Пажња је когнитиван процес који омогућује да се из мноштва чулних информација што сваког трена стижу у мозак

изаберу (селектују) оне које ће се даље обрађивати, а остале се игноришу. Мозак нема капацитет да истовремено прима
и обрађује све чулне информације и зато без пажње не бисмо могли да опажамо. Другим речима, ми смо у сваком
тренутку свесни само малог дела опажајног поља. Примера ради, све до овог тренутка нисте били свесни да видите врх
носа док читате, нити свих звукова који допиру до вас. Дакле, пажња се може одредити као процес селекције
информација.
Улога пажње
Функције пажње су следеће:
- селекције информација
- припрема организам за пријем информација
- омогућује повезивање осета у опажаје.
Све три улоге су повезане. Информације се одабирају тако што се чула усмеравају у правцу дражи, а истовремено се у
организм у дешавају физиолошке промене које подстичу мозак на рад и појачавају осетљивост чула (срце се убрзава,
дисање продубљује, крвни судови у мозгу шире итд.). Ефекат тих промена је појачана будност и спремност за пријем и
обраду информација. Због тога се пажња некада дефинише као стање појачане будности.
Важна карактеристика пажње јесте да се не задржава дуго на једном садржају, већ се спонтано помера на други. Ту
појаву називамо флукшуација пажње. Тако пажња омогућује повезивање чулних информација у опажаје. Двоструке слике
(види принцип фигуре и позадине) пример су чињенице да се с флуктуацијом пажње опажајно поље тако реорганизује да
видимо нову слику. Главни разлог што се пажња стално помера јесте њен мали обим.
Кључни аспекти флуктуације пажње:
- Непостојаност фокуса
- Свестраност интереса
- Природна појава
Обим пажње се одређује као максималан број информација које се истовремено могу опазити без бројања и померања
очију. И страживања показују да обим наше пажње обухвата 7-9 информација. Због селективности и ограниченог обима
пажње мање смо ефикасни и више грешимо када радимо неколико послова истовремено. Рецимо, особа која прича
мобилним телефоном и вози стално премешта пажњу с вожње на разговор и обрнуто и стога спорије реагује на збивања
у саобраћају.
Од чега зависи на шта ћемо пазити?
Пажња зависи од субјективних и објективних чинилаца.
Субјективни су интересовања, жеље, очекивања, уверења итд. Ти чиниоци изазивају намерну пажњу као када пратимо
филм који нас занима или пажљиво слушамо музику која нам се свиђа.
Објективни или спољни чиниоци јесу одређене карактеристике дражи које скрећу пажњу чак и ако то не желимо. Такве
дражи изазивају ненамерну пажњу. Примери су интензитет, понављање, величина, покрет, промена, неочекиваност. Зато
сви запажамо звоно за крај часа, махање руком, јак звук, завијање сирене, рекламу која се пречесто понови, велики оглас
у новинама, саобраћајни сигнал који трепће итд. Просто имамо урођену склоност да скрећемо пажњу на дражи с таквим
одликама.
Пажња и други психички процеси
Пажња зависи од субјективних и објективних чинилаца. Пажња се не одвија само при опажању већ прати и размишљање,
учење, памћење, емоције и све остале психичке процесе. Тако сагледана, пажња се обично зове концентрација, али су
њене одлике исте. На пример, када концентрисано мислимо, све мисли су усмерене на проблем, лако се присећамо
информација, говоримо у складу с мислима, а када нисмо концентрисани, мисли лутају, ништа не можемо да повежемо,
замуцкујемо и сл. Ипак, о пажњи се најчешће говори у вези с опажањем јер су ту њене функције најочигледније и
најлакше их је истраживати.
Процес, познат као формирања утисака, игра кључну улогу у нашем међуљудском комуницирању и понашању.
Како се формира први утисак о особи?
Услед потребе за брзим сналажењем људи су склони да веома брзо формирају утисак (импресију) о некој особи - о
њеним особинама и намерама. За стицање утиска довољан је само кратак и површан контакт, некада чак само формално
упознавање - виђење, руковање и изговарање имена. Први утисак се гради на основу мање или више несвесног
запажања физичког изгледа, начина говора, израза лица, гестова и других, пре свега невербалиих, информација. И ако су
те информације недовољне, на основу њих се ствара утисак о разним особинама - рецимо, да је особа интелигентна,
духовита, поштена, успешна, одлучна итд. Због недовољно информација импресија може бити погрешна и зато није
тачна изрека да први утисак никад не вара.
Ефекат првог утиска
Први утисак је веома важан зато што се тешко мења и утиче на даљи однос с неком особом или на став о њој. Наиме, од
првог утиска зависи да ли ћемо бити наклоњени некој особи, хоћемо ли пожелети да се дружимо с њом или ћем о је
избегавати. Импресија се тешко мења зато што смо склони да све накнадне информације о датој особи тумачимо тако да
се уклопе у први утисак (занемарујемо оне које се не уклапају, а опажамо само оне које се уклапају). Такав ефекат првог
утиска на касније опажање особе зове се хало-ефекат.
Истраживања показују да је потребно чак седам супротних података да би се први утисак променио. Неке особине
личности више од других утичу на формирање утиска и оне се зову централне особине. Такве су карактеристике
срдачност и хладноћа. Срдачан човек одаје утисак добронамерне особе, док за хладног важи супротно. За формирање
импресије важно је и којим се редоследом уочавају особине. На пример, ако прво запазимо негативне одлике
(нељубазност, хладноћа), па тек онда позитивне (интелигентност, интересантност), ствара се лошији утисак него да је
било обрнуто.
Уз то, када људи формирају утисак, склони су да на основу једне изражене особине или карактеристичног начина
понашања погрешно закључе како постоји и друга особина. Примера ради, уколико је неко уздржан или
некомуникативан, закључује се да је емотивно хладан. То је логичка грешка у процени људи, а зове се још и лична
теорија. Најчешће грешке које се систематски јављају при опажању људи јесу стереотипи и упрошћавање. Тако звана
лична теорија.
Стереотипи су претерано упрошћена, крута, уопштена и због тога погреш на мишљења о некој групи људи. Примери
стереотипа су: жене су слабе, мушкарци су јаки; млади су неозбиљни, стари људи су конзервативни; Црногорци су лењи а
Јапанци вредни; богаташи суразмажени; професори заборавни;. Дакле, стереотипно мишљење је поједностављено и
погрешно зато што се свим припадницима неке групе (нације, вере, расе, професије, хороскопског знака) приписују исте
особине. Тако се занемарују индивидуалне разлике и не поштује се личност појединца. На пример, иако се особа не
познаје довољно, о њој се унапред суди само зато што је одређене националности, вере, професије... Наравно, могуће је
да су неки чланови одређене групе такви какав стереотип влада о њима, али то не важи за све. Упрош ћавање се огледа у
занемаривању чињенице да сваку особу карактеришем ноштво особина и у склоности да се процена изврши на основу
неколико упечатљивих особина. Будући да се утисак о некоме стиче брзо и на основу недовољно информација,
могућност грешке је велика. Колико ће утисак бити тачан зависи од искуства, интелигенције и непристрасности у
процени. Најбоља превентива од погрешног утиска јесте стално имати на памети како је свака личност изузетно сложена
и како нам треба много времена да је упознамо.
Процењивање узрока понашања- процеси атрибуције
Процеси атрибуције (приписивања) јесу начини на које људи процењују или објашњавају узроке нечијег понашања. Када
процењујемо узроке нечијег понашања, постоје две могућности: једна је да се узроци припишу личности, тј. њеним
особинама, а друта је да се они припиш у ситуацији или околностима. На пример, узроке нечије неуредности можем о
приписати његовој личности (лењост, аљкавост) или ситуацији (журба).
У процени узрока понашањ а људи су склони да погреше тако што превиде или занемаре један од та два чиниоца.
Типична грешка је да се у процени туђег понашања занемари утицај околности, а у процени сопственог да се занемари
утицај личних чинилаца. Тако смо, рецимо, склони да сопствену неуредност или кашњење правдамо околностима
(журба, гужва). Међутим, кад су посреди други људи, олако их оцењујемо као неуредне или неодговорне. Тачност
процене и у овом случају зависи од искуства, интелигенције и непристрасности процењивача, али и од особина
процењиване особе - колико је затворена, суздржана и искрена у комуникацији. Од начина на који објашњавамо узроке
нечијег понашања зависи наш однос према тој особи. На пример, ако сматрамо да је неко закаснио због гужве, бићем о
толерантнији, а уколико смо убеђени да је то учинио због немарности, бићем о љути.