Afektivno vezivanje iz perspektive razvojne psihologije

Ksenija Krstić1
Filozofski fakultet, Beograd

U tekstu se obrađuje nekoliko tema u vezi s afektivnim vezivanjem iz perspektive

razvojne psihologije. Afektivno vezivanje posmatra se kao manifestacija primarne
socijalnosti, a predstavlja sistem ponašanja koji za cilj ima uspostavljanje i održavanje
blizine i/ili komunikacije sa osobom za koju je dete vezano. Na početku, dat je prikaz
razvojnog toka i osobenosti afektivne vezanosti od odojaštva do adolescencije. Naglasak
je na promenama u sistemu ponašanja, u manifestacijama afektivne vezanosti na
različitim uzrastima. U tekstu se razmatraju obrasci afektivne vezanosti prema
klasifikaciji M. Ejnsvort, definisani na osnovu situacije sa strancem. Diskutuje se o
pitanju stabilnosti obrazaca tokom vremena: kao moguća objašnjenja navode se
unutrašnji radni modeli i razvoj ličnosti i socijalnih veština. Podaci uglavnom idu u
prilog veće stabilnosti sigurnog obrasca, a kao mogući uzroci promena obrazaca
vezanosti navode se promene u kvalitetu roditeljske nege ili nepovoljni životni uslovi i
stresni događaji. U nastavku su prikazani empirijski nalazi o preduslovima afektivne
vezanosti; razmatraju se različiti aspekti roditeljstva (osetljivost, uviđavnost, usmerenost
na um deteta), socioekonomski i bračni status porodice, temperament. Posebna pažnja
posvećena je značaju i ulozi kulture za razvoj afektivnog vezivanja i za izučavanje razlika
u obrascima vezanosti. Zatim su navedeni najvažniji efekti afektivne vezanosti. Polazeći
od pretpostavke da posledice sigurnog/nesigurnih obrazaca vezanosti proističu iz
interakcije između rane vezanosti i kontinuiranog kvaliteta roditeljske nege, navedeni su
najčešće ispitivani mogući ishodi različitih obrazaca: kognitivni, socijalni i emocionalni.
Iako podaci o efektima rane vezanosti nisu u potpunosti saglasni, postoji dovoljno
empirijskih i teorijskih nalaza u prilog tezi da je siguran obrazac afektivne vezanosti
prediktor boljeg psihološkog funkcionisanja u kasnijem životu. Na kraju teksta,
razmatraju se tumačenja prirode i značaj afektivne vezanosti u relevantnim razvojno-
1
kkrstic@f.bg.ac.yu
 2

psihološkim pristupima (moderna evoluciona teorija, teorija socijalne mreže, teorija

grupne socijalizacije, bihejvioralno-genetički i socio-kulturni pristup).

Ključne reči: razvoj afektivnog vezivanja, preduslovi afektivnog vezivanja, razvojni

ishodi, evoluciono tumačenje, sociokulturni pristup
 3

U savremenoj razvojnoj psihologiji smatra se da postoji dovoljno pouzdanih i relevantnih

činjenica u prilog tezi o primarnoj socijalnosti deteta. Nasuprot ranije dominantnih
shvatanja da je dete u početku potpuno biološko biće, koje tek u procesu socijalizacije
postaje ljudsko biće, pristalice teze o primarnoj socijalnosti govore o „nasledno
uslovljenoj sposobnosti deteta da pokazuje posebnu osetljivost i da selektivno reaguje na
onaj aspekt koji će mu obezbediti optimalne uslove za opstanak i razvoj – na druge ljude“
(Ivić, 1987, 161-2 str.). Jedan od osnovnih dokaza primarne socijalnosti deteta je i
postojanje autonomne motivacije za uspostavljanje afektivne vezanosti i pojava afektivne
veze. Afektivno vezivanje može se posmatrati i kao najznačajnija manifestacija primarne
socijalnosti u jednoj fazi ranog razvoja (Ivić, 1987). U tom kontekstu afektivno vezivanje
predstavlja deo sistema afektivne dvosmerne komunikacije u kojoj dete kao aktivni
učesnik traži kontakt, šalje signale i reaguje na ponašanja odraslog koja obezbeđuju
njegov razvoj.

Afektivno vezivanje predstavlja ciljem usmeravan sistem ponašanja, specifičan za vrstu,

a njegov cilj je održavanje blizine i/ili komunikacije sa osobom za koju je dete vezano
(Dwyer, 2005). Odojče može održati stabilan obrazac odnosa sa majkom tokom vremena
i u različitim situacijama, ali će se ponašanja koja ono koristi u službi ovog odnosa
značajno razlikovati. Bolbi je pretpostavio postojanje četiri faze u razvoju sistema
ponašanja afektivnog vezivanja – tokom prve godine dete prolazi kroz tri faze, dok
četvrtu dostiže oko treće godine (Marvin & Britner, 1999).

1.1 Razvoj afektivnog vezivanja tokom odojaštva

U prvoj fazi koja traje od rođenja do između 8. i 12. nedelje života, odojče ispoljava
specifičnu osetljivost za socijalne draži i upućuje signale koji izazivaju interesovanje
roditelja i podstiču ga da se stara i neguje dete. Međutim, na ovom uzrastu dete nema
svest o sebi i drugima kao odvojenim osobama, niti da opažajno međusobno razlikuje
druge odrasle jedinke. Zbog toga će upućivanje signala i specifična ponašanja kao što su
plakanje, osmehivanje, obraćanje pažnje i posezanje biti neusmereni ili usmereni ka bilo
kojoj odrasloj osobi koja je u interakciji sa detetom (Goldberg, 2000). Prema tome, u
 4

početku je odrasli taj koji održava blizinu i brine o detetu. Ako su iniciranje kontakta i
reagovanje na signale deteta od strane odraslog podešeni spram potreba i ponašanja
odojčeta, razvija se stabilan obrazac interakcije (Marvin & Britner, 1999).

U drugoj fazi „afektivnog vezivanja u nastanku“ (Goldberg, 2000, str. 17) orijentacija i
signali koje dete šalje usmereni su ka jednoj ili više izdvojenih osoba. Nakon 3. – 4.
meseca života prvobitni obrasci ponašanja usmereni na održavanje kontakta s odraslim
jedinkama, razvijaju se u mnogo složenije, sofisticiranije sisteme ponašanja. Dete počinje
da izdvaja jednu osobu, najčešće majku, ka kojoj usmerava svoje ponašanje afektivne
vezanosti. Međutim, relevantni nalazi iz kognitivne i razvojne psihologije (prvenstveno
ispitivanja opažanja i razvoja shvatanja postojanosti objekta) ukazuju da dete još ne
doživljava majku kao nekog ko postoji nezavisno od njegovog iskustva. Bolbi je izdvojio
13 relativno složenih obrazaca ponašanja koje dete specifično usmerava samo ka jednoj
osobi, najčešće majci (Bowlby, 1969/1982). Sedam od tih obrazaca ponašanja razvijaju se
upravo u ovoj fazi: prekidanje plača, plač kada osoba odlazi, osmehivanje, vokalizacija,
vizuelno-motorna orijentacija, ispoljavanje radosti pri dolasku osobe, privijanje uz tu
osobu i istraživanje. Značajan napredak ove faze ogleda se i u sve izraženijoj sposobnosti
deteta da aktivno inicira interakciju sa primarnom figurom afektivne vezanosti.

Treću fazu u razvoju afektivnog vezivanja, koja počinje između 6. i 9. meseca, odlikuje
sposobnost samostalnog kretanja deteta, koja mu pruža veći stepen kontrole nad fizičkom
blizinom sa figurom afektivne veze, ali i više mogućnosti za istraživanje i izlaganje
opasnostima. U ponašanju deteta ovog uzrasta mogu se uočiti novi obrasci ponašanja,
specifično usmereni na osobu za koju je dete vezano: fizičko približavanje, posebno
nakon razdvojenosti ili usled uznemirenosti deteta; praćenje majke kada napušta
prostoriju; korišćenje majke kao baze sigurnosti za istraživanje okoline; povratak majci
kao bazi sigurnosti, kada je dete uplašeno ili uznemireno (Marvin & Britner, 1999).
Pretpostavka za razvoj specifičnog odnosa odraslog i deteta jeste i shvatanje da odrasla
osoba postoji nezavisno od samog deteta i njegovog iskustva sa tom osobom. Kao što su
pokazala Pijažeova istraživanja, svest o postojanom objektu razvija se u drugoj polovini
prve godine (Pijaže, 1978). Istraživanja postojanosti „majke“, zasnovana na adaptiranoj
 5

Pijažeovoj metodologiji, pokazala su da se svest o postojanosti osobe razvija nešto ranije

od svesti o postojanim neživim objektima, posebno kod dece koja razvijaju sigurni
obrazac vezanosti (Bell, 1970; prema Goldberg, 2000). Na ovom uzrastu, dete je
sposobno da svrsishodno organizuje ponašanja afektivne vezanosti, usmerena na
ostvarivanje željenog cilja (npr. fizičkog kontakta). Nekada će cilj biti i određena
udaljenost od majke, za vreme istraživanja socijalnog i fizičkog okruženja. U drugim
situacijama, cilj će biti veća blizina ili blizak fizički kontakt. Cilj detetovog ponašanja
zavisi od brojnih faktora, uključujući fiziološko stanje, prisustvo uznemirujućeg objekta,
procenu usmerenosti majčine pažnje ili njenog prisustva, dolaska ili odlaska, kao i istoriju
njihovih zajedničkih interakcija. Na ovom uzrastu dete aktivno i svrsishodno koristi i
komunikativne signale, kao deo repertoara ponašanja za ostvarivanje različitih ciljeva:
obezbeđivanje blizine ili kontakta, privlačenje pažnje, usmeravanje pažnje druge osobe
ka određenom cilju ili objektu, traženje nekog objekta i sl. (Marvin & Britner, 1999). Sve
ove promene odražavaju se i na detetovu reprezentaciju sebe i objekta afektivne
vezanosti. Na ovom stadijumu, dete ima odvojene reprezentacije sebe i majke, koje su
hijerarhijski organizovane i izgrađene od predstava i obrazaca ponašanja, a na osnovu
zajedničkih interakcija. Ograničenja ovih unutrašnjih radnih modela su u tome što oni
počivaju isključivo na ponašanjima i mogu da barataju samo kratkim nizovima ponašanja
koja se odvijaju korak-po-korak.
Značaj, intenzitet i učestalost ponašanja afektivne vezanosti ni malo ne opadaju tokom
druge i većim delom treće godine. Zapravo, baza sigurnosti koju dete pronalazi u osobi za
koju je afektivno vezano izuzetno je važan sastavni element njegovog istraživanja i
kretanja u sve širem fizičkom i socijalnom svetu. Dete sada ne samo da traži blizinu, već
aktivno traži i majčinu pažnju i inicira kontakt kako bi ostvarilo taj cilj (Marvin &
Britner, 1999). Dvogodišnja deca pokazuju podjednaku uznemirenost pri odvajanju od
majke kao i mlađa deca, ali je više ispoljavaju kroz aktivno traženje ili dozivanje nego
kroz plakanje. Po povratku majke, dvogodišnjaci i dalje traže blizinu i fizički kontakt pre
nego što se vrate svojim aktivnostima.

Na uzrastu od 3-4 godine, većina dece i dalje pokazuje blagu uznemirenost pri odvajanju,
ako ostaju s drugom bliskom osobom; ono što je i na ovom uzrastu vrlo uznemirujuće
 6

jeste da dete bude ostavljeno samo. S obzirom na to da lakše podnose kraća odvajanja od
majke, deca ovog uzrasta pokazuju manje zahteva za fizičkim kontaktom nakon
separacije. Na uzrastu od 4 godine, deca ne pokazuju uznemirenost usled kratkog
odvajanja od majke, ako su sa njom dogovorili zajednički plan odvajanja i njenog
povratka. Takođe, fizički kontakt kao oblik interakcije s majkom zamenjuju kontaktom
očima, afektivnom komunikacijom (na pr. razmenom osmeha, tepanjem i sl.) i
konverzacijom o ličnim temama.

Razvoj sposobnosti obrade informacija i komunikativnih veština tokom ranog detinjstva

omogućava deci ovog uzrasta da prepoznaju i razumeju osećanja i ponašanja bliskih
osoba kao i da razgovaraju o njima. Nakon četvrte godine, dete je sposobno da tačno
razlikuje svoju i tuđu perspektivu i da ih simultano poredi, izgrađujući s majkom
zajednički plan aktivnosti (Marvin & Britner, 1999).

1.2 Osobenosti afektivne vezanosti tokom detinjstva i adolescencije

Sistem ponašanja afektivne vezanosti menja se i tokom detinjstva. Do četvrtog
rođendana, deca postaju sposobna da prepoznaju da osoba za koju su afektivno vezani
ima svoje unutrašnje misli, ciljeve, planove, osećanja; da razlikuju sopstvenu perspektivu
od perspektive osobe za koju su vezana; da zaključe šta utiče na ciljeve i planove druge
osobe; da procene koliko su njihove perspektive slične; i na kraju, sposobna su da utiču
na planove i ciljeve druge osobe, kako bi ostvarili zajednički cilj (Marvin, 1977, prema
Marvin & Britner, 1999). Upravo je ovaj sistem ponašanja, nazvan „ciljem usmeravano
partnerstvo“ (Mirić i Dimitrijević, 2006, str. 13), karakterističan za četvrtu fazu u razvoju
afektivnog vezivanja (Simpson, 1999). Dečje shvatanje sebe i drugih postaje sve
složenije i obuhvatnije, fokusirano na unutrašnja stanja i zajedničke osobenosti u
različitim ponašanjima (Harter, 1998). Dete sada ima jasnu svest o kontinuiranom odnosu
sa osobom za koju je vezano, tako da njeno fizičko prisustvo ili odsustvo postaje sve
manje značajno, dok sve značajnija postaju očekivanja u vezi s responzivnošću i
dostupnošću te osobe (Bowlby, 1982). Deca sve više vremena provode s drugom decom
ili drugim odraslima, što omogućava međusobno poređenje odnosa s različitim osobama.
 7

Zbog toga, tokom detinjstva reprezentacije odnosa postaju sve razvijenije, apstraktnije i
uopštenije.

Tokom kasnog detinjstva, sve češći ishod ponašanja afektivne vezanosti postaje
komunikacija (dogovor u vezi trajanja i planirane aktivnosti tokom odvajanja, planovi za
zajedničko vreme po povratku majke, provera psihološke dostupnosti majke i sl.), a ne
fizički kontakt s osobom za koju je dete vezano (Bowlby, 1982). Međutim, fizička blizina
i kontakt su i dalje važni za dete osnovno-školskog uzrasta. Deca i dalje drže roditelje za
ruku kada su nervozna, odlaze kod roditelja kada su bolesna, ili čak sede u krilu kada su
uplašena ili tužna. Ipak, verbalna komunikacija postaje sve značajniji kanal odnosa s
figurom afektivne vezanosti, pa deca ne samo da verbalno saopštavaju svoje potrebe, već
i verbalno izražavaju svoju uznemirenost (Dwyer, 2005).

Promene koje se dešavaju tokom adolescencije, uključujući ovladavanje formalno-

operacionalnim mišljenjem i objektivno preispitivanje odnosa roditelj-dete, omogućavaju
razvoj generalizovanih reprezentacija odnosa sa značajnim osobama (Dwyer, 2005).
Adolescent razvija sve veći broj značajnih i bliskih odnosa s vršnjacima i drugim
odraslim osobama. Odnosi ovih novih veza i primarne afektivne vezanosti, njihove
sličnosti i razlike, nisu dovoljno istraženi. I tokom adolescencije, značaj i uloga primarne
afektivne veze s roditeljima posebno su uočljivi kad je dete bolesno, uznemireno ili duže
odvojeno od roditelja. Neki noviji nalazi pokazuju da se afektivna veza između dece i
roditelja nastavlja i održava i kad deca osnivaju svoje porodice, iako ona tada više nema
onako veliki uticaj u različitim sferama života (Ainsworth, 1990). Postoje pokušaji da se
uspostavi analogija između primarne afektivne vezanosti i zrele partnerske emotivne veze
(npr. Hazan & Shaver, 1987). Ove dve vrste emotivnog odnosa ne mogu se izjednačiti jer
ih pokreću različiti uslovi, usmerene su ka različitim objektima i razvijaju se u različitim
periodima života (Bowlby, 1969/1982). Empirijska istraživanja kao i iskustva iz kliničke
prakse pokazuju da kasnije iskustvo i kvalitet odnosa s različitim ljudima tokom
detinjstva i adolescencije utiču na organizaciju i kvalitet vršnjačkih i partnerskih odnosa
(Marvin & Britner, 1999). Međutim, rano iskustvo odnosa s osobom za koju je dete
afektivno vezano ima značajan, ali ne i presudan uticaj na kvalitet kasnijih veza.
 8

1.3 Obrasci afektivne vezanosti

Veliki deo dosadašnjih istraživanja afektivnog vezivanja i teoretisanja o individualnim
razlikama omogućeni su osmišljavanjem strane situacije, kao paradigme za procenu
afektivne vezanosti deteta. Ova paradigma pružila je jedan od retkih standardizovanih
instrumenata za procenu odnosa roditelj-dete, a poslužila je i kao osnova za razvoj drugih
instrumenata za ispitivanje odojaštva i kasnijih perioda života (Goldberg, 2000).
Struktura eksperimentalne situacije bazirana je na Bolbijevoj ideji o zaštitnoj funkciji
afektivnog vezivanja i idejama Meri Ejnsvort o figuri afektivne vezanosti kao bazi
sigurnosti za istraživanje okoline. Procedura se sastoji od niza kratkih stresnih epizoda,
koje bi trebalo da aktiviraju ponašajni aspekt afektivne vezanosti. Prostorija je
opremljena igračkama interesantnim za decu uzrasta od 12 do 18 meseci, što bi trebalo da
podstakne njihovo istraživačko ponašanje. Cela situacija osmišljena je kao prilika da se
proceni kako dete uspostavlja ravnotežu ova dva sistema (afektivnog vezivanja i
istraživanja) i kako koristi osobu za koju je vezano kao deo strategije za prevazilaženje
stresa (opis procedure dat je u Hanak, 2006).

Na osnovu globalnih ocena ponašanja deteta u situacijama kada majka odlazi iz

prostorije, a posebno ponašanja po njenom dolasku (traženje blizine, održavanje
kontakta, izbegavanje majke, odbijanje maženja, ponašanje traganja tokom separacije,
interakcija na daljinu), Ejnsvortova je razvila klasifikaciju na tri obrasca vezivanja:
sigurni, izbegavajući i ambivalentni (vidi Tabelu 1). Kasnije je toj klasifikaciji dodat i
četrvti obrazac vezivanja, dezorganizovani, koji se ne odlikuje kvalitativno drugačijim
obrascem ponašanja već nizom čudnih, nepovezanih ponašanja, bez jasnog cilja
(Goldberg, 2000): uzastopno ili istovremeno ispoljavanje kontradiktornih ponašanja
(traženje blizine koje sledi izbegavanje majke); neusmereno, nepotpuno ili isprekidano
kretanje i ekspresija; stereotipni, asimetrični pokreti i neprirodni položaji tela; usporeno
kretanje i ekspresija; direktni pokazatelji straha od roditelja; direktni pokazatelji
dezorganizovanog i dezorijentisanog ponašanja.
 9

U prosečnom, nekliničkom uzorku ispitanika iz srednje klase u Zapadnoj Evropi, 65%

dece pripada sigurnom tipu, 21% izbegavajućem, a 10-14% ambivalentnom (van
Ijzendoorn & Kroonenberg, 1988; van Ijzendoorn & Sagi, 1999).

Tabela 1: Karakteristična ponašanja u stranoj situaciji

U prisustvu majke Reakcija na odlazak Reakcija na povratak

Sigurni obrazac Slobodno istraživanje Prekid istraživanja, Pozitivne reakcije
okoline, s povremenim uznemirenost koja se oduševljenja sa
vizuelnim, verbalnim ili može i ne mora osmehom i
fizičkim kontaktom, manifestovati plačem vokalizacijom, kratak
majka kao sigurna baza fizički kontakt i
za istraživanje povratak istraživanju
Izbegavajući Istraživanje okoline s Slaba uznemirenost koju Ignorišu majku, skreću
malo obraćanja pažnje može da ublaži i pogled i ne odlaze ka
(kontakta) na majku, ne nepoznata osoba njoj, obično sumereni na
koristi je kao sigurnu igračke; ako ih majka
bazu podigne često se
otklanjaju i odguruju od
nje
Ambivalentni Uznemireni u Vrlo uznemireni Povratak majke ih ne
nepoznatoj situaciji i umiruje; istovremeno
ostaju u stalnoj blizini traže kontakt s njom i
majke, slabo odbijaju njene pokušaje
istraživačko ponašanje da ih uteši, često uz
napade besa; ne
nastavljaju igru i
istraživanje
Izvori: (Cole i sar., 2005; Goldberg, 2000; Solomon & George, 1999)

2.1. Antecedenti afektivne vezanosti

Svoju klasifikaciju obrazaca afektivnog vezivanja na osnovu ponašanja dece u situaciji sa
strancem, Ejnsvortova je propratila opširnim opisima ponašanja tokom prve godine
života u kućnim uslovima (Ainsworth i sar., 1978, prema Weinfield i sar., 1999). Jedan od
osnovnih nalaza ukazivao je da su među karakteristikama interakcije majke sa detetom,
za razvoj afektivne vezanosti najvažnije osetljivost i responzivnost majke. U odnosu na
majke dece koja će kasnije biti klasifikovana kao nesigurna, ove majke su bile osetljivije
tokom interakcije, manje su ometale ponašanje deteta i bile su dostupnije pozivima deteta
(Weinfield i sar., 1999). Meta-analiza zasnovana na 66 istraživanja utvrdila je da je
osetljivost majke značajan (kombinovana veličina efekta .22), ali ne isključivi preduslov
sigurnog obrasca afektivne vezanosti (DeWolff & van Ijzendoorn, 1997). Senzitivnost
 10

oca takođe se pokazala kao umeren, ali pouzdan prediktor sigurne afektivne vezanosti
(Thompson, 2006; Belsky, 1999b).

Tragajući za dimenzijama roditeljstva koje su značajne za razvoj sigurne afektivne

vezanosti, istraživači su utvrdili da su značajne i psihološke osobine roditelja (mada ima
istraživanja koja ovakvu povezanost nisu utvrdila (Belsky, 1999b)). Najčešće se navode
niska depresivnost, neuroticizam, agresivnost i anksioznost, a visoka socijabilnost,
ekstraverzija i autonomija majki. Majke sigurno vezane dece češće sebe opisuju kao
samopouzdane, nezavisne, vesele, prilagodljive i emotivne (Thompson, 2006; Belsky,
1999b).

Uvedeni su i novi konstrukti iz domena interakcije majke i deteta koji mogu da doprinesu
razvoju sigurne afektivne vezanosti. Majns (Meins i sar., 2003) uvela je konstrukt
orijentacije na um deteta (eng. mind-mindedness): tendencija majke da tretira dete kao
osobu sa sopstvenim umom, a ne samo kao stvorenje čije potrebe treba zadovoljiti, tj. da
detetu pripisuje mentalna i psihološka stanja. U nizu studija, Majnsova je utvrdila da su
adekvatni komentari majke usmereni na mentalna stanja deteta povezani ali ne istovetni
sa senzitivnošću majke i da su značajan prediktor sigurnog obrasca afektivne vezanosti na
uzrastu od 12 meseci (čak bolji od senzitivnosti), kao i da razlike u pogledu učestalosti
ovih komentara mogu da diskriminišu tri različita obrasca afektivne veznosti (Meins i
sar., 2001; Thompson, 2006; Lok & MacMahon, 2006). Utvrđeno je i da majke čija su
deca prethodno klasifikovana kao sigurno vezana, češće daju opise deteta na uzrastu od 3
godine kroz opise mentalnih stanja, a ne opise detetovog ponašanja i fizičkih osobina
(Meins et al., 1998).

Drugi značajan konstrukt je uviđavnost2: sposobnost majke da o motivima u osnovi

detetovog ponašanja i emotivnog iskustva razmišlja na pozitivan i na dete usmeren način,
tj. da vidi stvari iz perspektive deteta (Oppenheim & Koren-Karie, 2002). Senzitivne
majke pravilno tumače signale deteta i reaguju na njih brzo i adekvatno, upravo na

2
Engleski termin insightfulness ovde se prevodi kao „uviđavnost“ i koristi u značenju: „sposobnost da se
nešto shvati onako kako odgovara datoj prilici“ (Rečnik Matice Srpske, tom 6, str. 395).
 11

osnovu svoje uviđavnosti i sposobnosti da vide svet iz perspektive deteta (Koren-Karie i

sar., 2002). Prema Fonagijevom mišljenju (Fonagy i sar, 1991) senzitivnost majke je
zasnovana na njenoj sposobnosti da reflektuje mentalna stanja deteta. Nalazi ukazuju na
povezanost majčinske uviđavnosti i senzitivnosti, s jedne strane, i sigurnog obrasca
afektivne vezanosti, s druge (Oppenheim & Koren-Karie, 2002; Koren-Karie i sar.,
2002). Pokazano je da uviđavnost ne deluje samo u okviru senzitivnosti majke, već da je
jedan zaseban aspekt roditeljstva koji vodi ka sigurnom obrascu afektivne vezanosti
(Koren-Karie i sar., 2002). Pomenuti nalazi ukazuju da je, da bi se razumelo podsticajno
roditeljstvo, kao i problemi u roditeljstvu, neophodno uzeti u obzir ne samo opažljivo
ponašanje majke, već i unutrašnje procese koji leže u osnovi njenog ponašanja (Koren-
Karie i sar., 2002).

Roditeljske reprezentacije primarne afektivne veze (odnosno kvalitet njihovih veza u

detinjstvu) povezane su s osetljivošću roditelja, tako da autonomni (sigurni) roditelji
pokazuju više osetljivosti za dete nego roditelji iz nesigurne grupe. Roditeljske
reprezentacije su, nezavisno od veze s kvalitetom roditeljstva, povezane i s kvalitetom
afektivne veze njihove dece (Thompson, 2006; Stanojević, 2006). Postoji tendencija da
majke i deca na uzrastu od 3 godine koriste iste strategije reprezentovanja afektivne
vezanosti (iste strategije za regulisanje i obradu misli i osećanja u vezi sa afektivnim
odnosom), dok za očeve i decu ova veza nije utvrđena (Miljkovitch i sar., 2004).

Veliki broj empirijskih nalaza govori o vezi između kvaliteta partnerskog odnosa i
kvaliteta afektivne veze dete-roditelj (Belsky, 1999b; De Wolff & van Ijzendoorn, 1997).
Loši odnosi između roditelja mogu direktno da utiču na razvoj nesigurne afektivne veze.
Mala deca postaće nervozna usled roditeljskih svađa i sukoba, čak i ako su oba roditelja
prema detetu osetljiva i responzivna (Thompson, 2006). Pored ovog direktnog uticaja,
kvalitet partnerskog odnosa uticaće i na različite aspekte psihološkog funkcionisanja
majke (zadovoljstvo ulogom majke), a tako posredno i na kvalitet afektivne veze (Belsky,
1999b). Značajno je pomenuti da najveći broj dece s dezorganizovanim obrascem
afektivne vezanosti potiče iz porodica sa istorijom konflikata i porodičnog nasilja
(Goldberg, 2000; Thompson, 2006).
 12

Obrasci nesigurne vezanosti mnogo su češći u porodicama nižeg socioekonomskog

statusa, što je delom posledica višeg nivoa stresa u ovim porodicama (Thompson, 2006).
Pomenuta meta-analiza (De Wolff & van Ijzendoorn, 1997) pokazala je da je osetljivost
majke slabije povezana s kvalitetom afektivne veze deteta u porodicama s niskim nego u
porodicama sa srednjim primanjima. Detaljnije analize pokazale su da je ekonomski rizik
(povezan sa siromaštvom) povezan s afektivnom vezanošću posredno, preko uticaja na
responzivnost majke, dok faktori emocionalnih rizika (kao što su porodično nasilje,
alkoholozam, zloupotreba droga) imaju direktan uticaj (Thompson, 2006). Ukratko, u
porodicama s visokim nivoom stresa i brojnim faktorima rizika, osetljivo i responzivno(?)
roditeljstvo imaće manje uticaja, dok će teškoće porodičnog života imati veći direktan
uticaj na kvalitet afektivne veze deteta.

Teoretičari ličnosti smatraju da se deca razlikuju po svojoj osetljivosti na stres i

uznemirenost, po načinu izražavanja uznemirenosti i sposobnosti da moduliraju stres. Iz
ove perspektive, ponašanja u situaciji separacije oblikovana su temperamentom
(Goldberg, 2000). Obrasci afektivne vezanosti se ne razlikuju po intenzitetu same
uznemirenosti, već po načinu na koji se dete nosi sa njom. Istraživanja o povezanosti
temperamenta deteta i obrasca afektivne vezanosti prilično dosledno ukazuju da između
njih ne postoji pouzdana, direktna povezanost (Thompson, 2006; Weinfield i sar., 1999;
Vaughn & Bost, 1999). Međutim, veza postoji kada se uzme u obzir temperament u
smislu razdražljivosti, merene na najranijim uzrastima. Deca koja u najranijem detinjstvu
reaguju vrlo razdražljivo imaju visok rizik da razviju nesigurne obrasce vezanosti,
posebno u uslovima niskog socio-ekonomskog statusa porodice. Verovatno da
razdražljiva deca potenciraju neadekvatne roditeljske postupke, kada su i sami roditelji
pod stresom (Vaughn & Bost, 1999). Međutim, postoje nalazi koji ukazuju na to da u
oblikovanju obrasca afektivne veze temperament deteta može biti u interakciji sa stilom
majčinstva. Zavisno od karakteristika temperamenta, deca će različito opažati osetljivost i
responzivnost roditelja, kao što će i roditeljske reakcije i način interakcije s detetom imati
različite efekte kod dece različitog temperamenta (Vaughn & Bost, 1999).
 13

Pored ovih neposrednih, mikrosredinskih faktora, važan uticaj na razvoj i oblikovanje

afektivne veze deteta i roditelja ima i kultura. Kulturalna praksa oblikuje uslove u
kojima se dete razvija, a verovanja i vrednosti oblikuju karakteristike koje roditelji
vrednuju i nastoje da razviju kod deteta. Istraživači i teoretičari afektivnog vezivanja
usmereni su na univerzalne aspekte, smatrajući kulturalne razlike neznačajnim
(Rothbaum i sar., 2000). Kros-kulturalna istraživanja afektivne vezanosti najčešće su bila
usmerena na ispitivanje razlika u specifičnim ponašanjima i učestalosti različitih
obrazaca, ne dovodeći u pitanje kulturalnu validnost početnih pretpostavki (i
metodologije) o prirodi, poreklu i značaju afektivne vezanosti. Postoje velike kulturalne
razlike u načinima odgajanja dece, oblicima socijalne interakcije kojima su deca izložena,
broju osoba koje brinu o detetu, vrstama aktivnosti u koje je dete uključeno, kao i
ciljevima socijalizacije (Berry i sar., 2002). Bez obzira na kulturalne varijacije u praksi
roditeljstva, istraživanja pokazuju veliku saglasnost stručnjaka i majki u shvatanju pojma
afektivne vezanosti i idealnog deteta u različitim kulturama, iako se razlozi za
preferenciju sigurnog obrasca vezanosti mogu razlikovati (van Ijzendoorn & Sagi, 1999;
Goldberg, 2000). Konceptualna sličnost afektivnog vezivanja u različitim kulturama ne
znači da se ista ponašanja deteta smatraju za pokazatelje sigurnog ili nesigurnih obrazaca
(deca Gusii naroda u Keniji naučena su da se sa majkom rukuju umesto da se zagrle;
nakon separacije ta deca će očekivati rukovanje s istim entuzijazmom s kojim bi deca iz
Zapadnih kultura očekivala zagrljaj). Može se reći da su kros-kulturalna istraživanja
potvrdila univerzalnost pojave afektivnog vezivanja, kao i dominantnu zastupljenosti
sigurnog obrasca afektivne vezanosti u odnosu na nesigurne obrasce (van Ijzendoorn &
Sagi, 1999).

2.2 Kontinuitet i stabilnost obrazaca afektivne vezanosti

Jedna od ključnih ideja teorije afektivnog vezivanja jeste da se prvi obrazac afektivne
veze s majkom prenosi na kasnije socijalne odnose, da oblikuje sve kasnije međuljudske
odnose do adolescencije i zrelog doba (Goldberg, 2000). Kao moguća objašnjenja
kontinuiteta obrazaca afektivne vezanosti navode se (1) unutrašnji radni modeli, kao
skript za sve kasnije socijalne odnose; (2) razvoj ličnosti (socijabilnost, radoznalost,
 14

samopoštovanje, nezavisnost, saradljivost, poverenje i dr.) i socijalnih veština (čak i

učenje po modelu) u kontekstu kvaliteta odnosa između roditelja i deteta (Thompson,
1999).

Poseban problem u utvrđivanju stabilnosti i kontinuiteta obrazaca afektivnog vezivanja

tokom detinjstva, adolescencije i zrelog doba leži u raznovrsnosti mernih instrumenata
koji se primenjuju na različitim uzrastima, a koji se razlikuju po psihometrijskim
karakteristikama, bazičnim pretpostavkama i fokusu.

Brojna do sada izvršena istraživanja koja su koristila paradigmu strane situacije ne daju
jednoznačne podatke o očekivanoj stabilnost obrazaca afektivne vezanosti čak ni tokom
perioda od samo 6 do 8 meseci: procenat dece koja su zadržala klasifikaciju varira od
50% do skoro 100% (Thompson, 2006). Slični rezultati dobijeni su i primenom drugih
mera i tokom dužih vremenskih intervala. Neka istraživanja pokazuju visoku stabilnost
obrazaca afektivne vezanosti pod stabilnim životnim uslovima (veću od 80%), druga
istraživanja daju niže koeficijente stabilnosti (44 - 67%), dok ima čak i onih koji
izveštavaju o odsustvu stabilnosti tokom detinjstva (za pregled ovih istraživanja videti
Godlberg, 2000 i Thompson, 2006). U brojnim longitudinalnim studijama dobijeni su
relativno visoki koeficijenti stabilnosti nakon intervala od 17 do 20 godina (64 - 78%).
Međutim, ima i longitudinalnih studija koje su prateći obrasce afektivnog vezivanja do
adolescencije utvrdile mnogo niže koeficijente stabilnosti. Značajni prediktori
adolescentnog obrasca vezivanja bili su traumatski događaji kao što su razvod roditelja,
bolest, smrt važne osobe ili psihijatrijski poremećaji (Goldberg, 2000).

Ova istraživanja sugerišu da je sigurni obrazac afektivne vezanosti stabilniji tokom

vremena od nesigurnih obrazaca. U većini slučajeva, nestabilni životni uslovi, velike
životne promene i negativni događaji doprineli su promeni ka nesigurnim obrascima.
Alternativno tumačenje naglašava da su promene u kvalitetu roditeljstva, a ne negativni
stresni događaji po sebi, povezani s promenom u kvalitetu afektivne veze.

2.3 Afektivna vezanost i kasniji psihološki razvoj

 15

Kvalitet rane afektivne vezanosti u interakciji s kvalitetom kasnijih iskustava (posebno

majčinskom negom i stresnim životnim događajima) u velikoj meri određuje kasnije
razvojne ishode. Individualne razlike u stilu afektivne vezanosti ispitivane su u vezi s
velikim brojem kasnijih ponašanja, uključujući interakcije roditelj-dete, odnose s
vršnjacima i prijateljima, istraživačko ponašanje i igru, inteligenciju i jezičke
sposobnosti, otpornost i kontrolu Ja, toleranciju na frustraciju, radoznalost, socijalnu
kogniciju, probleme u ponašanju i druge indikatore psihopatologije (Thompson, 1999).
Svi teoretičari afektivne vezanosti slažu se da posledice sigurne ili nesigurne vezanosti
proističu iz interakcije između rane vezanosti i kontinuiranog kvaliteta roditeljske nege.
U savremenoj razvojnoj psihologiji, pored pitanja da li postoji povezanost, sve je važnije
pitanje zašto i kako je (ili nije) afektivna vezanost povezana s kasnijim psihološkim
funkcionisanjem (Thompson, 2006).

Vođeni pretpostavkom da sigurna afektivna vezanost predviđa bolje psihološko

funkcionisanje kasnije u životu, istraživači su ispitivali širok opseg mogućih ishoda.
Najviše su ispitivane veze obrazaca afektivne vezanosti u detinjstvu sa:
- kasnijim interakcijama roditelj-dete (Youngblade & Belsky, 1992; Thompson,
2006);
- iskustvima u drugim bliskim odnosima, prvenstveno vršnjačkim i prijateljskim
odnosima i generalno, psihosocijalnom prilagođenošću u detinjstvu i adolescenciji
(Bost i sar., 1998; Booth i sar., 1998; deMulder i sar., 2000; Wood, Emerson &
Cowan, 2004);
- partnerskim i bračnim odnosima (Hazan & Shaver, 1987; Crowell & Treboux,
1995; Goldberg, 2000; Collins & Read, 1990; Feeney & Noller, 1990; Stanojević,
2006; Nikić i Travica, u ovom zborniku);
- obrascima afektivne vezanosti dece u sledećoj generaciji (Goldberg, 2000;
Fonagy i sar., 1991);
- pojmom o sebi i predstavama o značajnim drugim osobama (Goldberg, 2000;
Cassidy, 1988; Cassidy i sar., 1996);
- emocionalnim funkcionisanjem u kasnijem životu, opažanjem i izražavanjem
emocija (Goldberg, 2000);
 16

- kognitivnim procesima obrade informacija (posebno afektivno relevantnih),

selektivnom pažnjom, konstrukcijom ličnih narativa (autobiografska sećanja),
verbalizacijama afektivnih sadržaja; istraživačkom i simboličkom igrom,
kvalitetom crteža, opštim kognitivnim i jezičkim sposobnostima (Goldberg, 2000;
Hesse, 1996);
- dimenzijama ličnosti, kao što su samopoštovanje, samopouzdanje, otpornost Ja i
sl. (Goldberg, 2000; Thopmson, 1999, 2006).

U vezi s ispitivanim konsekventima, u većini istraživanja dobijene su pozitivne

korelacije, mada podaci nisu uvek saglasni i jednoznačni. Ipak, ima dovoljno empirijskih
i teorijskih nalaza za pretpostvaku da je siguran obrazac afektivne vezanosti u ranom
detinjstvu prediktor boljeg socijalnog, emotivnog i kogntivnog funkcionisanja u kasnijem
životu.3

3. Različita shvatanja afektivnog vezivanja u razvojno-psihološkim pristupima

Bolbi je pojam sistema ponašanja preuzeo iz etologije da bi opisao sistem ponašanja

specifičan za vrstu koji vodi određenim predvidljivim ishodima, od kojih bar neki
obezbeđuju opstanak jedinke i vrste. Na etološkom ili evolucionom nivou, smatra se da
se sistem ponašanja afektivnog vezivanja razvio da bi obezbedio održavanje blizine
deteta sa odraslima, što obezbeđuje sigurnost i opstanak deteta, a time obezbeđuje i
opstanak vrste (Thompson, 2006).

Iz perspektive moderne evolucione teorije, ova pretpostavka pogrešna je iz dva razloga:

(1) evolucija deluje na nivou gena, ne na nivou vrste, (2) za evoluciju nije dovoljan samo
opstanak jedinke, već i reprodukcija (Belsky, 1999a), tj. cilj evolucije je da obezbedi
opstanak i produženje gena, a ne jedinke i vrste. Trenutno najuticajniji autori evolucionog
pristupa (Belsky, Steinberg & Dreper, 1991) kao alternativno objašnjenje značaja ranog
socijalnog iskustva i funkcije afektivnog vezivanja ponudili su model reproduktivnih
3
Više informacija o povezanosti rane afektivne vezanosti i kasnijeg psihosocijalnog razvoja nalazi se u
radu V. Išpanović - Mentalno zdravlje i afektivna vezanost u detinjstvu.
 17

strategija. Osnovna evoluciona funkcija ranog iskustva (prvih 5 do 7 godina) jeste da

dete upozna dostupnost i predvidljivost resursa u sredini, poverenje koje može imati u
druge i trajnost bliskih međuljudskih odnosa (kao uslove koje će verovatno sretati u
zrelom dobu), što bi trebalo da mu omogući da razvije odgovarajuću reproduktivnu
strategiju, optimalnu da u datim uslovima obezbedi opstanak i produženje gena. Različiti
obrasci afektivnog vezivanja samo predstavljaju specifične odgovore na uslove sredine iz
kojih se razvijaju alternativne reproduktivne strategije (Belsky 1991a). Zbog toga se ni
jedan ne može smatrati prirodnijim ili za vrstu tipičnim obrascem ponašanja; svi
predstavljaju samo optimalne strategije razvijene u kontekstu datih uslova sredine.

Model opisuje dve razvojne putanje koje dovode do dve reproduktivne strategije u zrelom
dobu: oportunistička naspram investirajuće strategije. Oportunistička dovodi do
podizanja kvantiteta potomstva i podrazumeva kratkoročnu orijentaciju ka partnerskom
odnosu i roditeljstvu, ranije javljanje seksualnih odnosa, i to s više partnera, kratkoročne i
nestabilne partnerske veze i manje roditeljsko investiranje. Investirajuća strategija je
usmerena ka maksimiziranju kvaliteta potomaka i podrazumeva dugoročniju,
investirajuću orijentaciju, u okviru koje se seksualni odnosi javljaju kasnije u životu i s
manjim brojem partnera, partnerske veze su dugoročne i stabilnije, a roditeljsko
investiranje veće (Simpson, 1999).

U okviru bihejvioralno-genetičkog pristupa ispitivan je značaj naslednog faktora za

veliki broj crta ličnosti, osobina i sposobnosti, pa tako i za obrasce afektivne vezanosti.
Ideja o značaju naslednog faktora u razvoju afektivne vezanosti bila je potkrepljivana
nalazima o saglasnosti obrazaca afektivne vezanosti između dve generacije (roditelja i
dece). Međutim, dosadašnja istraživanja uglavnom ukazuju na zanemarljiv genetski uticaj
u pogledu individualnih razlika u obrascima afektivne vezanosti. Smatra se da se
povezanost roditeljskih obrazaca i obrazaca afektivne vezanosti dece ne može objasniti
nasleđivanjem strategija (Thompson, 2006). Drugo interesantno pitanje povezivalo je
nasleđe s karakteristikama temperamenta, a posredno i s obrascima vezanosti. Kao što je
već bilo reči, većina istraživanja ne podržava ideju po kojoj razlike u temperamentu leže
u osnovi različitih obrazaca vezanosti. U nekim istraživanjima utvrđen je genetski uticaj
 18

na karakteristiku temperamenta koja je nazvana «nivo uznemirenosti», ali ne i na

razlikovanje sigurnog/nesigurnih obrazaca afektivne vezanosti (Vaughn & Bost, 1999;
Belsky & Rovine, 1987; Goldberg, 2000). Bihejvioralno-genetička istraživanja su,
međutim, potvrdila značaj zajedničke sredine za razvoj afektivne vezanosti, što je u
skladu sa teorijskim pretpostavkama. Na primer, u jednom istraživanju sprovedenom na
uzorku od 157 parova jednojajčanih i dvojajčanih blizanaca, utvrđeno je da zajednička
sredina može da objasni 52% varijanse u obrascima vezanosti, dok je 48% varijanse
objašnjeno nezajedničkom sredinom i greškom merenja. Dakle, uticaj naslednog faktora
u ovom istraživanju je bio zanemarljiv (Bokhorst i sar., 2003; Fearon i sar., 2006).
Interesantno je i stanovište Fonađija koji ukazuje na značaj sredine, tj. iskustva za
ekspresiju genotipa (Fonagy, 2003). On naglašava da sredina koju treba posmatrati nije
objektivna sredina, već detetov subjektivni doživljaj te sredine. To znači da detetov
sistem reprezentacija koji se razvija u kontekstu afektivne veze kao internalizacija
adekvatnih reakcija majke na njegovu uznemirenost radi kao filter ekspresije genotipa u
fenotipu.

Za razliku od klasične teorije afektivne vezanosti koja naglašava primat i jedinstvo

afektivne veze sa majkom, teorije socijalne mreže naglašavaju postojanje i značaj
istovremenih višestrukih afektivnih veza sa značajnim drugim osobama (otac, braća i
sestre, baka i deda, dadilja, vaspitači, očuh/maćeha) (Lewis, 2005; Takahashi, 2005;
Thompson, 2005). Prema modelu socijalne mreže, brojne veze s različitim ljudima
ispunjavaju različite potrebe deteta – što daje mnogo precizniju i potpuniju sliku
konteksta u kome se odvija socio-emotivni razvoj deteta. Ono što još nije jasno
definisano jeste da li su te različte afektivne veze hijerarhijski organizovane, uticajne
samo u specifičnim domenima u kojima se razvijaju ili se integrišu tokom razvoja
(Thompson, 2005). Ovo stanovište u skladu je sa kros-kulturalnim nalazima o postojanju
afektivnih veza s više od jedne osobe, a svaka veza je značajna u onom domenu u kome
se i razvija (npr. vršnjaci za socijalizaciju, majka za zdravlje i fizički razvoj i sl.) (van
Ijzendoorn & Sagi, 1999).
 19

Slično stanovište zastupa i teorija grupne socijalizacije. U skladu s teorijom afektivnog

vezivanja je uverenje da različite rakcije dece na odvajanje od majke zaista ukazuju na
važne aspekte odnosa majka-dete. Na osnovu prethodnog iskustva i reakcija majke na
uznemirenost deteta, dete izgrađuje očekivanja i o budućem ponašanju majke. Međutim,
teoretičari grupne socijalizacije smatraju da ova očekivanja ne boje i sve ostale socijalne
odnose tokom života. Kao ilustraciju navode metaforu Pepeljuge koja nikad ne bi otišla
na bal da je verovala da će se svi ponašati prema njoj onako kako se ponašala njena
maćeha (Harris, 1998). U okviru ove perspektive naglašava se kontekstualizacija razvoja:
deca formiraju obrasce ponašanja specifične za određene kontekste (roditelji, vršnjaci) i
između njih nema transfera. U skladu s ovom idejom su nalazi koji govore da deca koja
su sigurno vezana za majku, ne moraju biti sigurno vezana i za oca, vaspitača ili vršnjake,
i obrnuto. Sigurnost afektivne veze nije u samom detetu, već u njegovim odnosima. Ovi
odnosi su velikim delom nezavisni, mada ne i potpuno, a mera toga je koliko dete (sa
svim svojim naslednim, fizičkim, socijalnim i drugim osobenostima) doprinosi svakom
od njih. Iako je afektivna vezanost za majku važna tokom odojaštva i ranog detinjstva,
teoretičari grupne socijalizacije smatraju da su nakon toga mnogo važniji odnosi s
vršnjacima. Afektivno vezivanje za vršnjake predstavlja drugačiji i nezavisno formirani
obrazac, a delovanje vršnjačke grupe mnogo je značajnije za psihološki razvoj i
socijalizaciju deteta (Harris, 1998).

U okviru sociokulturnog pristupa, naglasak je na ispitivanju povezanosti između

obrazaca afektivne vezanosti s autobiografskim sećanjima i ličnim narativima
(Newcombe & Reese, 2004; Farant & Reese, 2000). U okviru teorije Vigotskog,
senzitivnost majke se shvata kao pažljivo vođenje (scaffolding; Wood, Bruner & Ros,
1976) zajedničke aktivnosti kako bi se usmerio i ubrzao razvoj u okviru detetove
spremnosti za nova saznanja (Rogof, 1990). Na sličan način, kroz zajedničku socijalnu
interakciju (konverzaciju s roditeljima) objašnjava se i socijalizacija detetovog
autobiografskog sećanja i narativa o prošlim ličnim događajima. U okviru ove
perspektive naglašava se značaj reprezentacionog nivoa afektivne vezanosti (unutrašnji
radni modeli) kao organizatora detetovog iskustva o prošlim interakcijama i ličnim
događajima (Page, 2001). Utvrđeno je da se narativni stil roditelja menja tokom vremena
 20

da bi podstakao razvoj narativnog stila deteta i to tako što roditelji nude sve više
narativnih elemenata kako se razvija detetova sposobnost da ih razume i usvoji
(Newcombe & Reese, 2004). Jedna od funkcija prisećanja i konverzacije o zajedničkim
aktivnostima jeste i jačanje socijalne i emotivne veze deteta i roditelja. Istraživanja su
utvrdila povezanost obrazaca afektivne vezanosti s komunikativnim stilom majke i
karakteristikama narativa i majke i deteta. Autori zaključuju da postoje značajne razlike u
socijalizacijskom iskustvu između sigurno i nesigurno vezane dece u ko-konstrukciji
narativa i sećanja o prošlim događajima, posebno u njihovoj evaluaciji (Newcombe &
Reese, 2004; Page, 2001a; Page, 2001b; Farrant & Reese, 2000). Koherentnost i
fluentnost narativa, za koje je karakteristično lako odmotavanje sećanja iz detinjstva, bez
obzira da li se radi o pozitivnim ili negativnim iskustvima, jeste jedna od ključnih
karakteristika narativa sigurno vezanih osoba dobijenih u Intervjuu za procenjivanje
afektivne vezanosti odraslih (AAI) (Stefanović-Stanojević, 2005).

O značaju teorije afektivnog vezivanja za razvojnu psihologiju, a i šire psihologiju kao

nauku i kliničku praksu, ne može se ukratko govoriti. Dovoljno je samo pogledati
ogroman broj empirijskih i teorijskih istraživanja i tekstova inspirisanih ovom teorijom.
Uprkos velikom broju nesaglasnih nalaza i shvatanja o značenju i značaju afektivne
vezanosti, ova teorija i dalje ima jedinstvenu poziciju i značaj u razvojnoj psihologiji,
zbog svog potencijala da integriše ideje o efektima ranog iskustva na socioafektivni
razvoj i razvoj ličnosti sa idejama iz psihoanalitičke i evolucione teorije, kao i s novim
saznanjima iz komparativne psihologije, psihobiologije i neuropsihologije. Ipak, ostaje
veliki broj neodgovorenih pitanja, veliki potencijal za genezu novih ideja i potreba da se
stare ideje i formulacije usklade sa sve većim korpusom empirijskih nalaza i savremenim
idejama o mehanizmima socioafektivnog i kognitivnog razvoja.
 21

Literatura

Belsky, J. & Rovine, M.J. (1987) Temperament and attachment security in the strange
situation: an empirical rapprochement. Child Development, 58, 787-795.
Belsky, J. (1999a). The Modern Evolutionary Theory and Patterns of Attachment; u
Handbook of Attachment: Theory, Research and Clinical Aplication; Cassidy, J. &
Shaver, P. (ur.); The Guilford Press, New York., 141-161.
Belsky, J. (1999b). Interactional and Contextual Determinants of Attachment Security; u
Handbook of Attachment: Theory, Research and Clinical Aplication; Cassidy, J. &
Shaver, P. (ur.); The Guilford Press, New York., 249-264.
Belsky, J., Steinberg, L. & Draper, P. (1991) Childhood Experience, Interpersonal
Development and Reproductive Strategy: Evolutionary Theory of Socialization; Child
Development, 62, 647-670.
Berry, J., Poortinga, Y., Segall, M. & Dasen, P. (2002) Cultural Transmission &
Individual Development; u Cross-Cultural Psychology; Research and Applications;
Cambridge University Press, UK, 19-51.
Bokhorst, C., Bakermans-Kranenburg, M., Fearon, P., van IJzendoorn, M., Fonagy, P. &
Schuengel, C. (2003) The Importance of Shared Environment in Mother–Infant
Attachment Security: A Behavioral Genetic Study; Child Development, 74, 1769-1782.
Booth, C. Rubin, K. & Rose-Krasnor, L. (1998) Perception of emotional support from
mother and friend in middle childhood: Links with social-emotional adaptation and
preschool attachment security. Child Development, 69, 427-442.
Bost K., Vaughn, B., Washington, W., Cielinski, K. & Bradbard, M. (1998) Social
competence, social support and attachment: Demarcation of construct domains,
measurement and paths of influence for preschool children attending Head Start. Child
Development, 69, 192-218.
Bowlby, J. (1969/1982) Attachment and loss: Vol 1. Attachment, Basic Books, New York.
Cassidy, J. (1988) Child-Mother Attachment and Self in Six-Year-Olds; Child
Development, 59, 121-134.
Cassidy, J. (1999): The Nature of the Childs Ties; u Handbook of Attachment: Theory,
Research and Clinical Aplication; Cassidy, J. & Shaver, P. (Eds.); The Guilford Press,
New York., 3-20.
Cassidy, J., Kirsh, S., Scolton, K., & Parke, R.(1996) Attachment and Representations of
Peer Relationships; Developmental Psychology, 32, 892-904.
Cole, M., Cole. S., & Lightfoot, C. (2005) The Development of Children, 5th ed.;Worth
Publishers, New York.
Collins, N.L. & Read, S.J. (1990) Adult attachment, working models and relationship
quality in dating couples. Journal of Personality and Social Psychology, 58, 644-663.
Crowell, J. & Treboux, D. (1995) A review of adult attachment measures: implications
for theory and research. Social Development, 4, 294-327.
deMulder, E., Denham, S., Schmidt, M., & Mitchell, J. (2000) Q-sort assesment of
attachment security during the preschool years: Links from home to school.
Developmental Psychology, 36, 274-282.
DeWolff, M. & van Ijzendoorn, M. (1997) Sensitivity and Attachment: A Meta-analysis
on parental antecedents of Infant Attachment. Child Development, 68, 571-591.
 22

Dwyer, K. (2005): The Meaning and Measurement of Attachment in Middle and Late
Childhood; Human Development, vol. 48:155–182.
Farant, K. & Reese, E. (2000) Maternal Style and Childrens Participation in Reminiscing:
Stepping Stones in Childrens Autobiographical Memory Development; Journal of
Cognition and Development, 1, 193-225.
Fearon, P., Fonagy, P., Scuengel, C., van Ijzendoorn, M.H., Bakermans-Kranenburg, M.,
Bokhorst, C. (2006) In Search of Shared and Nonshared Environmental
Factors in Security of Attachment: A Behavior-Genetic Study of the
Association Between Sensitivity and Attachment Security;
Developmental Psychology, 42, 1026-1040.
Feeney, J.A. & Noller, P. (1990) Attachment style as a predictor of adult romantic
relationships. Journal of Personality and Social Psychology, 58, 281-291.
Fonagy, P. (2003) The Interpersonal interpretative mechanism: the confluence of genetics
and attachment theory in development; in Green, V. (Ed.) Emotional Development in
Psychoanalysis, Attachment Theory and Neuroscience. Brunner-Routledge, New York.,
107-126.
Fonagy, P., Steel, M., Steel, H. Moran, G. & Higgitt, A. (1991) The Capacity to
Understand Mental States: The Reflective Self in Parent and Child and Its Significane for
Security of Attachment; Infant Mental Health Journal,12; 201-218.
Goldberg, S. (2000): Attachement and Development; Arnold, London, UK.
Hanak, N. (2006) Pregled metoda i tehnika za procenu afektivnog vezivanja; u Mirić, J. i
Dimitrijević, A. (Ur.) Afektivno vezivanje: eksperimentalni i klinički pristupi. Centar za
primenjenu psihologiju, Beograd., 61-80.
Harris, J.R. (1998) The Nurture Assumption; Why Children Turn Out the Way They Do;
Touchstone Book; New York.
Harter, S. (1998) The Development of Self-Representations; u W. Damon, (Ed.)
Handbook of Child Psychology (5th Ed.), Vol. 3; Wiley & Sons, Inc., New York., 553-617.
Hazan, C. & Shaver, P.R. (1987) Romantic love conceptualized as an attachment process.
Journal of Personality and Social Psychology, 52, 511-524.
Hesse, E. (1996) Discourse, memory and the Adult Attachment Interview: a brief note
with emphasis on the emerging Cannot Classify category. Infant Mental Health Journal
17, 4-11.
Ivić, I. (1987): Čovek kao animal symbolicum: razvoj simboličkih sposobnosti; 2. izd.
Nolit, Beograd.
Koren-Karie, N.; Oppenheim, D.; Dolev, S.; Sher, E. & Etzion-Carasso, A. (2002).
Mothers’ Insightfulness Regarding Their Infants’ Internal Experience: Relations With
Maternal Sensitivity and Infant Attachment. Developmental Psychology, 38; 534-542.
Lewis, M. (2005) The Child and its Family: The Social Network Model; Human
Development, 48; 8-27.
Lok, S. & McMahon, C. (2006) Mothers thoughts about their children: Links between
mind-mindedness and emotional availability. British Journal of Developmental
Psychology, 24, 477-488.
Marvin, R. & Britner, P. (1999): Normative Development: The Ontogeny of Attahment; u
Handbook of Attachment: Theory, Research and Clinical Aplication; Cassidy, J. &
Shaver, P. (Eds.); The Guilford Press, New York., 44-67.
 23

Meins, E., Fernyhough, C., Fradley, E. & Tuckey, M. (2001). Rethinking maternal
sensitivity: Mothers’ comments on infants’ mental processes predict security of
attachment at 12 months. Journal of Child Psychology and Psychiatry,42, 637–648
Meins, E., Fernyhough, C., Russell, J., & Clark-Carter, D. (1998). Security of attachment
as a predictor of symbolic and mentalizing abilities: A longitudinal study. Social
Development, 7, 1–24.
Meins, E., Fernyhough, C., Wainwright, R., Clark-Carter, D., Gupta, M., Fradley,
E. & Tuckey, M. (2003) Pathways to Understanding Mind: Construct Validity and
Predictive Validity of Maternal Mind-Mindedness; Child Development, 74, 1194-1211.
Miljkovitch, R., Pierrehumbert, B., Bretherton, I. & Halfon, O. (2004) Association
between parental and child attachment representations. Attachment and Human
Development,6, 305-325.
Mirić, J. i Dimitrijević, A. (2006): Poreklo i priroda psihološke vezanosti; Afektivno
vezivanje: eksperimentalni i klinički pristupi. Centar za primenjenu psihologiju, Beograd.
Newcombe, R. & Reese, E. (2004) Evaluations and orientations in mother–child
narratives as a function of attachment security: A longitudinal investigation; International
Journal of Behavioral Development, 28, 230-245.
Oppenheim, D. & Koren-Karie, N. (2002) Mothers' insightfulness regarding their
children's internal worlds: Tha capacity underlying secure child-mother relationships.
Infant Mental Health Journal, 23, (6), 593-605.
Page, T.F. (2001a) Attachment Themes in the Family Narratives of Preschool Children: A
Qualitative Analysis; Child and Adolescent Social Work Journal, 18, 353-375.
Page, T.F. (2001b) The Social Meaning of Children's Narratives: A Review of the
Attachment-Based Narrative Story Stem Technique; Child and Adolescent Social Work
Journal, 18, 171-187.
Pijaže, Ž. & Inhelder, B. (1978): Intelektualni razvoj deteta; Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva, Beograd.
Rogof, B. (1990) Apprenticeship in thinking: Cognitive development in social context.
New York: Oxford University Press.
Schneider, B., Atkinson, L. & Tardif, C. (2001) Child-parent attachment and children's
peer relations: A quantitative review. Developmental Psychology, 37, 86-100
Seifer, R.; Schiller, M.; Sameroff, A.; Resnick, S. & Riordan, K. (1996) Attachment,
Maternal Sensitivity, and Infant Temperament during the First Year of Life.
Developmental Psychology, 32, 12-25.
Simpson, J. (1999) Attachment Theory in Modern Evolutionary Perspective; Handbook
of Attachment: Theory, Research and Clinical Aplication; Cassidy, J. & Shaver, P. (Eds.);
The Guilford Press, New York, 115-140.
Solomon, J. & George, C. (1999) The Measurement of Attachment Security in Infancy
and Childhood; Handbook of Attachment: Theory, Research and Clinical Aplication;
Cassidy, J. & Shaver, P. (Eds.); The Guilford Press, New York, 287-316.
Stanojević Stefanović T. (2005) Emocionalni razvoj ličnosti; Filozofski fakultet:
Prosveta, Niš.
Stanojević Stefanović T. (2006) Teorija afektivnog vezivanja kao teorija emocionalnog
razvoja ličnosti, u Afektivno vezivanje: eksperimentalni i klinički pristupi; Mirić, J. i
Dimitrijević, A. (Ur.) Centar za primenjenu psihologiju, Beograd, 157-176.
 24

Takahashi, K. (2005) Toward a Life Span Theory of Close Relationships: The Affective
Relationships Model; Human Development, 48; 48-66.
Thompson, R. (1999) Early Attachment and Later Development; u Handbook of
Attachment: Theory, Research and Clinical Aplication; Cassidy, J. & Shaver, P. (Eds.);
The Guilford Press, New York, 265-286.
Thompson, R. (2005) Multiple Relationships Multiply Considered; Human Development,
48; 102-107.
Thompson, R. (2006) The Development of the Person: Social Understanding,
Relationships, Conscience, Self; in Handbook of Child Psychology, 6th ed., Volume
Three: Social, Emotional and Personal Development; John Wiley & Sons, Inc. New
Jersey, 24-98.
van Ijzendoorn, M. & Sagi, A. (1999) Cross-Cultural Patterns of Attachment: Universal
and Contextual Dimensions; in Handbook of Attachment: Theory, Research and Clinical
Aplication; Cassidy, J. & Shaver, P. (Eds.); The Guilford Press, New York, 713-734.
van Ijzendoorn, M.H. & Kroonenberg, P.M. (1988) Cross-cultural patterns of attachment:
A meta-analysis of the strange situation, Child Development, 59, 147-156.
Vaughn, B. & Bost, K. (1999). Attachment and Temperament: Redundant, Independent or
Interacting Influences on Interpersonal Adaptation and Personality Development u
Handbook of Attachment: Theory, Research and Clinical Aplication; Cassidy, J. &
Shaver, P. (Eds.); The Guilford Press, New York, 198-225.
Weinfield, N.; Sroufe, A.; Egeland, B. & Carlson, E. (1999) The Nature of Individual
Differences in Infant-Caregiver Attachment; u Handbook of Attachment: Theory,
Research and Clinical Aplication; Cassidy, J. & Shaver, P. (Eds.); The Guilford Press,
New York, 68-88.
Wood, D., Bruner, J. & Ros, G. (1976) The role of tutoring in problem solving. Journal
of Child Psychology & Psychiatry, vol. 17, 89-100.
Wood, J., Emerson, N. & Cowan, P. (2004) Is early attachment security carried forward
into relationships with preschool peers? British Journal of Developmental Psychology,
22, 245-253.
Workman, L. & Reader, W. (2004) Evolutionary Psychology; An Introduction. Cambridge
University Press, UK.
Youngblade, L. & Belsky, J. (1992). Parent-child antecedents of 5-year-olds close
friendships: A longitudinal analisys. Developmental Psychology, 28, 700-713.