GEŠTALT STUDIO ZA EDUKACIJU

BEOGRAD

SEMINARSKI RAD:
Nasilna Ponašanja
33. Nasilna Ponašanja
od Dieter Bongers

Sledeće poglavlje bavi se devijantnim ponašanjima i načinima promene takvog nasilnog stila.
Kada dođe do diskusije o seksulanim prestupnicima i serijskim ubicama, ona postaje visoko
emotivno obojena da se čak i kolege pitaju “da li zaista želite da radite sa tim ljudima?”. Moj je
stav da rad sa prestupnicima prvenstveno utiče da spreči dalje žrtve, i često taj rad pomaže
samom počiniocu dela.
Pošto većina ovakvih događaja ne počinje serijskim ubijanjem, ili pravim agresivnim ispadima,
postoje mnoge šanse za rane intervencije u kriminalnoj karijeri.
Glavne institucije koje se brinu o takvim klijentima jesu zatvori, azili, I od skoro “korektivni
kampovi”; dok se neki prestupnici tretiraju psihoterapijski.
“Kada je pacijent u obavezi da ide na terapiju” bio je podnaslov, koji su predložili urednici ove
knjige. Ovo je za Geštalt terapeute, na prvi pogled delovalo strano i čudno: da li ovo može biti
dobar Geštalt? Prisila da se bude žrtva terapije, čak i kod prijatnog i dobro obučenog Geštalt
terapeuta? Kada klijenta posreduje terapeutu sud ili drugi lokalni organ (npr. Korektivno
odeljenje za mlade, ili Služba za uslovno oslobađanje), da li je uopšte moguće stvoriti terapiju
pod takvim uslovima?
Radio sam takav terapeutski pristup više od 25 godina, a više od 10 godina sam bio
Terapeutski Direktor u instituciji u kojoj su tretirani mladi prestupnici i kriminalci kroz edukaciju,
psihoterapiju i stručno usavršavanje (Arbeitserziehungsanstalt u Švajcarskoj). Ali još je za mene
nepoznanica i pitam se da li nametnuta terapija zaista može pomoći ljudimau promeni. Da li je
etički? Gde je granica?

Postoje primeri iz istorije o tome kako su psihijatrija I prihoterapija zloupotrebljavanje od

strane države (I kako bi Pol Gudman rekao, od strane “organizovanog društva”). U Nemačkoj,
Nacisti su koristili psihijatrijske klinike za programe eutanazije, ili kako ga nazivali “milosnog
ubistva” za one koje nisu smatrali vrednim življenja.
Tokom 1950 -ih postojali su sindikati dijagnostikovani kao ljutite Ličnosti (problematični, oni
koji stu stalno u sporovima, ili stalno nezadovoljni; da se proveri da li ovakve bolesti mogu biti
tipično Nemačke) – na koje se gledalo delimično kao na psihopate, jer su se stalno protivili
veoma jakom i uspešnom ekonomskom sistemu. Koje će ponašanje biti okarakterisano
devijantnim nije primarno bilo pitanje medicine i psihoterapije; već aktuelne kulture i politike.
Veoma svesni ove opasnosti, zloupotrebe, za ispunjavanje potreba države i organizovanog
društva, imao sam ideju da u ovom poglavlju unesem kritiku, te ugostim Koautora-koji bi
reflektovao ono o čemu ja govorim, sa nadom da će to što ću govoriti dovesti do veće slobode i
autonomije, te ćemo ugostiti Pola Gudmana u ovom poglavlju nekoliko puta.
„Slobodno društvo“ ne može biti zamena novog poretka za stari; to je proširenje sfere
slobodnog delovanja sve dok su oni većina u društvenom životu (Pol Gudman, 2010, Majski
Pamflet, str.25).
U ovom poglavlju, baviću se Geštalt terapijom sa klijentima koji ne žele tretman, barem na
početku terapijskog procesa. Moja je tačka gledišta, da se može raditi terapija na Geštaltistički
način, zato što čak i u ovakvim slučajevima sve se svodi na izgradnju terapeutske veze (relacija) i
o dijalogu, odnosno komunikacji. A to je veoma slično kao i kod „normalnih“ klijenata koji se
sami opredeljuju i plaćaju za svoju terapiju.
Tako da ću se umnogome baviti problemom „otpora“-unutrašnjim i spoljašnjom silom koja
ne dopušta promenu, i sa pitanjem kako se nositi sa ovakvim otporom (i kako sarađivati sa
otporom) kao Geštalt terapeut.
Druga će tačka biti da opišem šta je patološko u ponašanju - i da li osoba pati? Ko sve u
okruženju pati i koje su okolnosti u polju (okruženju) prouzrokovale patnju?
Kao što sam ranije rekao „devijantno ponašanje“ je veoma pod uticajem socijalne kulture i
perspektive gledanja. Tako je pitanje kulture o homoseksualnosti bez obzira kako se naziva u
društvu (gej i sl.) Sve do 1992, kada je od strane ICD (Internacionalna Klasifikacija Bolesti,
uređena od strane Svetske Zdravstvene Organizacije- WHO) izuzeta homoseksualnost kao bolest
koja mora da se leči, i za koju osoba može biti optužena; dok u pojedinim zemljama to još nije
prihvaćeno ni u 2012.
Dobro je imati na pameti, da je jedan od osnivača Geštalt terapije Pol Gudman bivao izbačen
iz nekoliko ustanova tokom 1950-ih jer je bio gej i nije to želeo da skriva. Nelson Mendela je
slično, bio u zatvoru zbog navodnog terorizma; nakon čega je bio predsednik Južne Afrike.
Tako da bi se trebalo pažljivo zapitati iz kakvog polja izvire dijagnoza kao takva?
Za Geštaltistu, cilj terapeutskog dijaloga sa bilo kojim klijentom je da mu se pomogne da
postane ono što jeste, a ne da bude neko drugi (Beisser, 1990 Paradoksalna Teorija Promene).
Tako da je početak svake korektivne terapije da otkrije ko je klijent i podjednako važno da
prenese ko je terapeut.
Kada sam radio sa mladim prestupnicima i ovisnicima naučio sam da sa njima delim iskustva
iz moje mladosti o tradiciji porodičnoj koja se tiče zloupotrebe alkohola. Klijent tako treba da
lično upozna mene kao i delove moje pozadine i da uspostavi poverenje.
 U početku svih ovih terapeutskih veza postoji mnogo sumnji – šta hoće ovaj čovek od mene?
Da li je on zastupnik onih ljudikoji mi se celoga života nisu ni malo dopadali? Da li hoće da mi
ispere mozak?
Pitzing (2004) koji je radio sa seksualnim prestupnicima u Nemačkoj, kaže da jenajvažniji
koncept u ovom radu da se prikloni ideji terapeutskog saveza, sa potrebom zaštite od strane
društva.
Fiedler (2004) koji je poznat po svom radu sa poremećajima ličnosti i seksualnim devijacijama
kaže da treba da se napravi pomak od kontrole i prevencije, na ponovno učenje, odnosno na
orjentaciju na resurse i „vežbanje“ prestupnika za nove perspektive u životu. Prvobitno Fiedler
je bio bihejvioralni terapeut, ovde se pridružuje Geštalt perspektivi.
Tako se više nego bilo koje drugo pitanje ovde pojavljuje pitanje pouzdanosti za klijenta.
Ovo je više od stava ili intelektualnog koncepta. U procesu dijaloga klijent treba da oseti da
želite da ga upoznate, da zaista želite da shvatite šta se dešava. Znati pozadinu, senku, pa i
celokupnog života je od pomoći, razumevanje onoga što je dogodilo nije isto što i samo podrška.

Koncept „Senke“ u rukopisima C.G.Junga govori da svi imamo nesvesne delove koje
zanemarijemo i negiramo. Radije se identifikujemo sa socijalno poželjnim delovima i
pokušavamo da izbegnemo tamnu stranu. Abrams i Zweig (1991) daju širok pregled toga šta mi
zapravo potencijalno radima sa našim senkama.
U Geštaltu imamo koncept integracije između polariteta i koncept delovanja iz „središnjeg
moda“. Ovo znači da napuštamo polarnosti dobra i zla, pokušavajući da ohrabrimo klijenta da
ostane na strani za koju smtramo da je bolja.
Mi zaista verujemo u : budi ono što jesi-uzmi punu odgovornost za svoj život! Integriši svoje
loše delove, agresivne i zavidne strane, rizično je, ali je vredno truda.
Sa ovisnicima npr. u većini slučajeva postoji deo ličnosti želi da prekine adikciju i živi boljim
životom. Ako možete da se povežete sa tim delom, možete podržati takvo gledište. Ali takođe
treba da ostanete u kontaktu sa stranom zavisnosti, da razumete kada i gde i kako droga žudi i
kojim to metodama zavisnička strana manipuliše i obmanjuje.
Postoji sličan fenomen u radu sa seksualnim prestupnicima i ostalim klijentima koji su
izopačeni u javnosti. U svom svetu oni imaju specifične i ponekad veoma posebne želje, ali je
često to njima veoma blisko i važno te nije lako uskratiti im te požude i želje.
Ako u raspravi zauzimate stanovište političke korektnosti, odnosno društvene poželjnosti, ne
biste se nikada sreli sa tim delom prekršioca, koji zapravo želi da izvuče dominaciju i povredi
druge ljude.
Ako postoji drugi deo, npr. imamo stidljivog momka koji želi da bude viđen prepoznat i voljen
a ne usuđuje se da pokaže to (uglavnom postoji ovakav deo) morate stupiti u kontak sa delom
potrebe, a ovo je pitanje poverednja. Iz Geštalt perspektive, mi terapeuti nismo anđeli čuvari,
već iskustvena ljudska bića koja znaku da nema kraja integraciji.
 Ako zaista želite da radite dijalošku terapiju, ovo je dosta drugačije od „ponašajne
modifikacije“-da zaista napravite promenu da klijent postane svestan svog untrašnjeg konflikta,
svojih želja i mogućih načina da izađe iz svojih dilema. Možete ga naučiti strategijama, ali
zavisnik treba da odluči da li želi da ostane trezan nekoliko puta nedeljno(ili nekoliko puta
dnevno). Nije dovoljno korisno da se pogleda u ovaj deo ličnosti zavisnika samo kao na deo koji
pruža otpor i treba da se osvoji. Proces će biti bolje podržan ako klijent i terapeut znaju da
prihvate da postoji u ličnoszi deo koji je zavisnički.
Nasilni prestupnik može tako da odluči da ostane u režimu –ratnika-a da na kraju dana snosi
posledice.

Za mene, glavni princip anarhije nije sloboda već autonomija. Ja sam zabrinut što su data naređenja i instrukcije
od spoljnih autoriteta koji ne poznaju konkretan problem i raspoloživa sredstva. Uglavnom, ponašanje je više
graciozno,prisiljeno i diskriminisamo bez intervencije nadležnih autoriteta, bilo da je država korporativna
birokratija, urednici zatvora, dekani, unapred dogovoreni nastavni planovi i sl. Ovo može biti neophodno u hitnim
slučajevima, ali je trošak za vitalnost. U velikoj meri korišćenje snage da se obavi posao nije zapravo učinkovito u
kratkom roku. Spoljna snaga sprečava unutrašnju funkciju. Kao što je Aristotel govorio „Duša se kreće“ (Pol
Gudman, 2010, Sloboda i Autonomija, str.58).

Ako pogledamo na terapiju sa prestupnicima, moramo da podrazumevamo da postoji mnogo

nasilja u okruženju u kome živimo. Na hiljade ljudi se ubije u TV filmovima svakodnevno, i niko
nije u mogućnosti da podiže decu u harmoniji. U svetu takođe ima mnogo strukturalnog nasilja,
tako npr 2/3 svetske populacije su daleko od izvora prosperiteta. Stotinu miliona nema čistu
pijeću vodu, a ovo je takođe nasilje, i kadkad ovakvi uslovi uzrokuju nezadovoljstvo i bes kod tih
ljudi.
Neki drugi koji su izvršili ubistva iz vatrenog oružja osećali su da treba da se osvete za sve
povrede koje su pretrpeli. F.Leibacher, ubio je 14 političara u Zugu, Švajcarskoj, Napisao je u
svom samoubilackom pismu da je to bio dan pobune protiv likalne mafije. U svojoj glavi o sebi je
mislio kao o usamljenom heroju.
Cho Seung Huy ubio je više od 30 ljudi u napadu u Virdžiniji Teku 2007.god. U videu koji je
snimio deklarisao se da se osetio poniženim i da je izvršio ubistvo poput Isusa Hrista za korist
budućih generacija koje sebi ne mogu pomoći. Zaista je bio očajan i izolovan. Više nije mogao da
razgovara sa porodicom i prijateljima a ovo je pripremilo teren za taj kriminalni akt. Mislio je da
će ubijanje dovesti do pravde.
Pojave nasilja zapravo nije ništa spektakularno, u svakodnevnici ima mnogo nasilja u
medjuljudskim odnosima i porodicama.
 Tokom poslednjih nekoliko godina pitanje „proganjanja“ postalo je mnogo važnije. Postoji
hiljade proganjajućih primera između bivših partnera, rođaka ili slavnih ličnosti. Meloz i Gothard
(1995) su dali definiciju proganjanja: „zlonamerno ponavljajuće praćenje i uznemiravanje druge
osobe kojim se ugrožava njenja/njegova sigurnost“(str.258).
Tako dobijamo u praksi poremećenu osobu, ili nekog ko se oseća odbijenim i često
opsesivnim. Uglavnom malo je interesa da progonitelj bude tretiran, ali postoji znatan rizik da se
progonitelj pretvori u pravog nasilnika (vidi Rosenfeld, 2004). Ako preuzmemo terapiju sa nekim
ko progoni, važno je da rasvetlimo da nije bilo fizičkog ili psihičkog nasilja i da shvatimo koje
potrebe i traume pokreću prestupnika.
Trebamo razumeti impuls prestupnika koji zapada u bes i napada, da dobijemo ideju o tome
šta znači osećati ubistveni gnev. Ja lično ne mislim da se patološki imati impuls da udariš ili čak
ubiješ kada si u stanju besa. Imati zle fantazije prema neprijatelju nisu karakterni poremećaji.
Simon (1997), slavni US forenzički psihijatar kaže to ovako: loš čovek radi ono što dobar čovek
sanja da uradi!
Šta možete kao terapeut uraditi sa mladim čovekom koji je počinioc nasilja je da vodite
dijalog o samokontroli i o tome šta je prouzrokovalo svu njegovu mržnju. Šta ga dovodi u stanje
besa? Koje režime podnošenja besa ima u repertoaru ponašanja i koje može još da razvije? Da li
postoji trenutak kada je mladi prestupnik u mogućnosti da preuzme odgovornost i iskorače iz
provocirajuće situacije i napuste je? Kada je prstupnik svestan šta se događa ili ako želi da
promeni mišljenje i odluči-da ostane, da izbegne konflikt, da pokuša da se savlada ili da se
povuče i preda. Ako je u zaslepljenom besu stvari se samo događaju, ali ako osvesti da ima
izbora može da počne deluje odgovorno.

Davno je psihoanalitičar Karen Hornaj napisala: „Ako pokušamo da povredimo ili ubijemo
nekoga, to je zato što se osećamo preteće, poniženo i zloupotrebljeno, jer se osećamo nefer
tretirano i odbijeno zato što osećamo, ili je zaista tako da naše primerne potrebe nisu
ispunjene“ (1945, str 41).
Nekada se možemo sresti sa ljudima koji su počinili užasne zločine. Nije od koristi govoriti o
pacifizmu mladim prestupnicima, zaključio sam da se više uklapa u njihov način razmišljanja da
se govori o etici zavisti i nasilja.
Da li je etički zavideti ljudima koji imaju milione i mogu kupiti šta požele, uključujući i
političku moć? Da li je etički ubiti tiranina kao što je Staunferbeg pokušao da učini Hitleru? Ako
Va prestupnik upozna kao nekog ko zna o besu, mržnji i pohlepi za novac, ući će lakse u sam
proces.
 Kada sam radio sa prestupnicima u Zatvoru za mlade, često sam zauzimao ovakav stav:
možete da nastavite da počinjavate criminal! Razmotrimo to ovako: ako pljačkate I prodajete
drogue, kakve su vam šanse da ostanete izvan zatvora? Već ste poznati policiji-da li bi to bilo
vredno rizika?
Koliko biste morali da platite “zadovoljstvo” za nastavljanje putem kriminala? U mom
iskustvu ovakva diskusija sa prednostma i Manama više je efektna nego molitva za više etički i
moralniji svet.
Kao terapeut trebate pogledati u patnje svog klijenta. Neki će vam reći da ne pate uopšte, na
kraju krajeva neki osećaji su ograničeni u okruženju zatvora. Tako ćete pomoći klijentu da
sagleda širu perspektivu svoje situacije i omogućiti mu da uvidi svoje gubitke ako nastavi sa
uzimanjem droge ili nasilnim ponašanjem.
Često je veoma korisno kontaktirati sa porodicom prestupnika ili ih imati u vidu i pri pruci za
potrebe porodičnog podešavanja(porodični seting). Prestupnik sam često ponavlja da ne oseća
nikakvo pokajanje. Ovo se menja u prisustvu depresivne majke ili uplakanog malog brata koji
govore prestupniku da im mnogo nedostaje.
Na ovaj način terapija radi da ponovo nauče osećanja i da ih prepoznaju i imenuju.
Eidenbenz (2011) piše o centru u Cirihu, Švajcarskoj gde je radio sa zavisnicima, pogotovo
”onlajn” zavisnicima. Postigli su mnogo progresa radeći porodično podešavanje bez obzira je li
zavisnik dolazio ili ne na seansu. Klijent u ovom pristupu ima šansu da iznese pitanja porodici
koja su doprinela njegovoj nevolji i bolu.
Zaključak: ako je klijent obavezan da ide na terapiju, zadatak je terapeuta da pravi stabilnu
terapeutsku vezu, da zna da količina otpora i sumnje može biti veći od uobičajne, ali je
uspostavljanje poverenja isto-dijalog i poštovanje autonomije.
Za terapeuta je često pravi izazov da nađe način, da percipira svet iz ugla njemu nepoznatog.
Sa rasističkim i seksualnim prestupnicima ovo je često hod po ivici (nekadfa i nemoguća misija
zaneke terapeute).
Siguran sam da nema svaki Geštalt terapeut veštine i volju da radi sa nasilnim ženama i
muškarcima, kao što ne želi svako da radi sa depresivnim klijentima. Pronalaženje snage i
slabosti u svom radu kao terapeuta je deo profesionalnog treninga i supervizije.
Uveren sam da uz podršku Geštalt mreže lična ograničenja mogu biti prevaziđena. Ovakav
rad je moguć za Geštalt terapeute i konstruktivan tokom vremena rada.
Radeći sa prestupnicima, progoniteljima i drugima ne samo da im pomažemo već
sprečavamo i dalje žrtve. Tako da ako uspemo u ovakvom radu biće manje boli i patnji za same
prestupnika kao i za potencijalne žrtve. A to je etički ispravno.
 1. Slučaj br.1: Daniel

Daniel je bio mlad momak, star 24 godina veoma inteligentan, ali socijalno izolovan.
Daniel u svom životu nije radio više od nekoliko meseci, i primao je socijalnu pomoć zbog
ozbiljne psihotične bolesti koja mu se desila kada je imao 21 godinu, Veoma je bio zainteresovan
za psihologiju i posedovao je puno literature Frojda, Junga, Perlsa.
Nije sebe smatrao bolesnim, to je nazivao “poteškoće da odluči šta je dobro ili loše”. Bio je
dosta autodestruktivan, sekao se nožem i žiletom, pogotovo levu ruku.
Pisao je nekoliko internet blogova, I to članke o nečovečnom postupanju sa životinjama,
posebno konjima I psima. Kritikovao je škole koje su trenirale pse za pomoć slepima, koje su
katrirale pse jer su tako bili lakši za podnošenje. Sa njegove tačke gledišta kastriranje konja je
brutalan zločin.
Zato što je predlagao seksualne odnose sa životinjama, govorio bi da je više humano
stimulisati muške pse rukom, nego ih kastrirati, I tako biva optužen, a vlasti mu oduzimaju psa.
Najpre je zapao u tešku depresiju sa suicidalnim idejama, kasnje je počeo da proganja
kampanje I državne službenike koji su potpisali naredbu da mu oduzmu psa. Njegove reči su bile:
uzeli ste mi šta sam najviše voleo, sada ću ja da napravim pakao od vaših života I ljudi koje
volite.
Bio sam angažovan da procenim postoji li ozbiljna pretnja za veterinare i ljude u kući za
životinje gde je čuvan pas.
ICD 10 klasifikacija: “F65. Poremećaj seksualnih preferencija”:

-G1 Individualna iskustva ponavljajućih intenzivnih seksualnih napetosti i fantazija uključujući

neobične objekte ili aktivnosti za za smanjenje napetosti.
-G2 Individua ili reaguje instinktivno, ili je uznemirena ovim pojavama
-G3 Simptomi su prisutni najmanje 6 meseci
-F65.8 Drugi poremećaji seksualnih preferencija: raznovrsnost drugih oblika seksualnih
perverzija i aktivnosti-uključujući opscene telefonske pozive, trljanje o druge osobe radi
seksualne stimulacije u gužvi i javnim mestima, seksualne aktivnosti sa životinjama, davljennje
za intenziviranje seksualnog uzbudjenja.
-ICD 10X78 autoagresija, samopovređivanje nožem.
Kada pogledate u ove klasifikacije konfuzno je -ove forme seksualnih aktivnosti se veoma
razlikuju. Ipak im je zajednička, kao ljudi širom sveta nazivaju “perverzija”.
Zadržimo se ovde na sekundu-čudne su forme u voljenju životinja-u literaturi se može pronaći
da je Germanska konjica na kraju 19.veka, više volela svoje konje od svojih supruga.
Kada vidimo starije žene da nose svoje ljubimsce u svojim finim torbama-očigledno
kompenzujući ljudskog partnera, da li je to perverzno? Da li je to bolest?
Ne tako davno biseksualnost je smatrana za mentalnu bolest. Treba biti svestan činjenice da
je puno socijalnog uticaja kada se deklariše šta je perverzno a šta ne.
Nikako ne opravdavam seks sa životinjama, ali želim da budem fer i bez predrasuda.
 Daniel je patio na nekoliko nivoa, živeo je izolovan u jednosobnom stanu sa malo kontakta sa
porodicom. Njegova seksualna iskustva sa ženama su zanemarljiva. Pogotovo njie voleo
“histerične žene borce za prava životinja”aktivistkinje; kada je o njima govorio bio bi zgrožen. I
obratno, one su bile zgrožene njime I njegovim stavovima.
Na dnevnom nivou imao je nekontrolisana emotivna stanja, pogotovo uveče I tokom noći.
Imao je više od 10 dubokih ožiljaka na levoj nadlaktici a za svaki je mogao da ispriča priču o
gubitku I depresiji koja ih prati. Njaveći ožiljak je ostao iz vremena kada mu je uginuo poslednji
pas; voleo ga je mnogo. Posle sečenja sebe, onesvestio je a kasnije je nosio pseću ogrlicu oko
vrata svakodnevno.
Sretali smo se u mojoj kancelariji tokom celog procesa i Daniel je bio sumnjičav s’ početka.
Pitao me je ko me plaća da se viđam sa njim i radio istraživanja na internet, šta je objavljivano o
meni. Kada je naišao na podatak das am radio sa mladim kriminalcima, to mu se dopalo i rekao
mi je kako je uveren da znam mnogo o svakodnevnom ludilu. Pričali smo o voljenju životinja I o
tome koliko je za njega bilo važno da poštuje autonomiju pasa sa kojima je živeo. Imao je stariju
devojku sa kojom je komunicirao uglavnom putem mejlova, Pričao joj je o svojoj porodici I kako
ih ne viđa I kako nije poštovan od strane oca.
Kada mi je govorio, uvek je želeo da bude smatran za neku vrstu kolege. Tako je ponekad
citirao preglede i sekcije iz Zaštite za Životinjska prava.
Tokom celog procesa sumnja je dolazila i odlazila. Jednom me je pitao kako podnosim
konflikt blizine i distance jer sam bio u Departmanu za zdravlje koje želi da zaštiti svoje korisnike.
Objasnio sam mu da mogu da podnesem abivalentnost da prinem za klijente i da ne budem
povređen(pokušavajući da razumem njihove potebe i ciljeve). Za vreme zajedničkog provedenog
vremena nekada sam imao njegovo poverenje a nekada se ono gubilo.
Jednom me je pozvao noću i bio uznemiren-sa forenzičke psihijatrije su izvestili o njemu kako
su nasli e-mail koji je Daniel poslao meni kada je bio u besu. U ovom mejlu je opisivao kako je
depresivan i da razmišlja o suicidu iI napadu na svoje protivnike. U ovoj situaciji odlučio sam da
prosledim e-mail advokatu i psihijatriji koji su odgovorni za izveštaj, bio sam zabrinut da bi
mogle da se dogode teške stvari i da sam izgubio moć i uticaj da preventivno reagujem.
Daniel je bio ljut ali me je slušao, a ja sam mu iskreno rekao da sam bio anksiozan i da sam
hteo da sprečim suicid ili ubistvo. Za trenutak nije ništa govorio, a onda mu se glas promenio.
Rekao mi je da je sposoban da uvidi, da spazi signale i da je bio dirnut kada mu je jedan doktor
rekao da ga se plaši. To da plaši ljude nije bio deo njegove slike o sebi, voleo je da se svađa i
provocira, ali nije želeo da bude percipiran kao opasnost. Posle ovoga, bio je voljan da narednih
nekoliko dana razgovara sa mnom o životu bez njegovog voljenog psa.
Tako da je nekada potrebno vrlo malo za klijenta, a u ovom slučaju najvažnije je ostati u
kontaktu I dopustiti klijentu da iskusi da je nekome stalo za ono šta je klijentov nedostatak u
životu.
Da čujemo Pola Gudmana o pitanju korigovanja drugih:

Pretpostavljam da je najbolesniji aspekt modernoorganizovanog društva postojanje zatvora

azila, ogromnih enklava za nepodobne, dok ostatak živi nesvestan i sa niskim stepenom
anksioznosti .
..Ali umesto toga postoji istrajna i rastuća Božanska pretpostavka o “ispravljanju” i
“rehabilitaciji” devijantnog ponašanja. Ne postoji dokaz da znamo: i u obe ustanove, i zatvorima
i azilima se dešava ista stvar-pokušavaju da ukalupljuju ljude, zatvorenike tretiraju kao
inferiorene životinje i na kraju se samo održava nered izvan očiju javnosti.
Jedini racionalni motiv ograničenja zatvaranja bilo koga je zaštita od povređivanja od strane
osobe koja se verovatno ponavljaju. U azilima za umno poremećene (duševne bolesti) više od
90% ih je bezopasno i ne trebaju biti ograničeni . A u zatvorima šta je peonta ograničavanja-ne
zna se u kom procentu, ali ih mora biti puno koji su počinili jedan zločin, npr.porodični obračuni,
sporovi, a zatvoreni su dok ne odsluže kaznu. Zaista prestupnici treba da plate za štetu koju su
napravili I prevaziđu krivicu I budu “rehabilitovani”,ali je češća pojava teškoće povratka u
zajednicu posle izolacije I ovim pitanjem se treba pozabaviti. Sigurno je priznanje na javnom trgu
bila bolja ideja. Sumnjivo je da kažnjavanje jednih odvraća druge. Različite kazne i Variranje
sankcija nema statistički uticaj na pojave već samo malo veći stepen društvenog neodobravanja.
…Postoje ponavljajući kršioci zakona i “psihopatske ličnosti” kojima se ne može verovati da
neće izvršiti iste ili još užasnije zločine(mislim da ovi postoje u bilo kojoj ustanovi). Nerealno je
očekivati da drugi ne paniče od njih, I zato ih trebamo ograničiti, umesto da ih linčujemo. Ali
naša teorija “ispravljanja” zapravo u 70% slučajeva vodi do recidiva i veće krivice; u ratna stanja i
teror između zatvorenika i čuvara; i povećava zatvorske nemire. Zašto otvoreno ne reći, “
Zatvaramo vas jer vas se plašimo. Nije zasigurno to vaša refleksija I žao nam je zbog toga. Zato, u
vašem terminu, kako možemo da učinimo da vaše zatočeništvo bude bezbolno I profitabilno ako
se ne zatvorite u ćelije, pušteni da živite svojim stilom I nastavite da radite svoj posao. Kako da
budemo onda bezbedni od vas? Upravo je i problem kako da se međusobno sačuvate”
Može se prigovoriti, da mnogo trezvenih i radnih građana koji nisu kriminalci nikada nisu bili
ovoliko razmatrani od strane društva. Ne nisu, i to je šteta. ( P.Gudman, Male Molitve i Konačna
Iskustva).

S’ vremena na vreme sam u kontakstu sa Danielom i pitam ga o tome kako je i šta radi. Slao mi
je puno članaka o zoofiliji I šta ljudi misle o perverzijama.
Rekao mi je da ga je trenutno stid što je dosegao isti nivo kao njegovi protivnici i bio mi je veoma
zahvalan jer sam učinio za njega više nego što Apartman za zdravlje tražio.

2. Slučaj br.2: Martin

Martin je bio 35-ogodišnjak, zavisnik od droga, HIV pozitivan i homoseksualac. Rekao mi je da

se zarazio na putu u San Francisku u mlađim danima kada nije bio običaj da se praktikuje siguran
seks. Nije izvršio nikakav brutalan zločin, ali je probao da vara osiguravajuću kompaniju kada je
uhapšen. Za vreme boravka u zatvoru njegov stariji momak je preminuo i ostavio mu malo
novca. Sud mu je slao terapiju zbog zavisnosti i HIV infekcije. U to vreme zakon u Nemačkoj je
takav da ako je izvršen bilo koji zločin od strane zavisnika sud naručuje tretman za adikciju.
Slogan je bio “Terapija umesto kazne”.
 Jas am radio u maloj bolici koja je bila centar za rad sa zavisnicima na uslovnom oslobođenju.
U bolnici klijenti su sami organizovali život, kupovali hranu, kuvali, čistilikuću I radili u bašti.
Koncept je živeti u “Terapeutskoj zajednici”. Terapija je uglavnom u grupama, veoma sličnim
onima u 12 koraka kod Anonimnih narkomana i alkoholičara: “Droga mi je uništila život, moram
je se odreći, droga je jača od mene” (vidi Bongers, 1999; reinke, 1987).
Martin je bio veoma depresivan u početku, vreme u zatvoru je bilo veoma teško za njega,
dolazio je iz poštovane porodice i nije bio pravi “dzanki” po svom mišljenju. Imao je dobar
smisao za humor, na gupama smo često pravili ironične komentare sa dobrim namerama i oboje
smo voleli crni humor o bolesti i umiranju. U ovoj instituciji individualna terapija nije uobičajena
obično je verovanje da se promena karaktera zavisnika dešava u grupi. Martin je insistirao da
dobija podršku u individualnim sesijama i zbog njegove HIV infeksice uspeo je u tome i tako
izabrao mene.

ICD 10
F 11.21. – Adikcija upotrebom opijata (ponekad kokain i alcohol) trenutno uzdržan u
zaštićenom okruženju
B 20.1 – Infekcija i parazitska bolest uzrokovane HIV

U terapiji je počeo da mi veruje I povezuje se sa mnom sve više. Bio je usamljena osoba sa
puno gubitaka u svom životu. Tako je razvio stav “Stvari su uvek loše po mene, ja sam luzer”.
Voleo je da se igra sa takvim stavom I da šokira druge klijente koji su bili puni dobrih namera.
Voleo je da razgovara sa mnom kako je lagao osiguravajuće kompanije kako da zadržite zlatnu
karticu ako uopšte nemate novca. Bilo mu je drago što mu nisam rekao da bude hrabar. Igrao je
igru da će umreti mladi da će proživeti jos nekoliko divljih godina posle terapije. Mislim da kao
Geštaltisti treba da prihvatite različite načine bivanja u svetu. U to vreme nije bilo efikasnog
načina da se tretira HIV I bilo je neuviđajno reći nekome kako da se bori sa bolešću kada je
očigledno da će umreti. Posle apstinencije od droga, što je zajednički cilj bolnica, znao sam da će
Martin da se igra heroinom i kokainom posle terapije i to sam prihvatio.
Martin je uživao u trenucima smeha i lakoće. Kada je završio terapiju pozvao je mene i moju
suprugu u dobar italijanski restoran i platio Zlatnom American Express karticom. U
profesionalnim krugovima zapitali bi se da li je ispravno izaći sa pacijentom na večeru i pustiti
gad a plati, da li je ovo suviše intimno?
U pravcu u kom sam razvijao kontratransfer sa Martinom, sviđao mi se Ii uglavnom sam
uživao da provodim vreme sa njim, Jedan deo našeg rada bio je stvaranje priče (“Užasan
završetak Martinovog života”) u kojima bi on opisivao scene patnje i depresije koju očekuje, ili se
plaši, a upravo je ovo bilo oslobađajuće za njega. Nekada trebate dati prostora za strahove
npr.za strah od smrti. Za kraj našeg rada predložio sam mu da napiše alternativni završetak
romana, srećan završetak, samo da zadovolji Holivudski orjentisane čitaoce koji zaista žele lep
završetak.
Uglavnom moj rad je bio da pratim Martina u egzistencijalnim krizama. Da ima pratioca u
nesreći, ne iscelitelja to je bilo sve što je hteo od mene.

3. Slučaj br.3, Carina

Carina je bila 25-ogogišnjakinja, član desničarske partije. Prvo je bila optužena za nasilno
ponašanje, podmetanje požara kada je imala 19. Kada sam je upoznao bila je udata sa dvoje
dece i pokušavala da void mali biznis prodavajući knjige i odeću.
Primila je zadnju kaznu za kršenje zakona protiv rasizma: štampala je knjige sa rasističkim
kontekstom i povezala ličnu internet stranicu sa “ Krv i Čast”, grupe koja je ponosno sebe
nazivala “Nacionalnim Socijalistima”. U svojoj mladosti bila je u zatvoru 6 meseci jer je
podmetnula vatru u lokalnoj kući migranata.
Da budem iskren, ovo nije bio lak zadatak.
Voleo bih da završim ovo poglavlje sa delićem rada Pola Gudmana, on prilično jasno kaže
da njegova pozicija nije da je “ljudska priroda dobra”. Važno je organizovati naše živote u pravcu
da ne dajemo sve svoje moći.
Pošto je u velikoj meri moje iskustvo dovoljno prostrano za mene, ja se ne zalažem za
slobodu, već želim da “proširim svest”. Možda osećam drugačije, kako god, možda ću biti
cenzurisan poput Solzhenitsyna. Moja obična gripa nije bila das am kao zatvorenik, već kao da
sam u egzilu ili da sam sa druge planete, a trenutno kao da sam zakovan za krevet. Moja je
nevolja da je svet nepraktičan za mene, a razumem i da ga moja glupost i kukavičluk prave još
manje praktičnim.
Da budem siguran, postoje uverenja, iluzije koje me guše i želim da ih se oslobodim.
Uvrede čovečanstvu i lepota sveta me čine ogorčenim. Atmosfera laži, trivijalnosti i vulgarnosti
su me odjednom učinile bolesnim. Ovdašnje moći ne poznaju značenje velikodušnosti i često,
kao što je Malatesta govorio, samo probajte da radite svoj posao, sprečiće vas, a onda ćete
osećati krivicu za ono šta sledi (vi ste krivi za borbu koja nastane). Najgore je što su uticajne
snage lude; I kao u drevnim tragedijama i istoriji čitamo kako je ohol čovek izvršio svetogrđe i
proizveo zlu kob za druge, i ja se tako sujeverno plašim da pripadam istom taboru i hodam istom
trasom sa nasim državnicima.
Ali ne. Čovek ima pravo da bude lud, glup ili arogantan. To ja naša stvar. Greška je da se
rukujemo sa svima koji imaju moć. Anarhija je jedina sigurna vladavina.
Uobičajena je zabluda da anarhisti veruju da je “ljudska pririda dobra” i da ljudima može
da se poveri da vladaju sobom. U stvari naginjemo pesimističkoj atmosferi; nije za verovati
ljudima, pa sprečimo koncentraciju moći. Čovek na vlasti posebno je glup jer nije u kontaktu sa
iskustvima ljudi i nastavlja da preuzima inicijativu i praveći ih glupima I anksioznima.
I zamislita šta bi obožavani Mao Ce Thung ili Kim Sung morao da uradi sa ljudskim
karakterom.
Ili uobičajeno razmišljanje o nezamislivom, poput majstora Pentagona.
Za mene glavni princip anarhije nije sloboda već autonomija (Paul Goodman, 2010, str
57).

Komentar

Od Bernarda Tholsolda I Beatrix Wimmer

Prvo, pre svega veoma cenimo ovo bitno pitanje prisilne terapije koja je našla ulaz u ovu
obimnu knjigu o Geštalt Terapijskom pristupu prihopatologiji. Nije novina, ali je zapanjujuće da
Geštalt terapeuti ističu da u prisilnoj terapiji nema puno literature o ovoj temi. Istraživali smo
literaturu internacionalnih časopisa o Geštalt Terapiji i nismo bili uspešni da nađemo mnogo
teorija na ovu temu.
Veliki je raspon tema kojima se bavi prisilna terapija koja je potekla od Bongersa, od
proganjanja do naoružanih obračuna, od rasizma do širokog polja adikcija i zavisnosti, sve ovo bi
moglo popuniti ovu knjigu bilo kojim od pitanja.
Bongers je zaslužan za svoj doprinos prisilnoj terapiji koju danas poznajemo. Za naše
razumevanje evidentno je da će ovaj način terapeutskog rada biti prepoznat i adresiran kao
specifično polje terapeutskog rada sa npr.decom, pojedincima ili individuama sa psihotičnim
iskustvom. Potsetili smo se posednog stanja klijenta u svakidašnjem okruženju i u terapijskoj
situaciji.Tako moramo biti svesni stanja koja se smatraju normalnima u tzv.dobrovoljno
izabranoj terapiji, i ispitati ih kada se primeni kontekst prisilne terapije.
Čak i u dobrovoljnoj terapiji situacija može da izazove da se primeni prisilna terapija:
npr.klijentov živoz ili život druge osobe je ugrožen.Rizik je da nekog prihvatimo u psihijatrijsku
zajednicu bez lične saglasnosti, ako je neko u fazi da se dekompenzuje psihotično ili npr.kada
imamo anoreksičnog klijenta koji odbija da prihvati da mu je život ugrožen.
Sa ove tačke, važno je za nas da odvojimo različite kontekste u prisilnoj terapiji. Upogledu
dijagnoze razlika može biti između seksualnog prestupnika i narkomana, na kraju u pogledu
toga koliko je opasan za sebe ili za druge. Druga važna razlika je spektar mogućnosti setinga-
kao pacijent u ili van institucije, privatnoj terapijskoj praksi ili u zatvorskom okruženju-što ima
uticaja na terapijsku situciju.