ПРВИ КОЛОКВИЈУМ ИЗ ПСИХОЛОГИЈЕ

1. Које три компоненте чине психички живот људи?

Психологија проучава психичку стварност или психички живот. Психички
живот чине:
- психички процеси (интелектуални, емоционални и конативни (вољни));
- психичке особине (релативно трајне особине појединаца, као што су навике,
способности, темперамент, потребе, интереси и друге особине личности);
- манифестације у понашању (у поступцима и реаговању).

2. Навести три групе основних психичких процеса и пример конкретног

процеса за сваку групу.
Психички процеси код људи могу бити:
- интелектуални процеси (опажање, учење, памћење и мишљење);
- емоционални процеси или осећања;
- конативни или вољни процеси (мотивација и вољне радње).

3. Шта проучава психологија?

Психологија представља систематско изучавање психолошког живота људи и
животиња, а на основу научног проучавања објективног понашања и
непосредног искуства.

4. Који су теоријски задаци психологије?

Упознавање карактеристика и законитости психичког живота.

5. Који су практични задаци психологије?

Примењивање резултата психолошких истраживања ради што успешнијег
обављања различитих људских делатности.

6. Који је теоријски значај психологије?

Открива ново и даје сазнање о једном делу стварности: о психичким појавама
или о психичкој стварности.

7. Који је практични значај психологије?

Огледа се у користи од примене резултата психолошких истраживања.

8. Навести гране психологије.

Теоријске психолошке дисциплине су:
- општа (генерална) психологија;
1
- физиолошка психологија;
- развојна (генетичка) психологија;
- социјална психологија;
- психометрија.
Примењене психолошке дисциплине су:
- педагошка психологија;
- психологија рада;
- ментална хигијена;
- клиничка психологија.

Општа психологија проучава основне психичке функције нормалног

одраслог човека. Њени делови су психологија опажања, мотивације, емоција,
учења и памћења, мишљења и психологија личности.

Развојна психологија се бави проучавањем развитка психичког живота. Она

проучава филогенетски (у току еволуције живих бића) и онтогенетски (од
рођења до старости) развитак психичког живота. Према томе који период у
току онтогенетског развитка психичког живота проучава, дели се на
психологију детињства, младалачког доба, зрелог доба и старачког доба.

Педагошка психологија проучава психолошку страну васпитања и

образовања, пре свега процесе мотивације и учења.

9. Које су основне карактеристике експерименталног истраживања у

психологији?
Намерно изазивање појаве која се жели испитивати, понављање појаве и
контрола услова у којима се испитивана појава јавља, као и систематско и
намерно мењање услова у којима се нека појава јавља.

10. Које су основне карактеристике неексперименталног истраживања у

психологији?
Заснива се на посматрању појава које се испитују, па се назива и систематско
посматрање. Посматрање се врши са циљем, са планом, систематски и
контролисано.
Врсте систематског неексперименталног истраживања су објективно
систематско неекспериментално истраживање и интроспективно посматрање.

2
11. Шта је интроспекција и чему служи?
Интроспекција или самопосматрање подразумева посматрање сопствених
доживљаја. Пре свега представља начин добијања података. Интроспекција је
често непотпун и недовољно сигуран извор података.

12. Навести главне технике прикупљања података у психологији.

Под техникама психолошког истраживања подразумевамо посебне поступке
који се користе у појединим фазама истраживања, пре свега за прикупљање
података и њихову обраду. Главне технике су:
- упитник (писмено одговарање на писмено постављено питање, могу бити са
питањима отвореног или затвореног типа);
- интервју (усмено постављање питања у виду разговора);
- скале процене (процењивачи одређују место које припада некој појави на
скали);
- социометријски поступак (испитивање односа људи у малим групама);
- пројективни поступци (испитанику се покаже недовољно одређен и
недовољно јасан материјал и од њега се захтева да га тумачи и тако у своје
тумачење пројектује своја лична стања, схватања и особине);
- тестови (мерење психолошких одлика – знања, способности, особина
личности).

13. Које су карактеристике тестова?

Тест представља једну врсту мерног инструмента. Карактеристике које тест
мора да има јесу: ваљаност, поузданост, осетљивост и објективност.

14. Које врсте тестова постоје?

Према томе коју врсту особина појединаца испитујемо, тестове делимо на:
- тестове способности (испитујемо општу способност или интелигенцију и
посебне способности као што је окретност прстију);
- тестове личности (испитујемо да ли код појединаца постоје и у ком степену
одређене особине карактера или темперамента);
- тестове знања (испитујемо колико је знање испитаника у оквиру одређене
области, називају се и тестови постигнућа или наставни тестови).

15. Које су три кључне разлике између човека и животиња?

- Способност мишљења и говор
- Стварање нових потреба (социјализованих и психолошких)
- Појава самосвести

3
16. Која три фактора утичу на психички развитак појединца?
Утичу наслеђе, средина и активности.
Наследну основу психичког живота и понашања човека чине карактеристике
које су се створиле у току развитка човека као врсте живих бића, као и оне
које је примио од својих посредних и непосредних предака. Фактори који
одређују наслеђене особине јесу хромозоми и гени. Сазревање или
матурација је физиолошки процес развијања наследних основа. Многе
наследне особине се јављају касније у животу јер захтевају да прође период
сазревања наследних основа. Наслеђе и сазревање представљају неопходан
услов за развитак сваке функције и сваког од облика понашања код човека.
Свака особина развија се и формира тек на основу активности у одређеној
средини. Средина утиче и на то да се наслеђене и стечене диспозиције
организују у нове целине. На развитак психичког живота човека више утиче
друштвена него природна средина.
Активност самог појединца утиче на остваривање друга два фактора (наслеђе
и средина). Човек мора улагати напор да развије одређене особине.

17. Која су четири раздобља у развоју појединца?

- Детињство
- Младалачко доба
- Зрело доба (до 60. године, одликује се максималним развитком физичке
снаге и највећом продуктивношћу у току живота)
- Старачко доба (смањују се способности појединих виталних органа,
смањују се друштвене способности, смањује се способност памћења и
појачава заборавност, може доћи до повлачења у себе и отуђивања)

18. Објаснити основне карактеристике детињства.

Траје од рођења до пубертета. Битно је за формирање касније зреле особе.
Разликују се прво детињство (до краја друге године живота), рано детињство
(до краја шесте године), средње (од шесте до девете) и касно или позно
детињство (до краја 12. године). Нарочито важну улогу има обим пажње и
љубави која се указује детету. Важан моменат представља и полазак у школу.

19. Објаснити основне карактеристике младалачког доба

Траје од 12. до 20. године. Важна су два момента: физиолошки и социјални
развитак. Долази до наглог телесног развитка (полно сазревање), до
интелектуалног, социјалног и емотивног развоја. Јавља се потреба за
независношћу, самосталношћу и равноправношћу. Неуспех код младих људи
може изазвати појаву агресивности, повлачење у себе и слично.
4
20. Шта је опажање?
Опажање је сложен процес који се састоји од избора или селекције између
дражи које делују на наша чула, њиховог организовања у целине и тумачења
тих целина.

21. Навести карактеристике дражи.

Дражи су физичко-хемијски процеси који делују на чулне органе и које смо у
стању да свесно доживимо.
Према врсти физичко-хемијских процеса дражи могу бити механичке,
светлосне, термичке и хемијске.
Према пореклу, тј. према томе одакле долазе, дражи могу бити:
- спољашње (потичу из објективног света који нас окружује);
- унутрашње (физичко-хемијске промене у нашем сопственом телу).
Оне дражи за које чуло није посебно прилагођено, а које ипак изазивају осете
(неодређене и нејасне), називамо неадекватним дражима. Адекватне дражи су
оне за чији је пријем чуло прилагођено и на које је оно веома осетљиво.

22. Шта је праг дражи?

Најмањи интензитет дражи који је потребан да би дошло до осета назива се
апсолутним прагом дражи. Да бисмо одредили разлику у интензитету, драж
мора да порасте за одређени постотак ранијег њеног интензитета. Овај
прираштај дражи који је потребан да бисмо га приметили назива се прагом
разлике или диференцијалним прагом дражи.

23. Објаснити адаптацију и сензибилизацију.

Чулни органи мењају осетљивост кад су дуже време у акцији или под
утицајем активирања других чула. Ово мењање осетљивости чулних органа
називамо адаптацијом и сензибилизацијом.
Под чулном адаптацијом подразумевамо промену у осетљивости чула,
редовно смањење његове осетљивости услед дуже активности (стимулације)
чула. Када је реч о чулу вида, под адаптацијом се подразумева и смањење и
повећање осетљивости (адаптација на светло и адаптација на таму).
Адаптација се јавља код свих чулних органа.
О сензибилизацији говоримо кад услед деловања дражи на један чулни орган
дође до повећања осетљивости другог чула.

24. Како искуство утиче на опажање?

Захваљујући искуству, ми можемо да поједине системе дражи опажамо као
предмете. Наше искуство утиче не само на избор дражи и на њихово
груписање него и на то како ћемо опажати предмете и које ћемо им
5
карактеристике придавати. Захваљујући искуству, наши опажаји добијају
смисао.

25. Како мотивација утиче на опажање?

Мотивација утиче на садржај нашег опажања. Испитаници, којима кроз
одређени период времена није задовољена нека витална потреба, нпр.
потреба за јелом, опажају приказане предмете, слике и речи као објекте који
су у вези са задовољавањем за њих актуелне потребе. У таквим случајевима
повећава се осетљивост.
Истраживања су показала да ми оно што не волимо и што избегавамо теже
запажамо од онога што волимо, па и од онога према чему смо равнодушни и
то се назива перцептуална одбрана.

26. Навести и објаснити две врсте илузија.

О илузијама говоримо кад опажај који имамо није у складу са другим
подацима о истом објекту, а који су се кроз праксу показали као вреднији и
важнији за наше сналажење. Зато илузије представљају погрешне или
неадекватне опажаје. Врсте илузија су:
- илузије аперцепције (оне које су изазване осећањима, жељама и
очекивањима);
- чулне обмане (оне које су изазване одређеним односом датих дражи, нпр.
штап уроњен у воду видимо као преломљен, светлији предмети изгледају
већи него тамнији предмети исте величине).

27. Шта је пажња?

Пажња представља управљеност менталне активности на ограничени број
дражи између великог броја датих дражи.

28. Навести карактеристике пажње.

Две главне одлике пажње при опажању су:
- подешавање организма за што бољи пријем дражи
- већа јасноћа доживљаја оних предмета на које је пажња усмерена.
Карактеристике пажње су селективност (филтер који пушта само неке
информације), флуктуација и обим пажње (можемо уочити само ограничен
број предмета у кратком временском периоду).

6
29. Навести чиниоце који изазивају пажњу.
Две групе чинилаца изазивају пажњу. То су:
- особине дражи (њихова величина, интензитет (јак звук, јака боја), кретање,
њихова разлика од околних дражи); пажња изазвана овим особинама назива
се ненамерна (спонтана) пажња;
- унутрашњи (мотивациони) чиниоци (потребе, интереси, постављен задатак);
пажња изазвана овим факторима назива се намерна (хотимична) пажња.
На нашу пажњу утиче наше искуство и на искуству засновано наше
очекивање (нпр. погрешно написане речи читамо као правилно написане).

30. Објаснити колебање пажње

Пуна пажња се не може одржати непромењеном кроз дужи временски
период, већ долази до слабљења или прекида пажње, па до поновног
успостављања пуне пажње и то представља колебање или флуктуацију
пажње. Кад је реч о пажљивом посматрању неких сложених појава (пажња
при раду), ови прекиди се не запажају јер ми преносимо пажњу са једног
предмета (детаља) на други, али и тада долази до смањења (прекида) пажње.

31. Шта је учење?

Учење представља релативно трајне промене понашања на основу
активности појединца.

32. Навести врсте учења.

Према начину како се остварује учење, разликујемо једноставно и сложено
учење. Једноставно учење је учење условљавањем, а механичко – учење на
основу асоцијације - napamet. Сложено је учење на основу покушавања и
учење путем увиђања.
С обзиром на материјал који се учи, разликујемо моторно учење (стицање
нових покрета) и вербално учење (учимо материјал изражен речима).

33. Шта је учење условљавањем и како функционише?

Учење условљавањем је једноставан и по многима основни облик учења на
који је могуће свести све остале облике учења. Суштина условљавања састоји
се у томе да после одређеног броја понављаног јављања природне дражи са
неком другом неутралном дражи организам и на неутралну драж (сада
условну) реагује као што је раније реаговао само на природну драж (пример:
Павловљево испитивање лучења пљувачке код пса).
Примери код човека: Навика чистоће, навике у начину храњења учи дете
условљавањем. Родитељи уз одређену дечју реакцију везују казну, а уз другу
награду. Дете задржава начине понашања за које се награђује, а избегава оне
7
за које следи казна. И почетак учења говора може се свести на условљавање
(дете учи да производи одређене гласове како би изазвало реаговање
родитеља).

34. Објаснити условљавање вишег реда.

Могуће је користити једну већ створену условну реакцију да би се образовала
нова условна реакција. Нпр. ако псу, који је већ научио да реагује на звук
звона лучењем пљувачке, више пута уз звук звона изложимо неку визуелну
драж, он ће и на визуелну драж реаговати лучењем пљувачке. То је
условљавање другог реда. Када бисмо заједно са излагањем светла давали
неке тактилне дражи (дражи додира), то би било условљавање трећег реда.
Условљавање другог, трећег реда итд. називају се условљавања вишег реда.
Примери код човека: неке боје нам се допадају, а неке не; неки људи су нам
симпатични, док неки нису јер су слични особама са којима смо имали
непријатна искуства.

35. Шта је учење покушавањем?

Учење покушавањем је сложеније од учења условљавањем и механичког
учења. Има учења код ког елементи које треба повезати нису одмах дати.
Треба тек тражити користан одговор који ће нам помоћи да решимо проблем.
Покушавамо са различитим реакцијама да бисмо нашли ону која ће нас
довести до успеха (нпр. стављање животиње у кавез или лавиринт из ког
може изаћи само уз одређене покрете). Назива се и инструментално или
операционо условљавање. За успех у учењу велику важност има мотивација.

36. Како гласи закон ефекта?

До успеха у учењу ће доћи само ако покушаји буду довели до задовољења
потребе. Они покрети који не доводе до успеха постепено се губе и
елиминишу, а они који доводе до успеха понављају се и учвршћују. Радње се
учвршћују или елиминишу зависно од ефекта.

37. Шта су примарно и секундарно поткрепљивање (појачавање)?

Да би се започето учење продужило и да би се са поновним покушајима опет
почело, потребна је нека награда (поткрепљивање).
Примарно поткрепљивање (награђивање) се јавља онда када научено
понашање доводи до непосредног задовољења потребе.
Секундарно поткрепљивање се јавља кад нас нешто подстиче на учење, не
због тога што нам то непосредно користи или непосредно задовољава неку

8
потребу, већ зато што је услов за задовољење потребе, што је повезано са
нечим што желимо остварити (нпр. новац).

38. Шта је учење увиђањем?

Учење увиђањем се јавља кад се јединка нађе пред новом ситуацијом – у
којој још није била и о којој нема искуства. Нису довољни покушаји, већ је
важно да се схвате односи у новој, проблемској ситуацији (нпр. мајмун у
кавезу увиђа да банану може дохватити штапом или решавање математичког
проблема). При овом учењу ангажује се мишљење.

39. Навести разлике између учења увиђањем и механичког учења, учења

условљавањем и покушавањем.
- До успеха, до решења долази нагло.
- Кад један начин поступања доведе до успеха, не понављају се више
неуспели покушаји који су коришћени пре.
- Начин поступања који је довео до успеха користи се не само у истим него и
у сличним ситуацијама.

40. Шта је учење по моделу?

Учење по моделу је врста учења угледањем на узор, тј. стичемо одлике
понашања тако што посматрамо модел и угледамо се на њега. Разликујемо
две врсте учења по моделу:
- имитација (копирамо просте радње као што су гестови, изрази, мимика,
начин хода, начин одевања);
- идентификација или поистовећивање (угледамо се на особине личности и
усвајамо ставове).

41. Која три система (типа) памћења постоје?

У односу на обим запамћених података, трајање запамћеног и психичке
процесе на којима се заснивају и функције које имају постоје:
- сензорно памћење (добијамо огроман број података путем сензорних
органа, пре свега чула вида и слуха, али број информација који се прима у
одређеном тренутку је ограничен и оне се брзо губе и не памте се дуже од
једне секунде);
- краткорочно памћење (мали део из сензорног памћења прелази у
краткорочно, али ни ту не остаје дуго (15-20 минута), нпр. запамћивање
телефонског броја који нам тренутно треба);
- дугорочно памћење.

9
42. Објаснити дугорочно памћење и његове врсте.
Прелаз информација из краткорочног у дугорочно памћење обезбеђује се
понављањем, разумевањем и осмишљавањем садржаја. Мали део података
прелази у дугорочно памћење и део се памти у току дугог времена, а део за
цео живот.
Врсте дугорочне меморије су:
- процедурална меморија (односи се на садржаје који говоре како се нешто
ради, памћење вештина и аутоматске радње: како се вози бицикл, како се
пече одређена врста колача);
- декларативна меморија (обухвата нпр. имена познатих људи).
На основу садржаја разликујемо:
- семантичко памћење (садржи знања о значењу појмова, о идејама, о
чињеницама, о правилима и законитостима, заснива се на вербалним
симболима и не укључује знања о томе где је и када знање стечено, нпр.
знамо који је главни град Румуније, али не знамо где и како смо то научили);
- епизодичко памћење (садржи податке повезане са нашом особом: знање о
књигама, позоришним представама и нашим оценама о њима, садржај се
односи на збивања и епизоде из нашег живота, заснива се на иконичким
симболима, репродукованим сликама).

43. Навести поремећаје памћења.

- Хипомнезија је поремећај када је смањена способност да се научи нови
материјал или да се оно што је раније научено обнови. Јавља се код
душевних обољења, али и са старењем. Код старих људи се јавља закон
регресије – појава да тешко памте ново и лако заборављају шта се догодило у
скорој прошлости, али се живо сећају ствари које су се догодиле у њиховој
давној прошлости.
- Амнезија је поремећај када је потпуно изгубљена способност памћења.
Може бити потпуна када човек заборавља све што се раније са њим догодило
или делимична (парцијална) када не може да се сети само неких периода из
свог живота (нпр. мотоциклиста после саобраћајне незгоде).
- Парамнезије представљају лажна сећања (човек је уверен да је доживео
нешто што није стварно доживео нити је било могуће да доживи, нпр. чини
му се да је град у који је дошао први пут већ видео или да особу коју је
стварно први пут срео познаје одраније).
- Хипермнезија је неспособност да се забораве неки доживљаји и задржавају
многобројни детаљи свих догађаја. Иако ретка, омета нормалну активност
човека.

10
44. Шта је задржавање?
Задржавање (ретенција) је појава да оно што смо учили можемо касније,
после дужег или краћег времена протеклог од учења, да користимо.

45. Које три врсте промена у току процеса задржавања разликујемо

према Бартлету?
- Упрошћавање садржаја (губљење знатног дела детаља и повезивање
преосталих делова у једну повезану, али детаљима сиромашнију целину)
- Рационализација садржаја (састоји се у конструисању објашњења за оно
што није јасно, у замењивању непознатог и необичног са познатим и
уобичајеним)
- Наглашавање (неке појединости и неки моменти који нису били истакнути у
оригиналном садржају посебно се истичу при обнављању оног што је учено)

46. Шта је процес заборављања?

Под заборављањем подразумевамо потпуно или делимично, трајно или
привремено губљење онога што смо научили.

47. Који су основни закључци Ебингхаусовог истраживања о

заборављању?
Заборављање не тече једнолико, већ је у времену које следи непосредно иза
учења знатно брже него у каснијим периодима. Овај неједнолики ток
заборављања утврдио је крајем прошлог века Ебингхаус. Заборављање је у
почетку веома нагло, онда постепено опада, а после извесног периода постаје
незнатно. Процес заборављања може се приказати графички – кривуљом
заборављања.
После 20 минута заборављено је већ преко 40% наученог материјала без
смисла. Онда се процес заборављања успорава, тако да после 30 дана
задржавамо око 20% материјала. Сличан је ток заборављања и смисленог
материјала, само што се задржава већи проценат онога што је научено.

48. Који су узроци заборављања?

- Спонтано заборављање (заборављање је веће ако је прошло више времена
од учења)
- Мотивисано заборављање (потискивање из наше свести садржаја који су
нам из неког разлога непријатни)
- Ретроактивна и проактивна инхибиција

11
49. Шта је ретроактивна, а шта проактивна инхибиција?
Наша активност после учења омета обнављање онога што смо учили пре.
Накнадна активност делује унатраг, ретроактивно, и кочи, инхибира, оно што
је раније научено, па главни узрок заборављања лежи у ретроактивној
инхибицији. Посебни услови који утичу на степен деловања ретроактивне
инхибиције су:
- сличност раније наученог градива и градива које се учи (што је већа
сличност, веће је и заборављање);
- време протекло између учења два градива (ако је време дуже, мање се
заборавља);
- степен научености градива (уколико су градива боље научена, утолико ће се
мање ометати);
- степен организованости градива (уколико је градиво боље повезано у
смислену целину, утолико ће бити мање интерференције);
- истицање специфичности сваког од градива (корисно је упоређивати
градива и фиксирати шта их карактерише).
О проактивној инхибицији говоримо кад активност коју смо вршили пре
учења изазива заборављање онога што касније учимо. Чешћи је узрок
заборављања него ретроактивна инхибиција. Због мање количине ранијег
знања, мање је отежано учење новог материјала и задржава се више
материјала.
Обе инхибиције су теорије активног заборављања.

50. Шта је плато и због чега долази до платоа у учењу?

Плато или висораван кривуље учења представља привремен или трајан
застој, престанак напредовања у учењу. Плато се може јавити у току учења и
на крају учења. Један од главних разлога због којих долази до платоа је
хијерархија навика. Постоје навике различитог степена сложености. Субјекти
приликом учења сложених знања и умења прво савладавају навике нижег
реда (једноставније), па тек онда вишег реда. До платоа долази зато што
једноставније радње нису потпуно савладане, а субјект је већ почео да
увежбава навику вишег реда. Пример је учење страног језика (схватање речи,
па реченица, па текста и говора у целини).
До платоа може доћи и због умора, смањења мотивације, смањења
интересовања и досаде.
Код платоа на крају учења постоји физиолошка, теоријска и практична
граница.

12
51. Које две врсте умора постоје?
- Објективни умор (стварни умор, долази до потпуне исцрпљености
организма и неспособности човека за даљи рад);
- Субјективни, духовни или психолошки умор (постоји осећање умора,
ненаклоности за даљи рад, исцрпљености иако до стварне исцрпљености није
дошло). Субјективни умор не мора бити само последица интелектуалног, већ
и физичког рада. До субјективног умора долази више због психолошке
засићености радом него због стварног умора.

52. Који су знаци умора?

- Опадање ефекта рада
- У школи ученици се врпоље, немирни су и недисциплиновани, задиркују
један другог, не пазе, дремљиви су, протежу се, зевају итд.

53. Шта је флуктуација рада и како се одвија?

Мерење износа рада у току једног дана показује да он није стално исти, већ
да доста правилно флуктуира. Износ рада у почетку није много велики, он
извесно време расте, достиже свој максимум, неко време се задржава на
њему, а затим лагано опада. Пред крај рада он обично мало
порасте.Флуктуација рада се не јавља само у току једног дана, већ и у току
недеље или школске године.

54. Шта је загревање за рад?

Загревање за рад је појава да треба извесно време радити да би се постигао
максимални ефекат рада. Период од почетка рада до времена максималног
учинка назива се периодом загревања за рад. У физичком раду период
загревања је краћи него у интелектуалном.
Због загревања за рад препоручује се да одмори у школи не буду дужи од 15
минута. Најбоље је да одмор између првог и другог часа буде кратак (5
минута) зато што ученици нису још потпуно загрејани, а каснији одмори
могу бити нешто дужи (10 или 15 минута). Кад би одмори били дужи,
нестајало би загревања код ученика и они би поново морали да троше
извесно време за загревање.

55. Навести четири основна услова учења и рада.

- Физички услови (климатски и атмосферски услови, температура, влажност
и кретање ваздуха, осветљење, бука итд.)
- Органски или физиолошки услови (здравље, нормално функционисање
чулних органа и уредно задовољавање органских потреба, посебно глади)
13
- Социјално-економски услови (социјално-економски статус ученикове
породице, односи у породици, односи у школи итд.)
- Психолошки услови (способност за учење, мотивација за учење, методе
учења и радне навике ученика)

56. Које две врсте мотивације постоје?

- Унутрашња (интринзичка) мотивација (ученик учи без неког спољашњег
разлога, он има потребу да учи, налази задовољство у самом процесу учења и
у постизању одређених циљева које поставља сам себи у учењу); У
унутрашње мотиве спадају: интересовање, жеља за сазнавањем, мотив
постигнућа, потреба за компетенцијом, мотив самоактуализације, степен
аспирације, циљ или намера да се нешто научи, став према градиву,
пријатност или непријатност градива итд.
- Спољашња (екстринзичка, инсентивна) мотивација (примењују се
подстицаји да би субјекти били мотивисани за одређену активност, учење
или рад, активност или учење је средство за долажење до неког спољашњег
циља). Подстицаји су: рок, познавање постигнутих резултата, похвала,
покуда, награда, казна, сарадња, такмичење, успех или неуспех у учењу итд.

57. Објаснити интересовање као мотив за учење.

Интересовање за неки предмет представља позитиван став према тој врсти
градива. Наставник треба да развије код ученика интересовање за свој
предмет. Начини развијања интересовања за нешто што је ново и непознато
јесу његово повезивање са нечим познатим и интересантним, као и увидети
значај, смисао и примену онога што се учи. Због великих индивидуалних
разлика међу ученицима, пожељно је програме прилагодити њиховим
интересовањима.

58. Шта је степен аспирације?

Степен или ниво аспирације представља амбицију, успех који појединац
претпоставља да ће постићи. Мерење степена аспирације врши се тако што се
субјекту даје да решава више једноставних задатака различите тежине и
после сваког задатка му се саопштава резултат и пита се какав резултат
очекује у следећем задатку. Постоје људи са прилагодљивим (варира у
зависности од успеха које човек постиже) и ригидним (остаје приближно
исти без обзира да ли човек постиже успех или неуспех) степеном
аспирације.

14
59. Објаснити похвалу и покуду као мотив за учење.
Похвала и покуда су подстицаји, мотиви за даље учење. Похвала углавном
боље делује код деце којој недостаје самопоуздање, па им је потребно
охрабрење. Покуда углавном има веће дејство код интелигентније деце јер
она често имају превише самопоуздања. Награда делује јаче од похвале, а
казна јаче од покуде, али их треба ређе користити.

60. Објаснити сарадњу и такмичење као мотив за учење.

Сарадња и такмичење су јаки подстицаји како у школи, тако и у обичном
животу. Такмичење може бити индивидуално и групно. Индивидуално
такмичење може да буде између два или више појединаца и свако се бори за
себе. У групном такмичењу постоји сарадња између појединаца у оквиру
сваке групе. У школском раду се препоручује и такмичење са самим собом,
да ученик настоји да постигне све боље резултате.

15