Psihobiološki pristup i Ajzenkova teorija ličnosti

Čuveni psiholog Hans Ajzenk pripada drugačijoj istraživačkoj tradiciji u odnosu na

psiholeksička istraživanja – psihobiološkom pristupu. On je svoj model strukture ličnosti
postulirao sedamdesetih godina prošlog veka, dakle hronološki pre pojave
Petofaktorskog modela Koste i Mekrea, koji su i nazive nekih dimenzija svog modela
predložili po ugledu na one koje je predložio Ajzenk. Ajzenk se u početku svog rada
oslonio na neke stare tipologije temperamenta (npr. na Hipokrat-Galenovu i Vuntovu) i
na dijagnostičke kategorije prepoznate u kliničkoj praksi, a takođe su za njegovu teoriju
značajna fiziološka istraživanja ruske refleksološke škole na čelu sa Ivanom Pavlovim.

Za reagovanje i ponašanje su, između ostalog, veoma značajna dva procesa u

centralnom nervnom sistemu: ekscitacija i inhibicija. Ekscitacija ili razdraženje
(uzbuđenje) je proces koji omogućava prenošenje nervnih impulsa, tj. informacija.
Inhibicija je suprotan proces, kočenje prenosa nervnih impulsa. Prema Pavlovljevoj
teoriji, postoje tri grupe faktora koji utiču na intenzitet procesa ekscitacije: intenzitet
stimulacije, faktori koji utiču na tonus moždane kore (glad, umor, dejstvo
psihostimulanata i sl.) i individualne razlike koje se nalaze u osnovi njegove tipologije.
Pavlov (1927) je uočio postojanje individualnih razlika kod pasa koji su bili subjekti u
njegovim eksperimentima sa klasičnim uslovljavanjem. Te razlike je tumačio kao razlike u
temperamentu, preuzimajući klasičnu tipologiju temperamenta koja je, iako nastala u
antičko doba, nastavila da okupira pažnju naučnika i filozofa sve do dvadesetog veka.
Hipokratovu podelu na četiri osnovna tipa temperamenta - kolerični, sangvinični,
melanholični i flegmatični - razradio je Galen. Osnova tipologije su telesni sokovi, koji
imaju uticaja na ponašanje i izgled ljudi. Sangvinika, prema Hipokratovoj tipologiji,
odlikuje zdrav izgled i rumeni obrazi, optimizam i druželjubivost. Kolerika, prema ovoj
tipologiji, odlikuje napeta muskulatura, brze, često agresivne reakcije. Flegmatici su
spori, lenji, a melanholici tužni, često depresivni. Tipologiju je preuzeo Kant, a kasnije
Vunt (Wundt, 1897).
Dakle, Ivan Pavlov je koristio ovu tipologiju u objašnjenju ponašanja pasa koji su
bili subjekti u njegovim eksperimentima sa klasičnim uslovljavanjem. On je pse stavljao u
konfliktne uslove, kao što je istovremeno davanje zvuka zvona koji je označavao
dobijanje hrane i zvuka zvona koji je označavao kraj obroka. Uočio je da su psi ispoljavali
različite reakcije. Jedni su uzimali hranu i bili dobro raspoloženi, drugi su postajali
razdraženi i lajali „kao ludi“, treći bi legli na pod i padali u san (ukočenost), a četvrti
cvileli i izgledali kao da imaju nervni slom. Pavlov je ova četiri tipa ponašanja tumačio
pomoću dve dimenzije – ekscitacija i inhibicija. S jedne strane, postoji preteran nivo
razdraženja, tj. ekscitacija, a sa druge sposobnost promene nivoa uzbuđenja, tj.
inhibicija. Kod sangvinika je prisutno preterano uzbuđenje, ali dobra inhibicija, kod
kolerika preterano uzbuđenje, ali loša inhibicija, kod flegmatika je nivo uzbuđenja nizak,

1
a inhibicija dobra i kod melanholika je nivo uzbuđenja nizak, ali inhibicija loša (Robinson,
1996).
Doprinos Pavlova i njegovih naslednika proučavanju karakteristika nervnog
sistema i temperamenta ogleda se na prvom mestu u direktnom uticaju na razvoj
psihobiološke paradigme u psihologiji ličnosti. Ajzenk je u početnim fazama razvoja
teorije četiri tipa temperamenta tumačio individualnim razlikama u dimenzijama
ekstraverzija i neuroticizam. Sangvinik je ekstravertan i emocionalno stabilan, kolerik
ekstravertan i emocionalno nestabilan, flegmatik introvertan i emocionalno stabilan, a
melanholik introvertan i emocionalno nestabilan. Ajzenk je prihvatao učenje savremenih
ruskih psihologa o individualnim razlikama u karakteristikama nervnog sistema, koje se
zasniva na pređašnjim Pavlovljevim postavkama. Neki nervni sistemi su slabi, lako se
zamaraju, reaguju i na slabe draži. Jaki nervni sistemi se teže umaraju, nisu toliko
reaktivni, reaguju tek na jače draži. Jedna od bitnih nasleđenih razlika je u tome koji se
oblici ponašanja lakše uče: pozitivni uslovni refleksi, tj. stvaranje nervnih veza za nova
ponašanja, ili negativni uslovni refleksi tj. nervne veze za inhibiciju ili kočenje ponašanja.

Ajzenk pretpostavlja da su dispozicije koje se nalaze u osnovi strukture ličnosti

hijerarhijski organizovane. U osnovi se nalaze specifične reakcije, koje su, zapravo,
određeni oblici ponašanja u jednom konkretnom trenutku. Ako su reakcije na određenu
draž uobičajene, tj. teže ponavljanju u istoj ili sličnoj situaciji, Ajzenk govori o
uobičajenim reakcijama tj. navikama. Povezane uobičajene reakcije određenog stepena
trajnosti čine organizaciju koja se naziva osobinom. Organizacija osobina daje opštu
strukturu koju Ajzenk naziva tip ličnosti (iako to nije tip u klasičnom značenju, već ima
značenje veoma široke i opšte osobine ličnosti).

U svojim prvim istraživanjima Ajzenk je ispitivao neurotične pacijente (pacijente

koji imaju simptome blažih mentalnih poremećaja) i ustanovio je da se oni razlikuju po
osobini koju je nazvao Ekstraverzija. Zatim je nastojao da istraži da li postoji osobina po
kojoj se neurotične osobe razlikuju od mentalno zdravih osoba i tako je došao do
dimenzije koju je imenovao kao Neuroticizam. Treću dimenziju Ajzenk je naknadno
uključio u svoj model ličnosti, tragajući za osobinom po kojoj bi se psihotični pacijenti
(oni sa simptomima težih mentalnih poremećaja) razlikovali od mentalno zdravih osoba.
Iako ova osobina nije imala sadržaj kakav je Ajzenk očekivao, on ju je nazvao
Psihoticizam.

Dakle, osnovne dimenzije ličnosti Ajzenkovog trodimenzionalnog modela čine tri

superfaktora: Ekstraverzija (naspram introverzija), Neuroticizam (naspram emocionalna
stabilnost) i Psihoticizam. Ti superfaktori, koji se nalaze na vrhu hijerarhije, su stabilni,
dok su ponašanja na dnu hijerarhije, kao što je ponašanje prilikom razgovora sa
prijateljem u određenoj situaciji, promenljiva u vremenu i situacijama. U tom smislu,
distinkcija između različitih nivoa veoma je važna za analizu ličnosti u PEN modelu (kako
se često naziva Ajzenkov model, prema početnim slovima dimenzija koje ga čine).

2
 Osobine neuroticizam i ekstraverzija
Emocionalna stabilnost Emocionalna
nestabilnost
Introverti pasivni pesimistički
mirni nedruželjubivi
imaju dobru kontrolu rigidni
pouzdani neraspoloženi
anksiozni
rezervisani
Ekstraverti druželjubivi aktivni
pričljivi optimistični
brzo reaguju impulsivni
živahni promenljivi
preuzimaju vođstvo agresivni

Ekstraverzija

Ajzenk je u razlikovanju introverata i ekstraverata naglašavao sledeće aspekte

njihovog psihofiziološkog funkcionisanja: a) introverti imaju u većoj meri subjektivni, a
ekstraverti objektivni pristup; b) introverti ispoljavaju viši stepen cerebralne aktivnosti, a
ekstraverti viši stepen bihevioralne aktivnosti; c) introverti pokazuju tendenciju ka
samokontroli (inhibicija), a ekstraverti ka gubitku ili nedostatku samokontrole (Eysenck,
1947).

Deskriptivni nivo (nivo opisa):

• Ekstraverti su orijentisani prema spoljnom svetu, socijabilni, impulsivni,

asertivni, dominantni, optimistični, popularni, nepouzdani

• Introverti su tihi, introspektivni, rezervisani, pouzdani, reaguju snažnije

nego ekstraverti na senzornu stimulaciju, lakše se uznemire sredinskim
uticajima, konzervativniji

U pitanju je dimenzija ličnosti, što znači da između ekstrema na ovom kontinuumu

ima mnogo "mešanih" ili tzv. ambiverata. Ovo važi i za preostale dve osobine.

Kauzalni nivo (nivo uzročnosti) – fiziološka osnova

U vreme dok je Ajzenk formulisao svoju teoriju, još uvek se malo znalo o
funkcionisanju centralnog nervnog sistema kod ljudi. Otkriće posebne strukture u
ljudskom mozgu koja reguliše kortikalno uzbuđenje i procese budnosti i pažnje,
omogućilo je značajan napredak na polju istraživanja centralnog nervnog sistema, ali je i
Ajzenku omogućilo da postulira neurofiziološku osnovu za teoriju ekstraverzije. Naime,
Moruci i Mogun (Moruzzi & Magoun, 1949 prema Lurija, 1983) otkrivaju da se u

3
moždanom stablu nalazi posebna nervna formacija koja je po morfološkoj strukturi i
funkcionalnim karakteristikama prilagođena tome da ostvaruje ulogu mehanizma koji
menja tonus moždane kore i obezbeđuje stanje budnosti. Ova nervna formacija nazvana
je retikularna formacija, i u okviru nje se nadražaji šire postepeno menjajući svoj nivo (a
ne po sistemu „sve ili ništa”), čime se omogućuje modulacija stanja celokupnog nervnog
aparata. Brojna istraživanja, posebno sa životinjama, pokazala su da retikularna
formacija moždanog stabla predstavlja jedan od najjačih mehanizama podizanja tonusa
kore velikog mozga, koji reguliše stanje budnosti. Na primer, povrede tih struktura kod
životinja dovodile su do naglog snižavanja tonusa kore, pojave sna, a ponekad i do
komatoznog stanja. Reakcija pobuđenosti (arousal) je izostajala čak i kao odgovor na
jake bolne nadražaje (Lurija, 1983).
U pitanju je uzlazni retikularni sistem aktivacije ili ARAS (Ascending Reticular
Activating System). Ajzenk je smatrao da individualne razlike u aktivnosti ARAS-a mogu
prouzrokovati individualne razlike na dimenziji introverzija-ekstraverzija i formulisao je
Teoriju optimalnog uzbuđenja (ili aktivacije) (Eysenck, 1990 prema Robinson 1996).

Osnovne pretpostavke Teorije optimalnog uzbuđenja su:

1. Srednji nivo uzbuđenja (ili srednja aktivacija ARAS-a) je najpoželjniji,
najprijatniji.
2. Niži ili viši nivo uzbuđenja (slabija ili jača aktivacija ARAS-a) je neprijatan i
nepoželjan.
3. Ljudi teže zadovoljstvu i izbegavaju nezadovoljstvo.
4. Nivo uzbuđenja je pod uticajem situacionih faktora – „hladna” okruženja (kao
što su biblioteke) smanjuju uzbuđenje, a stimulativna okruženja (kao što je žurka)
povećavaju uzbuđenje.
5. Ljudi se razlikuju u odnosu na neki naviknuti nivo uzbuđenja (tj. aktivnost
ARAS-a).

Prema mišljenju Ajzenka, u osnovi osobine ekstraverzije-introverzije su

individualne razlike u funkcionisanju retikularne formacije (uzlaznog retikularnog
aktivirajućeg sistema - ARAS). Retikulrana formacija je nervna struktura koja ima
odlučujuću ulogu u održavanju budnosti kore velikog mozga (korteksa). Dakle, aktivnost
retikulrane formacije je neophodna za održavanje tonusa, budnosti i pažnje. Stimulusi
koji deluju na naša čula nervnim putevima stižu do retikularne formacije i odatle se
difuzno šalju do korteksa, tako ga aktivirajući. Međutim, Ajzenk pretpostavlja da se ljudi
mogu razlikovati po tome koliko snažni moraju biti stimulusi da bi se aktivirala
retikularna formacija, a time i kora velikog mozga. Ajzenkovo shvatanje oslanja se na
Pavlovljevo učenje o dva osnovna procesa u nervnom sistemu (ekscitacija i inhibicija).

Introvertna osoba ima nizak prag pobuđivanja retikularne formacije (lako se

pobuđuje, potreban je mali intenzitet draži da bi se njen ARAS aktivirao); zbog toga u

4
njenom korteksu preovlađuje proces ekscitacije, razdraženja. Usled toga, mnoštvo jakih
stimulusa u okruženju nepoželjno je za introvertnu osobu, jer je čini previše pobuđenom.
Zato ona ne voli jaku stimulaciju, izbegava bučna društva, glasnu muziku i sl. u cilju
postizanja optimalnog srednjeg nivoa pobuđenosti. Introverti zato biraju mirnija
okruženja i manje socijalnih interakcija.

Pošto je korteks, koji je zadužen i za kontrolu ponašanja, kod introverata

uobičajeno budniji nego kod ekstraverata, ponašanje introverata je manje spontano i u
većoj meri inhibirano. Zato introvertne osobe slabije pokazuju svoje emocije nego
ekstravertne i generalno su kontrolisanijeg ponašanja.

U vezi sa ovim fiziološkim razlikama je i pojava da introverti brzo reaguju na kaznu,

lako stvaraju negativne uslovne reflekse i lako uče socijalne zabrane.

Ekstravert ima viši prag pobuđivanja retikularne formacije (teže pobuđivanje,

potreban je veći intenzitet spoljašnjih draži da bi se njegov ARAS pobudio); u korteksu
zbog toga preovlađuje proces inhibicije. Dakle, da bi postigao optimalni srednji nivo
pobuđenosti, ekstravertu je potrebno više intenzivnije stimulacije. Zato ekstravertne
osobe tragaju za okruženjima bogatim stimulacijom, a veoma često su to upravo
okruženja u kojima ima puno ljudi i puno mogućnosti za socijalne interakcije. Inhibiran
(manje budan) korteks čini ponašanje manje kontrolisanim, zbog čega ekstraverti
manifestuju spontanije ponašanje i lakše ispoljavaju emocije.

Ekstraverti slabo reaguju na kaznu (teže uče socijalne zabrane), ali su osetljivi na
signale nagrade. Generalno, uslovni refleksi se kod njih teže formiraju.

Neuroticizam

Deskriptivni nivo

Visok stepen neuroticizma podrazumeva anksioznost, depresivnost, napetost,

iracionalnost i promenljivost raspoloženja, nisko samopoštovanje i sklonost osećanju
krivice; osoba sa visokim neuroticizmom je često zabrinuta i loše volje, preterano
emocionalna.

Emocionalno stabilna osoba se teže uznemiri (uznemire je samo neki značajni

događaji), smirena je, opuštena.

Neuroticizam nije isto što i neuroza. Neurotične osobe, osobe koje imaju
simptome neurotskog poremećaja, najčešće imaju visok neuroticizam, ali osoba koja ima
visok neuroticizam ne mora patiti od neuroze. Ona može samo biti napetija, zabrinutija i
sklonija da se uznemiri na manje povode nego prosečna osoba. Takođe, čak i osobe koje
su emocionalno stabilne mogu u situaciji prolongiranog stresa razviti simptome neuroze.

5
 Kauzalni nivo

Po mišljenju Ajzenka, neuroticizam je takođe pretežno nasledno zasnovan,

manifestuje se u biološkim kao i ponašajnim karakteristikama. Što se tiče fiziološkog
mehanizma u osnovi neuroticizma, Ajzenk pretpostavlja da se on sastoji u povišenoj
aktivnosti, labilnosti simpatičkog dela vegetativnog nervnog sistema. Vegetativni nervni
sistem predstavlja deo nervnog sistema koji kontroliše aktivnost unutrašnjih organa.
Simpatički deo vegetativnog nervnog sistema aktivan je kada je organizam povišeno
aktivan, posebno kada je osoba u stanju emocionalnog uzbuđenja, i proizvodi sve
telesne promene karakteristične za emocionalno uzbuđenje, kao što je ubrzan rad srca,
ubrzano disanje, širenje zenica, znojenje, smanjenje lučenja pljuvačke itd. Parasimpatički
deo vegetativnog nervnog sistema deluje suprotno, aktivan je kada je organizam
opušten. Kod visokog neuroticizma, prema Ajzenku, simpatički deo preterano reaguje
čak i na blagi stres, što rezultuje hroničnom preosetljivošću i vodi u povišeni nivo
emocionalnosti i prilikom događaja koje bi drugi ljudi smatrali beznačajnim.

Psihoticizam.

Važno je napomenuti da je ovo takođe dimenzija ličnosti normalnih osoba, da

visok skor na ovoj dimenziji ne znači prisustvo nekog psihičkog poremećaja.

Visok rezultat postižu osobe koje su agresivne, antisocijalne, hladne i

egocentrične, hostilne i neosetljive na tuđe potrebe i osećanja, ne vode računa o
socijalnim normama, ali mogu u nekim slučajevima biti i visoko kreativne.

Osoba sa niskim psihoticizmom je altruistična, socijalizovana, empatična i

konvencionalna.

Ajzenk izveštava o dokazima koji sugerišu visok genetski doprinos. Muškarci imaju
više prosečne skorove od žena; Ajzenk je smatrao da postoji veza psihoticizma sa nivoom
muških hormona (povišen testosteron) i nekim enzimima (snižen nivo monoamin-
oksidaze).

Iz svega navedenog proizlazi da, kada su u pitanju faktori koji utiču na formiranje
osobina ličnosti, Ajzenk smatra presudnom ulogu nasleđa. Ne isključuje ni značaj uticaja
sredine kao npr. porodične interakcije u detinjstvu. Smatra da društvu treba različitost
ljudi svih tipova ličnosti. Idealno, društvo bi priuštilo svakom priliku da na najbolji način
iskoristi svoje osobine i sposobnosti. Na primer, osoba sa visokim psihoticizmom može
pokazivati kriminalne tendencije, ili kanalisati agresivne crte u socijalno prihvatljiva
ponašanja.

6
KORELACIJA

U istraživanjima je veoma važno ustanoviti da li su pojave povezane međusobno. Korelacija je

mera povezanosti među varijablama (promenljivim veličinama). Pozitivna korelacija znači da ako raste
jedna promenljiva, raste i druga, ako opada jedna opada i druga (npr. pozitivna je korelacija između
inteligencije i školskog uspeha - to znači da je uspeh to veći što je inteligencija veća). Negativna korelacija
znači da, ako jedna promenljiva raste, druga opada (npr. delinkventno ponašanje i uspeh u školi – što je
veća sklonost delinkventnom ponašanju, to je slabiji uspeh u školi). Ukoliko između dve pojave nema
korelacije, to znači da se iz vrednosti jedne promenljive ništa ne može zaključiti o vrednosti druge, jer
nema povezanosti među njima.

Visina i smer korelacija se izražavaju koeficijentom korelacije.

1. Ako linearnom porastu jedne varijable odgovara takođe linearni porast druge varijable, i
to tako da je jedna određena vrednost jedne varijable uvek povezana s jednom
korespondentnom (odgovarajućom) vrednošću druge varijable (npr. odnos između
poluprečnika i obima kruga), onda je korelacija a) pozitivna i b) potpuna tj. maksimalna, a
koeficijent korelacije r=+1;

2. Ako linearnom porastu jedne varijable uglavnom odgovara linearni porast druge varijable,
i to tako da je jedna određena vrednost jedne varijable uvek povezana s više vrednosti
druge varijable (npr. odnos između visine i težine ljudi), onda je korelacija a) pozitivna i b)
nije maksimalna, r (koeficijent korelacije) je veći od 0 a manji od +1;

3. Ako iz određene vrednosti jedne varijable ne možemo ništa zakjučiti o vrednosti druge
varijable, tj. ako jednoj određenoj vrednosti jedne varijable odgovara bilo koja vrednost
druge varijable (npr. odnos između oblika nosa i krvnog pritiska), onda nema korelacije
između dve pojave, r=0;

4. Ako linearnom porastu jedne varijable odgovara linearno opadanje druge varijable, i to
tako da je jedna određena vrednost jedne varijable povezana s više vrednosti (npr. odnos
između broja pokušaja pri nekom učenju i broja pogrešno reprodukovanih jedinica),
korelacija je negativna i nepotpuna r=između 0 i -1;

5. Ako linearnom porastu jedne varijable odgovara linearni pad druge varijable, i to tako da
je jedna određena vrednost jedne varijable uvek povezana s jednom korespondentnom
vrednošću druge varijable (npr. odnos između vremena proteklog od ispaljivanja metka
vertikalno uvis i brzine tog metka), onda je korelacija a) negativna i b) potpuna tj.
maksimalna, r=-1;

Npr. korelacija između inteligencije i školskog uspeha je između 0.60 i 0.70 - pozitivna je, ali nije
potpuna, što znači da inteligencija nije jedini faktor koji utiče na školski uspeh i ne možemo samo na
osnovu znanja o nečijoj inteligenciji sa sigurnošću predviđati njegov/njen školski uspehi; ima veoma
inteligentne dece koja nisu tako dobri đaci, kao i prosečno inteligentne dece koja su veoma dobri đaci, ali
su, generalno, pametnija deca bolji đaci od manje pametne dece.

Na osnovu postojanja korelacije ne možemo zaključivati o uzročno posledičnim vezama.

1
 FAKTORSKA ANALIZA

Faktorska analiza je postupak koji se zasniva na korelacijama promenljivih veličina i polazi od

pretpostavke da veličine koje zajednički variraju mogu imati zajednički izvor. Ona traga za tim izvorima,
odnosno nastoji da identifikuje latentne varijable (promenljive) koje su u osnovi zajedničkog variranja
većeg broja manifestnih varijabli. Na primer, ukoliko se ustanovi da postoje korelacije između školskih
ocena iz fizike, matematike i hemije (to bi bile manifestne varijable), može se pretpostaviti da se u osnovi
tih korelacija nalazi neka latentna varijabla, koju bismo mogli imenovati, npr., kao uspeh u prirodnim
naukama. Faktorska analiza je sredstvo kojim se istraživači često služe kada nastoje da utvrde strukturu
nekog fenomena, a u psihologiji ličnosti se često koristi u nastojanju da se utvrdi broj i sadržaj osnovnih
dimenzija ili osobina ličnosti.

KOJE OSOBINE LIČNOSTI I KOLIKO NJIH?

Istraživači su na različite načine pristupili problemu strukture ličnosti. Njihov osnovni cilj
je bio da ustanove koliko je bazičnih osobina ličnosti i koje su to osobine, ali su se razlikovali po
tome na koji način su pokušali da stignu do tog cilja. Pod bazičnim osobinama podrazumeva se
određen broj širokih dimenzija individualnih razlika koje su dovoljne da bi se ličnost opisala u
celini.

Postoje dva osnovna pristupa ovom problemu. Prvi se naziva leksički pristup, a drugi
psihobiološki pristup.

Leksički pristup zasniva se na pretpostavci da je sve ono što se pokazalo važnim za

opisivanje ličnosti u svakodnevnom životu - ugrađeno u jezik. Drugim rečima, ako se neka
osobina ljudi kroz istoriju ljudskih interakcija pokazala važnom za opisivanje ličnosti, onda za tu
osobinu postoji termin u jeziku, što znači da izučavanje jezika može ukazati na konačan broj i
vrstu osobina ličnosti. Tako su Olport i Odbert, autori prve psiholeksičke studije, iz Vebsterovog
rečnika engleskog jezika izvukli blizu 18000 termina koji predstavljaju opise ličnosti, a taj njihov
popis je nekim drugim autorima poslužio kao polazna osnova za istraživanje strukture ličnosti.

Olport i Odbert su iz Vebsterovog internacionalnog rečnika odabrali i sistematizovali sve

termine koji opisuju ličnost ili ponašanje. Rečnik je obuhvatao oko 400000 reči, od kojih je
izabrano ukupno 17954 opisa ličnosti. Autori su ove termine podelili i razvrstali u četiri
kategorije:
1. lični opisi (vredan, uporan, itd.);
2. prolazna stanja i raspoloženja (sreća, anksioznost, itd.);
3. socijalno vrednovanje (rđav, zao, nepoželjan itd.);
4. metaforički i dvosmisleni termini (aseksualan, mefistovski itd.).
Olport i Odbert su smatrali da termini iz prve grupe „simbolizuju najjasnije stvarne
osobine ličnosti” (Allport & Odbert, 1936 prema Waller, 1999 p. 160). U ovu grupu svrstano je
4504 opisa ličnosti. Termini iz druge grupe odnosili su se na manje trajne psihološke
karakteristike, kao što su prolazna stanja, raspoloženja ili aktivnosti. Treća grupa obuhvatala je
najveći broj opisa u taksonomiji. U pitanju su bili tzv. evaluativni termini, koji su, verovatno zbog
uloge koju imaju u procesu adaptacije, najbrojniji. Olport i Odbert su smatrali da su to termini
koji se ne odnose direktno na ličnost. Termini iz četvrte grupe odnose se na različite fizičke

2
karakteristike, kapacitete i razvojne uslove, kao i druge termine koji se ne mogu klasifikovati u
prve tri kategorije.
Dakle, od oko 18000 potencijalnih opisa ličnosti, nakon klasifikacije, samo 25% tih
termina je dobilo naziv prirodnih opisa ličnosti. Međutim, bilo je teško razlikovati termine iz prve
grupe, koji označavaju trajne dispozicije, od termina iz druge grupe, koji označavaju prolazna
stanja, raspoloženja i emocije. Naime, svi ljudi mogu ponekad biti anksiozni ili ljuti, ali za neke
ljude su ti obrasci ponašanja karakteristični. Ali, kombinovanje ovih grupa moglo je rezultirati u
listi od oko 9000 opisa. Možda je to razlog što su kasniji istraživači usmeravali svoje radove
isključivo na termine iz prve grupe Olporta i Odberta.
Iz ove tzv. leksičke hipoteze proistekla su različita istraživanja osobina ličnosti. Razvijani su
upitnici na osnovu jezičkih opisa ličnosti i korišćeni u istraživanjima čiji je cilj bio da se utvrdi koje
osobine čine ličnost. Prvi autor koji je razvio model ličnosti zasnovan na leksičkim istraživanjima
bio je Rejmond Katel. Nakon njegovih vršena su i mnoga druga istraživanja i većina njih upućuje
na postojanje pet širokih dimenzija ličnosti – tzv. Velikih pet (Big Five). Na osnovu rezultata
leksičkih studija razvijen je i verovatno najpoznatiji model strukture ličnosti, koji se naziva
Petofaktorski model.

Leksička hipoteza odražava pokušaj autora iz ove oblasti da obuhvate sve važne aspekte
ličnosti, jer se pretpostavlja da u svakom jeziku postoje reči koje označavaju te značajne
individualne razlike. Tako se postiže da se ne zanemari nijedan značajan deo opisa ličnosti. Dakle,
ne polazi se ni od kakvih teorijskih očekivanja u vezi sa tim koliko ima značajnih osobina i koje su
to osobine, te se ovaj pristup često naziva empirijskim.

Druga istraživačka tradicija kojom istraživači nastoje da dođu do strukture ličnosti naziva
se psihobiološki pristup. Odlika ovog pristupa je traganje za fiziološkim osnovama ponašanja.
Nastoji se da se ne ostane samo na nivou deskripcije (opisa ponašanja, osobina), već da se
postuliraju uzroci, da se pretpostave kauzalna objašnjenja tih osobina. Zato se bazičnim i
fundamentalnim u okviru ovakvog pristupa smatraju osobine koje imaju relativno jasnu
fiziološku osnovu. Upravo iz tog razloga, istraživači u okviru ovog pristupa često polaze od nekih
fizioloških istraživanja, kao i drugih saznanja, te unapred postavljaju hipoteze o strukturi ličnosti
koje kasnije nastoje da ispitaju svojim istraživanjima. Zbog unapred određenih teorijskih
očekivanja, ovaj pristup se može opisati kao racionalan.

Petofaktorski model ličnosti

Autori Petofaktorskog modela su Kosta i Mekre (1995). Iako se sami nisu bavili leksičkim
istraživanjima, svoj model su zasnovali na rezultatima leksičkih studija, koji sugerišu da postoji
pet bazičnih dimenzija ličnosti. Model podrazumeva hijerarhijsku organizaciju: pet velikih
osobina je na najvišem hijerarhijskom nivou, i njih Kosta i Mekre nazivaju domenima. U okviru
svakog od pet domena postoji po šest osobina nešto manje opštosti. Te specifične crte Kosta i
Mekre nazivaju facetama.

Prva osobina je Neuroticizam ili Negativna emocionalnost; termin ima patološki prizvuk,
ali se ova dimenzija zapravo odnosi na osobinu normalnih osoba, koja, tek ukoliko je jako
izražena, može predstavljati dispoziciju za neurozu, ali čak ni tada ne znači nužno neurotičnost.
Opšta tendencija da se dožive negativne emocije kao što su strah, tuga, uznemirenost, gnev,

3
krivica i povređenost predstavlja srž ovog domena. Dakle, ljudi se razlikuju po tome koliko
snažne i koliko brojne situacije izazivaju kod njih negativne emocija. Osobe koje su reaktivnije
reaguju na veće varijetete stimulusa koji ne moraju biti jaki da bi ih uznemirili. Na iste takve
stimuluse prosečna osoba, na primer, neće regovati uznemirenošću. Osobe sa izraženim
Neuroticizmom karakteriše sklonost da doživljavaju više negativnih emocija i manje zadovoljstvo
životom u odnosu na većinu drugih ljudi, one teže kontrolišu svoje impulse i imaju slabije
kapacitete za prevladavanje stresnih situacija. Osobe na drugom ekstremu, one koje imaju
izrazito nizak Neuroticizam, su emocionalno stabilne, staložene, u stanju da se suoče sa stresnim
situacijama bez panične uznemirenosti.

Facete u okviru ovog domena su: anksioznost (briga), hostilnosti (ljutnja), depresivnost
(obeshrabrenost), samousredsređenost (socijalna nelagodnost), impulsivnost, vulnerabilnost (osetljivost).
Anksioznost: bojažljivost, sklonost zabrinutosti, napetost; suprotan pol: optimističnost, relaksiranost,
bez straha
Hostilnost: tendencija da se dožive bes, ogorčenost i slična osećanja
Depresivnost: tendencija da se dožive tuga, krivica, bespomoćnost i usamljenost; niski skorovi znače
retko doživljavanje takvih stanja, ali ne nužno i veselost i optimizam
Samousredsređenost ili socijalna nelagodnost: osećanje nelagode u društvu, socijalna anksioznost,
stidljivost, zbunjivost
Impulsivnost: nemogućnost kontrole potreba i impulsa, uzdržavanja od iskušenja (ne odnosi se na
spontanost ili rizično ponašanje)
Vulnerabilnost (osetljivost): laka destabilizacija u stresnim okolnostima, zavisnost i bespomoćnost;
niski skorovi: samopouzdanost, hladnokrvnost

Druga osobina je Ekstraverzija i ona se odnosi na individualne razlike u potrebi za

interakcijama sa ljudima i u verovatnoći da se provodi vreme uživajući u tim interakcijama.
Ekstraverti su socijabilni, aktivni, pričljivi, vole uzbuđenja i stimulaciju, veseli su i optimistični,
puni energije. Pokazuju tendenciju da budu okruženi ljudima više nego druge osobe i često se
ističu kao vođe. Ekstraverti vole da budu zauzeti, aktivni su i brzo pričaju, energični su i snažni.
Vole okolnosti koje ih stimulišu, često traže uzbuđenja. Na suprotnom kraju kontinuuma nalaze
se introverti, osobe koje imaju tendenciju da budu nezavisne, rezervisane i umerene, koje se
lagodnije osećaju kada nisu okružene ljudima. Facete u okviru ovog domena se mogu podeliti na
socijalne i temperamentalne. Socijalne facete su toplina (ekstravert je ljubazan, prijateljski, a
introvert formalan, rezervisan), društvenost i asertivnost (ekstravert ima tendenciju da bude
vođa, a introvert da ostane u pozadini). Temperamentalne facete su aktivnost, traženje
uzbuđenja i pozitivne emocije (tendencija da se doživi radost, veselo raspoloženje, dok su kod
introverata pozitivne emocije manje bujne).

Socijalne facete ekstraverzije

Toplina: sposobnost za interpersonalnu intimnost, topla i prijateljska osećanja, srdačnost; nasuprot:
povučenosti, rezervisanosti, distanciranosti
Druželjubivost: potreba za socijalnom stimulacijom
Asertivnost: dominacija, samopouzdanost, bez oklevanja i neodlučnosti
Temperamentalne facete ekstraverzije
Aktivitet: brz tempo, energičnost, užurbanost, aktivnost; nizak skor: relaksiran tempo, ne nužno i
lenjost
Potraga za uzbuđenjima: potreba za stimulacijom, avanturizam; nizak skor: opreznost, trezvenost,
izbegavanje uzbuđenja
Pozitivne emocije: dobro raspoloženje, vedrina, optimizam, potreba za zadovoljstvima; nizak skor:
miran, blag, tih, ozbiljan (ne znači da je sklon negativnim emocijama)

4
 Treća osobina je Otvorenost ka iskustvu. Odnosi se na prihvatanje novih ideja, pristupa,
iskustava. Podrazumeva aktivnu imaginaciju, estetsku senzitivnost, intraceptivnost, naklonost
prema različitosti, intelektualnu radoznalost, nezavisnost mišljenja. U pitanju je aktivna potreba
za iskustvom i tolerancija osobe prema onome što joj nije blisko. Osobe na pozitivnom ekstremu
("ispitivači") imaju puno interesovanja, sklonije su eksperimentisanju, novim i
nekonvencionalnim idejama u odnosu na osobe na suprotnom kraju kontinuuma ("čuvari") koje
imaju manje interesovanja, koje su konzervativnog držanja i konvencionalnog ponašanja i više
vole poznate stvari. Otvorenost za nova iskustva je povezana sa kreativnošću. Facete: fantazija
(ispitivači su imaginativni, skloni maštanju, a čuvari usmereni na sada i ovde), estetika (ispitivači
uvažavaju umetnost i lepotu, čuvari nisu zainteresovani za nju), osećanja (otvorenost prema
emocionalnom doživljaju karakteristična je za ispitivače, a ignorisanje osećanja za čuvare), akcije
(probanje novog nasuprot preferenciji poznatog), ideje (široka nasuprot uskih intelektualnih
interesovanja), vrednosti (otvorenost za preispitivanje vrednosti nasuprot dogmatizmu,
konzervativnim shvatanjima).

Facete Otvorenosti ka iskustvu

Fantazija: imaginacija, sklonost sanjarenju (ali ne kao beg), nasuprot praktičnosti i realističnosti
Estetika: izrazita senzibilnost za umetnost i lepotu (ne znači nužno talenat ili dobar ukus u umetnosti)
Osećanja: receptivnost za vlastita osećanja i vrednovanje emocija kao važnog segmenta života,
introspektivnost
Akcija: spremnost da se preduzmu različite aktivnosti, preferiranje novina i raznolikosti
Ideje: intelektualna radoznalost, otvorenost mišljenja, uživanje u razmeni mišljenja
Vrednosti: spremnost za preispitivanje socijalnih, političkih i religijskih uverenja, nekonvencionalnost,
tolerancija prema drugačijem

Četvrta osobina je Prijatnost ili saradljivost. Odnosi se na važnost skladnih međuljudskih

odnosa za neku osobu. Osoba na jednom kraju kontinuuma ("adaptirana") je bazično
altruistična, saoseća sa drugim ljudima i ima potrebu da pomogne, a veruje da će i drugi prema
njoj biti isto tako velikodušni. Sklona je da lične potrebe podredi interesima grupe u cilju
očuvanja dobih unutargrupnih odnosa, prihvata grupne norme i ne insistira na sopstvenim,
harmonija joj je veoma važna. Osobe na drugom kraju kontinuuma ("izazivači") su više
fokusirane na sopstvene norme i potrebe nego na grupne, usmerene su na sticanje moći,
skeptične su u pogledu namera drugih ljudi, antagonistički i takmičarski nastrojene. U izvesnom
smislu ova osobina je povezana sa nesebičnim stavom prema drugima, velikodušnošću i
zavisnošću kod adaptiranih, a sa nezavisnošću, egocentrizmom i stavom "od ljudi" kod izazivača.
Facete: poverenje (izazivač je ciničan i skeptičan, a adaptiran veruje u dobre namere drugih),
iskrenost (izazivač je oprezan, a adaptiran iskren i otvoren), altruizam, popustljivost, skromnost,
blaga narav.

Facete prijatnosti:
Poverenje: verovanje da su ljudi pošteni i dobronamerni
Iskrenost: otvorenost, iskrenost, neposrednost; nizak skor može značiti (ali ne nužno)
manipulativnost, ali i samo uzdržanost u ekspresiji autentičnih osećanja
Altruizam: aktivna briga za dobro drugih, velikodušnost
Popustljivost: reakcije na interpersonalni konflikt u vidu popuštanja drugima i inhibicije agresije,
opraštanje
Skromnost: sklonost ka samoumanjivanju (ne mora nužno biti nedostatak samopoštovanja); suprotan
pol: arogancija, sujeta, oholost

5
 Blaga narav: stav simpatije i brige za druge, meko srce, saosećajnost, nežnost, ljubaznost; suprotan
pol: tvrdoglavost, oštra narav, oponiranje

Peta osobina je Savesnost. Odnosi se na individualne razlike u stepenu organizacije i

postignuća. Povezana je sa stepenom voljne kontrole ponašanja usmerenog ka cilju. Radi se o
spremnosti da se po potrebi odustane od neposrednog zadovoljstva kako bi se postigli dugoročni
ciljevi, kao i o istrajnosti, disciplini i spremnosti na napor da bi se ciljevi ostvarili. Na jednom kraju
su osobe koje su usmerene na ciljeve i pokazuju samodisciplinu povezanu sa tim usmerenjem.
Odane su dužnosti, ambiciozne, vredne, snažne volje, skrupulozne, pouzdane i tačne. Ova
osobina je povezana sa akademskim i profesionalnim uspehom. Ekstrem može predstavljati
radoholizam, iritirajuća sitničavost i pedanterija. Na suprotnom ekstremu su osobe koje pokazuju
površnost i lako odustajanje od ciljeva, koje se mogu opisati kao neodgovorne i nepouzdane.
Facete ovog domena su kompetencija, red, dužnost, težnja ka postignuću, samodisciplina,
promišljenost.

Kompetentnost: doživljaj sopstvene sposobnosti, razboritosti i efikasnosti

Red: urednost i dobra organizovanost, preciznost, temeljitost
Dužnost: skrupulozno izvršavanje moralnih dužnosti, striktno pridržavanje etičkih principa; nizak skor:
nemarnost, nepouzdanost, neodgovornost
Postignuće: visok nivo aspiracija, spremnost da se teško radi na postizanju ciljeva
Samodisciplina: spremnost da se istraje do potpunog ispunjavanja cilja, sposobnost samomotivisanja;
nizak skor: nedostatak motivacije da se istraje
Promišljenost: opreznost, sklonost da se promisli pre akcije

Pretpostavke u vezi s ljudskom prirodom

Kao i svaka teorija ličnosti, teorije koje proizilaze iz okrilja psihologije individualnih
razlika poseduju niz pretpostavki u vezi sa ljudskom prirodom. Većina tih pretpostavki je
implicitna. Petofaktorski model eksplicitno postulira četiri pretpostavke u vezi sa ljudskom
prirodom – mogućnost upoznavanja, racionalnost, varijabilnost i proaktivnost (McCrae & Costa,
1999).
Mogućnost upoznavanja je pretpostavka da je ličnost prikladan predmet naučnog
proučavanja. Nasuprot nekim humanističkim i egzistencijalističkim teorijama koje slave ljudsku
slobodu i jedinstvenost individue, autori Petofaktorskog modela smatraju da se mnogo
informacija može dobiti naučnim proučavanjem ličnosti, u individualnom i u grupnom kontekstu.
Racionalnost je pretpostavka da su, uprkos greškama i predrasudama, ljudi u suštini
sposobni da razumeju sebe i druge. U tom smislu psihologija je neobična nauka. Lekari ne mogu
tražiti od svojih pacijenata da ovi procene broj svojih crvenih krvnih zrnaca, jer ljudi ne poseduju
takvu informaciju. Ali, psiholozi koji se bave osobinama ličnosti mogu da pitaju ljude koliko su
socijabilni ili takmičarski nastrojeni i da interpretiraju odgovore s poverenjem u tu samoprocenu
svojih ispitanika. S obzirom na to da se u jeziku nalaze kodirane sve važne osobine i socijalne
procene, pretpostavka je da su one odraz viševekovne aktivnosti ljudi na samoproceni i proceni
drugih ljudi.
Pretpostavka o racionalnosti ne znači da je Petofaktorski model usmeren na proučavanje
laičkih, folk koncepata. Ljudi mogu razumeti da li je neko arogantan ili skroman, ali oni ne
poseduju intuitivno znanje o nasleđivanju osobine skromnosti, ili o razvoju osobina tokom
životnog ciklusa, ili o evolucionom značaju pojedinih osobina.

6
 Varijabilitet je pretpostavka da se ljudi razlikuju jedni od drugih na psihološki značajan
način. Ova pozicija stavlja teorije crta nasuprot svim onim shvatanjima ljudske prirode,
filozofskim i psihološkim, koja nude jednostavan odgovor na pitanje šta je to ljudska priroda. Da
li su ljudi u osnovi sebični ili altruistični? Kreativni ili konvencionalni? U okviru Petofaktorskog
modela ove osobine se definišu kao polovi dimenzija na kojima ljudi variraju (McCrae & Costa,
1999).
Proaktivnost se odnosi na pretpostavku da je lokus uzročnosti ljudskog ponašanja u
samoj osobi. Jasno je da ljudi nisu apsolutni gospodari sopstvenih sudbina, ali oni nisu pasivne
žrtve životnih okolnosti, niti prazni organizmi, programirani nizom prethodnih potkrepljenja. Oni
su aktivni u oblikovanju svojih života.

7
 Poremećaji ličnosti
Poremećaji ličnosti predstavljaju karakteristične i trajne obrasce ponašanja,
mišljenja i osećanja koji prilično odstupaju od onog što je uobičajeno. Ove devijacije se
obično javljaju u sferi volje, kognicije, nagona i emocija. Karakteristični obrasci
ponašanja uzrokuju značajne probleme u interpersonalnom i/ili profesionalnom
funkcionisanju osobe.
Prema DSM-u IV (Dijagnostički priručnik Američke psihijatrijske asocijacije),
poremećaj ličnosti karakteriše:
• Trajan obrazac doživljavanja i ponašanja koje značajno odstupa od
očekivanja kulture individue.
• Manifestuje se kao nefleksibilan odgovor na širok spektar ličnih i
socijalnih situacija.
• Ovi obrasci ponašanja su ponekad povezani sa značajnim stepenom
patnje, ali ne uvek, kao i s problemima u socijalnim, profesionalnim,
intimno-partnerskim i drugim oblastima funkcionisanja.
• Javljaju se u adolescenciji, stabilni su i produžavaju se tokom odraslog
doba.
Pojedini simptomi poremećaja ličnosti se mogu primetiti već u detinjstvu, na
primer u vidu nemira, poremećaja pažnje, agresivnosti i laganja. Međutim, dete nikada
ne dobija dijagnozu poremećaja ličnosti, jer razvojne promene mogu imati prolazni
karakter i ne moraju se nužno razviti u poremećaj ličnosti. Zato dete koje pokazuje
neprilagođeno ponašanje može dobiti dijagnozu poremećaja ponašanja, a tek u
adolescenciji i ranom odraslom dobu može se govoriti o poremećajima ličnosti kod neke
osobe. Ovi poremećaji se nastavljaju tokom života, i moguće je da se strukturiraju u sve
stabilnije obrasce neprilagođenog ponašanja. Međutim, pojedina istraživanja kažu da se
s godinama, uglavnom tokom srednjeg odraslog doba, manifestacije nekih od
poremećaja ličnosti mogu i ublažiti, mada ne i nestati.
Učestalost svih oblika poremećaja ličnosti kreće se, prema procenama, oko 13%.
Muškarci se češće sreću u nekoj od ovih grupa nego žene, ali to ne važi i za sve
pojedinačne tipove poremećaja – u nekima su brojnije žene.
Zbog međusobnih sličnosti u crtama ličnosti, poremećaji ličnosti podeljeni su u 3
veće grupe (klastera). Grupu A čine čudna/bizarna ili ekscentrična grupa; grupu B čine
dramatična, emocionalna i nestabilna grupa osoba; U grupu C ubrajamo anksiozne
ličnosti.
Grupa A. Čudna ili ekscentrična grupa – uključuje paranoidni, shizotipalni
i shizoidni poremećaj ličnosti. Za osobe koje pripadaju ovom klasteru (grupi) poremećaja
ličnosti karakteristično je da ispoljavaju nedekvatne emocionalne rekcije ili zaravnjeni
afekat (odsustvo emocionalnih reakcija), kao i neobično mišljenje i izvesne distorzije
mišljenja. Okolina ih doživljava kao čudake i osobenjake i obično nisu dobro socijalno
adaptirani.
Grupa B. Dramatična (emocionalna, nestabilna) grupa – uključuje histrionični
poremećaj ličnosti, narcistički, antisocijalni i granični poremećaj ličnosti. Osobe s ovim
poremećajima su manipulativne, nestalne u socijalnim odnosima, sklone impulsivnom,
ponekad nasilnom ponašanju uz zanemarivanje sopstvene sigurnosti ili sigurnosti
drugih. Ponekad ih karakterišu poremećaji raspoloženja i crno-beli pogled na svet,
dramatično i upadljivo ponašanje.
Grupa C. Anksiozna grupa – uključuje zavisni, izbegavajući, opsesivno-
kompulsivni i pasivno-agresivni poremećaj ličnosti. Osobe koje pripadaju ovoj grupi
poremećaja su preterano zabrinute i imaju disfunkcionalne odnose s drugima. Mogu
pokazivati izbegavajuće i pasivno-agresivno ponašanje (iskazivanje otpora i
neprijateljstva kroz nedelovanje, kašnjenje, namernu neefikasnost), kao i preteranu
zabrinutost za sopstveno zdravlje.
Uprkos pomenutoj klasifikaciji, nije nimalo retka pojava da osoba s poremećajem
ličnosti pokazuje simptome više od jednog poremećaja. Ovakvo preklapanje simptoma
najčešće je u okviru istog klastera (npr. antisocijalni i narcistički, ili šizotipalni i šizoidni),
ali se može pojaviti i među klasterima.

Klaster A poremećaja ličnosti: čudni, ekscentrični

Shizoidni poremećaj ličnosti. Osoba s ovim poremećajem je asocijalna,

rezervisana, povučena, živi usamljeno. Karakteriše je obrazac nezainteresovanosti za
socijalne odnose, ograničenog je raspona izražavanja emocija u međuljudskim
situacijama. Sam naziv ovog poremećaja kaže da on ima sličnosti sa shizofrenijom
(poremećajem koji pripada grupi teških mentalnih poremećaja - psihozama), međutim,
kako se radi o poremećaju ličnosti, a ne o psihozi, shizoidna osoba je integrisanija i
funkcionalnija od shizofrene. Ove osobe obično imaju snažno osećanje i doživljaj da one
nikom i nigde ne pripadaju. Zato mnogi smatraju da je centalni problem shizoidnih
osoba – nemogućnost za ostvarenje bliskosti s drugim bićem. Neki autori smatraju da je
ova nemogućnost za zbližavanje posledica dubokog nepoverenja. Kada se nađu među
ljudima, ove osobe često odaju utisak distanciranosti, ali ponekad i arogantnosti, što je
maska za duboki osećaj odbačenosti i nepovezanosti sa svetom. One izgledaju
nezainteresovano u socijalnim situacijama i ne iniciraju kontakte. Drugi ljudi ove osobe
vide kao samotnjake. Shizoidne osobe će uvek pre izabrati samostalne aktivnosti nego
bilo kakvu interakciju s drugima. Budući da ne vole kontakte s ljudima, uglavnom se bave
mehaničkim i/ili tehničkim, često i apstraktnim stvarima i zanimanjima. Pošto druge
osobe kod njih ne opažaju nikakve emocije, često ih opisuju kao čudake, bezosećajne
osobe. Osećaj praznine dominira u psihičkom svetu ovih pojedinaca.
Za uspostavljanje ove dijagnoze uzima se u obzir najmanje četiri od sledećih
indikatora:
1. Niti žele odnose, niti uživaju u bliskim odnosima, uključujući i odnose s članovima
porodice
2. Gotovo uvek biraju samostalne, usamljeničke aktivnosti
3. Gotovo da uopšte nisu zainteresovani za seksualna iskustva s drugom osobom
4. Uživaju u vrlo malo, ili nimalo, aktivnosti
 5. Nemaju bliskih prijatelja ili osoba od poverenja, osim (možda) najbližih članova
porodice
6. Često su nezainteresovani za druge, izgledaju indiferentno prema tuđim
naklonostima i pokazuju emocionalnu tupost

Shizotipalni poremećaj ličnosti. Osnovne karakteristike ovog poremećaja

predstavljaju ekscentrično ponašanje, anomalije u mišljenju i afektu bez karakterističnih
znakova shizofrenije (kao što su sumanute ideje, halucinacije, dezorganizovan govor i
ponašanje, što bi bilo odlika psihoze - shizofrenije). Osobe karakteriše nelagodnost u
bliskim odnosima (i smanjen kapacitet za njih), kao i iskrivljeno kognitivno i perceptivno
doživljavanje, i ekscentričnosti ponašanja. Simptomi su različiti: neadekvatne,
zaravnjene ili uzdržane emocije, socijalno povlačenje, čudno, neobično ponašanje i
spoljni izgled, neodređen i metaforičan govor ali bez rasula misli (koje bi bilo prisutno
kod shizofrenije), verovanje u telepatiju, „šesto čulo“ i sl. Mogu se javiti sumnjičavost i
paranoidnost, neobična iskustva u sferi percepcije. Dijagnostikuje se kada se pojavi
nešto od sledećeg: magijsko mišljenje (npr. verovanje osobe da se njene ideje šire na
druge), ideje o značaju trivijalnih događaja, socijalna izolacija, čudne, digresivne forme
komunikacije bez primetnog poremećaja mišljenja; može se razviti u shizofreniju ili iz
nje, te predstavlja granični oblik. Ove osobe mogu biti praznoverne ili zaokupljene
paranormalnim fenomenima. Mogu verovati da imaju posebnu moć predosećanja
događaja ili čitanja tuđih misli ili da imaju magičnu kontrolu nad drugima. Mogu
postojati perceptivne promene (npr. osoba oseća da je druga osoba prisutna ili čuje glas
koji mrmlja njeno ime). Govor im može sadržati neobične ili idiosinkratičke fraze i
konstrukcije. Često je nejasan i udaljava se od predmeta. Odgovori mogu biti ili previše
konkretni ili previše apstraktni. Osobe s ovim poremećajem osećaju se nelagodno u
odnosima s drugim ljudima. Iako mogu izražavati nezadovoljstvo zbog nedostatka tih
odnosa, njihovo ponašanje upućuje na smanjenu želju za bliskim kontaktima. Kao
rezultat toga imaju malo, ili nimalo bliskih osoba. Ući će u interakcije s drugim ljudima
ako moraju, ali radije se drže po strani jer se osećaju da su drugačiji i da se ne
„uklapaju“. Kriterijumi DSM IV klasifikacije za shizotipni poremećaj ličnosti su:
1. ideje odnosa (isključujući sumanute ideje odnosa) – veruju da su događaji oko
njih povezani sa njima
2. čudna verovanja ili magijsko mišljenje koje utiče na ponašanje i ne podudara se
sa supkulturnim normama (npr. praznoverje, verovanje u vidovitost, telepatiju ili
šesto čulo)
3. neobična perceptualna iskustva (uključujući promenjeno doživljavanje vlastitog
tela)
4. čudno razmišljanje ili govor (npr. isprazan, metaforičan, predetaljan ili
stereotipan)
5. sumnjičavost i paranoidne ideje
6. neprikladni i ograničeni afekt
7. ponašanje ili pojava koja je čudna, ekscentrična
8. nemaju bliskih prijatelja
 9. preterana socijalna anksioznost koja se ne smanjuje s upoznavanjem, i više je
povezana s paranoidnim strahovima nego s negativnom procenom samog sebe

Paranoidni poremećaj ličnosti: Osoba s ovim poremećajem je stalno sumnjičava,

preterano budna i oprezna, izbegava odgovornost, hipersenzitivna, preterano i ne
praštajući reaguje na provokaciju, često nesposobna da pokaže privrženost. Paranoidni
poremećaj ličnosti karakteriše preterana osetljivost na odbacivanje, nezaboravljanje
uvreda, sumnjičavost i tendencija da se pogrešno tumače i iskrivljuju događaji. Ove
osobe će skoro uvek verovati da su motivi drugih sumnjivi ili zlonamerni. One
pretpostavljuju da će ih drugi ljudi iskoristiti, učiniti neku štetu, povrediti ih, iako ne
postoje dokazi koji bi ovo potkrepili. I pored toga što je donekle normalno da svako od
nas ima neki stepen opreznosti kada su u pitanju određene interpersonalne relacije,
osobe koje imaju paranoidni poremećaj ličnosti oprezne su i sumnjičave u svim
interpersonalnim relacijama, što znači da opreznost i nepoverljivost prožimaju svaki
profesionalni ili lični odnos koji imaju. Iz nepoverljivosti javlja se i potreba za
kontrolisanjem okoline, kao i ljudi u njoj, te se tako često postavljaju rigidno, kritični su,
nisu u stanju da sarađuju, a sami imaju teškoća sa prihvatanjem kritika. Pored toga, ove
osobe imaju jak osećaj autonomije, kao i veliku potrebu da budu nezavisne.

• Pretpostavljaju, bez utemeljenih dokaza, da će ih druge osobe iskoristiti,

prevariti ili povrediti
• Zaokupljeni su neopravdanim sumnjama u lojalnost svojih prijatelja
• Odbijaju da se povere nekome, zbog straha da će ono što kažu biti
zloupotrebljeno protiv njih
• U dobronamernim primedbama traže ponižavajuća i preteća skrivena
značenja
• Uglavnom su zlopamtila (tj.ne opraštaju uvrede, omalovažavanje)
• Primećuju napade na svoju ličnost i ugled koje drugi ljudi ne primećuju, i
obično tada reaguju hostilnošću.
• Često sumnjaju u vernost bračnog ili emotivnog partnera

Klaster B: dramatični, nestalni

Histrionični poremećaj ličnosti. Osoba je teatralna, egocentrična, labilna,

zavisna, egzibicionista; zadovoljava se nestabilnim entuzijazmom kratkog daha (oduševi
se npr. prijateljem, a napušta ga s gorčinom); površna je i promenljiva; tipično
kombinuje erotičnu zavodljivost i seksualnu inhibiciju; nijedno ponašanje koje pokazuje
nije kao što izgleda, bar ne zadugo. Njihovo ponašanje izgleda šarmantno i zavodljivo,
traže pažnju, ispoljavaju hirovito i površno ponašanje. Njihov interpersonalni stil je
manipulativan sa osnovnom težnjom da budu u centru pažnje. Kako bi dobile željenu
pažnju, ove osobe često su sklone flertu i egzibicionističkim ponašanjima. Ovakve osobe
su sklone pokazivanju preteranih emocionalnih reakcija. Često su nefokusirane i
nedosledne. Pokazuju priličan deficit u ispoljavanju saosećanja, što je u skladu s
njihovom idejom da treba da budu tretirane na posebno pažljiv način jer ih svet čini
nervoznim. Nisu u stanju, niti su voljne, da se fokusiraju na detalje. Najveće manjkavosti
pokazuju kada treba da rešavaju probleme, da se usredsrede na sebe i svoje ciljeve.
Često imaju probleme i s vođenjem računa o novcu i, generalno, pravljenjem i
pridržavanjem planova i rasporeda. Žene su češće u ovoj grupi.

Narcistički poremećaj ličnosti. Osoba je egoistična, neosetljiva; glavna

karakteristika je preterani doživljaj sopstvenog značaja. Ponašanje i fantazije fokusiraju
se na postignuće i pobede koje privlače pažnju i povećavaju doživljaj sopstvene važnosti
do isključivanja drugih. Kao i histrionični, i narcistični koristi druge zbog pažnje i divljenja
koje im je potrebno, ali nikad ne uzvraća pažnjom, pokazuje nerealistično osećanje da
ima veća prava od ostalih. Ovakve osobe teže uspehu da bi postigle slavu, da bi im se
drugi divili. Zbog toga su sklone raznim manipulacijama. Osoba s narcističkim
poremećajem ličnosti je veoma egocentrična, nesposobna da saoseća s drugima i da se
uživi u stanje ili perspektivu druge osobe. Ona je za to nezainteresovana, jer izgleda kao
da se implicitno podrazumeva da drugi predstavljaju sredstva zadovoljenja njenih želja.
Oni su skloni hroničnoj dosadi i besmislu, te zbog toga ulaze u burne međuljudske veze,
kako bi osetili živost. Međutim, veze koje ostvaruju, iako su burne, prilično su nestalne i
kratkotrajne.
Psihijatrijski dijagnostički priručnik nabraja kriterijume po kojima možemo prepoznati
narcistički poremećaj ličnosti:
1. grandiozni osećaj preterane važnosti
2. preokupiranost fantazijama o neograničenom uspehu, moći, lepoti ili idealnoj
ljubavi
3. verovanja da je specijalan i da jedino mogu da ga razumeju drugi specijalni ili
ljudi viskokog statusa
4. zahteva ekscesivno divljenje
5. ima nerazumna očekivanja da mora da dobije posebno dobar tretman ili
automatsko slaganje drugih u pogledu svojih želja
6. teži eksploataciji drugih, iskorišćava druge da bi postigao sopstvene ciljeve
7. nedostaje mu sposobnost saosećanja s drugima i nevoljan je da prepozna
osećanja i potrebe drugih
8. često zavidi drugima ili veruje da drugi zavide njemu
9. pokazuje arogantno, sujetno ponašanje i stavove

Antisocijalni poremećaj ličnosti. Osoba sa ovim poremećajem krši norme,

agresivna je, neosetljiva, impulsivna. Od ranog detinjstva pokazuje sklonost ka
nepopravljivom laganju, krađi, bežanju od kuće i iz škole, vandalizmu i zloupotrebi
droga. Neodgovorna je, nepredvidiva, izbegava odgovornost, pokazuje nedostatak
krivice i kajanja, zbog čega teško održava odnose ili se drži bilo čega što je započela.
Češće se dijagnostikuje kod muškaraca. Dijagnostički kriterijumi za antisocijalni
poremećaj ličnosti uključuju sledeću listu:
1. nedostatak poštovanja zakona kroz ponavljane prekršaje i kriminalno ponašanje
 2. višestruke prevare i obmane u odnosima s drugima, prisutne kroz krađe, laži,
lažno predstavljanje, ili varanje drugih zarad postizanja ličnog zadovoljstva
3. nemogućnost mišljenja ili pravljenja planova unapred (impulsivnost)
4. iritabilnost, bes i agresivnost, iskazane kroz ponavljane uvrede drugih ili ulaženje
u česte fizičke obračune
5. neobraćanje pažnje kako na ličnu, tako i na bezbednost drugih ljudi
6. perzistentni nedostatak odgovornosti, manifestovan kroz nemogućnost
uspostavljanja radnih navika ili finanskijske odgovornosti
7. nedostatak osećanja krivice za počinjena nedela

Granični poremećaj ličnosti. Osoba je nesređena, izraženo emocionalna,

nepredvidljiva, nemarna. Glavne odlike sugerišu duboku emocionalnu i interpersonalnu
nestabilnost, impulsivnost i nepredvidivost. Za ove osobe karakteristični su haotični i
nestabilni odnosi koje karakteriše idealizacija, manipulacija, odbacivanje i napuštanje;
imaju hronično osećanje bezvrednosti i praznine, mogu iznenada imati izlive osećanja
uključujući i suicidalna ponašanja, karakterišu ih i nagle promene ekstremnih
raspoloženja. Kod graničnih (borderlajn) struktura uvek srećemo sledeću trijadu:
agresivnost, depresivnost i nejasni identitet. Hronično su nezadovoljni, razočarani, uz
stalno osećanje uskraćenosti, ali istovremeno pokazuju i otpornost, smisao za humor i
„feniks fenomene“ (uporno „ustajanje“ posle čestih „padova“). Prisutna je impulsivnost
u barem dve od sledećih aktivnosti, koje su potencijalno štetne za tu osobu: seksualno
ponašanje – nemarno, promiskuitetno i ekscesivno; zloupotreba droga; preterivanje u
hrani ili piću; ili trošenju novca. Mogu biti prisutne suicidalne tendencije ili pokušaji
suicida. Prisutan je hronični osećaj praznine. Prema zvaničnim statistikama, ova vrsta
poremećaja prisutna je u 1-2% populacije. Dijagnoza se dva puta češće sreće kod
pripadnica ženskog pola, nego kod muškaraca. Osobe sa graničnim poremećajem su
često nepredvidive i ne umeju da kontrolišu svoje preplavljujuće (često destruktivne)
emocije. Granično organizovane ličnosti su teške i sebi i svojoj okolini. Nemogućnost
kontrole emocija, crno-beli pogled na svet i impulsivne reakcije dovode i do
destruktivnih i do autodestruktivnih ponašanja, pa i sklonosti samopovređivanju. Iako
borderline osobe ne “odustaju od ljudi”, veze koje s njima prave su haotične, intenzivne,
neretko kratkotrajne, a po pravilu burne. Iako nestabilnih emocija, sklone doživljajima
jake euforije, te jakog razočaranja, granične osobe su, zapravo, uglavnom sklone
depresivnom raspoloženju i opštem gubitku životnog zadovoljstva, osećanju
uzaludnosti.

Klaster C: anksiozni
.
Izbegavajući poremećaj ličnosti. Osoba je ekstremno povučena, stidljiva,
hipersenzitivna, preterano samosvesna; za razliku od shizoidnog poremećaja, ona se
povlači iz straha od odbijanja, nije indiferentna, njena želja da se uključi je pomešana sa
izuzetnom osetljivošću na odbijanje i na socijalnu evaluaciju uopšte. Osobe s ovim
poremećajem smatraju sebe društveno neprikladnim te izbjegavaju kontakte s ljudima iz
straha da će biti odbačene, omalovažene ili ponižene. Sebe najčešće opisuju kao
usamljene osobe koje je društvo odbacilo, odnosno otuđilo se od njih. Konstantni osećaj
neadekvatnosti, preosetljivost na negativna ocenjivanja od strane ljudi, kao i socijalna
inhibicija i izbegavanje kontakata sa ljudima su srž ovog problema. Ovi ljudi se plaše
odbacivanja jer imaju duboko ukorenjeno iracionalno uverenje da oni, zapravo, jesu
suštinski neadekvatni i da je logično da se kao takvi neće svideti drugima. Osoba sa
izbegavajućim poremećajem ličnosti izbegava svaku neprijatnost i proces izbegavanja
svega i svačega je definišuća karakteristika ponašanja ove ličnosti, po čemu se razlikuje
od normalne stidljive ličnosti.

Zavisni poremećaj ličnosti. Osoba je submisivna, pokorna, pasivna, a ova

orijentacija ima za cilj postizanje emocionalne i intelektualne podrške. Ona izbegava
ličnu odgovornost nalazeći nekog ko će da je preuzme umesto nje. Ima negativnu sliku o
sebi. Može da toleriše i da bude zlostavljana samo da bi očuvala odnos zavisnosti.
Dominantne karakteristike su strah od napuštanja, hroničan nedostatak
samopoštovanja i večito oslanjanje na druge ljude. Ove osobe koče sopstvene agresivne
impulse. Osoba koja ima zavisni poremećaj ličnosti najčešće ne prepoznaje svoj
problem. Ovaj se poremećaj češće javlja kod žena, nego kod muškaraca. Način mišljenja
osobe s ovim problemom karakteriše sugestibilnost, preokupiranost međuljudskim
odnosima. Pod stresom ona reaguje depresivnim osećanjima. Preokupirana je
održavanjem emocionalnih veza koje za nju predstavljaju bazu sigurnosti, ona veruje da
ne može bez njih.

Opsesivno-kompulzivni poremećaj ličnosti. Osoba je uskogruda, perfekcionista,

kontrolisana, tvrdoglava, preokupirana detaljima, trivijalnostima, redom, rasporedima i
spiskovima. Emocionalno je rezervisana i održava formalne odnose sa drugima, koji su
više procenjivački nego afektivni. Predana je radu ali bez uživanja, konformista je i
predvidiva. Izbegava odlučivanje. Analni karakter po psihoanalizi. Odlike opsesivno-
kompulsivnog poremećaja ličnosti su rigidnost, tvrdoglavost i sklonost ka osuđivanju
drugih. Ljudi s OKPL-om često prepoznati kao radoholičari, koji imaju probleme s
perfekcionizmom i mogućom pratećom prokrastinacijom (odlaganjem poslova) u radu,
ali imaju veće probleme s kolegama, autoritetima, generalno, drugim ljudima koji se ne
slažu s njihovom sitničavošću i životnom filozofijom. Posebno su osetljivi na
nestrukturisane i nepredvidive situacije. Njihov misaoni stil je skučen, vođeni su
pravilima i orijentisani ka njima. Često su nemaštoviti i neskloni imaginaciji.
 Slika o sebi – self

Pojam selfa, ili self-koncepta, odnosi se na sliku o sebi, način na koji osoba sebe
opaža, i u suštini predstavlja opis izvesnih procesa koji se odvijaju unutar osobe. Self je
najvažniji strukturalni koncept Rodžersove (Rogers, 1982) teorije ličnosti. Prema
Rodžersu (Rogers, 1982), osoba opaža spoljašnje objekte i iskustva i pripisuje im
određeno značenje. Sistemi opažanja i značenja oblikuju individualno fenomenološko
polje. Oni delovi fenomenološkog polja koji osobi izgledaju kao „Ja”, „Ja sam” oblikuju
self. Dakle, self-koncept nastaje diferencijacijom iz fenomenološkog polja, tojest iz
ukupnog iskustva pojedinca. Iako se self menja, on uvek zadržava integrisane,
organizovane kvalitete pojma o sebi. Pojam o sebi označava shvatanje koje neko ima o
sebi i o tome kakva je on ličnost. Elementi selfa su svest o postojanju („ja jesam”) i svest
o funkciji („ja mogu”). U pitanju je deo iskustva koji je uvek dostupan svesti. Osim
vlastitog ja, ili selfa, osoba ima razvijen i idealni ja ili idealni self. On sadrži pojam o tome
kakav bi pojedinac želeo da bude. Idealno i realno ja mogu biti u različitim međusobnim
odnosima, između njih može postojati manja ili veća sličnost. Neusklađenost između
realnog i idealnog ja Rodžers (Rogers, 1982) smatra jednim od osnovnih uzroka
neprilagođenog ponašanja pojedinca ili osećaja nezadovoljstva.
Poslednjih decenija pojmu selfa se ponovo ukazuje velika pažnja, ali u kontekstu
kognitivne psihologije. Self se najčešće posmatra kao konstrukt koji organizuje i integriše
druge delove složenog sistema informacija o sebi i drugima.

Self-sheme

Pojam selfa odnosi se na sve načine na koje osoba obično odgovara na pitanje:
Ko sam ja? Organizovan je u vidu shema, čija je osnovna uloga sistematizacija ljudskog
znanja i informacija o sebi i svetu. Informacije o sebi obično se mogu svrstati u tri velike
kategorije. Prvu čine fizički atributi - npr. „Ja sam muškarac”, drugu socijalni identiteti -
obično se iskazuju putem imenica i uključuju razne formalne i neformalne uloge osobe;
npr. pripisane uloge - „Ja sam sin” ili stečene - „Ja sam student”, a treću lični identiteti.
Lični identiteti obično se iskazuju pridevima i uključuju:
 opažene osobine i dispozicije neke osobe - npr. „Ja sam nestrpljiv”
 pretpostavljene talente i mogućnosti - npr. „Ja sam inteligentan”
 stavove, vrednosti i interesovanja osobe - npr. „Ja sam pacifista”
U ovom kontekstu, može se reći da self odražava subjektivnu percepciju osobe o
tome ko je i kakva je. Kada se osoba suoči sa informacijama koje su u skladu sa self-
shemom, njihova obrada je brza, u smislu lakšeg prepoznavanja i skladištenja u
dugotrajnoj memoriji (Higgins & Bargh, 1987). Self-shema ima uticaj bez obzira na to da
li se na određenu informaciju usmerava pažnja, kako je ta informacija struktuirana i sa
kolikom lakoćom može biti zapamćena. Informacije koje nisu u skladu sa self-shemom
procesiraju se teže.
Self može da se posmatra i kao filter koji selekcioniše informacije iz spoljašnjeg
okruženja. Kao što osoba ne procesira sve vizuelne informacije, ona pravi selekciju i u
odnosu na samorelevantne informacije i organizuje ih prema prioritetima (Robins et al.,
1999). Što je self-shema jača, tj. što je osoba snažnije razvila uverenje o posedovanju
neke karakteristike, to će upliv te sheme na proces obrade informacija biti snažniji i
obrnuto. Ilustracija za ovaj proces može biti tipično funkcionisanje depresivnih osoba.

1
Njihove kognitivne self-sheme su poput polupropustljivih membrana, koje propuštaju
samo negativne, kritičke samoocene. Informacije koje afirmišu osobu imaju manji značaj.
Na ovaj način, self-sheme koje imaju funkciju brze i dosledne obrade podataka i
predstavljaju prilično rigidne strukture ostaju stabilne komponente kognitivnog
funkcionisanja, dok se osoba vrti u krugu negativnog tumačenja i samoocena (Beck et al.,
1989). Većina teorijskih modela koja se bavi povezanošću između raspoloženja i
samoevaluacije pretpostavlja da ljudi koji su u pozitivnom raspoloženju imaju povoljnije
samoprocene nego ljudi koji su negativno raspoloženi (Robins et al., 1999).
Prema nekim shvatanjima, self funkcioniše kao integrator četiri osnovna motiva -
tačnosti, konzistencije, popularnosti i egoizma. Pinker (Pinker, 1997 prema Robins et al.,
1999) zastupa evolucionistički stav da je ljudski mozak oblikovan za prilagođavanje, a ne
za istinu. Ponekad je istina adaptivna, a ponekad ne. Zato se ponekad usvajaju strategije
informacionih procesa koje nisu bazirane na tačnoj predstavi o sebi. Drugi motiv je
konzistencija. Individue teže da posmatraju sebe na konzistentan način i da potvrde svoj
stav o sebi bez obzira na realnost. Ljudi aktivno traže ili kreiraju kontekst u kom će njihov
pogled na sebe biti potvrđen, čak i kada je taj stav prema sebi negativan. Na primer,
osoba sa negativnim stavom prema sebi češće će tražiti interakciju sa ljudima za koje
procenjuje da imaju loše mišljenje o njoj. Treći motiv odnosi se na popularnost u
socijalnom okruženju i utisak koji će se ostaviti na druge, a četvrti na egoizam kao
primarni ljudski motiv koji ima veliki značaj za opstanak individue.
Dakle, slika o sebi može, ali ne mora, da bude u skladu sa nekim objektivnim
merilom. Poslednjih godina sve češća su istraživanja usmerena na ispitivanje odnosa
između stvarnog i opaženog selfa. Da li dobro prilagođene i emocionalno zdrave osobe
imaju viđenje selfa koje je u skladu sa njihovim stvarnim selfom?

Tačnost i predrasude u vezi sa slikom o sebi

Mnogi teoretičari smatrali su da je neophodan uslov psihološkog zdravlja

sposobnost tačnog sagledavanja vlastitog selfa i spoljašnjeg okruženja. Psihoanalitičari
(Frojd, 1923/1986a) i humanistički orijentisani psiholozi (Maslow, 1943; Rogers, 1947)
zastupali su uverenje da emocionalno blagostanje i tačna samopercepcija idu zajedno.
Na primer, Maslov u vezi sa ovim pitanjem kaže: „ ... zdrave individue mogu da prihvate
sebe i svoju pravu prirodu bez optužbi... Oni prihvataju svoju pravu ljudsku prirodu, sa
svim odstupanjima od idealne, bez osećanja teskobe.” (Maslow, 1950, prema Taylor &
Brown, 1988, str. 193).
Međutim, većina ovih teoretičara je gradila svoje postavke na osnovu iskustva
koje je imala u radu sa raznim psihopatološkim slučajevima. Većina neurotičnih i
psihotičnih fenomena praćena je viđenjem selfa koje nije utemeljeno u realnosti. Ovakva
iskustva mogu navesti na zaključak da su iskrivljena viđenja selfa nezdrava. Prosto je
logično bilo zaključivati da je tačna percepcija selfa nužna za normalno funkcionisanje.
Međutim, ovaj proces zaključivanja je pogrešan: „Činjenica da duševnu bolest nekad
karakterišu velike distorzije selfa ne znači nužno da mentalno zdravlje karakteriše
odsustvo ovih distorzija” (Brown, 1991, str. 159).
U mnogim teorijama ličnosti stav o tačnosti samoposmatranja kao nužnom
uslovu zdravlja nije eksplicitno naglašen. On se jednostavno podrazumeva. Da bi se dao
odgovor na pitanje da li osoba tačno sagledava sebe, neophodno je pažnju na prvom

2
mestu usmeriti na pokušaj identifikovanja struktura i procesa pomoću kojih se odvija
spoznaja o sebi. Jedan od razloga za pretpostavljanje tačnosti samospoznaje kao uslova
za psihološko zdravlje jeste i uspešnost transakcije sa svetom, koja zahteva zdrava merila
samorazumevanja.

Iluzije samopoboljšanja

Veliki deo novijih istraživanja nije uspeo da podrži postojeća shvatanja o uslovima
mentalnog zdravlja. Nasuprot tome, sve je veći broj dokaza koji ukazuju na to da skoro
sve osobe, najviše one koje postižu visoke skorove na upitnicima za procenu adekvatne
prilagođenosti, pokazuju tendenciju da sebe i svet koji ih okružuje vide na mnogo
pozitivniji način nego što je to realno (Taylor & Brown, 1988). Ove distorzije doprinose
uspešnom procesu adaptacije individue na složene uslove iz spoljašnjeg okruženja.
Poslednjih decenija sve je veći broj istraživanja u ovoj oblasti (Brown, 1991;
Taylor & Brown, 1988). Rezultati pokazuju da naglašavanje apsolutne tačnosti u
samopercepciji nije nužan uslov psihološkog blagostanja. Naprotiv, izgleda da normalne
osobe dosledno stvaraju predrasude koje su usmerene na samopoboljšanje.
Ispitivanje povezanosti između iluzija i depresije pokazuje da među depresivnim
pacijentima nema iluzija samopoboljšanja (Abramson & Alloy, 1981). U poređenju sa
nedepresivnim ljudima, depresivni: a) obraćaju više pažnje i na pozitivne i negativne
aspekte selfa, b) njihova samoprocena pokazuje visoko slaganje sa procenom od strane
poznatih osoba i c) njihova samoprocena se u većoj meri slaže sa procenom nezavisnih
procenjivača (Lewinhson et al., 1980). Ovi rezultati dodatno bacaju senku na tvrdnju da
je tačna samopercepcija nužan uslov psihološkog zdravlja.

Osnovne iluzije samopoboljšanja su:

 nerealistička pozitivna slika o sebi
 iluzija kontrole
 nerealistički optimizam

1. Nerealistička pozitivna slika o sebi

Rezultati istraživanja u ovoj oblasti pokazuju da većina ljudi poseduje više

pozitivnu nego negativnu sliku o sebi (Greenwald, 1980). U zadacima u kojima se zahteva
da ispitanici označe u kojoj meri se pozitivni, a u kojoj negativni pridevi odnose na
njihovu ličnost, oni ispoljavaju tendenciju da pozitivne opise procenjuju kao relevantnije
od negativnih (Alicke, 1999; Brown, 1991). Većina ljudi veruje da poseduje mnogo više
pozitivnih nego negativnih osobina. To još uvek nije dokaz za tvrdnju da su pozitivna
viđenja ljudi nerealna. U krajnjoj liniji, većina osoba može zaista imati više pozitivnih
nego negativnih kvaliteta.
Ipak, postoje dokazi za iluzornu prirodu ovih uverenja:
1. Ljudi procenjuju da pozitivni atributi mnogo bolje opisuju njih same, nego neku
prosečnu osobu, dok za negativne atribute smatraju da su manje pogodni za opis vlastite
ličnosti, nego za opis prosečne osobe (Taylor & Brown, 1988). Ova predrasuda ja - drugi
pokazala se značajnom kada su u pitanju mnoge osobine, sposobnosti, ali i veštine kao

3
što je vožnja automobila. Naime, većina ispitanika smatra da su mnogo bolji vozači od
ostalih (Svensen, 1981 prema Taylor & Brown, 1988). Pošto je logički nemoguće da je
većina ljudi bolja od prosečne osobe, rezultati ovih istraživanja pružaju dokaze za
iluzornu prirodu takvih verovanja.
Kao i u slučaju atribucija za pozitivne i negativne ishode događaja (Seligman et
al., 1979), ova nerealistička pozitivna slika o sebi prenosi se i na procenu prijatelja.
Postoji tendencija da ljudi pozitivnije procenjuju bliske prijatelje u odnosu na ostale
ljude. Ova tendencija je uočljiva i na nivou grupa, te se vlastita grupa opaža kao bolja od
drugih (Brown et al., 1988 prema Taylor & Brown, 1988).
2. Drugi izvor dokaza dolazi iz istraživanja koja su poredila samoprocenu sa
procenom od strane nezavisnih procenjivača (Lewinhson et al., 1980). Od procenjivača
se tražilo da posmatraju ispitanike koji su obavljali neki zadatak u grupnoj interakciji.
Procenjivači su rangirali svakog ispitanika prema nekoliko osobina ličnosti. Ispitanici su
takođe sebe rangirali duž istih dimenzija ličnosti. Rezultati su pokazali da je samoprocena
bila značajno pozitivnija od procene od strane posmatrača. Drugim rečima, osobe su
sebe videle u mnogo laskavijem svetlu nego što su ih videli posmatrači.
Opažanje sebe izgleda da nije tako dobro izbalansirano kao što predlaže
tradicionalni model mentalnog zdravlja. Umesto da prihvataju i pozitivne i negativne
aspekte svoje ličnosti, normalne osobe su, izgleda, svesnije svojih snaga i prednosti, a
manje svesne slabosti i grešaka.
Rezultati mnogih istraživanja su pokazali postojanje ove iluzije (Taylor & Brown,
1994), ali su isprovocirali i veliki broj kritika. Na primer, jedna kritika odnosila se na
mogućnost da ljudi tokom procesa evaluacije sebe i drugih uvek biraju za poređenje
osobe „gore” od sebe. Da, kažu Tejlorova i Braun (Taylor & Brown, 1994), moguće je da
ljudi upravo to rade, ali taj podatak ilustruje kognitivni proces koji se nalazi u osnovi
procesa samoevaluacije. Zdrave osobe se možda češće porede sa „gorima” od sebe.

2. Iluzija kontrole

Iluzorna uverenja u vezi sa pozitivnom slikom o sebi povezana su sa još jednom

iluzijom - preteranim uverenjem osobe da može kontrolisati svoju okolinu. Prva
istraživanja u vezi sa ovim fenomenom datiraju još iz sedamdesetih godina (Langer,
1975). Na primer, ljudi često doživljavaju da ishod u igrama na sreću, kao što je bacanje
kockica, zavisi od njihove veštine (Stapel et al., 2005).
Langerova (Langer, 1975) je tokom eksperimentalnih istraživanja uočila da ljudi
često smatraju da imaju kontrolu nad situacijama i događajima nad kojima je kontrola
nemoguća. U jednom takvom istraživanju, na primer, ispitanici su kupovali tiket za
lutriju, ali tako da je pola učesnika moglo da bira tiket koji kupuje, a druga polovina je
dobijala tiket koji im je prodavac davao. Nakon kupovine, usledio je poziv tokom kog su
ispitanici upitani da li žele da zamene tiket za neki drugi. Ispitanici koji prethodno nisu
birali koji će tiket uzeti značajno češće su pristajali na zamenu.
Nekoliko pravaca istraživanja u oblasti učenja, socijalne i kliničke psihologije
sugeriše da ljudi često veruju da mogu da kontrolišu događaje, čak i kada su događaji
slučajni (Abramson & Alloy, 1981). Iako se tačno znanje o odnosu između nečijih
postupaka i ishoda u okruženju čini suštinskim za uspešno funkcionisanje, veliki broj
dokaza govori da ljudi precenjuju stepen svog udela u promenama u okruženju, naročito
kada događaji imaju pozitivan ishod.

4
 3. Nerealistički optimizam

Optimizam predstavlja predispoziciju za pozitivan stav prema budućim životnim

događajima. Najčešće se povezuje sa pozitivnim raspoloženjem, efikasnim suočavanjem
sa problemima i visokim postignućem. Optimizam predstavlja važnu motivacionu osnovu
ponašanja individue (Peterson, 2000). Istraživanja ovog fenomena pokazuju da on može
predstavljati jednu od iluzija samopoboljšanja.
Nil Vajnštajn (Weinstein, 1980) je sproveo istraživanje u kom su studenti
odgovarali na pitanja o mogućnosti da im se dese neprijatni životni događaji (poput
kancera ili srčanog udara pre 40. godine) u poređenju sa prosečnom osobom, kao i o
šansama da im se dese neki pozitivni životni događaji i ishodi (npr. život duži od 80
godina) u poređenju sa prosečnom osobom. Rezultati su pokazali da većina ispitanika
smatra da će im budućnost doneti više pozitivnih, a manje negativnih događaja nego
prosečnim ljudima (Weinstein, 1980). Kasnija istraživanja ovog fenomena pokazala su da
većina ljudi veruje da je njihova budućnost svetlija nego što se može realno tvrditi. Ljudi
procenjuju kao verovatnije da će oni, pre nego većina drugih osoba, doživeti razne
prijatne stvari u životu, da će više voleti svoj posao, da će imati dobru platu ili darovito
dete (Kruger & Burrus, 2004).
Kada je upitana za neprijatne događaje, kao što su saobraćajna nesreća, kriminal,
nezaposlenost ili bolest, mogućnost da postanu depresivni, većina ispitanika je verovala
da je manja verovatnoća da će im se ovo dogoditi nego njihovim kolegama (Weinstein,
1980). Kako, prema zakonima logike, ne može svačija budućnost biti bolja nego što je
prosečno, ekstremni optimizam koji većina ljudi ispoljava tumači se kao iluzoran.
Koncept nerealističkog optimizma postaje sve popularniji i privukao je veliku
pažnju istraživača. Ovaj termin počinje da se koristi i van područja psihologije i nalazi
svoju primenu u objašnjenju nekih fenomena u okviru pravnih i ekonomskih nauka i u
širem društvenom kontekstu (Jolls, 2004). Posebno su zanimljivi rezultati istraživanja na
području zdravstvene psihologije (Taylor, 2005). Naime, pokazalo se da iluzije poput
nerealističkog optimizma mogu imati važnu ulogu prilikom suočavanja sa nekim
bolestima, kao što su kancer ili AIDS. Fiziološke promene koje prate reakciju na stres su
povišenje krvnog pritiska ili ubrzan rad srca. Iluzije poput nerealističkog optimizma
deluju kao protektivni faktori koji doprinose regulaciji autonomnog nervnog sistema, u
smislu slabije aktivacije, i pripremaju pacijente za adekvatnije suočavanje sa bolešću
(Taylor, 2005).

Održavanje iluzija

Pitanje koje se najčešće može postaviti u vezi sa iluzijama samopoboljšanja

odnosi se na to kako su ljudi u stanju da razvijaju i održavaju ove iluzije. Zar testiranje
realnosti ne doprinosi njihovoj neefikasnosti? U vezi sa pitanjem realnosti mogu se sresti
različita stanovišta. Mnogi autori, kao što je Vaclavik (Watzlawick, 1987), razlikuju
perceptivnu realnost i interpretativnu realnost. Perceptivna realnost se odnosi na
senzornu percepciju objektivnih i opipljivih osobina objekata i događaja. Interpretativna
realnost se odnosi na subjektivno značenje koje osoba pripisuje ovim objektima i
događajima. Dakle, iako je čovekova percepcija fizičke realnosti u principu usaglašena,
interpretacije realnosti ostaju u velikoj meri u okviru subjektivnog.

5
 Iluzije samopoboljšanja nastaju u domenu interpretativne realnosti. One su
vidljivije u slučaju relativno dvosmislenih osobina, nego u slučaju osobina lakših za
uočavanje, a nedefinisana priroda socijalne realnosti omogućuje njihovo korišćenje. Na
primer, brzina fudbalera može da se meri ili procenjuje, dok se mentalna snaga ili talenat
za fudbal teže mogu procenjivati (Brown, 1991).
Ljudi mogu čvrsto da se drže uverenja o vlastitoj prirodi održavajući poželjnu
samopercepciju, korišćenjem tri strategije:
a) bihevioralne strategije za izbegavanje negativnog fidbeka,
b) kognitivne strategije za suočavanje sa negativnim fidbekom,
c) strategije „kontrole štete”.

Dakle, ljudi mogu koristiti različite strategije ponašanja da bi izbegli negativan

fidbek, zatim da ga, ukoliko ga ipak dobiju, interpretiraju na način koji ga neće činiti
toliko negativnim, i da na određeni način kontrolišu i umanje „štetu“ koju bi on mogao
da učini njihovom samopoštovanju.

Bihevioralne strategije za izbegavanje negativnog fidbeka

1. Selektivno izlaganje poželjnom fidbeku

Jedna od strategija za održavanje iluzija samopoboljšanja jeste izbegavanje

susreta sa negativnim fidbekom. Međutim, potpuna izolacija od dobijanja negativnog
fidbeka smatra se da ima neadaptivnu funkciju. Osoba koja ostane sasvim nesvesna
svojih nedostataka u nekoj oblasti može biti osuđena na ponavljanje grešaka. Adaptivnija
strategija je dobijanje više pozitivnih nego negativnih informacija o sebi. Na taj način se
osoba samo povremeno sretne sa negativnim fidbekom, a održava pozitivnu sliku o sebi.
U jednom od eksperimenata, Braun (Brown, 1991) je ispitanike podelio u tri
grupe, dajući im u predtestiranju tri vrste fidbeka. Prva grupa je dobila pozitivan, druga
negativan, a treća grupa nije dobila fidbek. Posle toga su ispitanici mogli da izaberu rad
na jednom od dva ponuđena testa. Jedan od testova je omogućavao neposredan fidbek,
a drugi test je bio bez fidbeka. Ispitanici koji su u predtestiranju dobili negativan fidbek
značajno manje su birali zadatak sa fidbekom.
Istraživanja koja su usledila pokazala su da ljudi aktivno traže fidbek o svojim
sposobnostima u situacijama kada očekuju da će biti pozitivan, ali se u velikoj meri
uzdržavaju od traženja fidbeka kada očekuju da će biti negativan.
Ljudi često traže fidbek i procenu drugih kada su u pitanju veštine na koje se
može uticati. Ovakve aktivnosti verovatno proizilaze iz očekivanja da će primedbe biti
povoljne, ali i iz želje da se unapredi vlastiti rad. Ali, rezultati rada mogu biti promenljivi,
a sposobnosti su relativno stabilne, pa to može biti razlog zašto ljudi mnogo ređe traže
fidbek o samoj sposobnosti. Retko ko će od kolega tražiti mišljenje o tome da li poseduje
kvalitete za psihologa ili ima sposobnosti da postane pisac, ali može tražiti fidbek za
seminarski rad pre njegove predaje.

6
 2. Samohendikepirajuće strategije

Strategija koja je u najvećoj meri ispitivana u različitim istraživanjima i koja može

da posluži kao okvir za tumačenje različitih disfunkcionalnih obrazaca ponašanja
(Baumeister et al., 1990; Berglas & Jones, 1978; Smith et al., 1983) jeste
samohendikepiranje. Termin samohendikepirajuće strategije prvi su upotrebili Berglas i
Džons (Berglas & Jones, 1978), objašnjavajući ponašanje ispitanika u jednom
eksperimentu. Oni su ispitanike najpre podelili u dve grupe. Prvoj grupi su dali relativno
lake zadatke, kako bi osigurali da će ispitanici biti uspešni, dok su drugoj grupi dali
nerešive zadatke kako bi ispitanici imali doživljaj neuspešnosti. Zatim je obema grupama
najavljeno rešavanje novog zadatka. Usledila je i instrukcija da se ispituje uticaj dva nova
leka na sposobnost na tom zadatku, uz kratko objašnjenje efekata koje bi lekovi trebalo
da imaju – jedan pozitivan, a drugi negativan efekat na izvođenje zadatka. Subjekti su
mogli da biraju koji će lek da koriste. Članovi grupe koja je prethodno rešavala nerešive
zadatke, te su imali doživljaj neuspešnosti, birali su lek koji otežava izvođenje zadatka.
Berglas i Džons (Berglas & Jones, 1978) su ovaj rezultat protumačili kao pokušaj osobe da
smanji pretnju samopoštovanju aktivnim traženjem ili stvaranjem otežavajućih faktora
koji se povezuju sa izvođenjem određene aktivnosti i tako obezbede uzročno objašnjenje
mogućeg neuspeha. Osnovni cilj je da se potencijalni neuspeh kasnije može pripisati tim
otežavajućim faktorima, a ne nedostatku sposobnosti.
Mnogi autori su ponavljali sličan nacrt istraživanja sa neki drugim varijablama,
kao što su upotreba alkohola, slušanje muzike i sl., (Arkin & Baumgardner, 1985) i
dobijali slične rezultate.
Pokazalo se da je cilj samohendikepirajućih strategija da se smanji uloga vlastitih
sposobnosti kao uzroka negativnog fidbeka, a uveća uloga sposobnosti kao uzroka
pozitivnog fidbeka. U idealnim uslovima, izabrana prepreka trebalo bi da može da se
poveže sa neuspehom, ali da zapravo služi kao minimalna prepreka ka uspehu.
Strategije samohendikepiranja ljudi su skloni da koriste u velikom broju
svakodnevnih situacija. Na primer, kada se student pre ispita žali da je malo učio jer je
bio zauzet, on koristi strategiju samohendikepiranja. Ako bi se desilo da padne na ispitu,
ima opravdanje u maloj količini vremena za učenje, a ako bi položio, pa još sa dobrom
ocenom, pokazao bi kako ima visoke sposobnosti, jer je uspeo uprkos preprekama.
Termin samohendikepiranje nema patološko značenje. Dosadašnja istraživanja
pokazuju da su svi ljudi skloni, posebno u prisustvu drugih i kada postoji pretnja
njihovom samopoštovanju, da pribegnu ovoj strategiji. O patološkom karakteru
samohendikepiranja može se govoriti kada se ono primenjuje i bez prisustva drugih ljudi
i kada poprima hroničan karakter. Naime, prema mišljenju nekih autora
samohendikepiranjem se može objasniti mnogo disfunkcionalnih ponašanja, kao što su
zloupotreba alkohola i droga (Arkin & Baumgardner, 1985; Brown, 1991), ali i razne vrste
hipohondrijskih žalbi (Smith et al., 1983), gojaznost (Baumeister et al., 1990) i dr.
Hendikepi, tj. prepreke koje osoba kreira, mogu biti unutrašnji, kao što su
zloupotreba supstanci ili smanjeni napori u vezi sa nekim ciljem ili zadatkom, ili
spoljašnji, kao što su biranje teškog cilja ili biranje loših uslova za obavljanje zadatka.
Nezgoda sa unutrašnjim hendikepima je što mogu imati preveliku cenu, dok spoljašnji
često mogu izgledati neubedljivo.

7
 Kognitivne strategije za suočavanje sa negativnim fidbekom

Direktno izbegavanje negativnog fidbeka i samohendikepirajuće strategije

smatraju se za proaktivne taktike ponašanja koje osobe razvijaju da smanje verovatnoću
suočavanja sa negativnim informacijama o sebi. Ove strategije koriste se onda kada se
anticipira negativni fidbek, i one ne garantuju da će on, u tim ili nekim drugim
okolnostima, biti izbegnut. Često je negativan fidbek neočekivan, kao u slučaju kada se
očekuje uspeh, a dogodi se suprotno.
Umesto da osoba pasivno prihvata neuspeh, počinje da se oslanja na niz
kognitivnih strategija za suočavanje sa negativnim fidbekom. Ove strategije uključuju
selektivnost u interpretaciji, pristupanju, pamćenju i objašnjenju negativne informacije o
sebi.
U mnogim slučajevima fidbek koji ljudi dobijaju je dvosmislen. Istraživanje koje su
sproveli Dikman i Volpičeli (Dykman & Volpiceli, 1983) sugeriše da je većina ljudi sklona
da dvosmislen fidbek interpretira kao pozitivan. Autori su svakom ispitaniku davali
pozitivan, negativan i dvosmislen fidbek u odnosu na neki zadatak koji su obavljali.
Ispitanici su dvosmislen fidbek interpretirali kao pozitivan. Ova tendencija nije uočena
jedino kod depresivnih ispitanika.
Jedan od načina na koji se takve tendencije mogu tumačiti je pojam selektivne
pažnje. Koncept selektivne pažnje razvijen je u kontekstu kognitivne psihologije i odnosi
se na tendenciju da se pažnja usmerava samo na jedan deo okruženja (Broadbent, 1957
prema Vitale et al., 2005). Tako se pažnja osobe može usmeriti samo na jedan deo
informacija koje dobija o sopstvenom postignuću. Takođe, ljudi su skloni da u većoj meri
pamte pozitivan od negativnog fidbeka (Greenwald, 1980) i to je selektivno pamćenje.
Istraživanja koja se bave pitanjem selektivne pažnje i pamćenja ukazuju na tendenciju
ljudi da, od niza informacija koje dobiju u vezi sa obavljenim zadatkom, većina ispolji
sklonost ka obraćanju pažnje na pozitivne aspekte, zanemarujući negativne.
U eksperimentima u kojima je manipulisano davanjem informacija o tačnom
obavljanju zadatka, rezultati su potvrđivali hipotezu o postojanju selektivnog pamćenja.
Naime, ispitanici uglavnom bolje pamte zadatke koje su tačno rešili od netačno rešenih
zadataka. Takođe, ako se u nizu pohvala dobije nekoliko kritika, ispitanici su skloniji da
svoju aktivnost proglase kao uspešnu (Greenwald, 1980).

Strategije za minimiziranje uticaja negativnog fidbeka – strategije „kontrole

štete“
Ljudi nikada ne mogu u potpunosti da se obezbede od dobijanja negativnog
fidbeka. Zbog toga moraju da razviju i strategije koje podrazumevaju „kontrolu štete”, tj.
prihvatanje „dozvoljenog paketa nekompetentnosti”. To znači da ljudi spremno
prihvataju da imaju ograničenja. Većina ljudi to radi na način koji osigurava minimalnu
štetu za njihovo samopoštovanje. Jedan od načina na koji osoba može umanjiti uticaj
vlastitih ograničenja jeste umanjivanje njihovog značaja. U prilog ovoj pretpostavci,
dobijene su visoke korelacije između pripisivanja sebi određenog atributa i opažene
važnosti tog atributa. Na primer, oni koji veruju da su intelektualno nadareni, ali nevešti
u socijalnim situacijama, mogu verovati da su intelektualne sposobnosti važnije od
socijalnih veština. U pitanju je strategija koja se naziva selektivna važnost (Brown, 1991).

8
 Blisko povezana sa prethodnom strategijom jeste i tendencija da se preteruje u
navođenju broja osoba koje imaju isto ograničenje, odnosno sklonost da se sopstveni
nedostaci smatraju uobičajenim. U pitanju je selektivni konsenzus. Kembel (Campbell,
1986 prema Brown, 1991) je pronašao da, iako osobe potcenjuju konsenzus u vezi sa
sopstvenim opaženim sposobnostima (Mali broj ljudi može da reši ukrštenicu tako brzo
kao ja!), oni precenjuju konsenzus za opažene nedostatke (Mnogi ljudi imaju problema
sa matematikom). Posmatranje vlastitih nedostataka kao uobičajenih omogućuje da
negativni uticaj nedostatka bude ublažen.
Još jedna važna taktika u ovom kontekstu je poređenje sa gorim od sebe. Ova
taktika uključuje poređenje sa osobama koje su na neki način gore po nekoj osobini ili
ponašanju. Usredsređivanjem na osobe koje su „gore”, situacija u kojoj se čovek nalazi
može da mu izgleda bolje. Novija istraživanja pokazuju da je i poređenje sa osobama
koje su u goroj situaciji ili stanju adaptivna strategija za suočavanje sa izuzetno
neprijatnim događajima. Na primer, većina žena sa rakom dojke u jednom od istraživanja
(Wood et al., 1985 prema Brown, 1991) poredila je svoje stanje sa pacijentkinjama koje
imaju teži oblik bolesti. One koje su primenjivale ovu strategiju imale su više skorove na
skalama psihološke prilagođenosti.
Poslednja od strategija za minimizovanje negativnog fidbeka je uživanje na tuđim
lovorikama (Brown, 1991). Osoba može da uveća sopstvenu vrednost posle neuspeha
time što će naglasiti vezu sa onima koji su na neki način napredniji ili bolji. Naglašavanje
svoje povezanosti sa uspešnim osobama čini se da predstavlja dodatni metod za
minimizovanje štete koju je neuspeh proizveo na osećaj vlastite vrednosti.

Iluzije samopoboljšanja i slični mehanizmi

Najčešće se veliki broj mehanizama koji su prikazani može posmatrati kao

povezan sa mehanizmima odbrane. Najvažnija sličnost je da i iluzije i mehanizmi odbrane
pomažu osobi u zaštiti samopoštovanja. Međutim, postoje ipak i neke konceptualne
razlike koje se javljaju između ovih pojmova. Prema psihoanalitičkim tumačenjima,
primena mehanizama odbrane rukovođena je željom da se izbegne bol i da se redukuje
anksioznost (Frojd, 1923/1986a). Mehanizmi odbrane predstavljaju odgovor na
percipiranu opasnost. Otud ime odbrana. Nasuprot tome, iluzije samopoboljšanja izgleda
da imaju funkciju i zaštite, ali i uvećanja samopoštovanja. One po svojoj prirodi mogu biti
i „ofanzivne“, a ne samo defanzivne (Brown, 1991).
Druga važna razlika usmerena je na ulogu nesvesnih procesa. Prema
psihoanalitičkoj teoriji, mehanizmi odbrane moraju biti nesvesni da bi bili efikasni. Ovo,
izgleda, nije slučaj sa iluzijama. Na primer, osoba može biti u potpunosti svesna činjenice
da se bolje oseća u vezi sa svojom sposobnošću da igra tenis ako igra samo sa onima koje
uvek pobeđuje - efikasnost ove iluzije neće biti umanjena ako je svesna.
U vezi sa svakom od navedenih iluzija postoji i određena opasnost ili rizik prilikom
primene. Na primer, preterano pozitivno viđenje sebe može da dovede do toga da osoba
teži ciljevima koji su daleko iznad njenih mogućnosti, preterani osećaj kontrole može
dovesti do toga da osoba okrivljuje sebe za negativne ishode koji su izvan njene kontrole,
preterani optimizam može dovesti do toga da osoba smanji svoj oprez prema nekim
bolestima, čime će umanjiti verovatnoću preuzimanja adekvatnih preventivnih mera
(Brown, 1991).
Takođe, jasno je da osobe koje imaju neke psihološke poremećaje takođe mogu
manifestovati iluzije ili strategije za njihovo održavanje. Ta činjenica se često previđa

9
(Talyor & Brown, 1994). Preterano korišćenje bilo koje od strategija za održavanje iluzija
samopoboljšanja može uticati na probleme u procesu prilagođavanja osobe.
Kod zdravih ljudi, verovatnije je da su dobiti od iluzija u prednosti nad rizicima,
posebno u kontekstu uticaja koji one ostvaruju na psihološku prilagođenost individue.
Međutim, istraživanja u vezi sa tim pitanjem još uvek nema u dovoljnoj meri.
Na kraju, može se opet postaviti pitanje koja je ispravna veza između slike o sebi i
„stvarnog” selfa. Odgovor na ovo pitanje izgleda da glasi: ispravan odnos je onaj u kom
je slika o sebi svetlija, vedrija i lepša, nego što je to „stvarni” self. Iluzije su verovatno
najefikasnije kada su samo malo pozitivnije nego što to realno može da se potvrdi
(Baumeister, 1997).

10
 SOCIJALNA PERCEPCIJA

Oblast socijalne percepcije bavi se opažanjem osoba i interpersonalnih odnosa. Dve velike
oblasti istraživanja su istraživanja uticaja socijalnih i socijalno-psiholoških činilaca na proces
opažanja i istraživanja opažanja socijalnih objekata i zbivanja.

Osnovni mehanizam socijalne interakcije je međusobno opažanje aktera i on se manifestuje

kao opažanje osoba i njihovih međusobnih odnosa, sa ciljem da se drugi ljudi upoznaju i
razumeju. Socijalna percepcija je jedna od najaktivnijih oblasti istraživanja u socijalnoj
psihologiji, što je rezultat važnosti ovih procesa u svakodnevnom životu ljudi: opažanje osoba
je aktivnost kojom se ljudi svakodnevno bave i koja utiče na njihove odnose sa drugim
ljudima. Utvrđivanje osobina drugih ljudi omogućava predviđanje njihovog ponašanja što
pomaže ostvarenju sopstvenih ciljeva.

Proces putem kog se dolazi do sudova o drugim ljudima (njihovim namerama i ponašanju)
naziva se formiranje impresija. Kada se ocenjuje kakav je neko, osobine se ne opažaju
neposredno putem čula, nego se o njima zaključuje na osnovu složenih kognitivnih procesa,
tako da je opažanje drugih osoba više zakjučivanje o njima nego neposredno opažanje.

Dve osobe ne vide treću na isti način: na to utiču različiti činioci kao što su razlike između
posmatrača, njihov odnos sa opaženom osobom, kao i posmatrana osoba. Po nekim
autorima, svojstva koja opažač pridaje drugima više govore o njemu i njegovom stavu prema
opaženoj osobi, nego o samoj toj osobi, pošto ljudi zapažaju osobine koje su njima samima
važne. Ipak, postoji i podudarnost među posmatračima, što je verovatno rezultat primarne
socijabilnosti (osetljivosti na socijalne draži i težnje za kontaktima sa drugima), pripadanja
istoj kulturi, sličnosti sa posmatranom osobom itd.

Postoje tri tendencije pri formiranju impresije o drugoj osobi:

1. Drugoj osobi se pripisuje namera, osoba je izvor akcija koje sa određenom svrhom
vrši
2. ocenjivanoj osobi se pridaju relativno trajni dispozicioni kvaliteti (ljudi se ne
zadovoljavaju konstatacijom da osobu nešto samo trenutno karakteriše, već nastoje
da utvrde njene trajne karakteristike ličnosti)
3. postoji tendencija ka usklađivanju podataka o osobi da bi se stvorila celovita slika.

AŠOVA ISTRAŽIVANJA FORMIRANJA PRVE IMPRESIJE

Aš se bavio proučavanjem kognitivne strane impresija koje se formiraju o osobama. Prvi

korak u saznavanju drugih osoba je opažanje njihove akcije, pri čemu se o osobi misli kao o
uzroku, a o akciji kao posledici. Osobi se pripisuju svojstva njenog postupka, npr. ako je
postupak ocenjen kao plemenit, osoba se ocenjuje kao plemenita. Pored personalnih,
posmatrač opaženu akciju može pripisati i sredinskim uslovima, u zavisnosti od toga koliko
opažanoj osobi sredina daje slobode. U većini slučajeva posmatrač ipak posmatra osobu kao
uzrok, i to apsolutni uzrok.

1
Viđenje druge osobe je sređeno i organizovano. Na osnovu veoma malo informacija o drugoj
osobi se formira impresija koja je, mada često nepotpuna, nesavršena i verovatno netačna,
dosta stabilna i na koju se ljudi s poverenjem oslanjaju. Aš tvrdi da je ovo rezultat činjenice
da je formiranje impresija preduslov društvenog života.

PRISTRASNOSTI U OPAŽANJU OSOBA

Kao tema mnogih istraživanja pojavljuje se pitanje tačnosti opažanja, pri čemu se radi o
subjektivnoj tačnosti pošto je neposredno utvrđivanje tačnosti opažanja osoba neizvodljivo.
Tačnost se, prema nekim autorima, može proceniti preko slaganja procena većeg broja
procenjivača. Veliku pažnju istraživači su posvetili činiocima za koje se pretpostavlja da utiču
na tačnost i koji su vezani za posmatrača, opaženu osobu, njihov odnos ili kontekst u kojem
se opažanje odvija.

Argajl navodi neke od glavnih izvora pristrasnosti u opažanju osoba:

1. pretpostavka da se ljudi na isti način ponašaju i u drugim situacijama, odnosno
zanemarivanje situacionih uzroka ponašanja
2. preterani trud da se konstruiše dosledna slika o drugoj osobi – obično posmatrač ne
prepoznaje mogućnost da neko može biti istovremeno npr. inteligentan i lenj, i
suzdržan i velikodušan...
3. prevelik uticaj prve impresije
4. pozitivnija ocena ljudi koje procenjivači smatraju sličnijim sebi
5. prevelik uticaj opaženih negativnih karakteristika drugih na utisak o njima
6. pravljenje konstantnih grešaka (npr. tendencija da se mnogi ljudi opažaju kao
agresivni)
7. nedovoljno obraćanje pažnje na druge

S obzirom da se impresije o drugim često formiraju na osnovu veoma malog broja

informacija i veoma brzo, posebna pažnja se posvećuje najupadljivijim karakterisitkama
osobe. O osobi se zaključuje i na osnovu pripadnosti grupi u koju je klasifikovana, a na ceo
proces utiče iskustvo. Prema nekim shvatanjima, impresije o drugima više govore o
posmatraču nego o opaženoj osobi.

Začuđujuća je brzina kojom dolazi do formiranja slike o drugoj osobi.

Primetna je i tendencija precenjivanja doslednosti ličnosti: ako se dogodi da se poznata

osoba ponaša različito od očekivanja posmatrača, on pokušava da sačuva svoja uverenja
smatrajući da nešto trenutno nije u redu sa tom osobom, ali ne dovodi u sumnju svoje
pretpostavke ili interpretacije.

Implicitne teorije ličnosti (teorije koje imaju svi ljudi) predstavljaju niz pretpostavki o
ljudskoj prirodi, o tome koje su osobine suštinske, kako su povezane, kada i kako se

2
ispoljavaju. Te pretpostavke funkcionišu kao povećana gotovost (spremnosti) ili pripravnost
za određeni način opažanja, zapamćivanja, ocenjivanja, zaključivanja itd. Osoba ne mora da
ih bude svesna, zato se i nazivaju implicitne teorije. Jedna od glavnih tema oko koje se
formiraju te implicitne teorije je pitanje međusobne povezanosti osobina. Ako se opazi bar
jedna ili nekoliko osobina, implicitna teorija ličnosti omogućuje procenjivaču da zaključi i o
drugim dispozicijama za koje veruje da su sa njom povezane. Implicitne teorije ličnosti su
tako vrsta stereotipa. One nastaju, između ostalog, kroz učenje jezika, jer tokom tog procesa
učimo ne samo reči koje su nazivi pojedinih osobina, nego i karakterisitčne odnose među
značenjima tih reči. Jedinstveno iskustvo upravlja time na koje osobine će se obratiti pažnja
prilikom formiranja impresije.

Rana istraživanja implicitnih teorija ličnosti bila su usmerena na tendenciju ljudi da opažaju
druge kao nosioce određene karakteristike i pretpostavku da on ili ona poseduje hipotetički
povezane karakteristike. Na primer, ako neku osobu opažamo kao inteligentnu, koja je
verovatnoća da ćemo je posmatrati kao toplu, plemenitu ili aktivnu?

Istraživanja su takođe bila usmerena na opšte dimenzije koje ljudi koriste u opažanju drugih.
Drugim rečima, istraživači su postavili pitanje koje su osnovne i opšte karakteristike procene
drugih, šta je osnovno i najznačajnije prilikom opažanja i zaključivanja o drugim ljudima. Tri
dimenzije su se pokazale najopštijim:
1. evaluacija (u kom obimu su ljudi dobri ili loši?),
2. aktivnost (u kom obimu su ljudi aktivni ili pasivni?) i
3. potencija (u kom obimu su ljudi jaki ili slabi?)

Rosenberg je pronašao dimenziju evalucije (dobro-loše) u kategorisanju ljudi. Drugim

rečima, jasan sastavni deo našeg opažanja sebe i drugih je određivanje da li nam se neko
sviđa ili nam se ne sviđa i odluka da li se osećamo dobro u vezi sa osobom koju opažamo.
Rosenberg je takođe pronašao da to evaluativno procenjivanje izgleda bazirano na dve
stvari - socijalnom procenjivanju (da li prihvatamo drugu osobu i u kojoj meri želimo bliskost
sa njom) i procenivanju kompetencije (da li je osoba uspešna, sposobna ili kompetentna u
nekoj oblasti).

Ljudi imaju tendenciju da osobu ocenjuju pozitivno ako poseduje jednu osobinu koju
smatraju pozitivnom i negativno ako ima jednu crtu koju smatraju negativnom. Ova
tendencija da se ličnost osobe opaža kao skup poželjnih-nepoželjnih osobina naziva se halo
efekat. Halo efekat se javlja u slučajevima kada postoji potreba da se oceni veći broj osobina
druge osobe. Da bi došli do usklađene procene, procenjivači sve procene okreću u istom
smeru s obzirom na njihovu poželjnost ili nepoželjnost.

Nastanak halo efekta je uočljiv u sledećim situacijama:

1. kada procenjivač svoje procene zasniva na nedovoljnom uzorku ponašanja ili drugih
podataka, tada se oslanja na svoju opštu impresiju o osobi
2. kada postoji nedovoljna pažnja procenjivača

3
 3. kada se javi kognitivno iskrivljavanje informacija u procesu zapamćivanja i
reprodukcije
4. kada je potrebno procenjivanje osobina koje nisu dovoljno jasno definisane
ponašanjem, koje su više definisane apstraktno

VEROVANJA O UZROCIMA I KONTROLI DOGAĐAJA

Roter je 1966. postavio koncept lokusa kontrole. Svodi se na pitanje da li osoba veruje da su
ishodi ili potkrepljenja pod unutrašnjom kontrolom, da ona može uticati na njih (unutrašnji ili
internalni lokus kontrole), ili veruje da su oni pod spoljašnjom kontrolom, odnosno pod
uticajem nekih sila nad kojim ona nema nikakvu kontrolu (spoljašnji ili eksternalni lokus
kontrole). Drugačije rečeno, lokus kontrole se odnosi na uopšteno uverenje o ličnoj
odgovornosti za različite ishode nasuprot verovanju da ta lična odgovornost ne postoji, da su
događaji van mogućnosti kontrole individue. Roter je razvio je skalu lokusa kontrole,
pretpostavivši da je to generalizovani konstrukt, da će ljudi koji su internalni u vezi sa jedni
ishodom biti internalni u vezi sa svim ishodima.

ATRIBUCIJE

Atribucija u užem smislu je pripisivanje uzroka zbivanjima, pre svega uzroka tuđeg i vlastitog
ponašanja.

DIMENZIJE ATRIBUCIJA KAO PRIPISIVANJA UZROKA DOGAĐAJIMA

Vajnerov model atribucija. Vajnerov model predstavlja osnovu savremenih teorija atribucija.
Vajner je razvio taksonomiju (klasifikaciju) uzroka, opisujući njihove istaknute karakteristike
pomoću tri dimenzije: lokus, stabilnost i kontrolabilnost. Lokus se odnosi na pripisivanje
uzroka internalnim ili eksternalnim faktorima (treba napomenuti da ovo nije isto što i lokus
kontrole, jer je lokus kontrole generalizovani pojam, dok se ovde lokus odnosi na pripisivanje
spoljašnjeg ili unutrašnjeg uzroka određenom događaju). Internalni uzrok je, npr., određeno
svojstvo ličnosti, a eksternalni neko svojstvo situacije. Stabilnost odražava procenu trajanja
uzroka, te oni mogu biti procenjeni kao stabilni i nestabilni. Stabilan uzrok je, na primer,
sposobnost, dok je uloženi trud u konkretnoj situaciji manje stabilan, promenljiv uzrok.
Kontrolabilnost se odnosi na stepen voljnog uticaja koji može biti ispoljen nad uzrokom, i u
skladu sa tim individua može procenjivati da nad njim ima ili nema kontrolu. Postoje
internalni faktori koji su podložni ličnoj kontroli i oni koji nisu, a takođe i eksternalni.

4
 ATRIBUCIONI STILOVI

Selidžman i saradnici sugerišu da postoje individualne razlike u karakterističnom načinu na

koji ljudi objašnjavaju loše dogadjaje. Prema ovom modelu, kada ljudi iskuse neprijatan
događaj, pitaju se zašto se on desio? Razlozi koje oni pripisuju takvim događajima mogu biti
analizirani duž tri nezavisne dimenzije: internalno-eksternalno, stabilno-nestabilno i
globalno-specifično. Autori postuliraju dimenziju globalnost (koja se odnosi na to da li je
uzrok specifičan za određeno područje života osobe ili ima uticaja na različite aspekte njenog
funkcionisanja) a isključuju kontrolabilnost, koju je Vajner smatrao važnom. Za razliku od
Vajnera, ovi autori smatraju da je kontrolabilnost (i nekontrolabilnost) karakteristika
događaja, a ne atribucije. Model predviđa da su individue koje obično prave internalna,
stabilna i globalna objašnjenja za loše događaje sklonije da nakon njih postanu depresivne,
od onih koje prave eksternalna, nestabilna i specifična objašnjenja.

Model određuje posebnu ulogu svake atribucione dimenzije u nastanku depresije i

bespomoćnosti. Prvo, ako osoba veruje da nešto u njemu ili njoj uzrokuje loše dogadjaje
(internalno objašnjenje kao što je " Ja sam kriv"), pokazivaće manje samopoštovanje u
reagovanju na loše dogadjaje. Drugo, ako se objašnjenja odvijaju pomoću uzroka koji su
trajni (stabilna objašnjanja kao što je "To će se uvek dešavati"), ona mogu biti razlog za duže
trajanje depresivnih simptoma. Na kraju, ako osoba veruje da će taj uzrok delovati na mnoge
aspekte njenog života (globalna objašnjenja kao što je "Sve je u haosu"), bespomoćnost će se
generalizovati. Individue koje obično prave internalne, stabilne i globalne atribucije u vezi sa
negativnim događajima (na primer "Ja uvek sve zabrljam") mogu imati pesimistički
eksplanatorni stil (Abramson i sar., 1978), i ispoljavaće veći rizik za razvoj kognitivnih,
motivacionih i emocionalnih deficita karakterističnih za depresiju kad god se suoče sa važnim
negativnim dogadjajem. Nasuprot tome, osobe koje prave eksternalna, nestabilna i
specifična objašnjenja loših dogadjaja nisu sklone da gube samopoštovanje. Tako ispoljavaju
prolazne emocionalne reakcije na taj dogadjaj.

Peterson i Selidžmen navode da ljudi mogu imati pesimistički, odnosno optimistički

atribucioni stil.
- Pesimistički atribucioni stil: Uzroci negativnih događaja vide se kao internalni, stabilni
i globalni, a pozitivni događaji se tretiraju kao slučajnosti, tj. kao eksternalni,
nestabilni i specifični; ovakav stil karakterističan je za depresivne osobe
- Optimistički atribucioni stil: suprotan, osobe ne gube samopoštovanje kada dožive
nešto loše, jer neuspeh pripisuju eksternalnim i nestabilnim faktorima; ovaj stil
uobičajen je kod normalne populacije, predstavlja pristrasnost u službi osobe.

Interpersonalne atribucije

Interpersonalne odnose čovek razvija tokom celog života. Upravo u kontekstu bliskih odnosa,
sa roditeljima, rođacima, prijateljima, individua uči kako da bude humano, socijalno biće.
Važnost i priroda takvih odnosa u društvu ogleda se i u vrsti informacija vezanih za bliske

5
veze, a koje mogu svakodnevno da se konzumiraju putem TV serija, filmova, časopisa, lake i
teže literature. Nije čudno onda da ljudi misle o ličnim odnosima i razvijaju vlastite teorije o
specifičnim vezama na koje su upućeni tokom života, kao i o interpersonalnim odnosima
uopšte. Imajući potrebu za kontrolom i predikcijom životnih događaja, nije iznenađujuće da
ljudi mnogo vremena provode pokušavajući da objasne vlastito i tuđe ponašanje. Pokazalo
se da su ljudi skloni pristrasnostima u vezi sa objašnjenjem događaja i da se te predrasude
odražavaju na ponašanje.

Pristrasnosti u atribucionim procesima

Fundamentalna atribuciona pristrasnost: Fundamentalna atribuciona pristrasnost opisana

je kao tendencija da se potcenjuje važnost situacionih faktora, a precenjuje stepen u kom
ponašanje i njegove posledice odražavaju osobine posmatrane osobe (Pennignton,1986;
Hewstone,1989)

Razlike učesnik - posmatrač: Džons i Nisbet su došli do zaključka da "postoji tendencija

učesnika ili aktera da atribuira svoje akcije situacionim uzrocima, dok posmatrači imaju
tendenciju da atribuiraju iste akcije stabilnim ličnim dispozicijama". Serija eksperimentalnih
studija pokazala je da bolje poznavanje između učesnika i posmatrača, kao i postojanje
simpatije, utiču na tendenciju da se posmatrano ponašanje pripisuje manje dispozicijama, a
više situacionim faktorima. Pozitivno ponašanje partnera, prijatelja, deteta, više se pripisuje
osobinama ličnosti, a negativno spoljašnjim okolnostima.

"Self-serving bias" ili hedonistička atribuciona pristrasnost: Odnosi se na činjenicu da je

većina ljudi sklona da vlastite uspehe tumači internalnim uzrocima, a neuspehe eksternalnim
(Pennignton,1986; Hewstone,1989;Gordon, 1989; Weary,1979). Postoje dve vrste
samoslužećih ili hedonističkih pristrasnosti: samouvećavajuće (self-enhancing) i samozaštitne
(self-protecting). Samouvećavajuće pristrasnosti odnose se na atribuiranje uspeha
internalnim, a samozaštitne na atribuiranje neuspeha eksternalnim uzrocima. Weary je
sugerisala da samouvećavajuće pristrasnosti služe održavanju relativno visokog nivoa
pozitivnih emocija, dok samozaštitne služe smanjenju višeg nivoa negativnih emocija vezanih
za određeno ponašanje ili ishod.

"Self-serving" pristrasnosti imaju tri osnovne funkcije:

1. Kontrolna funkcija. Objašnjenja događaja služe uspostavljanju kognitivne kontrole

nad prošlim i sadašnjim događajima, kao i anticipaciji budućih. Čak i kada je opažanje
kontrole iluzorno, ono povećava nadu i uvećava vlastitu sposobnost za suočavanje sa
neprijatnim stimulusom.
2. Funkcija samopoštovanja. Visoko samopoštovanje je osnova emocionalnog
blagostanja i njegova funkcija odražava se u ljudskoj potrebi da zaštiti, dokaže ili
uveća osećanje lične vrednosti i efikasnosti. Atribucije za pozitivne i negativne
događaje povezane su sa samopoštovanjem. Kada se pozitivne posledice atribuiraju

6
 internalnim uzrocima, a negativne eksternalnim, postoji osnova za održavanje i
uvećanje samopoštovanja.
3. Funkcija samopredstavljanja. Ljudi mogu imati potencijalnu kontrolu nad načinom
na koji ih posmatraju drugi. Ta kontrola ostvaruje se putem komunikacije i atribucija
kojima se postiže odobravanje i izbegava osuda okoline.

Atribucije su važan i neodvojiv deo socijalne interakcije. Uobličavajući zaključivanje o

drugim ljudima, čovek istovremeno modifikuje i vlastito ponašanje u skladu sa očekivanjima
drugih važnih osoba, ili sa normama užeg i šireg socijalnog okruženja.

Atribucije u bliskim interpersonalnim odnosima

Karakteristike atribucija koje individua pravi u odnosu na nepoznate osobe razlikuju se od

onih koje su usmerene na bliske osobe, kao što su prijatelji, partner ili dete. Čovek ima
tendenciju da pravi više internalne atribucije za pozitivno ponašanje prijatelja ili rođaka nego
nepoznate osobe.

U problematičnim vezama akter pokazuje tendenciju da vlastito negativno ponašanje pravda

spoljašnjim faktorima, a partnerovo osobinama ličnosti (Fincham, 1987;1988). Ovi nalazi
ukazali su na značajan udeo procesa atribuiranja vlastitog i partnerovog ponašanja u stepenu
zadovoljstva vezom. U kontekstu u kom nema konflikata, nisu pronađeni ovakvi atribucioni
obrasci.

Atribucioni procesi proučavani su i u kontekstu odnosa roditelj - dete. Batler i saradnici

analizirali su atribucije majki čija deca imaju enurezu (enureza: noćno mokrenje na uzrastu
višem od 4 godine) i pronašli da je većina majki enurezu atribuirala internalnim i
nekontrolabilnim uzrocima - detetovim karakteristikama na koje samo ne može uticati.
Majke koje su smatrale da je problem kontrolabilan za dete pokazale su manju toleranciju za
enurezu.

Roditelji čija deca ispoljavaju probleme u ponašanju atribuiraju njihovo ponašanje različito
od kontrolnih grupa roditelja, što se pokazalo u nizu istraživanja. Majke koje zlostavljaju
svoju decu atribuiraju njihovo negativno ponašanje internalnim i stabilnim faktorima, a
pozitivno ponašanje eksternalnim i nestabilnim uzrocima. Teorijski, internalne i stabilne
atribucije za detetovo nepoželjno ponašanje mogu uticati na pojavu osećanja beznadežnosti
i nedostatak napora usmerenog na promenu tog ponašanja. Iz atribucione perspektive,
hostilnost i kriticizam predstavljaju osnovu za kauzalna verovanja koja naglašavaju detetovu
kontrolu nad, i odgovornost za vlastito negativno ponašanje.

Deca usvajaju atribucioni stil od značajnih drugih, kroz učenje po modelu. Postoji pozitivna
korelacija izmedju tipičnih atribucija koje prave značajni drugi (obično roditelji) i detetovih.
Selidžmen iznosi neke podatke u vezi sa ovom hipotezom. Pošto su u istraživanju dobijeni

7
rezultati koji idu u prilog visokoj korelaciji izmedju depresivnih simptoma i atribucionog stila
deteta, autori su pokušali da odgovore i na pitanje "Da li deca uče atribucioni stil od svojih
roditelja?". Pokazalo se da atribucije majke za loše događaje koreliraju sa atribucionim stilom
deteta (r=0,39).

Atribucioni stil zavisi i od atribucija koje značajni drugi (uglavnom roditelji) obično prave za
detetovo ponašanje. Drugim rečima, deca nauče da implicitno ili eksplicitno prave iste
atribucije za vlastito ponašanje, kao što značajni drugi prave za njihovo ponašanje. Npr. deca
roditelja koji često krive dete za neuspeh uglavnom pokazuju dodatnu neefikasnost nakon
neuspeha i atribucioni stil koji odgovara naučenoj bespomoćnosti.

Kauzalne atribucije su važan aspekt stereotipa. Na primer, postoji opšta tendencija da se

uspeh koji postižu muškarci i neuspeh koji dožive žene tumači sposobnostima, dok se
neuspeh kod muškaraca i uspeh kod žena atribuira srećom ili uloženim trudom.

Atribucije i pol

Brojne studije su dokumentovale da su žene sklonije atribucionom stilu koji se obično

pronalazi kod depresivnih osoba. Pretpostavlja se da je poreklo ovih razlika u atribucionim
stilovima vezano za faktore socijalnog učenja kao što su polni stereotipi i diferencirani
evaluativni feedback-ovi od roditelja i učitelja. Istraživanja sugerišu da žene pokazuju
tendenciju da atribuiraju negativne događaje internalnim, stabilnim i globalnim uzrocima,
dok muškarci atribuiraju negativne događaje eksternalnim, nestabilnim i specifičnim
uzrocima.

Kada su u pitanju deca, brojne studije pronalaze da devojčice imaju maladaptivnije

eksplanatorne stilove za uspehe i neuspehe nego dečaci. Međutim, neka istraživanja ne
pokazuju polne razlike, a sve su brojnije novije studije koje pokazuju maladaptivnije,
pesimističnije eksplanatorne stilove kod dečaka.

Kada se uzme u obzir činjenica da dečaci obično imaju manji učinak u situacijama postignuća,
nije iznenađujuće da se dečaci pokazuju pesimističnijim. Ranije tvrdnje da devojčice imaju
pesimističnije atribucije u situacijama postignuća nego dečaci i da lakše odustaju i postaju
bespomoćne, zapravo nisu odgovarale podacima da su devojčice u osnovnoj školi uspešnije
od dečaka. Pitanje je, zato, da li devojčice postaju pesimističnije kasnije i, ako je tako, zašto?
Rezultati istraživanja sugerišu preokret u smeru polnih razlika u depresiji između 11 i 13
godina (što je u vezi sa polnim razlikama u atribucionim stilovima). Podaci takođe sugerišu da
i devojčice i dečaci postaju pesimističniji baš na ovom uzrastu, ali, dok dečaci postaju
optimističniji između 13 i 15 godina, devojčice nastavljaju da budu pesimistične i sa 15 kao
što su bile sa 13.