ЗНАЧАЈ ПРИВРЖЕНОСТИ ЗА

ДАЉИ РАЗВОЈ ДЕЦЕ

 Приврженост је специфични тип социо-емоционалне везе између дојенчета
и родитеља , при чему је пресудна квалитета бриге о детету

 Стил привржености зависи од родитељској способности да уочи дететову

потребу за блискошћу с њим те о осетљивости на њу

 Веома је важно подстицати развој вештина које ће му помоћи да научи како

да прихвати губитак и правилно поступа у стресним ситуацијама.

 Развојни психолози истичу да је за емоционални развој детета битно да оно

од раног узраста доживљава да је окружено љубављу и бригом својих
најближих

 Разлике у друштвеном и емоционалном развоју могу потицати од дететовог

темперамента, културних утицаја, присуства неког облика инвалидитета,
поступака одраслих
2
 ТЕОРИЈА ПРИВРЖЕНОСТИ
 Теорија о пореклу и развоју привржености значајно су допринели бољем
разумевању веза између раних односа родитељ–дете
 Радећи са децом која су била лишена адекватне родитељске бриге, дуготрајно
хоспитализована или у сиротиштима
 Према томе постављена је теорија према којој мала деца успостављају јаку
емоционалну везу с главним пружаоцем неге, или приврженост, како ју је он
назвао, чији раскид изазива велику узнемиреност и патњу детета.
 Тежња ка успостављању односа привржености дубоко је укорењена у људској
природи. Потреба детета да буде привржено некој заштитничкој фигури исто је
толико базична и важна као и потреба детета за храном
 За формирање унутрашњег радног модела од кључног је значаја квалитет
социјалне интеракције између детета и фигуре привржености
 Ако пружалац неге показује осетљивост, прихватање, сарадњу, доступност и
расположивост, дете се осећа безбедно и вољено

3
 КЛАСИФИКАЦИЈА ПРИВРЖЕНОСТИ
 Сигурна (чврста) приврженост (57% у општој популацији): дете тражи
близину и одржава контакт с мајком, плаче при одвајању и обрадује се
поновном сусрету са њом.
 Несигурна привржености – избегавање (26% у општој популацији): дете
не тражи близину мајке, активно је избегава или игнорише при поновом
сусрету, и односи се једнако према страној особи и мајци.
 Несигурна приврженост – амбивалентност (17% у општој популацији):
дете активно тражи контакт с мајком али истовремено пружа отпор
контакту
 Дезорганизована/дезоријентисана приврженост одликује се
изгубљеношћу, збуњеношћу или затварањем детета

4
 Стила емотивног везивања код одраслих, описана кроз родитељски
однос и кроз партнерске везе.
 1. Сигурни/аутономни стил емотивног везивања одраслих –
одрасли из ове категорије препознају чињеницу да је емотивно
везивање веома важно
 2. Несигурно-избегавајући стил емотивног везивања одраслих –
одрасли који имају ову врсту емотивне везаности често идеализују
своје родитеље, а онда кроз причу негирају све што су о њима рекли
 3. Несигурно-прокупирани стил емотивног везивања одраслих – то
су особе које су изузетно опширне у препричавању догађаја из свог
детињстава, са тежњом да идеализују своје родитеље
 4. Несигурно-дезорганизовани стил емотивног везивања одраслих –
ове особе имају потребу за емоционалним везивањем, али
истовремено имају и страх од везивања

5
 Сигурно везивање Амбивалентан везивање

Избегавајуће везивање Дезорганизовано везивање

6
 ПОРЕМЕЋАЈИ ПРИВРЖЕНОСТИ
 Деца која су упадљиво поремећена или друштвено осујећена због изузетно
ненормалних образаца привржености класификују се као деца која пате од
поремећаја привржености
 Описују две варијације поремећаја привржености: одсуство привржености
са емоционалним повлачењем, које се типично јавља услед веома
неадекватне бриге и/или злостављања детета
 Одсуство привржености са емоционалним повлачењем назива се
„реактивни поремећај везивања“
 Таква деца реагују на особе које се о њима брину мешавином
приближавања, избегавања и отпора приликом покушаја да их утеше
 Ненормални обрасци социјалних одговора који су код њих присутни у
почетку, повлаче се у великој мери уколико се детету обезбеди сталност и
адекватност неге.
 Такође, деца са реактивним поремећајем везивања не испољавају
ненормалне квалитете комуникације (говора и језика) нити понављајуће и
стереотипне обрасце понашања који су карактеристични за аутизам
7
 ТРЕТМАН ЗАСНОВАН НА ТЕОРИЈИ
ПРИВРЖЕНОСТИ
 Све већа стабилност унутрашњег радног модела током развоја значи да
индивидуалан стил понашања и односа постаје предвидљив и да се теже може
изменити
 Променљивост друштвеног окружења и измене у доступности и осетљивости
кључних особа у развоју детета могу да „олабаве“ и модификују унутрашње
радне моделе и доведу до измена у путањама развоја детета, набоље или нагоре
 Деца која су у стању да искористе ове прилике могу доживети развојну
прекретницу која ће их усмерити у правцу позитивније путање.
 Школски живот, са својим богатим окружењем нових односа и задатака, нуди
деци прилике да развију и успоставе нове, снажније и социјално вредније
аспекте свога Ја
 Несигурна деца, посебно деца која су претрпела занемаривање или злостављање,
јесу та која ће највероватније избегавати нове прилике, одупирати им се и
осећати анксиозност пред њима
 Интервенције засноване на концептима теорије привржености имају за циљ да
разбију несигурне радне моделе и унапреде заштитна дејства сигурне
привржености и позитивних односа
 Нови или стари односи који обезбеђују позитивније интеракције увек имају 8
потенцијал да унапреде представу детета о себи
 АНТЕНАТАЛНИ РАЗВОЈ И ПРВА ГОДИНА ЖИВОТА
 За изучавање антенаталног развоја користе се три поступка.
 Први је директно проучавање прерано рођене деце.
 Други поступак је директно проучавање фетуса који се вади царским резом.
 А трећи поступак је индиректно прпучавање покрета фетуса помоћу разних апарата и
преко саопштења мајке.
 Прва година живота је веома важна за даљи развој и оно представља критичан период
у детињем развоју.
 Првенствено се у овом периоду ствара посебан однос са мајком - емоционална
везаност, приврженост или психолошка зависност
 Пошто је мајка слична другим лицима, дете став према мајци генерализује и на друге
људе. Неки психолози су због тога сматрали да су потребе за тактилним дражењима
научене.
 Прва фаза живота траје од рођења до 18 месеци и представља фазу стицања осећања
основног поверења.
 Незадовољавајуца брига о деци у првим годинама живота лоше утиче на даљи ток
социјалног, емоционалног и интелектуалног развоја
 Веома важан утицај на дететов развој представља дојење. Током дојења потребно је
дете узети у наручје, тепати му и бити нежан према њему како би се дете осећало
сигурно и смирено
9
 РАЗВОЈ ЕМОЦИЈА
 Постоје разна схватања о томе да ли и које емоције новорођенче поседује.
 Временом дете испољава све већи број емоционалних реакција. Дете почиње да се :
љути, плаши, воли, показује љубомору, радост, тугу итд
 Сазревање је такође један од фактора који утиче на емоционални развој детета.
Емоције се код детета могу јавити и без учења, саме од себе са временом
 У складу са узрастом детета повећава се и број емоција које може да доживи. Вршeна
су разна посматрања како би утврдила емоционалне промене везане за узраст.
 Помоћу ових истраживања она је закључила да одмах по рођењу постоји само једна
емоција и то је узбуђење и да се све друге емоције развијују из ње диференцијацијом
која је узрокована сазревањем и условљавањем
 Процес настајања емоција одвија се постепено
 У зависности од узраста детета мења се начин испољавања емоционалних реакција

10
 ФИЗИЧКИ РАЗВОЈ
 Физички развој подразумевају анатомски и физиолошки процеси
 Физички развој се састоји од:
 Промена у размерама - рашћење
 Промена у сложености структуре и облика - диференцијација.
 Развојна психологија бави се изучавањем повезаности физичког и
психичког развоја
 Има више фактора који утичу на физички развој, као што су: раса, пол,
исхрана, обољења и социјално - еконосми фактори. Ови фактори могу да
се сврстају у две групе:
 Фактори наслеђа
 Фактори околине.
 Главне токове физичког развоја одређује наслеђе, али на њега утиче и
средина. Док наследни фактори постављају границе развоја, средина
обликује детаље физичког развоја
 Физички развој детета није равномеран, што видимо из чињенице да се
дечаци и девојчице не развијају подједнако. Поред тога и свако дете има
11
свој индивидуални ток развоја
 ЗАКЉУЧАК

 Приврженост је специфични тип социо-емоционалне везе између

дојенчета и родитеља, најчешће мајке, која настаје тијеком прве
године дјететова живота, при чему је пресудна квалитета бриге о
детету
 Психички развој почиње одмах при рођењу. На личност детета
највише може да се утиче у детињству. Главни фактори личног
мењања детета су: наслеђе, породична средина и васпитање, а
посебно сопствена активност детета и његово емоционално и
социјално искуство
 Дете највише постаје свесно себе кроз разне активности, односно
помоћу игре. Успеси у разним активностима и контактима са другим
људима дају детету самопоузданост

12
Хвала на пажњи !!!!

13