SOCIJALNA PERCEPCIJA

Oblast socijalne percepcije bavi se opažanjem osoba i interpersonalnih odnosa. Dve velike
oblasti istraživanja su istraživanja uticaja socijalnih i socijalno-psiholoških činilaca na proces
opažanja i istraživanja opažanja socijalnih objekata i zbivanja.

Osnovni mehanizam socijalne interakcije je međusobno opažanje aktera i on se manifestuje

kao opažanje osoba i njihovih međusobnih odnosa, sa ciljem da se drugi ljudi upoznaju i
razumeju. Socijalna percepcija je jedna od najaktivnijih oblasti istraživanja u socijalnoj
psihologiji, što je rezultat važnosti ovih procesa u svakodnevnom životu ljudi: opažanje osoba
je aktivnost kojom se ljudi svakodnevno bave i koja utiče na njihove odnose sa drugim
ljudima. Utvrđivanje osobina drugih ljudi omogućava predviđanje njihovog ponašanja što
pomaže ostvarenju sopstvenih ciljeva.

Proces putem kog se dolazi do sudova o drugim ljudima (njihovim namerama i ponašanju)
naziva se formiranje impresija. Kada se ocenjuje kakav je neko, osobine se ne opažaju
neposredno putem čula, nego se o njima zaključuje na osnovu složenih kognitivnih procesa,
tako da je opažanje drugih osoba više zakjučivanje o njima nego neposredno opažanje.

Dve osobe ne vide treću na isti način: na to utiču različiti činioci kao što su razlike između
posmatrača, njihov odnos sa opaženom osobom, kao i posmatrana osoba. Po nekim
autorima, svojstva koja opažač pridaje drugima više govore o njemu i njegovom stavu prema
opaženoj osobi, nego o samoj toj osobi, pošto ljudi zapažaju osobine koje su njima samima
važne. Ipak, postoji i podudarnost među posmatračima, što je verovatno rezultat primarne
socijabilnosti (osetljivosti na socijalne draži i težnje za kontaktima sa drugima), pripadanja
istoj kulturi, sličnosti sa posmatranom osobom itd.

Postoje tri tendencije pri formiranju impresije o drugoj osobi:

1. Drugoj osobi se pripisuje namera, osoba je izvor akcija koje sa određenom svrhom
vrši
2. ocenjivanoj osobi se pridaju relativno trajni dispozicioni kvaliteti (ljudi se ne
zadovoljavaju konstatacijom da osobu nešto samo trenutno karakteriše, već nastoje
da utvrde njene trajne karakteristike ličnosti)
3. postoji tendencija ka usklađivanju podataka o osobi da bi se stvorila celovita slika.

AŠOVA ISTRAŽIVANJA FORMIRANJA PRVE IMPRESIJE

Aš se bavio proučavanjem kognitivne strane impresija koje se formiraju o osobama. Prvi

korak u saznavanju drugih osoba je opažanje njihove akcije, pri čemu se o osobi misli kao o
uzroku, a o akciji kao posledici. Osobi se pripisuju svojstva njenog postupka, npr. ako je
postupak ocenjen kao plemenit, osoba se ocenjuje kao plemenita. Pored personalnih,
posmatrač opaženu akciju može pripisati i sredinskim uslovima, u zavisnosti od toga koliko
opažanoj osobi sredina daje slobode. U većini slučajeva posmatrač ipak posmatra osobu kao
uzrok, i to apsolutni uzrok.

1
Viđenje druge osobe je sređeno i organizovano. Na osnovu veoma malo informacija o drugoj
osobi se formira impresija koja je, mada često nepotpuna, nesavršena i verovatno netačna,
dosta stabilna i na koju se ljudi s poverenjem oslanjaju. Aš tvrdi da je ovo rezultat činjenice
da je formiranje impresija preduslov društvenog života.

PRISTRASNOSTI U OPAŽANJU OSOBA

Kao tema mnogih istraživanja pojavljuje se pitanje tačnosti opažanja, pri čemu se radi o
subjektivnoj tačnosti pošto je neposredno utvrđivanje tačnosti opažanja osoba neizvodljivo.
Tačnost se, prema nekim autorima, može proceniti preko slaganja procena većeg broja
procenjivača. Veliku pažnju istraživači su posvetili činiocima za koje se pretpostavlja da utiču
na tačnost i koji su vezani za posmatrača, opaženu osobu, njihov odnos ili kontekst u kojem
se opažanje odvija.

Argajl navodi neke od glavnih izvora pristrasnosti u opažanju osoba:

1. pretpostavka da se ljudi na isti način ponašaju i u drugim situacijama, odnosno
zanemarivanje situacionih uzroka ponašanja
2. preterani trud da se konstruiše dosledna slika o drugoj osobi – obično posmatrač ne
prepoznaje mogućnost da neko može biti istovremeno npr. inteligentan i lenj, i
suzdržan i velikodušan...
3. prevelik uticaj prve impresije
4. pozitivnija ocena ljudi koje procenjivači smatraju sličnijim sebi
5. prevelik uticaj opaženih negativnih karakteristika drugih na utisak o njima
6. pravljenje konstantnih grešaka (npr. tendencija da se mnogi ljudi opažaju kao
agresivni)
7. nedovoljno obraćanje pažnje na druge

S obzirom da se impresije o drugim često formiraju na osnovu veoma malog broja

informacija i veoma brzo, posebna pažnja se posvećuje najupadljivijim karakterisitkama
osobe. O osobi se zaključuje i na osnovu pripadnosti grupi u koju je klasifikovana, a na ceo
proces utiče iskustvo. Prema nekim shvatanjima, impresije o drugima više govore o
posmatraču nego o opaženoj osobi.

Začuđujuća je brzina kojom dolazi do formiranja slike o drugoj osobi.

Primetna je i tendencija precenjivanja doslednosti ličnosti: ako se dogodi da se poznata

osoba ponaša različito od očekivanja posmatrača, on pokušava da sačuva svoja uverenja
smatrajući da nešto trenutno nije u redu sa tom osobom, ali ne dovodi u sumnju svoje
pretpostavke ili interpretacije.

Implicitne teorije ličnosti (teorije koje imaju svi ljudi) predstavljaju niz pretpostavki o
ljudskoj prirodi, o tome koje su osobine suštinske, kako su povezane, kada i kako se

2
ispoljavaju. Te pretpostavke funkcionišu kao povećana gotovost (spremnosti) ili pripravnost
za određeni način opažanja, zapamćivanja, ocenjivanja, zaključivanja itd. Osoba ne mora da
ih bude svesna, zato se i nazivaju implicitne teorije. Jedna od glavnih tema oko koje se
formiraju te implicitne teorije je pitanje međusobne povezanosti osobina. Ako se opazi bar
jedna ili nekoliko osobina, implicitna teorija ličnosti omogućuje procenjivaču da zaključi i o
drugim dispozicijama za koje veruje da su sa njom povezane. Implicitne teorije ličnosti su
tako vrsta stereotipa. One nastaju, između ostalog, kroz učenje jezika, jer tokom tog procesa
učimo ne samo reči koje su nazivi pojedinih osobina, nego i karakterisitčne odnose među
značenjima tih reči. Jedinstveno iskustvo upravlja time na koje osobine će se obratiti pažnja
prilikom formiranja impresije.

Rana istraživanja implicitnih teorija ličnosti bila su usmerena na tendenciju ljudi da opažaju
druge kao nosioce određene karakteristike i pretpostavku da on ili ona poseduje hipotetički
povezane karakteristike. Na primer, ako neku osobu opažamo kao inteligentnu, koja je
verovatnoća da ćemo je posmatrati kao toplu, plemenitu ili aktivnu?

Istraživanja su takođe bila usmerena na opšte dimenzije koje ljudi koriste u opažanju drugih.
Drugim rečima, istraživači su postavili pitanje koje su osnovne i opšte karakteristike procene
drugih, šta je osnovno i najznačajnije prilikom opažanja i zaključivanja o drugim ljudima. Tri
dimenzije su se pokazale najopštijim:
1. evaluacija (u kom obimu su ljudi dobri ili loši?),
2. aktivnost (u kom obimu su ljudi aktivni ili pasivni?) i
3. potencija (u kom obimu su ljudi jaki ili slabi?)

Rosenberg je pronašao dimenziju evalucije (dobro-loše) u kategorisanju ljudi. Drugim

rečima, jasan sastavni deo našeg opažanja sebe i drugih je određivanje da li nam se neko
sviđa ili nam se ne sviđa i odluka da li se osećamo dobro u vezi sa osobom koju opažamo.
Rosenberg je takođe pronašao da to evaluativno procenjivanje izgleda bazirano na dve
stvari - socijalnom procenjivanju (da li prihvatamo drugu osobu i u kojoj meri želimo bliskost
sa njom) i procenivanju kompetencije (da li je osoba uspešna, sposobna ili kompetentna u
nekoj oblasti).

Ljudi imaju tendenciju da osobu ocenjuju pozitivno ako poseduje jednu osobinu koju
smatraju pozitivnom i negativno ako ima jednu crtu koju smatraju negativnom. Ova
tendencija da se ličnost osobe opaža kao skup poželjnih-nepoželjnih osobina naziva se halo
efekat. Halo efekat se javlja u slučajevima kada postoji potreba da se oceni veći broj osobina
druge osobe. Da bi došli do usklađene procene, procenjivači sve procene okreću u istom
smeru s obzirom na njihovu poželjnost ili nepoželjnost.

Nastanak halo efekta je uočljiv u sledećim situacijama:

1. kada procenjivač svoje procene zasniva na nedovoljnom uzorku ponašanja ili drugih
podataka, tada se oslanja na svoju opštu impresiju o osobi
2. kada postoji nedovoljna pažnja procenjivača

3
 3. kada se javi kognitivno iskrivljavanje informacija u procesu zapamćivanja i
reprodukcije
4. kada je potrebno procenjivanje osobina koje nisu dovoljno jasno definisane
ponašanjem, koje su više definisane apstraktno

VEROVANJA O UZROCIMA I KONTROLI DOGAĐAJA

Roter je 1966. postavio koncept lokusa kontrole. Svodi se na pitanje da li osoba veruje da su
ishodi ili potkrepljenja pod unutrašnjom kontrolom, da ona može uticati na njih (unutrašnji ili
internalni lokus kontrole), ili veruje da su oni pod spoljašnjom kontrolom, odnosno pod
uticajem nekih sila nad kojim ona nema nikakvu kontrolu (spoljašnji ili eksternalni lokus
kontrole). Drugačije rečeno, lokus kontrole se odnosi na uopšteno uverenje o ličnoj
odgovornosti za različite ishode nasuprot verovanju da ta lična odgovornost ne postoji, da su
događaji van mogućnosti kontrole individue. Roter je razvio je skalu lokusa kontrole,
pretpostavivši da je to generalizovani konstrukt, da će ljudi koji su internalni u vezi sa jedni
ishodom biti internalni u vezi sa svim ishodima.

ATRIBUCIJE

Atribucija u užem smislu je pripisivanje uzroka zbivanjima, pre svega uzroka tuđeg i vlastitog
ponašanja.

DIMENZIJE ATRIBUCIJA KAO PRIPISIVANJA UZROKA DOGAĐAJIMA

Vajnerov model atribucija. Vajnerov model predstavlja osnovu savremenih teorija atribucija.
Vajner je razvio taksonomiju (klasifikaciju) uzroka, opisujući njihove istaknute karakteristike
pomoću tri dimenzije: lokus, stabilnost i kontrolabilnost. Lokus se odnosi na pripisivanje
uzroka internalnim ili eksternalnim faktorima (treba napomenuti da ovo nije isto što i lokus
kontrole, jer je lokus kontrole generalizovani pojam, dok se ovde lokus odnosi na pripisivanje
spoljašnjeg ili unutrašnjeg uzroka određenom događaju). Internalni uzrok je, npr., određeno
svojstvo ličnosti, a eksternalni neko svojstvo situacije. Stabilnost odražava procenu trajanja
uzroka, te oni mogu biti procenjeni kao stabilni i nestabilni. Stabilan uzrok je, na primer,
sposobnost, dok je uloženi trud u konkretnoj situaciji manje stabilan, promenljiv uzrok.
Kontrolabilnost se odnosi na stepen voljnog uticaja koji može biti ispoljen nad uzrokom, i u
skladu sa tim individua može procenjivati da nad njim ima ili nema kontrolu. Postoje
internalni faktori koji su podložni ličnoj kontroli i oni koji nisu, a takođe i eksternalni.

4
 ATRIBUCIONI STILOVI

Selidžman i saradnici sugerišu da postoje individualne razlike u karakterističnom načinu na

koji ljudi objašnjavaju loše dogadjaje. Prema ovom modelu, kada ljudi iskuse neprijatan
događaj, pitaju se zašto se on desio? Razlozi koje oni pripisuju takvim događajima mogu biti
analizirani duž tri nezavisne dimenzije: internalno-eksternalno, stabilno-nestabilno i
globalno-specifično. Autori postuliraju dimenziju globalnost (koja se odnosi na to da li je
uzrok specifičan za određeno područje života osobe ili ima uticaja na različite aspekte njenog
funkcionisanja) a isključuju kontrolabilnost, koju je Vajner smatrao važnom. Za razliku od
Vajnera, ovi autori smatraju da je kontrolabilnost (i nekontrolabilnost) karakteristika
događaja, a ne atribucije. Model predviđa da su individue koje obično prave internalna,
stabilna i globalna objašnjenja za loše događaje sklonije da nakon njih postanu depresivne,
od onih koje prave eksternalna, nestabilna i specifična objašnjenja.

Model određuje posebnu ulogu svake atribucione dimenzije u nastanku depresije i

bespomoćnosti. Prvo, ako osoba veruje da nešto u njemu ili njoj uzrokuje loše dogadjaje
(internalno objašnjenje kao što je " Ja sam kriv"), pokazivaće manje samopoštovanje u
reagovanju na loše dogadjaje. Drugo, ako se objašnjenja odvijaju pomoću uzroka koji su
trajni (stabilna objašnjanja kao što je "To će se uvek dešavati"), ona mogu biti razlog za duže
trajanje depresivnih simptoma. Na kraju, ako osoba veruje da će taj uzrok delovati na mnoge
aspekte njenog života (globalna objašnjenja kao što je "Sve je u haosu"), bespomoćnost će se
generalizovati. Individue koje obično prave internalne, stabilne i globalne atribucije u vezi sa
negativnim događajima (na primer "Ja uvek sve zabrljam") mogu imati pesimistički
eksplanatorni stil (Abramson i sar., 1978), i ispoljavaće veći rizik za razvoj kognitivnih,
motivacionih i emocionalnih deficita karakterističnih za depresiju kad god se suoče sa važnim
negativnim dogadjajem. Nasuprot tome, osobe koje prave eksternalna, nestabilna i
specifična objašnjenja loših dogadjaja nisu sklone da gube samopoštovanje. Tako ispoljavaju
prolazne emocionalne reakcije na taj dogadjaj.

Peterson i Selidžmen navode da ljudi mogu imati pesimistički, odnosno optimistički

atribucioni stil.
- Pesimistički atribucioni stil: Uzroci negativnih događaja vide se kao internalni, stabilni
i globalni, a pozitivni događaji se tretiraju kao slučajnosti, tj. kao eksternalni,
nestabilni i specifični; ovakav stil karakterističan je za depresivne osobe
- Optimistički atribucioni stil: suprotan, osobe ne gube samopoštovanje kada dožive
nešto loše, jer neuspeh pripisuju eksternalnim i nestabilnim faktorima; ovaj stil
uobičajen je kod normalne populacije, predstavlja pristrasnost u službi osobe.

Interpersonalne atribucije

Interpersonalne odnose čovek razvija tokom celog života. Upravo u kontekstu bliskih odnosa,
sa roditeljima, rođacima, prijateljima, individua uči kako da bude humano, socijalno biće.
Važnost i priroda takvih odnosa u društvu ogleda se i u vrsti informacija vezanih za bliske

5
veze, a koje mogu svakodnevno da se konzumiraju putem TV serija, filmova, časopisa, lake i
teže literature. Nije čudno onda da ljudi misle o ličnim odnosima i razvijaju vlastite teorije o
specifičnim vezama na koje su upućeni tokom života, kao i o interpersonalnim odnosima
uopšte. Imajući potrebu za kontrolom i predikcijom životnih događaja, nije iznenađujuće da
ljudi mnogo vremena provode pokušavajući da objasne vlastito i tuđe ponašanje. Pokazalo
se da su ljudi skloni pristrasnostima u vezi sa objašnjenjem događaja i da se te predrasude
odražavaju na ponašanje.

Pristrasnosti u atribucionim procesima

Fundamentalna atribuciona pristrasnost: Fundamentalna atribuciona pristrasnost opisana

je kao tendencija da se potcenjuje važnost situacionih faktora, a precenjuje stepen u kom
ponašanje i njegove posledice odražavaju osobine posmatrane osobe (Pennignton,1986;
Hewstone,1989)

Razlike učesnik - posmatrač: Džons i Nisbet su došli do zaključka da "postoji tendencija

učesnika ili aktera da atribuira svoje akcije situacionim uzrocima, dok posmatrači imaju
tendenciju da atribuiraju iste akcije stabilnim ličnim dispozicijama". Serija eksperimentalnih
studija pokazala je da bolje poznavanje između učesnika i posmatrača, kao i postojanje
simpatije, utiču na tendenciju da se posmatrano ponašanje pripisuje manje dispozicijama, a
više situacionim faktorima. Pozitivno ponašanje partnera, prijatelja, deteta, više se pripisuje
osobinama ličnosti, a negativno spoljašnjim okolnostima.

"Self-serving bias" ili hedonistička atribuciona pristrasnost: Odnosi se na činjenicu da je

većina ljudi sklona da vlastite uspehe tumači internalnim uzrocima, a neuspehe eksternalnim
(Pennignton,1986; Hewstone,1989;Gordon, 1989; Weary,1979). Postoje dve vrste
samoslužećih ili hedonističkih pristrasnosti: samouvećavajuće (self-enhancing) i samozaštitne
(self-protecting). Samouvećavajuće pristrasnosti odnose se na atribuiranje uspeha
internalnim, a samozaštitne na atribuiranje neuspeha eksternalnim uzrocima. Weary je
sugerisala da samouvećavajuće pristrasnosti služe održavanju relativno visokog nivoa
pozitivnih emocija, dok samozaštitne služe smanjenju višeg nivoa negativnih emocija vezanih
za određeno ponašanje ili ishod.

"Self-serving" pristrasnosti imaju tri osnovne funkcije:

1. Kontrolna funkcija. Objašnjenja događaja služe uspostavljanju kognitivne kontrole

nad prošlim i sadašnjim događajima, kao i anticipaciji budućih. Čak i kada je opažanje
kontrole iluzorno, ono povećava nadu i uvećava vlastitu sposobnost za suočavanje sa
neprijatnim stimulusom.
2. Funkcija samopoštovanja. Visoko samopoštovanje je osnova emocionalnog
blagostanja i njegova funkcija odražava se u ljudskoj potrebi da zaštiti, dokaže ili
uveća osećanje lične vrednosti i efikasnosti. Atribucije za pozitivne i negativne
događaje povezane su sa samopoštovanjem. Kada se pozitivne posledice atribuiraju

6
 internalnim uzrocima, a negativne eksternalnim, postoji osnova za održavanje i
uvećanje samopoštovanja.
3. Funkcija samopredstavljanja. Ljudi mogu imati potencijalnu kontrolu nad načinom
na koji ih posmatraju drugi. Ta kontrola ostvaruje se putem komunikacije i atribucija
kojima se postiže odobravanje i izbegava osuda okoline.

Atribucije su važan i neodvojiv deo socijalne interakcije. Uobličavajući zaključivanje o

drugim ljudima, čovek istovremeno modifikuje i vlastito ponašanje u skladu sa očekivanjima
drugih važnih osoba, ili sa normama užeg i šireg socijalnog okruženja.

Atribucije u bliskim interpersonalnim odnosima

Karakteristike atribucija koje individua pravi u odnosu na nepoznate osobe razlikuju se od

onih koje su usmerene na bliske osobe, kao što su prijatelji, partner ili dete. Čovek ima
tendenciju da pravi više internalne atribucije za pozitivno ponašanje prijatelja ili rođaka nego
nepoznate osobe.

U problematičnim vezama akter pokazuje tendenciju da vlastito negativno ponašanje pravda

spoljašnjim faktorima, a partnerovo osobinama ličnosti (Fincham, 1987;1988). Ovi nalazi
ukazali su na značajan udeo procesa atribuiranja vlastitog i partnerovog ponašanja u stepenu
zadovoljstva vezom. U kontekstu u kom nema konflikata, nisu pronađeni ovakvi atribucioni
obrasci.

Atribucioni procesi proučavani su i u kontekstu odnosa roditelj - dete. Batler i saradnici

analizirali su atribucije majki čija deca imaju enurezu (enureza: noćno mokrenje na uzrastu
višem od 4 godine) i pronašli da je većina majki enurezu atribuirala internalnim i
nekontrolabilnim uzrocima - detetovim karakteristikama na koje samo ne može uticati.
Majke koje su smatrale da je problem kontrolabilan za dete pokazale su manju toleranciju za
enurezu.

Roditelji čija deca ispoljavaju probleme u ponašanju atribuiraju njihovo ponašanje različito
od kontrolnih grupa roditelja, što se pokazalo u nizu istraživanja. Majke koje zlostavljaju
svoju decu atribuiraju njihovo negativno ponašanje internalnim i stabilnim faktorima, a
pozitivno ponašanje eksternalnim i nestabilnim uzrocima. Teorijski, internalne i stabilne
atribucije za detetovo nepoželjno ponašanje mogu uticati na pojavu osećanja beznadežnosti
i nedostatak napora usmerenog na promenu tog ponašanja. Iz atribucione perspektive,
hostilnost i kriticizam predstavljaju osnovu za kauzalna verovanja koja naglašavaju detetovu
kontrolu nad, i odgovornost za vlastito negativno ponašanje.

Deca usvajaju atribucioni stil od značajnih drugih, kroz učenje po modelu. Postoji pozitivna
korelacija izmedju tipičnih atribucija koje prave značajni drugi (obično roditelji) i detetovih.
Selidžmen iznosi neke podatke u vezi sa ovom hipotezom. Pošto su u istraživanju dobijeni

7
rezultati koji idu u prilog visokoj korelaciji izmedju depresivnih simptoma i atribucionog stila
deteta, autori su pokušali da odgovore i na pitanje "Da li deca uče atribucioni stil od svojih
roditelja?". Pokazalo se da atribucije majke za loše događaje koreliraju sa atribucionim stilom
deteta (r=0,39).

Atribucioni stil zavisi i od atribucija koje značajni drugi (uglavnom roditelji) obično prave za
detetovo ponašanje. Drugim rečima, deca nauče da implicitno ili eksplicitno prave iste
atribucije za vlastito ponašanje, kao što značajni drugi prave za njihovo ponašanje. Npr. deca
roditelja koji često krive dete za neuspeh uglavnom pokazuju dodatnu neefikasnost nakon
neuspeha i atribucioni stil koji odgovara naučenoj bespomoćnosti.

Kauzalne atribucije su važan aspekt stereotipa. Na primer, postoji opšta tendencija da se

uspeh koji postižu muškarci i neuspeh koji dožive žene tumači sposobnostima, dok se
neuspeh kod muškaraca i uspeh kod žena atribuira srećom ili uloženim trudom.

Atribucije i pol

Brojne studije su dokumentovale da su žene sklonije atribucionom stilu koji se obično

pronalazi kod depresivnih osoba. Pretpostavlja se da je poreklo ovih razlika u atribucionim
stilovima vezano za faktore socijalnog učenja kao što su polni stereotipi i diferencirani
evaluativni feedback-ovi od roditelja i učitelja. Istraživanja sugerišu da žene pokazuju
tendenciju da atribuiraju negativne događaje internalnim, stabilnim i globalnim uzrocima,
dok muškarci atribuiraju negativne događaje eksternalnim, nestabilnim i specifičnim
uzrocima.

Kada su u pitanju deca, brojne studije pronalaze da devojčice imaju maladaptivnije

eksplanatorne stilove za uspehe i neuspehe nego dečaci. Međutim, neka istraživanja ne
pokazuju polne razlike, a sve su brojnije novije studije koje pokazuju maladaptivnije,
pesimističnije eksplanatorne stilove kod dečaka.

Kada se uzme u obzir činjenica da dečaci obično imaju manji učinak u situacijama postignuća,
nije iznenađujuće da se dečaci pokazuju pesimističnijim. Ranije tvrdnje da devojčice imaju
pesimističnije atribucije u situacijama postignuća nego dečaci i da lakše odustaju i postaju
bespomoćne, zapravo nisu odgovarale podacima da su devojčice u osnovnoj školi uspešnije
od dečaka. Pitanje je, zato, da li devojčice postaju pesimističnije kasnije i, ako je tako, zašto?
Rezultati istraživanja sugerišu preokret u smeru polnih razlika u depresiji između 11 i 13
godina (što je u vezi sa polnim razlikama u atribucionim stilovima). Podaci takođe sugerišu
da i devojčice i dečaci postaju pesimističniji baš na ovom uzrastu, ali, dok dečaci postaju
optimističniji između 13 i 15 godina, devojčice nastavljaju da budu pesimistične i sa 15 kao
što su bile sa 13.