција,
која гласи да емоционално изражавање има истоветно значење за свакога. Многа
истраживања су показала да народи који потичу из различитих култура на исти
начин доживљавају изразе лица којима се испољавају шест основних емоција, а
то су страх, бес, радост, туга, изненађење и гађење. Педесетих година прошлог
века истраживачи су једном племену са Папуа Нове Гвинеје које живи у тешко
приступачним планинама без додира са цивилизацијом приказали фотографије
Американаца који су испољавали основне емоције. Припадници племена су
успешно проценили о којим емоцијама је реч, а исто је било у обрнутом случају,
када су Американци процењивали фотографије урођеника. Изузетак је била
недоумица урођеника у случају емоција страха и изненађења, вероватно зато
што су у њиховом животу изненадне ситуације по правилу опасне.
Испољавање емоција је у извесној мери подложно контроли. Ова чињеница има
посебан значај за психологију криминала и о томе ће бити речи у поглављима о
криминалистичком интервјуу и физиолошком испитивању обмане. Тежња да се
испољавање емоција контролише и прикаже другачијим јавља се приликом
давања лажних исказа, али и у складу са одређеним друштвеним правилима.
Приликом давања лажних исказа људи обично теже да сакрију истинска
осећања, као и да прикажу нека друга која би криминалистичког инспектора,
судију или јавност уопште навела на закључак да је осумњичена особа невина.
Када је реч о контроли емоција у складу са друштвеним правилима, треба имати
у виду да међу културама постоје разлике и да се оне уопштено могу поделити
на оне у којима се осећања слободније изражавају и на оне где се њихови
припадници васпитавају у духу уздржаности. Такође, и у оквиру једне културе
или друштва контекст је тај који одређује врсту и слободу испољавања емоција
– на један начин се понашамо у позоришту, а на други на фудбалској утакмици,
на пример.
Мотивација

Мотивација је процес у којем активност настаје и бива усмерена и одржавана

све док се не задовоље психолошке потребе или жеље (Petri, 1996). Реч
мотивација потиче од латинске речи movere што значи кретати се. Када је беба
гладна, она почиње да плаче или ставља предмете у уста. Дете које је научило да
говори од родитеља тражи храну. А одрасла особа ће да размисли да оде у
продавницу или у ресторан. Заједничко за наведене примере је мотив глади,
дакле реч је процесу који подстиче на активност.
Постоје две основне врсте мотивације – екстринзичка и интризичка. У првој
врсти задовољење мотива постиже се нечим спољашњим, нечим што се налази
изван особе. На пример, неко студира само зато да би могао да се запосли или да
би га ценили у комшилуку. Друга врста, интризичка мотивација подразумева
задовољење мотива самим извођењем неке радње, зато што је она забавна,
изазовна или се у њој ужива. У примеру са студирањем, интризичка мотивација
значила би да студент воли да учи, да је радознао и да жели да се усавршава.
Једно од првих схватања мотивације било је инстинктивистичко схватање. Под
инстинктима се подразумевао биолошки условљен образац понашања који
постоји код људи и животиња. Родоначелник тог схватања био је Вилијама
Мекдугал (William McDugall). Он је инстинкте сматрао урођеним менталним
структурама које садрже конативну (вољну) и когнитивну (сазнајну)
компоненту. Упркос биолошкој програмираности понашања когнитивна
компонента је део менталне структуре инстинкта који дозвољава модификацију
понашања, дакле учење. На пример, дете кад је гладно све ставља у уста, а
временом научи шта је јестиво, а шта није. МекДугал је сматрао да постоје
репродуктивни и породични инстинкт, сексуални инстинкт борбености,
грегарни инстинкт1, грађевински инстинкт2 и разни други.
Познато је схватање мотивације у делу Сигмунда Фројда (Sigmund Freud). Он је
говорио о нагонима, где је на појмовном нивоу у већој мери наглашавао
психолошку компоненту, како би направио разлику од дефинитивне биолошке
програмираности која чини инстинкте. Фројд је сматрао да постоје две велике
групе нагона: нагони живота и нагони смрти. У нагоне живота убрајао је
сексуални нагон и нагоне самоодржања попут глади, жеђи, спавања итд. Нагони
смрти представљали су резултат његове спекулације на коју су утицале појаве
које нису могле да се објасне либидом, појмом који се односио на психичку
енергију која има улогу у остваривању задовољства. Тежње људи да се
међусобно уништавају ратовима и психолошке појаве које су противречиле

1
Инстинкт „чопора“, тежња за удруживањем и животом у групи.
2
МекДугал код животиња и током историје човечанства види непрестану тежњу за градњом различитих
објеката.
принципу задовољства по којем поступају нагони живота, а то су принуда
понављања3, трауматски снови4 и мазохистичке тенденције, утицали су на
Фројда да направи претпоставку о нагонима смрти, чији је крајњи циљ да живот
врате у неорганску материју. Тако је један од основних деривата нагона смрти
постала управо агресивност, за коју Фројд сматра да је то нагон смрти окренут
ка спољашњем свету.
Схватање о редукцији нагона чији је утицајан представник Хал (Hall) у складу је
са Фројдовим схватањем динамике личности. Потреба за неком материјом у
организму доводи до тензије која чини нагон. Након задовољења потребе
тензија попушта, што се назива редукцијом нагона. У овом схватању постоје две
врсте потреба. Примарне су урођене и оне које омогућавају опстанак организма
и у њих се убрајају глад, жеђ, спавање итд. Психолошке потребе су стечене,
настале су механизмом условљавања и то су, на пример, потреба за стицањем,
новцем, или скупљањем ретких ствари.
Гледиште о редукцији нагона у складу је са концептом хомеостазе. Овим
концептом означава се тенденција организма да себе доводи у стање равнотеже.
Било какав недостатак у организму који треба задовољити, или сувишак који
треба отклонити ствара сигнал да је организам у стању потребе, настаје тензија,
непријатно стање којег се треба ослободити. Наравно, људско понашање далеко
је сложеније. Људи себе често доводе управо у дуготрајно стање тензије;
предузимају се велики пословни ризици, или се врше радње опасне по живот,
дакле активности супротне хомеостази.
Да би у већој мери обухватио сложеност људске мотивације, Давид Меклиланд
(David C. McClelland) постулирао је три мотива: за постигнућем, припадношћу и
моћи. Мотив за постигнућем је потреба да се буде добар у било којој делатности
које се човек прихвати. То се односи на све гране живота – породицу, посао,
пријатеље, школу, слободно време. Људи код којих је овај мотив висок теже
успеху и обично га постижу. Они не морају да теже искључиво материјалним
постигнућима, за њих је најважнији изазов да нешто освоје или постигну.
Потреба за припадношћу означава потребу за односом са другим људима и
тежњу за цењењем и одобравањем од стране других. Док ће особа са високим
мотивом постигнућа у неком спортском тиму због сопствених резултата неки
пут занемарити саиграче, особа са високом потребом за припадношћу ће се увек
подредити потребама групе. Потреба за моћи огледа се у контроли других,
независно од циља који особа себи поставља. Новац, углед, статус за ове особе
су битне јер омогућавају да њихове идеје буду прихваћене и да се други
понашају у складу са њиховим жељама.

3
Принуда понављања односи се на репетитивне радње попут оних у присилној неурози.
4
Тешки, непријатни, кошмарни снови који се понављају.
Поред доброг односа са људима, за успех у животу посебно је важан мотив
постигнућа. Психолози су анализирали како се овај мотив у разним земљама
развија током школовања. Они су посматрали у којој мери се деци нуде
литерарни садржаји са ликовима који предузимају разне активности како би
успели у животу. Резултати оваквих анализа на подручју бивше Југославије
били су веома лоши. Утврђено је да је мотив постигнућа код тадашње деце био
веома низак (Рот, 1994).
Мотив постигнућа је довођен у везу са важним својствима личности попут
самопоимања – доживљаја себе самог. На пример, схватање које особа има о
сопственим интелектуалним способностима може веома да утиче на начин са
којим се она суочава са неуспехом. Особа која себе сматра паметном и која је у
основној школи ређала искључиво добре оцене у каснијем школовању може да
се саплете на првој препреци. С друге стране, ако је особа васпитана у смислу да
увек може да се усаврши и побољша, и ако је током почетног школовања
добијала и лошије оцене, касније је у стању да мобилише своје снаге и да боље
превазилази препреке. Зато се данас сматра да је у васпитању деце пожељна
конструктивна критика. Детету не треба да се говори да је у свему добро, већ,
ако греши, треба да му се добронамерно укаже на грешке. Детету не треба да се
говори да је оно довољно паметно, већ нагласак треба да се ставља на начин на
који оно размишља, тако да треба подстицати труд и креативност. Психолози су
научили и да беспомоћност може да се научи. Особа суочена са низом неуспеха
у формативном периоду може да се на то потпуно навикне, она може себе да
доживи као неадекватну. Ако се томе придружи и презир околине, то је погодно
тле за развој криминалних тенденција у смислу бирања лошег друштва и
усвајања непожељних и штетних образаца понашања.
На крају, неопходно је напоменути познато Масловљево виђење мотивације
(Abraham Maslow). Овај истакнути психолог хуманистичке оријентације сматрао
је да су људске потребе хијерархијски организоване. Ако би се сликовито
представиле, потребе на различитим нивоима устројене су пирамидално. У
подножју „пирамиде“ налазе се основне биолошке потребе – глад, жеђ, спавање
итд. Задовољење ових потреба је предуслов за било које друго функционисање.
Потом следе потребе за сигурношћу. И одрасли и деца имају потребу да буду
безбедни, да им не прети никаква опасност. Даље, следе друштвене потребе, за
припадањем, љубављу, за односом са другим људима. На следећем нивоу налазе
се потребе за самопоштовањем и одобравањем од стране других. Следе
когнитивне потребе, жеља за стицањем знања и решавањем проблема,
разумевањем и истраживањем. Посебан ниво заузимају естетске потребе,
потребе за складом, редом и лепотом. Најзад, на самом врху замишљене
пирамиде налазе се потребе за самоостварењем. Ове потребе односе се на
самоусавршавање, на развој сопствених потенцијала и капацитета. Према
Маслову, људи непрестано задовољавају ове потребе на различитим нивоима.
Принцип је да су задовољавање потреба са нижег нивоа предуслов за
актуализацију потреба на вишем нивоу. Људи који су гладни или у опасности
тешко да могу имати потребе за стицањем знања или уметношћу. Додуше,
постоје сазнања да људи чак и у екстремним ситуацијама, попут заробљеништва
у концентрационим логорима, могу и те како да имају духовних потреба.
Масловљево схватање мотивације наведено је да би се видело да постоје
схватања која противрече психоаналитичком и бихевиористичком виђењу
човека. Док Фројд личност сматра поприштем нагона и покушаја прилагођавања
начелу реалности, бихевиористи нагласак стављају на механизме учења и
личност сматрају производом дејства стимулуса на организам, а хуманисти
попут Маслова човека виде као слободно биће које има прогредијентну тежњу
за остваривањем својих потенцијала. За психологију криминала је занимљиво
како психолози хуманисти виде узроке криминалног понашања. Док
психоаналитичари кршење правних норми виде као резултат слабог над-ја,
моралне инстанце личности, а бихевиористи то објашњавају механизмима
учења, хуманисти сматрају да агресивност и противправно понашање настају
као резултат извитоперених потреба и као плод немогућности природног и
нормалног задовољавања природних људских потенцијала.

Фрустрације и конфликти

Фрустрација је спречавање, осујећење мотива. Човек се већ од самог рођења

суочава са ситуацијама у којима не може да задовољи своје мотиве.
Новорођенче плачем саопштава да је гладно и да треба да се нахрани. Временом
се оно развија и прилагођава животу у друштву и стаса у одраслог човека.
Међутим, фрустрације остају готово свакодневна појава са којом се човек
сусреће. Захваљујући својим биолошким потенцијалима и наученим обрасцима
понашања, човек успева да појачаним напорима превазиђе фрустрационе
ситуације. Људи се разликују по степену фрустрационе толеранције – у којој
мери су способни да поднесу осујећење задовољења мотива и како то
превазилазе. Људи са ниском фрустрационом толеранцијом тешко подносе када
им нешто недостаје, као и било какав неуспех, и лако плану приликом
неспоразума. С друге стране, они са високом фрустрационом толеранцијом су
издржљивији, спремно се хватају у коштац са животним проблемима и
неспоразуме решавају мирним путем.
Узроци фрустрације могу да буду физичке природе, када се човек суочи са
неком препреком. Могу да буду и друштвене природе, када препреку
задовољењу мотива представљају други људи. Најзад, узрок фрустрације могу
да буду унутрашњи, када се мотиви супротстављају једни другима. Познати
психолог Левин говорио је о мотиву двоструког привлачења који настаје када
човек има два привлачна циља, при чему достизање једног циља искључује
могућност достизања другог. Сликовит пример за овај конфликт је прича о
Буридановом магарцу који се гладан двоумио између два пласта сена. Оба
пласта су била толико привлачна да магарац није могао да се одлучи којег да
поједе. Даље, Левин је писао и о мотиву двоструког одбијања, када човек мора
да се определи између две лоше ствари, када од два „зла“ треба се изабере оно
мање. На пример, студент не жели да учи неко досадно градиво, али ако га не
научи, суочиће се са неуспехом на испиту. Најад, Левин говори и о конфликту
амбиваленције. То је конфликт привлачења и одбијања, што се дешава када исти
циљ доводи како до позитивног, тако и до негативног исхода. На пример,
мушкарац осети снажну привлачност према жени свога пријатеља. У овом
случају се супротстављају сексуални и други мотиви са моралним обзирима.
У случајевима да су наведени конфликти јаки, то може да доведе до појаве
стреса, па чак и до здравствених проблема. Уопште, постоје реалистички и
нереалистички начини суочавања са фрустрацијом. Реалистички начин је када
човек рационално размотри добре и лоше стране својих избора и када својим
психичким капацитета успева да преброди тешкоће и конфликтне ситуације.
Психолози наглашавају да је важно да се изврши редефиниција опажања
конфликтне ситуације, а то се дешава и кроз процес сазревања личности.
Временом, у психичком развоју и процесу сазревања човек често успева да на
нов и целисходан начин сагледа своје некадашње фрустрације и конфликте.
Нереалистички начин суочавања са фрустрацијом чине неумерено одлагање
решавања проблема и бежање од проблема. Тај бег може често да води ка
менталној болести и болестима зависности. Уколико човек не учи из својих
неуспеха, уколико не успе да из њих извуче поуке и да у будућности не понавља
сличне грешке, он остаје на нижим ступњевима зрелости, у сукобу са светом
или одвојен од њега. На самом почетку физичког сазревања, одрастања, у
зависности од наследних и васпитних фактора особа бира да ли ће кренути
путем сазревања или ће бити заробљена у девијантним обрасцима понашања.

Механизми одбране

Карактеристична реакција на фрустрације и конфликте су механизми одбране.

Учење о механизмима одбране настало је у оквиру психоаналитичке парадигме
у психологији. О њима је први говорио Фројд, а касније детаљније његова ћерка
Ана Фројд, која је и сама била психоаналитичарка. Важно је напоменути да
механизми одбране нису само присутни када је реч о неуротичарима којима су
се, пре свега, бавили психоаналитичари. Механизми одбране постоје и код
психички здравих, нормалних људи. Они служе одбрани самопоштовања и
реакција су на тескобу која се јавља у случају грешака и неуспеха уопште. То су
несвесне стратегије којима људи покушавају да од себе и других сакрију своју
инфериорност и неспособност. Ментално здравље, између осталог, зависи од
ефикасности ових механизама, али и од мере у којој се они користе. У крајњим
случајевима они могу да у потпуности завладају човеком или да дође до
њиховог слома када патолошки процеси доводе до озбиљног менталног
обољења. Када је реч о нормалним људима, и они у мањој или већој мери
прибегавају овим несвесним поступцима свог ега како би успешније
превазишли проблеме са којима се свакодневно суочавају. Следи кратак приказ
одбрамбених механизама.
Рационализација. Налажење разлога, оправдања за грешке и неуспехе. За
сопствене грешке окривљују се други, као на пример, када студент који падне на
испиту сматра да је професор превише строг или да је професор на дан испита
био лоше воље. Психолози на сликовит начин говоре о два типа
рационализација које називају „сладак лимун“ и „кисело грожђе“. О првом се
говори у случајевима када се мали успеси или подухвати проглашавају
великима, на пример када се на једвите јаде купљен скромни аутомобил
проглашава луксузном лимузином. Други тип рационализације постоји када се
вредност циља који не може да се постигне ниподаштава и умањује, као лисица
из басне која није могла да дође до грожђа за које је рекла да је, у ствари,
кисело.
Потискивање се огледа у одстрањивању непријатних садржаја из свести. На
пример, заборављање да се оде на непријатан састанак или код зубног лекара. У
психоанализи овај механизам има много веће значење јер се ту сматра да читава
западна култура почива на овом механизму који је резултат разрешења
Едиповог комплекса. Такође, потискивање снажних сексуалних нагона који су у
супротности са моралним назорима доводи до њиховог испољавања на
другачији начин. Избијање напетости која је последица потиснутих нагона
испољава се у сновима, човек може постати раздражљив, непријатан или може
да се повуче у себе.
Идентификација. Поистовећивање са особама које имају важну улогу у животу
особе. Код малог детета су то родитељи, а током сазревања учитељи,
наставници, ликови из литературе, уметности, спорта и јавног живота. На овом
механизму почивају митови и традиција. Помоћу школских програма матерњег
језика и историје код деце се подстиче овај механизам како би она трајно
усвојила владајућу друштвену идеологију. У психолошкој литератури наводи се
да је могућа и идентификација са агресором, дакле са особом која човека
угрожава и које се он плаши. То је био случај у концентрационим логорима
током Другог светског рата када су помагачи стражара, из редова заробљеника,
често показивали већу окрутност према заробљеницима него сами стражари. У
основи механизма идентификације је жеља да човек буде јак и успешан као
његов узор.
Пројекција. Механизам којим се непријатни, недозвољени или застрашујући
садржаји избацују у спољашњу средину. Речи опомене Исуса Христа говоре о
томе. Он пита људе зашто виде трун у оку свог брата и зашто не изваде брвно из
свога ока. Себичне и шкрте особе таквима сматрају све друге људе. Овај
механизам је основа свих облика дискриминације. Може бити и безопасан, као у
случају тенисера који након лоше одиграног ударца проверава жице на свом
рекету.
Компензација је начин којим особа неуспех у некој активности или немогућност
бављења њоме превладава тако што налази неку другу активност у којој
остварује изврсне резултате. Овде је реч о замени циљева – онај који не може да
се оствари замењује се остварљивим циљем. Неко ко жели да се истиче
физичком снагом, а конституција му то не омогућава, пронађе себе у
интелектуалном раду. Или, особа која није у стању да оствари било шта вредно
сопственим радом и залагањем, почиње да се размеће новцем или физичким
изгледом.
Регресија. Психичко функционисање на нижем нивоу од онога који је јединка
досегла у свом развоју. На пример, када школско дете плаче јер родитељ неће да
му купи играчку, или кад се одрастао човек понаша детињасто.
Маштање представља бег од стварности у унутрашњи свет. Оно што не може да
оствари у стварности, човек успева у својој машти. Народне приче и бајке служе
томе да усмере дете у том правцу, а даљи развој служи томе да млада особа
пронађе своје место у друштву. Ипак, маштају и одрасли људи – о слави,
признању, новцу, успесима, али и о сопственој смрти или на начин да
доживљавају себе као мученика који се жртвује за друге.
Сублимацијом се морално неприхватљиви или забрањени нагони сублимирају у
друштвено прихватљиве активности. Фројд је љубав сматрао сублимисаним
сексуалним нагоном где се сирове сексуалне жудње испољавају у виду
нежности, бриге и пажње. Спорт је начин да се агресивност искористи на
позитиван начин, што омогућује добробит и појединцу и друштву. Сублимација
се може наслутити и у неким занимањима. На пример, сублимисана агресивност
може постојати у случају хирурга који „касапи“ пацијенте, или полицајца који
се оштро суочава са преступницима.
Негација. Одбијање да се прихвати стварност. Наставак потискивања где се
потиснути садржај који доспева у свест пориче. На пример, родитељи наркомана
одбијају да прихвате чињеницу да им син свакодневно конзумира дрогу.
У контексту психологије криминала елементарна знања о мотивима,
конфликтима, фрустрацијама и механизмима одбране јесу важна јер дају основу
за објашњење криминалног понашања. У практичном смислу, познавање учења
о одбрамбеним механизмима веома је важно за успешно савладавање техника
информативног разговора.
Личност

У сазнавању личности психолози се налазе у ситуацији као група слепих особа

која је у једној причи покушала да додиром установи шта је то слон. Један је
додиривао ногу животиње говорећи да је слон као дрво, други његов реп,
сматрајући да је слон налик ужету; трећи је, пак, пипајући стомак слона
закључио да је слон као зид, четврти је додиром сурле мислио да је слон као
змија, док је пети додирујући уво слона дошао до закључка да је слон као
лепеза. Ова метафора говори бар две ствари: прво, да је личност веома сложен
феномен и друго, да постоји више начина да се она сазнаје. У сваком случају,
личност је низ закључака о некој особи који се односе се на начин на који се она
понашања, мисли и осећа. Дакле, психички процеси, о којима је говорено у
претходном делу књиге, код сваке особе су устројени на карактеристичан
начин. То се односи на јединственост сваке личности. Поред психичких
процеса, особе имају и своје психичке особине на основу којих се испољава
доследност у понашању, што значи да се особа у сличним ситуацијама понаша
на сличан начин. Личност има и своју развојну димензију, што значи да се она
непрестано мења и развија. С друге стране, упркос свим биолошким и
психолошким променама током живота, личност ипак остаје иста. Она задржава
своју самоистоветност, своју „променљивост непроменљивог“ што представља
идентитет. Личност има своју структуру, она је целина која се састоји из
одређеног скупа делова. Има своје покретаче, који чине динамику личности.
Личност је и морална категорија, она је извор моралног понашања и
расуђивања.
Бројна неслагања, или различита мишљења психолога почињу још пре одређења
личности, а то је питање да ли личност као унутрашња суштина уопште постоји.
Да ли се тај низ закључака добијен научним методом односи на унутрашњу
структуру која има своју неурофизиолошку подлогу, што већина психолога
сматра, или је личност нешто што није у нервном систему већ између људи, што
настаје у дијалошком општењу?
Шта је оно што сачињава личност, из којих се делова она састоји? Неки
психолози строгим употребом научног метода (номотетски приступ) долазе до
елемената личности који су приказани димензионално, тако да се људи дуж
њих могу разврставати. Илустративно је Ајзенково (Eysenck) виђење који тврди
да је личност „апстрактна интерсекција већег броја квантитативних варијабли“.
Други, хуманистички оријентисани психолози сматрају да деловe чине јединице
личности, до којих се долази мање строгим идиографским методима, при чему је
циљ сагледати јединство личности, односно начин на који делови садејствују
једни са другима. Олпорт (Allport), на пример, личност дефинише као
„динамичко устројство оних психофизичких система који у појединцу одређују
његово јединствено прилагођавање средини“. Појам устројства из наведене
дефиниције односи се управо на схватање да је личност више него обичан збир
делова. Личност по овом схватању представља систем у којем су делови у
међусобном односу. Да би се то открило и истражило, према психолозима
хуманистима нису довољни само експеримент, посматрање и математика;
потребно је открити доживљаје особе, начин на који она симболизује стварност
и себе у њој. За то су потребне и клиничке методе у којима се са особом
разговара и прониче у њен унутрашњи свет. Да би на неки начин помирио
номотетско и идиографско гледиште, Олпорт говори о општим цртама и
морфогеничким цртама. Општу црту он одређује као неуропсихички склоп који
има способност да многе дражи учини функционално једнакима и да започне и
води једнаке, смисаоно доследне облике адаптивног и изражајног понашања.
Морфогеничку црту или особену диспозицију Олпорт дефинише на исти начин,
само што додаје да је црта својствена појединцу. Из наведених одређења види
се да је црта хипотетска структура која има своју физиолошку подлогу и која
посредује између дражи и понашања. Функционална једнакост дражи значи да
ће захваљујући црти доћи до устројавања и уопштавања понашања у смеру
доследности. На пример, захваљујући црти лепог васпитања, дете ће се јављати
другима на улици, устајати старијима у превозном средству, сачекати да
саговорник заврши па тек онда узимати реч итд. Ако се испитивању ове црте
приђе на психометријски начин, дакле квантитативно, људи ће бити
представљени на замишљеном континууму на чијим се крајевима налазе
екстремни појединци, они веома лепо васпитани и они крајње непристојни. У
средини ће бити они између ове две крајности. Али, ако се црта пристојности
испитује код одређеног појединца, психолог ће настојати да сагледа сву
разноликост и јединственост начина на који ова црта долази до изражаја, као и
однос те црте са другим цртама личности. У овом приступу нема поређења јер и
код људи са истим скоровима на некој димензији ипак има разлика у њиховом
понашању. О номотетском и идиографском приступу биће још речи у делу
књиге у којем се говори о одређењу психологије криминала.
Своја сазнања и претпоставке о томе шта је личност, из чега се састоји и како
она функционише, разни аутори систематизују стварајући теорије личности.
Теорија је уређени скуп исказа о некој појави из којег се могу дедуковати
хипотезе. Те хипотезе се подвргавају провери, путем научног метода. Због
сложености предмета проучавања, постоји већи број теорија личности и оне се
могу сврстати у неколико група које означавају одређене правце, перспективе
проучавања личности. Тако се у биолошкој перспективи нагласак ставља на
наслеђе, темперамент, неуротрансмитере, функционисање нервног система. У
психодинамском приступу говори се о нагонима, несвесном, либиду,
потискивању, Едиповом комплексу, иду, егу и супер-егу, објектним односима.
Хуманистички приступ наглашава самоостварење, духовност, креативност,
јединственост, одговорност, емпатију, суштинско „ја“, врхунске доживљаје,
хијерархију мотива. У когнитивном приступу реч је о конструктивном
алтернативизму, очекивањима, личним конструктима, моделовању, наративима.
У теоријама учења кључни појмови су класично условљавање, оперантно
условљавање, ситуација, дискриминационо учење, генерализација, обликовање.
Теоретичари црта говоре о типовима, факторима, фацетама, димензијама.
Уопштено гледајући, постоје две врсте теоретичара личности. Једни се залажу за
строгу употребну научног метода, док други предност дају доживљајима и
покушају сазнавања целовите личности. Наш истакнути психолог професор
Бошко Поповић са Београдског универзитета говорио је да теоретичари који се
залажу за искључиву употребу научног метода у истраживању личности праве
„грешку распарчавања“ – они нађу делове личности које касније не могу или
уопште не покушавају да доведу у однос једне с другима. Другим речима,
„тврдокорни“ теоретичари, како их је називао Вилијам Џејмс, нису у
могућности да „саставе“ личност коју су научним методом „распарчали“. С
друге стране, они „меки“ психолози, како би опет рекао Џејмс, често нису на
чврстом научном терену, јер је доживљаје тешко изазивати и мерити у
експериментима.
У психологији личности је, иначе, и само гледиште о постојању црта доведено у
питању када је утврђено да између њих и понашања по правилу постоје врло
ниске корелације које не прелазе вредност од 0,3. Противници тезе да црте као
унутрашња својства дају доследност у понашању истичу значај ситуације у којој
се јединка налази. „На један начин се понашамо у цркви, а на други начин у
билијарском клубу“, навео је Мишел (Mischell), представник ситуационистичког
гледишта у психологији личности. Он сматра да су карактеристике ситуације
извор доследности у понашању. Због тога је предложено и интеракционистичко
схватање, где је понашање представљено као функција личности и ситуације. То
једноставно значи да ће људи са одређеним карактеристикама личности бирати
или стварати одређене ситуације. На пример, екстремно екстравертни појединци
бираће да се баве екстремним спортовима. Ситуационисти сматрају да ће
претходно искуство јединке утицати на то како ће се она понашати у одређеним
ситуацијама и какве ће их бирати. Они уместо о цртама говоре о психолошкој
ситуацији, односно о начину на који јединка опажа ситуацију и значењу које
она има за њу.
Једно од крупних питања психологије уопште, па и психологије личности, јесте
однос утицаја биолошких фактора и фактора учења на личност. Још од античке
Грчке постоји схватање да биологија устројава личност, што се види из
Галеновог учења о темпераменту. Фројдов концепт ида или Ајзенкова хипотеза
о условљивости нервног система и данас су утицајна схватања у психологији.
Убрзан развој неуронауке на нов начин баца светло на биолошке сачинитеље
понашања. Такође, у новије време актуелна су еволуционистичка схватања у
психологији, где се води рачуна о адаптивној вредности различитих
психолошких механизама. С друге стране, допринос искуства и учења у
функционисању личности не може да се заобиђе, питање је само начина на који
ови чиниоци ступају у интеракцију са биолошким факторима. Најзад, новија
истраживања људи који практикују медитацију у оквиру будистичке традиције
показују да се могу остварити психички утицаји на нервни систем, дакле да је
однос „душе“ и тела обостран.
Психолози који се налазе на номотетским позицијама сматрају да личност може
да се мери, баш као и било која друга појава која је предмет научног
истраживања. За те потребе они развијају психолошке мерне инструменте –
тестове личности. С обзиром на то да је личност сложена појава, по правилу је
потребно мерити више њених елемената па се у ту сврху користе инвентари
личности.
Са развојем психологије временом су се издвојиле неке крупније области
личности као што су темперамент, карактер, способности и мотивација (о којој
је већ било речи). Сада ће наведене области укратко бити описане.
Темперамент представља диспозицију за емоционално реаговање. Ова група
својстава махом је под утицајем наслеђа – то је оно са чиме човек долази на
свет. Антички лекар Хипократ је сматрао одређене течности у људском телу
утичу и на понашање. На основу овог схватања поделио је људе на четири
групе. Сматрао је да код колерика у телу преовлађује жута жуч; отуд они лако
плану и склони су љутњи. То су људи чије су емоционалне реакције нагле и
јаке. Код сангвиника доминира крв. Они лако мењају расположење, реакције су
им брзе, али слабе. По схватању Галена, код флегматика доминира слуз. Они су
спори, опуштени и реакције су им слабе. Најзад, код меланхолика у телу
преовладава црна жуч. Њихове реакције су споре, али интензивне. Подложни су
лошем расположењу и осећању туге. Иако је утврђено да хипотеза о утицају
течности на емоционално доживљавање нема смисла, Ајзенк је ову прастару
типологију довео у везу са две основне димензије из његове теорије личности.
Прва димензија је неуротичност – стабилност, а друга екстраверзија –
интроверзија. Тако се сангвиник може сматрати стабилним екстравертом,
колерик нестабилним екстравертом; флегматик би био стабилни интроверт, а
меланхолик нестабилни интроверт.
Карактер представља скуп особина личности које се односе нa њене
специфичне реакције на друге људе и средину која је окружује. Углавном зависи
од друштвених чинилаца, пре свега од васпитања. Уколико је дете васпитавано
на исправан начин и ако је имало подршку у школовању, онда је мања
вероватноћа да ће изабрати лоше друштво и завршити у криминогеној средини.
Насупрот томе, дисфункционална породица и лоше образовање су погодно тло
за развој склоности ка делинквентном понашању. Карактер се испољава у
односу према другим људима, према дужностима и обавезама и према самом
себи. Црте карактера су основа за морално понашање. Особа доброг карактера
поштује друге људе и у стању је да сагледа грешке у опхођењу са другима. Она
је отворена, искрена, учтива и тактична. Особа чврстог карактера прихвата и
извршава своје дужности и обавезе, то су дисциплиноване особе. Најзад, особе
са позитивним цртама карактера имају јасно уобличене животне циљеве, тежње
и амбиције.
Способности. Док црте личности дају одговор на питање како се неко понаша,
способности говоре о томе какав је успех човека у некој делатности. Психичке
способности деле се на сензорне, моторне и интелектуалне. Иако међу људима
постоје значајне индивидуалне разлике у способностима њихових чула, као и у
погледу моторике, далекосежан значај за успех у многим делатностима и у
животу уопште има интелектуална способност. Постоје разне дефиниције и
схватања интелигенције. Неки наглашавају њене квалитативне аспекте и
сматрају да су у њеној основи менталне операције које доводе организам у
стање равнотеже у односу на средину. Други, пак, имају квантитативан приступ
и покушавају да је измере сводећи је на брзину или ефикасност менталног
функционисања. Често се о интелигенцији говори као о способности мишљења
уопште, или апстрактног мишљења. За ову прилику биће наведена Векслерова
дефиниција (Wechler). Према овом аутору, интелигентан човек рационално
мисли, сврсисходно дела и има добре односе са људима. Различита су и
схватања интелигенције. Једно потиче из „лондонске линије“ којој припадају
Спирман (Spearman), Берт (Burt) и Вернон (Vernon), а у другу групу схватања
могли би да се уброје амерички психолози Терстон и Гилфорд. На основу својих
факторскоаналитичких студија5 Спирман је сматрао да постоји један општи
фактор интелигенције – „g“ фактор и специфични фактор „s“, који настаје
инвестирањем генералног фактора у неку посебну менталну актовност. Ознака
„g“ потиче из речи „неогенеза“ која се односи на оно што је Спирман називао
едукцијом релација, а то је способност увиђања односа између појмова, попут
задатка: А : B = C : ?. Претпоставка о генералном фактору интелигенције, која је
и данас актуелна, остаће једно од најважнијих и најутицајнијих достигнућа
психологије.
Сматрајући да је Спирманова теорија сувише једноставна, његови студенти Берт
и Вернон открили су више групних фактора који се налазе између генералног и

5
Факторска анализа је математичко-статистички поступак у којем се настоји да се утврде латентне
димензије у основи већег броја корелација. На пример, резултати испитаника на већем броју тестова
интелектуалних способности су у међусобним корелацијама. Латентне димензије утврђене факторском
анализом би требало да одсликавају и апроксимирају основну матрицу корелација. Тиме се испуњава
задатак науке да већи број индивидуалних појава сведе на мањи број научних категорија.
специфичног фактора и који се сви заједно налазе у хијерархијској структури.
На врху те структуре остаје g-фактор, који, уосталом, мере сви тестови, али на
различитом нивоу општости.
С друге стране, амерички психолог Терстон је уочио да неки тестови
интелигенције слабије корелирају. Он заузима супротно становиште од
лондонских психолога. Према његовом мишљењу, општи фактор не постоји. То
је артефакт настао мерењем примарних интелектуалних способности. Он сматра
да их има седам, и то су:
 спацијална способност (увиђање просторних односа);
 перцептивна брзина (брзо и прецизно регистровање визуелних података);
 вербално мишљење (разумевање речи и појмова);
 нумеричко резоновање (брзо и прецизно извођење аритметичких операција);
 флуетност речи (брзо и прецизно продуковање изолованих речи);
 памћење (присећање низова речи или других података);
 индуктивно резоновање (откривање правила или односа у основи скупа
опажених података).
Терстон је ове примарне способности сматрао независним и ортогоналним 6.
Разлике у схватању интелигенције између Терстона и Спирмана битним делом
потичу услед различитих факторскоаналитичких приступа.
Као супротност Спирмановом схватању треба навести и гледиште Гилфорда
(Gilford). Он је пошао од претпоставке да су основи интелектуалних
способности три димензије. То су садржаји мишљења, операције и производи. У
садржаје се убрајају визуелни, аудитивни, симболички, семантички и
бихевиорални материјал. У операције спадају когниција, меморија,
конвергентно мишљење и дивергентно мишљење7. Најзад, производе чине
јединице, класе, релације, системи, евалуације и импликације. Множењем
елемената ових димензија добија се број 150. Толико је, према Гилфорду
требало да буде јединица интелекта. Он се упустио у потрагу за њима и
истраживањима је идентификовано 70 јединица. Ипак, утврђено је да између
њих ипак постоје корелације, тако да се и данас тежи одређивању мањег броја
интелектуалних способности.

6
У статистичком смислу варијабле су ортогоналне када између њих не постоји корелација. Када се
овакве варијабле пројектују у простор, оне заклапају угао од 90°.
7
Конвергентно мишљење је оно у којем се од података иде ка једном тачном решењу, док је
дивергентно мишљење оно у којем се траже већи број решења што чини креативни процес.
Здрава и болесна личност

Психологија се бави душевним животом нормалног човека. Чак и када је

предмет њеног проучавања душевно оболела особа, знања до којих се долази
користе се да баце светло на ментално функционисање здравих људи. У том
смислу се психологија разликује од психијатрије, која је медицинска
дисциплина усмерена на дијагнозу и третман психичких болести. Својим
знањима о здравим људима и коришћењем психодијагностичких средстава,
психолози су у оквиру здравства често део психијатријских тимова где са своје
стране пружају помоћ у лечењу душевних болесника. Зато је за психологију, као
и за остале сродне науке и друштво у целини, веома битно да се зна шта је то
ментална болест, шта чини нормално а шта ненормално понашање. Сваком је
познато да и душевно здрави, нормални појединци у одређеним ситуацијама
могу испољавати девијантне облике понашања (екстремни умор, глад,
алкохолисаност, конзумирање дрога, тровање итд.). Зато је о душевној болести
реч у случајевима када понашање дуже време одступа од нормалног. Али, сам
појам нормалности ма како био одређен, увек у себи садржи произвољност и
релативност. Нормалност се може схватити као статистички просек и томе
психолози често прибегавају када употребом тестова пореде резултате
појединца са његовом референтном групом. У случају већих одступања од
просечних резултата проверава се могућност постојања патолошких процеса. И
обични људи се често држе статистичког критеријума нормалности. Зато се
дешава да се они који одступају од уобичајеног, просечног или најчешћег
проглашавају ненормалнима и болеснима. На схватање нормалности утичу и
чиниоци културе. Оно што је нормално у једној култури, у другој може да буде
потпуно супротно. Нормалност може да буде схваћена и као идеал коме тек
ретки појединци могу у потпуности да се приближе. Већина људи је негде на
пола пута, а многи теже да се идеалу што више приближе. Нешто раније
поменута дефиниција интелигенције коју је дао Векслер могла би да се схвати и
као одређење нормалности8. Заиста, нормалан човек рационално мисли,
сврсисходно дела и има добре односе са људима.
Колико год је често очигледно да неко „није нормалан“, да испољава ментално
обољење, у неким приликама је то веома тешко да се утврди. Уосталом, бити
„ненормалан“ не значи нужно и психичку болест. На пример, међу судским
вештацима постојало је неслагање да ли да се Андрес Брејвик, норвешки убица
великог броја деце прогласи неурачунљивим. Овај хладнокрвни убица оправдао
је свој злочин некаквим политичким разлозима и суд га је на крају ипак осудио
на казну затвора. Један од кључних критеријума психијатара за одређивање да
ли је посреди ментално обољење јесте однос јединке према стварности. У

8
Ово је предложио наш истакнути професор и клинички психолог Јосип Бергер.
разумевању појма нормалности и душевне болести могу да помогну појмови
душевног здравља и зрелости личности. Као део одређења здравља Светске
здравствене организације наводи се, поред физичке добробити и човекова
психичка и социјална добробит. У вези с тим је и зрелост личности која се
односи не само на психичку равнотежу, већ и на однос са другим људима. Како
наводи Рот (1987), у психологији је испитивањем нормалних људи утврђено је
да су зреле особе упорне у остваривању својих задатака и организовању својих
делатности, да тачније оцењују свет око себе и боље познају себе, да имају
развијене етичке принципе – да су одговорне, толерантне и озбиљне, да више
верују људима и да не стављају своје потребе испред потреба других, као и то да
су мање неуротични и са мање абнормалних склоности. Исти аутор наводи
поступак Маслова, који је анализирао биографије истакнутих људи из
прошлости и савременика. Он је утврдио да зреле људе красе одлике попут
реалистичког оцењивања стварности, прихватања себе и других онаквих какви
јесу, спонтаности у акцијама, социјалних осећања и симпатије према људима,
демократизма и одсуства расних и етичких предрасуда, смисла за хумор без
исмевања других и стваралаштва, као кључне особине зрелих људи.
Да би се усвојила знања из области психологије криминала, потребна су основна
знања из психологије личности због тога што се она употребљавају у
објашњењу и предвиђању криминалног понашања. Када је реч о криминалу,
психологија, као и неке друге науке, настоји да пружи одговоре на питања зашто
неко врши кривична дела и да ли и на који начин такве особе могу да се
рехабилитују. Са практичне стране, познавање психологије личности може да
помогне у процени понашања преступника током прикупљања обавештења, а
посебно током предузимања радњи информативног разговора, када се могу
применити различите технике за добијање и развијање признања осумњичене
особе и других учесника у (прет)кривичном поступку (оштећени, сведоци,
жртве).
ПСИХОЛОГИЈА КРИМИНАЛА
 Увод
Предмет психологије криминала

Као полазно одређење психологије криминала може се узети тврдња да је то

примена психолошких знања и метода у проучавању криминалног понашања.
Знања о когнитивним процесима – опажању, учењу, памћењу и мишљењу, затим
знања о конативним процесима – осећањима и мотивацији, знања о међуодносу
човека и друштвене ситуације која чине социјалну психологију и покушај
интеграције различитих аспеката психичког функционисања у психологији
личности представљају основу за објашњење и разумевање криминалног
понашања. Након објашњења неке појаве, научни напори крећу у правцу
предвиђања, а када се и тај циљ оствари, могућ је и надзор (контрола) појаве
која је предмет проучавања. Пошто је овде реч о криминалном понашању,
могућност предвиђања је веома важна јер знање о условима потребним за
одигравање неке појаве представља основу за спречавање испољавања штетних
и друштвено непожељних облика понашања у будућности, чиме се остварује
превенција криминала. На пример, ако се научно потврди да у случају
малолетних делинквената који испољавају насилничко понашање постоје
високи нивои агресивности и ниско образовање, онда је насилничко понашање
могуће спречити оснивањем спортских клубова и специјалним образовним
програмима.
Постоји неколико извора због којих се развила област психологије
криминала. Пре свега, потребе правосудног система и полиције, који су први
стуб одбране од криминала, довеле су до тога да се користе могућности које
пружа психологија.
Када је реч о кривичном правосуђу, један од задатака психолога јесте да
пружају помоћ у процени урачунљивости извршиоца кривичног дела. Идеја да
злочин може бити последица менталне болести јавља се почетком 16. века у
Енглеској, али критеријуми за утврђивање менталне болести развијају се тек у
18. веку. Самим тим, временом се јавила потреба за учешћем стручњака који би
за потребе суда утврђивали у којој мери је појединац одговоран за извршење
противправних радњи. Даље, развој психологије на крају 19. века дао је знања
значајна за рад кривичних судова, попут оних која се односе на памћење и
тачност исказа сведока. Најзад, психологија је кривичном правосуђу имала шта
да понуди и када је реч о третману и рехабилитацији преступника, тако да се у
новије време говори о такозваној затворској психологији.
Када је реч о полицији, психологија је почетком 20. века почела да пружа
услуге у селекцији кадра и у области борбе против стреса, као и у образовању
припадника, што је у посредној у вези са борбом против криминала. Непосредан
допринос полицијским снагама психологија да
 је у области откривања и расветљавања тешких кривичних дела, на пример у
примени полиграфских метода, криминалистичком профилисању или у вођењу
информативних разговора и саслушања.
Битан извор психологије криминала били су теоријски и истраживачки
радови попут Ломброза (Cesare Lombroso, 1835–1909), Бекарије (Cesаre de
Baccaria, 1738–1794) и Гуерија (Andre-Michel Guerry, 1802–1866). Ломброзо се
бавио антрополошким својствима криминалаца покушавајући да утврди њихове
разликовне карактеристике. Бекарија је дао „економски“ модел људског
понашања који се заснива на принципима награђивања и кажњавања, што
одговара каснијем учењу бихевиоралне психологије. Он је признавао и сазнајне
моменте, сматрајући да људска бића доносе одлуку о извршењу злочина, и то на
основу процене предности и недостатака криминалне радње. Гуери је, уз
Кутељеа (Adolphe Quetelet 1796–1874), један од родоначелника
криминалистичке статистике. На основу прецизне евиденције злочина у
француским општинама, Гуери је анализирао географску распрострањеност
злочина и његову везу са економским и образовним статусом. Важан је и
допринос Хуга Минстерберга (Hugo Münsterberg, 1863–1916), који је почетком
20. века у Сједињеним Америчким Државама указивао на значај психологије за
правосуђе. Теме о којима је Минстерберг говорио, које су данас саставни део
психологије криминала и рада криминалистичких психолога, биле су:
 поузданост сведочења,
 откривање лажи,
 лажна признања,
 сугестивна испитивања на суду и
 технике интервјуисања.
Теме значајне за психологију криминала данас су предмет неколицине
угледних међународних часописа. Следи навођење најбољих часописа, а у
загради се налази импакт фактор за 2010. годину:
 Law and Human Behavior (2,268),
 Behavioral sciences and law (1,505),
 Legal and Criminological Psychology (1,306),
 Psychology crime and law (1,133),
 Journal of Forensic Psychiatry and Psychology (0,615),
 Journal of Forensic Psychology Practice (0,535).
О значају психологије криминала сведоче формални и организациони
показатељи. Наиме, у Европи постоји Европско удружење за психологију и
право (Europian Association for Psychology and Law), док у САД постоји
организација Америчко друштво за психологију и право (American Psychology
and Law Society). Сигурно је да се у тим организацијама, поред других сродних
дисциплина, значајна пажња поклања психологији криминала. Како би се стекао
детаљнији увид у предмет и историјски развој психологије криминала, у
наредном одељку биће приказан управо однос те области са сродним
дисциплинама као што су форензичка психологија, полицијска психологија,
кривично право, криминалистика, социјална патологија и психопатологија.

Психологија криминала и сродне дисциплине

Форензичка психологија

Форензичка психологија је једна од многих дисциплина које чине форензичку

науку. Последњи израз се у литератури често наводи и у множини (форензичке
науке). Реч „форензика“ потиче од латинске речи forum – суд, што значи да
форензичка наука обухвата оне науке које се на непосредан или посредан начин
односе на право, било да је реч о кривичном или грађанском праву. Хоук и
Сигел дају следећу дефиницију форензичких наука: „...наука о повезивању
људи, места и ствари укључених у криминалну активност; ове научне
дисциплине помажу у обради и кривичноправних и грађанскоправних процеса“
(Houck, Siegel, 2006: 4). У форензичке науке се, на пример, убрајају форензичка
медицина, форензичка антропологија, форензичка ентомологија, форензичко
инжењерство, форензичка психологија, форензичка психијатрија итд. Дакле, у
тој области има преко двадесет наука које се примењују у правном контексту
како би се обезбедила идентификација лица, ствари и других појава од значаја за
спровођење кривично-правних и грађанских процеса. На пример, форензичка
медицина има улогу у откривању узрока смрти како би се одредило да ли је
посреди кривично дело или не; форензичка антропологија даје допринос у
одређивању важних информација као што су пол, године живота, висина, разне
повреде итд., и то на основу испитивања посмртних остатака; форензичка
ентомологија бави се испитивањем инсеката који се могу наћи унутар, на
површини или у близини лешева на основу чега могу да се доносе закључци о
месту и времену наступања смрти; форензичко инжењерство усмерено је на
испитивање и анализу различитих производа у вези са насталом штетом или
њиховом дисфункцијом. Захваљујући сталном научном напретку, и форензичка
наука се убрзано развија и усавршава.
С обзиром на то да припада групи форензичких наука, форензичка
психологија се односи на легални односно правни контекст. Према Фулеру и
Рајтсману, форензичка психологија представља: „...било који вид примене
психолошких истраживања, метода, теорија и праксе у извршавању задатака
који поставља правни систем.“ (Fulero, Wrightsman, 2009: 2). Могућности које
психологија нуди пракси кривичног и грађанског права су збиља бројне. Пре
свега, ту су стручна вештачења психичког стања извршиоца кривичног дела и
његове способности да учествује у судском процесу. Затим, психолози имају
важну улогу у процени способности за родитељство у процесима усвајања деце
и спровођења бракоразводних парница. Даље, психолошка истраживања
памћења и других менталних способности веома су битна за разумевање и
поступање у вези са исказима жртава и сведока кривичних дела. Проучавање
распрострањености и карактеристика криминалног понашања и њихова веза са
менталним поремећајима важни су за рад полиције и правосуђа у целини. Знање
о психичком развоју од суштинског је значаја за рад и третман малолетних
преступника. Психолошка знања се примењују и приликом истражног поступка
у идентификацији извршиоца кривичног дела (интервју са осумњиченим,
полиграфско испитивање) или у сужавању опсега осумњичених
(криминалистичко профилисање). У посредном смислу психологија правосуђу и
полицији даје допринос у спровођењу истраживачких и акционих пројеката, у
образовном процесу и селекцији и обуци основног и руководећег кадра.
С друге стране, постоји и друго, знатно уже одређење форензичке
психологије које, за разлику од претходног ширег схватања (да је реч о споју
психологије и права), ту област одређује као спој клиничке психологије и
правног контекста. То значи да се овако схваћена форензичка психологија своди
на стручни рад психолога–вештака који врше психолошке процене окривљених
и спроводе психолошке третмане осуђеника на основу налога из правосуђа.
Такође, практични рад психолога врши се и у грађанскоправним случајевима
када је реч о процесима усвајања деце или додели старатељства над децом. О
ширем и ужем одређењу форензичке психологије говоре Бригем (Brigham,
1999), Бартол и Бартол (2008) и Фулеро и Рајтсман (2009). У прилог ужем
одређењу форензичке психологије као клиничке форензике говори и податак да
је Америчка психолошка асоцијација 1998. године подржала управо то
одређење, док је 2001. та организација форензичкој психологији доделила статус
специјализоване дисциплине, при чему је у њеном називу изостављен придев
„клинички“. Без обзира на ово уже институционално одређење, које је
последица пре свега практичних потреба, наведени аутори су ипак с правом
прихватили шире одређење форензичке психологије. У том погледу,
најтемељнији су Бартол и Бартол (2008), који у оквиру форензичке психологије
издвајају пет крупних области, а то су: полицијска психологија, психологија
криминала и делинквенције, виктимологија, правна психологија и затворска
психологија. С обзиром на то да је тема ове књиге психологија криминала,
одмах пада у очи схватање Бартолових да је она део шире области форензичке
психологије. Они сматрају да је психологија криминала наука о бихевиоралним
и менталним процесима одраслог и малолетног извршиоца кривичног дела
(Bartol, Bartol, 2008: 21). То одређење прихватили су и наши аутори (Радуловић,
2006; Гојковић, 2009).
 Браунова и Кембелова дају концептуални оквир рада форензичких психолога
обухватајући све врсте њихових активности (Brown & Campbell, 2010). Оне
наводе да форензички психолог може имати академски приступ или бити
практичар, чиме се одређује његова улога. Усмереност на решавање проблема
може да буде посредна или непосредна. Контекст у којем се решава проблем
може да се односи на следеће области: полицију, затворе, рехабилитацију,
специјалне болнице и правосуђе. Најзад, учесталост активности ове врсте
психолога може бити у распону од повременог до врло честог ангажовања.
Извори форензичке психологије односе се на време када судови почињу да
препознају менталну болест као могући узрок извршења кривичног дела. На
пример, први покушаји да се у „лудилу“ нађе оправдање за злочин јављају се у
Енглеској у 14. веку, али се критеријуми за утврђивање менталне болести
јављају тек у 18. веку, када за то није било потребно психијатријско знање већ
став пороте. У овом веку у Енглеској се такође поставља питање о способности
окривљеног да буде подвргнут суђењу. Сведочење вештака о менталном
здрављу и урачунљивости окривљених јавља се у 19. веку.
Развој психологије као науке крајем 19. и почетком 20. века утицао је на то да
се појави и могућност примене психолошких сазнања у области рада полиције и
правосуђа. Један од првих који је то уочио био је родоначелник криминалистике
Ханс Грос (Hans Gross, 1847–1915). На основу огромног броја преткривичних
испитивања сведока, он је увидео да у њиховим исказима недостаје поузданост,
па је покушао да пронађе начине за одвајање поузданих сведока од непоузданих.
Француски психолог Бине (Alfred Binet, 1857–1911) међу првима се бавио
проблемима сугестибилности и конформизма код деце, а његове идеје је
искористио и разрадио Вилијам Штерн (Louis William Stern, 1871–1938) у
оквиру истраживачког програма о психологији исказа. Већ помињани
Минстерберг био је немачки психолог који је 1892. године отишао на
Универзитет Харвард како би у Сједињеним Америчким Државама основао
прву лабораторију за експерименталну психологију. Он је 1908. године објавио
књигу „На клупи за сведоке“ у којој се снажно залаже за употребу психологије у
правосуђу и уопште у пракси спровођења закона. Укратко, Минстербергов став
био је да у процесу утврђивања истине на суду психологија има исти значај као
што има хемија у утврђивању да ли се у стомаку жртве налази отров и да ли је
мрља од крви људског или животињског порекла. Он је као стручни сведок
учествовао у неколицини судских процеса који су у то доба имали велики
публицитет. Његови налази односили су се на поузданост сведочења. Нажалост,
Минстербергова књига, као и његови напори уопште, није наишла на добар
пријем код правника због тога што су његова залагања за примену сазнања
експерименталне психологије у судницама схваћена као претеривања. Један
професор права је у то време написао сатирични чланак у којем је приказао
унакрсно испитивање Минстерберга о могућностима ескперименталне
психологије у правосуђу. Закључак овог замишљеног испитивања био је да у
психологији нема довољно практичних знања. Иначе, ученик Хуга
Минстерберга Вилијам Марстон (William Marston) направио је 1915. године
прототип полиграфа помоћу којег се током ислеђивања мерио систолички крвни
притисак, за који је Марстон претпостављао да је показатељ давања лажних
исказа.
Осим напретка психологије у области памћења и сведочења, на развој
форензичке психологије утицала је и социјална психологија – учење о групној
динамици. То је изазвало интересовање за истраживање процеса доношења
одлука, што се непосредно односило на судске пороте. Даље, развој техника за
психолошку процену омогућио је да психолози активно учествују у утврђивању
урачунљивости извршилаца кривичних дела.
Интелектуални извори форензичке психологије могу да се нађу у развоју
сродних дисциплина попут криминологије и социологије. „Економским“
моделом људског понашања и схватањем да казна треба да буде сразмерна
учињеном делу, као и схватањем да она треба да има превентивни аспект,
Чезаре де Бакарија је крајем 18. века утицао на то да се напусти грубо физичко
кажњавање осуђеника. Чезаре Ломброзо (Cesare Lombroso) је крајем 19. века
схватањем о биолошким условљеностима криминалног понашања утицао на
криминологе и правнике. Иако му је теорија у основи погрешна, његов
методолошки приступ одликовале су темељност и систематичност. Да би
показао да постоје антрополошке разлике између криминалаца и здравих људи,
он је те групе поредио према лобањама, вилицама и цртама лица.
Друштвене промене су свакако допринеле да се, поред многих других, развије
и област форензичке психологије. На пример, све већа пажња се поклања
превенцији и сузбијању породичног насиља, што изискује помоћ психолога у
погледу третмана жртава и давања стручних процена за потребе судова. Слично
је и са сексуалним деликтима који се односе на малолетнике или случајеве
силовања у браку. Оваквим штетним појавама донедавно није поклањано
довољно пажње, а неке од њих чак нису биле ни препознате у кривичним
законима. На пример, тек пре неколико година у Кривичном законику
Републике Србије промењена је одредба која се односи на силовање и која је
гласила „Ко принудно обљуби лице са којим није у браку...“ Према овој
некадашњој одредби муж није могао да силује своју жену. Иако још увек
недовољно, данас је друштво спремније да се суочава са оваквим појавама, а
форензичка психологија ту има битан допринос.
Даљи утицај друштвених промена односи се на третман и рехабилитацију
преступника. Све веће потребе друштва у погледу рада са осуђеницима
подстичу на тражење нових решења како би резултат издржавања казне био
појединац у што већој мери оспособљен за живот у складу са законом.
Полицијска психологија

Полицијска психологија је као област примене психологије настала у првим

деценијама 20. века, када се јавила потреба за унапређењем поступка
професионалне селекције кадра у полицији. Са развојем психодијагностичких
средстава, психологија је добила приступ основним безбедносним
организацијама попут војске и полиције. Друга важна област примене
психологије у полицији била је борба против стреса, што је у непосредној вези
са природом посла полицајца. Осим решавања проблема у вези са стресом,
психолог у полицији обавља све оне послове из домена психологије рада,
наравно уз уважавање особености и сложености полицијског посла. Дакле,
психолог се у полицији бави питањима образовања и обуке, руковођења,
процене прилагођавања животу и раду у полицијском колективу, процене
психичког стања и спремности за обављање специјалних задатака, што обухвата
и рад са припадницима јединице за специјалне намене као што су, на пример,
антитерористичке јединице. Посебно значајну област представља саветодавни
рад у случају дисциплинских проблема, болести зависности и менталних
поремећаја.
Када је реч о борби против криминала, психологија је нашла своју примену у
полиграфским испитивањима, профилисању извршилаца, формирању и раду
преговарачких тимова и интервјуисању жртава, сведока и осумњичених.
За полицијску психологију је посебно значајна 1968. година, када је у
Сједињеним Америчким Државама полицијској управи Лос Анђелоса почео да
ради психолог Мартин Рајзер. То је био први пут да се у полицију прима
психолог са пуним радним временом. Након петнаест година активног рада у
редовима полиције Рајзер је објавио књигу под називом Полицијска психологија
(1982). Садржај те књиге односио се на широк дијапазон активности којима је
овај психолог доприносио успешности рада полиције и очувању менталног
здравља њених припадника. То су била поглавља која су се односила на погледе
психолога на полицијску значку, дакле његове дужности, затим поглавље о
образовању и обуци полицајаца, о менталном здрављу, саветодавном раду и
стресу у полицијској професији. Посебна поглавља односила су се на
специфичности брачних проблема и развода полицајаца, као и на проблеме са
којима се суочавају њихове жене због природе полицијског посла. Даље, Рајзер
говори и о самоубиствима у редовима полиције. Потом следе поглавља која се
односе на примену психологије у борби против криминала. Ту се говори о
преговарању у талачким ситуацијама, о употреби хипнозе у криминалистичким
истрагама, па чак и о евентуалној употреби услуга видовитих особа у
криминалистичкој делатности9.

Криминологија

Криминологија је мултидисциплинарна област и врло је блиска психологији

криминала јер се у њој, пре свега, одређује сам појам злочина. За психолога који
намерава да се бави проблемом криминала неопходно је да прошири знања са
садржајима криминолошких разматрања о природи, облицима, узроцима и
контроли криминалног понашања како на појединачном, тако и на друштвеном
нивоу. У односу на употребу квантитативних метода ове две науке су врло
блиске, јер за тако сложен феномен какав је криминал нису довољни различити
приступи и схватања који доводе до стварања теорија о узроцима криминала и
могућностима његовог сузбијања и превенције. Потребно је да се претпоставке о
узроцима злочина подвргавају искуственој провери. Тек када се то уради могуће
је на рационалан начин доносити одлуке о примени тих сазнања у борби против
криминала. С обзиром на то да су психички узроци често пресудан чинилац у
настанку криминалног понашања, и психологија криминала има значај за
криминологију.

Криминалистика

У Србији и осталим земљама овог региона криминологија и криминалистика

су снажно засићене појмовним репертоаром кривичног права. Те области се
традиционално изучавају на правним факултетима, док у новије време код нас
постоји тенденција издвајања криминалистике у матичну научну област која се
изучава у оквиру полицијског школства на Криминалистичко-полицијској
академији у Београду и у још неким високошколским установама10. Основни
појмови из области кривичног права битни су за психологију криминала из
најмање два разлога. Прво, због прецизног и објективног одређивања концепта
злочина и кривичног дела, а друго због практичних и техничких потреба које се
јављају у искуственим истраживањима криминалног понашања. Наиме,
психолог који се бави оваквим истраживањима мора да има основна
кривичноправна знања како би био у могућности да научно испитује
преступнике (организација истраживања, узорковање, схватање друштвене
оправданости истраживања итд.).

9
Наравно, учинак „видовњака“ који је испитан на методолошки утемељен начин био је безначајан. Тиме
је Рајзер показао да у расветљавању злочина нема места за такве активности. Хипноза је, према његовом
мишљењу, дала извесне резултате.
10
О научном статусу криминалистике види: Игњатовић и Коларевић (2008).
 Родоначелник криминалистике професор Ханс Грос, иначе правник по
занимању, међу првима је указивао на значај психологије за кривично
правосуђе. Криминалистика као практична дисциплина је за проучавање
криминалног понашања изузетно важна. На основу криминалистичке
делатности може да се дође до кључних података који се непосредно односе на
криминално понашање – на пример, када је реч о начину извршења кривичног
дела, понашању осумњиченог приликом информативног разговора или у
полиграфском испитивању. С друге стране, познавање психологије криминала је
значајно за криминалисте како у смислу остваривања њиховог дубљег
разумевања криминалног понашања, тако и у примени психолошких принципа и
техника у расветљавању злочина и поступању са учиниоцима.

Социјална патологија и психопатологија

Крупан део криминала, посебно насилничког криминала, тесно је повезан са

елементима социјалне патологије. Не само код лаика, већ и у случају многих
стручњака, постоји имплицитна претпоставка о битном утицају неповољних
друштвених фактора на криминално понашање. То се посебно односи на утицај
сиромаштва и ниског образовања, на нестабилне породичне односе и уопште на
неодговарајућу друштвену средину у којој се стварају будући преступници.
Битни сачинитељи патолошке средине су алкохолизам и наркоманија, појаве
које дубоко задиру и у област психопатологије. Поред болести зависности,
настанку криминалног понашања погодују и друге области психопатологије где
посебно место заузима психопатија. Важно питање на које психологија
криминала треба да одговори јесте шта утиче на то да код неких особа
социјалнопатолошке и психопатолошке појаве дође до криминалног понашања,
док код неких других особа који су на исти начин изложене овим неповољним
чиниоцима криминално понашање изостаје.

Психологија криминала у Србији

Развој психологије криминала код нас текао је у оквиру судске психологије.

Област судске психологије настала је на основу додира психологије и
правосуђа, па су је аутори попут Путника (1976) и Аћимовића (1988) одредили
као науку која се бави проучавањем психичких збивања значајних за успешно
вршење правосудних функција. Психологија криминала схватана је као део
судске психологије који се бави проучавањем психолошких узрока и
манифестација криминалитета (Аћимовић, 1988). Наведени аутор у истом делу
даје детаљнији опис развоја судске психологије на простору бивше Југославије.
С обзиром на то да се судска психологија тада предавала на правним
факултетима и у оквиру полицијског школства, може да се закључи да је у
таквој концепцији преовладавао појмовни репертоар правних наука. Дакле,
„судска психологија“ била је конципирана тако да обухвати фазе и битне
карактеристике кривичног поступка. Била је то примена психолошких знања на
судске исказе, на учеснике кривичног поступка (окривљени, бранилац, сведок,
вештак, судија), на преткривични поступак, схватање и улогу жртве, па и на
осуђенике – лица над којима се извршавају кривичне санкције. С друге стране, у
оквиру психологије злочина (криминалне психологије) Аћимовић разматра
мотивацију криминалног понашања, криминогену личност и криминалну
гомилу и масу.
Деведесетих година прошлог века запажено место у развоју психологије
криминала има Институт за криминолошка и социолошка истраживања у
Београду. Након обимног истраживања у оквиру пројекта „Тешки облици
криминала у Србији у транзицији“, Институт објављује неколико свезака
часописа под називом „Психологија криминала“, као и монографију о
психопатији. У бројним радовима темељно се истражују криминално понашање,
личност преступника и утицај социолошких фактора на криминално понашање.
О садашњем нивоу развоја психологије криминала говоре новија издања која
се односе на ову област. То су „Психологија криминалитета“ проф. Радојка
Миловановића (2005), „Психологија криминала – психопатија и
преступништво“ Данке Радуловић (2005) и „Психологија криминалног
понашања“ Весне Гојковић (2009). Заједничко за ове ауторе је да у одређењу
психологије криминала у основи прихватају поменуто гледиште Бартола и
Бартола (2008) да је то наука о бихевиоралним и менталним процесима одраслог
и малолетног извршиоца кривичног дела. С друге стране, потребно је поменути
књиге Милана Костића (2002) и Голубовића и сарадника (2002) које се односе
на форензичку психологију, а у којима се заступа уже схватање ове дисциплине,
а то је судскопсихолошка експертиза личности преступника.

Oдређење психологије криминала

у овој књизи

Одређење психологије криминала у овој књизи биће нешто шире од

уобичајеног схватања Бартола и Бартола да је психологија криминала наука о
бихевиоралним и менталним процесима одраслих и малолетних извршилаца
кривичних дела. Областима у вези са овим схватањем биће посвећен први део
књиге. Оне се односе на одређење криминалног понашања и преглед
психологије као науке, теорије криминалног понашања, личност извршилаца,
менталне поремећаји и криминал и психолошке аспекте појединих врста
криминала.
 Шире одређење обухвата и практичне аспекте у смислу примене психологије
у сузбијању криминала11. То су криминалистички интервју, полиграфски
методи, криминалистичко профилисање, преговарање и употреба алтернативних
метода попут хипнозе у борби против криминала. Овим областима биће
посвећен други део књиге. Оваквом схватању предмета психологије криминала
блиско је одређење Ховита, који прави терминолошку разлику између
форензичке и криминолошке психологије (Howitt, 2006). Ужа дефиниција
криминолошке психологије према овом аутору обухвата све аспекте
психологије преступника. Проширивањем поља криминолошке психологије на
друге категорије лица, попут жртава, сведока, оперативних радника, и на
практичне области (профилисање, полиграфско испитивање итд.), граница
између криминолошке психологије и форензичке психологије све више се
смањује, тако да би оне на крају могле да се разликују једино по томе што
форензичка психологија осим односа са кривичним правом укључује и
грађанско право (нпр. процене подобности за усвајање деце).

Психологија и криминал

Криминал чине оне радње које су у супротности са прописима, пре свега са

кривичним законом. Међутим, одређење криминала једноставно је само на
почетку. Довођење у везу са прописима представља најобјективнији начин да се
криминал одреди, јер се сматра да је судски процес једини начин да се у
потпуности утврди да ли је реч о криминалу или не. Други начини, без обзира на
то да ли су они део судског процеса или не, сматрају се далеко мање поузданим.
На пример, рад полиције или тужилаштва, ма колико битан за спровођење
закона, само отвара сумњу у то да ли се ради о криминалу, а тек по завршетку
судског процеса, односно приликом доношења правоснажне пресуде, може са
потпуном извесношћу да се тврди да је неко понашање било криминално.
Слично је и са опажањима јавности у погледу криминалног понашања. На
основу рада средстава јавног информисања код јавности може да се створи
снажна увереност у кривицу неког лица или групе лица. Колико год рад јавних
медија био објективан, увек остају недоумице и могућности грешке, а судски
процес је она крајња инстанца где се добија коначни одговор о томе да ли је
неки чин био криминалне природе. Нажалост, ни судови нису безгрешни па се
догађа да људи неправедно заврше на робији. Али, може се рећи да свако
цивилизовано друштво улаже највеће напоре да обезбеди објективност и
непристрасност у судским поступцима. С друге стране, ни „правна“ дефиниција
криминала није без тешкоћа. На пример, колики узраст неке особе треба да буде

11
Постоје покушаји да се ови практични аспекти организују у дисциплину под називом
криминалистичка психологија.
да би се она могла сматрати кривично одговорном? Та граница је у Ирској седам
година, у Шпанији 16, а у другим земљама између ових вредности. У Србији се
кривична санкција не може изрећи лицу које у време извршења кривичног дела
није навршило 14 година. Тим примерима се релативизује одређење злочина, јер
се његово извршење на различите начине доводи у везу са годинама живота.
Даље, злочин се релативизује и у погледу радњи државе (самим тим и
правосудних органа) које се предузимају у односу на извршиоце. Постоји појава
да се са развојем друштва број хапшења и пресуда за одређена кривична дела
смањује, а да се стваран број оваквих противправних понашања није нимало
променио. За пример се може узети коришћење канабиса у Енглеској. Услед све
раширеније употребе те дроге, рад правосудних органа и полиције у погледу
репресије и превенције почео је да опада. По толеранцији у погледу узгоја и
поседовања канабиса позната је Холандија, у којој су те радње такође
противзаконите, али ипак дозвољене.
Колико и правно одређење криминала може да буде релативно говоре и
примери промена кривичних закона у погледу тешких кривичних дела какво је
силовање. Кривична законодавства разних земаља, па и наше земље, до скоро
нису признавала силовање у браку као злочин. Даље, право може и да се
злоупотреби, па се могу донети такви прописи који дозвољавају убиства и
прогоне као што је био случај у нацистичкој Немачкој. Ових неколико
упечатљивих примера указују на то да је злочин друштвено изграђена појава.
Иако у свим друштвима постоје неке универзалне норме, које су укључене у
правне прописе и које не дозвољавају различите облике насиља и одузимања
имовине, друштва се развијају и пролазе кроз промене, па се тако мењају и
опсег и садржај прописа. Захваљујући развоју технологије данас је актуелан
високотехнолошки криминал – област којој се озбиљно приступа са
кривичноправне стране.
Нажалост, постоје разни облици неморалног и нехуманог понашања који у
одређеном тренутку могу да буду у складу са правним прописима. На пример,
загађивање животне средине које врше моћна предузећа, повлашћен положај
капиталисте који у спрези са политиком будзашто купује државну имовину,
злоупотреба посланичког имунитета или одуговлачење судског процеса како би
дошло до застаревања предмета. Такви случајеви се веома тешко процесирају,
иако је најчешће већи део грађана свестан њиховог погубног утицаја на
друштво. Може да се закључи да је криминал један облик друштвено
непожељних појава који је формално одређен и чије спречавање и сузбијање
зависи не само од закона већ и од друштвених односа и владајућих вредносних
система.
У сваком научном разматрању неке појаве најпре се полази од њеног описа.
Када је реч о криминалном понашању, постоје два основна начина за његово
описивање. Први начин односи се на информације којима располажу
правосудни органи и полиција – користе се све расположиве евиденције
кривичних случајева који представљају основу за различите врсте анализе.
Последњих деценија, захваљујући коришћењу информационе технологије, тај
посао је знатно олакшан. Довољно је ући у правосудне и полицијске евиденције
и извршити потребне претраге. На тај начин може да се стекне увид у
распрострањеност и структуру криминалног понашања, а могу да се врше и
бројне друге, сложеније анализе (трендови, географска дистрибуција,
профилисање извршиоца итд.). Треба имати на уму да постоји разлика у
валидности информација у односу на то из које евиденције потичу. На првом
месту је судска евиденција правоснажних пресуда. Насупрот њој су полицијске
евиденције о случајевима за које се по правилу не зна правосудни исход.
Међутим, без обзира на тај недостатак, полицијске евиденције садрже драгоцене
информације о криминалу јер, иако је откривање извршилаца кривичног дела
суштински важно, важне су и друге информације које се односе на начин
извршења кривичног дела. У прилог полицијским евиденцијама наводи се
њихова еколошка ваљаност. Разуме се, и информације до којих долази полиција
прикупљају се у складу са законом и оне представљају основу за даљи рад
правосудних органа. Други начин да се дође до информација које се односе на
криминал јесте исказ особе, до којег се долази постављањем питања у форми
интервјуа или упитника. Такав приступ се користи у разним истраживањима
криминалног понашања. И у случају узорних грађана и у случају осуђеника,
уколико се обезбеди одговарајућа сарадња, испитаници су у стању да дају
значајне информације о свом криминалном понашању. Недостатак се огледа у
томе што, уколико нема одговарајуће мотивације, испитаници могу да прикрију
податке о свом криминалном понашању. Како би се илустровало претходно
излагање, биће наведена три емпиријска истраживања.
Брејм и сарадници су на основу лонгитудиналног истраживања на узорку од
неколико стотина извршилаца утврдили да постоји позитиван однос између
прошлог и будућег чињења кривичних дела и да претпостављену унутрашњу
тенденцију криминалног понашања одликују трајност и стабилност (Brame et al.,
2005). Као критеријумске варијабле ти аутори су користили званичне
полицијске податке и интервјуе са извршиоцима кривичних дела.
Слично су урадили и Дин и сарадници, који су на узорку од 15.000
извршилаца кривичних дела статистичким путем демонстрирали ефекат
специјализације у извршењу кривичних дела (Dean et al., 2005). Њихови налази
су показали да насилни извршиоци теже да врше насилна кривична дела, док
ненасилни извршиоци теже да врше ненасилна кривична дела.
Волф и сарадници (1995) извршили су анализу латентне структуре
модалитета криминалног понашања. Узорку од 314 правоснажно осуђених
мушких испитаника који су се налазили на одслужењу казне у затвору за све
врсте кривичних дела осим политичких био је дат упитник ТБР. Применом тог
упитника добијени су подаци о учесталости откривених и неоткривених
преступа и криминалног понашања. Применом методе главних компонената
чији је број одређен Гутман–Кајзеровим критеријумом анализирана је
учесталост јављања 41 врсте криминалног понашања. Добијено је девет главних
компоненти које су обухватале 74,3% од укупног варијабилитета процењеног
криминалног понашања. Прва главна компонента била је одговорна за половину
варијабилитета који се односио на издвојене главне компоненте. Она је била
дефинисана свим варијаблама, што је указало на постојање општег фактора
криминалног понашања. Када су издвојене главне компоненте биле ротиране у
облимин позицију, након 32 итерације добијено је факторско решење у коме је
први фактор био дефинисан уништавањем друштвене и туђе имовине, убиством,
учествовањем у тучи, насилничким понашањем и наношењем тешке телесне
повреде. Обележја тог фактора показала су да насилна понашања показују
тежњу заједничког груписања. Осим тога, убиство је било у вези и са
криминалом наркомана. Ова и слична истраживања дају потврду да је криминал
системска појава, да се у њему могу откривати правилности без обзира на то да
ли се подаци узимају из званичних евиденција или на основу исказа испитаника.
У истраживању криминалног понашања могу да се користе и физиолошки
подаци. На основу праћења и анализе физиолошких података у полиграфском
испитивању, на посредан начин долази се до закључака о томе да ли је
осумњичени извршио кривично дело или није.
На који начин психологија може да допринесе проучавању криминала? Неки
криминалисти, имајући у виду да психологија проучава психички живот,
сматрају да се она не може применити у проучавању друштвених појава као што
је криминал. Они сматрају да психологија треба да се бави појединцем,
извршиоцем кривичног дела, што је једним делом тачно. С друге стране, треба
имати у виду да је предмет психологије понашање, а криминално понашање је
само једно од многих радњи које врше појединци или групe људи. У почетку
развоја психологије као науке, њен предмет су биле појаве и процеси свести. У
Вунтовој (Wundt) лабораторији, која је основана 1879. године у Лајпцигу, путем
интроспективног метода вршена су прва психофизичка истраживања. Циљ је
био да се установи од чега је изграђена свест, да се пронађу њени основни
елементи који даље не могу да се разграде. Дакле, први психолози су,
угледајући се на резултате развијених природних наука, проучавали структуру
свести. Отуда потиче назив тог правца психологије – структурализам. Они су се
бавили менталном хемијом, начином на који се основни елементи мешају и
једине дајући сложене облике психичког живота. Области психичког живота
којима су се бавили структуралисти биле су основни психички процеси као што
су опажање, мишљење, памћење, пажња и осећања.
Почетком 20. века под утицајем америчких психолога предмет психологије
бива проширен. Настаје правац бихевиоризам (од енглеске речи behavior) у
којем се сматра да је предмет психологије понашање. Бихевиористи су сматрали
да из психологије треба да се избаце менталистички термини и да она треба да
се бави само оним што је видљиво, а то је понашање. Они се превасходно баве
процесом учења сматрајући га за кључни чинилац понашања.
Крајем 19. и почетком 20. века настаје Фројдова психоанализа, под чијим
утицајем се у оквиру психологије, поред свести и понашања, проучавају и
несвесни процеси. Његова плодна теорија дала је добру основу за разумевање
свих облика душевних поремећаја и поремећаја понашања, укључујући и
криминално понашање.
Када је реч о криминалу, одмах може да се постави питање шта психологија
треба да проучава – свест, понашање или несвесне процесе преступника? Сва
знања којима психологија располаже могу да буду корисна у објашњавању
криминала. На основу познавања основних психичких процеса и особина могу
да се траже дистинктивне карактеристике преступника. Другим речима, могу да
се проверавају хипотезе о томе да ли преступници имају поремећену пажњу,
тешкоће у контроли нагона, низак ниво фрустрационе толеранције, низак степен
интелектуалних способности или низак ниво моралног расуђивања. На основу
познавања процеса и механизама учења могу се правити покушаји предвиђања
криминалног понашања, а у складу с тим и контроле криминалног понашања.
Познавање несвесних процеса такође може представљати основу за разумевање
настанка механизама у личности који доводе до кршења моралних норми и
вршења кривичних дела. Та знања о човеку могу да одреде границе до којих
могу да се врше корективни третмани осуђених лица која су упућена на
издржавање заводских санкција.
С обзиром на то да психологија има веома сложен предмет проучавања, у њој
су се до данашњих дана одржали различити филозофски погледи о људској
природи, могућностима и начинима сазнања, научним идеалима и вредносним
мерилима. Ти погледи, које ћемо укратко описати, имају везе и са предметом
ове књиге – криминалним понашањем.
Да ли је човек биолошко или друштвено биће, питање је које се поставља и у
другим наукама. Психолози су различито одговарали на то питање. Тачније, они
су у свом изучавању психичког живота и понашања имали различита полазишта.
У новије време, под утицајем развоја информационе технологије, присутна је
још једна парадигма – виђење човека као машине или сложеног система. Ако
имамо криминал у виду, они који попут Ломброза верују да је човек биолошко
биће, тражиће у криминалцима биолошка одступања. Они који верују да је
човек друштвено биће, корене криминалног понашања тражиће искључиво у
утицајима средине и неодговарајућој актуализацији људских потенцијала.
Информатички оријентисани психолози тражиће „квар“ у системима од којих
зависи човеково понашање.
На који начин можемо да сазнамо стварност, односно да ли уопште можемо
да је сазнамо? Ово је древно филозофско питање на које постоје два основна
одговора; биће наведени филозофи Лок и Лајбниц. Први сматра да „ништа није
у интелекту што није било у чулима“, док други додаје: „ништа, осим самог
интелекта“. Да ли нас наша чула верно извештавају о свету, или то зависи од
наших карактеристика? Одговори на ова питања имају снажан утицај на научна
стремљења психолога. Да ли преступник ствари сагледава на исти начин као
узоран грађанин, само се не придржава закона, или се ради о другачијем
конструисању догађаја и односа?
Какви су научни идеали психологије? Први психолози покушавали су да
примене моделе развијених природних наука. Отуд „атомизам“ и „ментална
хемија“ структуралиста и позитивизам бихевиориста. Док су структуралисти
тражили основне елементе психе и силе које их повезују, бихевиористи су
проучавали само оне појаве које могу да се непосредно посматрају и мере. Још
на почетку развоја психологије брзо је схваћено да у њеном случају не може да
се примењује прост детерминизам у смислу „један према један“ (јасне узрочне
везе у оквиру којих једна појава непосредно узрокује другу). Дошло се до
закључка да објашњења треба да почивају на принципу мултифакторијалности,
што значи да једна појава може да зависи од више чинилаца, или да један
чинилац може да утиче на више појава. Временом се такође прихватило начело
да се узрочне везе схватају као функционалне зависности, у складу са рачуном
вероватноће.
Као и у филозофији, у психологији се поставио проблем детерминизма спрам
слободе воље. Да ли у људском понашању искључиво важи принцип „штапа или
шаргарепе“, или постоји нешто што се зове слободна воља? Да ли преступник
крши закон зато што је жртва своје биографије, или се ради о слободно
изабраном чину? У кривичном праву полази се од тога да је човек одговоран за
своје радње, док се у филозофији и психологији нуде различити одговори.
Разуме се, улога кривичног права је да пружи практична решења која ће да
омогуће опстанак и функционисање друштва. С друге стране, циљ филозофије је
да се дође до основних знања о бићу и човеку и она су увек, имплицитно или
експлицитно, садржана у свим наукама у виду онтолошких, епистемолошких и
аксиолошких претпоставки.
Једно од битних питања у психологији јесте да ли она треба да објашњава
појаве, или треба да тежи њиховом разумевању. Да ли психичке појаве треба да
се објасне позивањем на узроке, како се то ради у природним наукама попут
физике или хемије? Да ли све појаве које проучава психологија могу да се сведу
на биолошке законитости, као што се покушава путем редукционистичких
објашњења? С друге стране, могуће је да се појаве објашњавају позивањем на
сврхе или циљеве као у друштвеним наукама. Доживљаји и понашања могу да
се разумеју тако што се проникне у њихов смисао и значење. У вези са тим
питањем је приступ изучавању психичких појава. У складу са идеалом
природних наука, траже се правилности високог степена општости, научни
закони којима се појединачни случајеви примеравају како би се дошло до
њиховог објашњења. Тај приступ познат је под називом номотетски приступ.
Његове присталице тврде да у науци ништа не сме да буде индивидуално и
јединствено, па се на тај начин проучавају и психичке појаве. Тек када се дође
до одређених правилности, постоји могућност да се објасни понашање у
појединачним случајевима. За тај приступ су карактеристичне строга научна
методологија и употреба статистике. С друге стране, постоји такозвани
идиографски приступ у којем се јединка схвата као јединствена појава која се не
може објаснити подвођењем под апстрактне правилности, већ се може разумети
само у контексту њене целовитости и непоновљивог животног искуства. Методи
у том приступу прилагођени су настојањима да се дође до јединствених
доживљаја особе, па се зато употребљавају интервјуи и други слични методи
код којих је нагласак на томе како јединка опажа и доживљава себе саму, а не
како то чини научник који је проучава12.
Номотетско (грч. nomos – закон) односи се на правилности до којих се дошло
научним истраживањем. Објашњење сваког новог случаја врши се његовим
подвођењем под откривене законитости. Идиографско (реч идиофеномен
означава непоновљиву, јединствену појаву) односи се на сазнања која се односе
на појединачан случај и ни на један други. У криминалистичком смислу то би
значило да је сваки злочин јединствен и да покушаји уопштавања злочина
немају много смисла. У психологији постоји велика разлика између уопштених
сазнања о човеку, добијених на узорцима, која се потом примењују на сваког
појединачног члана популације из које је тај узорак издвојен, и сазнања која су
добијена у клиничкој пракси, која су дубоко лична и нису подложна
уопштавању. С једне стране, људи се могу разврставати према психичким
карактеристикама дуж релевантних димензија којима се њихово понашање
описује, објашњава и предвиђа. С друге стране, предвиђања добијена
идиографским путем односе се на конкретну јединку и тешко су применљива на
друге, ма колико оне биле сличне јединки о којој је реч. Док код идиографских
истраживања проблем представљају уопштавања (како уопштавати ако је све
јединствено и непоновљиво), код номотетских истраживања постоји проблем

12
Више о томе видети у: Поповић, Б. В. (2001) Буквар психологије личности, Београд, Друштво
психолога Србије.
партикуларизације налаза на појединца, јер закономерности представљају
емпиријску чињеницу. Ако се на емпиријски начин утврди да постоји пораст
криминала у сиромашним, неразвијеним подручјима, то не значи да ће
малолетник Јова Јовић из таквог краја постати криминалац. Штавише, на Јову
Јовића не може се применити ни емпиријски утврђена вероватноћа да ће постати
криминалац. Та вероватноћа се односи на одређен постотак деце из сиромашних
крајева из малопређашњег примера. Да би се утврдили потенцијали за
криминално понашање Јове Јовића потребни су додатни подаци, што се у науци
зове екстратестовно сведочанство.
Од тога какве је одговоре нашао (тачније, изабрао) у вези са претходним
питањима, зависе и сазнања до којих научник треба да дође. Наравно, битан
чинилац у избору приступа и метода јесу практични задаци. Тако је и када је реч
о криминалном понашању. Психолог који настоји да објасни криминално
понашање и да га предвиди како би се дошло до идеја које би омогућиле
превентивне мере, примењиваће номотетске методе. С друге стране, психолог
који ради у казненој установи покушаће да разуме свог клијента, затвореника, и
да га идиографским методама наведе на веће и боље разумевање сопствених
поступака и поступака других људи. У ту сврху користиће неке облике
психотерапеутских интервенција у чијој је основи разговор.

Однос психологије и права

Однос психологије и права већ смо дотакли када је било речи о развоју
форензичке психологије. Може се рећи да трагови сукоба Минстерберга и
правника и данас постоје. Али, без обзира на несугласице и неразумевања,
психологија има све важније место у правосудним системима цивилизованих
земаља. Извори несклада између те две области проистичу, пре свега, из саме
њихове природе. Психологија је емпиријска наука, што значи да се у њој
проверавају хипотезе које бивају потврђене са мањим или већим степеном
извесности. У правним одлукама нема места неизвесностима. Окривљени је
извршио кривично дело које му је стављено на терет, или га није извршио.
Даље, насупрот прагматичне оријентације права често стоји академска и
апстрактна оријентација научног приступа у психологији. За разлику од правног
прескриптивног дискурса, у психологији преовлађује дескриптиван дискурс.
Као и друге емпиријске науке, психологија је иновативна и склона сталном
преиспитивању постојећих знања, док је право конзервативно и тежи строгом
одржавању законитости.
Према Хенeју, постоје примена психологије у праву, психологија и право и
психологија права (Haney, 1980). Форензичка психологија у праву односи се на
примену психолошких модела и теорија како би се пружила помоћ у постизању
циљева правосуђа, као што је процена урачунљивости извршиоца кривичног
дела, процена опасности која потиче од извршиоца, процена исказа сведока.
Стављањем психологије и права у заједнички контекст као равноправне
дисциплине означава се примена психолошких знања и принципа у сврху
проучавања правног система како би се он променио и унапредио. На пример, то
је проучавање психолошких чинилаца који утичу на одлуке да се неко лиши
слободе и кривично гони и осуди. Најзад, психологија права бави се
проучавањем природа и извора правног система и чиниоца који утичу на његову
ефективност.
Суштинске разлике у психолошким приступима који су наведени као
номотетски и идиографски утичу на прихватање психолошких метода и знања у
правном систему. Апстрактна академска знања проистекла из позитивистичке
методологије често је тешко применити у конкретним случајевима као што је
судски процес. Квантитативна знања проистекла из експерименталних студија и
сложених статистичких процедура често нису подесна за практичне потребе
правосуђа које је усмерено на решавање индивидуалног случаја.
Детерминистичко схватање је у супротности са правним назором према ком
делатник има слободну вољу од које зависи да ли је кривично дело извршено,
или није извршено. Немогућност потпуног слагања позитивистичке психологије
и правосуђа надокнађује се радом клиничких психолога. У складу са
идиографском оријентацијом, они се баве индивидуалним случајевима и раде са
квалитативним подацима до којих долазе уз помоћ интуитивних и емпатичких
способности. Недостатак овог херменеутичког модела огледа се у
субјективности и пристрасности психолога приликом избора и обраде података.
Наравно, психолози покушавају да обједине и интегришу ова два приступа
полазећи најпре од општих, искуствених оквира и вршећи анализу свих
расположивих података који се тичу појединачног случаја.
Упечатљиве примере односа психологије и права дају Фулеро и Рајтсман
(2009). Они наводе случај убиства полицајца беле расе које је извршио црнац у
једној америчкој држави. Један од основа одбране био је тај да приликом
одлучивања да ли да се досуди смртна казна постоји утицај расних предрасуда.
Наиме, емпиријска истраживања су показала да се смртне пресуде статистички
више доносе у случајевима када црнци убију белца, него обрнуто. То
емпиријско сазнање није имало утицаја јер је судија донео закључак да таква
правилност нема никаквог утицаја на конкретан случај који је он водио. Овде се
јасно види разлика у циљевима научника и припадника правосуђа. Док
научници траже истину на основу уопштавања и емпиријских налаза, правници
се баве искључиво конкретним случајем. У наведеном примеру, утврђена је
чињеница да је приликом разбојништва убијен полицајац и то је била довољна
основа да се донесе смртна пресуда. Штавише, суд је емпиријске налазе о
утицају расних предрасуда на смртне пресуде покушао да доведе до апсурда:
уколико би се аргумент о утицају расних предрасуда узео у обзир, тада би све
претходне пресуде морале да буду ревидиране, чиме би се подрио правосудни
систем.
Танфорд говори о две могућности односа друштвених наука и права (Tanford,
1990). Прва је могућност да ће друштвене науке даљим развојем имати све
важнију улогу у правосуђу. С друге стране, постоји могућност слабљења утицаја
друштвених наука на правни живот. Разлог за то су неповољне околности које
се огледају у конзервативности судија, њиховом поуздавању у сопствена знања,
и њиховом неразумевању емпиријских наука. Даље, судије су склоне да
емпиријске науке доживљавају као претњу, и као нешто страно чија се логика
супротставља логици њиховог мисаоног система. С обзиром на то да се
савремена друштва брзо развијају, а људски односи све више усложњавају,
може се очекивати да ће се у будућности остварити прва могућност – веће
приближавање форензичке психологије и правосуђа.
 Објашњења криминалног понашања

С обзиром на то да је криминал сложена појава, он може да се објашњава

помоћу различитих становишта и приступа. Нивои објашњавања криминалног
понашања простиру се од биолошко-генетичких до друштвено-економских. За
један део објашњења криминала заслужна је и психологија. Када је реч о овако
сложеној друштвеној појави, ниједна наука не може да самостално постигне свој
циљ. Због тога може да се закључи да је за проучавање криминала потребно
имати мултидисциплинаран приступ. Објаснити криминал на одговарајући
начин је врло важно, у првом реду због тога што то треба да представља основ
за друштвену интервенцију у правцу спречавања и сузбијања те појаве. Такође,
таква знања су потребна стручњацима различитог профила (криминалистичким
инспекторима, психолозима, социјалним радницима, стручњацима из установа
за извршење заводских санкција, судским вештацима итд.) како би успешније
обављали свој посао.
Објашњења криминалног понашања могу да се поделе на две групе:
биолошка и срединска. Психолошка објашњења имају место негде између те две
групе чиниоца, при чему се нагласак ставља на једну или другу групу.

Биолошки чиниоци криминалног понашања

Конституционалне теорије

Познат је приступ Ломброза, који је сматрао да је преступништво биолошка

датост. Његова основна претпоставка била је да преступнике карактерише
посебна телесна грађа, те да је то нешто што утиче на њихово криминално
понашање. У примитивној телесној грађи Ломброзо је видео атавистичке
генетичке утицаје сматрајући да људи таквих одлика нису у могућности да
усвоје моралне норме развијеног друштва. Данас се зна да он није користио
одговарајућу контролну групу као и то да је у узорку преступника имао доста
ментално заосталих особа. Једна од основних замерки његовим гледиштима је
то што је изглед тих особа могао довести до тога да се сматрају изопштеним и
мање вредним, па је криминал настао као последица друштвених ставова, а не
биолошких чинилаца. Иако се данас лако види апсурдност Ломброзових
закључака, у његовом раду је вредно то што је направљен методолошки покушај
да се одреде дистинктивне карактеристике криминалаца.
У Шелдоновој теорији личности полази се од тога да је телесна грађа у вези
са карактеристикама личности. Он разликује три типа телесне грађе:
ендоморфну, коју имају дебљи, мекши људи, ектоморфну, коју имају мршави и
осетљиви људи и мезоморфну, коју имају чврсти и мишићави људи. Према
Шелдону, ендоморфи су опуштени и дружељубиви, ектоморфи су уздржани и
повучени, док су мезоморфни људи агресивни и склони авантурама. Спроводећи
корелациону студију, он налази да је код осуђеника преовлађује мезоморфна
грађа, док је у овој групи људи најмање заступљена ектоморфна грађа. Неке
провере су потврдиле те Шелдонове налазе, али постоје и супротни резултати.

Генетичка објашњења

Студије над близанцима. Један од начина да се покаже како наслеђе утиче на

криминално понашање, јесте да се проучавају једнојајчани и двојајчани
близанци. Једнојајчани близанци имају истоветан наследни потенцијал, док у
случају двојајчаних близанаца он износи 50 процената. Уколико утицај наслеђа
постоји, постојаће већа стопа слагања (коефицијент конкорданце) међу
криминалним близанцима у односу на оне који нису вршили преступе. Већ у
тридесетим годинама прошлог века Ланге је констатовао да је број парова
једнојајчаних близанаца који врше преступе већи него број двојајчаних
близанаца који то чине (Lange, 1931). Сличне резултате дале су и друге ране
студије. Касније се, међутим, показало да селекција у погледу одређивања
зигозитета испитаника у тим студијама није била задовољавајућа. Седамдесетих
година прошлог века таква истраживања вршена су у скандинавским земљама.
У Данској је Кристијансен на популацији од 3.586 парова близанаца нашао да
веза између зигозитета и криминалног понашања постоји (Christiansen, 1977).
Насупрот томе, у Данској нису нашли статистички значајну разлику између
слагања криминалног понашања једнојајчаних и двојајчаних близанаца, иако је
слагање код једнојајчаних било нешто веће (Daalgard & Kringlen, 1976). Разлика
у налазима та два истраживања није до данас објашњена. И када се добију
резултати који говоре у прилог наследној основи криминалног понашања,
постоје методолошки проблеми. Наиме, могуће је да се због високе сличности
средина на сличан начин понаша према једнојајчаним близанцима, тако да то
може да допринесе њиховом криминалном (и другом) понашању. Они могу
развити и посебну врсту блискости, тако да и то може да допринесе да се
заједнички упуштају у криминалне радње. У таквим истраживањима постоје и
друге методолошке тешкоће, као што је одређење криминалног понашања (која
све кривична дела улазе у његово одређење).
Студије над усвојеном децом. У тим студијама упоређује се повезаност
криминалног понашања усвојене деце са биолошким родитељима и
старатељима. Уколико наследни утицај постоји, тада је већа корелација
понашања усвојене деце и биолошких родитеља. Позната је студија Медника,
којом је обухваћено 14.000 усвојених особа и која је показала да нема везе
између криминалног понашања старатеља и усвојене деце, док је у случају
биолошких родитеља и њихове деце која су усвојена, таква веза постојала
(Mednick et al., 1987). Такве и сличне студије указале су на скромну могућност
генетског утицаја на криминално понашање. Међутим, ни овакви покушаји нису
без методолошких тешкоћа. Стот је указао да су стрес и други проблеми током
трудноће управо својствени за децу која касније бивају усвојена, тако да и то
може допринети њиховом каснијем криминалном понашању (Stott, 1982).
Методолошки проблеми у вези са том врстом студија огледају се у томе што се
користе узорци мале величине, што усвојена деца могу бити на различитим
узрастима и што су могла извесно време да проведу са биолошким родитељима,
чиме би дошло до „контаминирајућег ефекта“, као и то да постоји тенденција да
се деца дају на усвајање сличним породицама.
Хипотеза о утицају хромозома. У пару који одређује пол, жене имају два Х
хромозома, а мушкарци Х и Y хромозом. Од различитих хромозомских
аберација могућа је и она у којој се мушкарац роди са два Y хромозома уместо
једног, што је познато као ХY синдром. С обзиром на то да управо Y хромозом
утиче на стварање мушког пола, научници су у почетку сматрали да други Y
хромозом повећава мушка својства код јединке и тиме доводи до појаве
„супермушкости“. Након почетних закључака да су те особе више растом, да
имају виши ниво тестостерона, тешкоће у учењу и виши ниво агресивности,
временом је као сигуран налаз остала само њихова натпросечна висина.
Озбиљнији преглед ранијих истраживања који је спровела Тајлгардова показао
је да те особе јесу у просеку више, као и да су понешто неспретније од других
(Theilgaard, 1984). У ранијим истраживањима није се показало да тих особа има
у већој мери у затворској популацији, као ни то да су слабијих интелектуалних
способности. С друге стране, сопствено истраживање Тајлгардове показало је да
код њих постоје виши нивои агресивности. У свом узорку она је нашла и више
нивое тестостерона, али је у затворској популацији то пронашла и код XY особа.
Један од закључака Тајлгардове је био да, иако су XYY склоније агресивности
од других људи, то не доводи до тога да оне бивају насилне према другима, или
осуђене на казне затвора.

Неуропсихологија и криминал

Истраживања повезаности неуропсихолошких фактора и криминала веома су

сложена, јер је налазе тешко тумачити. На пример, нађени су различити нивои
неких ензима у форензичкој психијатријској популацији психотичара (Hillbrand
et al., 1998) и код психопата (Stalenheim, 1997). Иако је такве биолошке појаве
могуће наћи на искуственом нивоу, поставља се питање каква је њихова веза са
криминалним понашањем.
 Ствар је јаснија са повредама главе. У зависности од дела мозга који је
претрпео повреду, може доћи до различитих промена у понашању. Уобичајени
психички проблеми после повреда главе су поремећај памћења и пажње,
промене у личности у смислу губитка способности за планирање радњи као и
отежано промишљање њихових последица. Уколико је повређен предњи део
мозга, долази до неконтролисаног понашања, иритабилности и нереалних
мисли. Примећена је појава дезинхибиције, губитка контроле понашања. Милер
наводи да су електроенцефалограми извршилаца насилних кривичних дела
показали више нивое електричне активности у односу на извршиоце других
кривичних дела и неосуђиване особе (Miller 1999а, 1999b). Он наводи да су у
великом броју случајева у медицинској документацији преступника пронађене
повреде главе. Такође, пронађена је веза криминала са елементима насиља и
евиденцијом о перинаталним компликацијама.
Испитивање когнитивних способности преступника у неким случајевима
показало је њихово слабије постигнуће на вербалним него на на невербалним
скалама (Miller, 1988).
Над преступницима су вршена и различита испитивања употребом батерија
неуропсихолошких тестова. На пример, Брајант и сарадници су установили да се
насилни осуђеници разликују од ненасилних на свим скалама Лурија–Небраска
батерије (Bryant et al., 1984).
Блер сматра да су структуре у темпоралном делу лобање – амигдала и
хипокампус – одговорне за насилно понашање (Blair, 2001).
Ни истраживања ове врсте нису лишена методолошких проблема који се
односе на величину узорка, недостатак контролне групе, избор испитаника. У
вези с тим, драгоцен је Милеров закључак да су проблеми у вештинама језичког
изражавања и регулативне функције фронталних делова мозга релативно
стабилни налази добијени на антисоцијалној популацији (Miller, 1988). Он
сматра да су ти проблеми пре последица развојних оштећења него резултат
наследних утицаја. Могуће је да су насилне и импулсивне особе у стресним
ситуацијама мање способне да организују своје афекте, пажњу и мисли, него
што је то случај код других људи. У прилог томе говори концепт егзекутивних
функција које су одговорне за доношење одлука, решавање проблема и
регулацију мисли, радњи и осећања. Сматра се да су те функције локализоване
управо у предњим деловима мозга. Букнер и сарадници су показали да су и деца
и одрасли са добрим егзекутивним функцијама организовани, вешти у решавању
проблема и усмерени на постизање циљева (Buckner, et al., 2003). Последица
поремећаја тих функција су неодговарајуће, насилно и проблематично
понашање.
Биохемијски корелати криминала

Постоје истраживања усмерена на евентуални утицај хормона на криминално

понашање. Разматран је утицај полних жлезда (андроген и естроген),
надбубрежних жлезда (адреналин и норадреналин) и гуштераче (инсулин).
По мишљењу Елиса, андроген снижавањем нивоа будности може да утиче на
антисоцијално понашање (Ellis, 1987). Даље, тај хормон утиче на ниво
тестостерона. Студије у којима се испитивала веза тестостерона и криминалног
понашања нису дале поуздане резултате. Слично је и са утицајем
хипогликемије, за коју се сматра да је могућ узрочник криминалног понашања.
На ту појаву, која је резултат слабијег лучења инсулина, утичу рестриктивне
дијете и конзумирање алкохола. На пример, Јарјура–Тобијас и Незироглу код
психијатријских пацијената налазе дисфункцију глукозе (Yaryura–Tobias &
Neziroglu, 1988), док Виркунен наводи спорији опоравак од хипогликемије код
криминалних рецидивиста (Virkkunen, 1988). Није јасно на који начин те појаве
изазивају криминално понашање.
Испитиване су и хипотезе да адреналин расте са појавом страха, и да
норадреанлин расте са појавом агресивности. На пример, Лидберг и сарадници
извештавају да психопате док чекају суђење имају смањен ниво адреналина
(Lidberg et al., 1976).
У корелационој студији коју су спровели Рејн и Луј испитиван је однос
физиолошких мера – електричне проводљивости коже, можданих таласа и
срчаног пулса на узрасту од 15 година и криминалног понашања на узрасту од
24 године (Raine, Lui, 1998). Непобитно је утврђено да преступници из
испитиваног узорка имају слабију проводљивост коже, спорије мождане таласе
и спорији рад срца. Осим тога, ти аутори су утврдили да су насилни
преступници претрпели компликације приликом рађања и да су их мајке
одбијале након порођаја (нежељена трудноћа, покушај прекида трудноће,
предавање деце на бригу у социјалним установама).
Студије наведене у примерима корисне су јер се знање о узроцима криминала
постепено увећава. Потребно је још много сличних истраживања да би се дошло
до једне целовите теорије којом би била интегрисани такви емпиријски налази.
То ће бити мукотрпан пут јер су таква истраживања ретка, сложена и скупа уз
суочавање са бројним методолошким проблемима.

Утицај средине на криминално понашање

Утицај породице
 У психологији се говори о две кључне димензије односа родитеља према
детету. Прва димензија је емоционални однос. На позитивном крају замишљеног
континуума је потпуна емоционална топлина, док се на супротном крају налази
хладан и безличан однос. На једном крају су родитељи који увек, ма шта да дете
уради, несебично дају своју љубав и подршку. На другом крају су родитељи који
су увек хладни, резервисани и уздржани. Већина нормалних родитеља ближа је
позитивном полу, али, повремено, када сматрају да је лошим понашањем дете то
заслужило, родитељи се уздржавају од показивања позитивних осећања. Другу
димензију чини контрола. На једном њеном крају налазе се родитељи који деци
све дозвољавају, без икаквих граница. На другом крају су родитељи који од деце
захтевају гвоздену дисциплину, који дете у свему спутавају. Комбинација те две
димензије код нормалних родитеља изгледа тако што ће у показивању
позитивних осећања родитељи тежити позитивном полу, али не у потпуности и
безрезервно. Када је реч о димензији дисциплине, нормални родитељи биће
негде на средини. Различите комбинације димензије осећајности и контроле дају
четири породична стила, о чему говоре Макоби и Мартин (Maccoby & Martin,
1983). Лако је претпоставити да су себичне и импулсивне особе имале
безрезервну подршку родитеља који су им све дозвољавали (повлађујући стил).
Круте, ригидне, анксиозне, безосећајне или агресивне особе по правилу су биле
подвргнуте строгој дисциплини, без емоционалне топлине (ауторитарни стил).
Самопоуздане особе са добром контролом имале су емоционалну подршку
родитеља у спрези са доследним захтевима у васпитању (ауторитативни стил). У
том стилу преовлађује објашњавање и суочавање детета са последицама
његових радњи.
Најзад, постоји и варијанта у којој родитељи детету све дозвољавају, али су
уздржани у показивању осећања (стил занемаривања).
У вези са наведеним породичним стиловима, важни су јачина, учесталост и
доследност са којим се они примењују. Тако је Патерсон утврдио да у случају
девијантних породица са антисоцијалном децом постоје два типа васпитног
стила (Patterson, 1982). С једне стране су социјално агресивна деца која
провоцирају и туку другу децу и имају нападе беса. С друге стране су
„крадљивци“ – деца која су хиперактивна и која лажу и краду. Родитељи
„социјалних агресора“ на безначајне поводе реагују претерано уз строге критике
и наредбе и примену физичке силе. Родитељи „крадљиваца“ су веома
попустљиви и они ретко и недоследно кажњавају непожељна понашања.
Попустљив стил је у вези са праћењем активности детета како у оквиру дома
тако и ван њега. Студије су показале да је такав родитељски приступ у вези са
криминалним понашањем, било да је оно испитано на основу званичних
евиденција, било путем анкета.
 Од других чинилаца у вези са утицајем породице на криминално понашање
испитивани су породични односи, непотпуне породице, девијантне породице,
величина породице и друштвено-економски чиниоци у вези са породицом.
Истраживања су показала да родитељи преступника имају негативне ставове
према својој деци. На пример, Бандура и Валтерс су утврдили да очеви
преступника показују мање топлине и проводе мање времена са својом децом
него очеви нормалне деце (Bandura & Walters, 1959). Друго истраживање
показало је да такав однос мајке према детету има везе са преступништвом
(McCord, 1979). Такође, утврђено је и да преступници у већој мери него други
негативно опажају родитеље и да имају слабије заједништво са родитељима
(Bandura & Walters, 1959; Farrington & West, 1990).
Развод родитеља и живот детета са једним од њих (по правилу са мајком) у
вези је са низом других проблема као што су немогућност родитеља да се
активније укључи у васпитање и праћење детета, лоши економски услови,
немогућност поистовећења мушког детета са оцем, или утицај „лошег друштва“,
односно вршњака. Истраживања су показала да чинилац преступништва није
развод сам по себи, већ управо поремећени породични односи који су до њега
довели. Слично важи и за девијантност родитеља. Макорд је показао да
девијантност оца има најјачи утицај на антисоцијално понашање детета када је у
спрези са агресивношћу и сукобима, док је тај утицај релативно слабији када
отац уважава мајку и према детету гаји позитивна осећања (McCord, 1986).
Психолошки ефекти друштвено-економске ускраћености такође су замагљени
криминалом родитеља, лошим породичним односима и присуством стреса због
лоших услова живота. Као што је познато, углавном се не краде зато што је неко
гладан и нема шта да обуче. Исто тако, кривична дела крађе, па и са елементима
насиља, чине и деца из виших друштвених слојева.
Кембричка студија. Фарингтон и сарадници су испитивали хипотезу да
проблематичне породице стварају проблематичну децу (Farrington et al., 1996).
Спровели су лонгитудиналну студију у којој су пратили 411 мушких испитаника
из радничке класе, путем интервјуа и увида у криминалистичке евиденције.
Испитивани су и њихови родитељи и учитељи. Резултати су недвосмислено
показали да је већина испитаника који су вршили кривична дела имала очеве
који су такође били осуђивани, њих 48% насупрот 19% осуђиваних испитаника
чији очеви нису били осуђивани. Слична веза постоји и када је реч о осуђиваним
мајкама са осуђиваном децом – 54% насупрот 23% испитаника чије мајке нису
биле осуђиване. Ти и многи други резултати дали су потврду да је породица
изразит генератор криминалног понашања, при чему се аутори нису упуштали у
расправу о томе да ли је оно посредовано наслеђем или процесима учења.

Школа и утицај вршњака

 Истраживања су показала да постоје разлике између школа у погледу стопе
малолетничке делинквенције. На питање о узроцима те појаве није до краја
одговорено. Могуће је да школе уписују потенцијалне преступнике, али и да
сама природа школе, њена организација и наставници неповољно делују на
ученике. Рејнолдс је утврдио да школе са више преступника примењују више
насилних и ригидних метода према ученицима (Reynolds, 1976). У школама са
мањим бројем преступника покушава се са договорима и доследним
придржавањем правила понашања. Један од уочених проблема у вези са
преступништвом ученика је подвајање ученика, али и наставника. Лошији
ученици, као и слабији наставници, постепено се групишу и таква одељења
постају потенцијални проблем.
Слично као са утицајем породице и школе, нису нађени непосредни ефекти
вршњака на криминално понашање. По једном схватању, ученици који су у
школи опажени као неуспешни и друштвено некомпетентни теже да се удружују
у групе. Према супкултурној теорији, преступничке вршњачке групе имају
доминантан утицај на криминално понашање. Према теоријама социјалног
учења, групни механизми подстичу усвајање образаца криминалног понашања.
Постоји и схватање према ком вршњачке групе немају битан утицај на
криминално понашање. У покушају интеграције различитих схватања о утицају
вршачких група, Елиот и сарадници сматрају да успостављање чврстих веза са
девијантним вршњацима, уз слабљење веза према конвенционалним „другима“,
и неодговарајућа социјализација представљају кључан фактор криминалног
понашања (Elliot et al., 1985).

Запосленост, брак и заштитни чиниоци

Нека истраживања су дала повод за закључак да запосленост доводи до

извесног смањења стопе криминала. С друге стране, сама незапосленост може
да буде резултат опредељења особе да се пође странпутицом и да се посвети
криминалу. Слично је и са браком. Стабилан брак може да буде кочница за
криминално понашање путем смањења контакта са особама из криминалног
миљеа, или путем смањења могућности за учешћем у криминалним
активностима. Насупрот томе, утврђена је тенденција да криминалне активности
угрожавају брак, као и то да преступници проналазе партнере који су такође
преступници.
Под „заштитним чиниоцима“ подразумевају се животни догађаји који могу да
представљају прекретницу. Тако је утврђено да битне особе могу да делују да се
преступник врати на прави пут. Затим, прекретницу може да представља обична
селидба у друго место – преступник раскида контакте са криминалном средином
и добија шансу за нови почетак. Закључак у стручној литератури јесте да је
битан међуоднос таквих заштитних фактора и фактора ризика.

Интелектуалне способности и криминал

У истраживањима са почетка прошлог века било је утврђено да је више од

трећине преступника ментално заостало. Такође се сматрало да низак степен
интелектуалне способности доприноси стварању антисоцијалног понашања тако
што негативно утиче на учење и разумевање моралних норми. Новија
истраживања показала су да критеријуме менталне заосталости задовољава само
1–4% осуђеника. Када је реч о утицају исподпросечне интелигенције на
криминално понашање, углавном је показано да такав утицај постоји. На
пример, Кембричка студија је показала да је знатан број преступника био ниске
интелигенције. Њих 39% имао је коефицијент интелигенције нижи од 90, док је
57% било испод просека (West, 1982). С друге стране, у неким студијама је
показано да су више интелектуалне способности чинилац који ризичне групе
младих људи одвраћа од вршења криминалних активности.
На основу прегледа разних истраживања, укључујући и она у којима је
надзиран утицај класне и расне припадности, Хирши и Хинделанг су закључили
да просечан коефицијент интелигенције код преступника износи 92 (Hirschi &
Hindelang, 1977). Као приговор тим налазима може се чути мишљење да су
научном истраживању доступни само они преступници који су осуђени, док је
сва прилика да они способнији измичу руци правде. Међутим, слични резултати
се добијају и када се уместо званичних евиденција о криминалном понашању
користе и искази испитаника прикупљени посредством упитника.
Испитивано је и која врста интелектуалних способности има више везе са
криминалним понашањем. Употребом Векслерове скале интелигенције за
одрасле, било је утврђено да су преступници имали мање успеха на вербалним
скалама него што су имали на невербалним (нпр. Quay, 1987). Разлике у врсти
способности биле су тражене и између преступника. Тако је веће постигнуће на
невербалним скалама у забележено случају преступника рецидивиста (Haynes &
Bensch, 1981) и психопатских или неуротичних преступника (Hubble & Groff,
1982).
Сматра се да ниска вербална способност погодује развоју криминалног
понашања тако што ограничава развој вербалне саморегулације и решавање
проблема у комуникацији. Потребно је напоменути да је мало пажње посвећено
натпросечно интелигентним преступницима. Према налазима Каплана и
Сиберта, у њиховом истраживању је са коефицијентом изнад 110 било 9%
преступника (Caplan & Siebert, 1964). Натпросечно интелигентним
преступницима до сада је било поклоњено мало пажње.
Поред односа интелигенције и криминала проучавао се и утицај тешкоћа у
учењу на криминално понашање. Израз „тешкоће у учењу“ представља покушај
превода енглеског израза learning disabilities и односи се на несклад између
очекиваних достигнућа детета у образовним активностима и његових претходно
утврђених способности. У те тешкоће убрајају се разнородне појаве као што су
дислексија, афазија или поремећаји пажње. Данас се сматра да тешкоће у учењу
доводе до слабог школског успеха, што за последицу има ниско самопоштовање
или агресивне ставове према школи. Крајњи резултат је стварање
„проблематичне“ деце код којих постоје веће могућности за настанак
преступничког понашања.

Морални развој и криминално понашање

Према схватањима која се заснивају на процесима социјализације, моралност

је последица развоја над-ја, самоконтроле или савести. Процеси на основу
којих се успоставља моралност односе се на поистовећење, условљавање,
моделовање у чијој је основи некакав вид поунутрења. Радови Пијажеа и
Колберга увели су когнитивне чиниоце који се преламају кроз развојну
димензију. Према тим ауторима, морално расуђивање зависно је од
когнитивног развоја, на основу чега се издвајају развојни ступњеви. Према
Пијажеу, дете са нивоа конкретно-операционог мишљења и хетерономне
моралности долази до апстрактног операционог мишљења и аутономне
моралности. Колберг (1990) то схватање проширује и одређује три ступња
моралног мишљења:
 преконвенционални,
 конвенционални и
 постконвенционални.
У оквиру сваког од тих ступњева Колберг разликује по два стадијума.
На првом, преконвенционалном ступњу постоји:
 опредељивање према казни и покоравање сили; поступци се схватају као
добри или лоши зависно од тога какве су њихове материјалне последице;
 схватање исправности на основу задовољења сопствених, а понекад и
туђих потреба.
Конвенционални ступањ обухвата следеће стадијуме:
 тежња да се буде „добар“ и да се особа уклопи у стереотипне представе о
зрелом и нормалном понашању; јавља се намера, која се претерано
употребљава;
 опредељивање према правилима и ауторитету; исправно понашање огледа се
у испуњавању дужности, а друштвени ред се одржава зарад њега самог.
Постконвенционални ступањ обухвата:
 опредељивање према друштвеном уговору са наглашавањем опште
добробити; нагласак је на закону и реду, али се истиче и могућност промене
закона на основу процене друштвене добробити;
 одлучивање у складу са савешћу и слободно изабраним моралним
принципима које одликују апстрактност и универзалност.
Начин на који је Колберг испитивао ниво моралног развоја био је интервју у
којем су се испитаници задавали морални проблеми и од њих је било тражено да
кажу како би они поступали, уз образложење. На основу исказа испитаника
доносио се суд о томе на којем се нивоу налазе.
Поставља се питање у каквој су вези морални развој и криминално понашање.
Јер, извршење сваког кривичног дела има свој морални аспект. Најприроднија
претпоставка у вези са Колберговом теоријом јесте да код преступника постоји
развојна заосталост у поређењу са неделинквентним особама. Разна
истраживања су показала да се преступници налазе углавном на другом
стадијуму преконвенционалног ступња (Blackburn, 1993). Слични резултати
добијани су када су антисоцијално понашање процењивали наставници.
Међутим, у случају када је криминално понашање испитивано посредством
упитника, није нађена веза са моралним расуђивањем.
Други стадијум преконвенционалног ступња доведен је у везу и са
психопатама (Kegan, 1986) и рецидивистима (Jennings et al., 1983).
 Теорије криминалног понашања

У овом делу биће кратко приказана најпознатија психолошка виђења

криминалног понашања. Нека од њих проистекла су непосредно из радова самог
аутора у вези са проучавањем личности у целини, као што је то случај са
Ајзенковом теоријом, док су друге резултат примене теоријских претпоставки и
појмова на област криминалног понашања, као што је то случај, на пример, са
Фројдовом психоаналитичком теоријом.

Ајзенкова теорија криминалног понашања

Ајзенк је творац утицајне теорије личности која се заснива на строгим

номотетским начелима. То значи да је искуственог карактера, јер се темељи на
резултатима објективних испитивања широког опсега различитих врста
понашања. Употребом статистичких поступака (факторска анализа) утврђују се
латентне димензије које су у основи манифестних облика понашања и оне се
потом испитују на експериментални начин. Ајзенкова теорија је
редукционистичка јер се као појмови за објашњавање понашања користе
физиолошки процеси и Павловљева теорија условљавања.
Полазну основу за проучавање личности представља факторска анализа
понашања људи у различитим ситуацијама. Подаци за тај статистички поступак
добијају се путем употребе већег броја тестова којима се испитују различите
реакције људи у што већем броју ситуација. Први корак је испитивање
корелација унутар мноштва варијабли или понашања. Када се то утврди, врши
се факторска анализа како би се пронашле темељне димензије на основу којих
се могу објаснити све уочене повезаности међу манифестним индикаторима
понашања. Те нове варијабле називају се фактори и они углавном нису у
међусобној корелацији. Они представљају латентне димензије које у себи
сажимају карактеристике већег броја варијабли које су специфичне и међусобно
испреплетене. Употреба факторске анализе за Ајзенка је начин да истражује
личност на објективан начин. Он је био мишљења да личност треба да се
истражује, а не да се конципира. Критиковао је подручје психологије личности у
смислу да је оно преоптерећено великим бројем сложених и недовољно
одређених појмова спекулативног карактера. Он је сматрао да психологија
личности треба да се ослободи априорног теоријског терета, метафизике и
„митологије“. Насупрот томе, његове полазне претпоставке биле су да:
 људско понашање има известан степен општости која омогућава
формулације закономерности и вршење предвиђања;
 понашања се разликују по степену општости;
 степени општости су структурисани и хијерархијски уређени;
 корелацијска и факторска анализа омогућавају утврђивање општих
карактеристика личности које чине темељне димензије личности великог
броја људи.
Овим путем је Ајзенк кренуо са проучавањем личности у четири нивоа
анализе. Први ниво чине специфични одговори, појединачни акти или реакције
који имају најнижи степен општости. На другом нивоу налазе се уобичајени
одговори, односно поступци (навике). На трећем нивоу су особине личности
које чине уређени склоп више навика. Ајзенк особине дефинише као „опажену
констелацију акционих тенденција појединца“. Такво одређење и одговара
схватању савремене психологије где се особина одређује кроз доследност
понашања у различитим ситуацијама. На четвртом нивоу налазе се типови
личности који су одређени корелацијом и организацијом особина личности и
који имају највећи ступањ општости. Тип личности за Ајзенка представља
„опажену констелацију или синдром особина“. Типови су темељне димензије
утврђене путем факторске анализе особина.
На почетку, 1947. године, Ајзенк је спровео истраживање у којем је издвојио
две темељне димензије личности. То су биле екстраверзија – интроверзија и
неуротицизам односно емоционална стабилност. Оне су ортогоналне, што
значи да међу њима нема повезаности, и биполарне, што значи да се на једном
полу налазе особе са мањим мерама, а на другом оне са вишим мерама, дакле са
већим „износом“ својстава на које се димензија односи.
Према Ајзенку, интровертне особе су повучене, склоне сањарењу, лако
доживљавају увреду, склони су осећању мање вредности. У телесној грађи
преовладава вертикални раст над хоризонталним, имају слабу способност
напрезања, висок ниво активности холинестеразе, а лучење пљувачке је
инхибирано. Процес ексцитације и ексцитаторни потенцијал у мозгу
преовлађујући су и јаки, активност узлазне ретикуларне формације је већа, а
формирање условних рефлекса лакше. Интелигенција им је релативно висока, а
речник богат. Такве особе су обично упорне, ригидне, имају естетску
преференцију према старинским сликама и не воле шале, посебно оне које се
односе на секс.
Екстравертне особе немају енергије, имају узак круг интересовања, често су
због болести одсутни са радног места, имају разне тегобе. У грађи преовладава
хоризонталан раст над вертикалним, активност холинестеразе је низак, лучење
пљувачке није инхибирано. Процес инхибиције и инхибиторни потенцијали у
мозгу су преовлађујући и јаки, а формирање условних рефлекса теже.
Интелигенција им је релативно ниска, немају упорности, прецењују своја
постигнућа. Преферирају модерно сликарство и боје, неодређене и апстрактне
садржаје. Воле шале, посебно оне које се односе на секс.
 Према Ајзенку, неуротици су особе које су телесно и душевно оштећене. Оне
се налазе испод просека по интелигенцији, емоционалној контроли,
осетљивости чула, вољи и по способности напрезања. Сугестибилни су, спори у
мишљењу и делању, недруштвени и теже потискивању неугодних чињеница. Он
сматра да код њих постоји лабилан и претерано реактиван аутономни нервни
систем, што је последица наследних утицаја. Колико ће та наследна својства
доћи до изражаја у животу јединке, зависи од њених искустава. Уколико се
особа са лабилним аутономним нервним системом налази у стабилним
животним околностима без већих притисака, неуротска својства неће доћи до
изражаја. Међутим, негативни утицаји средине ће код таквих особа произвести
много више штете него код особа са стабилнијим нервним системом.
У Ајзенковој теорији психотицизам је, поред неуротицизма и екстраверзије,
трећа основна димензија личности, до које је он дошао нешто касније.
Негативни пол те димензије чине својства као што су алтруистично понашање,
емпатија, социјализованост и конвенционални конформизам, док позитиван пол
одређују симптоми схизофреније, схизоафективних поремећаја, схизоидност,
афективни поремећаји, депресија, импулсивност, хостилност и агресивност.
Црта психотицизма у психологији индивидуалних разлика представља веома
важан конструкт за разумевање менталних обољења, посттрауматског стресног
синдрома, различитих облика когнитивних и моторичких дисфункција,
зависности од дроге, криминалног и аморалног понашања.
Ајзенково одређење психотицизма доживело је темељне критике у погледу
ниског нивоа операционализације и унутрашње ваљаности (Van Campen, 1993,
1996; Зорић и Момировић, 1995; Момировић и сар., 1998).
Момировићево одређење те димензије огледа се у операционализацији и
мерењу делте – система за координацију регулативних функција. Тај систем
представља меру ефикасности читавог система хомеостатичке регулације. У
Момировићевом кибернетичком моделу личности тај систем је хијерархијски
надређен регулаторима реакција одбране (неуротицизам), напада (агресивност),
соматских функција и активитета (екстраверзија) (Момировић и сар., 1998).
Психотицизам је, према Момировићу, одређен дисоцијацијом когнитивних,
моторичких и конативних функција, параноидном реорганизацијом
дисоцираних функција и поремећајима система за активацију.
На методолошки утемељен и прецизан начин, Момировић је развио неколико
тестова за мерење делте – генералног психотицизма код деце и одраслих.
Међутим, модалитети те димензије остали су неразјашњени, како у
концептуалном, тако и у метријском смислу. Даљи истраживачки рад у вези са
психотицизмом наставили су Кнежевић и сарадници (2005), који су на узорку од
преко 2.000 испитаника уз примену већег броја тестова намењених мерењу
психотицизма помоћу факторске анализе издвојили девет специфичних фактора
и направили њима одговарајуће скале чија је поузданост под класичним
моделом мерења прелазила вредност од 0,9. Тих девет фактора интерпретирани
су као: општа егзекутивна дисфункција, хипоманија, параноја, депресија,
заравњени афекат, схизотипалност/дисоцијација, соматоформна дисоцијација,
апсорпција и магијско мишљење.
Ајзенк личност одређује као „апстрактну интерсекцију већег броја
квантитативних варијабли“. То значи да се свака особа може представити у
тродимензионалном координатном систему који чине екстраверзија –
интроверзија, неуротицизам и психотицизам. Тако се могу утврдити и
карактеристике преступника, а његова теорија даје и основ за објашњење
настанка криминалног понашања.
Ајзенкова теорија криминала усмерена је на антисоцијалног, психопатског
преступника. Она се не бави „породичним“ убиствима или „неуспешним“
преступницима, тако да није општа теорија криминалног понашања. Најпре, та
теорија даје дескриптиван модел у смислу положаја преступника на њеним
димензијама. Затим, понашање се објашњава позивањем на биолошке чиниоце.
Најзад, помоћу те теорије описује се и објашњава процес социјализације и начин
на који неодговарајући социјални процеси доводе до криминалног понашања.
Битан механизам учења који је основа социјализације према Ајзенку је класично
условљавање. Приликом васпитања родитељи детету изричу бројне забране и
примењују различите врсте казни (од прекора, претње до физичког кажњавања)
које код детета изазивају непријатност или анксиозност. Те реакције везују се за
забрањена понашања, па се временом јављају приликом покушаја њиховог
извршења или саме помисли на то. Пошто Ајзенк прихвата претпоставку о
индивидуалним разликама у могућности условљавања нервног система, на
основу његове теорије може се закључити да код особа код којих је процес
социјализације неуспешан постоји слабија осетљивост нервног система (то су
екстравертне особе). Даље, код преступника се према Ајзенковој теорији могу
очекивати и високе мере на тестовима неуротицизма и психотицизма, где би
дошле до изражаја нестабилност њиховог нервног система и агресивност уз
одсуство емпатије. Те хипотезе провераване су у разним истраживањима. У
једном прегледу, Фарингтон и сарадници анализирали су 16 покушаја
упоређења преступника са контролном групом путем Ајзенковог теста личности
(EPQ – Eysenck Personality Questioner) (Farrington, Biron & Le Blanc, 1982).
Преступници су имали повишења на скалама неуротицизма и психотицизма, али
не и на екстраверзији. Сличне резултате добили су и Ајзенк и Гудјонсон
(Eysenck & Gudjonsson, 1989) и Бартол (Bartol, 1999). Повишења на
екстраверзији истраживачи су успевали да нађу када се криминално понашање
испитивало упитницима (нпр. у Кембричкој студији).
 Ајзенк и сарадници су у својим истраживачким напорима отишли још даље
покушавајући да пронађу разлике у личности унутар разнородне скупине
осуђеника (Eysenck, Rust & Eysenck, 1977). Они су осуђенике поделили на
следеће групе: провалнике, крадљивце, насилнике, преваранте и „остале“ – оне
који чине разноврсна кривична дела. Резултати су показали да провалници и
насилници имају ниже резултате на скали неуротицизма док су крадљивци и
„остали“ имали више резултате. Преваранти су имали нижи степен
психотицизама у односу на остале групе.
Истраживања проистекла из Ајзенкове теорије показала су да постоји веза
између личности и криминалног понашања. Проблеми у валидацији теорије су
по његовом мишљењу били последица методолошких тешкоћа (хетерогеност
испитаника у погледу врсте извршених кривичних дела и трајања
преступничког стажа, утицај узраста). С друге стране, димензије које је он
произвео временом су доживеле темељне ревизије па су раније непрецизности
могле да буду ометајући чинилац у разјашњавању ових веза. Осим покушаја да
се у објашњењу криминалног понашања интегришу биолошки, психолошки и
социјализацијски утицаји, вредност Ајзенкове теорије лежи и у томе што је
подстакла и бројна друга истраживања, што ће се видети у делу књиге који
следи.

Психоанализа и криминал

Психоанализа представља покушај целовитог виђења човека, његове

личности и друштва, тако да њене теорије и појмови могу да објасне и
криминално понашање. Узроци криминалног понашања према психоанализи
могу да се траже у структури личности. Морална инстанца личности, над-ја, има
три функције: самопосматрање, савест, и ја-идеал. Tај део личности развија се
под утицајем васпитања, услед којег се родитељске забране и упутства
поунутрују и постају трајно својство јединке. Дакле, ако дете није добро
васпитано, функције над-ја биће оштећене и јединка неће моћи да морално
расуђује, да преиспитује своје поступке и да налази одговарајуће позитивне
узоре. Може да се деси и да не све, већ само једна или две функције над-ја буду
оштећене. На тај начин, особа може да има инверзно над-ја: понаша се врло
морално, али у складу са негативним вредностима и ауторитетима. Такође,
особа може имати претерано строго, пунитивно над-ја, услед чега може бити
врло захтевна, па чак и агресивна према себи или другима. То су особе које
спремно извршавају наредбе било које врсте и погодне су за разна погубљења и
друге наручене послове у криминалном миљеу.
Поред дефектног над-ја, узрочник криминалног понашања може да буде и
слабо ја. Између осталог, ја има обједињујућу функцију, јер треба да задовољи
нагонске захтеве оног и моралне захтеве над-ја. Када је ја слабо, оно попушта
захтевима оног и ставља се у његову службу. То су особе које не презају ни од
чега да би оствариле своје себичне интересе. У ту категорију спадају и особе
склоне пороцима. Најзад, постоје особе код којих доминира оно – нагонски део
личности. То су особе са различитим облицима перверзија и неке врсте
силоватеља.
Од психоаналитичара који су се директно бавили криминалним понашањем
познат је Џон Боулби (John Bowlby), који је спровео ретроспективно
истраживање над 44 малолетничка делинквента који су чинили имовинске
преступе (крађе) и над контролном групом емоционално поремећене деце која
нису чинила преступе. У групи лопова нађено је 14 „безосећајних“ особа
(недостатак нормалних осећања, стида и одговорности), за разлику од
неделинквентне групе где је нађена само једна таква особа. Затим, у
експерименталној групи нађено је 17 испитаника који су били раздвојени од
мајке у раном узрасту. У контролној групи било је свега две такве особе. Такви
резултати били су потврда за Боулбијеву теорију везивања по којој је пресудан
чинилац за нормалан развој детета његова веза са мајком. Он је сматрао да се тај
однос квалитативно разликује од свих осталих односа. За Боулбија је
делинквенција код деце била симптом чији је узрок недостатак искуства
везивања (attachement) у односу са мајком. Према Боулбију, везивање је
еволуциона тековина која представља темељ за нормалан развој детета. Састоји
се из низа интеракција детета и мајке којима се задовољавају бројне потребе, а
основна је потреба за блискошћу. Каснија истраживања су релативизовала
значај раздвојености од мајке. Показано је да дете од раних година ступа у
чврсте односе и са другим члановима породице, а не само са мајком или њеном
заменом.
У објашњењу криминалног понашања може да помогне и психосоцијална
теорија Ерика Ерискона. (Erik Erikson). Он је припадао групи психоаналитичара
који су сматрали да је класична Фројдова психоанализа била превише усмерена
на нагонски део личности (оно) и на поремећене особе, па су се усмерили на
проучавање здраве, нормалне личности, пре свега на онај део који се назива ја, и
њеног односа са друштвеном средином. Ериксон је један од ретких психолога
који је настојао да у потпуности проучава развој личности, од рођења до смрти.
Он је развој личности поделио на осам фаза и увео појам кризе којим се
означавају задаци и проблеми карактеристичних за сваку фазу развоја. Упоредо
са сазревањем, околина пред јединку ставља различите захтеве. Развој се одвија
решавањем управо тих задатака и успостављањем стања психосоцијалне
равнотеже. Поремећаји у разрешавању развојних криза преносе се на каснији
живот и могу да доведу до различитих поремећаја и девијантног понашања. За
криминално понашање посебно је значајна фаза успостављања идентитета, која
се јавља у адолесценцији, од 13 до 20 године, али може да потраје и дуже. У тој
фази почиње одрастање, пред јединку се стављају задаци да своје способности,
особине, интересовања и склоности усклади са захтевима околине. То су задаци
друштвеног прилагођавања. Особа постаје свесна себе, света који је окружује и
доноси важне одлуке у погледу својег образовања и занимања. Наставља се
социјални и емоционални развој, стварају се идеје о људима, себи, о друштву.
Лако се уочавају неправде и код младог човека се често јављају негативни
закључци у вези са стварношћу. Јавља се потреба за једном, како Ериксон каже,
„инспиративном унификацијом идеја“; другим речима, младим људима су
потребни идеали. Због тога се у младалачком добу људи поистовећују са
различитим херојима и личностима. Даље, у адолесценцији јавља се и криза у
вези са сексуалном улогом јединке. Сви ти задаци доводе до потребе да се на
менталном плану створи трајно својство идентитета. Према Ериксону, то је
склад између доживљаја самоистоветности и доживљаја те непроменљивости
самоистоветности од стране других особа. Уколико између та два доживљаја
постоји склад, јединка ће стасати у сигурну и самопоуздану особу, спремну да
постане члан друштва и да доприноси сопственом и друштвеном развоју.
Уколико особа не разреши кризу идентитета, она је дезоријентисана, његова
личност неће бити јединствена и особа неће наћи одговор на питање „Ко сам?“.
Последица тога биће идентификација са штетним фигурама, са различитим
асоцијалним и контракултурним групама. Јавља се негативни идентитет. За
такве последице одговорно је и друштво у целини, које, ако се и само налази у
кризи, није у могућности да младим људима понуди јасну и доследну
идеологију. Када је реч о криминалу, деца која нису имала одговарајућу
родитељску негу и позитивне васпитне утицаје касније могу да осећају да се
разликују од друге деце и да их друштво одбацује, па због тога свој осећај
припадности и идентитета проналазе са себи сличнима у делинквентним
групама. Они тако развијају лоше и безвредне карактеристике личности које се
стављају у службу криминалних група и агресивних идеологија (хулигани,
скинхедси, фашизам итд.). Према Ериксону, идентитет није трајна и
непроменљива тековина, он може да ослаби, да се изгуби и да се мења. Може да
се формира и након младалачког доба. Због тога је важан благовремени утицај
друштва уколико постоје проблем идентитета код младих људи, а дугорочно,
само стабилно и развијено друштво може да рачуна на енергију и допринос
младих људи.

Теорије социјалног учења и криминал

У вези са учењем криминалног понашања у научној литератури се помиње

Бандурина теорија (Albert Bandura) која се ослања на механизме
инструменталног учења. Бандура уводи и когнитивне чиниоце – пажњу,
памћење и когнитивну организацију који се посматрају у развојној димензији.
Осим улоге основних принципа у изградњи понашања, награде и казне, према
Бандури учење може да се остварује и на когнитивном нивоу на основу
посматрања понашања других људи. Након што се усвоји понашање модела, оно
бива награђивано или кажњавано, као и свако инструментално понашање.
Бандура уводи и два принципа мотивације у изградњи понашања, а то су
викаријско поткрепљење и самопоткрепљење. Викаријско поткрепљење
одиграва се када особа посматра нечије понашање и последице до којих оно
доводи. На пример, дете може да види одраслог који сукоб са другима решава
физичком силом без икаквих штетних последица и да такав модел понашања
прихвати веома брзо. Самопоткрепљење представља унутрашњи вид
мотивације. Особа после неког свог чина може да доживи понос или кривицу,
што може да доведе до учвршћивања односно слабљења те радње. Дакле,
криминално понашање може да се научи посматрањем узора у породици, међу
друговима или путем позитивних осећања која се појаве након извршења
криминалног чина.
О учењу криминалног понашања у групама међу чијим члановима постоје
блиски односи говори и теорија диференцијалне асоцијације Едвина Садерланда
(Edwin Sutherland). Он прихвата да се криминално понашање учи, али сматра да
оно није резултат општих потреба и вредности, јер они доводе и до друштвено
прихватљивог понашања. Према њему, криминално понашање се учи у току
процеса комуникације са другим особама, у групама са блиским односима. На
исти начин се учи да ли је поступање у складу са законом пожељно или не. Тако
настале диференцијалне асоцијације разликују се по учесталости, јачини,
трајању и важности.
Садерландова теорија добро објашњава учење криминалног понашања у
различитим слојевима друштва. На пример, у вишим слојевима се учи
избегавање пореза, склапање штетних уговора, проневере итд., док се у нижим
слојевима уче поступци који омогућавају крађе, разбојништва и слично.

Теорија самоконтроле Готфредсона и Хиршија

Најпре је Тревис Хирши (Travis Hirschi) шездесетих година прошлог века

формулисао теорију социјалне контроле. У тадашњој криминологији
критикована је владајућа теорија друштвене дезорганизације. Са нивоа друштва,
Хирши је пребацио тежиште на јединку и њене друштвене везе. Од јачине и
квалитета тих веза, пре свега у породици, а после у школи и са вршњацима,
зависи, према Хиршију, да ли ће јединка поћи путем криминала. Према
Хиршију, за криминално понашање није била потребна посебна мотивација.
Довољно је да друштвене везе јединке буду слабе, тако да особа нема превише
тога да изгуби уколико ризикује и сукоби се са законом.
Деведесетих година прошлог века развијена је општа теорија криминала
Готфредсона и Хиршија у којој један од основних појмова представља појам
самоконтроле (self-control) (Gottfredson & Hirschi, 1990). Tи аутори злочин
схватају као резултат основних људских порива: тражење задовољства и
избегавање незадовољства. Према њима, злочин је чин силе или преваре
предузет ради остваривања неке добити. Понашања сродна са криминалним
делатностима су и уживање у дувану, алкохолу, коцкање, промискуитет и
авантуристичка вожња у саобраћају. Сви људи имају такве пориве ка чињењу
радњи које доносе краткорочна задовољства, а разликују се по томе у којој мери
их обуздавају. Колико ће у томе бити успешни, зависи од самоконтроле,
„диференцијалне тенденције да избегавају криминалне радње без обзира на
прилике у којима су се нашли“. Према Готфредсону и Хиршију, основни
елементи самоконтроле су могућност одлагања задовољења, упорност и
истрајност, преференција менталних активности у односу на физичке, отпорност
на осујећење и осетљивост на потребе других. Они држе да самоконтрола
представља црту личности. Начин мерења овог конструкта био је посредством
испитивања бихевиоралних индикатора (подаци о криминалитету), али се, услед
примедби да је такав приступ циркуларан, прибегло и конструкцији скала за
мерење самоконтроле. Још увек се расправља о томе да ли се самоконтрола
може разложити на неке елементе, или је то једнодимензионалан конструкт.
Развојна теорија криминала Мофитове

Тери Мофит (Terry Moffit) полази од запажања да се кроз развој, током

живота, антисоцијално понашање изражава на различите начине. Са четири
година живота то су грижење и ударање, са десет година то су ситне крађе и
бежање из школе, са шеснаест година прелази се на продају дроге и крађу
аутомобила; силовање и разбојништва карактеристична су за двадесет и две, док
се у тридесетим годинама врше преваре и насиље у породици. Такве особе, које
су криминалу посветиле читав свој живот, Мофитова назива доживотно
истрајним преступницима. Код њих се у детињству проналазе поремећаји
пажње и хиперактивност, а у школском добу проблеми са учењем. Такве особе
од најранијих узраста нису имале прилике да усвоје просоцијалне вештине.
Нису имале одговарајућу родитељску бригу, а међу вршњацима су се осећали
одбаченим. Одрастале су у заосталим срединама и у сиромаштву. Мофитова, на
основу расположивих података, тврди да преступника те врсте има 5–10
процената.
С друге стране, постоји велики број преступника чије се криминално
понашање испољава у адолесценцији и завршава се око 18. рођендана. Њих
Мофитова назива преступницима ограниченим на адолесценцију. Њихово
преступничко понашање у погледу јачине и учесталости одговара типу
доживотно истрајних преступника. У том периоду је на основу самог
криминалног понашања тешко одредити о којем типу преступника се ради,
односно да ли ће се особа определити за криминалну каријеру, или ће да
престане са таквим понашањем. Исход може да се одреди на основу тога колико
је проблематична особа прихваћена у школи и од стране вршњака. Искуство је
показало да је одбаченост проблематичне особе у школи ризични фактор њеног
каснијег антисоцијалног понашања. Утврђено је да преступници ограничени на
адолесценцију имају способност да искористе нове животне прилике у погледу
даљег школовања, запошљавања или односа са узорном особом. Другим речима,
њима је много лакше да се врате на исправни животни пут, захваљујући
задовољавајућем репертоару школских знања, комуникационих компетенција и
капацитета за емотивне односе.
 Психолошки аспекти кривичних дела

Убиства

Начин извршења

У овом одељку биће наведен низ истраживања како би се представили

истраживачки напори у погледу расветљавања природе и начина извршења
убиства.
Смит и сарадници проверавали су две хипотезе (Smit et al., 2003). Прва
хипотеза била је да убиство представља врхунац криминалне каријере, односно
да извршиоци убиства имају већи број осуда него извршиоци кривичних дела
тешке телесне повреде. Друга хипотеза била је да о исходу насилног сукоба
одлучује случај. Другим речима, да ли ће жртва насилног напада умрети или
неће по овој хипотези ствар је случаја.
Аутори су најпре упоредили раније осуде извршилаца убиства с једне, и
извршилаца покушаја убиства, тешких телесних повреда и покушаја наношења
повреда, с друге стране. Резултати су показали да није било значајних разлика у
броју почињених кривичних дела. Прва хипотеза није била потврђена.
Штавише, неки од резултата у вези с њом били су неочекивани: извршиоци
убиства извршили су мање кривичних дела са елементима насиља од осталих
извршилаца.
Да би се проверила друга хипотеза, упоређени су извршиоци убиства са
извршиоцима покушаја убиства. Извршиоци убиства извршили нешто мање
кривичних дела са елементима насиља и против јавног реда и мира, али аутори
закључују да се две испитиване групе у целини битније не разликују, а то је
ишло у прилог потврди друге хипотезе. Аутори на крају закључују да
прикупљене информације нису биле довољне за дубље анализе као и то да је
узорак био прилично хетероген. Овде се може поставити питање да ли је начин
проверавања друге хипотезе на основу поређења ранијег насилног понашања
извршилаца покушаја убиства и убиства уопште адекватан.
Годвин и Кантер су проучавали специјално понашање серијских убица у
Сједињеним Америчким Државама (Godwin & Canter, 1997). На узорку од 540
убистава која су извршила 54 мушкараца (сваки по десет кривичних дела), ти
аутори проверавају следеће хипотезе: 1) место становања извршиоца је центар
ка којем гравитирају његове активности; 2) место остављања леша је даље од
места убиства, због прикривања трагова; 3) места остављања леша су подложна
промени, за разлику од места извршења. За све испитанике израчунате су
аритметичке средине удаљености од места становања до места извршења и
места остављања леша. Резултати су показали да места извршења заиста
окружују место становања и да се места остављања леша налазе на већој
удаљености од места извршења. Даља обрада података показала је да није било
статистички значајних разлика у растојању између места становања извршиоца
и места извршења, од прве до последње жртве. С друге стране, растојање од
места становања до места остављања тела показало је тренд смањивања од прве
до последње жртве. Аутори закључују да је избор жртве серијских убица у вези
са њиховим уобичајеним, свакодневним активностима. Избор локације где се
оставља леш је у почетку последица тежњи извршиоца да што боље прикрије
трагове, док се касније локације приближавају његовом месту становања, а то је
последица растућег самопоуздања и смањивања ризика приликом транспорта
леша. Аутори закључују да су потребна нова истраживања како би се овај
проблем потпуније расветлио.
Кантер и сарадници подвргавају емпиријској провери једну типологију
серијских убистава са сексуалним елементима која је најчешће навођена у
стручној литератури. Ради се о подели на организована и неорганизована
серијска убистава (Canter et al., 2004). На узорку од 100 серијских убица
извршено је неметричко мултидимензионално скалирање (SSA−Smallest Space
Analysis) неколико десетина варијабли које се односе на начин извршења
убиства. Претходно је разматрано у каквој су вези варијабле начина извршења
са својствима организованости (план, прикривање трагова, прикривање леша,
недостатак оружја и сл.) и дезорганизованости (силовање, неконтролисана сила,
уништавање имовине жртве и сл.). Добијена конфигурација била је врло
сложена, а својства организованости и дезорганизованости нису се издвојила
као регионалне целине на дводимензионалном графикону. Својства
организованости налазила су се у центру графикона, што значи да су она чинила
сржне, односно најчешће активности. Својства дезорганизованости била су у
већој мери дистинктивна, што значи да су управо од њих потицале разлике у
серијским убиствима. С обзиром на то да хипотеза о организованим и
дезорганизованим серијским убиствима није била потврђена, аутори нуде нову
интерпретацију серијских убистава са сексуалним елементима. Анализом
дводимензионалног графичког решења они наводе четири типа ове врсте
убиства. То су „сакаћење“ − понашања у којима доминира вршење различитих
радњи сечења жртве, „погубљење“ − радње којима се жртви одузима живот,
„пљачка“ − радње усмерене на присвајање материјалних добара и „сексуална
контрола“ − понашања усмерена на различите форме задовољавања сексуалног
нагона.
Кантер и сарадници закључују да, упркос популарности, подела серијских
убистава на организована и дезорганизована није издржала емпиријску проверу.
Својства организованости су карактеристике серијских убистава уопште, a
разлике потичу од својстава дезорганизованости.
 За неколико следећих радова карактеристично је прихватање теоријског
становишта о врсти и улози агресије у насилном понашању. Ради се о
Фешбаковој подели агресије на инструменталну, која је усмерена на долажење
до неког циља као што су новац или територија и хостилну (експресивну)
агресију, која је последица фрустрације и снажних осећања, попут беса,
љубоморе или гнева (Feshbach, 1964).
Салфати и Кантер су проверавали претпоставку о постојању две врсте
убиства, инструменталном и експресивном (Salfati & Canter, 1999). Они
анализирају понашање извршилаца на месту извршења кривичног дела са
посебним нагласком на улози агресивности. Проблем истраживања био је да ли
постоје разлике између инструменталног понашања извршилаца (когнитивне
компоненте) и експресивног понашања извршилаца (импулсивне и емоционалне
компоненте). Дакле, основно полазиште за истраживање била је претпоставка да
сцена убиства открива типичне стилове интерперсоналне трансакције. Такође, у
овом раду аутори су намеравали да типове убиства доведу у везу са
демографским карактеристикама извршилаца. Циљ истраживања је био да се
открију „тематске структуре“ у понашању, што би омогућило класификацију
убица, а то би било употребљиво у практичном раду профилисања извршилаца.
Коришћени су подаци из полицијских извора. Узорак се састојао од 82
извршилаца кривичног дела убиства. Укупно 48 варијабли односило се на радње
усмерене према жртви, трагове понашања на лицу места и карактеристике
извршилаца и жртава.
Године извршилаца биле су у распону од 15 до 49 година са средњом
вредношћу од 27 година. Године жртве биле су у распону од 1 до 70 година са
просеком од 45 година. У 72% случајева извршиоци су били белци. Пол жртве је
у 45% случајева био мушки. Већина извршилаца је у неком степену познавала
жртву (74%). Такође, већина извршилаца је на неки начин познавала област у
којој је кривично дело извршено (79%). Готово половина извршилаца била је у
браку (48%), а готово четвртина њих (23%) није била у браку. У 28% случајева
извршиоци су биле жене, што је, како напомињу аутори знатно више од
званичних података (12%). Свега 12% извршилаца служило је војску. Што се
тиче казнене евиденције, 40% је било бар једном осуђено. Највише су осуђивани
за крађу (56%), провалу (45%), насилно понашање (37%), наношење штете
(30%), ремећење јавног реда (30%), саобраћајни преступи (23%), крађа возила
(22%), поседовање дроге (16%) и сексуални преступи (12%).
Подаци су обрађени поступком неметричког мултидимензионалног
скалирања (SSA – Smallest Space Analysis). Анализирано је 30 варијабли које су
се односиле на 82 испитаника. Изабрано је решење од две димензије.
Коефицијент алијенације износио је 0,22 што је за ауторе било прихватљиво. На
основу прегледа графикона, аутори закључују да су се издвојиле три
„бихевиоралне теме“ које су означили као експресивну (импулсивну),
инструменталну (ситуациону) и инструменталну (когнитивну). Дакле, у
конфигурацији варијабли појавиле су се три области међусобно повезаних
варијабли.
Експресивну (импулсивну) тему чинило је вишеструко рањавање на
различитим деловима тела жртве, доношење оружја на место извршења или
коришћење оружја које потиче са места извршења и наношење рана на лице
жртве. Инструменталну (ситуациону) тему чинила су понашања усмерена на
крађу предмета који су припадали жртви. Употребљавана је физичка сила
усмерена најчешће на врат жртве чије је лице после извршења било скривено.
Забележени су и трагови сексуалног напада. Инструментална (когнитивна) тема
обухватала је понашање које се односило на прикривање злочина, као што је
премештање леша на место где га је теже пронаћи и прикривање трагова
извршења уопште (оружје, отисци, телесне течности итд.). И у овим случајевима
било је крађе имовине оштећеног.
Следећи корак била је класификација појединачних случајева у једну од три
идентификоване теме. То је вршено тако што је за сваки случај процењиван број
варијабли за сваку од тема. Критеријум за сврставање случаја био је да број
преовлађујућих варијабли за дату тему буде два пута већи од оних које се
односе на остале теме. На тај начин успешно је класификовано 65% случајева
(53 од 82). По 16 случајева (по 20%) припадало је инструменталним групама
(ситуационој и когнитивној), док је 21 случај (26%) био у групи експресивних
извршилаца. Аутори закључују да су овакви резултати у складу са ранијим
налазима који се односе на преовлађивање експресивне форме. Али, када би се
сажели резултати инструменталних тема, инструменталност уопште била би
знатно више заступљена. Аутори ову могућност нису разматрали.
Да би испитали повезаност демографских карактеристика и казнене
евиденције, с једне стране, и начина извршења убиства, с друге стране, аутори
врше мултидимензионално скалирање као у претходном случају уз додатак од
18 варијабли које се односе на прву групу варијабли. Коефицијент алијенације у
износу од 0,26 још је већи него у претходној анализи, али је за ауторе опет
прихватљив. На дводимензионалном графикону они прате распоред
демографских карактеристика и казнене евиденције у односу на претходно
дефинисане теме у начину извршења. Закључују да су карактеристике у вези са
експресивном темом следеће: претходно насилно понашање, кршење јавног
реда, оштећења имовине, сексуални, саобраћајни преступи, поседовање дроге,
извршилац у браку и у већој мери женског пола. Карактеристике
инструментално-ситуационе теме су вршење крађа, провала, крађе возила,
незапосленост, познавање области у којој је извршен злочин и познавање жртве.
Карактеристике инструментално-когнитивне теме су војна служба и одслужење
затворских санкција.
Мит и Драс анализирају велики број случајева убиства у САД у периоду од
1990. до 1994. године како би утврдили емпиријску утемељеност експресивно-
инструменталне типологије убистава (Miethe & Drass, 1999). Они употребљавају
статистички поступак „квалитативне компаративне анализе“. Идеја је била да се
помоћу тог поступка анализирају карактеристике начина извршења убистава и
демографске карактеристике убица и жртава, тако што се одреде све могуће
комбинације тих елемената (пол, раса, године извршиоца, избор оружја,
локација, познавање жртве итд.), а затим заједничка и специфична својства тих
комбинација. Резултати су били следећи: на основу анализе 5.755 случајева
инструменталних убистава (приликом пљачке, силовања итд.) утврђено је
укупно 280 различитих профила, дакле комбинација различитих карактеристика.
Од тих 280 комбинација, 51,4% је било класификовано као инструментално, док
је остатак имао и инструментална и експресивна својства. С друге стране, од
16.019 случајева експресивних убистава 47,1% имао је искључиво експресивна
својства, а остатак мешовита. Када се има у виду укупан број изолованих
комбинација својстава који износи 401, број инструменталних комбинација био
је 144, број експресивних је био 121, а мешовитих је био 136. Резултат да је
отприлике једна трећина комбинација била мешовита ауторе упућује на
закључак да се карактеристике начина извршења и социјални контекст убиства
могу разврставати дуж замишљеног континуума те да такав приступ даје плодну
основу за будућа истраживања убиства.
Салфати на узорку од 247 убица из Велике Британије проверава хипотезу о
инструменталним и експресивним убиствима и везу ових „бихевиоралних тема“
са демографским карактеристикама извршилаца (Salfati, 2000). Узорак убица
сакупљен је од различитих полицијских извора, у периоду од 1970. до 2000.
године. Осим „обичних“и тешких убистава, обухваћена су и убиства на мах и из
нехата. Разлог за то била је намера аутора да проучи психолошке механизме и да
не буде ограничен правним ad hoc процедурама у вези са класификацијом
кривичних дела. Доња граница старости убица била је 17 година.
Понашање на месту извршења кривичног дела било је операционализовано
помоћу 36 бинарних варијабли. Над њима је извршено неметричко
мултидимензионално скалирање (SSA – Smallest space analysis). Резултати су
показали да се убиства заиста разликују у вези са тим да ли је однос извршиоца
и жртве био експресиван или инструменталан. У једном делу графикона била су
понашања експресивне природе: дављење, гушење, тровање жртве, пуцање у
жртву, премештање или сакривање леша, стављање повеза на очи жртве,
везивање руку жртве, крађа имовине чије се порекло може да се утврди (личне
ствари жртве). У другом делу графикона била су понашања инструменталне
природе: крађа имовине чије порекло не може да се утврди (нпр. новац),
силовање, противприродни блуд, покривање жртве, подметање пожара, физичка
сила. Аутор сматра да експресивну тему чине понашања усмерена према особи,
док инструменталну тему чине понашања усмерена на материјалну корист или
задовољење сексуалног нагона. Једна група радњи била је заједничка за обе
теме, а то су: откривено лице жртве, одсуство премештања леша и вишеструко
рањавање.
У следећем кораку Салфати врши мултидимензионално скалирање
карактеристика извршилаца. Оне су обухватале демографске карактеристике,
податке о психијатријским проблемима и казнену евиденцију. Поново се бира
тродимензионално решење (коефицијент алијенације 0,11), а приказује
дводимензионално решење, што значи да се из приказа избацује једна
димензија. Прегледом графикона установљено је да и те варијабле творе два
скупа, који се могу назвати експресивним и инструменталним. Експресивне
карактеристике извршилаца биле су: познавање жртве или сродство са жртвом,
психолошки проблеми, вршење кривичних дела преваре и насиља у породици.
Инструменталне карактеристике извршилаца биле су: незапосленост, крађе,
провале, одслужење затворске казне, насилно понашање, наношење штете,
сексуални преступи, психијатријски поремећај и војна служба.
Да би довео у везу начин извршења кривичног дела и карактеристике
извршилаца, аутор најпре врши класификацију сваког убиства у експресивну
или инструменталну групу, а потом и класификацију карактеристика
извршилаца. Критеријум за сврставање убиства у једну од група био је да
проценат варијабли које се односе на једну тему буде најмање два пута већи од
процената варијабли за другу тему. Исти критеријум важио је за сврставање
карактеристика извршилаца. Дистрибуција случајева у односу на врсту убиства
била је: 38% – експресивна убиства, 24% инструменталних, 30% убистава са
елементима обе теме и 8% неодређених. Дистрибуција карактеристика
извршилаца била је следећа: експресивне карактеристике утврђене су у 31%
случајева, инструменталне у 43% случајева, са елементима обе теме у 4%, док је
неодређених било 21%. Хи-квадрат тестом аутор испитује да ли фреквенције
врсте убиства значајно одступају од очекивања да су једнаке (50%), које је само
по себи неосновано. Слично је и са провером да ли експресивне или
инструменталне карактеристике извршилаца значајно одступају од очекиване
вероватноће да се свака расподељује у 50% случајева.
Међутим, Хи-квадрат тест није употребљен у анализи односа врсте убиства
и карактеристика извршилаца, а то је могло и требало да буде урађено. Та табела
величине 2 x 2 (удео експресивне и инструменталне врсте убиства у
експресивним и инструменталним карактеристикама извршилаца) била је само
предмет дескриптивне анализе. Том приликом је утврђено да, супротно
очекивањима, начин на који је убиство извршено није у вези са
карактеристикама извршиоца. Уочена је блага правилност да карактеристике
извршилаца у случајевима како експресивних тако и инструменталних убистава
теже да буду инструменталне, што се испољило у виду ранијих осуда за крађе,
провале и сексуалне деликте већине убица.
Аутор закључује да има смисла класификовати убиства на експресивна и
инструментална, али да недостатак везе између врсте убиства и карактеристика
извршилаца има ограничавајуће последице за практичан рад у области
профилисања. Он се на крају залаже за нова и сложенија истраживања у тој
области.
Фрицон и Риџвеј испитују улогу жртве у кривичном делу покушаја убиства
(Fritzon & Ridgway, 2001). Они напомињу да је разлика између убиства и
покушаја убиства често само одраз карактеристика ситуације као што су
ефикасност и брига медицинске службе, снага оружја или одговор жртве на
напад. И у случају убиства и у покушају убиства евидентна је намера да се
другој особи одузме живот. Идеја аутора била је да се испита улога понашања
жртве приликом извршења кривичног дела покушаја убиства. Узорак се састојао
од 93 случајева у периоду од 1986. до 1995. године у Шведској. Анализирано је
укупно 49 варијабли од којих се 29 односило на карактеристике напада, девет на
повреде и 11 на начин извршења. Прва анализа односила се на то да ли је жртва
пружила отпор нападачу. Присуство или одсуство отпора укрштено је са
поменутих 49 варијабли тако што је употребљен Хи-квадрат тест. Том
приликом утврђено је да је у случају отпора жртве статистички значајно више
било остваривања контроле путем претње и оружја, вишеструких чинова
насиља, употребе физичке силе и промене у понашању извршиоца. Што се тиче
карактеристика повреда, у случају пружања отпора било је статистички значајно
више повреда лица и вишеструког рањавања. У погледу начина извршења, у
случају пружања отпора покушај убиства се статистички значајно више догађао
у затвореном простору, напад је трајао кратко и дешавао се у радним данима.
Аутори напомињу да је у питању експлоративно истраживање у којем је
направљен велики број статистичких тестова и да је због тога могуће да су неки
тестови случајно доспели у зону значајности.
Следило је неметричко мултидимензионално скалирање узорка од само 31
случаја покушаја убиства. То су били они случајеви у којима је жртва пружила
отпор, а идеја је била да се открију карактеристике реакције извршиоца на
отпор. Aутор примењује уобичајену SSA (Smallest space analysis) са
дводимензионалним решењем уз коефицијент алијенације од 0,13. У добијеној
конфигурацији приказаној на дводимензионалном графикону највећи број
понашања био је груписан, док су само четири варијабле биле јасно физички
одвојене. Међу њима је била и варијабла која се односила на крађу, што је
личило на „инструменталну“ тему, насупрот осталим, „експресивним“
карактеристикама. Међутим, аутори су у добијеном графикону покушали да
препознају три различита стила интеракције извршиоца и жртве: однос
извршиоца према жртви као личности, као средству и као објекту. Однос према
жртви као личности обухвата нижи ниво насиља, углавном у виду претњи.
Извршилац поседује информације о жртви, а комуникација је усмерена на
смиривање жртве. Однос према жртви као према средству углавном је спонтан
или зависан од ситуације. Оружје потиче са лица места и обе стране су
конзумирале алкохол. И у овим случајевима забележени су нижи нивои насиља.
Управо у овом сегменту графикона налазе се случајеви везивања жртве и крађе
имовине који су инструментални по природи. Најзад, у односу према жртви као
објекту постоји висок ниво насиља. Присутно је вишеструко рањавање на
разним деловима тела, што за последицу има тешке повреде жртве.
Аутор закључује да када постоји однос према жртви као објекту, отпор жртве
доводи до ескалације насиља, за разлику од друга два типа реакција. Када је у
питању однос према жртви као према личности, отпор може довести до извесног
смиривања ситуације, док у случајевима односа према жртви као према
средству, реакције жртве немају битнију улогу.
Салфати и Харацис проучавају понашање извршиоца на месту извршења на
узорку од 210 убистава из Грчке, у периоду од 1983. до 2000. године (Salfati &
Haratsis, 2001). Податке о начину извршења пружила је полиција, а узорак је
обухватио 144 решених и 66 нерешених случајева. Просечна старост
извршилаца била је 33 године, а 90% било је мушког пола. Начин извршења
анализиран је уобичајеном техником неметричког мултидимензионалног
скалирања (SSA – Smallest space analysis). И том приликом потврђена је хипотеза
о експресивним и инструменталним убиствима. Експресивна „тема“ обухватала
је доношење оружја на место извршења и вишеструко рањавање; повреде главе
и лица, померање, сакривање и касапљење леша. Инструменталну „тему“
чинили су сексуални напади и крађа имовине. Средство извршења била је
углавном физичка сила.
Потом је извршена класификација случајева у експресивну и инструменталну
групу. Критеријум је био као код Салфати и Кантера (1999) и Салфати (2000), да
проценат варијабли које се односе на једну тему буде најмање два пута већи од
процената варијабли за другу тему. Успешно је класификовано 63% случајева од
којих је 55% било са доминантном експресивном, а свега 8% са доминантном
инструменталном темом. Статистички значајан Хи-квадрат између фреквенције
експресивних и инструменталних убистава ауторима пружа потврду да „постоје
доследности на основу којих извршиоци користе одређене бихевиоралне
стратегије на месту извршења“ што звучи врло чудно, јер не постоји разлог да
такве „доследности“ не постоје ако је однос у фреквенцији ова два типа убиства,
на пример, 50% према 50%. Занимљив резултат је био однос фреквенција
експресивног и инструменталног типа у групи нерешених случајева. Ту је
експресивних било 50%, а инструменталних 9%, што је врло слично
резултатима на узорку решених случајева.
Аутори закључују да је хипотеза о експресивним и инструменталним
убиствима још једном потврђена и да нова истраживања тог проблема треба да
се усмере на испитивања доприноса различитих култура у испољавању
бихевиоралних компоненти које сачињавају ово кривично дело. Поред
полицијских досијеа, извор података требало би да буду објашњења самих
извршилаца, сматрају Салфати и Харацис на крају свог чланка.
Експресивна и инструментална убиства пронађена су и на узорку финских
убица. То су урадили Сантила и сарадници (Santtila et al., 2001). Из полицијских
досијеа издвојена су 502 случаја убистава и група од 31 варијабле које су се
односиле на начин извршења. Убиства која су била предмет проучавања
извршена су у периоду од 1980. до 1994. године. Мушких извршилаца било је
90%, старости у просеку од 37 година (СД = 13 година). Женских извршилаца
било је 10%, просечне старости 33 године (СД = 15 година). Већина жртава били
су мушкарци (71%) просечне старости 42 године (СД = 15 година), док је
женских жртава било 29%, просечне старости 40 година (СД = 16 година).
Дводимензионално решење које је проистекло из неметричког
мултидимензионалног скалирања (SSA – Smallest space analysis) показало је да
су централни део конфигурације чиниле карактеристике убиства присутне у
већини случајева. То су биле следеће карактеристике: тело нађено на лицу места
(91%), оружје потиче са лица места (58%), ране на грудима жртве (57%) и ране
на глави жртве (53%). Према ауторима, те карактеристике представљају чин
импулсивног убиства, без покушаја сакривања леша или оружја.
Аутори су затим покушали да протумаче распоред варијабли у
дводимензионалном графикону. У том покушају они су отишли корак даље, јер
су уобичајене „теме“ – инструментална и експресивна – биле додатно
диференциране, у складу са конфигурацијом варијабли начина извршења
кривичног дела. Тако су, у оквиру инструменталног начина извршења, утврђене
две области. Прва се односила на сексуалне карактеристике: докази да је у
питању сексуални преступ (3%), цепање одеће (3%), вагинална пенетрација
(1%), повреда полних органа (1%), анална пенетрација (1%) и некрофилија (1%).
Друга област односила се на материјалне ресурсе и садржавала је понашања која
обухватају кривична дела против имовине: крађа имовине (7%), утврђено
кривично дело против имовине (5%) и крађа одевних предмета (2%).
Експресивна тема обухватала је три области. Једну је карактерисала употреба
ватреног оружја: одсуство покушаја сакривања тела (29%), доношење оружја на
место извршења (19%), пуцање у жртву (21%) и погађање жртве већи број пута
(6%). Другу област одликовала је, како наводе аутори, „бизарна комбинација
планирања злочина и иживљавање над жртвом у виду касапљења“.
Онеспособљавање телефона или аларма постојало је у 2% случајева, а
касапљење жртве у 0,4% случајева. Ипак, аутори сматрају да је касапљење
жртве представљало покушај сакривања идентитета жртве, а не последицу
бизарних психолошких карактеристика. Трећа експресивна тема била је она у
којој је доминирало сакривање леша, покривање леша, остављање жртве без
одеће, везивање жртве, остављање леша у води и везивање терета за леш како би
остао трајно потопљен.
Аутори су покушали и да класификују свако појединачно убиство у једну од
пет тема. Критеријум је био да кривично дело садржи једно од обележја
издвојених тема. На тај начин успешно је класификовано 89,4% случајева.
Резултати су били следећи: инструментална тема са сексуалним елементима
обухватала је 31 односно 6% случајева, инструментална тема са крађом имовине
54 (11%), експресивна тема са ватреним оружјем 162 (32%), експресивна тема са
касапљењем 12 (2%) и експресивна тема са сакривањем леша 86 (17%). Своје
резултате аутори су упоредили са резултатима у Салфати (2000)13 и закључили
да упркос разликама у стопи убистава у Енглеској и Финској, постоје велике
сличности које се огледају у основној подели на експресивна и инструментална
убиства.
Такође, они у закључку наводе да нису открили пет јасно издвојених типова,
већ једну циркуларну структуру која указује да „не постоји једноставна
линеарна димензија са два екстрема којом се може објаснити просторна
конфигурација радњи“. Тих пет тема се односе на различите аспекте извршења
који су у вези са оним заједничким за сва испитивана убиства.
Сантила и сарадници спроводе истраживање које се ослања на резултате
претходног истраживања (Santtila et al., 2003). На истом узорку од 502 убице
понавља се анализа начина извршења кривичног дела и она се доводи у везу са
карактеристикама извршилаца и њиховим понашањем после извршења
кривичног дела и приликом полицијског испитивања. Карактеристике
извршилаца биле су обухваћене на основу 21 номиналне варијабле које су се
односиле на пол, запосленост, брачно стање, познавање жртве, сродство са
жртвом, образовање, дозвола за оружје и раније осуде. Над тим варијаблама
извршено је неметричко мултидимензионално скалирање (SSA). У
дводимензионалном простору нађене су три области: инструментална,
експресивна (породична) и експресивна (партнерска). Инструментална тема
била је одређена ранијим осудама за кривична дела против имовине,
незапосленошћу, слабом економском ситуацијом, алкохолизмом и ношењем
оружа без дозволе. Експресивна тема која се односила на породичну ситуацију

13
Ови резултати су већ били приказани.
чинили су извршиоци вишег образовања са психијатријским проблемима, док су
експресивну партнерску тему чинили извршиоци који су запослени, имају
стамбени простор у власништву и дозволу за ношење оружја.
Да би испитали повезаност карактеристика извршилаца и начина извршења,
аутори су најпре кодирали присуство/одсуство варијабли које се односе на
карактеристике извршилаца и начина извршења. Онда су те вредности
сумирали, па су посредством Спирмановог коефицијента корелације испитали
повезаност три наведене класе (теме) карактеристика и пет тема начина
извршења које су биле приказане у претходном чланку (Santtila et al., 2001), а то
су: инструментална (секс), инструментална (ресурси), експресивна (оружје),
експресивна (касапљење) и експресивна (сакривање леша). Резултати су
показали извесне правилности: „инструменталне“ карактеристике биле су
статистички значајно повезане са инструменталном темом која се односила на
материјалну добит (ресурсе), док су корелације експресивних карактеристика
(породична ситуација) са инструменталном темом начина извршења биле нулте.
Такође, експресивне карактеристике (партнери) су са инструменталном темом
начина извршења биле у негативним статистички значајним корелацијама.
На крају, аутори су пет врста начина извршења – инструментална (секс),
инструментална (ресурси), експресивна (оружје), експресивна (касапљење) и
експресивна (сакривање леша) – довели у везу са понашањем извршилаца после
извршења кривичног дела и приликом полицијског испитивања. Дефинисана су
три исхода: предаја после извршеног кривичног дела, признање и порицање
кривичног дела. На основу Хи-квадрат теста утврђено је да се инструментални
сексуални извршиоци у мањој мери него остали предају после извршења
кривичног дела или признају да су учинили кривично дело. Затим, утврђено је и
да експресивни извршиоци који користе ватрено оружје у нешто мањој мери
поричу кривично дело. Аутори закључују да анализа повезаности начина
извршења и понашања приликом полицијског испитивања осумњиченог има
емпиријско утемељење и практичне импликације за рад криминалистичке
полиције.
Бијлевелд и Смит испитују структуру начина извршења убиства у Холандији.
Користили су полицијске податке о убиствима која су била извршена 1998.
године (Bijleveld & Smit, 2002). Узорак је чинио 201 случај убистава. У вези с
тим, аутори су урадили једну чудну ствар: случајеве убиства са два извршиоца
су у анализу уносили као два посебна случаја, што у методолошком смислу није
коректно. С друге стране, аутори су се у сврху обраде података определили за
мултиплу анализу кореспонденције, што представља значајну новину у односу
на употребу анализе најмањег простора (SSA).
Варијабле су биле подељене на два дела. С једне стране дефинисан је тип
убиства са 11 категорија. То су биле следеће категорије (у загради се налази
проценат заступљености типа убиства у узорку): криминално – уговорно (9%),
криминално у вези са дрогом (8%), криминално – остало (4%), сексуално (4%),
пљачка (10%), сукоб у домаћинству (32%), сукоб познаника (15%), сукоб
странаца (4%), остала убиства (2%), психотична (2%) и непозната убиства
(10%). С друге стране, дефинисане су варијабле које су се односиле на
криминални догађај – место извршења, однос извршиоца и жртве и средство
извршења и варијабле које се односе на карактеристике извршиоца и жртве
(старост, пол, етничка припадност, дневне активности, казнена евиденција,
интоксикација дрогом, интоксикација алкохолом, зависност од дроге и
зависност од алкохола).
Као што је већ поменуто, аутори су извршили мултиплу анализу
кореспонденције (анализа хомогености) у дводимензионалном простору. Аутори
дају два графичка приказа резултата. Први графикон представљао је положај
квантификованих категорија варијабли које су се односиле на карактеристике
криминалног догађаја, а други су чинили просечни објектни скорови убистава у
односу на 11 типова убиства. У оба случаја варијабле су биле распрострањене
без правилности и нису се груписале у издвојене обрасце. Због слабог уклапања
резултата анализе са оригиналним варијаблама и одсуства израженијих
правилности у резултатима, аутори закључују да се убиства не могу поделити на
јасно издвојене врсте. С друге стране, на основу упоредног прегледа два
графикона закључено је следеће:
 у доњем левом делу графикона налазила су се уговорна убиства и убиства у
вези са дрогом; то су убиства извршена ватреним оружјем, на улици, између
припадника етничких група које воде порекло са Суринама или из источне
Европе и са жртвама које су раније осуђиване; то су убиства која су
последица изравнавања рачуна;
 према горњем делу графикона налазе се „разни криминални сукоби“ и
„сукоби између странаца“; то су убиства са мањим бројем извршилаца који
потичу са Блиског истока или из Турске, са жртвама које су зависне од
алкохола или дроге; извршилац је био под дејством алкохола или дроге и у
већем броју случајева је био раније осуђиван;
 у горњем делу графикона налазе се убиства из користољубља, психотична и
„остала“ убиства; за њих је карактеристично да су извршиоци и жртве
Холанђани и да се не познају; узрок смрти је најчешће физичка сила, а
извршилац је био у алкохолисаном стању; та убиства су извршена у
становима жртава које су старије и хендикепиране
 на десној страни графикона, у средини, налазе се сексуална и „интимна“
убиства; жртве су углавном жене, убијене дављењем или неком другом
врстом физичке силе; извршиоци су често знатно старији; извршиоци
„интимних“ убистава нису раније осуђивани.
 На основу оваквих резултата, аутори дводимензионално решење тумаче као
„пословно-личну“ димензију насупрот димензије „личног сукоба у спрези са
безличним нарастањем насиља“.
На крају, аутори изражавају мишљење да се уместо потраге за дистинктивним
групама које садрже различите карактеристике убиства она могу посматрати у
контексту циркуларних или циркумплекс структура, што је у складу са њиховим
резултатима. Једна од предности таквог приступа било би олакшано тумачење
случајева са диспаратним карактеристикама. Узроци и корелати убистава не би
били укрштани са дистинктним категоријама већ би били посматрани у односу
на њихов релативан положај дуж изолованих димензија, што би, сматрају
аутори, представљало плоднији модел леталног насиља.
Блок и сарадници полазе од инструментално-експресивне типологије и
доводе је у везу са убиствима интимних партнера, а то су убиства која се по
дефиницији означавају као експресивна (Block et al., 2000). У теоријском делу
рада аутори дају детаљније разматрање инструментално-експресивне
типологије. Закључак је био да је код инструменталног насиља примарни мотив
нека врста добитка, док је код експресивног насиља мотив насиље само по себи.
Ниво насиља у инструменталним случајевима углавном је доста нижи од нивоа
експресивног насиља. Инструментално-експресивном континууму аутори додају
још једну, по њиховом мишљењу, битну димензију. То је димензија „планирано
– спонтано“ насиље. Њу одређују следећи чиниоци: у којој мери извршилац
утиче на фатални догађај; да ли је савладао неку препреку да би дошао до жртве;
да ли је припремао алиби и да ли је донео оружје. Насупрот планираном насиљу,
у случајевима спонтаног насиља учешће извршиоца не постоји или је
минимално.
У емпиријском делу рада 87 случајева убиства интимних партнера посматрају
се у вези са инструменталним и експресивним елементима и у односу на
димензију „планирано – спонтано“. Резултати су показали да је у узорку било
седам случајева инструменталног убиства: два планирана и пет спонтаних.
Експресивних убистава са претходним планом било је 17, а експресивних
спонтаних убистава било је 57. Аутори закључују да се увођењем димензије
„планирано – спонтано“ добијају потпуније и обухватније информације о
убиствима интимних партнера. Та убиства нису искључиво експресивног и
спонтаног карактера и, сходно томе, нису хомогена категорија.
Ластова и Фрицонова су проучавале природу експресивних елемената у
извршењу убиства у погледу односа извршиоца и жртве (Last & Fritzon, 2005).
Испитале су понашање 82 ментално поремећена извршиоца убиства, од којих је
25 убило члана породице, 30 је убило познаника, док је 27 убило непознату
особу. Било је шест елемената понашања на основу којих се закључивало о
природи експресивности: оружје узето са лица места, прекомерно рањавање,
тешке повреде лица, вишеструко рањавање у исти део тела, радње после убиства
(скривање, уклањање трагова итд.) и физичка сила. Подаци о природи
експресивности узети су из документације пацијената и кодирани су на
ординалном нивоу тако што је израженија експресивност добијала виши ранг.
На пример, претерано рањавање имало је ранг „3“, рањавање довољно да
изазове смрт – ранг „2“, док је минималном рањавању додељен ранг „1“. Обрада
података извршена је помоћу статистичке технике „парцијална анализа
скалограма“. Резултат те технике је графикон на којем је направљена
конфигурација варијабли у односу на вишедимензионалне атрибуте. Визуелним
прегледом скалограма може се утврдити распоред варијабли које говоре о
природи експресивности у односу на то ко је био убијен: члан породице,
познаник или странац.
Резултати су јасно указивали на то да убиства чланова породице изразито
предњаче у експресивним елементима. Чланови породице су углавном убијани
оружјем са лица места или без оружја, са вишеструким рањавањем и рањавањем
лица, уз употребу физичке силе и одсуство активности после убиства.
Замишљени континуум експресивности кретао се од убистава чланова породице
(изразита екпресивност) преко убиства познаника (умерена) до убиства
непознатих особа (слаба експресивност).
Аутори у закључку наводе ограничење налаза које потиче из природе узорка.
Пошто су узорак чиниле поремећене особе, могуће је да је експресивност била
изражена као елемент патологије. Даље, аутори подсећају да су у убиствима
инструментални и експресивни елементи често међусобно испреплетани. Ипак,
закључак да је наглашена експресивност карактеристика убиства блиских особа,
остаје као налаз који је подржан и резултатима других истраживања.

Импулсивна и експресивна агресивност

Импулсивна (експресивна) агресивност је реактивна и по правилу је повезана

са узнемиреношћу, лошом модулацијом психофизиолошке побуђености и
губитком контроле понашања (Barratt, 1997). Планирана агресија је усмерена ка
неком циљу, карактеришу је предвиђање и планирање и извршава се са нижом
аутономном побуђеношћу (Weinshenker & Siegel, 2002). Најчешће служи
долажењу до материјалне добити, па се назива инструменталном агресивношћу.
Да би се стекла јаснија представа о тим двема врстама убиства и њиховој
хетерогености, биће наведена по три примера за сваку врсту. Примери се односе
на стварне догађаје и потичу из овог истраживања.
Примери за експресивна убиства:
 туча у кафани која је завршена фаталним исходом;
 после жучне расправе, радник обезбеђења ватреним оружјем убија лице које
је насилно покушало да уђе у објекат;
 са више удараца тупим предметом, отац убија сина наркомана на спавању.
Примери за инструментална убиства:
 младић на основу уговора који је склопио организатор убиства, убија за
новац, помоћу ватреног оружја;
 младић и мајка његове девојке одлазе у стан старије женске особе и убијају је
са више удараца у главу због безначајног плена;
 након отмице добростојећег привредника и изнуђивања информације о
локацији његовог новца, привредник бива убијен рафалом из аутоматске
пушке.
Потребно је напоменути да се истраживачи агресивности слажу да
агресивност није унитаран концепт. Постоје интуитивне класификације
агресивности као што је, на пример, Фешбакoвa (1964). Он уводи поделу на
инструменталну агресију, која је усмерена ка неком циљу као што су новац или
територија, и хостилну (експресивну) агресију, која је последица фрустрације и
снажних осећања, попут беса, љубоморе или гнева. Зилман предлаже поделу
агресије на ометањем мотивисану и подстицајем мотивисану агресивност
(Zillman, 1978). Прва се односи на редуковање штетне стимулације, а друга на
остваривање различитих циљева. Позната је Фромова подела агресивности на
бенигну и малигну (Fromm, 1986). У бенигну агресивност спадају нехотична,
самопотврђујућа, „несташна“ и дефанзивна агресија. Малигна агресивност
обухвата освету, садизам и некрофилију. Барат и сарадници направили су
Упитник о агресивним поступцима, који је примењен на узорку студената
(Barratt et al., 1999). Поузданост је била задовољавајућа, а анализа компонената
дала је четири фактора којима је било објашњено 82% варијансе. Издвојени
фактори односили су се на импулсивну агресију, расположење, планирану
агресију и агитацију. Такви резултати могу се подвести под дихотомни модел
агресивности у којем се она дели на експресивну и инструменталну. Иначе,
Барат (1998) је поделио агресивност на импулсивну, планирану и патолошку.
Недавно су Станфорд и сарадници направили покушај конструкције скале за
мерење импулсивне и планиране агресивности (The Impulsive/Premeditated
Aggression Scale – IPAS) (Stanford et al., 2003). Они су дошли до закључка да се
стандардизациони узорак од 93 агресивна испитаника састојао од 90% претежно
импулсивних и 10% испитаника који углавном планирају и усмеравају своју
агресивност. Провера Коклера и сарадника дала је извесне емпиријске потврде
за поменуту скалу агресивности (Kockler et al., 2006).
И неурофизиолошка истраживања и експерименти показали су да има смисла
да се разликују два типа агресивности, које Кнежевић (2003) назива
дефанзивном и офанзивном агресивношћу. Он их резимира на следећи начин.
Дефанзивна, афективна агресивност почива на избегавању аверзивних
стимулација, има тенденцију да се не зауставља, циљ има у себи самој, јер је
њено упражњавање растерећујуће. Офанзивна, активна агресивност почива на
осујећењу задовољства, зауставља се кад је постигнуто задовољење потреба и
инструментална је – тежи постизању неког циља. Наведена подела подудара се
са инструментално-експресивном типологијом убиства од које се пошло у овом
раду.
У раду Вајншенкера и Сигела (2002) такође се расправља о дихотомној
класификацији агресивности. Они полазе од истраживања агресије животиња и
поделе агресије на афективно-одбрамбену и предаторско-нападачку.
Афективно-одбрамбена агресија животиња представља реакцију на страх,
иритацију, опасност за младунце или угроженост територије. С друге стране,
предаторски напад обухвата само један вид понашања и усмерен је на исхрану.
Активација различитих неуроанатомских структура (латерални и медијални
хипоталамус, венромедијално језгра хипоталамуса, амигдала) имају различит
утицај на појављивање и интензитет две врста агресивности. Експресивна
(афективна, реактивна, импулсивна) и инструментална (предаторска, планирана)
агресивност према тим ауторима постоји и код људи, с тим што се не јавља
строго издвојено, већ често заједно – у исто време. Први облик агресивности је
испитиван разним инструментима (скале импулсивности, упитници о
агресивном понашању), а други је испитиван знатно мање, вероватно услед
могућности контроле агресивности потенцијалних психијатријских пацијената
или криминалаца. Карактеристике предаторске, нападачке агресивности су
одсуство осећања емпатије, кривице и кајања, планирање и сврховитост,
непостојање претње, инструментална добит, немогућност замене објекта,
продужено трајање (од неколико минута до више година).

Испитивање убица инструментом ММПИ

Један број истраживача психолошких особина убица користио се познатим

клиничким инструментом ММПИ. Први такав покушај направио је Потхаст
(Pothast, 1957). Потхаст је убице поделио на две групе: на оне које су убиство
извршили из користољубља и на убице из страсти – оне који су убили
супружника или блиску особу. Утврђено је да су професионалне убице имале
повишења на психотичној тетради и то нарочито на скали схизофреније, док је
група убица из страсти имала високе скорове на неуротичном тријасу, што је
био показатељ њихове отежане емоционалне контроле. Резултати те студије
показали су да извршиоци кривичног дела убиства не представљају хомоген
скуп и да се на основу психолошких карактеристика могу одредити различите
подгрупе убица.
 Мегарги је направио систематичан покушај да помоћу инструмента ММПИ
проникне у личност извршилаца кривичног дела убиства (Megargee, 1966). Он је
пошао од претпоставке да екстремно насиље не мора увек бити резултат слабе
контроле агресивних импулса, већ да може представљати последицу претеране
контроле у испољавању агресије. Док неконтролисане особе могу бити
уобичајено агресивне личности са минималном инхибицијом испољавања
агресије, претерано контролисане особе имају снажне инхибиције против
насиља, али у условима интензивне или продужене фрустрације могу да реагују
екстремним агресивним испадом. Да би показао да постоје „слабо контролисане
личности“ (under-controled personality) и „претерано контролисане личности“
(over-controled personality) Мегарги је са сарадницима (1967) из инструмента
ММПИ емпиријски деривирао скалу коју су назвали „скала претерано
контролисаног хостилитета“ (Overcontroled Hostility Scale – OH) и она служи за
разврставање личности са насилним понашањем у та два типа.
Блакберн на узорку од 56 ментално поремећених убица којима је био задат
ММПИ употребом кластер-анализе добија четири профила:
 претерано контролисани и потискујући тип без изразитих повишења; група
појединаца са тим профилом описана је као претерано конформисана, строго
контролисана са одсуством агресивних тенденција;
 параноидно-агресивни тип, са повишењима на скалама параноје,
психастеније и схизофреније; то су социјално анксиозни и интровертни
испитаници који су склони агресивним иступима;
 депресивно-инхибиторни тип има повишења на скали депресије и социјалне
интроверзије, има строгу контролу импулса;
 психопатски тип има повишења на скалама психопатских девијација и
маније, одликују га импулсивност, сиромашна социјализација, екстраверзија,
одсуство социјалне анксиозности и висок ниво хостилности (Blackburn,
1971).
Такви резултати били су у складу са Мегаргијевим разматрањима, јер се први
и трећи тип могу тумачити као скуп „претерано контролисаних личности“, док
други и четврти чине „слабо контролисане личности“.
Користећи 21 скалу агресивности које су деривиране из ММПИ и четири
контролне скале, Дајкер је испитао 168 осуђеника сврстаних у четири
критеријумске групе (Deiker, 1974). Контролну групу чинило је 44 извршилаца
неспецифичних кривичних дела (оштећење мовине, саобраћајни преступи,
преступи у вези са дрогом). Група ненасилних криминалаца састојала се од 40
извршилаца кривичних дела према другим особама без елемената насиља. Група
насилних криминалаца састојала се од 40 испитаника осуђених за кривична дела
насилног понашања и наношења телесних повреда. Најзад, четврту групу
чинило је 44 извршилаца кривичног дела убиства.
 Поређење група на основним скалама ММПИ показало је највеће
потискивање (скала К) код убица. Статистички значајне разлике (t-тест)
указивале су на већу патологију осталих група. Међутим, после корекције, те
разлике су нестајале или биле смањене.
Што се тиче резултата на скалама агресивности, у случају 17 скала нађене су
статистички значајне разлике између група. Резултати на 13 скала од тих 17
били су супротни од очекиваних. Најлошије резултате имала је контролна група,
а најбоље резултате имале су убице. Међутим, прегледом резултата на
контролним скалама утврђено је да су убице имале највећи проценат одречних
одговора и највеће резултате на скалама социјалне пожељности, па су у складу
са тиме разматрани и налази. Постављен је проблем искрености одговарања
агресивних испитаника.
Квинси и сарадници испитали су узорак од 150 извршилаца кривичних дела
који су се налазили на лечењу у затворској болници (Quincey et al., 1980).
Узорак је био подељен на шест група у зависности од врсте извршеног
кривичног дела (убиство или покушај убиства члана породице или емотивног
партнера, убиство или покушај убиства непознате особе, силовање, подметање
пожара, насиље над децом и имовински деликти). Анализа варијансе показала је
да се испитиване групе не разликују битно у врсти и изражености патологије.
Штавише, покушај дискриминативне анализе убица, силоватеља и осталих
извршилаца такође није показала никакве разлике. Иначе, аутори су пошли од
већ поменутог Мегаргијевог концепта „претерано контролисане агресивности“
за коју су претпоставили да ће бити изражена у групи убица, што овом
приликом није био случај.
Андерсон и Холкомб су на узорку од 110 убица којима је задат ММПИ,
употребом кластер-анализе, пронашли пет типова личности (Anderson &
Holcomb, 1983):
1) тип са повишењима на скалама схизофреније, параноје, психастеније и на „F“
скали; код те групе повод за убиство је обично минималан, а убиству је
претходила припрема; жртве су најчешће непознате извршиоцу;
2) тип са повишењима схизофреније, параноје и психастеније, слично
претходном типу, али су повишења много већа; појединци из те групе су из
разорених или несређених породица; претходно су били осуђивани и злочин
често врше под утицајем алкохола;
3) нормалан тип једино има повишење на скали психопатских девијација; ти
појединци најчешће убијају жртву коју познају при чему постоји сексуални
елемент мотивације; користе хладно оружје или физичку силу;
4) тип са повишењима на скалама психопатске девијације, параноје и
схизофреније може се третирати као параноидан, или као тип са особама
психопатске структуре личности са лошим суђењем;
5) тип са повишењима на скали психопатских девијација и схизофреније има
највећи број претходних хапшења и најчешће убија ватреним оружјем.
Роџерс и Симан испитали су 77 убица који су се налазили на психијатријском
третману ради утврђивања неурачунљивости (Rogers & Seaman, 1983).
Пацијенти су били подељени на три групе. Прву групу су чинили пацијенти који
су на основу клиничког испитивања били процењени као здрави. Другу групу
чинили су пацијенти који су на основу клиничког испитивања били процењени
као неурачунљиви, дакле психички поремећени, а трећу групу чинили су
пацијенти који су на болничком третману провели у просеку нешто више од две
године и који су били сматрани излеченим од психичког поремећаја.
Дискриминативна анализа резултата на ММПИ те три групе пацијената није
дала значајне резултате. Анализа варијансе показала је статистички значајне
разлике у резултатима пацијената који су процењени као психички здрави и
лечених пацијената. Лечени пацијенти имали су боље резултате на скалама које
су се односиле на интерперсоналне конфликте, социопатску оријентацију,
анксиозност и опсесивно-компулзивне поремећаје. Немогућност ММПИ да
раздвоји убице процењене као здраве и оне који су процењени као психички
поремећени, према ауторима, доводи у сумњу практичну употребљивост овог
инструмента.
Корнел и сарадници испитали су 72 адолесцента који су се налазили на
вештачењу ради утврђивања неурачунљивости приликом извршења кривичног
дела (Cornell et al., 1988). Група убица није се битније разликовала од оних који
су извршили неки од имовинских деликата. Аутори су закључили да тежина
кривичног дела не одговара дубини патологије извршилаца. С друге стране, када
је узорак убица био подељен на оне који су злочин извршили због
интерперсоналног конфликта и оне који су убиство починили приликом
извршења неког другог кривичног дела, појавиле су се значајне разлике.
Испитаници који су извршили убиство приликом извршења неког другог
кривичног дела имали су више скорове на скалама конфузије (F), хистерије (Hs),
хипохондрије (Hy) и схизофреније (Sc). Аутори су закључили да та група
извршилаца доживљава снажнији стрес и отуђење и да тежи соматизовању,
екстернализацији као и порицању одговорности.
Истраживање Л. Крон (1998) обухватило је узорак од 142 извршиоца
кривичног дела убиства који су се налазили на издржавању казне у казнено-
поправним домовима у Пожаревцу, Нишу и Сремској Митровици, или су били
на обавезном чувању и лечењу у психијатријској установи затвореног типа.
Старост испитаника била је у распону од 18 до 65 година, доњи праг образовања
је био четири разреда основне школе, како би се осигурало разумевање
тестовног материјала. Од инструмената им је био задат ММПИ/201 (Биро и
Бергер, 1986), општи упитник за добијање социодемографских података,
пројективна Маховер техника. Поред тога рађени су и појединачни интервјуи у
духу трансакционе анализе, где су се утврђивале особености животних
сценарија испитаника.
Први корак у анализи података била је кластер-анализа података са ММПИ,
употребом Вордовог метода хијерархијског груписања. Групе које су добијене
овом процедуром доведене су у везу са осталим подацима.
Кластер-анализа ММПИ протокола дала је пет дистинктних типова профила
који су названи неуротични, параноидни, симулативни, депресивни и
„нормални“.
Неуротични профил имало је девет испитаника (6,37%). Чинила су га
патолошка повишења на скалама хистерије, хипохондрије, депресије, и
психастеније, а то је указивало на хиперактивност аутономног нервног система,
преосетљивост, хипохондријске фиксације, неефикасност, напетост и ниску
толеранцију на фрустрације. Ти испитаници најређе чине злочине са бизарним
елементима. У највећем броју случајева убијају рођаке, пријатеље или неког
кога воле. Најчешће убијају угушењем или другим видовима физичке силе.
Учесталије од осталих профила убијају у зрелијем добу. Имају нешто веће
образовање од осталих група. Одликује их негативан и песимистичан став према
себи и свету који их окружује − код њих доминирају осећања очаја, депресије,
одбачености и невољености. На цртежу људске фигуре упадљив је израз
нерасположења и угрожености оба лика што посебно указује на анксиозност.
Параноидни профил имало је 40 испитаника (28,17%). То су социјално
хиперсензитивне личности са честим проблемима у међуљудским односима који
имају склоност ка одбацивању блиских особа. У основи оваквих личности је
депресивна структура са наглашеном латентном агресивношћу, параноидним
обрадама догађаја, погрешним тумачењима поступака и реакција околине.
Доминантан механизам одбране је пројекција. Те особе су увредљиве,
нетолерантне и социјално инсуфицијентне. Чешће од осталих група потичу из
разорених породица где су родитељи били алкохоличари или ментално оболели.
У већини случајева су рецидивисти. Склони су употреби оружја. Већином су
запослени, ниског степена образовања. Често су били нежељена деца, а за
детињство их везују негативни доживљаји. Цртеж људске фигуре одликује се
упадљивим изразом неповерења на лицима обе фигуре и параноидном
укоченошћу. Чешћи су бизарни елементи цртежа.
Симулативни профил имало је 16 чланова (12,68%). Контролне скале образују
обрнуто „V“, са високим вредностима F и ниским вредностима на К и L скале.
Све скале осим маничности су повишене. У питању је агравација, тенденција ка
преувеличавању постојећих тегоба и симптома. Претпостављено је да је разлог
за симулантско понашање таквих осуђеника реакција на затворску ситуацију
зарад остваривања „секундарне добити“. Половина чланова те групе има
криминалну историју. Углавном не потичу из породица са менталним
проблемима или проблемом алкохолизма. Чешће убијају људе са којима су у
некој врсти блиске везе. Чешће користе физичку силу као начин извршења
убиства. Животни сценарио те групе испитаника је изразито губитнички. Имају
негативан доживљај детињства и размишљају веома конфузно. Цртеж људске
фигуре садржи бизарне елементе и поремећај телесне схеме. Мушка фигура је
доминантнија, већа или детаљнија што указује на експресију надмоћи,
егзибиционизма и нарцистичких тенденција. Чешће се истичу ерогене зоне као
регије могућег пројектовања конфликта у сферу телесног.
Депресиван профил одликовао је 34 испитаника (32,94%). Повишење на скали
депресивности указивало је на повучене, социјално изоловане интровертне
личности. Код таквих особа доминирају осећање безвољности, песимизма,
бескорисности и унутрашње празнине. На фрустрације реагују повлачењем. У
време извршења кривичног дела су чешће од осталих група били под дејством
алкохола. Никада не поричу злочин и имају веома изражено осећање кривице.
Различитог су образовања. Опседнути су идејама пропасти и пада; имају
губитнички животни сценарио. Цртеж људске фигуре је веома бизаран или
изразито поремећен. Изостављају се различити делови тела, најчешће руку што
има везе са осећањем кривице.
Најзад, пети профил је назван „нормалним“. Због повишења на скали L,
релативно високог К и нижег F, тај профил је благо дисимулативан. Већину
чланова групе испитаника са тим профилом чинили су пацијенти психијатријске
установе затвореног типа. Аутор претпоставља да је такав профил добијен због
тежње испитаника за укидањем мере безбедности и изласком из болнице на
слободу. У тој групи су изражени ментални проблеми у породици испитаника.
Обично имају средњошколско образовање. Интервју није показао битније
особености. Цртеже људске фигуре одликовало је изостављање различитих
делова тела или њихово конфликтно наглашавање сенчењем, подебљавањем или
поправљањем.
Ауторка закључује да је таква типологија убица емпиријска и да разлике
између типова имају искључиво дескриптивну и прелиминарну вредност.
Потврђена је основна идеја да су убице хетерогена група људи у погледу разних
карактеристика.
Глазер и сарадници су помоћу ММПИ за адолесценте испитали три групе
малолетних делинквената (Glaser et al., 2002). Узорак од 72 извршилаца био је
подељен на групу насилника (убиства, покушај убиства, тешке телесне повреде),
лопова (различите врсте имовинских деликата) и наркомана (поседовање,
конзумирање и растурање опојних дрога). У анализи података примењен је
поступак дискриминативне анализе. Издвојене су две статистички значајне
дискриминативне функције (каноничке корелације износиле су 0,65 и 0,55).
Прва функција била је одређена склоношћу алкохолу и дрогама, социјалним
повлачењем, хипохондријазом и бригом за здравље. Друга дискриминативна
функција била је одређена психомоторном ретардацијом, соматским
проблемима и владањем у школи. Вредности групних центроида показале су да
најлошије резултате имају наркомани, у средини су били починиоци
имовинских деликата док су починиоци деликата са елементима насиља имали
нешто боље резултате. На основу дискриминативне анализе 79,2% случајева
било је коректно класификовано. Аутори закључују да су у вези са том
проблематиком потребна даља истраживања, са већим узорцима.

Истраживање личности убица

Лауфер и сарадници (Laufer et al., 1981) испитивали су везу eго контроле и

криминалног понашања. Циљ рада је био да се испита постоје ли разлике у
психолошким карактеристикама различитих врста криминалаца. Користећи
Калифорнијски психолошки инвентар (CPI), испитан је узорак од 115 осуђеника
од којих су 56 били наркомани, а 59 убице. Најпре су утврђене статистичке
разлике између група на нивоу појединачних скала примењеног инструмента.
Утврђено је да су те две групе прилично изједначене. Т-тест је показао разлику
само у случају две скале. Убице су биле нешто доминантније и склоније
остављању доброг утиска. Концепт его контроле операционализован је на
основу специфичне комбинације скала флексибилности, постигнућа,
социјализације и самоконтроле. Дискриминативном анализом (без приказа
резултата) утврђено је да убице имају бољу его контролу од наркомана. За
разлику од наркомана који су импулсивни, променљиви, лоше концентрације и
у непрестаној потрази за стимулацијом, убице имају бољу контролу и
конзервативнији су. Они више цене ред и организацију.
Аутори закључују да је могуће мерити его контролу, и то на основу употребе
постојећих скала и технике регресионе анализе. Такође, они се залажу за
конструкцију скале којом би се его контрола мерила непосредно.
Лангевин и сарадници употребом Кателовог упитника 16 фактора личности и
ММПИ пореде 109 убица са 38 ненасилна криминалца и контролну групу од 54
испитаника (Langevin et al., 1982). Једина значајна разлика било је повишење на
скали хистерије (Hs) у узорку убица.
Лангевин и сарадници су на скупу биолошких, неуропсихолошких и
психолошких мера упоредили 18 убица, 21 насилника (покушај убиства, тешке
телесне повреде, учествовање у тучи итд.), уз контролну групу од 16 испитаника
(Langevin et al., 1987). У испитивању су коришћени скенер и
електроенцефалограф, две неуропсихолошке батерије (Реитанова и Луријина),
Векслеров тест интелигенције, ММПИ, упитници за откривање алкохолизма и
наркоманије (Michigan Alcoholism Screening Test, Drug Use Survey) и
психијатријски интервју у сврху давања дијагнозе у складу са класификацијом
Светске здравствене организације (ICD 9).
Групе се нису битно разликовале у погледу резултата испитивања мозга
путем скенера и електроенцефалографа. С друге стране, резултати на
неуропсихолошким батеријама показали су нешто већу патологију у узорку
убица. Стандардни психолошки тестови (Векслер, ММПИ) нису показали битне
разлике. Слично је било и са психијатријским испитивањем – у испитиваним
групама није било битних разлика у дијагнозама. У свим групама проценат
уобичајених дијагноза (антисоцијални поремећај личности, схизофренија,
депресија итд.) кретао се од 2% до 26%. Конзумирање алкохола, како у време
извршења злочина, тако и у одређеним периодима живота, те пратеће
компликације у вези с тим (депресија, параноја, агресивност) било је у већој
мери карактеристично за узорак убица. Злоупотреба дрога постојала је у свим
испитиваним групама.
Аутори закључују да су убице у погледу неуролошких проблема сличније
насилним извршиоцима него контролној групи. Злоупотреба алкохола и пратеће
компликације биле су највеће у групи убица, тако да аутори сматрају да су, уз
испитивање варијабли које се односе на личност, потребна даља истраживања
насилних извршилаца.
Кнежевић и сарадници (1995) извршили су анализу когнитивног и конативног
функционисања „нормалних“ убица, који су се налазили на издржавању
затворске казне у казненим установама у Србији (Сремска Митровица,
Пожаревац, Ниш). Узорак се састојао од 86 осуђеника мушког пола. Подручје
когнитивног функционисања операционализовано је кроз појмове кибернетског
модела когнитивног функционисања; подручје конативног функционисања
такође је операционализовано путем појмова који потичу из кибернетског
модела конативног функционисања, затим употребом концепата психопатске,
оралне и аналне агресивности, и путем појмова прокриминалних вредности и
општих социјалних ставова.
Над подацима је најпре извршена таксономска анализа, варијанта под
називом метода динамичких облака. Идентификација таксона извршена је
каноничком дискриминативном анализом варијабли когнитивног и конативног
функционисања. Аутори су изабрали решење од три таксона, а издвојене су две
дискриминативне функције на основу којих је успешно класификовано 96,51%
испитаника. Вредност каноничких корелација била је 0,9 и 0,753. Најјача
дискриминација између таксона остварена је на варијаблама психопатске,
оралне и аналне агресивности и неких модалитета функционисања евалуативног
система. Обе дискриминативне варијабле су врло успешно раздвајале таксоне
добијене на основу процене когнитивног и конативног функционисања.
 Прва дискриминативна варијабла описана је као генерална конативна и
когнитивна дисфункција, екстравертно модулирана. Другу дискриминативну
варијаблу одређивали су ауторитарност, конформизам, анална агресивност,
анксиозност и ефикасније функционисање серијалног процесора.
Карактеристике таксона су идентификоване на следећи начин: у првом
таксону (49% испитаника) су се налазиле генерално конативно и когнитивно
функционалне индивидуе, мање склоне екстремном екстравертном понашању; у
другом (41% испитаника) конативно и когнитивно дисфункционални појединци
код којих су изражени анална агресивност, дисоцираност, неуротична
нестабилност, екстраверзија, ауторитарност и конформизам; трећи таксон (10%
испитаника) сачињавали су конативно умерено функционалне и когнитивно
дисфункционалне индивидуе.
Аутори закључују да убице нису хетерогена група људи у психолошком
смислу, што је потврђено и у другим, сличним истраживањима.
Испитујући утицај психолошких фактора криминалног понашања на узорку
од 314 осуђеника за тешка кривична дела, Момировић и Хошек (1998), задали су
више тестова намењених процени ефикасности когнитивног и конативног
функционисања. Значајно је да се у узорку налазило 86 (27,39%) убица.
Испитаници су били мушког пола, стари од 21 до 55 година, писмени и
клинички здрави и налазили су се на издржавању казне за почињена кривична
дела предвиђена кривичним законима Србије или Југославије, са изузетком
политичких деликата. Криминално понашање до упућивања на издржавање
казне, откривено и неоткривено, процењено је на основу самоисказа испитаника,
употребом посебног упитника. Аутори наводе да су за испитанике створили
услове „који су у највећој мери требало да појачају њихово уверење да ће
њихови одговори остати потпуно анонимни“. Одговори испитаника на упитнику
операционализовани су израчунавањем првих главних компонената индикатора
који су се односили на девијантно понашање без обележја кривичног дела,
насиље, кривична дела против имовине и кривична дела повезана са
наркоманијом. На тај начин добијене су критеријумске варијабле. Над подацима
је спроведен један модел дискретне линеарне регресионе анализе. Резултати су
показали да се испитаници који врше различите врсте кривичних дела изразито
разликују по својим когнитивним и, посебно, по конативним карактеристикама.
Резултат који је важан за ту тему јесте мултипла корелација когнитивних и
конативних тестова и прве главне компоненте индикатора кривичних дела
учињених насиљем (убиства, тешке телесне повреде, силовања) у износу од
0,92. Когнитивне карактеристике тих криминалаца биле су инфериорне
функције перцептивног и исподпросечне функције паралелног процесора, али и
натпросечне функције серијалног процесора, што значи да су они у потпуности
свесни својих поступака. Аутори закључују да је когнитивна контрола њиховог
понашања отежана због изразито високог нивоа агресивности, док је њихова
ментална ригидност узрок отпорности на сваки третман персуазивног типа, што
за последицу има лошу прогнозу њиховог понашања упркос томе што имају
добар систем за регулацију и контролу органских функција.
Радовановић и сарадници (2002а) испитивали су особине личности
психопатских убица. Из једног већег узорка убица описаних са осам тестова
психопатије, они су, на основу резултата таксономске анализе изведене
Вордовим поступком хијерархијског груписања, издвојили узорак од 54
испитаника. Дискриминативна анализа тог и њему комплементарног скупа у
простору психопатске, оралне и аналне агресивности, припадања супкултури
макијавелизма, насиља, хедонизма, псеудомаскулиности и
хипериндивидуализма показала је да се тај узорак од 54 испитаника може
означити као узорак психопатских убица. Каноничка корелација
дискриминативне функције засићене свим варијаблама и варијабле припадности
групи психопата или осталих убица износила је 0,83, док је поступком
класификације успешно класификовано 96% психопатских убица.
Да би испитали особине личности психопатских убица, аутори су издвојеном
узорку од 54 испитаника задали батерију конативних тестова КОН 6
(Момировић и сар., 1998). Њихове резултате су упоредили са резултатима
нормалне популације употребом t-тестова, тестирањем значајности
Махаланобисове удаљености узорка од популације, израчунавањем
унисеријалних коефицијената корелације и апостериорном класификацијом
испитаника. Статистичке анализе су показале да постоји значајна удаљеност
психопатских убица од нормалне популације, која се испољава у слабијем
функционисању система за координацију, контролу, интеграцију и евалуацију
конативних функција и система за регулацију и контролу агресивних реакција.
Такође, утврђена је нешто мања, али значајна разлика психопатских убица и
нормалне популације која се огледа у слабијем функционисању система који
контролише органске функције (у случају психопатских убица). На основу
таквог конативног профила, путем апостериорне класификације било је могуће
препознати 74% психопатских убица. Дискриминативна функција која је
одвајала психопатске убице од нормалне популације била је дефинисана пре
свега поремећајима система за координацију и контролу регулативних функција
и система који контролише агресивне реакције, док се систем који контролише
реакције одбране понашао као јак супресор. То је значило да су психопатске
убице „примарни агресивци које је врло тешко променити било којим
пенолошким или неинвазивним терапеутским поступком, будући да се ти
поступци, експлицитно или имплицитно, ослањају на процесе условљавања
базиране на потенцијалним инсултима на АЛФА систем“ (Радовановић и сар.,
2002а: 169).
 Аутори закључују да психопатске убице творе посебан таксон у простору
конативних фактора који се разликује од таксона осталих убица, али и
починилаца других кривичних дела. Такође, профил психопатских убица
суштински се разликује од профила криминалне популације у целини, и он је
дефинисан поремећајима свих регулативних функција.
Радуловић и сарадници (2002) су истом узорку од 54 психопатске убице који
је описан у претходном раду (Радовановић и сар., 2002а) задали батерију
когнитивних тестова КОГ 3 (Волф и сар., 1992). Циљ истраживања био је
испитивање интелектуалних способности психопатских убица. Разлике
когнитивних карактеристика психопатских убица и нормалне популације
анализиране су на исти начин као у истраживању Радовановића и сар., 2002:
употребом t-тестова, тестирањем значајности Махаланобисове удаљености
узорка од популације, израчунавањем унисеријалних коефицијената корелације
и апостериорном класификацијом испитаника. Резултати су показали да је
интелигенција психопатских убица инфериорна у односу на некриминалну
популацију. Њихов IQ износио је 89, што је у просеку ниже и од интелектуалног
нивоа укупне популације криминалаца (Радовановић и сар., 1995).
Психопатске убице имале су инфериорне функције сва три когнитивна
процесора, али посебно перцептивног и паралелног процесора чије су функције,
како наводе аутори, претежно условљене генетичким чиниоцима. Ефикасност
серијалног процесора била је такође умањена, али не толико као што је био
случај са претходна два. Помоћу Фишеровог линеарног класификатора било је
могуће препознати 70,4% психопатских убица, па аутори наводе да је за
детекцију психопата потребно укључити и њихов конативни профил. Радуловић
и сарадници наводе интересантан закључак. Они сматрају да се убице могу
поделити на два таксона. Први обухвата две трећине убица који се састоји од
психопата – правих криминалаца, а други остатак од једне трећине убица без
психопатских симптома, који су кривично дело извршили у афекту,
прекорачењу нужне одбране или као ситуациони деликт. Аутори наводе и
поређење резултата на КОГ 3 убица који нису психопате и нормалне
популације. Њихов IQ износио је 97, ефикасност перцептивног и паралелног
процесора била је испод просека, али у мањој мери него што је случај са
психопатским убицама. Њихове функције серијалног процесора биле су на
нивоу просека што омогућава когнитивну контролу понашања. Међутим, када
се има у виду да IQ свих убица, дакле психопатских и осталих износи 95, и да
они осим исподпросечних функција паралелног и перцептивног процесора имају
и извесна оштећења серијалног процесора, аутори закључују да то доводи до
отежане контроле „патолошких порива“ убица уопште.
У својој криминолошкој студији убистава у Београду, Б. Симеуновић-Патић
(2003) извршила је анализу личности извршилаца. То је урађено посредно, на
основу процена психичког статуса извршилаца које су дали судски вештаци. На
узорку од 424 убица, процењене су димензије емоционалне зрелости,
неуротицизам, екстраверзија – интроверзија и импулсивност. На основу
прегледа извештаја вештака утврђено је да је чак 39,2% испитаника процењено
као „изразито емоционално незрело“, док је 19,7% процењено као солидно
емоционално зрело. Остатак је процењен ближе полу незрелости. Изразити
неуротицизам утврђен је код 21,2% испитаника, 56,2% процењено је као
умерено неуротично, док је 22,5% испитаника сврстано у категорију
емоционалне стабилности. За већину убица процењено је да су екстравертни:
44% изразито, а 43,1% са мање екстремним положајима на тој димензији. Само
12,1% убица процењено је као интровертно. Што се тиче импулсивности, 74%
убица показало је повишену, 11% изразито високу импулсивност. Код 15%
испитаника утврђен је релативно задовољавајући ниво фрустрационе
толеранције и импулсивности.
Аутор је извршио и анализу психичких поремећаја убица. За индикаторе
психичких поремећаја коришћено је 18 категоријалних варијабли: органска
болест, психичко обољење, алкохолизам, алкохофилија, покушај суицида,
самповређивање, наркофилија, емоционална незрелост, неуротизам,
импулсивност, психопатија, епилепсија, параноидна схизофренија, схизофренија
непараноидног типа, психооргански синдром, манично-депресивна психоза,
параноја и алкохолна депривација личности. Ове варијабле су нормализоване
Бломовим поступком и над њима је извршена таксономска анализа Вордовом
методом хијерархијског груписања. Као оптимално је изабрано решење од пет
таксона. Њихова идентификација извршена је применом каноничке
дискриминативне анализе. Добијене су четири значајне каноничке корелације.
Прва је износила 0,97, друга 0,89, трећа 0,866 и четврта 0,676. На основу
дискриминативних функција успешно је класификовано 92,78% испитаника.
Прва дискриминативна варијабла могла се описати као генерална психотичка
дисоцијација, друга се односила на алкохолизам, трећа је била одређена
психопатијом, самоповређивањем, наркофилијом и суицидним идејама, а
четврта се односила на неуротизам јер је била одређена импулсивношћу,
емоционалном незрелошћу и у нешто мањој мери алкохофилијом. Помоћу
центроида група на издвојеним дискриминативним функцијама уз додатак
социодемографских карактеристика и појединих карактеристика начина
извршења кривичног дела, аутор је описао пет типова убица.
Убице типа I (46%) биле су генерално неуротичне особе које се одликују
импулсивним реаговањем и емоционалном незрелошћу. У време извршења били
су двадесетих година, жртве су по правилу биле особе које су површно
познавали, а врло ретко непознате особе. Импулсивно понашање су ретко
испољавали према члановима породице. Након извршења дела ређе су него
остале групе, изузев убица типа IV, избегавали одговорност. Половина је дело
извршило у рецидиву. Различитог су економског статуса и потичу из породица
различитих економских категорија и квалитета функционисања.
Убице типа II (19%) имале су у односу на остале групе неупадљив психички
статус. Припадају различитим старосним категоријама, а жртве су добро
познавали. У овој групи се налазио највећи број извршилаца привилегованих
облика убиства, као и извршиоци убиства након вишегодишњег трпљења
злостављања од стране жртве. Повод за конфликт имао је предисторију сукоба
са жртвом. Ређе су покушавали да избегну одговорност, а мишљење околине о
њима је у већем броју повољно.
Убице типа III су психопате склоне самоповређивању, емоционално незреле и
импулсивне личности благо склоне алкохофилији. Убиства врше у двадесетим и
тридесетим годинама живота. Највећи број њих извршио је експресивно
убиство, али је претежан број инструменталних извршилаца такође припадао
овој групи. Њихове жртве су ретко блиске особе. Најчешће убијају ситуационо
провоцирани, без историје ранијих сукоба са жртвом, а провокација претежно
има карактер баналне увреде. После извршења дела 90% ових испитаника бежи,
а 75% је раније осуђивано. Потичу из мање функционалних породица и одликује
их рана уплетеност у делинквентно понашање у малолетству. Највећи број има
веома неповољан углед у својој околини која их процењује као агресивне,
нетолерантне.
Убице типа IV (8,3%) карактерише дисоцијација схизофреног и параноидног
типа. Они су најтеже психички поремећени и по правилу су пацијенти затворске
болнице. Убиство врше најчешће у позним тридесетим годинама, али има
известан број оних који га врше и после 55 године. Жртве су у највећем броју
случајева чланови породице: родитељи, брачни партнери или деца. Убиству
често не претходи стварни конфликт са жртвом. После извршења не беже и
ретко су раније вршили кривична дела.
Убице типа V (5,2%) јесу алкохоличари које одликују психопатија и
импулсивност. Жртве су им најчешће познаници или брачни партнер. Најчешће
су старији од 45 година. Повод за конфликт најчешће је баналне природе.
Покушава да бежи 50%, а 75% кривично дело извршило је у рецидиву.
Аутор закључује да ова типологија има дескриптивну вредност. Типови су се
разликовали према појединим криминолошким карактеристикама и према
односу са жртвом, што, по његовом мишљењу, може бити значајно у
виктимолошком смислу.
Од значаја може бити и податак да је убица са психопатским склопом
личности у узорку било 25,5%, те да је њихово учешће посебно изражено у
извршавању инструменталних убиства. Психопате су тај облик убиства вршиле
два пута више од осталих убица.
 Најзад, анализиране су и процене вештака о когнитивној ефикасности убица.
Утврђено је да 70% убица има просечну интелигенцију, 19,2% има
интелигенцију испод просека, а 10,8% има натпросечну интелигенцију. Аутор
сматра да ти резултати нису потврдили ранија истраживања у којима је
интелигенција убица процењена као инфериорна, али прихвата постојање
методолошких ограничења – интелигенцију убица су у његовој студији
процењивали вештаци, што може бити проблематично. Ипак, остављена је
могућност да се извршилачка популација убица у погледу когнитивне
ефикасности временом изменила.
У свом докторском раду, В. Гојковић (2007) приказала је истраживање које је
обухватило различите групе осуђеника. Узорак од 300 испитаника обухватио је
извршиоце кривичног дела разбојништва или разбојничке крађе, тешких
телесних повреда, убиства и силовања. Коришћенe су кибернетичка батерија
конативних тестова КОН 6 (Момировић и сар., 1998) и батерија когнитивних
тестова КОГ 3 (Волф и сар., 1992). Дискриминативна анализа варијабли
личности и интелигенције у односу на врсту кривичног дела дала је једну ниску
али значајну каноничку корелацију у износу 0,39. Дискриминативна варијабла
била је одређена поремећајима регулативних функција (ДЕЛТА –
психотицизам) и соматских функција (ХИ) и сниженим когнитивним
способностима. Убице и извршиоци тешких телесних повреда налазили су се на
средини изоловане дискриминативне димензије. Отприлике 0,6 стандардне
девијације ниже били су силоватељи, док су за исто толику вредност, али изнад,
били разбојници. Екстраверзија (ЕПСИЛОН), агресивност (СИГМА) и
неуротичност (АЛФА) нису имали никаквог удела.
Једно од ретких истраживања у којима су испитиване психолошке
карактеристике инструменталних и реактивних (експресивних) криминалаца,
представља рад Корнела и сарадника (Cornell et al., 1996). Инструмент који је
коришћен била је Хејрова (Hare) листа психопатских својстава (Psychopathy
Checklist). Да би испитали разлике између две врсте криминалног понашања,
аутори су спровели две студије.
У првој студији узорак је чинило 106 осуђеника. Распон њихових година био
је од 20 до 53 године са просеком 32 и стандардном девијацијом од осам година.
Због убиства било је осуђено 28 испитаника, због наношења тешких телесних
повреда 19, због разбојништва 12, провале 26, фалсификовања девет, преступа у
вези са дрогом 15, прекршаја условне слободе пет, а због осталих кривичних
дела десет испитаника. Просек укупних осуда за овај узорак био је 12 кривичних
дела (СД = 10, распон од 0 до 57). На основу прегледа затворских досијеа два
независна процењивача су осуђенике сврстали у три групе: ненасилне
извршиоце (38), реактивне насилне извршиоце (36) и инструменталне насилне
извршиоце (32). У групи реактивних извршилаца било је 41% убица, док их је у
групи инструменталних извршилаца било 31%. Процењивани су различити
аспекти понашања приликом извршења кривичног дела и слагање процењивача
остварено је у 94%, са Коеновим капа коефицијентом у износу 0,85.
Психопатија испитаника процењивана је помоћу Хејрове листе. И у овом
случају то су вршила два процењивача. Корелација за фактор егоцентричности и
искоришћавање других износила је 0,74, за фактор антисоцијалног животног
стила била је 0,95, док је корелација процена за укупни скор била 0,94.
Резултати су показали да се реактивни и инструментални извршиоци
статистички значајно разликују у већини карактеристика извршења кривичног
дела. Хи-квадрат тест показао је да је у случају инструменталних извршилаца
било елемената планирања, да су постојали јасан циљ, одсуство провокације,
беса, мање повређивања и одсуство познавања жртве. Анализа коваријансе уз
контролу година живота, времена проведеног у затвору и етничке припадности
показала је виши ниво психопатских својстава код инструменталних
извршилаца него код остале две групе. Разлике су утврђене и у нивоу фактора
антисоцијалног животног стила у којем је такође предњачила група
инструменталних извршилаца.
Друго истраживање у истом раду обухватило је 50 осуђеника од којих су 32
извршили убиство, а њих 18 покушај убиства или наношење тешких телесних
повреда. Просечне године осуђеника биле су 30 (распон од 15 до 62, СД = 11).
Процену врсте насиља извршили су процењивачи као у претходном
истраживању, док је узорак понашања за процену психопатских својстава
(такође помоћу Хејрове листе) била детаљна социјална анамнеза испитаника и
снимљени интервјуи у трајању од пет минута у којима осуђеници говоре о
својим кривичним делима. И овом приликом добијено је високо слагање
процењивача у погледу испитиваних карактеристика. Инструментални
извршиоци били су у просеку млађи (просек од 25,7 година спрам просечних
33,5 година реактивних извршилаца). Хи-квадрат тестом поново се уочава да
су инструментални извршиоци у односу на реактивне имали јасан циљ, да нису
били провоцирани или под утицајем беса и да нису познавали жртву. Анализа
коваријансе уз контролу старости показала је статистички значајне разлике на
нивоу укупног скора на Хејровој психопатској листи, као и на оба фактора.
Инструментални извршиоци су имали више скорове у сва три случаја.
У ова два истраживања мењан је начин утврђивања психопатских својстава,
али на основу истог инструмента. У првом случају анализирани су затворски
досијеи, а у другом социјална анамнеза уз снимке интервјуа у којима осуђеници
говоре о својим кривичним делима. Психопатска својства су у оба случаја
утврђена са сигурношћу. Што се тиче инструментално-експресивне дихотомије,
аутори упозоравају да она није апсолутна. Постоје извршиоци којима је циљ
било стицање имовинске добити, али који су се понашали импулсивно. Било је и
експресивних извршилаца који су своје дело планирали. Такође, извршиоци
кривичних дела са елементима насиља иза себе имају историју вршења
кривичних дела обе врсте. Ипак, општи образац насиља је био утврђен.
Аутори закључују да је експресивно (реактивно) насиље основни облик
агресивности међу извршиоцима кривичног дела, док се инструментално
насиље може сматрати показатељем злоћуднијег развоја који се огледа у
коришћењу агресивности у активностима усмереним ка одређеном циљу.
Слично претходном истраживању, Вудворт и Портер су на узорку од 125
канадских криминалаца утврдили да су, за разлику од реактивних,
инструментални извршиоци углавном психопате (Woodworth & Porter, 2002).
Еган и сарадници испитали су узорак од 54 ментално поремећених
извршилаца различитих кривичних дела (Egan et al., 2000). Циљ њиховог
истраживања било је испитивање везе стилова мишљења криминалаца и
уобичајених психолошких мера индивидуалних разлика. Примењени
инструменти били су: Психолошки инвентар стилова криминалног мишљења
(Psychological inventory of criminal thinking styles – PICTS; Walters), НЕО-П-Р
(NEO-P-R; Costa, McRae), Скала потраге за узбуђењима (Sensation seeking scale
– SSS; Zuckerman), Скала поремећаја пажње (Adult attention deficits; Triolo,
Murphy) и Равенове прогресивне матрице.
Аутори су најпре испитали психометријску структуру Психолошког
инвентара стилова криминалног мишљења на оригиналним подацима Волтерса,
творца тог инвентара. Због чињенице да супскале тог инструмента високо
међусобно корелирају, аутори су се определили за анализу главних
компонената, јер су сматрали да је за објашњење резултата потребно мање
димензија него што је број од осам оригиналних супскала. Аутори су анализом
изоловали две главне компоненте које су објашњавале 65,6% варијансе. Прву
компоненту, коју су одређивале когнитивна индоленција, одсечност,
дисконтинуитет, пригушивање, сентименталност и оптимизам, аутори су
означили као димензију непромишљености у погледу криминалних радњи, док су
другу компоненту коју су одређивале самовлашће, оријентација ка моћи и
сентименталност назвали вољно криминално мишљење.
Даља анализа обухватила је довођење у везу осталих инструмената и ове две
компоненте. Утврђено је да су са првом компонентом у корелацији неуротизам,
екстраверзија и агресивност (супротан пол сарадљивости) са инструмента
НЕО-П-Р; од три супскале са Скале потраге за узбуђењима са првом
компонентом позитивно је корелирала Скала пријемчивости за досаду.
Статистички значајна корелација са првом компонентом евидентирана је и у
случају Скале поремећаја пажње. Са другом компонентом, вољним
криминалним мишљењем, у статистички значајној корелацији била је само скала
сарадљивости са НЕО-П-Р и Скала поремећаја пажње. Резултати на
Равеновимпрогресивним матрицама нису били у вези ни са једном
компонентном.
Аутори сматрају да је важан резултат њиховог рада редукција оригиналних
осам стилова криминалног мишљења на основна два: „лакомисленост“ и „вољно
криминално мишљење“. Према њима, такво одређење стилова криминалног
мишљења утире пут ка примени различитих когнитивних третмана у пеналном
окружењу. Они наводе да мала величина узорка није дозволила темељније
анализе индивидуалних разлика појединаца са овим стиловима мишљења. На
основу анализе резултата они су „лакомисленост“ свели на импулсивност, док је
„вољно криминално мишљење“ остало без коментара.
Лопер и сарадници испитивали су карактеристике личности адолесцената
који су извршили кривична дела са елементима насиља (Loper et al., 2001).
Узорак се састојао од 82 испитаника, 42 женског пола и 40 мушког пола из дома
за малолетничке делинквенте. Испитаницима је био задат Милонов клинички
инвентар за адолесценте (Millon Adolescent Clinical Inventory – MACI; Millon).
Тај инвентар се састоји из три дела. Први део се односи на поремећаје личности,
а други на клиничке синдроме – оба у складу са Међународном класификацијом
поремећаја ДСМ 3. Трећи део овог инвентара се односи на психичке проблеме
адолесцената.
Подаци о извршењу кривичног дела добијени су на основу структурисаног
интервјуа. Одговори испитаника су потом факторизовани, па су издвојене три
скале: инструменталности, емоционалног реактивитета и емпатије/кривице.
Најпре су испитане полне разлике. Њих није било у погледу
инструменталности, емоционалног реактивитета и емпатије/кривице, али их је
било на Милоновом инвентару. Девојке су биле интровертније, склоније
осећању понижења. Код њих је у већој мери било граничних поремећаја, затим
поремећаја исхране, депресије и самоубилачких тенденција.
Наредни корак у анализи података био је испитивање односа карактеристика
извршења кривичног дела и карактеристика личности. Регресиона анализа
показала је да су склоност употреби силе, непоузданост, склоност конзумирању
дрога, породична неслога и психопатске одлике у значајној вези са
инструменталним својствима насилног кривичног дела уз недостатак емпатије и
кривице. Та својства извршења кривичног дела била су у вези и са нижим
резултатима на скалама субмисивности, конформизма, анксиозности и
сексуалног незадовољства. С друге стране, нису забележене статистички
значајне везе скала Милоновог инвентара са оним својствима извршења
кривичног дела која су представљена скалом емоционалног реактивитета. Дакле,
овде је јасно утврђена озбиљнија патологија инструменталних извршилаца.
Улрих и Марнерос испитују димензије поремећаја личности извршилаца
кривичних дела (Ullrich & Marneros, 2004). На узорку од 105 криминалаца и 80
испитаника из контролне групе, они примењују НЕО-П-Р (NEO-P-R; Costa,
McRae), Скалу локуса контроле (IPC scale; Crampen), Упитник хостилности и
усмеравања хостилности (Hostility and direction of hostility questionnaire –
HDHQ; Caine, Foulds) и структурисани клинички интервју у сврху постављања
дијагнозе у складу са Међународном класификацијом менталних поремећаја
(ICD-10). Узорак криминалаца састојао се од 60,6% извршилаца тешких
телесних повреда, 45,2% извршилаца имовинских деликата, 28,8% извршилаца
сексуалних деликата и 17,3% убица.
У обради података најпре је извршена анализа главних компонената
поремећаја личности (клинички интервју обезбеђивао је димензионалну
информацију). Добијене су три компоненте које су обухватале 67% варијансе.
Прва компонента била је одређена емоционалном нестабилношћу,
дисоцијалним, параноидним и хистрионичким својствима. Друга компонента
била је одређена хедонизмом, спрам схизоидних карактеристика. Трећа
компонента била је одређена негативним засићењима на анксиозности и
зависности. Иста структура је била добијена на обе групе испитаника.
Потом је извршена корелациона анализа података са примењених скала,
података о криминалној прошлости са добијеним компонентама. Утврђено је да
је прва компонента (емоционална нестабилност, дисоцијална, параноидна и
хистрионичка својства) у позитивној корелацији са неуротизмом и
агресивношћу (негативно са скалом сарадљивости), скалама са НЕО-П-Р; у
корелацији са првом компонентом менталних поремећаја био је фатализам са
скале локуса контроле и различите форме хостилности (импулсивност, критика
других, параноидна и интропунитивна хостилност) из скале хостилности.
Најзад, са том компонентом је у позитивној корелацији био број претходних
насилних испада и наношење телесних повреда.
Друга компонента менталних поремећаја (позитивно засићен хедонизам,
негативно засићена схизоидност) била је у позитивној корелацији са
екстраверзијом и савесношћу, као и са екстернализацијом са скале локуса
контроле, а у негативној корелацији са хостилношћу у виду критике других и
кривицом. Што се тиче криминалне прошлости, добијена је значајна корелација
те компоненте и каснијег почетка криминалне каријере.
Трећа компонента (анксиозност и зависност) била је у вези са неуротизмом,
интроверзијом и нижом савесношћу, са екстернализацијом и зависношћу на
скали локуса контроле и са параноидном хостилношћу, самокритичношћу и
осећањем кривице. Најзад, хедонизам је био у благој корелацији са укупним
бројем осуда.
Након констатације да прва компонента менталних поремећаја преовлађује у
узорку криминалаца, аутори закључују да она, у спрези са њеним корелатима са
осталих инструмената, представља склоп психопатских карактеристика
извршилаца склоних насиљу.
Истраживање Јангсове тицало се односа личности и криминалног понашања
(Youngs, 2004). Она је имала узорак од 207 испитаника, старости од 18 до 28
година, од којих је 90% било на извршењу затворске казне док је остатак
потицао из редова нормалног грађанства. Подручје личности било је обухваћено
Фундаменталном оријентацијом међуличних односа (Fundamental Interpersonal
Relations Orientation – FIRO; Shutz). Основна идеја тог приступа истраживању
личности јесу међулични односи, код којих се разликује шест димензија:
контрола (испољена према другима или примљена од других), укљученост
(испољена или примљена) и отвореност (испољена или примљена). Те димензије
се у оригиналном приступу испитују у погледу стварног и жељеног стања, док
су у раду Јангсове оне обухваћене у свом реалном виду. Испитаници су добили
упитник Елемент Б којим се те димензије испитују.
Криминално понашање испитано је упитником од 45 дихотомних ставки у
којем су били детаљно наведени различити облици криминалног и девијантног
понашања. Мултидимензионалним скалирањем (Smallest space analysis – SSA)
података са тог упитника добијен је графикон на коме ауторка издваја четири
области које тумачи као имовинске деликте, у експресивном и инструменталном
модалитету и деликте против личности, такође у експресивном и
инструменталном модалитету. На пример, експресивни модалитет имовинских
деликата било би оштећење имовине, а инструментални крађа аутомобила.
Пример за експресивни модалитет деликта против личности је насилништво, а
за инструментални фалсификовање чекова.
Варијабле личности повезане су са резултатима анализе криминалног
понашања тако што су за сваку ставку Упитника о криминалном понашању на
ССА графикону биле рачунате аритметичке средине за димензије међуличних
односа. Тако је утврђено да димензија испољене контроле (тенденција да се
други надзиру, да се над њима доминира и да се са њима такмичи) одликује
испитанике који извештавају да врше експресивне деликте против личности.
Димензија примљене контроле, која се огледа у доживљају да други доносе
одлуке и надзиру понашање испитаника, била је карактеристична за
експресивне имовинске деликте (оштећење туђе имовине).
Испитаници који више доживљавају блискост других људи (они који су
имали више скорове на димензији примљене отворености) теже да врше деликте
против имовине (крађе итд.).
Ауторка даје закључак о теоријском и практичном значају добијених
резултата. У теоријском смислу потврђено је схватање да је злочин вид
међуличног односа и да начин кривичног дела зависи од личности извршиоца и
његовог карактеристичног односа са друштвеном средином. Практични смисао
добијених резултата огледа се у томе што је на основу врсте кривичног дела са
одређеном вероватноћом могуће одредити карактеристике извршилаца, а за то
су, по мишљењу ауторке, потребна даља истраживања.
Клиничке студије убица

Детаљнији преглед клиничких студија убица може се наћи код Крона (1993).
Тај аутор најпре наводи Гутмахерову класификациону схему убица који је
проучивши узорак од 175 убица закључио да код душевних болесника нема
више убистава него код нормалне популације (Guttmacher, 1973). Његова схема
садржи следеће типове:
 нормалан тип, који је клинички неупадљив и потиче из социјално
хендикепиране породице, који има искуство емоционалне депривације и
негативне неге и пажње у детињству;
 психопатски тип, који је у великом броју случајева имао суровог оца и
хистеричну, седуктивну мајку; тај тип карактеришу проблеми понашања у
детињству (крађе, рана делинквенција, бежање од куће) и има претходни
криминални досије;
 алкохоличарски тип, који има вишегодишњи алкохоличарски стаж, изгубио
је потенцију, посао и могућност за удобан живот; постаје патолошки
љубоморан на жену коју у стању интоксикације убија;
 убица осветник обично убија након губитка сексуалног интересовања
партнера;
 садистички тип убија из задовољства, брутално убиство представља начин
сексуалне гратификације;
 схизофрени тип убија следећи морбидну идеју, параноидну делузију или
халуцинацију.
Вил класификује убице у десет различитих типова, везујући их за
психијатријске категорије:
 депресивни тип ретко има историју ранијег криминалног понашања, не
понаша се антисоцијално и после убиства покушава самоубиство;
 психотични тип има халуцинације и убија око себе борећи се против
имагинарних непријатеља;
 тип са органским можданим оштећењем;
 психопатски тип чине убице које имају историју социјалне
неприлагођености, неосетљивост за потребе и права других, дефектну савест,
дефектне и интегративне функције;
 пасивно-агресивни тип убице који постаје насилан приликом лишавања
слободе;
 убице алкохоличарског карактера код којих се агресивност ослобађа у
условима кортикалне инхибиције;
 хистеричан тип чине убице које су анксиозне и склоне дисоцираном
реаговању;
 деца убице прибегавају хомициду због осећања одбачености, поистовећења
са насилним родитељем или ране схизофреније;
 ментално заостали тип код којег су убиства ретка и представљају чин
прикривања сексуалних односа са децом;
 сексуалне убице из чина убијања извлаче неки облик сексуалне ексцитације
(Will, 1974, према: Крон, 1993).
Танај је на основу клиничког испитивања 53 извршилаца кривичног дела
убиства дошао до закључка да постоје три категорије убица:
 дисоцијативни тип убија против свесних жеља у измењеном стању свести;
постоји процес дисоцијације који је настао због психолошких, физиолошких
или фармаколошких чинилаца; битно обележје личности је „претерано
развијен“, строг супер-его који је настао као резултат агресивних реакција
родитеља приликом васпитавања детета;
 его-синтони тип код којег убиство не настаје као последица нагле провале
осећања или измењеног стања свести; радње које доводе до убиства су
доступне свести и прихватљиве за извршиоца;
 психотични тип чине психички оболели извршиоци који убијају због
халуцинација, суманутих идеја итд. (Tanay, 1969).
Ревич и Шлезингер понудили су класификациони систем у којем су
заступљени и егзогени и ендогени мотиви убиства (Revitch & Schlesinger, 1981).
Они одређују следеће типове убиства:
 ситуационо убиство до којег долази у стресним ситуацијама или у
међуличним сукобима као деструктивни начин решења;
 импулсивно убиство врше личности које имају слабу контролу импулса,
неструктурисан животни стил и слабе интегративне функције;
 кататимично убиство независно је од спољашње стимулације; психијатријско
стање које му одговара у првом реду је схизофренија, или поједини облици
хистерије;
 компулзивно убиство своди се на опсесивно-компулзивни образац убијања;
хомицидно понашање је репетитивног карактера и у основи је унутарлични
сукоб.
Рад Холкомба и Данијела односио се на карактеристике извршилаца у односу
на то да ли је убиство извршено са мотивом или без јасно процењеног мотива
(Holcomb & Daniel, 1988). Група од 152 извршиоца који су убили због освете,
самоодбране, извршења другог злочина, свађе или из нехата упоређена је са
групом од 52 извршилаца за које није могао бити утврђен мотив убиства. Те две
групе поређене су на низу демографских варијабли и варијабли које су се
односиле на њихову интрапсихичку динамику. Испитаници су у просеку били
стари 28,5 година. Убице без јасног мотива су у мањој мери него друга група
имали проблема са алкохолом и у већој мери су имали раније осуде због кршења
закона. Што се тиче менталног стања у време извршења злочина, установљене
су следеће значајне разлике између група: група извршилаца без јасног мотива у
мањој мери је признавала злочин, а у већој мери испољавала амнезију и
порицање. Испитаници у тој групи су, такође, у већој мери били процењени као
психотични.
Датон и Кери истраживали су начин извршења убиства жена од стране мужа
и њихову психопатологију (Dutton & Kerry, 1999). Узорак је чинило 90
испитаника осуђених за убиство супруге. Они су били испитани Милоновим
вишедимензионалним клиничким инвентаром (Millon Clinical Multiaxial
Inventory II – MCMI-II; Millon) који је намењен процени менталних поремећаја.
Подаци о начину извршења прикупљени су из судске и полицијске
документације. Већина убистава била је реактивне природе – у свега 12 од 90
случајева било је унапред смишљеног плана. Убиства су најчешће вршена
ножем или голим рукама. Претерано рањавање постојало је у скоро свим
случајевима. У случају две трећине убистава постојала је евиденција о ранијем
насиљу. У 20 случајева извршилац је сам позвао полицију; покушај самоубиства
забележен је код једне трећине случајева. Покушај прикривања трагова постојао
је у 35 случајева.
Резултати на употребљеном клиничком инвентару указивали су на постојање
патологије. Преовлађивала су обележја пасивне агресивности, инфериорности,
одбојности и зависности, што је, по мишљењу аутора, одговарало синдрому
„претерано контролисане личности“.
Испитивање врсте поремећаја и начина извршења кривичног дела показало је
да реактивна убиства врше инфериорне и зависне особе, док су инструментална
убиства вршиле особе са антисоцијалним поремећајем личности.
На основу овог кратког прегледа клиничких, углавном психијатријских
студија убица, лако се може закључити да се издвајају две групе тих људи – у
првој су ментално поремећени појединци, а у другој су, условно речено,
нормални појединци.

Серијске убице

Даглас и сарадници серијска убиства одређују као скуп три или више
издвојених убистава на три или више издвојених места са емоционалним
смиривањем између убистава (Douglas et al., 2006). Она се разликују од
вишеструких и масовних убистава која се одвијају у одређено време и на
одређеном месту. Вишеструка убиства су она у којим има до четири жртве, а
масовна имају четири или више од жртава. Постоји и такозвано помамно
убиство (spree murder), које се одвија на две или више локација, без периода
емоционалног смиривања. Период у којем се врше убиства може трајати
неколико тренутака, али и дуже време.
Сматра се да су серијска убиства детаљно планирана и припремљена. С њима
у вези је процес маштања. Када период смиривања прође, серијски убица прави
нови план и бира нову жртву. Трајање тог периода може се мерити данима или
месецима. Управо се на основу периода смиривања серијска убиства разликују
од осталих убистава са више жртава.
Једна од подела серијских убица почива на њиховом кретању у потрази за
жртвама. С једне стране, постоје географски стабилне серијске убице који врше
кривична дела на подручју пребивалишта или у његовој близини. С друге
стране, постоје географски покретне убице које су у стању да путују и
преваљују дугачка растојања у вршењу кривичних дела. Они то раде да би
заварали трагове и избегли да буду откривени.
Друга подела је према мотиву извршења. Према тој подели постоје серијске
убице усмерене на моћ и контролу, визионарске, мисионарске и хедонистичке
серијске убице (Holmes & Holmes, 2002). Убица усмерен на моћ и контролу
путем доминације над жртвом црпе сексуално задовољство. Он има очуван
однос према стварности и не пати од менталног поремећаја. Често има
психопатске црте. Свестан је да крши друштвене норме. Те убице имају
тенденцију да продужавају процес убијања због психолошке добити коју
остварују, као и да користе физичку силу као средство извршења. Визионарске
убице вођене су гласовима које чују или визијама. Услед губљења додира са
стварношћу они су усмерени на одређене људе, а због психотичних процеса
сматрају да добијају упутства од Бога или ђавола. На месту криминалног
догађаја углавном не покушавају да сакрију трагове или да нешто фингирају.
Мисионарске убице осећају потребу да униште одређену врсту људи. Иако живе
у свом свету, нису психотични. Они постављају себи задатке и дужности да
убијају људе због њиховог сексуалног опредељења или позива (ЛБГТ особе,
проститутке), вероисповести или расе. Хедонистичке убице доживљавају
задовољство када жртвама наносе бол и патњу. Усмерени су на процес, веома су
пажљиви и систематични. Сматра се да су интелигентни и задају велике
тешкоће полицији јер се дешава да потрага за њима траје годинама.
На основу проучавања серијских убица Холмс и Холмс (2002) сматрају да они
то постају током психолошког процеса у којем постепено развијају своје
насилне склоности упражњавајући их најпре на менталном плану путем
маштања. Те фантазије се временом усмеравају на стварне људе. Холмс и Холмс
сматрају да је посреди својеврстан облик зависности који тражи све јаче
задовољење. Имагинација временом постаје недовољна и тада се прелази на
стварне жртве и започиње циклус насиља.
 У теорији о серијским убиствима, Холмс и сарадници говоре о „пукотинама“
у личности серијских убица и њиховом развијању вештачког јавног идентитета,
вођењу нормалног живота (Holmes et al., 1999). Пукотине настају услед
истинске или доживљене трауматизације. Оне се, према тим ауторима,
разликују од дисоцијативног процеса, у којем постоје силе које убицу у
критичним тренуцима обузимају лишавајући га свесне контроле. Многе серијске
убице извештавају о некаквим критичним догађајима који су били прекретница
у њиховом психичком функционисању. На пример, чули су некакав глас,
пробудили су се са помишљу да ће морати неког да убију, доживели су неку
неправду на коју су реаговали дисфункционално итд. Холмс и сарадници
сматрају да се истински, расцепљени идентитет серијских убица испољава
управо у време извршења злочина. Да би наставили скривање и одржали
вештачки идентитет, они убијају своје жртве над којима су спроводили
различите облике насиља.
Једна од врло погодних теорија за објашњење серијских убистава и силовања,
која до сада није препозната у том контексту, јесте психоаналитичка теорија
Меланије Клајн (Melanie Klein). Клајнова је у оквиру Фројдове психоанализе
развила школу мишљења због које је била критикована и оспоравана. Данас је
то врло утицајно психоаналитичко учење. Укратко, Клајнова је отишла много
даље од Фројда, примењујући психоаналитичке концепте, у првом реду либидо
и агресију, на прве дане и месеце живота. Она сматра да дечја психа одмах по
рођењу постаје поприште борбе либидних и агресивних тежњи. У хаотичном и
фрагментарном искуству постепено се издвајају парцијални објекти, први
делови нарцистичког света. Први парцијални објекти су мајчине груди. Клајнова
уводи појмове „добре дојке“ и „лоше дојке“. Оне су фрагментарна експресија
позитивних (храњење, присуство) и негативних (глад, одсуство) нагонских
покретача. Ти парцијални објекти су у непрестаној борби. Основни психички
механизам је „цепање“. Када је дете у равнотежи, све је добро, а када није, све је
лоше. Доживљаји и хаотични свет се цепају у зависности од превласти
либидоносних или агресивних тежњи. Тако се, према Клајновој, дете најпре
налази у „параноидно-схизоидној позицији“. Лоша дојка прогања дете, а
позитивна искуства са добром дојком представљају противтежу. После првих
месеци наступа депресивна позиција јер је дете доживело кривицу због
фантазматског угрожавања добре дојке. Осим цепања, првобитни одбрамбени
механизми су надзор, победа, презир, пројективна идентификација. На
фантазматском плану дете улази у тело мајке коју контролише и са њом се
идентификује. Након депресивне позиције у нормалном развоју долази до
спајања либидних и агресивних тежњи, односно, до доживљаја да иста особа
која детету пружа задовољство и сигурност, може да му наноси и бол, патњу и
бес. Када се то примени на серијске убице, постаје јасно откуда толико
свирепости и непотребног насиља приликом извршења кривичних дела. Њихова
уобичајена понашања – боцкање, грижење, касапљење жртве и разни други
облици мучења, указују на интензивну фантазматску активност и врло рана
развојна оштећења у погледу објектних односа. Они нису дошли до нивоа
потискивања и Едиповог комплекса, о чему је говорио Фројд. Чак се и над-ја,
према Клајновој, ствара много раније него што је Фројд сматрао. Код серијских
убица доминира механизам цепања и фрагментарно доживљавање
карактеристично за прве месеце живота. Јавља се хипотеза да ти поремећаји и
искуства могу да остану изоловани и да се постепено развијају до преласка на
чин (убиство). Наравно, стварно или доживљено искуство трауматизовања могу
да у значајној мери продубе те дубоко укорењене поремећаје, који остају
скривени и недоступни другима. Тако каснији социјализацијски процеси
представљају само голу љуштуру, маску иза које расте ужасан деструктивни
потенцијал.
У објашњењу серијских убистава не треба заборавити ни допринос
друштвених околности. Она се најчешће јављају у пренасељеним и отуђеним
градским срединама.
 Силовања

Начин извршења

Кратак преглед истраживачких настојања да се расветли проблем силовања

биће почет типологијом типологијом силоватеља на основу њиховог понашања
и мотивације Гротовом (Groth, 1979). Наиме, Грот сматра да постоји пет врста
силоватеља. Сваки од типова биће кратко описан.
 Силоватељ који тражи успостављање самопоуздања (Power  Reassurance).
Такве силоватеље врсту одликује минимално коришћење агресије, која је у
функцији приморавања жртве на сарадњу. То су несигурне особе које
покушавају да успоставе „интимнији“ однос са жртвом.
 Силоватељ који демонстрира своју сексуалну моћ (Power  Assertive). То су
агресивнији силоватељи који демонстрирају своју снагу, мушкост, моћ,
контролу и ауторитет.
 Силоватељ осветник (Anger  Retaliatory). Основно осећање је бес, који се
испољава путем принудног сексуалног чина. Карактеристична већа количина
агресије и понижавање жртве која често симболизује неку другу особу.
 Силоватељ који тражи узбуђење (Anger  Excitation). То су садистички
силоватељи који доживљавају задовољство због патњи жртве. Пажљиво
планирају злочин, припремају опрему, имају обичај да снимају кривично
дело, често задржавају сувенире који их подсећају на злочин. Углавном
добро прилагођени у друштвеном животу.
 Ситуациони (Oportunistic) силоватељ. Такви силоватељи користе ситуацију у
којој могу да задовоље сексуалне потребе, на пример за време пљачке. Нема
планирања, а улога фантазије је минимална. Ради се о импулсивним особама.
Ова типологија, описана на врло кратак и поједностављен начин, проистекла
је из клиничког рада са силоватељима, а касније је проширена са појединостима
из практичног рада у вези са расветљавањем кривичних дела силовања, а то су:
вербално понашање, сексуално понашање, физичко понашање и начин
извршења. У вези са мотивацијом силоватеља и насилним злочинима уопште
занимљиво је мишљење већ поменутог ФБИ стручњака Р. Хејзелвуда (1998) да
је сваки злочин испољавање неке фантазије, а што је та фантазија сложенија,
извршилац је интелектуално способнији. То повлачи и бољу прилагођеност у
друштвеном животу и пажљивије планирање и припрему самог кривичног дела.
Насупрот оваквим настојањима да се „клиничким“ разматрањима стручњака
дође до одређених сазнања о начину извршења кривичног дела и његовим
извршиоцима, постоје напори да се исти циљ оствари употребом научне
методологије и емпиријским приступом. Мултидимензионалним скалирањем
већег броја варијабли које се односе на начин извршења кривичног дела
силовања, Кантер закључује да постоје три типа односа силоватеља према
жртви: жртва као објекат, као средство и као „особа“ (Canter, 1994). Однос
према жртви као објекту одликују прерушавање, тражење материјалних добара,
крађа, везивање жртве и стављање повеза преко очију. Однос према жртви као
према средству одликују различите форме насиља, предузимање блудних
радњи, застрашивање и промене понашања. Најзад, однос према жртви као
према „особи“ обухвата приступ помоћу трика, давање комплимената и
коментара, радозналост и увереност извршиоца да му је жртва позната.
Најт и сарадници (Knight et al., 1998) пошли су од нешто сложеније
типологије силоватеља развијене у Центру за третман силоватеља у
Масачусетсу (МТЦ:Р3). Основна четири типа (ситуациони силоватељ, бесни
силоватељ, силоватељ који тражи сексуално задовољство и силоватељ који се
доказује) укрштена су са димензијама антисоцијалног понашања, социјалне
компетенције и агресивности самог сексуалног чина. Резултат је била
типологија од девет типова. Процењивачи су узорак силоватеља сврставали у
типове са приличним слагањем, а сами типови имали су различиту
употребљивост када су били доведени у везу са варијаблама у вези са начином
извршења и карактеристикама самих извршилаца.
Косцис и сарадници анализирају сексуална убиства (Coscis et al., 2002).
Мултидимензионалним скалирањем радњи извршилаца уз решење од две
димензије над којима је извршена Вордова (Ward) хијерархијска анализа
груписања, добијено је пет типова силоватеља–убица. Први тип су чинила
недистинктивна обележја понашања карактеристична за сва кривична дела.
Остали типови били су: „предатор“ којег одређује свирепост и планирање,
„обичан силоватељ“ – мање насиља и познавање жртве, „побеснели силоватељ“
којег карактеришу осећање беса и жеља за осветом и „первертирани силоватељ“
којег одликује, како аутори кажу, антисоцијална перверзија. Ти типови су даље
доведени у везу са социодемографским карактеристикама извршилаца,
природом односа са жртвом и карактеристикама жртве и добијени су занимљиви
и за област профилисања извршилаца корисни налази.
Управо веза између начина извршења и карактеристика извршилаца није до
краја расветљена у кривичним делима уопште, па ни у кривичним делима
силовања. Тако, на пример, Мокрос и Алисон врше мултидимензионално
скалирање радњи силоватеља на месту извршења, а њихов положај у простору
одређују рачунањем центроида вредности координата за сваку варијаблу
(Mocros & Alison, 2002). Добијена матрица корелирана је са матрицама које су
се односиле на старост, социодемографске карактеристике и раније осуде.
Пошто нису добили статистички значајне корелације (у питању су биле
Спирманове ранг корелације), аутори закључују да је тако постављен проблем
сувише једноставан и да треба створити оквир истраживања у који би била
укључена психологија личности извршиоца.
Коларевић (2006) је применом неметричког мултидимензионалног скалирања
анализирао 1.126 расветљених кривичних дела силовања, члан 103 претходног
Кривичног закона Републике Србије. Подаци су добијени из Управе за
информатику Министарства унутрашњих послова и односе се на територију
Србије и Војводине у периоду од 1991. до 2001. године. Анализиране су
елементарне информације које се односе на начин извршења кривичног дела, а
то су простор, средство, начин извршења, начин приласка жртви, начин доласка
и коришћене околности. Непотпуни случајеви били су избачени из анализе.
Скуп номиналних варијабли претворен у бинарни облик обрађен је поступком
„алскал“, на ординалном нивоу мерења. У складу са ранијим истраживањима,
изабрано је решење са две димензије. Вредност стреса износила је 0,157, што је
оцењено као прихватљиво. Прегледом координатног система, који су чиниле
изоловане димензије, било је могуће поделити радње извршиоца на две групе.
Једну су чинила силовања извршена у затвореном простору попут стана, јавног
места или радног места, употреба оружја или физичке силе, позив на сексуалну
активност или изненадан прилазак, коришћење немоћи жртве или стања жртве,
избор погодног времена или локације и коришћење превозног средства за
долазак („силеџије“). Другу групу одликовао је избор пустог места на отвореном
простору, прилазак помоћу трика, коришћење претње, избор жртве са
одређеним својствима попут наивности, поверења, старости итд. и долазак
пешице („манијаци“). У табели и графикону који следе приказани су опис и
категорије варијабли и геометријска репрезентација резултата:

Варијабла Категорије Опис категорија

Јавно место
(угоститељски
ЈАВНО
објект, предузеће,
продавница...)
Пусто место на
Простор
отвореном
извршења ПУСТО
простору (улица,
парк, шума...)
Стамбени простор
СТАН (стан, кућа,
викендица...)
БРСИЛ Брзо и силовито
Начин
Позив на
приласка СЕX
сексуалну
 активност
Коришћење трика
(молба за услугу
ТРИК
или помоћ,
давање поклона...)
Ватрено, хладно
ОРУЖЈЕ оружје, туп
Средство
предмет
извршења
РУКЕ Физичка сила
ПРЕТЊА Вербална претња
Стање лица
(алкохолисаност,
СТЛИЦА дрогираност,
сексуална
настраност)
Особине лица
Коришћене
(наивност,
околности ОСЛИЦА
необавештеност,
поверење...)
Време или место
(усамљеност
ВРМЕСТО
места, време
ноћи...)
Превозно
ПРЕВОЗ
средство
Начин
ПЕШКЕ Пешице
доласка
Живи или ради на
ЗИВРАД
месту извршења
Искоришћавање
НЕМОЦ
Начин немоћи
извршења САВЛАД Савладавање
ЗАСТРАС Застрашивање
Табела 1: Варијабле, категорије и њихов опис (Коларевић, 2006)
 Слика 1: Графички приказ координата варијабли (Коларевић, 2006)
Чиниоци силовања

Когнитивни чиниоци силовања. Овде се ради о истраживањима културних

митова о силовању. Бертова је развила Скалу прихватања митова о силовању у
којој су нашли места и садржаји са кривичноправних процеса у вези са
силовањима (Burt, 1980). Ставке на тој скали односе се на оправдања
силоватеља и самог чина силовања. Односе се на изазивање и кривицу жртве, на
схватања о природи жене и њеном положају у култури у којој доминирају
мушкарци. На пример, испитују се овакви ставови:
 ако жена почне предигру са неким мушкарцем, подразумева се да жели и
сексуални однос;
 ако се жена напије на журу и има сексуални однос са неким мушкарцем, на
то имају право и други мушкарци без обзира да ли она то жели или не;
 уображене жене заслужују да им се очита лекција.
Без обзира на то што нису нађене битне разлике између сексуалних
преступника и нормалних мушкараца, рад на когнитивном нивоу представља
битан аспект терапијског третмана.
Сексуално насиље и друштвено-културни чиниоци. У контексту тих чинилаца,
разматра се индивидуалистичка оријентација спрам колективистичке. Сматра се
да у културама са колективистичком оријентацијом постоје кохезивни групни
циљеви, да се тим вредностима јединка подређује, да је осећање стида чинилац
који одвраћа од злочина. У истраживањима је уочено да неједнакост полова и
друштвено растројство утичу на повећање броја силовања.
Улога маштања. Смањивање и контрола маштања су делови терапије педофила.
На пример, њима се у поступку рехабилитације дају упутства да врше
мастурбацију и да маштају на тему консензуалне сексуалне активности. Аутори
таквих поступака надају се да ће успоставити нове, пожељне сексуалне
преференције код педофила. Не треба заборавити да сексуалне фантазије постоје
и код нормалних људи, чак и оне са насилним елементима. Значајан је налаз
Далајдена и сарадника да се разлике између сексуалних преступника и
нормалних људи не огледају у девијантности фантазија, већ у томе што код
педофила има далеко мање нормалних фантазија (Daleiden et al., 1998). Искуство
показује да покушај утицања на педофиле да смање маштање није повољно
утицао на повратништво.
Сматра се да сексуално маштање почиње у пубертету. Неке фантазије могу да
потичу из искуства претрпљеног сексуалног насиља у детињству. У неким
случајевима сексуални преступ може бити у функцији маштања. Такви
педофили злоупотребљавају децу како би добили елементе за сексуално
маштање.

Теорије силовања

У литератури се помињу три теорије: феминистичка теорија, еволуциона

теорија и теорија социјалног учења.
У феминистичкој теорији наглашавају се полне разлике у структури моћи и
статусу. Сматра се да је силовање последица тежње ка моћи, а не сексуалне
жеље. Еволуциона теорија силовања заснива се на хипотези о генетичком
утицају. Еволутивни смисао силовања је да жртве буду у репродуктивном добу
и да његов резултат буде трудноћа. Силоватељи би, према тој теорији, требало
да буду они који у мањој мери него остали људи могу да привуку пажњу жена.
Жене доприносе виктимизацији тако што не воде довољно рачуна о својој
безбедности. Таква схватања су била мета многих критика.
Према теорији социјалног учења, позитивни ставови и уверења о силовању су
последица учења у социјалном миљеу. Изложеност порнографији би према тој
теорији требало да допринесе стварању склоности ка силовању и насиљу према
женама. То се проверавало тако што је испитивано да ли либерализација и
доступност порнографских садржаја имају везе са повећањем сексуалних
преступа. На пример, када је седамдесетих година у Данској дошло до
либерализације у погледу порнографије, број сексуалних преступа није повећан.
Ипак, утицај филмова и телевизијског програма на понашање није једноставан и
на то питање није дат коначан одговор.
Фалометрија – покушај мерења сексуалног узбуђења

Фалометар је инструмент којим се мере промене у величини пениса. Те

промене узимају се за показатеље сексуалног узбуђења. Полази се од
претпоставке да ако се мушкарцу покажу порнографски садржаји са темом
силовања, тада би потенцијални силоватељи требало да имају повећање пениса,
за разлику од нормалних мушкараца. Отежавајући чиниоци за таква испитивања
су вештачки болнички услови, примена инструмента од стране болничког
особља, врста порнографских садржаја која испитаницима може да буде страна.
Постоји могућност да испитаници утичу на резултате тако што ће пажњу
усмерити на друге садржаје, или ће стезати неке мишиће тела како би извршили
дистракцију мерених одговора. Нажалост, фалометријска испитивања су дала
скромне резултате. Иако су уочене разлике у реакцијама нормалних мушкараца
и педофила, фалометрија се показала немоћном у откривању ко је педофил, а ко
није у разним групама мушкараца. Штавише, утврђено је и да нормални
мушкарци показују узбуђење када гледају слике девојчица у пубертету и младих
девојака (Quinsey, 1975). Ни покушај да се фалометријски налази користе у
сврху добијања педофила није дао позитивне резултате. Осим тога, повећао се и
ризик за добијање лажних признања. У новије време, алтернатива фалометрији
је излагање порнографских садржаја путем рачунара и мерење времена
посматрања различитих тема. Дакле, време посматрања појединих
порнографских садржаја узима се као показатељ „еротске имагинације“ разних
категорија испитаника.
Истраживања о силоватељима

Грот указује на то да је силовање резултат задовољења потребе починилаца за

осећањем моћи и контроле, да је то псеудосексуални акт, јер се сексуални чин
користи за остварење несексуалних циљева (Groth, 1977). Када је реч о
задовољењу осећања моћи, преступници теже да изразе доминацију и остваре
своју мушкост или разреше сумње у вези с њом. Гневни силоватељи изражавају
бес, презир и мржњу према жени и примењују неуобичајену силу. Они могу
бити мотивисани осветом за доживљене, опажене погрешке према њима, или
могу бити садистички узбуђени због патње жртве. Тај аутор је обавио и
статистичка истраживања, којима је утврдио да две трећине починитеља тог
злочина припада категорији извршиоца који су мотивисани потребом за моћи,
док само 6% испитаника спада у категорију садистичких силовања.
Коен и сарадници сматрају да се у акту силовања комбинују сексуални и
агресивни мотиви, и идентификују четири групе силоватеља (Cohen, 1969). Прво
су починитељи са потиснутом агресијом: они су изузетно хостилни, сексуална
ексцитација је минимална, а силовање је насилни чин подстакнут препирком са
жртвом. Код компензаторног силовања, агресија је минимална, сексуална
гратификација је тражена услед осећања сексуалне неадекватности. У
сексуално-агресивној дифузији, агресија је еротизована и резултује у
сексуалном садизму. Коначно, импулсивни силоватељ има минималне агресивне
или сексуалне намере, силовање је случајни акт који се дешава током вршења
неког другог кривичног дела или стицајем околности. Аутори су извршили
веома озбиљне емпиријске анализе и идентификовали сучетири суперординарна
типа (опортунистички – перверзни, љутит, сексуални, осветољубив), где је сваки
тип смештен у садистичку или несадистичку групу. Даље су ове групе укрштене
према степену социјалне компетенције у девет суптипова.
Интересантно је да су сличне разлике установили и неки социолози, који
силовање не сагледавају као израз индивидуалне психопатологије. Скули и
Марола интервјуисали су 114 силоватеља и закључили да су бес, повољне
околности и моћ јављају као значајни фактори, а главни мотиви су освета и
жеља за кажњавањем (Scully & Marolla, 1985).
Културолошки оријентисани аутори наводе значај процеса социјализације,
васпитања, нарочито у току формирања мушке полне улоге, али притом
искључују или минимализују значај психолошког устројства личности.
Истраживања осталих срединских чинилаца, као што су породично насиље и
злостављање деце, и њиховог утицаја на то да неко постане силоватељ, указују
да сексуални, као и остали делинквенти, имају слично породично искуство –
насиље у примарној породици и присутност само једног родитеља. Ван Нес,
истражујући адолесценте који су починили деликт силовања, налази да је 41%
њих имало само једног родитеља и трауму напуштања, или су били
злостављани, насупрот 15% несексуалних делинквената (Van Ness, 1978).
Међутим, Рада, који је лонгитудинално пратио сексуалне преступнике,
установио је да је само мање од једне четвртине испитаника имало насиље у
породици (Rada, 1978). Разматрајући хипотезу о силоватељима који су били
сексуално злостављани, Картер испитује регистроване злостављајуће мајке и,
слично Ради, налази да се од 57% њих, само 23% односи на будуће силоватеље
(Carter, 1987).
Гојковић и Коларевић (2005) покушали су да одгонетну које психосоцијалне
димензије одликују починитеље кривичног дела силовања. Циљ рада био је да
се утврди да ли је могуће формирати психолошки профил преступника који
чине сексуалне деликте, што би омогућило бољи увид у природу те специфичне
врсте агресивног понашања. Претпостављено је да одређене димензије личности
утичу не само на то да ли ће неко постати преступник, него и на то којом врстом
криминала ће се бавити. Тако, на пример, претпостављено је да ће особе које
врше сексуалне деликте у односу на остале преступнике имати значајна
одступања на когнитивним димензијама, као и на следећим конативним
димензијама: анксиозности, агресивности и психопатији. Адекватним методама,
које подразумева кибернетички модел личности, испитано је 314 одраслих
мушких осуђеника, који су сврстани у групе према кривичном делу за које су
осуђени. Резултати добијени методама нелинеарне каноничке корелационе
анализе показали су да је основна одлика силоватеља когнитивна
инсуфицијенција и конативна дисфункција изражена кроз поремећај система за
координацију регулативних функција, која се у највећој мери одређује као
психопатија. Реч је о анално агресивним типовима, који своју деструкцију
испољавају импулсивно и неконтролисано.

Педофилија и сексуално насиље над децом

У Међународној класификацији поремећаја (ICD-10) педофилија се дефинише

као сексуална преференција према деци, дечацима и девојчицама, или према и
једнима и другима, који су на претпубертетском узрасту или у раном пубертету.
Сексуално насиље над децом обухвата захтеве и притиске према деци у погледу
сексуалних активности, излагање делова тела особе детету у сврху подстицања
сопствених фантазија, врбовање детета или физичку принуду на сексуалне
активности, као и коришћење деце у вези са дечјом порнографијом.
Једна од уобичајених подела педофила је на фиксиране и регресиране (Groth
& Birnbaum, 1978). Фиксирани педофили су они чија су сексуална интересовања
развојно фиксирана на децу. Иако могу да имају сексуална искуства са
одраслима, она нису део њиховог психолошког устројства. Регресирани
педофили су они који су постигли зрелост у сексуалном смислу, али су се
вратили на ранији ниво психосексуалног развоја. Они могу имати бракове и
децу и склони су сексуалној злоупотреби деце у сопственим породицама
(инцест) или деце коју познају (рођаци, пријатељи). Фиксирани педофили су
ретко кад остварили брак, или су без брачног искуства и у већој мери угрожавају
непознату децу.
У вези са разликама унутар ове категорије сексуалних преступника искуство
показује да инцестуозни очеви имају сексуалне преференције према сопственој
деци (утврђено фалометријом), према другој деци, као и према одраслима, за
разлику од сексуалних преступника који нису инцестуозни – чије је примарно
интересовање усмерено према туђој деци (Studer et al., 2002).
Занимљив је налаз Грота и Бирнбаума да међу хомосексуалцима нема
регресираних преступника (Groth & Birnbaum, 1978). То би значило да
сексуална лишеност и притисак нагона код хомосексуалаца не доводи до појаве
преступништва на начин на који се то одвија код хетеросексуалних особа. У
сваком случају, потребна су даља истраживања у вези с тим.
Када је реч о природи и начину извршења сексуалних преступа, као
илустрацију ћемо навести истраживање Краисатија и Меклурга (Craissati &
McClurg, 1997), у којем је показано да највећи број педофила врши блудне
радње и непристојно приказивање (indecent exposure), док се анална и вагинална
пенетрација користе у мањој мери. Мушка деца најчешће се нападају ван куће,
док женска деца трпе насиље у кругу породице. Најчешћи приступ жртвама је
путем подмићивања, затим следе претње и физичка сила.
Истраживања дају различите резултате у погледу повратништва, што је у
зависности од природе узорка преступника и методологије испитивања.
Утврђено је да су највећи ризични фактори повратништва следећи:
 сексуална злоупотреба преступника док је био дете,
 већи број жртава ван породице,
 претходне осуде за сексуалне преступе,
 жртве мушког пола.

Теорије педофилије

Теорија предуслова (Araji & Finkelhor, 1985). У том приступу говори се o

четири групе предуслова, фактора за сексуалну злоупотребу. То су емоционални
склад са децом (незрелост, ниско самопоштовање, потреба за доминацијом),
сексуална побуђеност децом (хормонална неравнотежа, абнормалност, утицај
дечје порнографије), блокада у контактима са одраслим особама (недостатак
социјалних вештина, проблеми у психосексуалном васпитању) и дезинхибиција
сексуалног понашања (сенилност, алкохолизам, супкултура толерантна на
инцест). Модел је више описног типа – указано је на битне чиниоце, али не и на
њихов узрочни утицај.
Психотерапеутски когнитивни модел подразумева стављање нагласака на
когнитивна изопачења и механизме који доводе до сексуалних преступа (нпр.
Salter, 1988). Когнитивна искривљавања односе се на веровања и
рационализације у смислу да је дете сексуално биће, да га треба научити да
ужива у сексу, да је дете у стању да заводи итд. Елементи тог модела обухватају
приступ преступника у смислу подмићивања, намамљивања, претњи или
присиле. Указује се на планирање извршења на основу фантазије и на процес
порицања преступника у смислу да се злочин није ни десио, да догађај не
преставља ништа озбиљно, да је са њим све у реду, да није он одговоран већ
жртва. Међу истраживачима који користе тај приступ постоји недоумица да ли
су посреди заиста когнитивна искривљавања, или су преступници
манипулативни. У сваком случају, тврди се да когнитивна психотерапија даје
солидне резултате у смислу укидања порицања и давања уопштеног признања.
Ствар је тежа са минимизацијом учињеног злочина због отпорности на даљи
третман. Уочена је једна битна правилност. Они који поричу теже да окривљују
жртву, а они који признају приписују своје недело психичким проблемима.
Модел сексуализације педофилију своди на рана сексуална искуства (Howitt,
1995). Особа која је доживела сексуално насиље и, уопште, сексуално искуство
као дете, може развити став да је такво нешто сасвим нормално. Појава да жртва
када одрасте испољава исту врсту преступа према деци у стручној литератури се
назива изоморфним сексуалним преступништвом.
Модел путева на неки начин настоји да интегрише све чиниоце педофилије
који су наведени у претходним моделима (Ward & Siegert, 2002). Ворд и Сигерт
говоре о дисталним и проксималним факторима. Дистални фактори се сматрају
узрочним и могу да буду разноврсни. Проксимални фактори су они који потичу
из средине и који доприносе или представљају окидач да предиспозиције
почињу да се остварују. На пример, то су стрес или лоше расположење. Даље,
они наводе четири психолошка механизма сексуалног преступништва:
 дефицит у остваривању блискости и у социјалним вештинама, што је
последица занемаривања у детињству; такве особе карактерише
несигуран стил везивања; плаше се контакта са одраслим особама јер
сматрају да им од њих прети опасност; дете се бира као замена за одраслу
особу, а присутна су и когнитивна искривљавања;
 сексуални обрасци су обрасци понашања који се односе на то када, с ким
и на који начин се има секс и како се тумаче сексуални сигнали; уче се
током психичког развоја; суочено са сексуалном злоупотребом, дете може
да развије изопачене сексуалне обрасце, у смислу избора неодговарајућих
 сексуалних партнера, изопачених радњи и ситуација; особе са
поремећеним сексуалним обрасцима такође имају страх од везивања, а
децу као сексуалне објекте бирају или због јаких сексуалних потреба или
због тога што су подстакнути близином деце;
 емоционална дисфункција – немогућност контроле осећања и
немогућност њихове интеграције са понашањем; педофили из те групе
имају нормалне сексуалне обрасце, али, услед немогућности да
идентификују своја емоционална стања и добију социјалну подршку, они
своју жељу за кажњавањем и осветом партнеру могу да усмере ка деци;
томе доприноси и бекство у изопачене сексуалне фантазије, услед којих
ризик сексуалне злоупотребе деце расте;
 когнитивна искривљавања; педофили сматрају да су деца сексуална бића,
да могу да уживају у сексу и да га желе; сматрају да имају посебно право
на секс са децом јер су важнији од других; деца им не изгледају претеће
као одрасли; не осећају се одговорним за своје поступке, него то
приписују утицају алкохола или дроге; не мисле да свако сексуално
понашање повређује дете и верују да од тога и дете може да има користи.
Према Ворду и Сигерту постоји и пета група „чистих“ педофила који имају
дефекте на сва четири „пута“ и који у потпуности идеализују однос са дететом.
Та теорија обједињује претпоставке осталих теорија. У свима њима могу се наћи
основе психодинамичког приступа у вези са утицајем раног искуства,
психосексуалног развоја, улоге агресивности и одбрамбених механизама.
Интернет и педофилија. Развој информатичке технологије довео је до
стварања нових облика криминала. То је случај и са педофилијом и дечјом
порнографијом. Према једној процени, свакога дана 27.000 људи посећује
сајтове са дечјим порнографским садржајима, а у оптицају је милион таквих
слика (Robbins & Darlington, 2003). Кривична дела у вези са прегледањем и
дистрибуцијом таквих садржаја не морају да буду у вези са сексуалним
искоришћавањем деце у виду непосредног контакта. Друштвене мреже пружају
могућност врбовања деце и манипулације њима, што може да доведе и до тога
да неки извршиоци директно угрозе децу. С друге стране, постоје и извршиоци
који се уздржавају од сексуалне активности са децом и порнографске садржаје
са децом користе једино као средство за подстицај сопствене фантазије. И само
конзумирање порнографских садржаја са децом мора да буде строго кажњено не
само због потенцијалне опасности по безбедност деце, у смислу да ће их онај
који ужива у тим садржајима једном напасти, већ и због тога што се самим
конзумирањем тих садржаја злоупотребљавање деце снажно подстиче14.
14
И на овом примеру, нажалост, може да се види колико је казнена политика Србије блага. Недавно
откривена група интернет педофила и дистрибутера тих садржаја из разних земаља добила је различите
казне. У новинама је могло да се прочита да су у САД казне биле 20 година затвора, а код нас само три
године.
Истраживање Шелдонове показало је да су когнитивна искривљавања код групе
педофила која напада децу и оне која ужива у дечјим порнографским
садржајима истоветна (Sheldon, 2004).
 Мултимодална теорија самоконтроле

Стинсон и сарадници су у књизи о сексуалним преступима представили

интегративну теорију која у себи сажима досадашња сазнања о тој врсти
преступа (Stinson et al., 2008). У објашњењу сексуалних преступа они се
позивају на биолошке и социјалне чиниоце у спрези са развојем девијантног
сексуалног понашања. Они истичу значај биолошких чинилаца у емоционалном
доживљавању и позивају се на истраживања сексуалних преступника код којих
је уочена емоционална рањивост. Затим, то својство се доводи у везу са
породичним утицајима и утицајем вршњака у смислу неадекватне
социјализације. Услед тога долази до измењеног социјалног опажања, што за
последицу има стварање егоцентричности, себичности, ограничене емпатије и
когнитивних изопачења. Неадекватна социјализација у спрези са биолошким
факторима доводи до учења погрешних начина успостављања емоционалне
регулације. Дакле, кључни појам у тој теорији је самоконтрола, која је код
сексуалних преступника неадекватна. Они немају здраве и нормалне начине
растерећења напетости, а оштећена им је и сама перцепција догађаја и
међуљудских односа. Њихова крхка емоционална равнотежа се лако нарушава, а
начин растерећења напетости је у вези са девијантним сексуалним понашањем.
С тим у вези је и употреба дроге и алкохола, који такође имају функцију
растерећења и опуштања, али и дезинхибиције понашања. У мултимодалној
теорији указује се и на то да лоша самоконтрола обухвата и недостатак
дугорочних планова и немогућност одлагања задовољења. Због тога се
сексуално понашање појављује као пригодна стратегија за растерећење и
успостављање емоционалне равнотеже. Као реакција на емоционалну
узнемиреност и стрес јавља се потреба моменталног растерећења. Сексуално
задовољење представља снажно средство у ослобађању од напетости и особе са
ниском самоконтролом током живота науче да прибегавају таквом начину
растерећења, као и употреби дроге и алкохола. Поставља се питање зашто се
такве особе растерећују напетости упражњавањем девијантних облика
сексуалне активности, а не на нормалан начин. Стринс и сарадници на то
питање одговарају тако што се позивају на развојне аномалије. Могуће је,
сматрају они, да услед сексуалне злоупотребе особа интернализује такве облике
понашања. Могуће је и да особа током детињства није у стању да на
одговарајући начин схвати и обради сексуалне појаве у вези са собом и другима.
Дете може да буде изложено различитим сексуалним садржајима. Све то
доприноси да дете на дефектан начин концептуализује сексуалну активност.
Даље, оно може да доживи сексуалну узбуђеност коју на понављан начин везује
за неуобичајене појаве, обичном асоцијацијом. Дете временом почиње да
фантазира или да упражњава мастурбацију, посебно у ситуацијама стреса. Ту на
сцену ступају добро познати механизми учења поткрепљењем, уз одсуство
корективних интервенција породице (спречавање таквих активности). Упоредо
са тим се развијају црте импулсивности и неодговорности. Импулсивност утиче
на непланско понашање усмерено на брзу психолошку добит, без икаквог
одлагања задовољења. Недостатак одговорности усмерава особу ка непожељним
облицима понашања без претходног размишљања о последицама до којих оно
може да доведе.
Сексуална изопаченост настаје постепено, тако што се сексуално узбуђење
или радозналост когнитивно повеже са неким дражима присутним у тренутку
стреса или лошег расположења. Буђење сексуалности у спрези са емоционалним
стањима наставља се на нивоу фантазије која постаје извор сексуалног
задовољства. Чиниоци који временом делују да особа са нивоа фантазије пређе
на извршење кривичног дела су егоцентричност, недостатак емпатије и потрага
за узбуђењем, а важан је и сплет околности.
Суштина ове теорије сексуалног преступништва јесте развијање неадекватних
сексуалних стратегија ради емоционалног растерећења. Појам самоконтроле
близак је истоименом појму из теорије криминалног понашања Готфредсона и
Хиршија. Такође, одређење овог појма у ширем смислу одговара Ајзенковом
појму психотицизма, тачније његовим каснијим модификацијама. Објашњење
механизама успостављања парафилија врло је блиско психоаналитичким
схватањима. Мултимодална теорија сексуалних преступа је вредан покушај
интеграције релевантних знања о сексуалним преступима, који даје и смернице
у погледу третмана и превенције тих преступа.
 Имовиниски преступи

Психолози су се много мање занимали за ту врсту криминалног понашања,

усмеравајући своје интересовање ка насилним злочинима попут убистава и
силовања. Вероватно су томе допринели и задаци које је правосудни систем
стављао пред психологе, а то је да дају стручно мишљење у погледу
урачунљивости убица и силоватеља. Сигурно је и да имовински преступи
заслужују посебно интересовање с обзиром на то да су веома чести.
Поред тога што су чести, имовински преступи су врло разноврсни. Они могу
бити са елементима насиља, или без њих. Могу да их извршавају мање или више
организоване групе, али и појединци. Постоји посебна веза између имовинских
преступа и наркоманије.
Разбојништва. Применом мултидимензионалног скалирања Алисон и
сарадници налазе три типа разбојника које сликовито називају „каубоји“,
„бандити“ и „Робинови људи“ (Alison et al., 2000). „Робинови људи“ су
најорганизованији и праве детаљне планове и организацију, на пример, везују
особље и потенцијалне сведоке, или им наређују да леже са лицем усмереном
према поду. „Бандити“ су агресивни, користе понижавајуће изразе и
безразложно насиље. „Каубоји“ су описани као немарни и користе непотребно
насиље и ватрено оружје. Та група се суочава са највећим отпором жртава.
Мотивација за разбојништво је у вези са интерперсоналним стиловима, а то
је, опет, у вези са културним миљеом из којег потичу извршиоци. Када је у
питању „комерцијално“ разбојништво, дакле оно усмерено ка стицању новца и
других добара, са озбиљнијом организацијом је у вези „кооперативан“ приступ
где се особље и жртве користе за извршење кривичног дела. У случају „личних“
разбојништава, новац и имовина нису у првом плану, већ стицање статуса уз
обавезно насиље (Porter & Alison, 2006). Значи, постоји мотивација за
разбојништво која се односи на благодети животног стила који подразумева
трошење већих количина новца. Неки извршиоци чине разбојништва која им
омогућавају брз извор готовине, док неки прибегавају крађи добара која се
касније препродају тајним каналима.
Пажња је поклањана и организацији и улози вође у разбојништвима. Још пре
више деценија је утврђено да разбојништва најчешће врше групе од три члана.
Док један члан групе чека у моторном возилу, двојица улазе у објект од којих
један прикупља новац, а други му даје подршку. Касније је утврђено да „возачи“
имају раније осуде за ненасилна кривична дела, док су они који дају подршку
кривично одговарали за насилне злочине.
Вође се јављају у боље организованим групама са старијим члановима са
инструменталном мотивацијом, док код млађих извршилаца доминирају групни
утицаји у смислу жеље за статусом и прихватањем.
 Клептоманија је поремећај описан још пре два века. Односио се на
импулсивне крађе предмета занемарљиве вредности, при чему, дакле,
економски интерес није играо никакву улогу. Након таквих крађа тадашњи
лекари су уочили да долази до растерећења. Сматрало се да клептоманија
преовлађује код жена. Касније су психоаналитичари у томе видели потиснуте
сексуалне жеље.
Сарасало и сарадници на узорку од 37 клептомана налазе низак ниво
социјализације и тежњу ка избегавању досаде (Sаrasalo et al., 1996). Такође,
утврђено је да ти испитаници у значајној мери имају проблема са тескобом и
депресијом, као и то да су лечени због психијатријских и других обољења.
Крађе. Сарасало и сарадници пошли су од хипотезе да постоје прелазна стања
између клептоманије и крађе за личне потребе (Sаrasalo et al., 1997).
Истраживали су тек ухваћене лопове у продавницама. Док је долазила полиција,
они су лопове (узорак је сачињавао 50 испитаника) интервјуисали на
добровољној бази. Иако је већи део навео да им је украдени предмет био
потребан (78%), велика већина (90%) изјавила је да је чин њихов чин крађе био
последица снажног порива. Такође, велик део је навео и да је уочи крађе осећало
узбуђење (84%). Само 40% испитаника, међутим, тврди да је након крађе
осетило олакшање. Најзад, свега 14% испитаника сматрало је да је њихова крађа
последица беса или потребе за осветом.
Исти аутори (1998) проучавали су вишеструке лопове који краду по радњама
и продавницама, укупно 1.802 кривична дела крађе те врсте. Установили су да
постоје полне разлике. Мушкарци више краду електронске направе, а жене
козметику и одећу. Међутим, није било полних разлика у погледу вредности
украдене робе.
Еган и Тејлор испитивали су посредством петофакторског модела личности
114 лопова који краду по радњама и продавницама и њихове ставове према
крађи и неморалном понашању купаца (Egan & Taylor, 2010). Утврђено је да
лопови са повишењима на екстраверзији, као и снижењима на скалама
емоционалне стабилности, сарадљивости, савесности и интелигенцији, у већој
мери прихватају неморално понашање купаца (варање, злоупотреба, повреда
продавца итд.) и имају позитивније ставове према крађи. Уочене су и разлике у
односу на демографске карактеристике извршилаца. Домаћице и пензионери
вршили су крађе у близини места пребивалишта, док су остали прелазили већа
растојања.
Крађе и наркоманија. Одавно је познато да је дрога у вези са многим
злочинима. Када је реч о дроги и имовинским преступима (и криминалу уопште)
сматра се да преступници у већој мери конзумирају дрогу. Затим, сматра се да је
имовински криминал знатним делом последица недостатка новца за набавку
дроге. Најзад, могуће је да један узрок или група узрока доводе и до
криминалног понашања и до уживања дроге.
Провалне крађе и друге имовинске преступе често врше хероински зависници
због недостатка новаца за дрогу. Уочено је да ти преступи расту упоредо са
растом потражње за хероином на илегалним тржиштима. У вези са тим, Паркер
и Кирби су истраживали како на имовинске преступе утиче терапија метадоном
(Parker & Kirby, 1996). Метадон је синтетичка дрога која наркоманима ублажава
симптоме кризе. У тој студији је закључено да је захваљујући овој врсти
терапије дошло да значајног пада имовинских преступа. Слични резултати
добијени су и у другим истраживањима.
Свакако, потребно је више истраживања на тему те врсте криминалног
понашања.
 Ментални поремећаји и криминал

Ментални поремећаји се разликују од осталих медицинских обољења јер код

њих најчешће не може да се открије материјална основа. Уопште, не постоје ни
оштре границе између „нормалног“ и „ненормалног“ понашања. Због тога су
неки аутори критиковали медицински модел менталних поремећаји тврдећи да
је то једна врста „мита“15. И општеприхваћена Креплинова класификација
менталних поремећаја не може да издржи строгу научну проверу; када се
пацијентима из психијатријских установа дају тестови помоћу којих се испитују
њихови симптоми и тегобе, добијени резултати указују на један основни
поремећај са различитим модалитетима (Кнежевић и сар. 2005), који одговара
стању психијатрије пре Креплинове основне поделе душевних поремећаја на
схизофренију и биполарни поремећај. И сама психијатрија се временом
развијала, тако да је инсистирање на структуралним основама (соматски
поремећај) допуњен схватањем о функционалним поремећајима. То значи да ако
се велика већина психијатара усагласи да одређени скуп симптома указује на
постојање поремећаја у менталном функционисању, упркос недостатку
органских узрока, онда се може говорити о менталном поремећају. Још један
аргумент који говори у прилог томе да се ради о поремећају јесте позитивна
реакција психијатријских пацијената на фармаколошку терапију.
Однос менталних поремећаја и криминала је сложен, јер постоје чиниоци који
га замагљују. Постоји тенденција да ментално оболеле особе имају нижи
социоекономски статус, што доприноси животу у заједницама где има више
насиља. У јавном мњењу чести су негативни ставови према ментално
поремећеним особама. Томе значајно доприноси таблоидна штампа у којој су
ударне вести злочини ментално поремећених, а такође и филмска индустрија где
су ментално поремећени често представљени као негативни ликови.
У свом раду полиција се свакодневно среће и са ментално поремећеним
људима. Једно истраживање је показало да је око 6% приведених људи имало
знаке озбиљних поремећаја (Teplin, 1984). То, наравно, није значило да су сви
људи са знаковима менталних поремећаја у том истраживању вршили
криминалне радње, већ је једном делу била пружана помоћ. Међутим,
забрињавајућа чињеница је била да ментално поремећени грађани имају 20%
већу стопу лишавања слободе него „нормални“ грађани. То значи да постоји
тежња да се понашање ментално поремећених опажа као криминално.
Истраживања су покушала да дају одговор на питање да ли психијатријски
пацијенти у већој мери врше криминалне радње у односу на општу популацију.

15
Томас Сас (Thomas Szasz) у књизи „Мит о менталној болести“ каже: „Када се обраћате Богу, ви се
молите; када се Бог обраћа вама, онда имате схизофренију“. Према Сасу, само када је откривен
патофизиолошки процес, може да се говори о болести. Понашање, сматра Сас, не може да се проглашава
„болесним“.
Утврђено је да то јесте случај, али када је психијатријски болесник раније већ
имао проблема са законом. Ако раније нису били лишавани слободе, стопа
лишавања слободе била је мања него у општој популацији. Међутим, било је
истраживања са супротним налазима, где су ментални пацијенти у већој мери
били хапшени након отпуштања из психијатријске установе.

Криминал и поједини ментални поремећаји

Схизофренија је ментални поремећај за који се сматра да га има 1%

популације. Углавном се јавља у периоду од 15 до 30 година. Одликују га
сумануте идеје, халуцинације, разни поремећаји мишљења и памћења (нпр.
неповезано мишљење, конфабулације), поремећаји нагонског живота
(недостатак енергије, поремећај спавања, исхране итд.). Сматра се да тај
поремећај настаје као комбинација биолошких и срединских чинилаца.
Релативно мали број људи са схизофренијом врши кривична дела. Насиље је
могуће у фази декомпензације изазване унутрашњим или спољашњим
чиниоцима (стрес). Иначе, тешко се налази непосредна веза схизофреније са
извршењем кривичног дела. Већи значај имају криминогени чиниоци и фактори
ризика, као и код опште популације.
Афективни поремећаји. Депресију чине меланхолија, психомоторна
инхибиција и пропадање животних динамизама. Као и за схизофренију, ни за
овај поремећај се не зна тачан узрок. У екстремним случајевима може да доведе
до убиства чланова породице, након чега следи самоубиство. На тај чин
одлучују се особе код којих сумануте идеје доводе до тога да сматрају да
њихове породице и оне саме не могу да поднесу да наставе да живе. Такве особе
свет опажају као неправедан, мрачан и претећи. Када их преплаве мисли о
самоубиству, са собом могу да повуку и друге.
Биполарни поремећај чине периоди депресије које смењују периоди маније
(екстремно повећање енергије, смањена потреба за одмором, бујица мисли;
понашање постаје агресивно и нетолерантно, а могући су и психотични
симптоми). Управо у маничном стању могуће је да пацијент повреди себе или
друге, или да направи неку новчану малверзацију попут злоупотребе кредитне
картице.
Болести зависности. Алкохолизам је чест пратилац криминалног понашања.
У вези је са насиљем, како у породици, тако и на јавним местима или на послу.
Дугогодишње конзумирање алкохола доводи до менталне и физичке
детериорације и губљења контакта са стварношћу. Једна од последица
алкохолизма је патолошка љубомора која може да доведе и до убиства онога на
кога је усмерена. Конзумирање дроге много брже доводи до разградње личности
и породице. Наркомани врше злочине у стањима кризе, или путем препродаје
дроге.
Посттрауматски стресни поремећај може обиловати разним
психијатријским симптомима и тешкоћама у контроли понашања. Посебно се
издваја категорија ратних ветерана, који су се после дужег времена проведеног
на ратишту вратили у живот у мирнодопским условима. Осим психичких, ти
људи имају социјалних проблема (образовање, запослење, становање) и
проблеме са адаптацијом. Да би преживели, они се у рату навикавају на
одређена правила понашања која нису применљива у мирнодопским условима.
Због тога упадају у различите сукобе (послодавци, институције) што се
негативно одражава на већ постојеће проблеме у њиховом психофизичком
функционисању.
Поремећај личности који је посебно значајан за појаву криминалног
понашања јесте психопатија и о њему ће бити речи у посебном поглављу.
 Психопатија

Психопате су особе које одликује скуп психолошких, интерперсоналних и

неуропсихолошких својстава. На основу тих својстава они се разликују од
опште популације. Још је Теофраст у античкој Грчкој писао о бескрупулозном
карактеру људи који позајмљују новац без намере да га врате и покушавају да
варају на друге начине. У психијатрији је још почетком 19. века уочено да се
неке особе понашају ирационално, а да су им интелектуалне способности
неоштећене. Француски психијатар Пинел (Philippe Phinel) описао је 1806.
године поремећај другачији од осталих психијатријских дијагноза и назвао га
лудилом без суманутости (manie sans délire). Тај поремећај састојао се од
оштећења емотивног живота и, према Пинелу, био је последица некаквог
„фуриозног инстинкта“ (instincte fureur). Том узрочнику су приписиване нагле и
неочекиване промене расположења, импулсивност, безобзирност и друга
интензивна и деструктивна стања у вези са осећањима. Овакво одређење
прихвата британски психијатар Причард (James Cowles Prichard), који 1835.
године дефинише поремећај под називом „морално лудило“ (moral insanity). Он
уочава важну антисоцијалну црту у „лудилу без суманутости“. Пред крај 19.
века први пут се помиње назив „психопата“, док су на почетку 20. века људи са
оваквим поремећајима називани „моралним имбецилима“ и „социопатама“.
Харви Клекли (Harvey Cleckley) 1941. године објављује књигу „Маска
лудила“ у којој детаљно описује особине психопата. Између осталог, она наводи
да психопате одликују површан шарм и добра интелигенција, одсуство
суманутих идеја и других знакова ирационалног мишљења, превртљивост и
неискреност, одсуство стида и кривице, сиромаштво у емотивној сфери,
патолошка егоцентричност и неспособност да воле, недостатак животних
планова. Клекли је разматрао психопатију у контексту криминалног понашања.
Он је сматрао да психопате пажљиво избегавају вршење тешких кривичних дела
због којих би служили дугогодишње казне. Према Клеклију, криминални
мотиви психопата су магловити и нејасни, за разлику од обичних преступника.
И психопате и обични преступници повређују друге људе. Психопате се
одликују тиме што доводе у још тежи положај оне који желе да им помогну.
Клеклијева разматрања о психопатама утицала су на Хејра (Robert Hare), који
је направио Листу психопатских својстава (Psychopathy checklist  PCL) која је
данас општепризнат инструмент у откривању и истраживању психопатије.
Такође, он је извршио утицај на ауторе психијатријског Дијагностичко
статистичког приручника за менталне поремећаје – у одређивању кључних
својстава за дијагнозу психопатије коришћена су својства о којима је он писао.

Одређења психопатије
 Листа психопатских својстава је клиничка скала процене коју користе
психолози и други стручњаци. Развијена је почетком деведесетих година за
клиничке, правне и истраживачке потребе. Има укупно 20 ставки које се односе
на психопатска својства и свако од њих се процењује помоћу тростепене скале,
при чему „0“ означава да испитаник не поседује дато психопатско својство, „1“
значи да га поседује у извесној мери, док „3“ значи да га поседује у потпуности.
Психопатска својства се процењују помоћу полуструктурисаног интервјуа са
испитаником. Примењују га квалификовани стручњаци који су прошли
одговарајућу обуку у примени Листе. Применом факторске анализе утврђено је
да се резултати на Листи могу свести на два фактора (Harpur et al., 1989). Први
је назван фактором „агресивног нарцизма“ и чине га следеће особине:
 површан шарм,
 грандиозно осећање сопствене вредности,
 патолошко лагање,
 одсуство осећања кривице,
 манипулативност,
 недостатак саосећања,
 површна осећања и егоцентричност,
 неприхватање одговорности.
Други фактор, „антисоцијални животни стил“, састоји се из ових особина:
 паразитски начин живота,
 склоност ка досади – потреба за стимулацијом,
 слаба контрола понашања,
 недостатак дугорочних циљева,
 неодговорност,
 импулсивност,
 малолетничка делинквенција,
 проблеми у понашању на раним узрастима.
Даља истраживања су показала да су ова два фактора у корелацији што значи
да им је у основи један основни поремећај. Такође, касније факторске анализе
дале су решења са три и четири фактора. Сада је актуелан четворофакторски
модел који чине међуљудска, осећајна, антисоцијална својства и својства
животног стила (Neumann, 2007).
Медицинска одређења. Данас су у пракси два општеприхваћена система за
класификацију менталних поремећаја иза којих стоји Светска здравствена
организација. То су Дијагностичко-статистички приручник о за менталне
поремећаје (DSM-IV) и Међународна класификација болести (ICD-10).
Поремећај у вези са психопатијом у DSM-IV јесте „антисоцијални поремећај
личности“. Он обухвата следеће критеријуме:
А. Угрожавање права других путем:
1) неприхватања друштвених норми,
2) лагања, лажног представљања и превара,
3) импулсивног понашања,
4) иритабилности и агресивности,
5) безобзирног понашања и угрожавања безбедности,
6) неодговорности,
7) одсуства кајања, равнодушности и рационализовања сопствених поступака.
Б. Особа треба да има бар 18 година.
В. Код особе су уочени проблеми у владању пре навршених 15 година.
Г. Појава антисоцијалног понашања није искључива последица схизофреније
или маничне епизоде.
Слично антисоцијалном поремећају личности из DSM-III, у ICD-10 наводи се
„дисоцијалан поремећај личности“. Да би особа добила такву дијагнозу,
потребно је да њено понашање буде у складу са бар три критеријума са следећег
списка:
 неосетљивост за осећања других и одсуство капацитета за саосећање,
 изразита и трајна неодговорност и непоштовање друштвених норми,
 неспособност одржавања стабилних односа,
 ниска фрустрациона толеранција, низак праг за агресивно и насилничко
понашање,
 одсуство осећања кривице и учења путем кажњавања,
 склоност ка окривљавању других и рационализовање сопствених грешака,
 трајна иритабилност.
Свакако да постоји корелација између резултата на Хареовој Листи и
медицинских дијагноза у DSM-III и ICD-10. Међутим, Харе сматра да су његови
критеријуми строжи и да се заснивају на обради лингвистичких и емоционалних
информација (Hare et al., 1991; Hare, 1996a). У том смислу, он наводи да међу
особама са дијагнозом антисоцијалног поремећаја личности има свега 20%
психопата. Даље, Харе сматра да његово одређење психопатије иде дубље, у
процену личности и карактера, док се медицинским дијагнозама настоји бити на
нивоу посматрања понашања. Истраживања су показала да су психопате
подгрупа пацијената у дијагнози антисоцијалног поремећаја личности (Semple,
2005). Они имају високе мере на оба фактора са Листе психопатских својстава,
док особе са антисоцијалним поремећајем личности које нису психопате имају
високе мере на другом фактору (Davison et al., 2002).

Узроци психопатије
 Као узрок психопатије помињу се генетички чиниоци, о психопатији се
расправља као функционалном поремећају, траже се узроци и у когнитивним
чиниоцима и, такође, у неурофизиолошким чиниоцима.
Када је реч о генетичким утицајима, сматра се да је њима захваћена
емоционална компонента психопатије. Студија близанаца са антисоцијалним
понашањем показала је да постоји изражен генетички утицај на групу деце код
које су уочене црте снижене емоционалности и неосетљивости (Blair et al.,
2005).
Експерименти су показали да особе са психопатијом показују мање реакција
на претећи стимулус, односно показују снижену аверзивну реакцију, снижен
емоционални одговор у ишчекивању казне, снижену емоционалну реакцију при
замишљању претећег догађаја и снижење повећања рефлекса изненађења на
аверзивни покретач.
Психопате показују тешкоће у емоционалном учењу, односно показују
озбиљне проблеме у учењу пасивним избегавањем. Постоје налази да особе са
психопатијом не показују промену у краткорочном памћењу под дејством
афективног стимулуса. Tе особе имају слабу емпатију. И деца и одрасли са
психопатијом имају смањен аутономни одговор на тугу друге особе, а такође и
снижене реакције у препознавању страха, тужног израза лица и вокалног
узбуђења. Значајно је да немају снижену реакцију на бес, срећу или фацијалну и
вокалну експресију код изненађења. Код особа са психопатијом постоји
изразита неадекватност моралног мишљења, што се показује на основу
испитивања путем интервјуа, како је то чинио Колберг. Психопате показују
значајно смањен капацитет у лингвистичком процесирању. Показују смањено
концептуално знање кад су у питању моралне емоције и смањен утицај
афективних информација током лексичког одлучивања.
У студији Блера и сарадника испитивана је способност психопата да уче
пасивним избегавањем, као и веза те способности са подешавањем степена
поткрепљења и казне (Blair et al., 2004). Закључено је да психопате показују
јасне проблеме код решавања задатака са пасивним избегавањем. Они имају
лоше резултате код задатака у којима би аверзивна драж требало да скрене
пажњу и усмери даље понашање – они су настављали са својим моделом
понашања и правили више грешака16. Tакви резултати доведени су у везу са
екстраверзијом (Newman, 1985), импулсивношћу психопата (Thomquist &
Zuckerman, 1995) и њиховим психотицизмом (Corr, 2010). Њуман и Косон
(Newman & Kosson, 1986) показали су да учење пасивног избегавања код

16
Уобичајени начин испитивања је давање испитаницима неке игре, нпр. извлачење карата, у којој се
избори најпре награђују, а затим се постепено уводи казна. За разлику од нормалних испитаника,
психопате остају неосетљиви на кажњавање и настављају да играју упркос негативним последицама.
психопата не функционише када се у експерименту користи кажњавање у
спрези са награђивањем. Када је постојало само кажњавање, постигнуће
психопата било је исто као и код контролне групе. Сматра се да услед претходно
набројаних својстава психопате нису у могућности да инхибирају своје
понашање, а то се доводи у везу и са физиолошким чиниоцима (дисфункција
амигдале).
Когнитивни чиниоци о којима се говори у вези са психопатијом јесу процеси
везани за пажњу и антиципацију дражи које утичу на понашање. У контексту
понашања које се кажњава, психопате нису у могућности да усмере пажњу и
предвиде последице свог понашања.
Хипотеза о дисфункцији фронталног лобуса сугерише да код особа са
утврђеном дисфункцијом тог дела главе долази до повећања агресије. Ова
хипотеза више објашњава реактивну него инструменталну агресију.
Дорзолатерална дисфункција је у корелацији са антисоцијалним понашањем,
али није потврђена узрочна веза. Међутим, вентрално-медијални и орбитално-
фронтални кортекс је узрочно повезан са повећаним ризиком појаве реактивне
агресије, па стога постоје разлози да се верује да постоји веза између
психопатије и дисфункције тог дела кортекса (Blair, Mitchell & Blair, 2005).

Типологија психопата

Уобичајена је подела на примарне и секундарне психопате. Сматра се да

примарне психопате поседују својства која одговарају првом фактору
изолованом на основу Хареове Листе („агресивни нарцизам“ – ароганција,
безосећајност, манипулативност, лагање), док секундарне психопате имају
својства која чине други фактор „антисоцијални животни стил“ – импулсивност,
склоност ка досади, неодговорност, непостојање дугорочних животних
планова). Разлике између та два типа односе се на способност емоционалног
везивања. Примарне психопате нису у могућности да се емоционално везују за
друге особе, док секундарне то могу. Затим, разлика између та два типа огледа
се у томе што је код примарних психопата физиолошка реакција на претњу
слабија него код секундарних. То значи да услед слабе анксиозности као
реакције на аверзивне дражи они нису у могућности да усвоје обрасце
понашања у вези са друштвеним вредностима. У складу са Грејовом
биопсихолошком теоријом, сматра се да код примарних психопата постоји
дефицит у функционисању бихевиоралног инхибирајућег система (Newman et
al., 2005). То је систем који реагује приликом кажњавања, када понашање
доводи до негативних последица. У тим ситуацијама нормалне особе престају са
даљим активностима. Код секундарних психопата тај систем може да
функционише, дакле они могу да осете тескобу, кривицу и одговорност. Зато се
сматра да је антисоцијално понашање секундарних психопата последица
васпитне запуштености и, уопште, срединских чинилаца. С друге стране,
претпоставља се да је понашање примарних психопата у већој мери последица
наследних фактора. Харе сматра да би термин психопатија одговарао
поремећају који је последица склопа наследних, психолошких и срединских
чинилаца, док би појам социопатије могао да се употреби за поремећаје који су
последица углавном срединских чинилаца.

Психопатија и криминал

Харе сматра да у општој популацији има око 1% психопата, док их у

затворској популацији има од 15% до 25% (Hare, 1998). У неким студијама
нађен је мањи проценат психопата у затворској популацији, па може да се
закључи да распрострањеност зависи од типа установе и демографских разлика
међу осуђеницима. С друге стране, једна метастудија показала је да 47%
мушких и 21% жена има антисоцијални поремећај личности (Fazel & Danesh,
2002).
Психопате су одговорне за „упечатљиво диспропорционалну количину
злочина, насиља и проблема у сваком друштву“ (Hare, 1996b). Они живе по
својим правилима, склони су вршењу хладнокрвних и инструменталних
кривичних дела са наглашеним насиљем. Сматра се да половина убица
полицајаца има психопатска својства. Могу се наћи и у популацији серијских
убица. Има их и међу силоватељима и сматра се да њихови мотиви за вршењем
кривичних дела те врсте не спадају у област сексуалних мотива, већ су то по
правилу бес, садизам, освета или пуко коришћење ситуације (Hart & Dumpster,
1997).
Истраживања показују да они врше више насиља и да су у већој мери склони
повратку и кршењу условне слободе. У једној студији проценат психопата
повратника у програму пробног одсуства био је 37, док је проценат непсихопата
био 25 (Serin et al., 1990). Када је реч о психопатама сексуалним преступницима,
Квинси и сарадници показали су да њих 80% у периоду од шест година након
одслужења казне поново врши насилна кривична дела, насупрот стопе повратка
од 20% непсихопатских преступника (Quincy et al., 1995).
Услед њихове отпорности на рехабилитационе третмане и кажњавање, неки
сматрају да науке о понашању не могу ништа да помогну у вези са решавањем
проблема које друштво има са психопатама. Ипак, има неких истраживања која
су показала да већа казна утиче на смањење насилног понашања психопата.
Веза психопатије и криминалног понашања врло је битна са теоријске тачке
гледишта. Ни до данашњих дана није се много одмакло у одређењу суштине
психопатије. Развијен је инструмент, Хареова Листа психопатских својстава
која са успехом описује и мери ову појаву. Међутим, још увек постоје
недоумице у погледу тога да ли је криминално понашање саставни део или
корелат психопатије. То указује на теоријску конфузију, која је видна и код
наших аутора. На пример, Д. Радуловић сматра да је, поред карактеристичног
склопа личности у којем доминирају агресивност и егоистично-хедонистичке
вредносне оријентације, чињење кривичних дела као манифестација поремећаја
у понашању сачинитељ „релативно трајног стања“ психопатије (Радуловић,
2006: 74). Уосталом, и сама Хареова Листа испитује да ли испитаници
испољавају криминално понашање, па се онда психопатска својства користе за
објашњење истог тог понашања. О томе говоре Ским и Кук (Skeem & Cooke,
2010). Они подсећају да Клекли, један од првих ауторитета за психопатију у
новије време, није доводио психопатију у везу са криминалним понашањем.
Дакле, у терминима Хареова два фактора, у почетку се психопатија много више
поистовећивала са емоционалним компонентама које су описане на првом
фактору, а касније је примат дат својствима антисоцијалног понашања која
имају засићења на другом фактору. У наведеном раду Ским и Кук се залажу за
стварање доследне теорије психопатије која би требало да буде валидирана
уобичајеним научним поступцима, уз избегавање циркуларности и ослањање на
једностране поступке истраживања (искључиво коришћење Листе
психопатских својстава).
Када је реч о објашњењу криминалног понашањa, аутор ове књиге сматра да
је можда исправније усмерити се на редефинисани Ајзенков концепт
психотицизма који је описан у одељку о теоријама криминалног понашања.
Потребно је испитивати карактеристике психотицизма на разним криминалним
групама и доводити их у везу са другим карактеристикама личности, у првом
реду са агресивношћу. Тако би се дошло до модела криминалног понашања који
би требало да обухвати и психопатију као битну категорију те штетне
друштвене појаве.
 Психолошки аспекти кажњавања

Након што је у судском процесу утврђена кривица, на сцену ступа казна.

Проучавање правно утемељених казни и начина њиховог спровођења назива се
пенологија. Имајући у виду да се пресудом утврђују разлози због којих је
извршено кривично дело и да је сврха процеса кажњавања да се смањи
могућност за њихово понављање, у праву се може наћи доста елемената
примењене психологије.
Кажњавање се врши на различите начине. Чест и уобичајен начин је
ускраћивање слободе. Оно се одвија у оквиру затвора са различитим нивоима
строгости начина живота и рада, али може да обухвата и друге видове попут
кућног притвора. Поставља се питање у чему су сврха и смисао кажњавања,
како се то спроводи у пракси и какви су ефекти мера које друштво предузима
према онима који су се огрешили у вези са кривичноправним нормама. Постоји
више сврха кажњавања и оне су често међусобно повезане. Једна од функција
кажњавања у психолошком смислу јесте освета друштва према онима који су то
заслужили. Огрешење о прописе пред друштво ставља задатак да се извршилац
казни како би се успоставила равнотежа. У психолошком смислу, грађани често
осете олакшање када се окривљени добије казну која се сматра праведном.
Иначе, однос грађана према правосуђу није једноставан, на њега веома утичу и
средства јавног информисања. Медији имају тенденцију да износе пред јавност
детаље неуобичајених и тешких злочина тако да реакције правосудних органа
управо на те случајеве у највећој мери утичу на јавно мњење. Крађе, туче,
породична убиства, саобраћајне несреће, јесу нешто што се свакодневно догађа,
тако да то нису ударне вести у медијима. Али, силовања која врше манијаци
(особе непознате жртвама), сексуална злоупотреба деце, свирепа убиства,
организована разбојништва и корупцијске афере често су случајеви „високог
профила“ и управо на основу реакција правосуђа на такве случајеве јавност
ствара слику о његовој ефикасности. Дакле, у психолошком смислу постоје
квалитативне разлике у реакцијама друштва на криминал. У демократским
уређеним друштвима правосуђе би требало да достојно представља друштво и
да кључне вредности друштва спроводи на доследан и строг начин управо према
онима који на најгори начин подривају његове темеље. Нажалост, у нашем
друштву смо данас суочени са великом тромошћу и спорошћу правосуђа, као и
са веома благом казненом политиком. Судски процеси трају веома дуго и многи
предмети застаревају. Осим што преступници не добијају заслужену казну као
оштар одговор друштва, не испуњава се ни функција онеспособљавања
преступника – многи од њих су неоправдано на слободи. Тиме се, такође, не
испуњава ни сврха одвраћања преступника и потенцијалних преступника од
криминалног понашања, јер се, због изостанка казне, не покрећу психолошки
механизми који би требало да обезбеде функцију одвраћања. Неки од ових
важних проблема постоје у многим правосудним системима. На пример, један
од основних механизама успешног кажњавања јесте да казна буде строга и да
уследи одмах после учињеног кривичног дела. Заблуда је да у почетку треба
бити благ према преступнику који је први пут учинио кривично дело. Такође,
судски процеси су често оправдано или неоправдано дуги, а окривљенима је
често дозвољено да се бране са слободе. Због тога не постоји могућност да дође
до асоцијације непожељног понашања и казне, па у психолошком смислу ефекти
кажњавања бледе. Релативно нов приступ у кажњавању је концепт ресторативне
правде. То се односи на покушај мирења између жртве и преступника. На неки
начин покушава се макар донекле поправити штета коју је извршилац нанео
жртви. Идеја је да дође до покајања и да се преступник извини жртви. Данас је у
нашем друштву тај концепт актуализован на ширем плану у контексту ратних
злочина који су се деведесетих година догодили на овим просторима. У науци и
друштву се расправља о колективној одговорности за жртве ратних злочина.
Кривица за ратне злочине с правом се приписује и свима онима који су
подржавали деструктивну ратну политику или чак онима који су знали, а ћутали
о ономе што се збива. Због тога, рецимо, неке невладине организације
инсистирају да се грађани преко својих политичких представника извињавају
представницима других народа који су претрпели жртве. С обзиром на то да је
жртава било на свим странама, потребно је да процес мирења, разумевања и
прихватања грешака буде узајаман, како би ресторативна правда имала ефекта.
Пре прихватања кривице нужно је да се прихвати чињеница да су се у рату
злочини заиста догодили и то је болан и дуготрајан процес који је у току.
Најзад, битна сврха кажњавања су третман и рехабилитација осуђеника, чиме
се долази до превенције криминалног понашања. Конкретно, посреди је
такозвана терцијарна превенција. Терцијарна превенција се односи на покушај
спречавања поновног извршења кривичних дела, и традиционално је
фокусирана на третман и рехабилитацију. Казнено-поправне институције су
најзначајнији инструменти терцијарне превенције.
Улоге психологије у казненом систему су процена, третман, рехабилитација
и истраживање. Основна мисија психолога у затвору је да обезбеди сервис који
оцењује и третира проблеме затвореника, као и да допринесе сигурнијој и
хуманијој околини, коју ће затвореници лакше да прихвате.
Процена је процес прикупљања информација о затвореницима које су
неопходне ради њиховог бољег упознавања. На тај начин, можемо добити
хетероанамнестичке податке о затвореницима, информације о њиховим
интелектуалним потенцијалима и структури личности (посебно због
психопатологије), можемо створити увид у њихове ставове и уверења (посебно
она антисоцијална) и тако сагледати могуће интервенције, као и ризик. Процена
такође служи и да се одабере одговарајући третман који би дао најбоље
резултате у процесу рехабилитације.
Психолошке интервенције или третмани служе, у првом реду, да се смањи
стрес код затвореника, а потом и да се постигну што бољи резултати у
решавању проблема у вези са злочином као што су емоционални проблеми,
неадекватно социјално понашање, недостатак одређених вештина и сви они
облици понашања који на било који начин доприносе извршењу кривичних
дела.
Приступи који се најчешће користе су: психодинамски, хуманистички,
бихевиорални и когнитивно-бихевиорални. Психодинамски приступ користи се
у оквиру индивидуалне и групне терапије са затвореницима. Фокус тог приступа
обично се односи на рад на увиду у антисоцијално понашање. Хуманистички
приступ користе различити саветодавни програми који се усмеравају на лични
развој појединца. Бихевиорални приступ се огледа у модификацији понашања,
награђивањем позитивног и кажњавањем непожељног понашања (нпр.
привилегије). Највише обећава когнитивно-бихевиористички приступ, који се
снажно базира на теорији социјалног учења, охрабрујући затворенике да
преиспитају своје претпоставке и уверења, препознају проблем у расуђивању
који их је довео до криминалних радњи, развијају самосвест и прихвате
одговорност за своја дела. Након тога, затвореници се уче самоконтроли,
техникама решавања проблема, стратегијама одлучивања и социјалним
вештинама, које су неопходне да би се проблематично понашање заменило
социјално прихватљивим.
Због шаролике структуре која се налази на одслужењу казне, појављују се
посебне субпопулације затвореника, које због својих особености морају бити и
посебно третиране.
Тако је утврђено да је за насилне извршиоце најпогоднији когнитивно-
бихевиорални приступ. Ту се увежбавају технике контроле беса, модулације
расположења, препознавања и самоконтроле у вези са ризичним ситуацијама.
Резултати истраживања ефикасности ових програма су подељени. Негде су
добијени позитивни резултати, а негде не. У случају породичног насиља ради се
на преиспитивању опажања мушких и женских улога, одговорности и концепта
мушкости. Са сексуалним преступницима осим изградње когнитивних и
социјалних вештина рад се усмерава на девијантно сексуално узбуђење,
когнитивна искривљавања, тренинг емпатије и друге чиниоце ризика. Најбољи
приступ у случају извршилаца који пате од болести зависности јесте рад у
терапијским заједницама и примена интегрисаних програма. Не треба да се
заборави ни уобичајен индивидуални и групни рад васпитача у казнено-
поправним установама.
 Примарна превенција усмерена је на спречавање дејства ризичних фактора за
криминално понашање на индивидуалном и породичном нивоу. На
индивидуалном нивоу развијају се просоцијалне вештине и везаност деце за
школу. У оквиру примарне превенције врши се праћење ризичних група у
популацији код којих, иако нису дисфункционалне, због различитих фактора
може да се развије криминално понашање.
Секундарна превенција усмерена је на ризичне групе младих који су
прекинули школовање и постали чланови криминалних група. Када је у питању
развој делинквентног понашања, примарну и секундарну превенцију је тешко
раздвојити. Обе врсте превенције делују у виду различитих програма, на
друштвеном, породичном и школском нивоу. Програми могу бити у виду
саветовалишта за младе и родитеље који спадају у ризичне групе или код којих
је детектовано антисоцијално понашање, затим у виду учења социјалних
вештина, учења позитивним поткрепљењем односно давања позитивног
фидбека, тренинга за редуковање импулсивности и агресије и многих других.
Наравно, најбоље резултате би дало деловање на најмлађе, који су у ризику да
постану деликвенти, укључивањем у различите садржаје, као што су
рекреативне, едукативне и друштвено-корисне активности, као и саветодавни и
терапијски рад са њима и њиховим породицама. Дакле, ти видови примарне и
секундарне превенције односе се на потенцијалне извршиоце кривичних дела.
Посебан вид примарне и секундарне превенције је ситуациона превенција, и
она се усмерава на однос између извршиоца, жртве и њихове околине. Суштина
тог превентивног приступа је у измени физичких околности околине, промени
понашања потенцијалних жртава и стављање криминала под јачу друштвену
контролу. На пример, увођење система обезбеђења (звучног аларма,
сигурносних камера или физичке препреке као што су решетке и браве) на
различитим стамбеним објектима и превозним средствима. Потом су значајни
образовни програми, у којима се грађани уче различитим вештинама, техникама
и методама, како да смање вероватноћу да постану жртве, или како је најбоље
поступити у одређеним ситуацијама ако је грађанин већ постао жртва кривичног
дела. Пример ситуационе превенције је, на пример, организовање „грађанске
страже“ у одређеним ноћним сатима, којима се може спречити, рецимо, крађа
или силовање. Међутим, модел ситуационе превенције трпи и одређене критике.
Резултат ситуационе превенције је појава тзв. премештања, односно промена
времена, места, методе или форме вршења кривичног дела. Тако се, на пример,
са осавремењивањем технологије аларма развија и технологија за његово
избегавање или деактивирање, а понекад се извршилац премешта у други део
града, који је мање обезбеђен, или прекида са обичном крађом и почиње са
оружаном пљачком, да би дошао до жељеног циља.
Ефекти кривичних санкција

Важно је да се одговори на питање у којој мери казне утичу на смањење стопе

криминала. Један од начина је да се прате промене у друштву, на пример,
приликом промене режима. И ту се види да долази до наглог пораста криминала.
На пример, када је пропао Совјетски Савез, у периоду од две наредне године
дошло је до пораста криминала од 50%. (Gilinskiy, 2006). И у друштвима у
транзицији, какво је и наше друштво, дошло је до великог пораста криминала.
Разлог за то су економска криза и криза основних вредности – друштвене
идеологије.
Други начин је да се посматра и мери криминално понашање када је
ослабљена безбедност друштва, као у случају штрајка полиције. Иако се
догађало да приликом штрајка полиције у неким земљама дође до пораста
криминала, у већини случајева није било озбиљнијег пораста. То, наравно, не
доводи у питање да је полиција кључан чинилац у спречавању и сузбијању
криминала.
Још један начин да се утврди у којој мери казна одвраћа потенцијалне
извршиоце од криминалног понашања јесте анализа утицаја изузетно строгих
казни попут смртне казне. Истраживања показују да колико год била честа и
доследна, смртна казна не доводи до смањења стопе тешких облика криминала
(Sorensen et al., 1999).
Осим кривичних санкција, постоје и други чиниоци који одвраћају грађане од
вршења кривичних дела. То су механизми учења, исправно васпитање деце у
складу са друштвеним вредностима. Поред тога, на индивидуалном плану
делују и чиниоци самоконтроле, што је такође резултат породичног васпитања.
На пример, Тајлер је на већем узорку грађана Чикага показао да је управо
позитиван став према властима и закону, а не страх од казне, оно што делује на
људе да не крше кривичноправне прописе (Tayler, 2006). Штавише, снажно
пооштравање казнене политике које је довело до повећавања броја осуђеника у
затворима у Енглеској и Велсу у износу од 25%, довело је до смањења стопе
криминалитета од свега 1% (Tarling, 1993). Зимринг и Хокинс имали су сличне
закључке, који се добијени у истраживању у Калифорнији (Zimring & Hawkins,
1994).
Истраживања у којима се осуђеници питају за мишљење о томе како казна на
њих делује, као и праћење повратништва након одслужења казне, показују врло
скромне или никакве ефекте казни. Исти резултати се добијају и када је реч о
праћењу утицаја пооштравања казни. Тиме се долази у парадоксалну ситуацију
у погледу читаве концепције функције кажњавања. Још једном треба указати на
то да је правосудни процес у погледу психологије учења неадекватан јер се, по
правилу, најпре изричу благе казне, а готово увек постоји велика пауза између
извршења кривичног дела, односно хватања учиниоца и извршења пресуде.
Такво стање у односу на утицај кажњавања у први план доводи већ помињану
терцијарну превенцију и потребу да се она непрестано унапређује.
Практични део
 Криминалистички интервју

Умеће вођења разговора ради прикупљања података и долажења до признања

један је од кључних предуслова за успешно обављање криминалистичке
делатности. Може се рећи да оперативни радници криминалистичке полиције
највише времена проводе у разговорима са различитим категоријама странака:
осумњиченима, сведоцима, жртвама, оштећенима и грађанима уопште.
У ужем смислу, циљ интервјуисања је да се открије кривица и да се добије
легално признање. Тиме се криминалистичка обрада употпуњује и по могућству
се долази до нових сазнања у вези са кривичним делом. Нажалост, постоје особе
које ни под којим условима неће да признају укљученост у криминалне радње.
Зато је други циљ интервјуисања сужавање обима истраге кроз елиминацију
невиних особа. У стручној литератури прави се разлика између неоптужујућег,
структурисаног интервјуа у којем су питања усмерена на побуђивање понашања
типичног за невиност и кривицу, и иследничког интервјуа, који представља
разговор испитивача и осумњиченог у којем се осумњичени оптужује17 за
учешће у одређеном догађају или групи догађаја.
Интервјуер (испитивач) јесте особа обучена за интервјуисање и тумачење
вербалног и физичког понашања. (Потенцијални) осумњичени је особа чија
улога у вези са случајем још није утврђена 18. Може да буде искрен или
неискрен. Када покушава да открије обману, посао интервјуера је сличан
полиграфском послу. Разлика је што полиграфиста има апарат којим прати и
мери физиолошке функције. Интервјуер то процењује на основу свог знања и
искуства. У полиграфској ситуацији вербално понашање испитаника је
минимално, одговара се углавном кратким порицањем. С друге стране, интерес
интервјуера је да непосредно порицање преведе у такозвану фабриковану лаж
како би имао елемената за поређење познатих чињеница о кривичном делу са
што детаљнијим исказом осумњиченог.

Типови интервјуа

У литератури се говори о неколико концепција криминалистичког интервјуа,

у оквиру којих се дају одговори на питања о природи процеса који током
интервјуа доводе до признања особе која је извршила кривично дело, а жели да
то сакрије. Такође, од прихваћене концепције зависи и који приступ ће
интервјуер да изабере како би постигао своје циљеве.

17
Невиност, кривица, оптуживање и слични појмови нису дати у правном значењу.
18
У даљем тексту ће се говорити о интервјуу са осумњиченом особом. Када буде речи о интервјуу са
другим категоријама испитаника (жртве, сведоци итд.), то ће бити наглашено.
Процес доношења одлуке код осумњиченог. У овом типу интервјуа осумњичени
разматра опције и вероватне исходе својих одлука (шта губи, а шта добија). На
испитивачу је да употребом техника и интервенција тај процес преокрене у
своју корист. Он то врши на начин који укључује социјално одобравање,
истицање позитивних страна признања и социјалних и психолошких последица
у случају одбијања сарадње.
Когнитивно-бихевиорални модел признања. У овом типу интервјуа сматра се да
је признање одраз међуодноса осумњиченог, средине и људи укључених у
процес истраге. И овде се говори о разматрању дугорочних и краткорочних
последица признања. Испитивач има у виду когнитивни моменат, он се бави
опажајима и мислима субјекта, начином на који тумачи догађаје. Затим, обраћа
се пажња и на социјални моменат – страх од изолације од блиских особа и
испитивач се томе супротставља социјалним одобравањем сарадње испитаника.
Даље, не занемарује се ни емотивни моменат који чине тескоба и кривица;
испитивач има у виду да признање може довести до олакшања код
осумњиченог. Најзад, битни су и ситуациони моменти: правовремено суочавање
осумњиченог са околностима у вези са криминалним догађајем.
Психоаналитички модел признања. У овом типу се сматра да је осећање кривице
основа за давање признања. Он је погодан за друштвене и породичне људе, али
не и за искусне криминалце.
Емоционални модел признања. Преовладава значај емотивних чинилаца:
одсуство и отпор признању је резултат избегавања последица које могу бити
стварне, као губитак слободе, и опажене, као ерозија слике о себи. Испитивач
користи тенденцију субјекта да окривљава друге; он преузима улогу посредника
између правосудног система и осумњиченог. Основна снага овог приступа је
процес рационализације19 и сматра се да је одлука да се призна пре емотивне,
него рационалне природе.
Интерактивни модел признања. Овај тип интервјуа у себи сажима предности
раније наведених типова интервјуа. Начин испитивања одређује се на основу
карактеристика испитаника. Непрестано се врши процена вероватне реакције
субјекта, што служи као основа за примену техника интервјуисања.
Наведене концепције су у вези са два основна приступа у криминалистичком
интервјуисању. Један је чињенички приступ у којем се осумњичени суочава са
чињеницама и околностима у вези са криминалним догађајем. Потребно је да
испитивач зна већину одговора на истражна питања (ко, шта, када, где, како и
зашто). Дакле, основни услов за овај приступ су темељно и успешно истражене
околности у вези са кривичним делом, што најчешће није случај. У
емоционалном приступу испитивач суочава субјекта не са околностима и
детаљима у вези са догађајем, већ са разлозима због којих је дело учињено. Он

19
Одбрамбени механизам.
код осумњиченог подстиче процес рационализације нудећи му разлоге и
оправдања које му омогућују да током признања сачува образ. Овде није
потребно темељно знање о околностима у вези са кривичним делом. Процес
рационализовања је веома ефикасан, изузетак су особе поникле на „улици“,
дакле, искусни преступници. Могућа је комбинација чињеничког и
емоционалног приступа у којем се субјекат најпре суочава са чињеницама у вези
са кривичним делом, чиме се потврђује његова кривица, а затим му се нуди
излаз да сачува образ приликом давања признања.
Технике успешног интервјуисања могу да се науче, али оне не могу бити
замена за целокупну криминалистичку обраду. Увек ће бити извршилаца који
никад не дају признање, чак и када су докази у потпуности на страни
криминалистичких органа.

Отпори – препреке до признања

Признања се дају из различитих разлога: због осећања кривице, тежине

доказа или убедљивости испитивача. Једно истраживање је показало да су
осуђеници, у периоду истраге, разматрали могућност да дају признање
независно од последица и то у ситуацијама када су доживели елементарно
поштовање од стране испитивача. Овај пример указује на то да је за успешан
интервју нужно успоставити позитиван однос са осумњиченим, као и то да је
такав однос потребно одржавати током читавог испитивања. Основна препрека
на путу долажења до признања су отпори. Они се испољавају кроз порицање.
Основу за отпоре представљају страхови:
 страх од кривичног гоњења,
 страх од губитка посла и финансијских проблема,
 страх од срамоте,
 страх од освете,
 страх од обавезе накнаде штете.
Задатак испитивача је да избегне ситуације у којима осумњичени мора да
пориче. Такође, испитивач треба да држи под контролом и друге чиниоце који
доприносе стварању отпора, самим тим и порицања. Пре свега, окружење не
треба да буде непријатељско за осумњиченог, а то значи да соба за испитивање
треба да буде без било каквих знакова полицијске делатности (оружје, значка,
униформа итд.). Речник, држање и приступ уопште, треба да буду саображени
испитанику. Познато је да се поверење и позитиван однос тешко успостављају, а
лако кваре, посебно у деликатним ситуацијама као што је иследничка. У сваком
случају, лаж као последица порицања испитивачу може да буде веома корисна,
јер могућност поређења сваког исказа са доказима којима испитивач располаже
доводи до низа корисних информација за даљи рад на расветљавању кривичног
дела.
Уколико се интервју спроводи неправилно, ако се не води рачуна о
чињеницама које треба да послуже за проверу искрености испитаника, или ако
се врши психички или физички притисак на њега, може доћи до лажних
признања. Она, такође, могу бити последица својстава личности осумњиченог и
његове специфичне мотивације. Постоји неколико врста лажних признања:
вољна, присилна и поунутрена признања. Вољна признања могу да буду
последица психичких поремећаја, на пример, када се психички оболела особа
пријави полицији да је извршила неки злочин о којем је сазнала из средстава
јавног информисања. Вољно признање је и оно којим члан неке злочиначке
организације преузима на себе кривично дело које је починио његов вођа,
покушавајући да изгради своје место у хијерархији. Присилна сазнања су она
дата под дејством физичке или психичке присиле. Често се повлаче када
притисак попусти. Поунутрена вољна признања су настала такође због
психичког или физичког притиска, с том разликом што услед тога особа почиње
да верује да је заиста извршила злочин. Ово се дешава код људи који су
изнурени од дуготрајног ислеђивања или код алкохоличара и наркомана.
Сигурдсон и Гудјонсон су, испитујући затворенике, дошли до резултата да је
62% њих у полицијском испитивању давало лажна признања, а та појава је била
у вези са њиховим антисоцијалним карактеристикама и криминалним животним
стилом (Sigurdsson & Gudjonsson, 2001).
Уопштено, лажним признањима су склоне ментално заостале и сугестибилне
особе. У категорију сугестибилних особа спадају и деца, код којих су психички
процеси у развоју. Због тога и прописи предвиђају да у криминалним
случајевима интервјуе са децом обављају посебно обучене особе.

Разлози давања признања

Одлука да се дâ признање заснована је на сложеним психолошким процесима.

Она је често нестабилна, тако да испитивач мора пажљиво да прати понашање
испитаника и да искористи тренутак када је овај близу признања, јер то стање
може брзо да се промени, а прилика да се пропусти.
До признања може да дође захваљујући поверењу у испитивача које је
осумњичени стекао током интервјуа. С тим у вези је и жеља осумњиченог да
реши проблем и да настави са нормалним животом, па ће у том смислу у
појединим ситуацијама од испитивача бити затражена помоћ. Уколико код
осумњиченог „проради“ осећање кривице, то може веома стимулативно да
делује на признање. У неким ситуацијама осумњичени је уверен да оно што је
он урадио и не представља кривично дело, што је такође један од чинилаца који
доприноси признању.
Признања се дају и ради заштите другог или изграђивања репутације у
криминалном миљеу. Такође, из живота је познато да се тајна тешко чува, па се
у криминалним круговима обично зна ко стоји иза извршења кривичних дела.
Затим, искуство показује да су извршиоци непосредно након извршења тешких
кривичних дела често у стању повећаног узбуђења, што може да утиче на њих
да тајну са неким поделе.
Најзад, треба имати у виду да постоје људи који су посебно сугестивни и
склони попуштању пред притиском. У њиховом случају много је лакше доћи до
признања. Потребно је нагласити да физичко и емоционално мучење и претње
код највећег броја људи доводе до признања.

Порицања

Порицања су често неизбежни део криминалистичког интервјуа. Постоји

једноставно, непосредно порицање када осумњичени изјави „Нисам то урадио“
или „У питању је грешка, то нисам био ја“. У таквим случајевима отпор
представља кочницу за даљи рад и задатак је испитивача да нађе начина да то
превазиђе. У такозваном експланаторном порицању осумњичени нуди разлог
или оправдање зашто он није тај који је извршио кривично дело наводећи, на
пример, да га „родитељи нису васпитали на тај начин“ или да је узорна, морална
особа, верник итд.
Порицања се јављају у различитим фазама. Једноставна порицања појављују
се у раним фазама истраге. На невербалном нивоу испољавају се кроз
одмахивање главом или руком, мрштењем, стезањем усана и успостављањем
контакта очима. На вербалном нивоу осумњичени негира укљученост у
кривично дело, прекида испитивача не дозвољавајући му да доврши излагање. У
таквим случајевима испитивач треба да избегава препирку и да укаже
осумњиченом да ће му бити омогућено да говори уз савет да је боље да ништа
не каже него да прикрива истину. Корисно је и прекинути осумњиченог и
исказати порицање уместо њега. Испитивач треба да настоји да изазове
радозналост код осумњиченог и да га подстакне да пређе на експланаторно
порицање. Могуће је користити и питања која имају улогу „замке“ 20. Искуство
ће испитивачу помоћи да уочи истинитост једноставног порицања. Она су
непосредна и спонтана, у духу протеста и испитаник се труди да убеди
испитивача у своју невиност. Насупрот томе, код неискрених особа очни

20
О тој врсти питања биће речи у делу текста о типовима питања у криминалистичком интервјуу.
контакт је нестабилан, док су покрети пренаглашени и драматични. Таква особа
повлачи труп и главу уназад уз коришћење руку и ногу у виду баријере21.
Експланаторна порицања су она у којима осумњичени покушава да пружи
логички доследно објашњење своје улоге у неком кривичном делу. То је
исконструисана, фабрикована лаж у функцији порицања. На пример, породични
насилник који је претукао жену рећи ће да је у питању био несрећан случај и да
он то не би урадио јер воли своју жену. Запослени који је осумњичен за крађу на
послу рећи ће да је немогуће да је он то урадио јер постоји јако обезбеђење и да
никада не би угрозио свој посао. Други лопов ће рећи да му паре уопште не
требају, или да је верник итд.
Интервенција испитивача треба да буде таква да охрабри експланаторна
порицања третирајући их као истинита. На пример, он ће рећи да је добро што је
осумњичени то споменуо јер треба размотрити друге ствари (доказе који
осумњиченом не иду у прилог). Такође, експланаторно порицање даје елементе
за рационализације који се нуде осумњиченом како би се покренули емотивни
процеси који доводе до признања. На пример, насилнику који се брани тиме да
воли своју жену каже се да је нормално да постоје бурнији сукоби када се људи
воле. Или, осумњиченом који се брани да је верник каже се да верујући људи
треба да говоре истину, да се врате на прави пут итд.

Врсте лажи

До лажи долази путем свесног и намерног давања погрешних информација

или тенденциозним изменама одређених информација, манипулисањем
контекстом и значењем. Треба бити пажљив и правити разлику између лажи, у
којој нужно постоји тежња за прикривањем чињеница и заваравањем
испитивача, и погрешних информација које су последице лошег памћења или
неке пристрасности.
Постоји неколико врста лажи. Већ су поменуте лаж непосредним порицањем
и фабрикована лаж у експланаторном порицању. У интервјуу се треба чувати
непосредног порицања јер оно ствара сукоб и могућност препирке (испитивач
каже осумњиченом да је нешто урадио, а осумњичени тврдоглаво тврди да није
– и тако у круг). Фабрикована лаж је корисна јер даје материјал за даљи рад. Она
осумњиченог ставља пред велике захтеве јер су за такву врсту лажи потребни
добро памћење, бистрина и инвентивност.
Лаж прећуткивања је намерно пропуштање навођења инкриминишућих
информација, односно оних које осумњиченом не иду у прилог. Због тога је
важно да испитивач води рачуна о сваком детаљу како не би био изманипулисан
на овај начин.

21
О баријерама ће бити речи у одељку о невербалном понашању.
 Постоје још и лажи умањивања и увећавања. Умањивање је рационализација
у којој осумњичени једним делом признаје укљученост у кривично дело, али
настоји да што је могуће више умањи своју улогу у њему. На пример, након што
је нанео тешке телесне повреде свом противнику у тучи, осумњичени тврди да
га је само мало ударио и да се само бранио. Други пример је лопов који је
опљачкао велики број кућа и станова, а каже да је у питању једна, „случајна“
крађа, или тврди да је само помагао, да су га натерали, слагали, убедили да им се
придружи итд. Лаж увећавања обично се среће у биографијама оних који
конкуришу за посао где наводе да поседују сва могућа знања и врлине потребне
за успешан рад. Томе су склони и такозвани „цинкароши“, доушници који имају
интереса да успоставе тесну сарадњу са полицијским инспекторима.
Вредно је напоменути и једну наизглед парадоксалну ствар. У одређеним
ситуацијама може се слагати чак и када се говори истина! На пример, муж који
касно дође кући на њено питање где се задржао одговара, на пример, овако:
„Како где сам се задржао?! Ма љубавница ме је задржала!“ – и жена се слатко
насмеје верујући да се ради о безазленој шали. У том случају муж је изрекао
истину, али је манипулисао контекстом претварајући се да се шали на ироничан
начин.
На сличан начин може се манипулисати и значењем речи. На пример,
осумњичени „призна“ да је извршио убиство писаном изјавом у којој наводи да
је „средио“ жртву. Уколико инспектор пропусти да затражи појашњење за овај
израз, велика је вероватноћа да ће окривљени на суду рећи да је под тим изразом
подразумевао застрашивање или батинање и ништа више од тога.
Откривање лажи је доста тежак посао. Истраживања успешности откривања
лажи показују скромне резултате. Из прегледа Врија и Манове може се видети
да је успех професионалаца (полицијских службеника, инспектора,
полиграфиста итд.) углавном у распону од 45% до 60% (Vrij & Mann, 2001).
Такође, истраживања показују да нема битних разлика у откривању лажи
професионалаца и лаика (студената, на пример). Међутим, емпиријска грађа у
вези са криминалистичким интервјуисањем се повећава. Значајни су покушаји
да се установи који елементи доприносе успешности у откривању лажи. Та
сазнања се користе у пракси обучавања оперативних радника у развијеним
полицијама.

Фазе интервјуа

Зулавски и Викландер (2002) наводе да се криминалистички интервју састоји

из четири дела.
1) Смањивање отпора је први део, у ком се успоставља позитиван однос са
испитаником. Неопходно је добро се припремити у смислу проучавања
документације и свега другог у вези са случајем. Докази до којих се у току
истраге дошло осумњиченом се никако не откривају, већ се користе за
тестирање његове искрености. Битно је имати у виду евентуално раније
искуство у вези са полицијским испитивањем осумњиченог. У погледу
комуникације, потребно је да испитивач буде прилагођен нивоу осумњиченог.
Белешке у почетном делу нису препоручљиве, треба их правити у каснијем делу
интервјуа.
2) Добијање признања подразумева добијање првог, минималног признања које
означава пуку укљученост осумњиченог у криминалну активност. Сматра се да
је то једна од преломних тачака у интервјуу, јер се сада отварају нове
могућности за рад који се одвија у следећој фази.
3) Развијање признања представља проширивање првог признања, тражење
одговора на „златна питања криминалистике“: ко, где, када, како, зашто и с ким.
И у тој фази су могући нови отпори који се изнова сузбијају. У овом делу
интервјуа до изражаја долази упорност испитивача. Испитивање је организовано
у складу са систематским предочавањем доказа и могућностима које пружа
емоционални приступ који почива на рационализацијама.
4) Завршетак интервјуа. Интервју се на крају документује записником или, у
новије време, аудио-видео снимком. Код оних где рад испитивача није уродио
плодом, оставља се могућност за поновно позивање осумњиченог, према
потребама.
Тумачење вербалног и невербалног понашања

У вербално понашање убрајају се избор и значење речи, а поред тога брзина и

интонација говора. Невербално понашање чине изрази лица, положај и покрети
тела. У стручној литератури говори се о три врсте покрета који су често у спрези
са вербалном комуникацијом. То су „амблеми“ – устаљени гестови чије је
значење фиксирано (нпр. шака стиснута у песницу са палцем усмереним нагоре,
чиме се данас означава нешто добро, што треба похвалити), „цурења“ спонтани
покрети приликом стреса који служе ослобађању од напетости (нпр. шака која
стеже рукохват од столице) и „илустратори“  покрети намењени појачавању
утиска (нпр. када је нешто далеко, додатно се покаже руком). У основи како
вербалног, тако и невербалног понашања су веома сложени процеси. Они зависе
од својстава личности, интелектуалног нивоа и образовања, али и од
друштвених чинилаца попут културе. У питању су велике индивидуалне разлике
између људи, тако да интервјуер има веома тежак задатак да оцени која од тих
понашања иду уз лаж, а која уз истину. Једна од кључних ствари у процењивању
лажи јесте посматрање већег броја индикатора који указују на лагање, начина на
који се они групишу и њихове везе са темом разговора. Друго, основа је
закључивање да ли постоји склад између вербалног и невербалног понашања –
да ли осумњичени даје исказ на један начин, а понаша се на други начин који по
природи ствари нису у сагласју. У табели 1 приказане су карактеристике
понашања искрених и неискрених особа.
 Искрена особа Неискрена
особа
 углавном мирна,
опуштена  нестрпљење
 и жели да сарађује  напетост и
 понаша се природно одбрамбени став
 може постојати стрес  стрес
због испитивања,  тактичност
 али се он у каснијим  агресивност
фазама смањује
 има углавном
пријатељски став
Заједничке карактеристике невиних и
кривих особа приликом интервјуисања
 напетост
 љутња
 смиреност.
Табела 1. Карактеристике искрених и невиних особа током интервјуа

Напетост, љутња или смиреност могу се наћи и код искрене особе, али то,
наравно, не значи да она лаже. Потребно је прикупити много других података у
вези са понашањем и довести их у везу са исказима и постојећим доказима да би
се донео закључак о томе да ли постоји обмана. Чак и када се у процени
понашања поступа у складу са свим правилима, опет се не могу доносити
закључци са апсолутном извесношћу. Као што не постоји, на пример,
кардиохирург коме ће свака операција успети и пацијент преживети, тако не
постоје ни интервјуер или полиграфиста који ће увек бити у праву када
процењују дали осумњичени лаже. Реч је само о томе да се уз употребу техника
и искусних испитивача у што већој мери искористе могућности
криминалистичког интервјуа. Другачије речено, употребом техника
криминалистичког интервјуисања требало би да се прави много мање грешака у
односу на нестручне и неадекватно обучене испитиваче.
Могућности у погледу обуке испитаника за препознавање лажи и откривање
лагања на основу понашања код нас испитује Валентина Баић (2010, 2011а,
2011б). У својим истраживањима она је уочила да је успешност наивних
испитаника (лаика) у откривању лагања врло слаба уз постојање великих
индивидуалних разлика, а то је нађено и у страним истраживањима. Она је
такође дошла до налаза да интелектуалне способности нису извор варирања
испитаника у погледу успешности откривања лагања, већ пре неке димензије
личности попут савесности из петофакторског модела. Најзад, она је дошла до
сазнања да на откривање лагања утичу стереотипна схватања испитаника о
показатељима лагања.

Правила за процењивање понашања

Постоје три основна правила за процењивање понашања:

 проценити осумњиченог у односу на њега самога; најпре се мотри на
понашање током одговарања на биографска питања, током успостављања
односа сарадње – испитаник се посматра док одговара на питања која нису
критична, релевантна, већ она која се односе на информације које су
познате испитивачу; наравно да је услед индивидуалних разлика могуће да
код осумњичених дође до појаве мањег или већег стреса, али прави
контраст се види приликом постављања релевантних питања; у пракси је
примећено да су невини су обично нервозни на почетку, кривци током
целог процеса;
 проценити осумњиченог у односу на популацију; испитивач једноставно
себи поставља питање како би се он као нормалан грађанин понашао да га
полиција позове на разговор; од невиних особа се очекује да буду
кооперативне и конструктивне;
 проценити понашање у актуелном контексту; као што је већ поменуто,
битно је груписање индикатора који указују на лагање, а не појединачни
индикатори; на пример, осумњичени је упитан где се налазио у време
извршења кривичног дела и он се нагнуо у назад и накашљао; то може да
буде сасвим случајно, да је желео да промени положај тела баш у тренутку
постављања питања, као и то да су му се баш тада осушила уста, или је,
можда, болестан; али, ако слична понашања испитаник испољава на низу
питања у вези са кривичним делом, то испитивачу говори да некаква
напетост постоји (наравно да осумњиченом не треба тумачити било каква
понашања, јер ће он то искористити како би се што боље контролисао у
наставку разговора).

Индикатори лажи у невербалном понашању

Труп, рамена и положај тела. Држање осумњиченог посматра се приликом

уласка и седања на столицу.
Искрена особа: заузима природан положај, седа паралелно у односу на
испитивача.
Неискрена особа: неприродан положај, штити рањиве делове тела, помера
труп уназад, дише неуједначено.
 Руке и дланови. У одбрамбеној ситуацији имају улогу баријера, симболичких
препрека које „штите“ осумњиченог од претећих питања које поставља
испитивач. Код многих људи постоје покрети дотеривања и „чепркања“, а
испитивач треба да установи да ли је то последица навике или стреса у
одговарању. Да ли неко придржава главу зато што је уморан, пренапрегнут или
му је досадно, или нешто од тога покушава да одглуми? Спајање врхова на
прстима обе руке означава тежњу да се остави утисак супериорне и компетентне
особе. Спојене руке са укрштеним прстима означавају напетост.
Искрена особа: опуштени покрети; дланови топли и суви (један од начина да
се то установи је приликом поздрављања на почетку интервјуа).
Неискрена особа: напета, са крутим покретима, има брже и веће покрете,
слабију координацију, дланови су јој хладни и влажни.
Положај ногу и стопала. Може такође бити у функцији баријере. Приликом
промене положаја код прекрштања ногу испитивач се пита да ли је то у вези са
неким питањем. Ноге подвучене испод столице могу означавати прикривање,
али и стидљивост, те бити одраз културних образаца (у неким културама се то
очекује од жена).
Искрена особа: баријера прави због нелагоде; оба стопала су углавном на
поду.
Неискрена особа: баријера због напетости, лажно опуштен положај, у случају
бахатих особа које желе да покажу да се не плаше ноге могу бити превише
испружене или разметљиво раширене.
Положај главе. На глави се налази лице које одликује огромно богатство
изражаја, али и могућност свесне контроле. Један од типичних покрета на лицу
у случају стреса је додиривање носа. У вези са главом је и врат који може бити
добар показатељ напетости.
Искрена особа: главу држи право, померање у страну значи интересовање.
Неискрена особа: спуштена глава значи потчињеност или негативан став;
забачена глава значи супериоран став; додиривање врата као последица стреса.
Очни покрети. Сматра се да је између 40% и 60% времена уобичајено за
контакт очима између саговорника. Приликом порицања очи се затварају или их
покрива рука. Очи дају повратну информацију – да ли осумњичени прихвата
рационализацију.
Уста: Да ли се особа осмехује или грчи уста. Да ли је осмех природан или
извештачен?
Искрена особа: има спонтан осмех и опуштено лице.
Неискрена особа: има лажан осмех, грицкање усне или нокте.
Вербални индикатори лажи

Познато је да искрене и неискрене особе могу да говоре о истим стварима.

Оно што може да их разликује су јачина, интонација и брзина говора.
Искрене особе: одговарају директно и увремењено и употребљавају
одговарајуће термине. Одликује их богатство детаља, говоре у првом лицу
једнине, ствари називају правим именом, без ублажавања (нпр. каже да су паре
украдене, а не да су нестале). Уколико је у кривичном делу било жртава, о њима
говори на персонализован начин (наводи име особе, а не заменице). Искрена
особа се позива на стварне доказе или околности које говоре о њеној невиности.
Неискрене особе: магловите су и неодређене, дају прекратке или предугачке
одговоре, склоне жалбама на то како се према њима поступа; дају прерана
објашњења и позивају се на непроверљиве изворе. Могу да буду претерано
предусретљиве и учтиве. Склоне су прављењу пауза у одговарању, понављању
питања, или одговарању постављањем питања. Дају политичке одговоре
(„Колико ми је познато...“, „Ако ме памћење добро служи...“). Праве се да не
разумеју питања, за оно што им не одговара тврде да су заборавили, чине
говорне омашке. Неискрене особе се позивају на нужност налажења формалних
доказа који говоре против ње („Ако сматрате да сам крив, докажите то на
суду“).
Најтеже је лагати у првом лицу једнине, на пример „Нисам украо тај новац“,
насупрот изразу у кондиционалу који је блажи „Не бих украо тај новац“. У
вербалном смислу треба открити на који начин неискрена особа врши обраду
исказа у смислу раније наведених својстава и тока исказа. Ток исказа искрене
особе је такав да се отприлике 20% информација односи на време пре
криминалног догађаја, 50% на сам догађај и 30% после догађаја. Неискрене
особе обично дају дугачак увод, кратко причају о догађају и исто тако дају мало
информација о времену после догађаја.

Формулације питања

Слично као на полиграфу, интервју се такође састоји од ирелевантних питања

која служе за успостављање бихевиоралне норме, дакле за посматрање
понашања када испитаник није под потенцијалним стресом. Релевантна питања
се непосредно односе на криминални догађај и претпоставља се да ће неискрене
особе које се по правилу труде да прикрију истину на њих реаговати бурније и
са више индикатора обмане. Контролна питања су усмерена на реакције невиних
особа, односе се на неко аморално понашање у прошлости. Очекује се слабија
реакција неискрених особа на та питања, јер су оне превасходно усмерене на
конкретно дело због којег су ислеђиване.
 У криминалистичком интервјуу постоји још један тип питања којег нема у
полиграфском испитивању. То су такозвана пројективна питања. У психологији
се под пројекцијом подразумева одбрамбени механизам којим се ставови,
очекивања, жеље, страхови и друге психичке манифестације доживљавају у
неком или нечем другом. Постављањем пројективног питања особи испитиваној
у вези са криминалним догађајем утврђује се њен став према кривичном делу.
Посебно занимљива је емоционална компонента таквог става јер управо се
емоције теже контролишу у критичним ситуацијама.
 Шта мислиш да би требало да се догоди оном ко је
извршио злочин када га ухватимо?

Искрен: Наводи да би ту особу требало оштро и

праведно казнити.
Неискрен: Не зна, није о томе размишљао или
каже да није његов посао да о томе води рачуна.
Некада даје и искрен одговор, уколико осећа грижу
савести.

Да ли би извршиоцу требало пружити још једну

шансу?

Искрен: Скоро увек одговара одрично.

Неискрен: Разматра ту могућност, говори о томе.

Зашто би, по твом мишљењу, неко ово урадио?

Искрен: Не разумеју такав поступак, или

извршиоца описују на негативан начин, као
наркомана, болесника, лопова и сл.
Неискрен: Често кажу да не знају, или дају
„декриминализовано“ тумачење понашања
извршиоца, или то понашање тумаче уз употребу
рационализација.
Табела 2: Примери пројективних питања

Замка. У пракси се понекад прибегава постављању питања која имају улогу

замке. Пошто давање лажних информација осумњиченом у сврху изнуђивања
признања код нас није дозвољено22, довољно је „замку“ формулисати у
кондиционалу. Дакле, осумњиченом се не каже да су нађени докази против
њега, него му се постави хипотетичко питање да одговори шта ће се у том
случају да се деси. Такве замке су срачунате да поткопају самопоуздање
осумњиченог и да изазову одбрамбене реакције које доприносе његовом
разоткривању. На пример, осумњиченом се поставља питање:

22
Америчко правосуђе је врло благонаклоно према том начину долажења до истине. Сматра се да оно не
угрожава права осумњичених.
 „У ситуацијама као што је ова, ми узимамо отиске од особа да видимо да ли
они одговарају отисцима нађеним на месту извршења. Постоји ли разлог да на
лицу места пронађемо твоје отиске? Уколико си на месту извршења био из било
којег разлога, то је важно да знамо, за случај да тамо пронађемо твоје отиске.“

Структура интервјуа

У почетном делу интервјуа најпре се од осумњиченог узима детаљан опис

догађаја. Тражи се да особа исприча све што зна, без прекидања и постављања
питања. Упоредо са тим процењује се њена веродостојност. Проверава се
ваљаност понуђених информација. Питања су отвореног типа, испитивач се
труди да успостави позитиван однос и сарадњу. Обраћа се пажња и на оне
исказе особе који нису у вези са криминалним догађајем. Пратећи ток приче
особе, испитивач постепено прави план за наставак интервјуа. Испитивач
настоји да утврди бихевиоралну норму осумњиченог помоћу ирелевантних
питања. Могу се правити белешке. Ако се сматра да особа лаже, тражити да
понови причу, тражити недоследности; покушати са увођењем фабриковану
лаж. Ако особа делује искрено, помоћи јој да се сети свих детаља догађаја.
Уколико се процени да особа не говори истину, прилика је да се пређе на други
део интервјуа, а то је ислеђивање. На овом месту особа треба да је упозната са
својим правима, дакле, технике и начин интервјуисања треба уподобити са
процесном формом.
Под ислеђивањем се подразумева посредно или непосредно испољавање
сумње у исказе испитаника. Оно је усмерено ка добијању признања. У овом делу
интервјуа користе се затворена питања која се односе на специфичне детаље.
Кључна питања се не постављају одмах већ се дају у склопу са другим, мање
важним питањима да осумњичени не би открио детаље који му могу помоћи у
прикривању чињеница. За овај део интервјуа карактеристична је употреба
рационализација.

Ислеђивање

Чињенички приступ. Приликом ислеђивања осумњичени може да се суочава

са доказима који говоре против њега уз отворено инсистирање на признању и то
на директан начин. Испитивач наступа са ставом уверености у кривицу.
Директан приступ даје извесну сигурност испитивачу јер он наступа са позиција
моћи. Осумњичени се најпре „закључа“ у сопствену причу па се износе
чињенице. За тај приступ потребни су јаки докази. Затим преовладава
непосредно порицање. Тада испитивач нуди рационализације и тако све до
завршетка интервјуа. Слабост тог приступа је у томе што се осумњичени
мотивише да лаже. Сматра се да је бољи за откривање невиних лица. Велика
грешка је када испитивач улази у препирку са испитаником, јер се тиме само
показује његова слабост и недовољна обученост.
Приступ са уводном изјавом. Представља комбинацију чињеничког и
емоционалног момента. Уводна изјава најпре служи за успостављање
кредибилитета испитивача. Док она траје, испитивач анализира невербалне
реакције испитаника. Недостатак је у томе што слабо делује на искусног
криминалца. Такав приступ је флексибилнији него директан чињенички
приступ. Уводна изјава је монолог испитивача који за неколико минута треба да
објасни испитанику своју улогу, врсту преступа о којој је реч, начин спровођења
истражних радњи. Потом испитивач почиње да наводи разлоге због којих се
преступи дешавају – рационализације, од којих би неку требало да прихвати
осумњичени.
Партиципаторна оптужба. Укратко, осумњичени се ставља на место жртве
или оштећеног. Од њега се тражи да каже шта би он урадио и како би се осећао
да је у таквој ситуацији. На осумњиченог се утиче да учествује у процесу
доношења одлуке о признању, тако што сам дефинише своју одговорност. Кроз
такав разговор се промовише сарадња. Такав приступ може бити користан када
су у вршење кривичних дела укључени менаџери, као и у случајевима сложених
превара. После тога се уводе рационализације.

Рационализације

Рационализација је основно средство у емоционалном приступу. Испитивач

осумњиченом нуди оправдaња и разлоге за извршење кривичног дела, чиме се
постиже ефекат умањења злочина. На основу биографије осумњиченог и начина
извршења закључује се вероватни мотив извршења кривичног дела. Као што је
познато, најчешћи мотиви извршења кривичних дела јесу: стицање
материјалних добара, освета, сексуални мотив, узбуђење. На основу
претпостављеног мотива формулишу се питања која имају улогу да побуде
процес рационализовања. У питањима се нуде разлози извршења кривичног
дела. Разлози који се нуде су стварни или измишљени и омогућавају пренос
кривице са осумњиченог на нешто друго или неког другог. Тиме се и
превладавају страхови осумњиченог. Најзад, он се усмерава на решавање
проблема, а не на његове последице. Код њега се покреће процес надања.
Основне теме око којих се изграђују рационализације су:
 коришћење контраста (осумњиченом се наводи да постоје много већи злочини
од његовог),
 окривљавање других (банака, политичара, жена итд.),
 позитивно спрам негативног (навођење позитивних аспекта проблема, на
пример, да је добро што је ухваћен, јер је могао да упадне у дубље проблеме),
 притисци на послу (нпр. разлог физичког сукоба),
 финансијски притисци (крађе, проневере, избегавање плаћања пореза),
 минимизација (осумњиченом се каже: „Ништа се озбиљно није десило“),
 усмеравање на будућност („Битно је да решиш овај проблем и наставиш даље
са својим животом“),
 позитиван исход („Имаш шансе да успеш у животу, само ако ово решиш на
прави начин“),
 нуђење бољег и лошијег избора (особа која је осумњичена за силовање се
пита: „Да ли си планирао да то урадиш, или је било зато што си превише
попио?“).

У табели 3 налазе се примери рационализација са избором.

Сугерисање губитка контроле: „Колико сам могао

да видим, то је била импулсивна реакција и то ниси
намеравао да...“
Да ли си то планирао да урадиш, или ти је пао
мрак на очи?

Окривљавање економских услова (политичара,

кредитора итд.): „И сам видиш да је данас све скупо
и недоступно...“
Да ли си узео новац из лоших разлога или из
добрих, као што је плаћање рачуна?

Окривљавање употребе дроге/алкохола: „Мислим

да је дрога заслужна што си урадио ствари које
иначе не би урадио...“
Да ли си хтео да се скроз „урадиш“ или само да
се опустиш?

Усмеравање против других: „Прво бих да чујем

твоју причу пре него што...“
Да ли је то била твоја идеја или неког другог?
Табела 3: Примери рационализација
са питањима са избором
 На основу понашања и изгледа осумњиченог, испитивач закључује да ли
осумњичени прихвата или не прихвата рационализацију.
Прихватајуће понашање:
 топле, прихватајуће очи, углови око очију опуштени, очи овлажене,
 климање главом, субмисиван положај тела, нестанак дефанзивних баријера
руку и ногу,
 порицања јењавају.
Неприхватајуће понашање:
 хладне неприхватајуће очи, раван, прозиран поглед, углови очију стиснути,
 тело напето, у дефанзивном положају,
 честа порицања.
Рационализације се формулишу у трећем лицу множине – прилаз је посредан.
У каснијим фазама оне се персонализују, односно примењују на ситуацију
осумњиченог. Уколико осумњичени не прихвата рационализацију, тражи се
нова све док се не дође до праве.

Добијање и развијање признања

У тренутку када је близу признања, осумњичени се повлачи, постаје тих,

престаје са порицањима и улази у стање „потчињености“. Очи могу да му
засузе, могуће је и да заплаче. Тело је погнуто унапред, рамена опуштена. У тој
фази осумњичени није у могућности да даје опширне одговоре, треба тражити
кратке одговоре, од пар речи. Испитивач може да манипулише физичком
близином, тако што се нагне према осумњиченом. Нуди се питање са избором,
или „благо“ оптуживање, дакле иде се „изокола“. Рационализације се
персонализују, доводе у везу са конкретном ситуацијом. Ако треба, више пута се
понављају. У одговарајућем тренутку даје се прелазни исказ, где се
осумњиченом каже: „Ствар је у томе што истрага није показала са којим се
проблемима ти суочаваш.“
Ако осумњичени показује знаке да се приближава првом признању, користе
се и такозвана надовезујућа питања, на пример: „Колико си узео новца? Да ли си
узео 100.000? Колико? Мање од тога?“
Прво признање је обично информација о минималној укључености у
извршење кривичног дела. Осумњиченом се даје подршка и прелази се на
детаље у вези са признањем. Потребно је водити рачуна да је прво признање
само „врх леденог брега“, да правилним радом у наставку интервјуа често може
још много тога да се открије. Не треба губити из вида да ће и даље да се јављају
отпори. Потребно је избегавати тешке речи попут силовања, разбојништва,
убиства итд. Треба покушати да се оствари увид у ментално стање извршиоца и
чиниоце који су допринели извршењу. Технике за проширивање признања су,
осим рационализација, и подршка и разумевање. Потребни су стрпљење и
истрајност. Користе се питања са претеривањем и надовезујуће питање са
бољим избором.
На крају, још једном треба да се понови да криминалистички интервју није
замена за целокупан истражни процес. Такође, било која врста интервјуа, па ни
та, не може увек да буде успешна. Али, познавање техника криминалистичког
интервјуисања је веома важно, јер је то саставни део посла криминалистичке
полиције.
Когнитивни интервју

Когнитивни интервју намењен је испитивању сведока и жртава у вези са

криминалним догађајем. Настао је из потребе да се превазиђу недостаци
стандардног криминалистичког испитивања у случајевима када је потребно
добити што веродостојнију информацију о кривичном делу са минималним
грешкама. Истраживања су показала да коришћење сугестивних и затворених
питања омета процес присећања. Насупрот томе, у когнитивном интервјуу
развијене су различите технике којима се испитанику помаже да пружи што
више информација које је запамтио, али није у могућности да их одмах све
репродукује.
Полазну основу за ту врсту интервјуа чине сазнања да је памћење ограничено,
као и да људи покушавају да празнине у памћењу „премосте“ употребом
одређених схема и закључака које доносе на основу искуства. Због тога често,
чак и када могу да говоре о чињеницама, дају тумачења. Даље, утврђено је да се
не памте догађаји у целини, већ многе појединости и детаљи. Они се на одређен
начин кодирају, у зависности од контекста у којем се особа налазила. То значи
да је приликом присећања важно да се ситуација у којој се кодирање одиграло у
менталном смислу обнови и то даје ефекте. На пример, ако је особа видела или
чула нешто док је била у стању гнева, она ће се тога теже сетити касније, када
буде у смиреном стању. Зато се у когнитивном интервјуу од такве особе може
тражити да се „врати“ у ситуацију када је била бесна како би се процес памћења
оснажио. Даље, у когнитивном интервјуу се од особе тражи да исприча све о
догађају, чак и о неким небитним детаљима. Тако се не ремети ток присећања
или тежња особе да из незнања испусти нешто што може да буде важна
информација. Једна од техника је да се од испитаника тражи да се присећа
различитим редоследом и да се приликом присећања стави у положај
посматрача или других учесника. Најзад, постоје и помоћне технике у којима се
испитаник пита на кога га неки учесник догађаја подсећа, какве су његове
карактеристике говора, каквог је физичког изгледа итд.
Структура интервјуисања је таква да се од испитаника тражи да својим
речима детаљно исприча све што зна о догађају и да наведе све, не водећи
рачуна о важности неког детаља. За то време испитивач прави план даљег
испитивања прилагођен конкретном испитанику. У просеку, когнитивни
интервју траје један час.

Специфичности интервјуа са децом жртвама сексуалног насиља

Истраживања су показала да деца у већој, и одрасли у мањој мери могу имати

грешке у памћењу. Ни деца ни одрасли нису у могућности да се сете догађаја из
првих пар година живота (инфантилна амнезија). Уколико се деца понављано
испитују о конкретним догађајима, то може да се негативно одрази на њихово
сећање. Уколико им се постављају питања отвореног типа и са понављањем, то
или нема ефекта, или има позитивно дејство на сећање. Постојао је покушај да
се процес памћења код сексуално злостављане деце испитује тако што се деци
дају анатомска лутке да се њима играју и да се онда посматра њихово
понашање. Утврђено је да овај поступак не доприноси бољем памћењу код деце.
Најзад, утврђено је да нема поузданог начина да се утврди да ли је неко утицао
на дете у смислу да је дошло до слабијег сећања. Деца могу бити отпорна на
сугестибилна испитивања. Интелигенција је фактор који томе доприноси. Поред
интелигенције, отпорности на сугестибилно испитивање доприносе и боље
извршне функције (нпр. понашање усмерено на одређен циљ попут планирања,
контроле), самопоуздање и емоционална везаност (за одрасле). У Великој
Британији и Сједињеним Америчким Државама поклоњена је велика пажња
изучавању процене дечјих исказа у случају сексуалног насиља. Нажалост,
утврђено је да налази посебно обучених стручњака за обављање
стандардизованих интервјуа са децом која су наводне жртве сексуалног насиља
пате од превелике стопе лажно позитивних процена. Због тога се употреба
таквих инструмената препоручује само као средство за долажење до
материјалних доказа у полицијским истрагама, али не и као доказно средство.
Успостављени су стандарди према којима особа која обавља (или надгледа)
форензички интервју са децом треба да буде највишег нивоа образовања
(докторат из клиничке психологије, социјалног рада или психијатрије), да буде
посебно обучена за тај посао и темељно упозната са њим и да прати научна
достигнућа из те проблематике. Дете које је наводна жртва сексуалног насиља
не би требало да буде интервјуисано више од три пута, а то треба да ради иста
особа. Улога терапеута и интервјуера не треба да буде обједињена осим у
ретким случајевима када нема другог решења.
 Психофизиолошко испитивање обмане

Покушаји утврђивања лажи на основу физиолошких реакција веома су стари.

Пре више векова у Кини се од осумњиченог тражило да стави пиринач у уста и
потом да га испљуне. Уколико је пиринач остао сув, осумњичени је бивао
ослобођен. У супротном, сматрало се да осумњичени лаже и прикрива злочин.
Још тада се знало да у стресним ситуацијама долази до појачаног лучења
пљувачке, а ако је човек под стресом, ако се плаши, значи да је крив.
Претпоставка је била да код невиних људи, када су упитани о неком злочину,
нема таквих реакција. Такве претпоставке постоје и данас.
Претеча данашњег полиграфа јесте плетисмограф, апарат који је направио
италијански лекар Анђело Мосо 1878. године како би, пратећи дисање и рад
срца, испитивао осећања људи подвргнутих ислеђивању. Још тада је утврђено да
се физиолошки параметри под одређеним околностима мењају. Мосо је такође
установио и узајамност промена у дисању и крвном притиску.
Крајем 19. века развијани су медицински инструменти за праћење рада срца
чији су се резултати исписивали пером умоченим у мастило. Познати
италијански лекар и психијатар, један од зачетника криминологије, Чезаре
Ломброзо, прилагодио је такав инструмент за утврђивање истинитости исказа
осумњичених. Био је то покушај да се обмана открије на основу крвног
притиска и пулса, што би се потом примењивало у криминалистичкој
делатности.
Почетком прошлог века, 1906. године, Џејмс Макензи је направио једну врсту
полиграфа који је имао и сатни механизам, како би се промене у физиолошким
функцијама могле посматрати у временској димензији.
Нешто касније, 1914. године, италијански психолог Виторио Бенуси открива
метод за одређивање количника времена удисања и издисања. То је потом
покушао да доведе у везу са ситуацијом у којој испитаник лаже. Закључак је био
да процес лагања одликују дистинктивна својства у дисању.
Годину дана касније нешто слично покушава и амерички адвокат и психолог
Вилијам Марстон. Он такође прави инструмент намењен криминалистичкој
пракси којим се прати рад срца с циљем утврђивања да ли осумњичени говори
истину или не.
Године 1921. Џон Ларсон прави инструмент под називом „полиграф“ (назив
потиче од старогрчког језика; поли означава мноштво, а граф означава запис).
Он први континуирано и симултано мери крвни притисак, пулс и дисање и то
налази своју примену у криминалистичким истрагама.
Леонард Килер, Ларсонов сарадник, 1925. године побољшава технику
бележења резултата (мастило уместо димљеног папира које је користио Ларсон).
Нешто касније, Вилијам Самерс полиграфу додаје још једну физиолошку меру,
а то је била електрична проводљивост коже, коју мери „психогалванометар“.
Пошто је у тих неколико деценија настао полиграф веома сличан овом данас,
уследио је развој још две веома битне компоненте за психофизиолошко
испитивање обмане. Прва се односила на развој полиграфских тестова. С
обзиром на то да се у вези са извршеним кривичним делом осумњиченом
постављају питања, уочено је да је веома важан начин постављања питања,
њихов формат и распоред. Тако је Џон Рид 1947. године развио Тест
контролних питања. Питања из тог теста односе се на моралне аспекте живота
осумњиченог. Реакције на њих служиле су за поређење са реакцијама на
релевантна питања, која се непосредно односе на то да ли је осумњичени
извршио кривично дело. У то време, годину дана касније Килер оснива прву
школу за полиграфисте.
Клив Бакстер 1960. године даље модификује тај тест и унапређује га у Тест
зонског поређења, који је данас део стандардне процедуре у већини
полиграфских лабораторија. Бакстер је предложио и систем квантификације
како би се повећала објективност резултата полиграфских испитивања.
Шездесетих година прошлог века испитују се могућности употребе
компјутера у полиграфским испитивањима. Развој полиграфских испитивања и
информатички приступ наредних двадесет година довели су до стварања првих
алгоритама за обраду сигнала са полиграфа. Један од најпознатијих алгоритама
је „Полискор“ (Polyscore), настао деведесетих година прошлог века.
Осим у иследничке сврхе, полиграф се данас користи и за селекцију и
периодичне провере лојалности запослених у многим безбедносним службама и
на одговорним местима у неким предузећима. Нека предузећа и државне службе
користе полиграфска испитивања у сврху професионалне селекције.
Употреба полиграфа раширена је у криминалистичким полицијама
Сједињених Америчких Држава, Израелу и Јапану, где се он користи као
индиционално средство. У Великој Британији се полиграф у полицији уопште
не користи; он се користи само као помоћно средство у надзору сексуалних
преступника укључених у рехабилитационе третмане. Јапан се издваја као
земља у којој у одређеним случајевима резултати полиграфских испитивања
могу да буду прихваћени као доказ у судским процесима (Nakayama, 2002).

Основни појмови

Полиграф је апарат намењен праћењу и мерењу физиолошких реакција током

испитивања којим се жели утврдити да ли испитаник говори истину или не.
Иако се полиграф колоквијално назива детектором лажи, он не детектује лаж,
већ одлуку о томе доноси полиграфски испитивач. Да би та одлука била ваљана,
потребно је да буду задовољени важни методолошки принципи. Једна од
основних претпоставки на којима почива полиграфско испитивање јесте да у
одређеним условима долази до промене психофизиолошких реакција. Ти
„одређени услови“ су критична питања која се односе, на пример, на неко
кривично дело. Када човек осети претњу или страх, активирају се одређени
делови нервног система који су под мањим или већим утицајем свесне контроле,
а постоје и такве реакције које су потпуно аутономне, дакле, није их могуће
свесно контролисати. Управо се од тога полази приликом полиграфског
испитивања. Испитанику се постављају питања и посматрају се његове
физиолошке реакције током одговарања (кратки одговори, углавном негирање
било какве везе са извршењем кривичног дела). Уколико се на нека питања
реагује бурније, израженије или на било који начин другачије него на остала, то
полиграфском испитивачу може да буде знак да посумња у веродостојност
исказа испитаника. Од самог облика питања и њиховог распореда и броја зависи
квалитет и квантитет информација до којих полиграфских испитивач долази и
на основу којих доноси закључак о томе да ли испитаник говори истину.
Данашњи полиграфи мере три физиолошке функције: дисање (сензори се
постављају на два места, на грудима и на стомаку), крвни притисак и
електричну проводљивост коже. Осим тога, користе се и сензори за откривање
финих покрета на прсту и седалном делу. У полиграфском смислу, записи тих
функција називају се каналима. Након коректно спроведеног испитивања и
примене дијагностичких процедура и правила одлучивања, полиграфиста може
да донесе један од три закључака: 1) уочени показатељи лагања (неискрен
испитаник), 2) нису уочени показатељи лагања (искрен испитаник) и 3)
неодређен закључак, двосмислени показатељи.
Прост пример је испитивање крађе новца из сефа, током којег се дају оваква
два питања:
 Да ли сада седите на столици?
 Да ли сте узели новац из сефа?
Уколико се физиолошке реакције на та два питања приметно разликују, у
смислу да су оне израженије на другом питању, онда се закључи да испитаник
не говори истину. Ако су реакције исте, сматра се да је испитаник невин. Ако су
реакције на оба питања уобичајене или неправилне, закључак је неодређен.
Разуме се, у пракси се питања много пажљивије припремају и промишљају и
има их много већи број како би били задовољени строги методолошки
принципи. Јер, једна од опасности приликом полиграфског испитивања јесте
могућност да испитаник бурно реагује на питање о кривичном делу не због тога
што га је извршио, него из неких других разлога. Промена у реакцијама
испитаника које не потиче од експерименталне дражи (задатог питања) назива
се артефакт. То је, на пример, дубок уздах или издах који доводи до промена и у
на другим каналима. Полиграфски испитивачи су обучени да путем визуелно
представљених физиолошких података (графикон са реакцијама на свим
каналима – дисање, рад срца и електродермалне реакције) тумаче њихову везу
са питањима која су унапред припремљена и структурисана. Подаци се могу
тумачити на клинички, холистички начин, тако што се реакције доводе у
међусобну везу и се на целовит начин анализира њихова структура. Ради
подизања нивоа поузданости развијен је систем нумеричког оцењивања у ком се
реакције на одређена питања пореде па им се потом придају бројчане вредности,
на пример, на скали од -3 до 3. На крају се резултати збрајају и закључак о
искрености испитаника доноси се у зависности од тога да ли се вредности
поређених реакција налазе на негативном или позитивном полу.
Праћење и процењивање реакција врши се тако што се након почетног
подешавања сензора испитаник доведе у стање смирености, нормалног
функционисања, или, како неки полиграфисти кажу, хомеостазе. Периодом
латенције назива се време од задавања дражи (питања) до почетка реакције.
Полиграфски испитивачи су обучени да анализирају посебна места на
графикону (spot analysis) кoja су кључна за поређење и нумеричку анализу. С
друге стране, од њих се очекује да узимају у обзир реакције из периода
латенције како би се утврдило да ли су оне артефакт или имају неко друго
значење (холистички приступ).

Предтестовни интервју

Након темељног упознавања са случајем посредством документације и

разговора са оперативним радницима који расветљавају кривично дело, уочи
полиграфског испитивања полиграфиста са испитаником (осумњичени, сведок,
жртва) спроводи почетни интервју. Предтестовни интервју има неколико
важних улога. Најпре, полиграфиста се детаљно упознаје са испитаником, на
основу чега процењује његову подобност за тестирање (здравствено стање, ниво
интелектуалних способности, употреба дроге и алкохола итд.). Затим, на основу
почетног разговора и утисака заснованих на њему, испитивач добија
импресионистичку скицу о испитанику, која му представља основу за избор
тестова које ће користити и за саму природу питања која ће да поставља у
полиграфском испитивању. Разговор са испитаником има значај и за његову
припрему за рад – потребно је да се он опусти и упозна са начином испитивања
како би се са њим успоставила потпуна сарадња. Овај интервју никако није
иследничког типа у смислу оптуживања или било ког другог начина долажења
до признања. Напротив, ближи је информативном разговору у којем испитаник
наводи све што зна о извршењу кривичног дела и своје виђење правних и
моралних консеквенци свог поступања. Све то има великог значаја код избора
теста и садржаја тестовних питања. Такође, полиграфски испитивач активно
анализира вербални и невербални садржај предтестовних исказа и на основу
тога, пре самог полиграфског испитивања, ствара претпоставку о томе да ли је
испитаник извршио кривично дело или није.
Поред овог интервјуа, постоји и посттестовни интервју у којем се са
испитаником резимира читав процес рада, а могуће је и суочавање осумњиченог
са резултатима испитивања. Понекад се у посттестовном интервјуу добије и
признање о извршењу кривичног дела.

Врсте питања у полиграфском испитивању

Питања која су на посредан или непосредан начин у вези са испитаниковом

укљученошћу у извршење кривичног дела називају се релевантним питањима. У
случају пљачке банке чији су унутрашњи зидови плаве боје, испитанику се могу
поставити следећа питања, која се разликују по томе што је једно непосредно, а
друго не. На пример:
 Да ли си ти опљачкао банку?
 Да ли банка у којој се догодила пљачка има плаве зидове?
Наравно, у току предтестовног разговора осумњиченом који тврди да је невин
и да никад није био у тој банци нити му је о њој неко причао дају се основне
информације о предмету испитивања. Њему се каже да се ради о пљачки банке и
да ће током испитивања бити питан да ли је он то урадио. Или, испитанику се
скреће пажња да ће да буде питан о неким детаљима у вези са изгледом банке те
да ће апарат бележити његове реакције које ће бити основа за доношење
закључака о његовој евентуалној укључености у пљачку. Повишене или
измењене реакције су управо оно што се тражи и очекује када је реч о
релевантним питањима.
Друге врсте питања су она која служе за поређење, јер се повишења или,
уопштено, измене, управо и одређују у односу на ова друга питања. Једна врста
таквих питања су ирелевантна питања. Она немају никакве везе са кривичним
делом и односе се на податке у вези са испитаником које испитивач добро
познаје или на неке друге податке који су очигледни. На пример:
 Да ли је твоје име... ?(Наведе се име испитаника)
 Да ли је данас... ? (Наведе се дан или година итд.)
Најзад, постоје такозвана контролна питања. Она у себи садрже извесну
психолошку претњу и такође су усмерена на измену реакција. Садржај тих
питања је моралне природе и односе се на прошлост испитаника. На пример:
 Да ли си у животу некада слагао блиску особу?
 Да ли си у животу некада украо нешто вредно?
 Та врста питања за поређење усмерена су пре свега на изазивање реакција код
невиних особа. Од њих се очекује да „бурније“ реагују на ту врсту питања него
на релевантна питања. Уколико је реч о извршиоцу, од њега се очекује да на
контролним питањима има слабије реакције него на релевантним, јер управо
релевантна питања за њега представљају претњу у смислу расветљења
кривичног дела и, следствено томе, кривичног гоњења. Постоји више варијанти
контролних питања. Она могу да буду у вези са релевантним питањима у
временском смислу, али и одвојена. Могу да се односе на истоврсна кривична
дела која се описују у релевантним питањима, или на криминално понашање
уопште. Постоје и такозвана „прикривена“ контролна питања која се односе на
предстојеће понашање испитаника у самом полиграфском испитивању (нпр. „Да
ли намераваш да слажеш на неком од питања?“). Слично њима, такозвана
„скрининг“ питања односе се на хипотетичка искушења и понашање испитаника
у таквим ситуацијама („Да си у ситуацији да нешто украдеш и не будеш
откривен, да ли би то урадио?“).
Врсте основних полиграфских тестова

Првобитно је коришћен тест са релевантним и ирелевантним питањима

(Relevant-irrelevant test – R/I). На основу поређења реакција на та два питања
доносила се одлука о томе да ли испитаник говори истину или не. Очекивање је
било да кривци имају изражене реакције на релевантним питањима, а да код
невиних особа таква реакција изостане, односно да реакција на релевантно
питање буде изједначена са реакцијом на ирелевантно питање. Тај тест нема
стандардну процедуру припреме и задавања и данас се сматра застарелим, мада
се понегде користи у поступку професионалне селекције.
Тест са контролним питањима (Control question test – CQT) представљао је
крупан напредак у полиграфији. У различитим варијантама тог теста се, осим
релевантних (понегде и још неких) питања, користе контролна питања
срачуната да изазову реакције код невиних особа, а уједно и да служе за
поређење са реакцијама на контролно питање. Сигурно да је један од разлога за
укључивање контролних питања била потреба да се смањи број невиних
испитаника процењених да су лагали.
Тест знања о кривици (Guilty knowledge test – GKT) данас се сматра
најпоузданијим полиграфским тестом. Некада се називао Тест врхунца
напетости (Peak of tension – POT). У том тесту се испитује да ли испитаник
познаје неки детаљ у вези са извршењем кривичног дела, на пример, боју одеће
жртве, изглед места пребивалишта, начин провале у дом жртве – једном речју,
било који детаљ који би осумњичени могао да запамти уколико је он био на
лицу места. Та информација се осумњиченом презентује у скупу других
ирелевантних алтернатива тако да је омогућено поређење физиолошких
реакција. Очекује се да ће извршиоци повишено или другачије реаговати на
релевантну алтернативу у односу на друге понуђене алтернативе. Невине особе
реаговаће истоветно на све понуђене алтернативе. На пример, на увиђају је
утврђено да је жртва у тренутку када је убијена била у кухињи и спремала ручак.
Осумњиченом се током полиграфског испитивања поставља следеће питање:
У тренутку напада, жртва се налазила у:
 дневној соби?
 спаваћој соби?
 кухињи?
 предсобљу?
 купатилу?
 ходнику?
На овом месту потребно је подробније објаснити разлику између Теста
контролних питања и Теста знања о кривици. Најпре треба рећи да је у
практичном раду, али и у теренским и лабораторијским истраживањима
утврђено да је Тест знања о кривици успешнији јер се њиме открива већи број
осумњичених који покушавају да прикрију да су извршили неко кривично дело.
Међутим, данас су методолошки захтеви за спровођење тог теста много строжи
него пре, а такође су и строжи у односу на Тест контролних питања. Разлог за
то је што се у Тесту контролних питања користе директна, релевантна питања.
Осим дефиниције релевантних питања потребно је да се испитивач определи за
врсту контролних питања као и за њихов распоред, чиме се добија нека од
подврста Теста контролних питања (Јута тест вероватног лагања, Бакстеров
тест зонског поређења итд.). Када је реч о Тесту знања о кривици, нужно је да
се задовоље два услова. Први је да испитивач буде подробно упознат са
детаљима у вези са извршењем кривичног дела, а други је да осумњичени тврди
да нема никакве информације о кривичном делу. Дакле, потребно је да
осумњичени пориче сваку укљученост у извршење кривичног дела. Уколико
осумњичени наведе да има информације о кривичном делу (нпр. неко му је
испричао или је сазнао из медија), онда Тест знања о кривици не може да се
спроведе, јер саме информације о кривичном делу могу да доведу до реакција
невиних особа. На несрећу полиграфиста, чест случај у њиховом раду је да
осумњичени познаје детаље извршења кривичног дела, тако да су они
присиљени да примењују Тест контролних питања, који је, као што је већ
наведено, мање поуздан. Разлог за то што су осумњичени често упознати са
свим детаљима о извршеном кривичном делу јесте њихово право да знају све
што је у вези са ониме што им се ставља на терет. Томе доприносе и медији,
који настоје да у што већој мери упознају јавност са карактеристикама
извршеног кривичног дела. Нажалост, постоје и пропусти оперативних радника
који понекад олако одају информације о кривичном делу које су драгоцене за
полиграфски рад. Разлог томе је и недовољно познавање природе и тока
полиграфског испитивања.
Постоји још један полиграфски тест који се често користи и не односи се на
конкретно кривично дело које се истражује, већ служи да се утврди начин
реаговања испитаника. То је Експериментални или Стимулативни тест у којем
се испитаник опредељује за једну од неколико карата. Испитивач га редом
испитује коју је карту изабрао, а од њега се тражи да слаже. Испитивач изабрану
карту држи код себе, јер уколико то не учини, осумњичени на крају теста може
да га слаже да је запамтио неку другу карту, што може унети збрку у тумачење
резултата. На основу тог теста полиграфски испитивачи покушавају да утврде
облик физиолошке реакције у вези са обманом, а он такође служи као уводни
тест у којем испитаник увежбава да се понаша у складу са процедуром
испитивања.
Анализа полиграфског записа

Испитивач најпре врши глобалну, импресионистичку процену. Утврђује да ли

постоји доминантан канал на којем се јављају реакције. Прегледа запис да би
видео да ли је на неком каналу дошло до утицаја превеликог шума (ометања)
због чега би тај канал морао да се одбаци. Уочава и обележава места на којима
су јављају артефакти. Уочава кључна места на запису помоћу којих се ради
нумеричка анализа. На таквим местима уочавају се дијагностичка својства
којима се приписују одређен вредности. На основу суме тих вредности доноси
се одлука у коју категорију (лагао, није лагао, неодређено) да се смести
испитаник.
Дијагностичка својства за канал дисања су следећа:
 застој (супресија),
 падамплитуде (супресија),
 прогресија пада амплитуде (супресија),
 опадање броја циклуса,
 промена односа удисаја/издисаја,
 привремена промена основне линије.

Слика 1. Схематски приказа дијагностичких својстава

за канал дисања
 Дијагностичка својства за електродермални канал:
 амплитуда,
 сложена реакција,
 трајање реакције.

Слика 2. Схематски приказ дијагностичких својстава

за електродермални канал

Дијагностичка својства кардиоваскуларног канала:

 фазни одговор – подизање нивоа основне линије,
 опадање пулса,
 повећање амплитуде.
 Слика 3. Схематски приказ дијагностичких својстава
за кардиоваскуларни канал

Нумеричко оцењивање врши се углавном употребом седмостепене скале (од -

3 до 3) тако што се према одређеној процедури пореде реакције на релевантним
и контролним питањима. Ипак, полиграфиста мора имати у виду јединственост
сваке особе коју испитује и сходно томе треба да тумачи налазе и доноси
одлуке.
Успешност полиграфских испитивања

Мери се на два начина: теренским и експерименталним студијама. У

теренским студијама проверава се број коректно класификованих осумњичених
и невиних особа у редовној криминалистичкој делатности. Тешкоћа у тим
студијама је долажење до података о томе јесу ли осумњичени у полиграфској
ситуацији заиста извршили злочин или не. Експерименталне студије се раде у
симулованим ситуацијама извршења кривичног дела (нпр. крађе) где се
испитаницима дају упутство и нека награда као мотив да слажу полиграфског
испитивача шта су урадили у експерименту (да ли су нешто украли или не).
Полиграфски испитивач не би требало унапред да зна ко је био у контролној, а
ко у експерименталној групи. Недостатак екперименталних студија је то што се
веома разликују од стварних ситуација када се врши полиграфско испитивање
од којег зависи да ли ће осумњичени да буде откривен и осуђен. У експерименту
таквих проблема нема, најгоре што испитанику може да се деси јесте да не
добије неку новчану награду.
Постоје три начина да се постави критеријум за то да ли је испитаник који се
испитује у теренској студији „крив“ и сва три су проблематична. Прво, у таквим
студијама као критеријум су се користили претходни налази полиграфских
испитивања, што значи да се тада мерила поузданост полиграфског испитивања
на основу слагања полиграфских испитивача. Друго, у неким студијама
користило се признање осумњичених да су извршили кривично дело. И то је
проблематично због тога што признање дају одређене категорије људи (нпр.
преступници без искуства у криминалу), признање може да буде лажно или дато
под присилом и сугестијом. Најзад, у ретким случајевима су као критеријум
коришћене судске пресуде. И то није идеалан критеријум јер кривци могу бити
ослобођени због разних процесних грешака, могу да се нагоде са тужилаштвом
итд.
Све у свему, полиграфска испитивања су, како у теренским, тако и у
лабораторијским студијама, показала широк распон резултата у погледу
успешности – од веома лоших (50% успешности), до невероватних 100%, што
сигурно представља грубу манипулацију. Преглед озбиљнијих метастудија
показује успешност од 82%, што су добри резултати (Ansley, 1990; McLaren,
2001).
У нашој земљи је започета серија експерименталних истраживања полиграфа
на Криминалистичко-полицијској академији уз сарадњу са полиграфским
испитивачима из Криминалистичке полиције. Прелиминарни резултати показују
успешност полиграфских тестова од 68 до 75% (Kolarević et al., 2011). Идеја је
да се такво истраживање прошири и на случајеве из полиграфске праксе.
 У закључку о полиграфским испитивањима важно је напоменути да су
мишљења научних комисија чији је задатак био да детаљно размотре све аспекте
полиграфије била врло резервисана. Дакле, група америчких научника (2003) 23 и
група британских психолога (2004)24 дале су детаљне извештајe у којима су
основни закључци били да грешке у одређивању обмане путем полиграфа могу
да буду велике и да има мало места за неко битно побољшање полиграфских
тестова. Међутим, ниједна од две комисије није препоручила одустајање од
употребе те методе, за коју до сада није нађена достојна замена. Колико год
били критични према полиграфу, он се данас употребљава у многим полицијама
света, а такође има улогу и у професионалној селекцији, као и у праћењу
запослених у безбедносним службама. Због тога је важно да се ти поступци
непрестано преиспитују и унапређују.
У Криминалистичкој полицији МУП-а Републике Србије постоји Служба за
криминалистичку психологију чији је један од основних задатака спровођење
полиграфских испитивања. Она се са успехом обављају већ две деценије и под
њеним покровитељством се успостављају полиграфске лабораторије и у већим
подручним полицијским управама. Посебна пажња поклања се обуци
полиграфиста. У сарадњи са Криминалистичко-полицијском академијом у току
је обимно истраживање полиграфских техника, како у лабораторијским, тако и у
реалним условима.
Друга средства за психофизиолошко испитивање обмане јесу анализа гласа,
скенирање мозга, као и испитивање других физиолошких функција осим оних
традиционалних који се користе у данашњим полиграфским испитивањима.
Време ће показати да ли ће нешто од тога бити примењено у пракси
физиолошког испитивања обмане.

23
Committee to Review the Scientific Evidence on the Polygraph, National Research Council (2003). The
Polygraph and Lie Detection. Washington, D. C.: The National Academies Press.
24
Members of the Working Party (2004). A review of the current scientificstatus and fields of application of
Polygraphic Deception Detection. London: British Psychological Society (http://www.bps.org.uk/publications).
 Профилисање извршиоца
кривичног дела
Одређење

Профилисање извршиоца кривичног дела представља поступак којим се на

основу извршеног злочина доносе закључци о карактеристикама извршиоца.
Подаци о карактеристикама злочина добијају се на основу анализе криминалног
догађаја о којој је било речи у претходном поглављу. Карактеристике
извршиоца се односе на демографске и физичке карактеристике, образовање,
брачни статус, радни статус, карактеристике личности, навике и склоности.
Стварање профила као низа закључака о карактеристикама извршиоца има за
циљ да пружи помоћ у проналажењу извршиоца који није доступан органима
кривичног гоњења. Други циљ коришћења профила је помоћ у одређивању
целисходне стратегије у вођењу криминалистичког интервјуа са особом
осумњиченом за извршење кривичног дела.
У уводу су наведени и други називи за област профилисања извршиоца. То
су: психолошко профилисање (psychological profiling), профилисање или
процена криминалне личности (criminal personality profiling or assessment),
криминалистичко профилисање (criminalprofiling), истражно профилисање
(investigative profiling) и анализа криминалистичког догађаја (crime scene
analysis). Већина аутора те термине везује за исту област, како је наведено и у
том тексту. Други су, попут Хоманта и Кенедија (Homant & Kennedy, 1998),
покушали да направе разлике између тих термина, што је довело више до збрке
него до успостављања реда.
Профилиста је особа која пружа помоћ полицији у криминалистичкој обради
и то на основу свог професионалног знања и криминалистичког искуства. По
правилу, таква особа је психолог или психијатар. Она може бити запослена у
криминалистичкој полицији, а може бити и стручни консултант који не потиче
из полицијске организације. Профилисањем се на сличан начин баве
припадници преговарачких тимова и у тим случајевима се профили користе као
основа за преговарачку тактику у талачким ситуацијама.
Како наводе Џексон и Бекеријан (Jackson & Bekerian, 1997), профилисти
пружају помоћ у криминалистичкој обради тако што налазе одговоре на три
основна питања: 1) шта се десило на месту криминалног догађаја? 2) какав је
тип особе која је извршила злочин? и 3) какве су највероватније карактеристике
такве особе? Наведени аутори напомињу да понуђени одговори на та питања
никако нису решења случаја, већ корисне информације у погледу стратегије
читаве истраге, у погледу структурисања информација и у погледу разумевања
криминалног догађаја.
 За профилисање су посебно погодни они злочини у којима постоји
психопатологија извршиоца. Што више човек унесе себе у злочин, психологу је
лакше да доноси закључке о њему. Профилисање је управо и настало из потребе
да се докуче бизарни серијски злочини попут убистава и силовања. Приликом
извршеног низа одређених кривичних дела, једно од првих питања које се
поставља јесте да ли се ради о једном истом или о различитим извршиоцима.
Одговор на то питање тражи се на основу профилисања. Оно је такође нашло
примену и у случајевима сексуалног насиља над децом, окултних злочина
(услед деловања верских секти), немотивисаних подметања пожара, пљачки
банака, уцена и терористичких и других претњи. У стручној литератури се
обично наводи да наркомански криминал није погодан за профилисање јер
услед употребе дрога долази до промене личности извршиоца. Такође,
профилисање углавном није погодно ни за организовани криминал, јер ти
злочини теже да имају безличан карактер.

Кратак историјски преглед

Уопштено говорећи, највећи број припадника полиције се, приликом

откривања и расветљавања кривичних дела, у неком тренутку нађе у ситуацији
која захтева доношење закључака о карактеристикама непознатог извршиоца.
Такви закључци су у највећој мери резултат претходног искуства. Такво
закључивање је спорадично, нипошто није систематизовано и често није у
потпуности језички артикулисано. С друге стране, природа посла припадника
криминалистичке полиције је таква да се од њих захтева да буду максимално
објективни и да се у што већој мери ослањају на материјалне доказе.
Профилисање је као организована и систематизована делатност настало управо
захваљујући тешким случајевима у којима није било материјалних трагова који
би указали на идентитет извршиоца.
Већина историјских прегледа профилисања почиње са случајем „лудог
бомбаша“ који је харао у Њујорку педесетих година прошлог века. Радило се о
особи која је током неколико година постављала и активирала бомбе у граду.
После неуспешних покушаја да се тај извршилац ухвати, полиција је
контактирала једног психијатра. На основу анализе серије злочина, психијатар је
дао полицији следеће закључке: бомбаш има око 50 година, уредан је и
прецизан, вешт у свом послу; осетљив је на критике, доста времена проводи са
странцима, има најмање средње образовање или незавршен колеџ, пореклом је
Словен, вероватно католичке вероисповести, не живи у Њујорку и пати од
Едиповог комплекса. Тај психијатар је чак тврдио да ће, када га ухвате,
извршилац носити дворедно одело! Управо тако је и било. Када је „луди
бомбаш“ Џорџ Метески ухваћен, он је то одело заиста носио, а касније се
испоставило да је профил који је дао психијатар скоро потпуно одговарао
карактеристикама извршиоца.
Други познати случај који се у литератури приказује као пример у развоју
технике профилисања извршиоца је случај Џона Дафија (John Duffy),
„силоватеља из подземне железнице“ у Лондону, осамдесетих година прошлог
века. Након неколико неформалних састанака са представницима Скотланд
Јарда (Scotland Yard) у то време, енглески професор Дејвид Кантер (David
Canter) примио је од њих званичан захтев да пружи конкретну помоћ полицији у
откривању извршиоца који је силовао жене у метроу и који је, током времена,
своје жртве и убијао. Кантер (1994) је сматрао да силоватељ живи у области која
је окружена локацијама у којима су извршена прва три кривична дела, да живи
са женом или девојком и да вероватно нема деце, да има пар пријатеља са
којима је близак, да нема много контаката са женама, посебно на послу, да
добро познаје систем подземне железнице, да има прилично сексуално искуство
и да је у одређеном периоду, када је постојала пауза у вршењу кривичних дела
из серије, вероватно био у затвору због извршења неког другог кривичног дела.
Када је извршилац Џон Дафи ухваћен установљено је да је профил који је дао
Кантер био веома тачан. Тај профил је и допринео да полиција обрати пажњу на
овог извршилаца који се од 2.000 осумњичених налазио чак на 1.505. месту.
Највеће заслуге у развоју области профилисања извршиоца имају амерички
ФБИ стручњаци. Они су због потребе решавања тешких и бизарних серијских
злочина попут убиства и силовања седамдесетих година прошлог века основали
Јединицу за бихевиоралне науке (Behavioral Science Unit). Родоначелници
профилисања – Реслер, Бурџес, Даглас, Хејзелвуд и други (Ressler, Burgess,
Douglass, Hazelwood) приликом расветљавања случајева серијских убистава и
силовања, у којима је по правилу било врло мало или уопште није било
физичких трагова, прибегли су анализи оних података који су се односили на
понашање извршиоца; идеја је била да се на основу „трагова“ понашања током
извршења кривичних дела доносе закључци о карактеристикама извршиоца, што
би требало да пружи помоћ у хватању злочинаца и у испитивању осумњичених.
С тим у вези је појам „потписа“ извршиоца. Потпис је лични печат који
извршилац оставља на месту криминалног догађаја. То је поступак који није у
функцији самог извршења кривичног дела, већ за извршиоца има психолошки
смисао и симболику. На пример, приликом пљачке банке извршиоци траже од
особља и странака да се скину голи. Ако је то урађено да би се људи збунили и
касније позвали полицију, онда је то у функцији успешнијег извршења
кривичног дела. Међутим, уколико извршилац то ради да би људе понизио и
уживао у томе, онда је то „потпис“.

Приступи у профилисању
 Малопре поменути ФБИ стручњаци, родоначелници профилисања, били су
специјални агенти. Њихов приступ се у највећој мери ослањао на искуство
профилисте. Темељ њиховог рада било је истраживање у којем је интервјуисано
36 осуђених серијских силоватеља. На основу тог рада они су дошли до
корисних сазнања о њиховим карактеристикама. Касније су направили покушај
типологије силоватеља у којој се они класификују у односу на испољавање
моћи, беса и сексуалности.
ФБИ стручњаци су осамдесетих година прошлог века развили и типологију
сексуалних убица. То је подела на дезорганизоване и организоване убице. Опис
тих убица може се наћи код Мишода и Хејзелвуда (Michaud & Hazelwood, 1998).
Управо је Хејзелвуд творац те типологије, коју су касније његове колеге
допуниле мешовитим или прелазним типом који показује карактеристике и
дезорганизованости и организованости. Док је решавао тешке случајеве
убистава са сексуалним елементима, Хејзелвуд је уочио да су неки од
извршилаца веома неспретни, те да их је релативно лако идентификовати и
касније ухватити. Он је утврдио да те убице имају исподпросечне интелектуалне
способности и слабе социјалне вештине. Те убице воде усамљенички живот,
имају ниже образовање и раде слабо плаћене, једноставне послове. Могу бити
ментално заостали или психотични. Њихови злочини су углавном усмерени на
рођаке, пријатеље или познанике; врше их под утицајем дроге или алкохола, из
беса или страсти. Оружје им је најчешће пригодно, налазе их на месту извршења
и не труде се да га сакрију, а то се односи и на остале трагове. Злочине врше
близу места становања или запослења. Међутим, уколико нису ухваћени и имају
извесне способности за учење, могу постати опрезни и развити се у
организоване извршиоце.
Организовани извршиоци имају веће интелектуалне способности и социјално
су адекватни. Обично су у браку и имају породицу. Имају боље образовање и
раде боље послове. Своје злочине планирају, имају спремно оружје и помоћну
опрему (конопац, маску, лажне регистарске таблице и документа итд.). Тело
жртве обично премештају на друго место, уништавају трагове злочина итд. Да
би извршили злочин, у стању су да прелазе веће раздаљине. Те убице су по
правилу психопате.
Ова типологија је стручњацима из ФБИ, а касније и њиховим колегама из
других земаља, била помоћно средство у истрагама јер је била примењива на
разне врсте убистава. Она је имала улогу средства за профилисање зато што је
након сврставања кривичног дела у један од тих типова било могуће тражити
одређеног извршиоца чиме се истрага сужавала и усмеравала.
Приступ специјалних агената ФБИ могао би се назвати интуитивним или,
сликовито, клиничким. Они су у свом раду показали завидан ниво психолошке
проницљивости у погледу разумевања понашања тешких серијских злочинаца.
Њихов рад заснива се на темељном познавању начина извршења серијских
кривичних дела и интервјуима са серијским извршиоцима. Њихова оријентација
је строго практична, они своје хипотезе нису подвргли емпиријској провери. Из
угла психолога, приступ ФБИ стручњака сличан је психоаналитичком приступу.
Хејзелвуд, на пример, сматра да је сваки злочин отелотворење неке фантазије.
Он, попут каквог психоаналитичара, иде још даље и тврди: „Што је злочин
сложенији, злочинац је интелигентнији“ (Hazelwood, 2001: 90).
Други истакнут приступ у профилисању чини допринос енглеског професора
Дејвида Кантера (David Canter). У том приступу емпиријска истраживања чине
истакнуто место. Његова основна хипотеза је да злочин произилази из
друштвеног међуодноса и да злочинац у начин извршења кривичног дела уноси
обрасце понашања које испољава током свакодневног живота. На пример, људи
који су склони разним врстама сукоба вршиће насилне злочине. Основу за рад
Кантера и његових следбеника представљају емпиријске анализе решених
случајева тешких кривичних дела. Они су користили податке о
карактеристикама кривичних дела које су добили из званичне полицијске
евиденције. Над тим подацима вршена је статистичка обрада. Кантер је изабрао
један поступак мултидимензионалног скалирања (кратак опис дат је у прилогу
ове књиге) чији се резултати на поједностављен начин могу приказати на
дводимензионалним графиконима. Анализе тих графикона показивале су
одређене „теме“ у понашању извршилаца. Када је реч о силоватељима, на
пример, дошло се до закључка да у погледу односа извршиоца и жртве постоје
три врсте обрасца понашања. То су: однос према жртви као средству, као
објекту и као личности (Кантер, 1994). У односу према жртви као средству,
сексуално насиље је у функцији испољавања беса. Када жртва има улогу
објекта, извршилац испољава потпуну контролу да би добио оно што жели, а у
случају односа према жртви као према личности, извршилац испољава
псеудоинтимно понашање покушавајући да успостави присан контакт са
жртвом.
У анализи убистава, Кантер и његови сарадници су пошли од теоријске
поделе убистава на инструментална и експресивна. У питању је била Фешбакова
подела агресије на инструменталну, која је усмерена на долажење до неког циља
као што је новац или територија, и хостилну (експресивну) агресију, која је
последица фрустрације и снажних осећања, попут беса, љубоморе или гнева
(Feshbach, 1964). Заиста, статистичке обраде су показале да приликом извршења
убистава постоје оваква понашања која могу да се додатно анализирају. О тим
истраживањима биће више речи касније.
За разлику ФБИ приступа, Кантеров приступ профилисању је претежно
емпиријски. Он је методолошки утемељен, што значи да има добру научну
подлогу. То добро може да се види на следећем примеру. Наиме, иако су ФБИ
профилисти, а касније и профилисти из других земља, у свом практичном раду
широко користили поделу убистава на организована и дезорганизована, Кантер
је у једном свом раду показао да та подела нема научно оправдање (Godwin &
Canter, 1997).
Неки аутори, попут Тарвија, на неспретан начин профилисање деле на
„индуктивно“ и „дедуктивно“ (Turvey, 2003). Под индуктивним профилисањем
Тарви подразумева примену одређених правилности о карактеристикама
извршилаца до којих се дошло на индуктиван, емпиријски начин. На пример,
ако се зна да су серијске убице углавном белци, онда у неком новом случају
када је извршилац непознат може да се закључи да је он белац. Под
дедуктивним профилисањем Тарви подразумева доношење закључака о
карактеристикама извршиоца на основу података о конкретном кривичном делу.
Подаци се односе на физичке доказе и на понашање извршиоца у вези са
кривичним делом. Овде се ради о неопрезној употреби логичких термина. Они
се вероватно употребљавају да би се направила разлика између профилиста који
доносе судове само на основу индуктивних генерализација и оних који сваки
нов случај схватају као јединствену појаву покушавајући да на основу њених
сачинитеља донесу судове о извршиоцу. Проблем на који је Тарви у подели
профилисања наишао свакако постоји и много је дубље природе. У психологији
се тај проблем огледа у јазу између номотетског и идиографског, о чему је било
речи на почетку књиге.
Проблем номотетског спрам идиографског има своје импликације и за област
профилисања извршиоца. Питање је да ли је довољно анализирати податке о
начину извршења кривичних дела из полицијских или судских извора и на
основу тога доносити закључке о новим кривичним делима њиховим
подвођењем под уочене правилности. То свакако може да буде корисно, не у
смислу спектакуларног решења сложених злочина, него у смислу усмеравања
истраге. Међутим, ствар се не завршава са анализама криминалних догађаја и
механичком применом резултата на нове случајеве. То би било исто као када би
се у клиничкој психологији доносили закључци о клијенту са психичким
тешкоћама само на основу употребе тестова, без икаквог дијагностичког
интервјуа. Ствар је слична у профилисању. Да би процес имао смисла,
профилиста треба да, осим научног приступа проблему, буде и практичар који
ће учествовати у оперативном раду и располагати свим сазнањима до којих се
дошло у току истраге. Само тако ће профилисање бити потпуно. Научна анализа
и емпиријска истраживања сами по себи нису довољни за профилисање –
потребне су информације о конкретном случају јер се тиме општа сазнања
прилагођавају актуелним потребама расветљавања тешких кривичних дела.
Узгред, један од проблема са којим се профилисти сусрећу у свакодневном раду
јесте то што не добијају потпуне информације о чињеницама и околностима у
вези са извршењем кривичног дела. С друге стране, покушаји практичара да
врше криминалистичко профилисање без познавања психологије и сродних
дисциплина биће непотпуно и мањкаво. Потребно је направити стваралачки спој
између номотетског и идиографског приступа. За пример ће бити узет један
поједностављен случај:
На две локације у Београду десила се серија силовања.
Карактеристике жртава су неспецифичне (жртве су пригодне),
силоватељ жртви прилази изненадно и нагло, увлачи је у густо
жбуње поред тротоара и уз коришћење ножа као претње врши
сексуални чин над жртвом. Читаво понашање према жртвама
указује на то да се ради о силоватељу који показује своју мушкост и
снагу. Једна жртва је изјавила да јој је деловало да је извршилац
претходно био на некој спортској активности.
Профилисање се у овом и сличним случајевима може радити тако што ће
профилиста да седне за компјутер, уђе у базу података која садржи кривичне
пријаве за последњих десетак година и изврши претрагу о силовањима, али и
разбојништвима и сличним кривичним делима која су извршена употребом
хладног оружја у датом подручју. Те податке ће укрстити са демографским
подацима о познатим извршиоцима, па ће доћи до њихових вероватних
карактеристика. Колеге ће да посаветује да обиђу теретане и друге спортске
објекте у том крају. С друге стране, профилиста може и да се бави искључиво
појединостима конкретног случаја не занимајући се за друге, сличне случајеве.
Из свог искуства ће закључити какав би могао да буде овај извршилац. Разлика
у номотетском и идиографском приступу изгледала би као у наведеним
начинима профилисања. Међутим, у потпуности се подразумева да ће неко ко
жели да се озбиљно бави профилисањем урадити и једну и другу ствар. Та особа
ће извући максимум из емпиријске грађе и пробаће да је уобличи и искористи у
складу са карактеристикама конкретног случаја.
Једно од питања у вези са профилисањем које се појављује у стручној
литератури јесте да ли је профилисање наука или уметност. Иако није без
смисла, питање је погрешно постављено. Профилисање није наука, већ оно мора
да се ослања на научна сазнања из више области. То су психологија,
психијатрија, криминологија, медицина и др. Профилисање представља технику,
скуп поступака усмерених на остваривање одређених циљева. Начин на који ће
се ти циљеви остваривати и начин на који ће се научна знања о људском
понашању примењивати у извесној мери зависиће од личности профилисте. У
том смислу се о профилисању говори у контексту „уметности“. Дакле,
профилиста ће у зависности од потреба конкретног случаја бити „емпириста“,
али и „клиничар“.
Процес профилисања

Процес профилисања су врло лепо описали Даглас и сарадници (Douglass et

al., 1986). Они говоре о следећим фазама стварања криминалистичког профила.
Прва је фаза улазних података (карактеристике криминалног догађаја,
форензички и виктимолошки подаци, полицијски извештај и фотографије).
Следећа фаза, процес доношења одлуке, обухвата процену типа и врсте убиства,
затим процену намере за извршење кривичног дела, факторе ризика у погледу
жртве и извршиоца, процену ескалације злочина и факторе места и времена у
односу на злочин. Процена злочина обухвата његову реконструкцију и
класификацију, мотивацију извршиоца, понашање приликом извршења и однос
са жртвом, као и процену фингирања злочина. Фаза стварања
криминалистичког профила обухвата закључке о физичким и демографским
карактеристикама извршиоца, о његовим навикама, цртама личности итд., као и
препоруке за даљу истрагу. Заједно са фазом истраге, та фаза даје повратну
информацију за фазу доношења одлуке.
Олдфилд полази од модела истражног поступка који се састоји од четири
нивоа и профилисање разматра у том контексту (Oldfield, 1997). У почетном
нивоу (ниво домена) разматрају се основни подаци о злочину, а то су жртва,
осумњичени, оружје и место криминалног догађаја. На том нивоу разматра се и
њихов међуоднос. Следи ниво закључивања о злочину. На пример, ако је у нивоу
домена утврђено да је леш бачен на удаљеном и неприступачном терену, може
да се закључи да је извршилац имао возило и да познаје тај крај. На нивоу
циљева дефинишу се смерови истраге. На пример, закључак о томе да
извршилац има возило и да познаје област може се искористити за доделу
приоритета у случају да постоји више осумњичених. Стратешки ниво ослања се
на претходне. На том нивоу доносе се одлуке о закључцима на нивоу циљева. Ту
се доносе опште одлуке о усмеравању истраге, елиминацији осумњичених,
односима са средствима јавног информисања, коришћењу база података итд. По
мишљењу Олдфилда, помоћ детективима у истрази може да се пружи у погледу
консултација са профилистом на нивоу домена и закључивања.
Џексон и сарадници наводе истраживање у којем је упоређиван процес
анализе криминалног догађаја профилисте и искусног детектива (Jackson et al.,
1997). Утврдили су да постоје разлике у начину на који та два стручњака врше
реконструкцију криминалног догађаја на основу кључних елемената. У анализи,
структурисању и тумачењу, профилиста користи искуство које се односи на
сличне случајеве у маниру „одозго – надоле“, од општег знања ка појединачном
криминалном догађају. С друге стране, утврђено је да детектив има приступ
„одоздо – нагоре“ – полазећи од појединачних информација корак по корак, он
анализу врши постепено асимилујући елементе у структуру која се непрекидно
доводи у везу са постојећим доказима.
Место и улога профилисте у криминалистичкој делатности

Место које профилиста заузима у редовима полиције широм света зависи од

краткорочних и дугорочних потреба процеса рада. На пример, у САД постоји
посебна јединица у ФБИ коју чине профилисти. Неке полиције у свету имају
стално ангажованог профилисту, док друге њихове саветодавне услуге користе
само повремено. Улога профилисте је, како је већ поменуто, саветодавна.
Профил извршиоца није једини „производ“ његовог рада. Једно истраживање
Гудјонсона и Копсона показало је да већи број детектива сматра да се помоћ
профилисте огледа у бољем разумевању и подршци у анализи случаја, док врло
мали број детектива наводи да се помоћ профилисте огледала у хватању
извршиоца (Gudјonsson & Copson, 1997).

Успешност профилисања

Успешност профилисања испитивана је на два начина: анкетирањем

детектива и експерименталним путем.
Анкетирање детектива односило се на студије задовољства потрошача
(consumer satisfaction study). На пример, Џексон и сарадници (1997) извештавају
о једном таквом истраживању у којем је тим профилиста анализирао 20 тешких
кривичних дела. Резултати анализе у виду профила били су упућивани
детективима на даљи рад. Савети профилиста обухватали су сугестије у погледу
истраге, процену опасности која потиче од извршиоца, анализу криминалног
догађаја, процену личности извршиоца и сугестије за интервју са осумњиченим.
Анкета је показала да је већина детектива била задовољна услугама профилиста.
Гудјонсон и Копсон (1997) извештавају о такође о анкети спроведеној над
детективима у којој су они навели да је 82% савета профилиста било корисно у
њиховом оперативном раду. С друге стране, мали број савета профилиста
процењен је корисним у смислу расветљавања случаја или отварања нових
смерова истраге.
Пиницото и Финкел су групама профилиста, детектива, психолога и
студената дали информације о два тешка кривична дела (радило се о убиству и
силовању) (Pinizzoto & Finkel, 1990). Идеја је била да се групе упореде по
успешности профилисања. Утврђено је да су профили које су дали профилисти у
односу на остале групе били богатији и са више детаља. Коксис и сарадници су
на сличан начин упоређивали следеће групе: профилисте, детективе, психологе,
студенте и групу „видовитих“ особа (Cocsis et al., 2000). Свим групама је дата
потпуна документација која се односила на решен случај убиства. Она је
обухватала све релевантне информације о злочину пре него што је дошло до
хватања извршиоца. Од испитаника је најпре тражено да дају што детаљнији
опис извршиоца. После тога им је дат упитник који је садржао 45 питања
вишеструког избора која су се односила на физички изглед извршиоца, његове
когнитивне процесе, понашање приликом извршења злочина и биографију.
Најзад, испитаници су вршили и процену личности извршиоца помоћу листе
која се састојала од 300 придева. У погледу прецизности целокупног профила
предњачили су профилисти. Они су били најбољи и у процени когнитивних
процеса и друштвености извршиоца. Психолози су, међутим, били испред свих
осталих у процени личности извршиоца. Када су упоређени профилисти и сви
остали као јединствена група, први су били успешнији у погледу целокупног
профила и процене когнитивних процеса извршиоца. „Видовњаци“ су, разуме
се, били најлошији. Занимљиво је да је и узорак детектива имао слабије
резултате.
Анализа криминалног догађаја

Анализа криминалног догађаја има за циљ утврђивање карактеристика

понашања извршиоца приликом извршења кривичног дела, укључујући и
виктимолошке податке. Елементи за анализу криминалног догађаја су његове
карактеристике. Резултати анализе представљају основу за израду „профила“
извршиоца. Профил представља низ закључака о вероватним демографским
карактеристикама непознатог извршиоца, особинама личности, интелектуалним
способностима, навикама, склоностима и сл. које би требало да буду од помоћи
у спровођењу истраге.
Анализа криминалног догађаја је функционално зависна од форензичке
обраде места криминалног догађаја. На основу анализе релевантних података до
којих се долази форензичком обрадом, уз коришћење других података, као што
су искази жртве и очевидаца, путем закључивања се долази до података о
понашању извршиоца и његовом међуодносу са жртвом и окружењем.
Карактеристике криминалног догађаја су појмови добро познати сваком
инспектору криминалистичке полиције. Њихов детаљнији преглед и опис дат је,
на пример, код Тарвија (Turvey, 2003). У нашој земљи експлицитан преглед тих
карактеристика постоји у номенклатури појмова базе података Кривична дела и
њихови учиниоци Управе за информатику МУП-а. Овом приликом биће наведене
основне карактеристике места криминалног догађаја са примерима, без намере
да се дају исцрпан и свеобухватан списак и одговарајуће дефиниције.
То су: простор, место, долазак на место извршења, начин приласка, средство
извршења, начин извршења, припремне радње, савладавање препреке,
обезбеђење од прогона, улога извршилаца.
Простор извршења односи се на средину у којој се десио криминални догађај.
Најопштија подела је на отворени (шуме, паркови, ливаде, пашњаци...),
затворени (кућа, стан, кафана, биоскоп, продавница...), подводни простор (реке,
мора, језера, канали...) и саобраћајно возило (аутомобил, камион, аутобус, воз,
авион...).
Место извршења је уже одређење простора извршења. На пример, ако је у
питању кућа, место извршења могу бити соба, ходник, купатило, степенице итд.
У случају шуме, то могу бити жбун, пропланак, дрво, рупа итд. Постоји и
подела места извршења у односу на то што се криминални догађај може
одиграти на више локација. Место контакта је место на коме је извршилац
пришао жртви. Примарно место је оно на коме се одиграла већина
криминалних радњи. На том месту се по правилу налази највише материјалних
трагова. Секундарно место је простор на коме се одиграо известан међуоднос
извршиоца и жртве. У основи, то су места на којима су нађени трагови који
указују на криминалну активност. Прелазно место је место између примарног и
секундарног места. Оно обухвата, на пример, возило у којем је жртва
превожена. Прелазно место је тип секундарног места. Место излагања је место
на којем је пронађено тело. Оно се често подудара са примарним местом, али је
такође могуће да је извршилац ту донео тело, после извршеног кривичног дела.
У вези са локацијом и местом извршења важно је проучити њихов однос са
окружењем и наћи одговоре на питања како се ту долази, шта се ту налази, које
уобичајене активности се ту одвијају, како је извршилац ту могао да дође и сл.
Извршилац на место извршења може доћи превозним средством или пешице,
а може и живети или бити запослен на том месту.
Начин приласка односи се на стратегију извршиоца за долазак у близину
жртве и у контакт са њом. Он може бити изненадан и неочекиван, последица
свађе или туче или резултат преваре извршиоца.
Средство извршења се односи на оружје или оруђе које је коришћено за
извршење кривичног дела. То су ватрено, хладно оружје, туп предмет, физичка
сила итд.
Начин извршења односи се на то да ли је кривично дело извршено пуцањем,
сечењем или бодењем, ударањем итд.
Припремне радње указују на елементе припреме злочина. То су маскирање,
прерушавање, стварање гужве, коришћење лажне исправе, прикупљање
обавештења итд.
Савладавање препреке односи се на обијање врата или ломљење прозора и сл.
Обезбеђење од прогона односи се на понашање после извршења кривичног
дела. То може бити промена места боравка, промена пребивалишта, маскирање,
убиство сведока итд.
Улога извршиоца односи се на непосредног извршиоца, подстрекача,
саучесника или организатора.
Врста силе коју је извршилац користио у сврху контроле жртве: ударање,
дављење, бодење, везивање итд.
Вербалне претње које је извршилац користио у сврху контроле жртве: претње
повредама, смрћу, иживљавањем, неартикулисане претње (присуство оружја,
тупог предмета, стезање песница) итд.
Понашање жртве према извршиоцу: послушност, пасиван отпор, вербалан
отпор, физички отпор.
Одузимање ствари од жртве: вредности, сувенири, трофеји. Под вредностима
се подразумевају новац, драгоцености, вредносни папири, кредитне картице и
сл. Трофеји симболизују победу, постигнуће или освајање. На пример, трофеји
су увојак косе жртве, делови одеће, тела, слике жртве итд. Сувенири имају улогу
да извршиоца подсећају на злочин. То су, на пример, слике жртве снимљене
током злочина, исправе, накит који је носила жртва итд.
 У анализи криминалистичког догађаја важни су и ситуациони моменти. То су
они моменти које извршилац није планирао, а који су се појавили током
извршења злочина. На пример, после силовања извршилац узима новац који
затиче у кући жртве. Или, убиство се извршава са тупим предметом који се
налазио на месту криминалног догађаја.
Најзад, за анализу криминалног догађаја важан је и положај тела жртве.
Анализа између осталог треба да одговори на питања како је тело доспело на
затечено место, у каквом је оно стању, да ли је извршилац померао тело после
извршеног злочина, да ли положај тела жртве има значење за извршиоца, да ли
је положај тела у складу са другим подацима са места злочина.
Криминалистичко профилисање у полицији Србије

Када је реч о могућностима употребе криминалистичког профилисања у

Србији, према Коларевићу и сарадницима (2010) досадашњи подаци указују да
код нас нема серијских убица, што не значи да их неће бити. У том смислу се не
намеће непосредна потреба за евентуалним ангажовањем профилисте. С друге
стране, постоје серијски силоватељи, вишеструки повратници и управо ту
постоји могућност да профилиста учествује у раду полиције. Стручњак са
добрим знањем клиничке психологије и геоинформационих технологија уз
познавање криминалистичке делатности могао би да допринесе раду
криминалистичке полиције када је реч о сексуалним деликтима са непознатим
извршиоцима.
Даље могућности доприноса профилисте тичу се кривичних дела тешке
крађе, паљевине, изнуде, уцене, отмице, као и сарадње са преговарачким
тимовима МУП-а Републике Србије.
Најзад, посебно подручје представља географско профилисање, које има
оперативни значај у смислу давања одговора на питање где је место у коме живи
или привремено борави серијски извршилац. Такође, географско профилисање и
геоинформационе технологије имају значај за праксу аналитике, превенцију и
прогностику криминала.
Одличну основу за емпиријски приступ реализације активности профилисте
представља база података Кривична дела и њихови учиниоци МУП-а Републике
Србије, како у истраживачком, тако и у практичном смислу.
 Преговарање у кризним ситуацијама

Преговарање је значајно у кризним ситуацијама попут талачких ситуација,

отмица и барикада (услед побуна, менталних проблема, финансијских проблема
итд.). Преговарачки процес састоји се из пет фаза: прикупљања информација,
успостављања односа са извршиоцима, одређења проблема и развоја односа,
решења проблема и разрешења кризе. Циљ преговарања је предаја преступника
и ослобађање талаца. Спровођење преговарачког процеса је резултат тимског
рада, где и психолози имају своје место и улогу. Њихова улога је пре свега
саветодавна и односи се на следеће активности:
 дијагноза и процена преступника који држе таоце или су под барикадом;
 интервју са особама битним за преступнике ради прикупљања сазнања о
њиховом менталном склопу;
 процена стратегије и тактике преговарања;
 документација чињеница и података битних за преговарачки процес;
 обука чланова преговарачких тимова;
 развој и учешће у одређивању сценарија талачких ситуација и ситуација под
барикадом у сврху обучавања;
 истраживања кризних ситуација и стварање одговарајућих база података.
Првобитни приступ решавању кризних ситуација био је рационалан.
Полазило се од тога да преступника на менталном нивоу треба довести до
рационалног приступа у решавању кризе. Врло брзо се видело да велика већина
кризних ситуација обухвата снажна емоционална стања. Због тога се увидео
значај успостављања позитивног односа са преступником. У стручној
литератури се помињу кључне и помоћне технике усмерене на успостављање
позитивног односа са преступником и на задобијање његовог поверења. То су
технике активног слушања преступника и оне су основа хијерархијског модела
промене понашања (Behavior change stairway model, Vechi et al., 2005):
 означавање осећања; преговарач покушава да открије осећања преступника и
да му то саопшти (нпр. „Звучиш љутито“);
 парафразирање; преговарач покушава да резимира оно што је преступник
исказао;
 огледање; преговарач емпатички понавља оно што је преступник рекао или
наводи суштину његових изјава;
 резимирање; преговарач на емпатички начин даје закључак о проблемима са
којима се преступник суочава.

Помоћне технике су следеће:
 благо подстицање преступника на разговор;
 „ја поруке“ (преговарач се ослања на примере у првом лицу како би унапредио
однос);
 постављање питања отвореног типа ради подстицања на дијалог;
 паузе у говору пре давања смисленог коментара који се односи на
преступника, нпр.: „Колико сам разумео (кратка пауза) ти си већ све покушао
како те не би избацили из овог стана?“.
Приликом коришћења модела, за преговарача је битно да буде свестан да је
свака ситуација на терену јединствена и да реакције преступника који су
забарикадирани, или држе таоце, не морају да следе кораке описане у моделу.
Због тога преговарач треба да буде флексибилан и да своје интервенције
динамички прилагођава ситуацији.
Посебну категорију кризних ситуација представљају кризне ситуације које
сналазе ментално поремећене особе. Према Стренцу (Strentz, 1986), 50%
талачких ситуација су последица менталних поремећаја. Поменути аутор
покушао је да пружи нека упутства за понашање у таквим ситуацијама. Наиме,
он сматра да особама које држе таоце, а испољавају сумануте идеје и
халуцинације, треба пружити више времена уз покушаје да се њихове
фрустрације са талаца преусмере на преговарача. С друге стране, када се, на
пример, ради о особи са антисоцијалним поремећајем личности, треба створити
утисак да она контролише ситуацију и учинити да се осећа важном. Са таквим
особама, сматра Стренц, тешко је успоставити позитиван однос.
Иако оваква мишљења могу да буду корисна, њима недостаје емпиријска
потпора, што је, уосталом, општа одлика преговарања у кризним ситуацијама.
У Министарству унутрашњих послова Републике Србије 2004. године
створен је Национални преговарачки тим. У стварању и организацији тог тима,
као и у доношењу преговарачке стратегије, истакнуту улогу имали су
психолози. Такође, они са успехом обављају и оперативне послове из ове линије
рада.
 Препознавање осумњичених од стране сведока

Постоји неколико начина на који сведок може да идентификује извршиоца

кривичног дела. Осумњичени може да се доведе непосредно пред сведока да га
овај идентификује, или се може ставити у низ са другим особама, па се од
сведока тражи да укаже на њега. Сведоку може да се покаже и фотографија
осумњиченог, или да му се дâ албум са фотографијама различитих извршилаца,
са задатком да пронађе осумњичену особу. За потребе препознавања могу да се
користе и видео записи, или фотографије издвојене из видео записа. Велс и
сарадници сматрају да је узрок највећег дела неправедно осуђених особа управо
препознавање од стране сведока (Wells et al., 1998). Они наводе 40 случајева где
је ДНК анализом ретроспективно утврђено да је посреди била погрешна
идентификација. Велика већина погрешно идентификованих случајева односила
се на препознавање од стране сведока.
Услед уобичајених материјалних грешака које чини (сугестије сведоку,
стављање осумњиченог у први план, његово издвајање итд.), полиција даје
дискреционо право судовима да одбаце резултате препознавања. Такође, у
неким земљама судови су дужни да упозоре пороту на могуће непоузданости
сведока у препознавању.
Препознавање те врсте проучавано је експериментално и тада су схваћене
неке битне разлике између реалне и експерименталне ситуације, што има значаја
за полицијску праксу препознавања. Пре свега, схваћен је значај контекста у
којем је особа виђена. Памћење је уредније уколико такав контекст постоји.
Такође, боље се памте особе које учествују у неком догађају, него само статични
ликови; утврђено је да боље памћење имају жртве над којим је извршено
кривично дело него пуки пролазници. Због таквих налаза Дејвис сматра да
емпиријске студије препознавања путем фотографија имају ограничен
форензички значај (Davies, 1989). Данинг и Стерн су испитивали процесе који су
у основи исправних и неисправних сведочења путем препознавања (Dunning &
Stern, 1994). Њихови испитаници посматрали су филм са симулираном крађом,
након чега је од њих тражено да у низу фотографија препознају извршиоца.
Утврђено је да они који су у препознавању били успешни немају много шта да
кажу о томе како су се сетили која је особа у питању. Њима је лик тражене особе
једноставно искрснуо у свести. За разлику од њих, неуспешни испитаници, који
су препознали погрешне особе, вршили су елиминацију како би извршили
задатак.
Један од битних налаза приликом испитивања успешности препознавања
путем фотографија јесте да у једном наврату не треба да их буде више од 50. Са
повећавањем овог броја повећава се и број грешака. Такође, извор грешака у
препознавању јесте и појава коју су истраживачи назвали несвесним преносом.
Та појава се јавља када сведок прво покушава да препозна особу посредством
фотографија, а потом му се предочи низ особа међу којима се налази и нека која
је била на фотографији. Услед искуства са фотографијама, сведок препознаје
особу у низу мислећи да је управо ту особу видео како врши кривично дело.
Мишљење стручњака, подупрто емпиријским налазима, јесте да су успешније
процедуре препознавања осумњиченог у низу са другим особама, него када се
сведоку прикаже једино осумњичени. Вагенар и Вефкинд сматрају да пракса
препознавања једне особе није безбедна, а када је реч о низовима, препоручују
да у њима буде већи број чланова – десет, за разлику од уобичајених шест
(Wagenaar & Veefkind, 1992).
Међутим, Гонзалес и сарадници долазе до супротних резултата (Gonsales et
al., 1993). Анализом података из полицијске праксе, они закључују да су сведоци
много опрезнији када им се предочи један осумњичени и нагласи да имају право
да кажу да не могу да се сете. Разлике у налазима показују колико су ти
проблеми сложени, као и да су потребна даља истраживања.
Бројне препоруке проистекле из поменутог истраживања Велса и сарадника
утицале су на то да процес препознавања у Енглеској и Велсу буде
формализован. Постоје упутства у погледу права и обавеза како сведока, тако и
осумњиченог. На пример, сведок се налази иза једностраног прозирног стакла,
може тражити да се особе у низу померају или да говоре. У низу не сме да буде
више од два осумњичена. Осумњичени и његов бранилац имају право да добију
све податке у вези са тим да ли је полиција нешто пустила у медије. Полиција је
дужна да пита осумњиченог има ли неке примедбе у вези са организацијом
препознавања; он има право да изабере или промени своје место у низу.
Сведоци не смеју да виде промене које се врше у низу нити смеју да имају
међусобни контакт. Процес препознавања се снима и фотографише у боји.
 Употреба хипнозе

Традиционално, хипноза се одређује као измењено стање свести. У данашње

време постоји тенденција да се хипноза дефинише као скуп процедура
усмерених на појединца које доводе до тога да он прима мање или више
упутстава и сугестија да замишља или мисли о одређеним идејама (Wagstaff,
2010). Данас постоје снажне искуствене потврде да хипноза није измењено
стање свести и да не почива ни на каквим мистериозним процесима који могу да
доведу до губитка воље или повећања психофизичких способности. Појава
хипнозе се објашњава позивањем на социјално-психолошке механизме (јавни
наступ, веровања и очекивања у моћ хипнотизера и хипнозе) који су покренути
индукционим ритуалима (упутства и ритмичке радње).
Када је реч о форензичком значају хипнозе, постоје две битне теме:
 употреба хипнозе као средства присиле и
 употреба хипнозе као средства за подстицање памћења.
Неки људи који су извршили злочине бранили су се тврдњом да то није било
њиховом вољом, већ да су били хипнотисани, па им је у том стању дата
сугестија да нешто ураде. Није могуће утврдити истинитост оваквих исказа јер
су хипнотисани извршиоци често били врло блиски и у односу зависности са
хипнотизером. Такође, из искуства и лабораторијских студија добро је познато
да људи под хипнозом могу бити веома послушни и вршити антисоцијалне, чак
и противзаконите радње. На пример, у Милграмовом експерименту испитаници
су потпуно свесни били спремни да на захтев експериментатора дају другим
особама електрошокове који су били такве снаге да су могли да изазову смрт.
Данас се зна да хипнотисани људи нису у потпуности лишени свести и
самоконтроле. Због тога су британски и амерички психолози у оквиру својих
професионалних удружења прихватили претходан закључак. Утврђено је да
људи могу чак и да лажу када су под хипнозом (Wagstaff, 2010).
Током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века хипноза је у
полицији била коришћена као средство за појачавање памћења. Међутим, такође
се дошло до налаза да посредством хипнозе могу да се изазову и лажна сећања,
посебно ако се она сугеришу испитанику током хипнотичке сеансе. Такође,
утврђено је да подвргавање хипнози код испитаника може да доведе до повећане
уверености у тачност сећања, независно од веродостојности. То је довело до
тога се у многим америчким државама одбацују сведоци који су дали исказ у
интервјуу под хипнозом. У Великој Британији се такође не препоручује
употреба хипнозе као средства у криминалистичком интервјуисању.
Без обзира на то што заговорници употребе хипнозе ради појачавања памћења
тврде да је она дала задовољавајуће резултате, у пракси је такође утврђено да се
исти ефекти могу остварити когнитивним интервјуом, чија примена не ствара
недоумице које ствара хипноза. Да би се недоумице отклониле, практичари
покушавају примену неких поступака блиских хипнози, а то су опуштање,
затварање очију и медитација, који доводе до успеха, без пратећих грешака.
Неки успеси хипнозе у освежавању сећања могу се приписати добром односу
испитаника са хипнотизером, као и некој врсти олакшања и оправдања да се у
другачијем психичком стању говори о нечему за шта претходно није било
довољно воље. Закључак је да треба користити когнитивни интервју.
У нашем Кривичном законику хипноза се помиње на једном месту у члану
112:
(12) Силом се сматра и примена хипнозе или омамљујућих средстава с циљем
да се неко против своје воље доведе у несвесно стање или онеспособи за отпор.
У светлу савремене науке, део одредбе који се односи на хипнозу је погрешан
и требало би да се избаци из Законика. Заостала, сугестибилна или лаковерна
особа може да осети некакве ефекте, испољи неуобичајене реакције и, чак, преда
своју вољу неком другом као што је хипнотизер, али то неће бити последица
мистериозних процеса који чине хипнозу, већ последица избора нормалне особе
или резултат довођења у заблуду. Дакле, немогуће је да хипнотизер применом
хипнозе онеспособи жртву, или је доведе у несвесно стање, како би, на пример,
извршио силовање25, наредио неком да опљачка банку, или убедио неког да
открије државне тајне.

Ово је аутору у личној комуникацији потврдио професор Грахам Вагстаф са Универзитета у

25

Ливерпулу, чији је рад наведен и коришћен у писању овог одељка.

 Литература

Aćimović, M. (1988). Psihologija zločina i suđenja. Beograd: Savremena

administracija.
Anderson, P. W., Holcomb, W. R. (1983). Accused Murderers: Five MMPI
Personality types. Journal of Clinical Psychology, 39, 761–768. U: Kron, L. (1993).
Kajinov greh – psihološka tipologija ubica. Beograd: Prometej i Institut za
kriminološka i sociološka istraživanja.
Ansley, N. (1990). The validity and reliability of polygraph decisions in real cases.
Polygraph, 19 (3), 169–181.
Araji, S., Finkelhor, D. (1985). Explanations of pedophilia: review of empirical
research. Bulletin of the American Academy of Psychiatry and Law, 13, 1, 17–37.
Bandura, A., Walters, R. H. (1959). Adolescent aggresion. New York: Ronald Press.
Barratt, E. S., Stanford, M. S., Kent, A. T., Felthous, A. (1997).
Neuropsychologicaland Cognitive Psychophysiological Substrates of Impulsive
Aggression. Biological Psychiatry, 41, 1045–1061.
Barratt, S. E., Slaughter, L. (1998). Defining, Measuring, and Predicting Impulsive
Aggression: A Heuristic Model. Behavioral Sciences and Law, 16, 285–302.
Barratt, E. S., Stanford, M. S., Dowdy, L., Liebman, M. J., Kent, T. A. (1999).
Impulsive and premeditated aggression: a factor analysis of self-reported acts.
Psychiatry Research, 86, 163–173.
Baić, V. (2010). Tačnost procene laganja i neverbalnih ponašanja koja indikuju laž i
obmanjivanje. Primenjena psihologija, 1, 77–89.
Baić, V. (2011). Osobine ličnosti i sposobnosti kao činioci tačnosti procene iskaza.
Naučni skup „Savremeni trendovi u psihologiji“. Novi Sad: Filozofski fakultet.
Baić, V. (2011). Detektovanje laganja na osnovu posmatranja neverbalnog ponašanja.
Bezbednost 1, 28–42.
Bandura, A. (1986). Social foundations of thought and action: A social cognitive
theory. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall.
Bartol, C. R., Bartol, A. M. (2008). Itroduction to Forensic psychology. Thousand
Oaks: Sage Publications.
Bijleveld, C. C. J. H., Smit, P. R. (2002). Homicide in Netherlands: On the structuring
of homicide typologies. Proceedings of the Homicide research working group.
Blackburn, R. (1971). Personality types among abnormal homicides. British journal of
criminology, 11, 14–31. U: Kron, L. (1993). Kajinov greh – psihološka tipologija
ubica. Beograd: Prometej i Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.
Blackburn, R. (1993). Psychology of Criminal Conduct. Chichester: Willey.
Blair, R. J. R., Mitchell, D. G. V., Leonard, A., Budhani, S. (2004). Passive avoidance
learning in individuals withpsychopathy: modulation by reward but not by
punishment. Personality and Individual Differences, 37, 1179–1192.
Blair, J., Mitchell, D., Blair, K. (2005). Psychopath: Emotions and Brain. Oxford:
Blackwell Publishing.
Block, C. R., Donoghue, E. R., Dames, R. J., Block, R. L. (2000). Are there types of
intimate partner homicide? Proceedings of the Homicide research working group.
Bower, G. H. (1975) Cognitive psychology: An introduction. In W. Estes (ed.)
Handbook of Learning and Cognitive Processes, Volume 1. Hillsdale, NJ: Lawrence
Erlbaum Associates Inc.
Brame, R., Bushway, S. D., Paternoster, R., Thornberry, P. (2005). Temporal
Linkages in Violent and Nonviolent Criminal Activity. Journal of Quantitative
Criminology, 21, 2, 149–174.
Brigham, J. C. (1999). What is forensic psychology, anyway? Law and Human
Behavior, 23, 273–298.
Brown, J. M., Campbell, E. A. (2010). Forensic psychology: a case of multiple
identities. In: Brown, J. M., Campbell, E. A (eds.). The Cambridge Handbook of
Forensic Psychology. Cambridge: Cambridge University Press.
Buckner, J. C., Mezzacappa, E., Beardslee, W. R. (2003). Characteristics of resilient
youths living in poverty: The role of self-regulatory process. Development and
Psychopathology, 15, 139–162.
Bushman, B. J., & Huesmann, L. R. (2001). Effects of televised violence on
aggression. In D. G. Singer & J. L. Singer (Eds.), Handbook of children and the media
(11, 223–254). Thousand Oaks, CA: Sage.
Burt, M. (1980). Cultural myths and support for rape. Journal of Personality and
Social Psychology, 38, 217–230.
Campen, V. D. (1993). The three DPT dimensions: S, E and N: A critical evaluation
of the Eysenck’s personality model, European Journal of Personality, 7, 65–105.
Campen, V. D. (1996). The theory behind psychoticism: a reply to Eysenck. European
Journal of Personality, 57–60.
Canter, D. (1994). Criminal Shadows – Inside the Mind of the Serial Killer. London:
HarperCollinsPublishers.
Canter, D. V., Alison, L. J., Alison, M., Wentink, N. (2004). The
organized/disorganized typology of serial murder – myth or model? Psychology,
Public Policy and Law, 10,3, 293–320.
Carter, D. L., Prentky, R. A., Knight, R. A., Vandarveer, P. L., Boucher, R. J. (1987).
Use of pornography in the criminal and developmental histories of sex offenders.
Journal of Interpersonal Violence, 2, 196–211.
Caplan, N. S., Siebert, L. A. (1964). Distribution of male delinquent intelligence test
scores over a thirty-four year period. Journal of Clinical Psychology, 20, 242–247.
Christiansen, K. O. (1977). A preliminary study of criminality among twins. In: S. A.
Mednick, K. O. Christiansen (eds.). Biosocial Bases of Criminal Behavior. New York:
Gardiner Press.
Cohen, M., Seghorn, T., Calmas, W.(1969). Sociometric study of the sex offender.
Journal of Abnormal psychology, 74, 249–255.
Cornell, D., Miller, C., Benedek, E. (1988). MMPI Profiles of Adolescents Charged
with Homicide. Behavioral Sciences and Law, 6,3, 401–407.
Cornell, D. G., Warren, J., Hawk, G., Stafford, E., Oram, G., Pine, D. (1996).
Psychopathy in Instrumental and Reactive Violent offenders. Journal of Consulting
and Clinical psychology, 64, 4, 783–790.
Corr, P. J. (2010). The psychoticism–psychopathy continuum: A neuropsychological
model of core deficits. Personality and Individual Differences, 48, 695–703.
Cocsis, R. N., Irwin, H. J., Hayes, A. F., Nunn, R. (2000). Expertise in psychological
profiling: A comparative assessment. Journal of Interpersonal Violence, 15, 311–331.
Craissati, J., McClurg, G. (1997). The Challenge Project: a treatment program
evaluation for perpetrators of child sexual abuse. Child Abuse and Neglect, 21, 7,
637–648.
Daleiden, E. L., Kaufman, K. L., Hiliker, D. R., O’Neil, J. N. (1998). The sexual
histories and fantasies of youthful males: a comparison of sexual offending, nonsexual
offending, and nonoffending groups. Sexual abuse: Journal of Research and
Treatment,10, 3, 195–209.
Dalgaard, O. S., Kringlen, E. (1976). A Norwegian twin study of criminality. British
Journal of Criminology, 16, 213–33.
Damasio, A. R., Grabowski, T. J., Bechara, A., Damasio, H., Ponto, L. L. B., Parvisi,
J., et al. (2000). Subcortical and cortical brain activity during the feeling of self-
generated emotions. Nature Neuroscience, 3, 1049–1056.
Davies, G. M. (1989). The applicability of facial memory research. In: A. W. Young,
H. D. Ellis (eds.). Handbook of Research on Face Processing. London: Elsevier
Publishers.
Davison, G. C., Neale, J. M., Blankstein, K. R., Flett, G. L. (2002). Abnormal
Psychology. Etobicoke: Wiley.
Deane, G., Armstrong, D. P., Felson, R. B. (2005). An Examination of Offense
Specialization using Marginal Logit Models. Criminology, 43, 4, 955–985.
Deiker, T. E. (1974). A cross-validation of MMPI scales of aggresion on male
criminal criterion groups. Journal of Consulting and Clinical Psychology, 42,2, 196–
202.
Diekelmann, S., Wilhelm, I., & Born, J. (2009). The whats and whens of sleep-
dependent memory consolidation. Sleep Medicine Reviews, 13, 309–321.
Douglas, J. E., Ressler, R. K., Burgess, A. W., Hartman, C. R. (1986). Criminal
profiling from crime scene analysis. Behavioral Sciences and the Law, 4, 401–421.
Douglas, J. E., Burgess, A. W., Burgess, A. G., Ressler, R. K. (2006). Crime
Classification Manual: A standard system for investigating and classifying violent
crimes (Second edition). San Francisco: Jossey-Bass.
Dunning, D., Stern, L. B. (1992). Examining the generality of eyewitness
hypermnesia: a close look at time delay and question type. Applied Cognitive
Psychology, 6, 643–57.
Dutton, D. G., Kerry, G. (1999). Modus Operandi and Personality Disorder in
Incarcerated Spousal Killers. International Journal of Law and Psychiatry, 22, 3–4,
287–299.
Egan, V., McMurran, M., Richardson, C., Blair, M. (2000). Criminal cognitions and
personality: what does the PICTS really measure? Criminal Behaviour and Mental
Health, 10, 3, 170–184.
Egan, V., Taylor, D. (2010). Shoplifting, unethical consumer behaviour, and
personality. Personality and Individual Differences, 48, 878–883.
Ekman, P., Levenson, R. W., & Friesen, W. V. (1983). Autonomic nervous system
activity distinguishes among emotions. Science, 221, 1208–1210.
Elliot, D. S., Huizinga, D., Ageton, S. S. (1985). Explaining Delinquency and Drug
Use. Beverly Hills: Sage.
Ellis, L. (1987). Relationships of criminality and psychopathy with eight other
apparent behavioural manifestations of sub-optimal arousal. Personality and
Individual Differences, 8, 905–25.
Eysenck, S. B. G, Rust, J., Eysenck, H. J. (1977). Personality and the Classification of
Adult Offenders. British Journal of Criminology, 17, 169–179.
Eysenck, H. J., Gudjonsson, G. H. (1989). The Causes and Cures of Criminality. New
York: Plenum Press.
Farrington, D. P., Biron, L., Le Blanc, M. (1982). Personality and delinquency in
London and Montreal. In: Gunn, J., Farington, D. P. (eds.). Abnormal Offenders,
Delinquency, and the Criminal Justice System. Chichester: Willey.
Farrington, D. P., West, D. J. (1990). The Cambridge study in delinquent
development: a long term follow-up of 414 London males. In G. Kaiser, H-J Kerner
(eds.). Criminality: Personality, Behaviour, Life History. Heidelberg: Springer-
Verlag.
Farrington, D. P., Barnes, G. C., Lambert, S. (1996) The concentration of offending in
families. Legal and Criminological Psychology, 1, 47–63.
Fazel, S., Danesh, J. (2002). Serious mental disorder in 23 000 prisoners: a systematic
review of 62 surveys. The Lancet, 359, 9306,545–550.
Feshbach, S. (1964). The function of aggression and the regulation of aggressive
drive. Psychological Review, 71, 257–272.
Fritzon, K., Ridgway, J. (2001). Near-death experience: The role of victim reaction in
attempted homicide. Journal of Interpersonal Violence, 16, 7, 679–696.
Fromm, E. (1986). Anatomija ljudske destruktivnosti. Zagreb: Naprijed i Beograd:
Nolit.
Fulero, S. M, Wrightsman, L. S. (2009). Forensic Psychology. Belmont: Wadsworth
Cengage Learning.
Gilinskiy, Y. (2006). Crime in contemporary Russia. European Journal of
Criminology, 3, 259–292.
Glaser, B. A. Calhoun, G. B. Petrocelli, J. V.(2002). Personality Characteristics of
Male Juvenile Offenders by Adjudicated Offenses as Indicated by the MMPI-A.
Criminal Justice And Behavior, 29, 2,183–201.
Godden, D. & Baddeley, A. D. (1975) Context-dependent memory in two natural
environments: On land and under water. British Journal of Psychology, 66, 325–331.
Godwin, M, Canter, D. (1997). Encounter and death: The spatial behaviour of US
serial killers, Policing, 20,1, 24–36.
Godwin, M, Canter, D. (1997). Encounter and death: The spatial behaviour of US
serial killers. Policing, 20,1, 24–36.
Gonzalez, R., Ellsworth, P. C., Pembroke, M. (1993). Response biases in lineups and
showups. Journal of Personality and Social Psychology, 64, 525–37.
Гојковић, В., Коларевић, Д. (2005). Психолошки профил учинилаца кривичног
дела силовања. Наука, безбедност, полиција, 3, 149–171.
Gojković, V. (2007). Kibernetički model dimenzija ličnosti i tipovi kriminalnog
ponašanja. Doktorska disertacija. Univerzitet u Novom Sadu.
Гојковић, В. (2009). Психологија криминалног понашања. Нови Сад: Прометеј.
Голубовић, Г. З., Лакић, А., Илић, Б. (2002). Основи форензичке психологије и
психопатологије. Бор: Здравствени центар Бор.
Gottfredson, M. R., Hirschi, T. (1990). A general theory of crime. Stanford: Stanford
University Press.
Gregory, R. L. (1983) Visual illusions. In J. Miller (ed.) States of Mind. London: BBC
Productions.
Groth, A. N., Burges, A. W., Holstrom, L. L. (1977). Rape: Power, anger and
sexuality. American Journal of Psychiatry, 134, 1239–1243.
Groth, A. N., Birnbaum, H. J. (1978). Adult sexual orientation and attraction to
underage persons. Archives of Sexual Behavior, 7, 3, 175–181.
Groth, A. N. (1979). Men Who Rape: The Psychology of the Offender. New York:
Plenum Press.
Gudјonsson, G., Copson, G. (1997) The Role of the Expert in Criminal Investigation.
In: Jackson, J. L., Bekerian. D. A. (eds.). Offender profiling: Theory, research and
practice. Chichester: Willey.
Haney, C. (1980). Psychology and legal change: On the limits of a factual
jurisprudence. Law and human behaviour, 4, 147–199.
Hare, R. D., Hart, S. D., Harpur, T. J. (1991). Psychopathy and the DSM—IV Criteria
for Antisocial Personality Disorder, Journal of Abnormal Psychology, 100, 3, 391–
398.
Hare, R. D. (1996a). Psychopathy and Antisocial Personality Disorder: A Case of
Diagnostic Confusion. Psychiatric Times, 13,2.
Hare, R. D. (1996b). Psychopathy: A clinical construct whose time has come.
Criminal Justice and behavior, 23, 25–54.
Hare, R. D. (1998). Psychopathy, affect, and behavior. In: D. Cooke, A. Forth, R.
Hare (eds.). Psychopathy: Theory, research, and implications for society. Dordecht,
The Netherlands: Kluwer.
Hart, S. D., Dempster, R. J. (1997). Impulsivity and psychopathy. In C. D. Webster,
M. A. Jackson (eds.). Impulsivity: Theory, assesment, and treatment. New York:
Guilford Press.
Harpur, T. J., Hare, R. D., Hakstian, A. R. (1989). Two-factor conceptualization of
psychopathy: Construct validity and assessment implications. Psychological
Assessment, 1, 6–17.
Haynes, J. P., Bensch, M. (1981). The P>V sign on the WISC and recidivism in
delinquents. Journal of Consulting and Clinical Psychology, 49, 480–481.
Hazelwood, R., Michaud, S. G. (1998). Dark Dreams: A Legendary FBI Profiler
Examines Homicide and the Criminal Mind. New York: St. Martin's Press.
Hillbrand, M., Spitz, R. T., Foster, H. G., Krystal, J. H., Young, J. L. (1998). Creatine
kinaze elevations and agressive behavior in hospitaliyed forensic patients. Psychiatric
quarterly, 69 (1), 69–81.
Hirschi, T., Hindelang, M. J. (1977). Intellligence and delinquency: A revisionist
review. American Sociological Review, 42, 571–587.
Holcomb, W. R, Daniel, E. A. (1988). Homicide Without Apparent Motive.
Behavioral Sciences and Law, 6,3, 429–437.
Houck, M. M., Siegel, J. (2006). Fundamentals of forensic science. Amsterdam:
Elsevier limited.
Howitt, D. (1995). Pedophiles and Sexual Offences against Children. Chichester:
Willey.
Hubble, L. M., Groff, M. (1982). WISC-R verbal performance IQ discrepancies
among Quay-classified adolescent male delinquents. Journal of Youth and
Adolescence, 11, 503–508.
Ignjatović, Đ. (2005). Kriminologija. Beograd: Službeni glasnik.
Jackson, J. L., Bekerian, D. A.(1997). A Research Approach to Offender Profiling. In:
Jackson, J. L., Bekerian. D. A. (eds.). Offender profiling: Theory, research and
practice. Chichester: Willey.
Jennings, W. S., Kilkenny, R., Kohlberg, L. (1983). Moral development theory and
practice for youthful and adult offenders. In: W. S. Laufer, J. M. Day (eds.).
Personality Theory, Moral Development, and Criminal Behavior. Lexington:
Lexington Books.
Kostić, M. (2002). Forenzička psihologija. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva.
Kegan, R, G. (1986). The child behind the mask: Sociopathy as developmental delay.
In: Reid, W. H., Dorr, D. Walker, J. I., Bonner, J. W. (eds.). Unmasking the
Psychopath: Antisocial Personality and Related Syndromes. New York: Norton.
Knežević, G., Kron, L., Vučinić, B. (1995). Tipovi ličnosti „normalnih“ ubica. U:
Radovanović, D. (ed.). Psihologija kriminala 1. Beograd: Institut za kriminološka i
sociološka istraživanja i Centar za primenjenu psihologiju.
Knežević. G. (2003). Koreni amoralnosti. Beograd: Društvo psihologa Srbije, Institut
za psihologiju i Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.
Knight, R. A., Warrem, J. I., Reboussin, R., Soley, B. J. (1998). Predicting rapist type
from crime-scene variables. Criminal Justice and Behaviour, 25,1, 46–80.
Kockler, T. R., Nelson, C. E., Meloy, J. R., Sanford, K. (2006). Characterizing
Aggressive Behavior in a Forensic Population. American Journal of Ortopsychiatry,
76, 1, 80–85.
Коларевић, Д. (2008) Форензичка наука и криминалистика. Наука, безбедност,
полиција, 13, 1, 121–138.
Kolarević, D., Đurđević, Z., Milojković, B. (2010). Mogućnosti primene
kriminalističkog profilisanja u radu policije Srbije. Pravo i forenzika u kriminalistici 
Zbornik radova. II naučni skup sa međunarodnim učešćem (Kragujevac, 15–17.
septembar). Beograd: Kriminalističko-policijska akademija.
Kolarević, D., Matejić, M., Kojić, G., Kojić, D. (2011). Efficiency of polygraph
Testing Using Experiment i n Serbia. Archibald Reiss days, Thematic proceedings of
international significance. Belgrade: Academy of Criminalistic and Police Studies,
343–351.
Kolberg, L. (1990). Dete kao filozof morala. U: Ivić, I., Havelka, N. (ur.). Proces
socijalizacije kod dece. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Kron, L. (1993). Kajinov greh – psihološka tipologija ubica. Beograd: Prometej i
Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.
Kron, L. (1998). Tipovi ubica. U: Radovanović, D. (ed.). Psihologija kriminala 4.
Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja i Centar za primenjenu
psihologiju.
Langevin, R., Ben-Aron, M., Wortzman, G., Dickey, R., Handy, L. (1982). Diagnosis
of killers seen for psychiatric assessment. Acta Psychiatrica Scandinavica, 66, 216–
228.
Langevin, R., Ben-Aron, M., Wortzman, G., Dickey, R., Handy, L. (1987). Brain
Damage, Diagnosis, and Substance Abuse among Violent Offenders. Behavioral
Sciences and Law, 5,1, 77–94.
Last, S. K., Fritzon, K. (2005). Investigating Expressivness in Stranger, Acquaintance
and Intrafamilial Homicides. Journal of Investigative Psychology and Offender
Profiling,2, 179–193.
Laufer, W. S., Johnson, J. A., Hogan, R. (1981). Ego Control and Criminal Behaviour.
Journal ofPersonality and Social Psychology, 41,1, 179–184.
Lidberg, L., Levander, S. E., Schaling, D., Lidberg, Y. (1976). Excretion of adrenaline
and noradrenaline as related to real life stress and psychopathy. Reports From the
Laboratory for Clinical Stress Research, Stockholm, 50.
Loper, A. B., Jane, S. H., Ash, E. (2001). Personality Features and Characteristics of
Violent Events Commited by Juvenile Offenders. Behavioral Sciences and Law, 19,
81–96.
Loftus, E. (1975). Leading questions and the eyewitness report. Cognitive Psychology,
7, 560–572.
Loftus, E. F., & Pickrell, J. E. (1995). The formation of false memories. Psychiatric
Annals, 25, 720–725.
Maccoby, E. E., Martin, J. A. (1983). Socialization in the context of the family: Parent
– child interaction. In: E. M. Hetherington (ed.). Handbook of child psychology, Vol.
4. New York: Willey.
McCord, J. (1979). Some child rearing antecedents of criminal behavior in adult men.
Journal of Personality and Abnormal psychology, 37, 1477–1486.
MacLaren, V. V. (2001). A quantitative review of the guilty knowledge test. Journal
of Applied Psychology, 86, 4, 674–683.
Mednick, S. A., Gabrielli, W. F., Hutchings, B. (1987). Genetic Factors In The
Etiology Of Criminal Behaviour. In: Mednick, S. A., Moffitt, E., Stack, S. A., The
Causes of Crime – New Biological Approaches. New York: Cambridge University
Press.
Megargee, E. I. (1966). Undercontrolled and overcontrolled personality types in
extreme antisocial aggression, Psychol. Monogr., 80, p. 611.
Meuer, T., Seymour, A., Wallace, H. (2002). Domestic violence. In: A. Seymour, M.
Murray, J. Simon, M. Hook, C. Edwards, M. Gaboury, G. Coleman (eds.). National
Victim Assistance Academy textbook. Washington, D. C.: U.S. Department of Justice,
Office for Victims of Crime.
Michaud, S., G., Hazelwood, R.(1998). The Evil That Men Do. New York: St.
Martin's Press.
Миловановић, Р. (2005). Психологија криминалитета. Београд: Полицијска
академија.
Mokros, A., Alison, L. J. (2002). Is offender profiling possible? Testing the predicted
homology of crime scene actions and background characteristics in a sample of
rapists. Legal and Criminological Psychology, 25–43.
Momirović, K., Kostić, P., Hošek, A., Janković, D., (1998). Ipak, pogrešni testovi:
rezultati dobijeni komparativnom analizom metrijskih karakteristika PNEL i EPQ103.
U: Momirović (ed.). Realnost psiholoških konstrukata. Beograd: Institut za
psihologiju, Filozofski fakultet i Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.
Momirović, K., Hošek, A. (1998). Uticaj kognitivnih i konativnih faktora na
kriminalno ponašanje. Psihologija, 1–2, 29–45.
Momirović, K., Wolf, B., Džamonja, Z. (1998). KON 6 Kibernetička baterija
konativnih testova. Beograd: Centar za primenjenu psihologiju.
Miller, L. (1988). Neuropsychological perspectives on delinquency. Behavioral
sciences and law, 6, 409–28.
Miller, E. (1999a). The neuropsychology of offending. Psychology, crime and law, 5,
515–36.
Miller, E. (1999b). Head injury and offending. Journal of forensic psychiatry, 10 (1),
157–66.
Miethe, T. D., Drass, K. A. (1999). Exploring the Social Context of Instrumental and
Expressive Homicides: An Application of Qualitatative Comparative Analysis.
Journal of Quantitative Criminology, 15, 1, 1–22.
Nairne, J. S., Thompson, S. R., & Pandeirada, J. N. S. (2007). Adaptive memory:
Survival processing enhances retention. Journal of Experimental Psychology:
Learning, Memory, & Cognition, 33, 263–273.
Nakayama, M. (2002). The guilty knowledge test (GKT) as an application
psychophysiology: future prospects and obstacles. In: Kleiner, M. (ed.). Handbook of
polygraph testing, London, Academic Press.
Neumann, C. S. (2007). Psychopathy. British Journal of Psychiatry, 191, 357–358.
Newman, J. P., Widom, C. S., Nathan, S. (1985). Passive Avoidance in Syndromes of
Disinhibition: Psychopathy and Extraversion. Journal of Personality and Social
Psychology, 48, 5, 1316–1327.
Newman, J. P., Kosson, D. S. (1986). Passive Avoidance Learning in
Psychopathicand Nonpsychopathic Offenders. Journal of Abnormal Psychology, 95,
3, 252–256.
Newman, J. P., MacCoon, D. G., Vaughn, L. J., Sadeh, N. (2005). Validating a
distinction between primary and secondary psychopathy with measures of Gray’s BIS
and BAS constructs. Journal of Abnormal Psychology, 114, 2, 319–23.
Oldfield, D. (2007). What Help Do the Police Need with Their Inquiries? In: Jackson,
J. L., Bekerian. D. A. (eds.). Offender profiling: Theory, research and practice.
Chichester: Willey.
Ochsner, K. N., Bunge, S. A., Gross, J. J., & Gabrieli, J. D. E. (2002). Rethinking
feelings: An fMRI study of the cognitive regulation of emotion. Journal of Cognitive
Neuroscience, 14, 1215–1229.
Patterson, G. R. (1982). Coercive Family process. Eugene: Castalia Pub. Co.
Petri, H. (1996). Motivation: Theory, research and application, Belmont, CA:
Wadsworth.
Pinizzotto, A. J., Finkel, N. J. (1990). Criminal personality profiling: An outcome and
process study. Law and Human Behavior, 14, 215–234.
Pothast, M. D. (1957). A personality study of two types of murderers. Ph.D. Thesis,
Dissertation Abstracts, Michigan State University 17, 898–899. U: Kron, L. (1993).
Kajinov greh – psihološka tipologija ubica. Beograd: Prometej i Institut za
kriminološka i sociološka istraživanja.
Putnik, D. (1976). Osnovi psihologije. Beograd: Viša škola unutrašnjih poslova.
Quay, H. H. C. (1987). Intelligence. In: H. C. Quay (ed.). Handbook of Juvenile
Delinquency. New York: Willey.
Quinsey, V. L., Steinman, C. M., Bergersen, S. G., Holmes, T. F. (1975). Penile
circumference, skin conductance, and rankng responses of child molesters and
’normals’ to sexual and nonsexual visual stimuli. Behaior Therapy, 6, 213–219.
Quinsey, V. L., Arnold, L. S., Pruesse, M. G. (1980). MMPI profiles of men referred
for a pretrial psychiatric assessment as a function of offence type. Journal of Clinical
Psychology, 36, 410–417.
Raine, A., Lui, J. H. (1998). Biological Predispositions to Violence and their
implications for Biosocial Treatment and Prevention. Psychology, Crime and Law,
Vol. 4, 107–125.
Rada, R. T. (1978). Clinical Aspects of the Rapist. NewYork: Grune and Strattion.
Радоњић, С. (1985). Психологија учења. Београд: Завод за уџбенике и наставна
средства.
Radovanović, R., Radulović, D., Momirović, K., Hrnjica, S. (1995). Cognitive and
conative characteristics of criminals. U: Radovanović, D. (ed.). Psihologija kriminala
1. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja i Centar za primenjenu
psihologiju.
Radovanović, D., Radulović, D., Hošek, A., Momirović, K. (2002a). Osobine ličnosti
psihopatskih ubica. U: Momirović, K., Popović, D. (ed.). Psihopatija i kriminal.
Leposavić: Fakultet za fizičku kulturu.
Radulović, D., Radovanović., R., Hošek, A., Momirović, K., (2002). O inteligenciji
psihopatskih ubica. U: Momirović, K., Popović, D. (ed.). Psihopatija i kriminal.
Leposavić: Fakultet za fizičku kulturu.
Radulović, D. M. (2006). Psihologija kriminala – Psihopatija i prestupništvo.
Beograd: Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju i Institut za kriminološka i
sociološka istraživanja.
Рот, Н. (1987). Општа психологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна
средства.
Рот, Н. (1994). Основи социјалне психологије. Београд: Завод за уџбенике и
наставна средства.
Reinolds, D. (1976). The delinquent school. In: Hammersley, M., Woods, P. (eds.).
The Process of Schooling. London: Routledge and Kegan Paul.
Reiser, M. (1968). Police psychology – collected papers. Los Angelos: LEHI
Publishing Company.
Revitch, E., Schlesinger, L. (1981). Psychopatology in homicide. Sprinfield, C.,
Thomas, C. U: Kron, L. (1993). Kajinov greh – psihološka tipologija ubica. Beograd:
Prometej i Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.
Robbins, P., Darlington, (2003). The role of industry and the internet Watch
Foundation. In: MacVean, A., Spindler, P. (eds.). Policing Pedophiles on the Internet.
Bristol: New Police Bookshop, 79–87.
Rogers, R., Seman, W. (1983). Murder and Criminal Responsibility: An Examination
of MMPI Profiles. Behavioral Sciences and Law. 1, 2, 89–95.
Salfati, C. G., Canter, D. (1999). Diferentiating stranger murders. Behavioral sciences
and law, 17, 391–406.
Salfati, C. G. (2000). The Nature of Expressiveness and Instrumentality in Homicide.
Homicide Studies, 4,3, 265–293.
Salfati, C. G., Haratsis, E. (2001). Greek homicide: A behaviorial examination
offender crime-scene actions. Homicide Studies, 5, 4, 335–362.
Salter, A. C. (1988). TreatingChild Sex Offenders and Victims: A practical Guide.
Newbury Park: Sage.
Santtila, P., Canter, D., Elfgren, T., Hakkanen, H. (2001). The structure of crime scene
actions in Finish homicides. Homicide Studies, 5, 4, 363–387.
Santtila, P., Hakanen, H., Canter, D., Elfgren, T. (2003). Classififying homicide
offneders and predicting their characteristics from crime scene behaviour.
Scandinavian Journal of Psychology, 44, 107–118.
Sarasalo, E., Berman, D. B., Toth, J. (1996). Personality traits and psychiatric and
somatic morbidity among kleptomaniacs. Acta Psychiatrica Scandinavica, 94, 5, 358–
364.
Sarasalo, E., Berman, D. B., Toth, J. (1997). Kleptomania-like behaviour and
psychosocial characteristics among shoplifters. Legal and Criminological Psychology,
2,1, 1–10.
Sarasalo, E., Berman, D. B., Toth, J. (1998). Repetitive shoplifting in Stockholm,
Sweden: a register study of 1802 cases. Criminal Behaviour and Mental Health, 8, 4,
256–265.
Scully, D., Marolla, J. (1985). Ridding the bull at Gilleys: Convicted rapist describe
the rewards of rape. Social Problems, 32, 233–251.
Semple, David (2005). The Oxford Handbook of Psychiatry. USA: Oxford University
Press.
Serin, R. C., Peters, R. D., Barbaree, H. E. (1990). Predictors of psychopathy and
release outcome in criminal population. Psychological Assessment, 2, 419–422.
Simeunović-Patić, B. (2003). Ubistva u Beogradu. Beograd: Vojno-izdavački zavod i
Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.
Sheldon, K. (2004). A new type of sex offender? Recent findings on Internet sex
offenders: a pilot study. Forensic Update, 79, 24–31.
Sigurdsson, J. F., Gudjonsson, G. H. (2001). False confessions: the relative
importance of psychological, criminological and substance abuse variables.
Psychology, crime and law, 7, 275–289.
Skeem, J. L., Cooke, D. J. (2010). Is Criminal Behavior a Central Component of
Psychopathy? Conceptual Directions for Resolving the Debate. Psychological
Assessment, 22, 2, 433–455.
Smit, P., Bijleveld, C., Brouwers, M., Nieuwbeerta, P. (2003). Differences between
convicted violent offneders: completed and attempted homicides and aggravated
assaults. Proceedings of the Homicide research working group.
Stalenheim, E. G. (1997). Psychopathy and Biological Markers in Forensic
Psychiatric Population. Uppsala: Acta Universitatis Upsaliensis.
Stanford, M. S., Houston, R. J., Mathias, C. W., Villemarette-Pittman, N. R., Helfritz,
L. E., Conclin, S. M. (2003). Characterizing Aggressive Behavior. Assessment, 10, 2,
183–190.
Stark, E. (2002). Preparing of expert testimony in domestic violence cases. In: R. A.
Roberts (ed.). Handbook of domestic violence intervention strategies: policies,
programs, and legal remedies. New York: Oxford University Press.
Stinson, J. D., Sales, B. D., Becker, J. V. (2008). Sex Offending: Causal Theories to
Inform Research, Prevention, and Treatment. Wahington, D. C.: American
Psychological Association.
Stott, D. (1982). Delinquency: The Problem and its Prevention. London: Batsford.
Strentz, T. (1986). Negotiating with the hostage taker exhibiting paranoid
schizophrenia symptoms. Journal of police Science and administration, 14, 12–16.
Studer, L. H., Aylwin, A. S., Clelland, S. R., Reddon, J. R., Frenzel, R. R. (2002).
Primary erotic preference in a group of child molesters. International Journal of Law
and Psychiatry, 25, 173–180.
Tanay, E. (1969). Psychiatric Study of Homicide. American Journal of Psychiatry,
125, 9, 146–152.
Tanford, J. A. (1990). The limits of scientific jurisprudence: The Supreme Court and
psychology. Indiana Law Journal, 66, 137–173.
Tarling, R. (1993). Analysing crime: data, models and interpretation. London: Home
office.
Teplin, L. A. (1984). Criminalising mental disorder: The comparative arrest rate of the
mentaly ill. American Psychologist, 39, 794–803.
Thomquist, M. H., Zuckerman, M. (1995). Psychopathy, passive-avoidance learning
and basic dimensions of personality. Personality and Individual Differences, 19, 4,
525–534.
Tulving, E. (1998). Neurocognitive processes of human memory. In C. von Euler, I.
Lundberg, & R. Llins (Eds.), Basic mechanisms in cognition and language (pp. 261–
281). Amsterdam: Elsevier.
Turvey, B. (2003). Criminal profiling: An introduction to behavioral evidence
analysis. London: Academic Press.
Theilgaard, Alice. (1984). A Psychological Study of the Personalities of XYY and
XXY Men. Acta Psychiatrica Scandinavica Suppl., 69, 315, 1–133.
Ullrich, S., Marneros, A. (2004). Dimensions of personality disorders in offenders.
Criminal Behaviour and Mental Health. 14, 202–213.
Van Ness, S. (1984). Rape is instrumental violence: A study of yuothful offenders.
Journal of Offender Caunselling, Service, and Rehabilitation, 9, 161–170.
Vecchi, G. M., Van Hasselt, V. B., Romano, S. S. (2005). Crisis (hostage) negotiation:
current strategies and issues in high-risk conflict resolution. Aggression and Violent
Behavior, 10, 533–551.
Virkunnen, M., Nuutila, A., Huusko, S. (1976). Effect of brain injury on social
adaptability. Acta Psychiatrica Scandinavica, 53, 168–72.
Vrij, A., Samanta, N. (2001). Who killed my relative? Police officers ability to detect
real-life high stake lies. Psychology, Crime and law, 7, 119–132.
Wagenaar, W. A., Veefkind, N. (1992). Comparison of one-person and six-person
lineups. In: Lösel et al. (eds.). Psychology and Law: International Perspectives. New
York: Walter de Gruyter.
Wagstaff, G. (2010). Hypnosis. In: Brown, J. M., Campbell, E. A (eds.). The
Cambridge Handbook of Forensic Psychology. Cambridge: Cambridge University
Press.
Walker, L. E. (1979). The battered woman. New York: Harper Colophone Books.
Ward, T., Siegert, R. J. (2002). Towards a comprehensive theory of child sexual
abuse: a theory knitting perspective. Psychology, Crime and law, 8, 319–351.
Watanabe, S., Sakamoto, J., & Wakita, M. (1995). Pigeons’ discrimination of painting
by Monet and Picasso. Journal of the Experimental Analysis of Behavior, 63, 165–
174.
West, D. J. (1982). Delinquency: Its Roots, Careers and prospects. Cambridge:
Harvard University press.
Weinshenker, N. J., Siegel, A. (2002). Bimodal classification of aggression: affective
defense and predatory attack. Aggression and Violent Behavior, 7, 237–250.
Wells, G. L., Small, M., Penrod, S., Malpass, R., Fulero, S. M., Brimacombe, C. A. E.
(1998). Eyewitness identification procedures: recommendations for line-ups and
photospreads. Law and Human Behavior, 22, 603–47.
Wille, W. S. (1974). Citizens who commit murderer. St. Luis: Warren H. Green. U:
Kron, L. (1993). Kajinov greh – psihološka tipologija ubica. Beograd: Prometej i
Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.
Wolf, B., Momirović, K., Džamonja, Z. (1992). Kog 3 Baterija testova inteligencije.
Beograd: Centar za primenjenu psihologiju.
Wolf, B., Radovanović, D., Radulović, D. (1995). Faktorska struktura kriminalnog
ponašanja. U: Radovanović, D. (ed.). Psihologija kriminala 1. Beograd: Institut za
kriminološka i sociološka istraživanja i Centar za primenjenu psihologiju.
Woodworth, M., Porter, S. (2002). In cold blood: Characteristics of criminal
homicides as a function of psychopathy. Journal of Abnormal Psychology, 111, 3,
436–445.
Youngs, D. (2004). Personality Correlates of Offence Style. Journal of Investigative
Psychology and Offender Profiling, 1, 99–119.
Yaryura-Tobias, J. A., Neziroglu, F. A. (1975). Violent behavior, brain dysrhytmia
and glucose function: A new syndrome. Journal of Orthomolecular Psychiatry, 4,
182–188.
Zorić, A., Momirović, K. (1995). Interne metrijske karakteristike jednog novog testa
za procenu psihoticizma. U: Momirović, K.(ed.). Merenje u psihologiji, Vol 1.
Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.
Zilman, D. (1978). Hostility and Aggression. Hillsdale: Lawrence Earlbaum
Associates.
Zimring, F. E., Hawkins, G. (1994). The growth of imprisonment in California.
British Journal of Criminology, 34, (Special Issue), 83–96.
Zulawski, D. E., Wicklander, D. E. (2002). Practical Aspects of Interview and
Interrogation. Boca Raton: CRC Press.