ЈУ Техничка школа

Добој

ТЕМА : УЛОГА РОДИТЕЉА У СПРЕЧАВАЊУ НАСИЛНОГ ПОНАШАЊА

ВЛАСТИТЕ ДЈЕЦЕ

Дипл. инж. маш.: Суботић Душко

2020/21.година
 Насиље међу дјецом обухвата широк спектар агресивних понашања која се
догађају међу дјецом, од рјешавања сукоба насилним путем, неприхватљивог
изражавања љутње или фрустрације, до озбиљних инцидената уз употребу оружја.
Насилништво карактеришу: намјера да се повриједи другa особу, понављање истог
обрасца понашања у којем је једна страна жртва а друга насилник, те очита
неуравнотеженост снага међу њима. Насиље међу вршњацима, посебно у школама,
није нова појава како у свијету, па тако и у школама Републике Српске. О њој се
мало говори у нашој педагошкој, психолошкој и социолошкој литератури и она се
мало изучава у оквиру наставничког студија и стручног усавршавања просвјетних
радника. То је и основни разлог због чега су наставници слабо припремљени за
ношење са проблемом насиља у школи. Посљедица тога је да насиље над и међу
дјецом, иако доста раширено, остаје најчешће скривено, производећи негативне
реперкусије по дјецу и околину на начин да се неповољно одражава на процес
учења, а самим тим и на будућност наше заједнице у цјелини. Проблем насиља има
веома широке импликације, јер задире и у темељна демократска начела у којима је
јасно наведено да сваки појединац мора располагати правом да буде поштеђен
угњетавања и намјерног понижавања у школи, као и у друштву у цјелини. Да жртве
насиља и насилници не би прерасли у деликвенте и социјалне отпаднике, од којих
ће страховати сви грађани нашег друштва, потребно је интервенисати у што
ранијем узрасту и, прије свега, открити узроке неприхватљивог понашања код
дјеце те уклањањем тих узрока дјеловати на преусмјеравање проблематичног
понашања дјеце у тзв., друштвено прихватљиво. Стога је одгоју дјеце у смјеру
ненасилног рјешавања конфликта и међусобне комуникације потребно посветити
посебну пажњу. У том циљу, највећу улогу имају родитељи који проводе највише
времена са својом дјецом.
 УЛОГА РОДИТЕЉА
Истраживања показују да се агресивно или насилно понашање учи већ рано
у животу. Родитељи, породица и други који брину о дјеци могу им помоћи да се
суоче с властитим осјећајима без кориштења насиља. Они такође могу дјецу
научити како редуковати или минимизирати насиље.
Родитељи имају значајну улогу у редуковању насиља кроз одгајање дјеце у
сигурном и заштићеном окружењу пуном љубави. Ту су неке препоруке које у томе
могу помоћи:
1. Обасипати своју дјецу са пажњом и љубави
Сваком је дјетету потребна чврста повезаност с родитељем или другом одраслом
особом како би се осјећало сигурно и заштићено те како би развило осјећај
повјерења. Без те чврсте везе постоји опасност да дијете постане насилно или
"тешко" дијете. Такође је мање вјероватно да ће се проблеми у понашању и
делинквенција јавити код дјеце чији су родитељи укључени у њихов живот,
нарочито у раним годинама живота.
Није лако у сваком тренутку дјетету исказивати љубав. То је теже уколико је
родитељ млађи, неискуснији, самохран или ако је дијете болесно или има посебне
потребе. Уколико је дјетету тешко угодити и одгајати га, потребно је потражити
помоћ психолога или другог стручњака.
Важно је запамтити да је дијете особа за себе. Осамостаљивање дјетета понекад се
одвија са понашањима која вас могу разочарати родитеље, наљутити их или
фрустрирати. Стрпљење и жеља да се ситуација сагледа дјететовим очима могу
доста помоћи у суочавању с властитим осјећајима. Треба настојти никада не
реагирати грубим ријечима или насилном активношћу.
2. Настојати увијек имати дијете у ''видном пољу''
Дјеца су зависна о својим родитељима и члановима породице који их охрабрују,
штите и подржавају док се не осамостале. Без адекватног надзора, дијете неће
примити смјернице које су му потребне. Истраживања показују да дјеца без
надзора чешће имају проблеме у понашању.
Треба настојте у сваком тренутку знати гдје се налази дијете и ко су му пријатељи.
Када родитељ није у могућности пазити на дијете, треба замолити особу од
повјерења да га припази. Никада не треба остављајти мало дијете само у кући, чак
ни за кратко вријеме.
Веома је корисно потицати школарца да се укључи у ваншколске активности
(спортске активности, разне курсеве, креативне радионице и слично.)
Потребно је да родитељ прати дијете у изабраним активностима те води рачуна
како се односи према другима. Научити га како примјерено одговорити када га
други вријеђају, заплаше или ударе. Објаснити му да то нису примјерена понашања
и учити га да избјегава дјецу која се тако понашају.
3. Показати на свом примјеру примјерено понашање
Дјеца чешће уче кроз примјере. Понашања, вриједности и ставови родитеља имају
велик утјецај на дијете. Поштовање, искреност, осјећај достојанства важан су извор
снаге за дјецу, нарочито ако су суочена с негативним притиском вршњака, живе у
насилном окружењу или иду у захтјевну школу.
Многа дјеца понекад реагују агресивно и могу ударити другу особу. Треба бити
јасан и досљедан с дјететом у вези с могућим опасностима насилног понашања.
Такође се треба сјетити наградити дијете када успије конструктивно ријешити
проблем без насиља. Дјеца ће поновити добро понашање када су награђена
похвалом и позитивним понашањем.
Родитељи могу поучити дијете неагресивним начинима рјешавања проблема тако
што ће:
размотрити постојећи проблем с дјететом, запитати га да размисли шта се може
догодити уколико користи насиље у рјешавању проблема, разговарати о томе што
би се десило да ријеши проблем без насиља. Овакав облик заједничког
„размишљања на глас“ помоћи ће дјетету да увиди како насиље није пожељан
избор.
Родитељи понекад ненамјерно потичу агресивно понашање. Нпр. неки родитељи
сматрају корисним научити сина како се тући. Боље је научити дијете да је
разумније изнијети аргументе мирно, без туче, увреда и оружја.
Потребно је помоћи дјетету научити конструктивне, ненасилне начине кориштења
слободног времена. Поучити га неким забавним играма, хобијима или спортовима
и потакнути развој његових властитих талената и вјештина. Читајти приче млађој
дјеци, одведите старије дијете у библиотеку или причати породичне приче о неком
уваженом рођаку веома је корисно.
4. Не тући дјецу
Ударање, као казна, показује дјетету да је у реду ударити друге како би ријешили
проблем и да је у реду казнити другог на исти начин. Физичко кажњавање спречава
нежељено понашање само на кратко вријеме. Чак и врло јако кажњавање може
имати врло слаб учинак. Нефизичке методе дисциплине помажу дјетету да се суочи
са својим осјећајима и учи га ненасилним начинима рјешавања проблема. Слиједе
неке препоруке:
- Издвојити дијете – оставити дијете да сједи у тишини отприлике једну минуту за
сваку годину старости (ова метода није погодна за врло малу дјецу).
- Одузети дјетету одређене привилегије.
- Не дозволити дјетету игру с пријатељима или учестовање у некој омиљеној
активности (ово је погодно само за старију дјецу и адолесценте).
Дјеца имају потребу вјеровати да могу исправити грешку коју су учинили. Треба
им показати како да уче из властитих грешака, помоћи им да схвате да је то што су
учинили лоше и како да избјегну сличне грешке у будућности. Особито је важно у
таквој ситуацији не понизити дијете. Дјеца увијек имају потребу да их волите и
поштујете.
5. Бити досљедни у постављању правила и дисциплини
Када поставе правило, тада га се треба и придржавати. Дјеца требају јасно
постављена очекивања у односу на властито понашање.  Поставити правило којег
се неће придржавати за дијете је врло збуњујуће. Пожељно је да родитељи укључе
дијете у постављање правила увијек када је то могуће. Потребно је објаснити дјеци
шта се од њих очекује и које су посљедице за непридржавање правила. То ће им
помоћи да се науче понашати на начин који је добар за њих и њихову околину.
6.  Онемогућити дјеци приступ оружју
Оружје и дјеца могу бити смртоносна комбинација. Уколико родитељи посједују
оружје, нека га држе увијек подаље од дјетета и уче дијете о могућим опасностима
кориштења оружја. Никада не треба носити оружје јер то поручује дјетету да
оружјем можемо ријешити проблем.
7.  Настојати дијете држати увијек од насиља
Насиље у кући је застрашујуће и штетно за дијете. Дјеца требају сигуран дом гдје
неће одрастати у страху. Дијете које је видјело насиље у кући не мора нужно
постати насилно, али је већа вјеројатност да ће покушати насилно рјешавати
конфликте. Родитељи требају радити на томе да дом буде сигурно мјесто, без
насиља и увијек обесхрабривати насилно понашање између браће и сестара. Такође
имати на уму да злонамјеран, агресиван однос родитеља застрашује дјецу и даје им
лош примјер. Уколико се људи у дому физички или вербално злостављају,
потражити помоћ психолога. Он ће помоћи разумијети зашто се насиље јавља и
како га можете зауставити.
8. Избјегавати дијете излагати насиљу у медијима
Често гледање насиља на телевизији, у филмовима и видео-играма може водити
дијете у агресивно понашање. Родитељи могу контролисати количину насиља које
дијете гледа на телевизији. Ево неких приједлога:
- Ограничити гледање телевизије на 1-2 сата дневно.
- Водити рачуна коју ТВ емисију или филм дијете гледа, какву видео-игрицу игра.
- Разговарати са својим дјететом о насиљу које гледа на телевизији. Помоћи му
разумјети и увидјети озбиљне посљедице насилног понашања.
- Прокоментарисати с дјететом начине на које може рјешавати проблеме без
насиља.
9. Научити своје дијете начинима како да не постане жртва злостављања
Важно је да родитељи и дјеца науче јере предострожности. Ево неких:
- показати дјетету сигурне путеве за шетњу у сусједству.
- потицати дијете да иде с пријатељем по добро освијетљеним путовима.
- нагласити му колико је важно дојавити сваки злочин или сумњиву активност коју
види – свом учитељу, особи којој вјерује или полицији.
- научити дијете заштићујућем понашању – рећи "НЕ", побјећи, вриштати и
повјерити се особи којој вјерује.
- нагласити му опасност разговарања с непознатим особама, рећи му да никада не
отвара врата или иде негдје с особом коју не познаје или јој не вјерује.
10. Помоћи дјетету да се зауземе против насиља
Родитељи морају подржати своје дијете у томе, поучити га како одговарати
смирено, али јасним ријечима, када га други увриједе, заплаше или ударе. Треба му
помоћи да разумије да је потребно више храбрости одупријети се насиљу него бити
насилан.
Потребно је помоћи свом дјетету прихватити људе других вјера и националности,
учити га да је критиковање људи, због тога што су другачији, болно, а кориштење
погрдних имена неприхватљиво, увјерити се да разумије како је насилно понашање
штетно.