VISOKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA ZA

OBRAZOVANJE VASPITAČA SREMSKA MITROVICA

DIPLOMSKI RAD

TEMA: MANIFESTACIJE EMOCIJE BESA KOD DECE

PREDŠKOLSKOG UZRASTA

Mentor: Student:
Dr Mirjana Nikolić Jelena Rajić
Broj indeksa:
78/2007
Septembar, 2010.
SADRŽAJ:

1. UVOD ................................................................................................................... 3
2. MESTO I FUNKCIJA EMOCIJA U ČOVEKOVOJ LIČNOSTI ........................ 5
3. KAKO SE RAZVIJAJU EMOCIJE ...................................................................... 8
ZRENjE ....................................................................................................................... 8
ULOGA UČENjA ....................................................................................................... 9
USLOVLjAVANjE ..................................................................................................... 9
IMITACIJA ................................................................................................................ 10
4. OSNOVNI EMPIRIJSKI PODACI O EMOCIONALNOM RAZVOJU DECE I
OBJAŠNjENjA TIH POJMOVA ........................................................................ 11
KARAKTERISTIKE EMOCIONALNOSTI U DETINjSTVU ............................... 12
SITUACIONO – INDIVIDUALNI FAKTORI KOJI UTIČU NA
EMOCIONALNOST DETETA ...................................................................................... 13
5. KARAKTERISTIKE EMOCIJE BESA .............................................................. 15
DRAŽI KOJE IZAZIVAJU BES .............................................................................. 16
REAKCIJE BESA ..................................................................................................... 17
6. NAPADI BESA KOD DECE .............................................................................. 19
KAKO OBUZDATI AGRESIVNE NAPADE KOD DECE ..................................... 20
SASVIM MALO DETE ............................................................................................ 20
PREDŠKOLSKI UZRAST ........................................................................................ 20

2
 1.UVOD

Ljudi nisu samo racionalna bića, koja bi svoje postupke preduzimala isključivo na
osnovu razmišljanja i zaključivanja o tome kako je najpogodnije da postupaju, u velikoj
meri utiču njihova osećanja ili emocije. Redovno su i svi naši doživljaji praćeni i prožeti
osećanjima. Putem intelektualnih procesa (opažanja, učenja i mišljenja ) mi stičemo
saznanja o svetu koji nas okružuje. Ali, mi istovremeno doživljavamo i svoj odnos
(pozitivan ili negativan ) prema onome što saznajemo, to jest mi vrednujemo saznanja
putem emocija. Zato se emocije predstavljaju kao doživljaji našeg vrednovanja i
subjektivnog odnosa prema stvarima, ljudima, dogadjajima i prema sopstvemin
postupcima. Emocije se definišu i kao promena u stanju i aktivnosti,a manifestuju se u
karakterističnim fiziološkim promenama, odredjenim pokretima i karakterističnom
doživljaju, što ih razlikuje od intelektualnih procesa.
Emocije su snažan pokretač aktivnosti deteta i čoveka uopšte, a posebno pozitivne
emocije (ljubav, radost i druge ) su nepresušni izvor i cilj životne energije.
Emocije se definišu kao ’’stanje’’ povećane aktivnosti organizma koje se
manifestuju u odredjenim fiziološkim promenama i karakterističnom spoljnem
ponašanju. Emocije imaju posebno značajnu ulogu u komunikaciji medju ljudima,
neophodnoj za snalaženje u svakodnevnom životu. Po izrazima emocija na licu, očima,
po gestovima i pozama se može prosuditi šta se dogadja u ljudima, šta preživljavaju i
kako se osećaju. Medjuljudski odnosi imaju i svoj estetski aspekt i predstavljaju najčešću
temu svake grane umetnosti, što povezuje moralna i intelektualna osećanja sa estetskim.
Postavlja se pitanje kako dolazi do bogatog emocionalnog života koji nalazimo kod
čoveka, i da li čovek nasledjem donosi na svet sve emocije koje se kod njega javljaju ili
se one stiču u toku života, učenjem i sazrevanjem?
Psiholozi su dokazali, na osnovu ispitivanja, pre svega viših životinjskih vrsta, da
je poreklo čovekove osećajnosti u afektivnom vezivanju, koje je primarna (urodjena)
potreba čoveka. Afektivno vezivanje ima izrazito socijalnu funkciju: osiguravanje
uzajamnih kontakata sa drugim osobama. Dokazano je, da kod novorodjenčeta postoji
urodjen sistem reakcija kojim se, primarnim i autonomnim putem, obezbedjuje
uspostavljanje veze sa majkom. Kibernetički model ponašanja ljudi koji se razvija od 60
– tih godina prošlog veka, objašnjava kako se uspostavljaju afektivne veze. Bolbi (1959)
navodi pet oblika ponašanja: sisanje, zagrljaj, plač, osmeh i akcija praćenja, koji
predstavljaju urodjen sistem reakcija afektivnog vezivanja. A 1969. godine dopunjava to
novom formulacijom: u periodu od 9. do 18. meseci, ovi oblici formiraju sistem
ravnoteže inregulacije, čiji je cilj da se detetu obezbedi blizina majke.
Znači, ljudi su društvena bića od rodjenja, a uspostavljanje veze nastaje iz potrebe
za drugim, iz afektivnog vezivanja koje čini osnovu ljudske osećajnosti. Prema
navedenom sledi da, emocije nisu same sebi cilj, već da su izraz odnosa, izraz čovekove
potrebe za drugim osobama.

3
 Psiholozi su dokazali da razvitak emocija zavisi od nasledja i učenja. Nasledjem
su dati uslovi za javljanje pojedinih osnovnih emocija i razlike u njihovom izražavanju. A
od učenja zavisi uz koje situacije i kakve emocije će se javiti.
Možemo reći da se na osnovne ili primarne emocije razvijaju na osnovu nasledja,
a specifične emocije, to jest one koje se vezuju uz odredjene situacije, da se stiču
učenjem.
Izražavanje emocija kod čoveka zavisi od dva faktora: nasledja i socijalnog
učenja, odnosno, emocionalne reakcije su u početku spontane prirodne, bez kontrole, da
bi pod uticajem tzv. primarne socijalizacije postajale socijalizovane, kontrolisane,
racionalne.
Emocionalno zrela ličnost jeste, takva ličnost koja zna da kontroliše svoje
emocije, tj. da ih izražava na socijalizovan, pozitivan, društveno prihvatljiv način, i da ih
uskladi sa situacijom u kojoj se nalazi, a kontrola emocija nastaje pod uticajem
vaspitanja.
Iz svega navedenog, dolazimo do zaključka da vaspitanje, kao proces
izgradjivanja pozitivnih osobina ljudske ličnosti, a koje se ostvaruje pod dejstvom mikro
– faktora: porodice, vršnjaka, škole, itd., a makro – faktora, a kasnije i samovaspitanja,
kao aktivnost jedinke, ima presudan uticaj u procesu socijalizacije emocija kod dece u
periodu detinjstva i adolescencije. Emocija je složena mentalna funkcija koja ima
intenzitet, dužinu trajanja i kvalitete: prijatna – neprijatna. Ona zahteva i psihički i telesni
deo ličnosti. Svako emocionalno doživljavanje praćeno je telesnim reakcijama. Nervni
sistem, krvotok, unutrašnji organi, mišići i koža, svi oni svojim pokretima prate
emocionalno doživljavanje. Ljudi su odavno opazili vezu izmedju emocija i telesnih
promena. Za to postoji mnogo primera u gestu, narodnom jeziku i simbolici. Srce je
simbol ljubavi, pesnica – mržnje, a izrazi:’’žučna svadja’’, ’’u strahu su velike oči’’,
’’jeza me hvata’’, samo su neki od velikog broja ovakvih primera. Od toga koji je telesni
deo zahvaćen u velikoj meri zavisi priroda emocije koju doživljavamo. Ako emocionalni
doživljaj prate pokreti unutrašnjih organa, onda će on biti intenzivan, dugotrajan, sporo
će nastajati i sporo će se smenjivati. Promene u spoljašnjim organima, koži i mišićima,
prate emociju koja je burna, kratkotrajna, emociju koja brzo nastaje i brzo se smenjuje.
Svaka emocija ima i svoju spoljašnju, vidljivu stranu. Izraz lica, na primer, stalni je
pratilac našeg unutrašnjeg doživljavanja. Glumci i slikari izraz lica koriste da bi dočarali
unutrašnji doživljaj likova koje interpretiraju ili stvaraju. On je spontan i nekontrolisan
kad se doživljavaju intenzivna i burna osećanja.
Emocije ili osećanja su stalni pratilac naših aktivnosti. Život bez osećanja teško bi
mogao da se zamisli. Situacija potpune ravnodušnosti ne samo da je neprijatna i
nepodnošljiva već znači čovekovu nemogućnost da se pokrene na bilo kakvu aktivnost
koja je dobrim delom i smisao življenja. Jer, emocije, osim toga što prate i boje tonom
prijatnog ili neprijatnog naše aktivnosti, one nas često i podstiču na njih. Kad jednom
doživi neku prijatnost, čovek se trudi da je i dalje doživljava i, suprotno, nastoji da
izbegne sve one situacije koje su neprijatne. Tako emocije odredjuju mnoga naša
ponašanja, postaju njihov uzrok, a ponekad i cilj. Stoga je uloga emocija u životu čoveka
podjednako značajna kao i intelektualni život. Da je to stvarno tako, najbolje se vidi kod
mentalno obolelih osoba. Poremećaj emocionalnog života dovodi do niza bolesnih stanja
koja zahvataju i ostale psihičke aktivnosti. Tek uskladjen odnos izmedju intelektualnog i
emocionalnog omogućava čoveku da normalno živi i radi.

4
 Cilj ovog rada je razmatranje načina ispoljavanja emocije besa, a praktični značaj
rada je lakše raspoznavanje uzroka koji dovode do ispoljavanja emocije besa kod dece,
kao i načini na koje deca ispoljavaju emocije, u ovom radu konkretno emociju besa na
predškolskom uzrastu.

2. ODNOS EMOCIJA I LIČNOSTI ČOVEKA

Emocije ili osećanja jesu subjektivne reakcije pojedinca na njegovu spoznaju
objektivne stvarnosti. To je naše lično doživljavanje saznatih predmeta i pojava
spoljašnjeg sveta, naš stav prema zbivanjima oko nas i davanje subjektivne vrednosti
našim doživljajima.
Emocije imaju posebno značajnu ulogu u komunikaciji medju ljudima,
neophodnoj za snalaženje u svakodnevnom životu.
Emocije izaziva neka pojava u okolini čoveka koja ga se na neki način tiče, koja
stupa u odnos prema njegovom ’’ja’’. Pojava emocija znači, da se izvan ljudskog tela ili u
njemu dogadja nešto što ugrožava životne procese individue ili ih podstiče i unapredjuje.
To znači, da su osećanja izvor osnovnih životnih potreba čoveka, njegove potrebe da
osigura svoj opstanak, da stekne sigurnost, da nadje podršku i zaštitu, te da ostvari
samoga sebe. Emocije su u krajnjoj liniji, izraz ljudske težnje za aktuelizacijom sebe.
Emocije su ugodne, ako su reakcije na zadovoljenje neke ljudske težnje (npr. želja za
aktivnošću, zadovoljstvo zbog postignutog uspeha, zbog posedovanja nečije ljubavi ili
zbog afirmacije individualnosti), pa pozitivno utiču na psihički život čoveka. Sprečenost
čoveka da zadovolji takve svoje potrebe – frustracije – redovno izaziva osećanje
neugodnosti, odnosno negativne emocionalne reakcije, koje mogu biti štetne po psihički
život čoveka.
Vrsta i jačina emocija zavise od draži koje ih izazivaju, ali i od momentalnog
fizičkog i psihičkog stanja subjekta koji na njih reaguje. Zato različiti ljudi na istu
objektivnu situaciju reaguju različitim emocijama. Ali i isti čovek može istu draž, u
različitim životnim situacijama dočekati različitim emocijama. Emocije su
najsubjektivnije, pa zato i najmanje stabilne komponente ljudske ličnosti.
Emocionalna reakcija je poziv na akciju; jednom je to beg iz opasne situacije ili
borba sa nekom preprekom; drugi put je kretanje ka izvoru zadovoljstva. Upravo sa
psihičkim manifestacijama javljaju se fizičke komponente emocionalnih reakcija. Pri
tome se ne menja rad žlezda, krvotoka, organa za disanje i varenje, kao i skeletnih mišića,
pojačana gestikulacija, odredjen izraz lica, itd.
Postoje mnogobrojne i različite emocije. Osnovne su: radost, žalost, bes, strah.
To su jednostavna osećanja koja se javljaju u raznim varijantama: kao osećaj
samopouzdanja ili manje vrednosti, kao potištenost i obeshrabrenost ili potreba za
agresijom. Složene emocije su tzv. socijalna i moralna osećanja, kao što su: simpatija,
saosećanje i ljubav; osećaj društvene odgovornosti ali i sebičnost, samoživost i
asocijalnost. Složeni su i tzv. intelektualni osećaji u koje se ubrajaju: iznenadjenje,
čudjenje, nestrpljivost, dosada, sumnja i slično. U estetske osećaje spadaju: doživljaji
lepog, uzvišenog, tragičnog, komičnog, itd.
Ekzistencijalista Žan Pol Sartr kaže:’’pakao – to su drugi’’, ističući tako,
negativan, značaj drugog čoveka. Medjutim, drugi čovek je isto tako neophodan i za

5
radost i sreću. Zato se i kaže da sam čovek ne može da se raduje. Emocije su utoliko jače
ukoliko je draž intenzivnija, neočekivanija i značajnija. Jer one imaju zadatak da brzo
pripreme organizam u tim izuzetnim situacijama za aktivnost, napor, borbu ili bekstvo.
Emocije su značajne i zbog toga što upotpunjavaju sadržaj čovekovog života, dajući mu
puniji izraz i smisao. Pored toga što su deformisane nizom faktora, trenutnom situacijom
i trenutnim stanjem kao i celokupnim iskustvom subjekta – emocije su uvek autentične i
spontane; ta aktuelnost i spontanost i jeste jedna od bitnih karakteristika koja se nikad ne
gubi, bez obzira na iskustvo i navike čoveka.
Iskustvo čoveka utiče na način javljanja emocija, na njihovu složenost, na način
njihovog ispoljavanja itd. Emocionalne navike imaju veoma značajnu ulogu u procesu
formiranja ličnosti i u determinaciji čovekovog ponašanja uopšte, pa ih mnogi, sa
pravom, tretiraju kao sekundarne motive.
Čovek stalno reaguje kao osećajno emocionalno biće. Ali te reakcije nisu uvek
jake; ova produžena blaga emotivna stanja – raspoloženja nazivamo afektivnim tonom.
Afektivni ton može biti i negativan, neprijatan. Moguće je i treće, neodredjeno ili
ambivalentno stanje ono je mešavina prva dva osnovna stanja ( pozitivnog, prijatnog i
negativnog, neprijatnog ). Ljudi se razlikuju po dominaciji ovog osnovnog raspoloženja.
Kod jednih dominira u manjoj ili većoj meri, pozitivan, a kod drugih negativan afektivni
ton. Ova sposobnost je bitna za temperament i ličnost.
Od jakih emocionalnih uzbudjenja najpoznatija su radost, žalost i bes. Emocije
bola i straha su izuzetno značajne, one prate čoveka od rodjenja pa do smrti. Ako su
emocionalna uzbudjenja izuzetno snažna, onda ih nazivamo afektima.
Za afekte je karakteristično da se naglo javljaju, da imaju buran tok, da su praćene
velikim telesnim promenama i da je, pri tom, svest sužena. Zbog ovog suženja svesti,
čovek u afektu može učiniti postupak protivan njegovim moralnim i pravnim normama.
Zato se ljudi, odmalena, uče da vladaju sobom, da se emocionalno na vreme prazne na
moralan i logičan način, i da izbegavaju afekte, koji uvek predstavljaju opasnost i za
ličnost i za njenu okolinu.
Sentimenti predstavljaju posebna, složenija i tananija osećanja. Za ovaj termin
vezano je još jedno značenje. Veoma je bitno za emocije uopšte: sentimenti predstavljaju
mentalnu dispoziciju da se na neki objekat reaguje na odredjeni emocionalni način. Ova
dispozicija je rezultat prethodnog iskustva i pamćenja. Na primer: čovek ne oseća
neprekidnu mržnju ili ljubav prema nekoj osobi, strah, bes ili slično, već samo onda kako
je se seti ili kada je vidi. Znači, prethodno iskustvo je struktuiralo mentalnu dispoziciju
tako da se prema odredjenoj osobi ili odredjenoj situaciji oseti odredjena emocija čim na
neki način, dodjemo u dodir sa njom. Postojanje sentimenta ukazuje na činjenicu da se
osećanja pamte, ali pojam pamćenja ovde se ne upotrebljava, jer ponovo izazvano
osećanje ne liči na reprodukciju, već je uvek novo i aktuelno. Stoga se upotrebljava
termin sentimenti, a prvi ga je upotrebio engleski psiholog Mek Dugal.
Emocionalna reakcija na neke doživljaje može vremenom oslabiti. To je osećajna
adaptacija, koja obično nastupa kada se često doživljava nešto što u čoveku budi uvek
istu osećajnu reakciju. No čovek može postati sve osetljiviji na neki doživljaj koji se
često ponavlja. To je emocionalna senzibilizacija.
Emocije daju ličnu notu svim našim psihičkim sadržajima. Tako i način opažanja
objektivnog sveta zavisi u izvesnoj meri o našem emocionalnom stavu onoga što
posmatramo. Čovek prvenstveno opaža ono što je u vezi sa njegovim potrebama. Tok

6
naših misli i stavova koji nam se javljaju u odedjenoj situaciji, zavise od našeg trenutnog
raspoloženja. Emocije znatno utiču na naše odluke, kao i na naše celokupno ponašanje,
jer emocionalni stavovi u velikoj meri upravljaju našim rasudjivanjem i logičkim
zaključivanjem. A i učimo lakše ono što je u skladu sa našim težnjama.
Prisna povezanost emocija sa ostalim psihičkim funkcijama opaža se već u
detinjstvu. Što je dete mladje to je potpunije prožeto osećajnim reakcijama. Npr. osećaj
uspeha čini detetovu motoriku živahnijom, a potištenost i druge negativne emocije
prouzrokuju sporije kretanje; u razvoju govora, dete svrstava pod isti naziv stvari koje
imaju za njega jednako emocionalno značenje.
Medju različitim dražima, dete najbolje zapaža one koje su u skladu sa njegovim
trenutnim raspoloženjem. Što je više okruženo pozitivnim osećanjima to bolje pamti tj.
lakše reprodukuje zapamćeno gradivo. Razmišljanje deteta zavisi od toga da li pojavu o
kojoj treba da donese neki sud, doživljava sa osećanjem ugodnosti ili neugodnosti. Uspeh
deteta u intelektualnom radu zavisi od njegovog emocionalnog kontakta sa ispitivačem,
ali i od opšte afektivne klime u kojoj dete živi.
Uticaj emocionalnog faktora na ostale psihičke funkcije deteta najbolje se ogleda
u procesu učenja. Snažne pozitivne emocije mogu dete tako motivisati na učenje, da ono
brzo savlada materijal, koji će usvojiti mnogo sporije i lošije, ako emocionalni podsticaj
ostane mlak ili je čak negativan. Poznato je da deca u školi uče neki predmet sa onoliko
marljivosti koliko ih učitelji znaju za njega zainteresovati. Iako je uspeh deteta pri učenju
odraz njegovih sposobnosti, tu znatno deluju i pedagoške veštine vaspitača, učitelja,
emocionalni odnosi u porodici i emocionalni odnosi prema tome šta uči i prema učitelju
ili vaspitaču.
Ljubav, bes, strah i ljubomora su četiri najbitnije i najdominantnije emocije koje
prate emocionalni život deteta. Ali, mada su ove emocionalne reakcije važne i u svetu
odraslih, one se ipak znatno razlikuju od ovih osećanja kod dece. Bez obzira na to koju
emociju doživljava, dete uvek reaguje burno, intenzivno i kratkotrajno. Ono brzo
smenjuje prijatna i neprijatna osećanja, brzo zaplače, i opet počne da se smeje. Sve
njegove emocije praćene su pokretima spoljašnjih organa i upravo ta činjenica odredjuje
njihove bitne karakteristike. Emocionalni izraz u početku, spontan i vidljiv, postepeno se
kontroliše i postaje sve složeniji izrazima koje koriste odrasli.
Emocije beba su vrlo primitivne i svode se na opšta osećanja zadovoljstva ili
nezadovoljstva. Paralelno sa doživljavanjem sopstvenih emocija i raspoloženja, dete
postaje osetljivo i na osećanja drugih ljudi oko sebe, što ukazuje na njihovu izrazito
socijalnu funkciju. Ova sposobnost naziva se empatija i zapaža se kod tromesečnih beba
koje su sposobne da osete nedovoljne emocije svoje majke.
Na kraju prve godine života dete teši majku koja plače, u trećoj godini dete
postaje svesno sebe i teži da deluje nezavisno u odnosu na drugoga. Dete se u petoj
godini ponaša kao ličnost medju ličnostima. U igrama uloga može da ispolji tudja
osećanja i poveže se sa odredjenim postupcima.
Ali, da bismo mogli potpunije da upoznamo emocionalni život deteta, potrebno je
da upoznamo i njegov racionalni život. Jer, kao što sam već rekla, emocije se ne javljaju
kao izolovana mentalna funkcija, već zajedno sa drugim psihičkim aktivnostima. Ona je
stalni pratilac svih naših akcija i doživljaja. Razvoj mentalnog života kreće se od potpune
nemogućnosti razlikovanja unutrašnjeg ili subjektivnog od spoljašnjeg ili objektivnog, do

7
onoga što se nalazi izvan nje. Taj proces traje dugo, tokom celog detinjstva, i ne odigrava
se u isto vreme za sve pojedine delove ličnosti.
Dete uspeva da odvoji najpre fizički deo svoje ličnosti, da shvati granice svog
sopstvenog tela, a tek kasnije od onoga što se nalazi izvan njega u spoljašnjem,
objektivnom svetu.
Da bi se izbegle negativne posledice koje izazivaju pojavu negativnih emocija
potrebno je naročito u predškolskom uzrastu učiniti što blaži prelaz iz porodične sredine
u ustanovu, a ulogu vaspitača, približiti ulozi deteta.

3. RAZVOJ EMOCIJA

Kako je napomenuo Spic (1949): ’’emocije nisu prisutne gotove, pri rodjenju.
Nalik na svaki drugi sektor ličnosti čoveka, one se mogu razvijati.’’
Emocionalni razvoj je proizvod zrenja i učenja, a ne samo jednog ili drugog.
Činjenica što se neka emocionalna rekcija ne javlja već rano u životu, ne predstavlja
dokaz da ona nije urodjena. Ona se može razvijati kasnije uporedo sa zrenjem
inteligencije deteta ili sa razvojem endokrinog sistema. Zahvaljujući učenju, predmeti i
situacije koji u početku nisu izazvali emocionalne odgovore, mogu to da čine kasnije.
Naglo povećanje iskustva u detinjstvu i širenje socijalnih kontakata, može da
pruži povod za mnogobrojne složene emocionalne situacije. Učenje i zrenje su toliko
tesno isprepletani u razvoju emocija, da je ponekad teško da se utvrdi relativni efekat
jednog ili drugog faktora.
Najnovije studije govore o podjednakom značaju oba faktora. Čoveku je urodjeno
da doživljava i prijatna i neprijatna raspoloženja, ali kada će i kako reagovati, koji će
sadržaji, koje situacije izazvati odredjenu emociju i kako će da je izrazi zavisi, pre svega
od sredine u kojoj se razvija. Svaka ljudska kultura ima svoje utvrdjene vrednosti, svoja
merila za dobro i pravo, ili lepo i ružno ponašanje, te će se dete koje se u njoj razvija
formirati prema njenim kriterijumima. Tako će mali Englez još vrlo rano naučiti da ne
pokazuje burno svoja osećanja, da ih prikriva i zadržava za sebe, dok će mali Eskim
naučiti da peva podrugljive pesmice kad bi za nas bilo normalno da je ljut i vuredjen.

3.1. ULOGA SAZREVANJA

Primećeno je da se emocije kod dece javljaju tokom vremena i bez ikakvog

učenja. Na primer: na uzrastu od 6. do 8. meseci dete počinje da se plaši stranih lica.
Ovaj strah se javlja iznenada, kao neočekivano, a nema nikakvih dokaza da je naučen.
Psiholozi takvo ponašanje objašnjavaju sazrevanjem deteta, odnosno porastom njegovih
sposobnosti za uočavanje razlika.
U razvoju emocija značajan je intelektualni razvoj. Intelektualni razvoj kod dece
ima za rezultat sposobnost da se sagledaju značenja koja ranije nisu bila sagledana, da se
duže vreme obrati pažnja na neku draž, da se emocionalna tenzija usredsredjuje na jedan
predmet. Uporedo sa razvojem mašte, doživljaji imaju različiti emocionalni uticaj na
dete, nego prilikom ranijih iskustava, kada su ove mentalne sopsobnosti bile manje
razvijene. Razvoj endokrinih žlezda , naročito nadbubrežnih, isto toliko je bitan za razvoj
stepena zrelosti emocionalnog ponašanja. U slučaju nadbubrežnih žlezda koje imaju

8
dominantnu ulogu u nekim emocijama (npr. strah) utvrdjeno je da kod njih postoji naglo
smanjenje u pogledu večličine posle rodjenja. Sa 2. godine nadbubrežne žlezde su po
težini približno 20% lakše, nego što su težile pri rodjenju. Potom se javlja nagli porast do
5.-te godine, a onda spori rast od 5-te do 11-te godine i onda opet nagli porast do 16-te
godine kada dospevaju do težine pri rodjenju. Sve dok nije ostvareno povećanje
proizvodi se i luči manje adrenalina. To vrši i izraziti uticaj na razna emocionalna stanja u
detinjstvu, npr. emocija straha. Studije promena u reakcijama straha i draži koje izazivaju
strah, na raznim nivoima starosti, u ranom detinjstvu, ukazale su tesnu povezanost
izmedju staha i intelektualnog i endokrinog zrenja. U početku strah je po formi više nalik
na stanje panike. Kada dete poraste njegove reakcije straha postaju sve više specifične.
Umesto da plače, dete izbegava situacije koje ga plaše, drži se po strani ili se delimično
ili sasvim povlači od situacije. Javlja se takodje i promena u pogledu situacije koja
izaziva strah. Tek od 4-te godine dete uvidja potencijalnu opasnost od zmije, pa onda kao
rezultat toga pokazuje strah od zmije.

3.2. ULOGA UČENJA

Dete se ne radja sa urodjenim emocionalnim reakcijama ni na jednu specifičnu

draž, već ono uči da specifično emocionlalno reaguje u vezi sa svojim iskustvom. Dete na
primer nema urodjen stah od mraka ili visine. Pod uticajem sazrevanja dečijih
senzomotornih, intelektualnih sposobnosti i endokrinog sistema, koji predstavlja bazu za
njegovo emocionalno ponašanje, dete sve potpunije opaža svoju okolinu. Neke stvari, lica
i situacije, prema kojim je dete ranije bilo ravnodušno, počinju da izazivaju njegove
emocionalne rakcije. Sem toga dete još i uči da reaguje na sve veće draži.

3.2.1. USLOVLJAVANJE

Kroz učenje, predmeti i situacije koji u početku nisu izazvali nikakve

emocionalne reakcije, počinju kasnije da ih izazivaju kao rezultat uslovljavanja ili učenja
putem asocijacija. Čuveni eksperiment na bebi Albertu u prvoj godini života, koji su
vršili Votson i Rejnor pokazuje kako beba uči da se plaši. Albertu, bebi od 9 meseci
pokazali su veliki broj predmeta: zeca, psa, belog miša, majmuna i klupče od vunice, ni u
jednom slučaju dete nije pokazivalo strah. Kasnije je dete uslovljeno da se plaši belog
miša. Kada je miš prvi put prikazan Albertu, on je pružio ruke prema njemu. U tom
trenutku proizveden je snažan zvuk udarcem čekića o čeličnu šipku, koja se nalazila
iznad detetove glave. To je imalo za rezultat reakciju trzanja kod deteta, koje je palo na
lice. Sledeći put kada je snažan zvuk pratio pojavu belog miša dete je cvilelo. Posle pet
daljih demonstracija miša i zvuka, miš je demonstriran sam bez zvuka. Albert je tada
ugledavši miša zaplakao, povukao se i pokazivao tipičnu reakciju straha.
Sprovodeći eksperiment Votson i Rejnor su utvrdili da se Albertov strah od belog
miša proširio na sve druge slične predmete, kao što su : zec, pas, krzneni kaput, klupče od
vunice, koji su svi bili prikazani Albertu pre početka eksperimenta, uslovljavanjem, i kod
kojih on nije pokazivao strah.
Posle nekog iskustva koje je izazvalo naročito veliki strah, dete će pokazivati
povećanu tendenciju da se plaši kako onoga što ga je uplašilo, tako i druugih stvari. To

9
olakšava širenje uslovljenih emocionalnih reakcija. Prateći efekti iskustva koje je stvorio
strah biće veći, ako je dete već u prošlosti bilo bojažljivo i nestabilno, nego ako je ranije
bilo stabilnije.

3.2.2. IMITACIJA

Emocionalne reakcije na izvesne specifilne situacije mogu se naučiti

posmatranjem takvih reakcija kod drugih. Dete imitira emocionalno ponašanje koje vidi
kod odraslih ili kod druge dece. Na primer, ako majka strahuje od grmljavine, dete će taj
isti strah naučiti od nje, znači posmatrajući majčin strah u toj situaciji. Ili na primer ako
dete vidi od starijih ili druge dece da kada nije po njihovom ili kada nemogu dobiti ono
što žele da oni počinju da plaču, tako će i dete imitirati starije ili drugu decu ako se ono
nadje u istoj situaciji, tj. počeće da plače.
Konstatovano je da bebe mladje od 4. nedelje, odbijaju da sisaju ako je kod majke
postojala neka tenzija. Starije dete odbija hranu kada je majka u nervnoj napetosti, a
dobro jede kada ga hrani bez nervoze.
Emocionalne reakcije se javljaju uvek postepeno, po tačno utvrdjenom redosledu,
što ukazuje na činjenicu da one zavise od stepena zrelosti organizma. Ali nije samo
stepen zrelosti organizma bitan faktor koji utiče na razvoj emocionalnog života. Osim
urodjenog i stečenog, već sam napomenula da emocije dobrim delom zavise i od sredine
u kojoj se dete razvija. Dete je prinudjeno da se još u prvim danima svog života
prilagodjava sredini koja mu ne obezbedjuje sve one uslove što je imalo u utrobi majke.
Ono mora da čini izvesne napore da bi savladalo neprijatne situacije u kojima se nalazi.
Njegov plač, u početku služi da bi privuklo pažnju odraslih. Ako odrasli obraćaju pažnju
na njegov plač, ono će ga češće koristiti.

10
 4. EMPIRIJSKI PODACI O EMOCIONALNOM RAZVOJU
DECE
Emocije imaju ulogu od prvorazrednog značaja u životu deteta. One unose
zadovoljstvo u svakodnevnom iskustvu i služe mu kao motivacija za akciju, ali mogu i da
osujećuju. Da li će emocije biti korisne ili štetne po dete, ne zavisi toliko od učestalosti i
intenziteta emocionalnih iskustava, koliko od vrste tih emocionalnih iskustava. Izvesne
emocije, naročito strah, ljubomora, ljutnja, koje često nazivamo ’’neprijatnim’’
emocijama, štetne su po razvoj deteta. Druge emocije, naročito ’’prijatne’’, kao što su
sreća, ljubav, radost, radoznalost, nisu samo korisne već i bitne, neophodne za normalan
razvoj u godinama detinjsatva.
Najčešći izraz kojim se označavaju emocije kao karakteristike ličnosti je
emocionalnost. Emocionalnost kao karakteristika ličnosti koristi se da označi ljude koji
imaju složenije i češće emocionalne reakcije od proseka. Emocionalnost se najčešće
obeležava izrazom ’’emocionalna preosetljivost’’. Emocionalno preosetljiva osoba je ona
koja se lako uzbudi na neznatan spoljašnji ili unutrašnji podsticaj. Suprotan emocionalni
kvalitet ličnosti je emocionalna tupost, kojom se označava gubitak osetljivosti na
emocionalni podsticaj.
Pojam emocionalne kontrole se odnosi na relativno trajnu sposobnot ličnosti da na
podsticaje iz sredine reaguje emocijama koje su u skladu sa snagom podsticaja.
Emocionalna stabilnost naglašava sposobnost neke osobe da staloženo reaguje u opasnim
ili iznenadnim situacijama.
Pri rodjenju i kratko vreme posle njega, prvi znak emocionalne uzbudjenosti je
opšta uzbudjenost. Prema nalazima kanadskog psihologa Katarine Bridžes (1931)
emocije novoodjenčeta potpuno su neideferencirane. Iz stanja opšte uzbudjenosti,
diferenciraju se otprilike do tri meseca: uznemirenost, kao negativna emocija, a zatim
zadovoljstvo, kao pozitivna emocija. Izmedju trećeg i šestog meseca, iz negativnog stabla
nastaju: bes, gadjenje i strah. Od šestog do sedamnaestog meseca iz pozitivnog stabla
izdvajaju se: oduševljenje i naklonost prema odraslima. Od 12. do 18. meseci života
razvijaju se naklonost prema deci (iz pozitivnog stabla) i ljubomora (iz negativnog), a od
18-tog do 24-to meseca radoznalost (iz pozitivnog stabla).

4.1. KARAKTERISTIKE EMOCIONALNOSTI U DETINJSTVU

Emocije malog deteta se izrazito razlikuju od emocija odraslog čoveka. Analiza

karakterističnih crta dečijih emocija u poredjenju sa emocijama odraslih pokazale su
razlike. Te karakteristike su:
1. dečije emocije su kratke. Na tipičan način emocije malog deteta kratko
traju – nekoliko minuta, i onda naglo prestaju. Kako dete postaje starije,
socijalna ograničenja koja se nameću otvorenim reagovanjima, dovode do
emocionalnih stanja koja duže traju i izražavaju se sporo. Kada se dete

11
 nalazi u društvu vršnjaka, slobodno od ograničenja koja mu nameću
roditelji i druga odrasla deca, ono izražava svoje emocije slobodno i brže.
Medjutim, u prisustvu odraslih dete počinje da ispoljava ćudljivost već
oko četvrte godine i ova tendencija dostiže vrhunac za vreme
adolescencije. U intrevalu od 10 do 20 minuta, dete i po nekoliko puta
menja svoju reakciju, čas zaplače, pa se raduje, čas doživljava bes, pa se
ubrzo opet raduje, itd. Medjutim, suviše često menjanje emocionalnog
reagovanja na predškolskom uzrastu može da ukazuje na emocionalnu
nestabilnost deteta.
2. dečije emocije su intenzivne. Emocionalni ispadi malog deteta karakterišu
se intenzitetom koje se samo retko može zapaziti kod emocionalnih
reakcija odraslog čoveka. Emocionalnim reakcijama deteta nedostaju
stepeni intenziteta, što ima za rezultat da dete na neku bezznačajnu
situaciju reaguje isto tako kao na neku ozbiljnu situaciju. Odraslim
osobama koje nisu upoznate sa dečijim ponašanjem, intenzivne
emocionalne reakcije malog deteta, predstavljaju povod za veliko čudjenje
i iznenadjenje. Intenzitet emocija se naročito odnosi na strah, radost i bes.
3. dečije emocije su prolazne. Prolazni karakter dečijih emocija koje naglo
prelaze sa smeha na suze, od ljubomore na ljubav, neshvatljiv je mnogim
osobama, zato što se razlikuje od načina na koji tipično odrasla osoba
izražava svoje emocije. Ovaj prolazni karakter dečijeg emocionalnog
ponašanja navodi mnoge odrasle na pitanje da li dete isto oseća toliko
duboko kao i odrasli. Emocije malog deteta prebacuju se brzo od jednog
emocionalnog esktrema na drugi zbog toga što dete izražava svoje emocije
na neobuzdan način, oslobadjajući time svoj sistem suzdržanih emocija,
zbog nedostatka potpunog razumevanja situacije u vezi sa nedozrelim
intelektualnim razvojem i ograničenim iskustvom, zbog kraćeg raspona
pažnje, lakše skrene na druge sadržaje.
4. dečije emocije se pojavljuju često. I u pogledu učestalosti dečije emocije
se razlikuju od emocija odraslog čoveka. Deca se češće ljute, plaču, plaše,
raduju itd.
5. emocionalne reakcije deteta su različite. Pod uticajem učenja i okoline
emocionalne raekcije deteta postaju sve više individualizirano ponašanje
koje prati različite emocije. Jedno će dete u besu na primer plakati, drugo
će da baca stvari i udara se,dok će treće da se umiri i ljuti ćutanjem.
6. dečije emocije se mogu utvrditi na osnovu simptoma ponašanja.
Odrasli čovek je po pravilu u stanju da dovoljno dobro prikriva svoja
osećanja i emocije tako da drugi teško mogu da znaju šta oseća. To nije
slučaj kod dece. Mada deca ne moraju pokazati svoje emocionalne
reakcije neposredno svojim ponašanjem, ipak se njihova emocionalnost
može utvrditi na osnovu tenzije, nespokojstva, uznemirenosti, dnevnog
sanjarenja, potrebe za mokrenjem, nervoznim simptomima kao što su
griženje noktiju, sisianje palca, trljanje polnih organa, gubitku apetita,
teškoće u govoru, čestog plača, tvrdoglavosti, histeričnih ispada. Po
pravilu dečaci manifestuju više simptoma emocionalnosti nego devojčice.

12
 7. dečije emocije se promenjene u pogledu jačine. U izvesna doba neke
emocije su snažne da bi potom slabile. Druge emocije, koje su ranije bile
slabe, postaju kasnije snažnije. Na primer mala deca ispoljavaju izrazitu
bojažljivost u prisustvu stranih lica ili na stranim mestima. Kasnije, pošto
su postala svesna da nema razloga za strah i brigu, gubi se njihova
bojažljivost. Slično tome jeste i sa izlivom besa. Konstatovano je da izliv
dečijeg besa, dospeva vrhunac pre nego što dete krene u školu, a posle
toga dolazi do opadanja ne samo u frekvenciji nego i u intenzitetu. Ova
nestabilnost u pogledu jačine emocija potiče delom od promena u jačini
nagna a delom od razvoja intelektualnih sposobnosti deteta, a delom opet
od promena njegovih interesovanja.
8. promene u emocionalnom izražavanju. Malo dete želi ono što želi i
kada ga želi ono ne zastaje da bi razmislilo da li će to biti štetno po njega
ili nekog drugog. Ako ne dobije ono što želi naljutiće se i dobiti nastup
besa. Analogno tome ako se uplaši neće oklevati da pobegne i sakrije se ili
da pokaže svoj strah plačem. Čak i kada je sretno, dete ne čeka da bi to
ispoljilo na nekom pogodnom mestu ili u pogodno vreme. Ono se smeška
ili smeje, mada ovo može drugima da izgleda kao slučaj ’’pakosnog
uživanja’’.
9. deca su sklonija emocionalnom reagovanju. Zbog svoje fizičke slabosti i
nemogućnosti da lako izlazi na kraj sa svojim okolinom dete češće od
odraslih reaguje emocijama. Kada je odrastao čovek gladan on uzima
hranu i jede je, ili svesno odlaže svoju potrebu za hranom. Dete ne može
uvek tako da postupi, utoliko više što je manje. Ono je upućeno na pomoć
odraslih, pa su u stvari njegove emocije poziv odraslim da mu pomognu.
Ovo je biološka funkcija emocija koje dete najčešće nije svesno.

4.2.SITUACIONO – INDIVIDUALNI FAKTORI KOJI UTIČU

NA EMOCIONALNOST DETETA

Kod svakog deteta, kao i odraslih, emocionalno stanje varira s vremena na vreme,
u zavisnosti od odredjenih faktora. Svaki pokušaj da se kontroliše emocionalnost deteta,
mora imati u vidu ove faktore, zato što se kontrola emocija može ostvariti najbolje kada
se eliminišu faktori koji vrše izvesnu predispoziciju.
Najvažniji su sledeći faktori:
1. UMOR. Kada se dete umori zato što se malo odmaralo, suviše uzbudjivalo, nije
dovoljno hranjeno ili iz drugih razloga, ono je predisponorano da bude
razdražljivo. Ovo važi za svako doba starosti u detinjstvu.
2. DOBA DANA. Dete je umorno u izvesno doba dana više nego u neko drugo doba
dana. Kod male dece vreme pred jelo i spavanje je doba dana kada je
emocionalnost na vrhuncu. Ako se ovaj raspored poremeti i to izaziva
razdražljivost i nemir kod deteta.

13
3. SLABO STANJE ZDRAVLJA. Kada je dete slabog zdravstvenog stanja usled
slabe ishrane, smetnje sa varenjem, obolelih krajnika, defektnog vida, kvarnih
zuba ili nazeba, ono je predisponirano za negativno emocionalno reagovanje.
4. INTELIGENCIJA. Deca sa jačim intelektom imaju veći emocionalni dijapazon.
Mogu da sagledaju tragične i komične elemente, da u svojim mislima i
osećanjima predosete ono čemu se nadaju i da steknu širu oblast interesovanja.
Deca sa nižim nivoom inteligencije poseduju slabiju emocionalnu kontrolu.
5. SOCIJALNA SREDINA. Smiren, bezbedan, srećan porodični život ima za
rezultat manju emocionalnost kod deteta. Način na koji odrasli postupaju sa
detetom, broj ograničenja koja nameću njegovim aktivnostima, način discipline
koji koriste u kontrolisanju njegovog ponašanja, sve to doprinosi emocionalnosti
deteta. Socijalna sredina vrtića je važan faktor emocionalnosti deteta.
6. ODNOSI U PORODICI. Stavovi roditelja često su odgovorni za emocionalnost
kod dece. Emocionalni simptomi postoje najčešće kod one dece koju roditelji
zanemaruju, čiji su roditelji znatan deo dana na poslu, koji su suviše brižni zbog
svoje dece, koji neprestano pričaju o nedostacima svoje dece, ili o njihovom
ponašanju, koji prave od svoje dece bebe time što im suviše pomažu, koji ih
’’kvare’’ time što im suviše popuštaju, koji od svoje dece prave centar života u
porodici. Suviše zaštićena deca pokazuju više nervoznih simptoma, dok su
zanemarena deca češće asocijalna i agresivna.
7. NIVO ASPIRACIJE. Dok mnogi emocionalni problemi nastaju zbog toga što
očekivanja roditelja prevazilaze mogućnosti deteta i što kritikovanje ili
razočarenje roditelja dovodi do osećanja neadekvatnosti, izvesna emocionalna
nestabilnost može se direktno dovesti u vezu sa nivoom aspiracije kod samog
deteta. Dete zbog nedovoljnog iskustva i nepoznavanja sopstvenih mogućnosti
često teži da ostvari nešto nemoguće. Suviše veliki broj neuspeha ima za rezultat
emocionalnu tenziju koja prati svako osećanje neadekvatnosti. Već vrlo rano
roditelji se trude, da nauče svoju decu da vladaju izrazima svojih emocija,
kažnjavajući ih, kritikujući ih, objašnjavajući im, ili odobravajući im, što zavisi od
starosti deteta i shvatanja roditelja. Kasnije se dete suočava sa pritiscima od
socijalne grupe, van porodice i suzdržava svoje emocionalno izražavanje. Ono
otkriva da emocionalni ispadi koji su ranije predstavljali efikasno sredstvo za
postizanje nekog cilja sad se smatraju ’’bebskim ponašanjem’’. Kod kuće i u
vrtiću,a kasnije i u školi želja deteta da prilagodi svoje ponašanje zahtevima grupe
može da bude toliko snažna i poprimi oblik ’’adaptivnog straha’’. Kad prodju
dani detinjstva, dete je naučilo da socijalno odobravanje zavisi od stepena
kontrole koju može da vrši nad izražavanjem svojih emocija.

14
5. KARAKTERISTIKE EMOCIJE BESA KAO PREDMETA
ISTRAŽIVANJA

Prema Ketrin Bridžes, bes se, diferencira kao prva negativna emocionalna
reakcija iz uznemirenosti, nešto pre gadjenja i staha. Od vremena njegovog javljanja pa
nadalje, sve je više situacija koje izazivaju bes.
Bes kao i druge slične emocije, ljutnja, gnev, srdžba – izaziva ometanje
zadovoljenja motiva i ostvarivanje dečijih želja, mogućnosti i ciljeva.
Mnogi psiholozi su izučavali uzroke besa kod dece na različitim uzrastima.
Rezultati do kojih su došli pokazuju da dete ovom emocijom reaguje kad mu izvesne
prepreke, bilo fizičke ili socijalne prirode, sputavaju aktivnost. Medjutim, obično
sputavanje pokreta nije dovoljno da izazove bes; ono se mora promeniti na takav način da
se dete oseti frustrirano.
Verovatno je češće ispoljavanje besa delimično posledica i manje neprijatnog
’’tona’’ te emocije. Kada je neko besan, ljur, njemu je to manje neprijatno nego kada je
uplašen.
Agresivnost je jedna od manifestnih karakteristika savremene civilizacije, koja se
često zvanično osudjuje, ali se nezvanično prihvata i praktikuje. Predmet agresije može
da bude njen pravi uzročnik, ali ona može da se usmeri na druge objekte ili bića, kada je
dete nepovoljno da napadne onoga ko ga je razbesneo. Ako se dete uveri da njegova
agresivnost dovodi do ostvarenja njegovih ciljeva i želja, biće česte scene durenja,
bacanja na pod, vrištanja i sličnih histeričnih scena. Najbolji način reagovanja odraslih na
takve situacije je neobraćanje pažnje na njih, jer je cilj deteta upravo da bude u centru
pažnje i da ostvari svoje želje. Iako se dečija agresivnost ne može prihvatiti pod bilo
kojim uslovima, nije dobro da odrasli reaguju svojim besom na bes deteta, što ne znači da
izlive besa i agresije ne treba suzbijati. Bolje je da to roditelji čine smišljeno i odmereno.
Zanimljivo je to da muška deca češće reaguju besom, a roditelji to više tolerišu
muškoj deci (’’muško je pusti ga’’) nego ženskoj u sredini koja je patrijahalna.
Bes je češće emocionalna reakcija u detinjstivu nego strah zato jer u dečijoj
okolini postoji veći broj draži koje izazivaju bes nego onih koje izazivaju strah i zato što
mnoga deca dolaze do saznanja da bes predstavlja dobar način za skretanje pažnje na
sebe ili za zadovoljenje svojih želja. Kako dete postaje starije povećava se broj situacija
koje pobudjuju njegov bes, a broj reakcija straha otpada, zbog detetove sposobnosti
uvidjanja da u većini slučajeva ne postoji nikakav razlog za strah.
Postoji tesna povezanost izmedju besa i straha. Ponekad dete se koleba izmedju
jednog i drugog, dok u drugom slučaju, ista draž izaziva u isto vreme i strah i bes. U
sredini koja pruža dobru zaštitu i gde je dete više zaklonjeno od draži koje izazivaju strah
nego od onih koje pobudjuju bes, bes ili ljutnja će se uvek češće javljati. Ova razlika
može da bude više prividna nego realna. Veći je socijalni pritisak na dete da prikriva svoj
strah nego svoj bes, a osim toga dete često nalazi sredstvo i način za izbegavanja situacija
kojih se plaši i da na taj način eliminiše ono što bi inače predstavljalo manifestaciju
straha.

15
 5.1. DRAŽI KOJE IZAZIVAJU BES

Po pravilu situacije koje izazivaju reakcije besa predstavljaju prvenstveno one

koje se odnose na neko skučavanje tela i ometanje pokreta koje dete želi da napravi, bilo
od strane drugih lica ili zbog sopstvene nesposobnosti, blokiranje aktivnosti koje su već u
toku. Kako je istakao Džersajld:’’ Prilike koje izazivaju bes javljaju se paralelno sa
tokom razvoja. Na dečiju podložnost besa na svakom datom nivou zrelosti utiču
ograničenja i težnje, stremljenja i tendencije za aktivnost koje su karakteristične za taj
nivo.’’
Bebe reaguju ispadima ljutnje na situaciju fizičke neudobnosti, ometanje fizičke
aktivnosti i aktivnosti u vezi sa fizičkom negom, kao što su kupanje i oblačenje ili na
neka psihološka stanja kao što je samoća. Sve veća nezavisnost deteta navodi ga na želju
da neke od tih stvari sam uradi. Ako mu se i pruži prilika, dete se često naljuti zbog
sopstvene nepodobnosti. Njega razdražuje i nesposobnost drugih da razumeju njegovo
čavrljanje ili prve pokušaje govora. Dete se može naljutiti ako ljudi ne obrate na njega
onoliko pažnje koliko ono želi.
Predškolska deca podložna su reakciji besa zbog velikog broja istih uslova koji
izazivaju bes kod beba. Predškolsko dete naročito negativno reaguje na ometanje
njegovog poseda. Ono ne voli da uradi ono što mu se kaže i stalno se bori sa drugom
decom koja mu otimaju igračke ili se mešaju u njegovu igru. Osećanja predškolskog
deteta lako su povredjena kada ih drugi komentarišu, ili kažnjavaju. Dete se ljuti kada
igračke ili predmeti kojima pokušava da rukuje neće da rade onako kako bi to dete želelo
ili kada pravi greške u onome što pokušava da uradi. Postoji jedan zajednički elemenat
kod svih nastupa besa male dece, a to je reakcija na prinudu. Takav nastup se javlja kada
se detetu kaže da uradi nešto što ne želi, kad mu se uskrati nešto što želi da ima, kad
dodje do neke promene u rutini svakodnevnog života, ili kada ne uspeva da ostvari nešto
što pokušava da uradi.
Kod starijeg deteta svako osujećivanje želja, prekidanje aktivnosti koje su u toku,
stalno pronalaženje grešaka, zadirkivanje ili pravljenje nepovoljnih poredjenja sa drugom
decom dovodi do ljutnje. Takvo dete se takodje ljuti zbog sopstvenih grešaka i
nesposobnosti, kada oseća da je ono ili njegovi prijatelji nepravično kažnjeno ili kad ga
zanemaruju druga deca ili mu se podsmevaju. Uporedo sa porastom njegovih
interesovanja van kuće javlja se sve veći broj izvora za ozlojedjenost i ljutnju izvan kuće
nego u kući.
Socijalna ozlojedjenost koja se najčešće ispoljava kod starije dece javlja se zbog
ukora da se nešto uradilo što se nije uradilo, nepoštenog ponašanja ili siledžijskog
ponašanja drugih osoba. Kod kuće takvi su dečaci ozlojedjeni kada su ih tukli ili grdili,
naročito zbog nečeg što nisu uradili. Školska ozlojedjenost se javlja u vezi sa slabim
ocenama, zbog nastavnika koji imaju svoje ljubimce i drugo. Ozlojedjenost u vezi sa
ličnim ponašanjem odnose se najčešće na psovanje, laganje, griženje noktiju.
Starije dete doživljava veću tenziju zbog frustracije nego što je to slučaj kod
malog deteta. Frustracija je osećaj bespomoćnosti, razočarenja, plašljivosti koje se javlja
kad god je neki nagon blokiran. U svojoj želji za nezavisnošću starije dete stalno nailazi
na prepreke, bilo od strane roditelja, nastavnika ili društva koje mu ne dozvoljava da

16
uradi što hoće. Ponekad prepreke mogu biti i u samom sebi, pa se stoga ono ljuti jer mu je
želja osujećena.

5.2. NAČINI ISPOLJAVANJA BESA

Način izražavanja besa varira od jednog do drugog deteta. Medju bebama i vrlo
malom decom individualne razlike su znatno manje izražene nego što je to slučaj kasnije
u detinjstvu i adolescenciji. Uprkos činjenici što deca ispoljavaju svoj bes na različite
načine, ipak se najveći broj izraza ljutnje može klasifikovati u dve glavne kategorije,
impulsivne i inhibirane.
Impulsivna (otvorena) izražavanja besa sastoje se u reakcijama koje su usmerene
prema spolja na lice ili predmet koji su naljutili dete. Impulsivnost je karakteristika
mladje dece, odnosno nezrelih osoba, a kada se pojavi i kod starije dece, onda su obično
roditelji takve dece i sami često nedovoljno emocionalno zreli i nedosledni u
emocionalnom reagovanju.
Inhibirane (zakočene, obustavljene u ispoljavanju) reakcije zadržavaju se pod
kontrolom, odnosno prigušuju se u detetu. Impulsivne reakcije naročito kod starije dece
koja su u stanju da kontrolišu svoje reakcije, nego manja deca, javljaju se najčešće kod
dece nedoslednih i nedozrelih roditelja i koji zbog toga ne pružaju svojoj deci potrebnu
motivaciju za kontrolisanje agresivnosti.
Takodje manifestacije emocije besa mogu da budu i transformisani to jest
ispoljeni na drugačiji način od prvobitnog.
Kada postoje izrazite reakcije u pogledu besa kod različite dece na različitim
nivoima starosti i mada čak i kod istog deteta postoje u različitim situacijama različite
vrste reakcija, ipak ima nekih reakcija koje su tipične za različite nivoe starosti.
Kod beba reakcije besa su u početku nasumične. Beba plače, vrišti, bacaka se,
savija ledja, batrga se i presavija celo telo. Kasnije ono usmerava svoju aktivnost prema
licu ili predmetu koji ga ljuti. Dete se baca na pod, udara, vrišti, mlatara rukama i
nogama, ujeda, zadržava dah i preduzima sve što može da ošteti svakog i sve što mu je na
dohvatu. Baca stvari, lomi sve što može da dohvati, postaje ’’surovo’’ prema drugoj deci,
životinjama i roditeljima, šamara, udara, gura i pljuje.
Za vreme predškolskih godina nastupi dečijeg besa dospevaju do vrhunca, to jest
izmedju druge i četvrte godine. Posle toga obično dolazi do opadanja frekvencije i
intenziteta tih ispada. Žestina dečijeg ispada ljutnje obično je u potpunoj nesrazmeri to
jest u disproporciji (veća je nego što se moglo očekivati) prema draži koja ga je izazvala.
Većina dece, uporedo sa starenjem, pokazuje sve manji nastup besa, i to zahvaljujući
delom socijalnom pritisku, a delom njegovom razumevanju.
Nastup besa može da traje samo nekoliko minuta, retko kada više od pet minuta,
ali je žestok i usmeren protiv bića ili stvari za koje dete veruje da je odgovorno zbog
osujećivanja neke njegove želje. Dete je destruktivnije od bebe u svojim napadima i ne
okleva da povredi drugoga ma na koji način, bilo udaranjem rukama ili nogama,
ujedanjem, pljuvanjem, guranjem, štipanjem, vučenjem itd.
Ako je dete osujećeno u svojim naporima da dospe do lica ili predmeta, stvari
koje ga ljute, ono će se bacati na pod, vrištati, bacakati se, jecati, zadržavati dah ili će
uraditi sve što je na osnovu ranijeg iskustva pronašlo da privuče pažnju drugih i time
možda ukloniti prepreku da uradi ono što je htelo.

17
 Mala deca uskoro dodaju još neke reakcije uz tipičan nastup besa. U četvrtoj
godini repertoaru reakcija pridolazi govor koji zamenjuje veliki broj vidova tipičnog
ponašanja u besu. Dete pribegava raznim rečima, brbljanju, hvalisanju, ruganju, bežanju,
oponašanju, pretnjama. Ljutnja im se sastoji u tome da se uradi sve što je zabranjeno kao
što je preturanje nameštaja, pokušaj da sebi nanesu povredu. Starije dete primoreno je da
nauči nove puteve i načine za izražavanje svoje ljutnje, ako hoće da izbegne društvenu
osudu.
Sa prolazom svake godine ispadi dečijeg besa sve više gube u žestini. Dok starija
deca i dalje nastavljaju da se tuku, guraju, udaraju, zadirkuju, bacaju se i gadjaju se
kamenjem i svemu što im dodje pod ruke, ona postepeno zamenjuju takvo ponašanje
drugim reakcijama koje nailaze na manju socijalnu osudu nego što je slučaj sa otvorenom
agresijom. Verbalni napadi u vidu nazivanja pogrdnim imenima, psovanje, podsmevanje,
hvalisanje, pretnji i grubosti postepeno stupaju na mesto fizičkim napadima. Kada se
neko starije dete naljuti na druga u razredu ono će ga isključiti iz grupnih aktivnosti i
često prestaje da govori sa njim. Ono će iskaliti svoj bes na životinjama, manjoj deci, deci
protiv koje postoji neka predrasuda ili čak na svoje roditelje. Neka deca manifestuju svoj
bes uvredjenošću, samosažaljenjem, durljivošću, kroz pretnju da će pobeći od kuće i
drugo. Iz ovoga se može zaključiti da je način izražavanja besa kod starije dece mnogo
raznovrsnije nego kod beba.

Dakle, period najintenzivnijeg ispoljavanja besa je njegova treća godina starosti.

Opadanje reakcija gneva posle tog uzrasta je uslovljeno sledećim:
- veći socijalni pritisak na dete da se obuzda;
- veća sposobnost deteta i da se kontroliše i da ostvaruje svoje ciljeve;
- razvijeniji govor deteta, posle njegove treće godine života, u znatnoj meri
amortizuje negativne reakcije besa;
- igre, naročito dramskih imitacija, takodje amortizuje ljutnju deteta;
- uvidjanje deteta da ono svojim prostim ispoljavanjem besa neće moći da
ostvari svoj cilj, itd.

U ustanovama za decu (škole, vrtići, domovi) treba otklanjati uzroke koji

izazivaju bes (kauzalna terapija ) više nego sam bes (simptomska terapija). Ako se neka
deca konstantno medjusobno sukobljavaju, treba ih razdvojiti u posebne grupe. Ne treba
dozvoliti drugima da drže decu i podstiču ih na agresiju ( ’’hajde potucite se da vidimo ko
je jači, pa ćete se onda valjda prestati svadjati’’ ). Detetu treba jasno naznačiti šta se od
njega očekuje ili ne očekuje.
Pošto se bes uskoro pretvara u naviku, ako je često izazvana, treba izbegavati
situacije koje pobudjuju bes, kad god je to moguće. Dete treba da nauči kada može i kada
treba da se ljuti a kad ne.
Znači, kontrola se sastoji u tome da se ljutnja usmerava u kanale koji su socijalno
usvojivi, umesto da se potiskuje. Suviše frustracija, bez adekvatnih ventila za izražavanje
besa, može imati za rezultat privremeno ili trajno oštećenje dečije ličnosti u razvoju.
Potiskivanje besa iz svesnog ponašanja može prouzrokovati razne poremećaje i
promene fiziološke prirode, kao što su: ubrzani puls, crvenilo ili bledoća u licu, pojačano
disanje, povišen krvni pritisak, brojnhijalna astma, čir na 12-topalačnom crevu, i druge
psihosomatske bolesti.

18
 Ne treba biti popustljiv besnom i gnevnom detetu, ali ga ne treba ni dodatno
dražiti. Na tudju negativnu emociju treba reagovati, ali ne vlastitom negativnom
emocijom, već racionalno, nastojanjem da se razumeju razlozi besa, treba ih pokušati
eliminisati, ako je to moguće i potrebno, i otkloniti mogućnost povredjivanja. Pri tom ne
treba pokazati uznemirenost zbog detetovog ispoljavanja besa jer će tako i ono samo
shvatiti besmislenosttih svojih reakcija.
Sportske igre i postignuća su jedan od mogućnosti sublimacije besa.
U borbi protiv čestih izliva besa, nerealno je pokušavati da se bes potpuno
eliminiše. Otklanjanjem onoga što bes izaziva može se smanjiti učestalost javljanja ove
emocije.

5.2.1.NAPADI BESA KOD DECE

Napadi besa su normalna pojava u odredjenim fazama razvoja, pa se zato sreću

kod mnogih dvogodišnjaka, a kod četvorogodišnjaka retko. Dešavaju se kada je dete
frustrirano. Frustracija igra važnu ulogu u životu dece. Svet je za malu decu veoma
zbunjujuć. Na svom nivou razvoja dete ne može da shvati zašto se dešava većina stvari,
šta će sledeće da se desi i kako da reši problem. U isto vreme njega privlače mnoge
stvari, od kojih je većina van njegovog domašaja. Uz to dete sve što želi želi odmah. Za
njega ne postoji reč kasnije. Dvogodišnje dete doživljava brze preokrete sreće i
neispunjenih želja i to podržava.
Malom detetu nedostaje sposobnost izražavanja koja bi mu olakšala ostvarivanje
želja i ublažavanje razočarenja. Ono mnogo više razume nego što može rečima da izrazi,
pa mu to pojačava frustraciju. Zatim, maloj deci nedostaje i sposobnost da priguše svoja
osećanja. Kada frustracija proključa, njima treba ventil. Medjutim, mogućnosti su im
ograničene. Ne mogu da pričaju o osećanjima, ni da ih neguju ili potisnu. Šta tada mogu
da učine? Tada mogu da dobiju napad besa. Napade besa bi znači, trebali da shvatimo
kao neizbežan deo razvoja. Tu utiče temperament, pa neka deca imaju blage i povremene
napade besa, dok drugi imaju intenzivne i česte izlive. Deca koja imaju intenzivne
emocije imaju i intenzivne napade besa.
Mnogi napadi besa su izazvani umorom ili gladju. Medjutim ako je dete iz nekog
razloga pod stresom napadi besa su češći. Tada su prisutni i drugi znaci (problemi sa
spavanjem, tuga) koji ukazuju da nešto nije u redu. Takodje deca koja imaju zdravstvene
probleme mogu imati češće izlive besa.
Mnogi roditelji pokušavaju da izbegnu stvaranje frustracija kod deteta. U kući je
to moguće u manjoj meri, ali takvo dete ne učeći da se izbori sa frustracijama biće
nepripremljeno za stvarni svet.
Detetu treba organizovati fizički zamornu igru u kojoj će istrošiti deo svoje
bezgranične energije. Takodje, pomaže ako mu se dozvoli da ima izvesnu kontrolu nad
svojim svetom, tako što će da donosi neke odluke. Ne primer, da odluči koju će duksericu
da obuče od dve ponudjene.

19
 Dete koje oseća da ima kontrolu nad delom svog sveta je manje sklono izlivima
besa. Kod mnoge dece se frustracija nagomilava pre nego što eksplodiraju. Kada roditelji
primete da se dete približava eksploziji treba da mu preusmeri pažnju na nešto drugo. To
može uvek da se pokuša, ali ne pali uvek.
Kad napad počne nema drugo nego da se izdrži. Tada roditelji i vaspitači (u
zavisnosti od toga gde se i u kakvom okruženju dešava napad besa, da li u vrtiću ili kod
kuće, u okruženju roditelja) treba da ignorišu napad i gledaju svoja posla. Samo treba da
obrate pažnju da se ne povredi. Pogrešno je pridavati suviše pažnje detetu za vreme
napada. U protivnom dete biva nagradjeno roditeljskom ili vaspitačevom pažnjom. Ono
podsvesno povezuje napade besa sa roditeljskom i vaspitačevom pažnjom i gubi
motivaciju za njihovo prevazilaženje.
Detetu treba da se da do znanja da vaspitači ili roditelji nisu ljuti zbog tih izliva
besa, ali i da nisu oduševljeni. Neka deca se najlakše ohlade kada roditelj ode za svojim
poslom i ostavi ih da besne. Druga, ponosnija i odlučnija, nastavljaju da besne po ceo sat
dok im roditelj ili vaspitač ne pridje. Najbolje je da to bude poziv da se nešto zajedno
radi. Na taj način se detetu daje mogućnost da se elegntno i neprimetno izvuče iz napada
besa.

5.3. KAKO OBUZDATI AGRESIVNE NAPADE KOD DECE

Sva deca su sklona napadima besa. To je jedna od mnogobrojnih faza u njihovom

razvoju. Nekim roditeljima se čini da im je to jednostavno u krvi. Ali, iako karakter igra
odredjenu ulogu u načinu na koji dete ispoljava emocije, to ne znači da moraju da žive
cepteći od besa. Suština problema je naječešće frustriranost. Psiholozi kažu: da dete
ponekad reaguje fizički zbog toga što ne umeju da razreše problem rečima. Malo starija
deca brzo nauče da im agresivno ponašanje odmah obezbedjuje pažnju roditelja. To je
negativna pažnja, ali je i to bolje nego da na njega roditelji uopšte ne obračaju pažnju.
Ukoliko je dete sklono nasilju, roditelji ne smeju to da tolerišu. Stoga nije na odmet da se
roditelji upoznaju sa savetima psihologa koji im pomažu da izadju na kraj sa napadima
besa u različitim uzrastima dece.

5.3.1. SASVIM MALA DECA

Već u drugoj godini života, kada se razvijaju jezičke i intelektaulne sposobnosti,

dete počinje da shvata da poseduje vlastiti indetitet i da ima svoje ja. To ja uvek želi da
istera svoje, ali još nije naučilo da se savlada, pa zato pribegava napadima besa u
samoposluzi, znajući da se roditelji toga užasavaju. U tom uzrastu je to sasvim normalna
pojava, ali ako je dete često besno, to znači da se lako uzbudjuje, a teško smiruje.
Roditelji treba da dozvole detetu da ponekad dobije ono što želi da nebi uvek bilo
frustrirano. I, ono što je najvažnije, ako roditelji nešto brane detetu, uvek mu moraju
objasniti i zašto mu to brane. Kada dete postane svesno roditeljskih zabrana, a ujedno
može slobodno da izrazi svoje želje, ono će postepeno shvatati da ne može uvek da dobije
ono što hoće.

20
 5.3.2. PREDŠKOLSKI UZRAST

’ Kod predškolske dece bes može biti izazvan čitavim nizom emocija kao što su
usamljenost, strah, povredjenost ili nelagodnost. Mališani se naljute kada su zbunjeni i
bespomoćni. Kako dete raste, ono često sve više imitira roditeljsko reagovanje na
frustriranost, a s vremenom shvata da napad besa navodi roditelje da mu podrobnije
objasne situaciju, postave nova pravila ili unesu izvesne izmene. Tako dete nauči da
koristi bes kao znak za uzbunu kojim roditeljima stavlja do znanja da nešto nije u redu.
Roditelji treba da saznaju zašto je dete ljuto, a ako ono ne ume da se izrazi, treba
da mu pomognu da nadje reči i iskaže saosećanje sa njegovim nedaćama. Ne primer:
’’ljut si zato što ti je drugar oteo igračku sa kojom si se igrao. Ne čudi me što si se
razbesneo, jer niko ne voli kad ljudi to rade’’. Tako će roditelji detetu staviti do znanja da
je bes normalno osećanje. Roditelji treba da predlože detetu da drugi put u sličnoj
situaciji zadrži dah i izbroji do deset. Treba i da mu objasne da to i oni sami ponekad
moraju da rade. I, što je najvažnije, roditelji ne treba da viču na decu kada su iznervirani,
jer će dete pomisliti da je to prihvatljiva reakcija i imitiraće svoje roditelje.
Deca koja često imaju napade besa osećaju gnev koji ne umeju da iskažu. Možda
ih muče problemi u porodici i to utiče na njihovu psihu. Moguće je da napete roditelje i
zategnutu situaciju u kući dete oseća kao pretnju.
Mališan koji ne zna kako da kanališe svoj bes ružno se ponaša u društvu i zato ga
vršnjaci mogu žigosati kao lošu osobu, što treba izbeći po svaku cenu. U takvoj situaciji
roditelji treba da objasne detetu da nije loš, već da je samo previše mlad i da mladi ljudi
ponekad rade neprihvatljive stvari. U takvim situacijama, roditelji ne treba da viču i
izdaju naredjenja, već da smireno kažu detetu šta se od njega očekuje. U ovakvim i
sličnim situacijama roditeljima i vaspitačima preporučuju mali trik: da se roditelji ili
vaspitači spuste na dečiji nivo, ali bukvalno, čučnu i uhvate dete za obe ruke tako da dete
ne može da pobegne i mora da gleda u oči vaspitača ili roditelja. Treba mu se obratiti
tihim, autoritativnim tonom tako da mu odmah bude jasno da se misli ozbiljno. I onda mu
treba jasno, smireno i odlučno reći da se ružno ponaša. Tako detetu stavljaju do znanja da
je besno ponašanje neprihvatljivo, ali da to ne znači da je dete loše.

21
 LITERATURA:

1. Manojlović, A., Arsić, Z. (1992). Psihologija detinjstva i mladosti, Niv, Misao,

Novi Sad
2. Manojlović, A., Mladenović, U. (2001). Psihologija predškolskog deteta, Centar
za primenjenu psihologiju, Beograd.
3. Grupa autora: Marjanović,R., Radović, J., Orlović-Potkonjak, M., Stefanoviž-
Buković,V., Nedeljković, M., Milenković, R., Ralević, Z., Gligorijević, B.,
Aćimović, Lj., Matić, M. (1968). Deca koja zadaju brige, Izdavačko preduzeće
Rad, Beograd.
4. Potkonjak, N., Šomleša, P. (1989). Pedagoška enciklopedija, Zavod za izdavanje
udžbenika i nastavna sredstva, Beograd.
5. Rot, N. ( 1983 ). Opšta psihologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,
Beograd.
6. Djordjević, D. (1987). Razvojna psihologija, NIP, Dečije novine, Gornji
Milanovac.
7. Herlok, E. (1965). Razvoj deteta, Zavod za udžbenike SR Srbije, Beograd.
8. Smiljanić, V. (1999). Razvojna psihologija, Centar za primenjenju psihologiju
društva psihologa Srbije, Beograd.
9. Smiljanić, V., Toličić, I. (1987). Dečija psihologija, Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva, Beograd;
10. Literatura sa interneta: www.zenskisvet.com

22