MARK McCONVILLE

ADOLESCENCIJA
PSIHOTERAPIJA I SELF U NASTAJANJU

SADRAJ
UVOD. 3
REI ZAHVALNOSTI . 10
O AUTORU 11
PRVI DEO
RAZVOJ ADOLESCENATA: MODEL ZADATKA . 12
1.
2.
3.
4.
5.
6.

OKVIR ZA RAZVOJ TOKOM ADOLESCENCIJE 12

SELF DETETA I PORODICA 19
REORGANIZOVANJE INTERPERSONALNOG SVETA .. 31
PREUZIMANJE VLASTI NAD SELFOM 40
POLARITETI ADOLESCENTNOG RAZVOJA 53
ZADACI ADOLESCENCIJE 70

DRUGI DEO
ADOLESCENTI I PSIHOTERAPIJA: PRIMENA MODELA ZADATAKA . 81
7. STRUKTURA TERAPIJSKOG RADA SA ADOLESCENTIMA 81
8. RAZUMEVANJE PORODINIH PROCESA 86
9. ZAPOINJANJE TERAPIJSKOG ODNOSA . 107
10. OD PORODICE DO SELFA: PSIHOTERAPIJA SA ADOLESCENTIMA U FAZI
RAZGRADNJE 120
11. UNUTRANJI SVET ADOLESCENTA: PSIHOTERAPIJA UNUTRANJEG I
INTEGRACIJA 138

UVOD
Pre mnogo godina, kada sam tek zavrio kolovanje, imao sam tu sreu da
gotovo sluajno zaem u oblast psihoterapije sa adolescentima. U to vreme bavio
sam se savetovanjem i edukacijom osoblja velike organizacije centra za
mentalno zdravlje, a taj posao je od mene zahtevao dosta javnih nastupa. Ali, ja
sam bio gotovo fobian kada je re o javnim nastupima, u to vreme, pa kada se
pojavila prilika da preem na radno mesto terapeuta za rad sa adolescentima, ja
sam je iskoristio uleteo sam iz tave ravno u vatru. inilo mi se da je to dobar
potez.
Takoe sam smatrao da je neto kao poast ili nagrada dolazak na to mesto i
verovao sam da je konkurencija veoma jaka. Nekoliko meseci kasnije, jedan
kolega mi je, u poverenju, rekao da uopte nije bilo konkurencije i da je upravniku
pao kamen sa srca kada sam prihvatio posao. Zbog ega?, upitao sam. Ko bo
hteo da radi sa adolescentima?, odgovorio mi je kolega.
I tako sam ubrzo otkrio, u svom malom kutku u svetu mentalnog zdravlja, da
su adolescenti pogubni po profesionalnu egzistenciju mnogih terapeuta. Ostali
lanovi centra bi mi ponudili utehu i ohrabrenje, kada bi doao da upitam u vezi
klinikih nedoumica, uveravajui me kako mi sasvim dobro ide, to je znailo da su
zahvalni to u njihov registar uluta tek po koji tinejder. Takoe sam ubrzo otkrio
da kultura mentalnog zdravlja ima svoje ale o adolescentima, bar je tako bilo
sedamdesetih. ale su sadrale, osim humora, bazino neshvatanje i smetenost u
pogledu klinikog rada sa ovom grupom: Kako radi sa adolescentima?,
poinjala je standardna dosetka. Dijagnostikujem ih kao privremeno
neuraunljive, stavim na listu ekanja i vratim se sluaju kroz tri godine.
Bilo je trenutaka kada me mudrost ove dosetljive (ali okrutne) ale nije mogla
zaobii, jer je ponaanje mojih klijenata esto odavalo jednu notu neuraunljivosti
(ludila), naroito nain donoenja odluka koji se kosi sa zdravim razumom. Uprkos
najboljim namerama roditelja, nastavnika, ministara i ureda zaduenih za probleme
mladih, da i ne govorimo o namerama i trudu terapeuta slinih meni, klijenti
adolescenti birali su da ine stvari koje su oigledno ugroavale njihov sopstveni
interes. Ono ega se veoma dobro seam, iz tih divnih godina, je moja sopstvena
duboka frustriranost, koja je dolazila otuda to sam mnogo brinuo, a nedovoljno
znao. Na primer, eleo sam da znam zato, kada bi neutralna odrasla osoba,
dobronamerna, ponudila delie mogue ivotne perspektive o verovatnim
posledicama naputanja kole, seksa bez zatite ili inhaliranju toksinih hemijskih
supstanci, to bi nailo na potpunu nezainteresovanost, ak na zlovolju. Starije
kolege su mi rekle (tanije, gotovo sve moje kolege) da je moja relativna mladost
prednost za moj rad i, ini mi se, da sam i sam verovao da je tako. Sada se sa tim
ne slaem (bar kada je moj sopstveni rad u pitanju), ali mislim da je ovo uvreeno
shvatanje, da e se adolescenti lake povezati sa nekim slinog uzrasta, pogreno,
i da odrava koliko su adolescenti nepovezani sa decom koja su u nevolji.
Uprkos mojoj zbunjenosti (ili moda zahvaljujui njoj), te sam godine posvetio
uenju kako da formiram konstruktivne odnose to John Meeks (1971.) naziva
krhki savez sa klijentima adolescentnog doba. Pokuavao sam sve. Bio sam
otvoren. Bio sam direktan. Bio sam dobar strateg. Jednom kada je
3

etrnaestogodinja devojica tvrdoglavo odbijala da napusti ekaonicu i ue u

moju kancelariju, seo sam kraj nje i iskreno joj priznao da je najbolji klijent u
otporu, kojeg sam video u poslednjih nekoliko meseci. Zatim sam lagano spustio
dolar u rub njene cipele, ustao, sa nekoliko rei saoseao sa njenom majkom to
ima ker tako snane volje i napustio ekaonicu. Kasnije istog dana, nazvala me
njena majka obavetavajui me da je ker sada spremna da me vidi i da razgovara
sa mnom. Moj uspeh je, meutim, bio kratkog daha: dve nedelje kasnije, ponovo
je odbila da doe, ovog puta zauvek.
Uopteno govorei, sklapanje prvih terapijskih saveza zadralo je, za mene,
misteriozan i nepredvidljiv karakter, svoju oiglednu pogodak-promaaj prirodu.
Seam se da sam, mnogo puta, formirao ono to je izgledalo kao koristan terapijski
odnos sa tinejd-klijentom, uz malo stvarnog efekta, poto je sve ve bilo reeno i
uinjeno. Postojei obrasci simptoma ponekad bi se promenili, ali isuvie esto ne
bi uprkos onome to je izgledalo (bar na kratko) kao dobra terapija.
Pre nekoliko godina, primio sam telefomski poziv od dvadesetetvorogodinje
ene. Rekla je da je bila moja klijentkinja pre deset godina. Na zajedniki rad,
rekla je ubeena u to, spasao je njen ivot. Pre zakazanog sastanka i sa mnogo
radoznalosti, prevrtao sam po starim dosijeima, eljan da proitam beleke o mom
oiglednom arobnjatvu. Ono to sam naao me zapanjilo. Video sam je ukupno
etiri puta. Moje beleke sa ova etiri sastanka priale su priu o mojoj
frustriranosti. Nisam ostavio ni najmanji znak o bilo emu terpijskom i zavrio sam
sluaj smatrajui ga promaajem. Pitao sam se ta je za nju bilo toliko znaajno, to
je smatrala da joj je spaslo ivot.
Rekli ste mi da nisam luda, rekla je. Sluali ste me ozbiljno kada sam rekla
da je moja majka luda. Pokazalo se da je to tano.
Kontakt moje klijentkinje sa osobom koja ju je shvatala ozbiljno, dao joj je
dovoljno podrke da veruje sopstvenim opaajima, vezanim za majku i njeno
neleeno mentalno oboljenje. I sa tom niti vere u sebe, ona je bila u stanju da se
izvue iz porodice i pone da upravlja sopstvenim ivotom. Kao odrasla, inilo mi
se, da je impresivno kompetetna za svoj ivot. I tako, ukratko, psihoterapija sa
adolescentima bila je misteriozna: ponekad bi dobra terapija dola u orsokak, a
ponekad bi minimalni kontakt doveo do eljenog ishoda.
Moje bitke i frustracije, dok sam nastojao da uspostavim terapiski savez sa
nezainteresovanim adolescentima u nevolji, navele su me da se okrenem
porodinoj terapiji, iji je radni model znatno drugaiji od onog za koji sam bio
obuen, a koji je sedamdesetih dramatino uticao na praktian rad sa decom i
tinejderima. Ono to mi je kroz kasniju obuku i rad postalo jasno je meuzavisnost
ponaanja adolescenata i porodinih zbivanja. Shvatio sam, itajui Salvadora
Minuchina (1974.), vanost odravanja hijerarhijskog poretka u okviru porodice i,
shvatio sam, kako impulsivnost adolescenata, katkada, postaje usmeravajua sila u
porodicama u kojima roditelji nisu sposobni da preuzmu odgovornost. Od Virginie
Satir (1967.) nauio sam kako proces brane komunikacije postaje osa oko koje se
porodini procesi organizuju. A od Jay Haley-a (11973.) nauio sam kako porodica,
kao i pojedinac, evoluira, dobro ili loe, kroz evidentno razliite razvojne faze dok
deca postaju adolescenti. Ono to je postalo jasno meni, kao i drugim
terapeutima, bila je injenica da transakcija meu lanovima porodice obezbeuje
snaan organizujui kontekst, ili pozadinu, za najvei deo iskustva i ponaanja
adolescenta, te da, ukoliko se eli ostvariti trajniji terapijski efekat sa tinejderima,
4

mora se na neki nain obratiti ovom kontekstu. Ovo deluje jednostavno danas, ali
je u to vreme predstavljalo pravo otkrie.
Ako su mi funkcionalni odnosi izmeu adolescenta-nosioca simptoma i
porodine sredine vremenom postali jasniji, kroz rad istraivaa na polju porodine
psihoterapije, fenomenologija, dakle smisao i znaenje adolescentnog iskustva,
ostalo je za mene misterija. Porodina psihoterapija, na posletku, bila je i ostala
malo zainteresovana za subjektivne razloge i uzroke adolescentovog iskustva.
Ovoj oblasti, u neto veoj meri, su se posvetili pisci psihoanalitike orijentacije,
naroito je znaajan brilijantan rad Peter Blos-a (1979.). Prema Blos-u promene u
spoljanjem ponaanju adolescenata distanciranje od odraslih, snana
ambivalencija u pogledu zavisnosti, promenljivi odnosi sa oba roditelja pokrenuti
su prvenstveno ekplozijom libidinalne energije, koja oznaava poetak druge
dekade ivota. Pravi zadatak adolescentnog razvoja, sa ove take gledita, je
unutranji, ili intrapsihiki i, konano, ukljuuje ono to Blos oznaava kao
drugu individuaciju kada dete stie nezavisnost od internalizovanih infantilnih
objekta (str. 483). Dovravanje ovog procesa karakterie intrapsihiko
uravnoteavanje primitivnih nagona i Ego funkcionisanja.
Blosova rasprava o adolescentnom razvoju obezbedila mi je, uz
fenomenoloku eksploraciju, izuzetno produbljivanje razumevanja i vredne uvide u
unutranje procese i zadatke adolescentnog razvoja, svodei ih na psihoseksualnu
maturaciju, ime se izostavlja mnogo iz bogate adolescentne kulture, iskustva i
ponaanja.
Psihoanalitika literatura o adolescentnom periodu kao verovatno i sva
kliniki inspirisana literatura o adolescenciji obeleena je, nesumnjivo, patolokim
iskrivljenjima. Adolescenti kao grupa, svakako, navode na ova iskrivljenja,
zahvaljujui iracionalnosti najveeg dela svog ponaanja i naina donoenja odliuka.
Ali, ovakav nain zakljuivanja, svakako, polazi od kulture odraslih i njihovog
naina prosuivanja, koji preterano ceni konvencionalnu logiku i konformizam.
Ovakav nain jednosmernog miljenja, uvek se naglaava kada su u pitanju
adolescenti. Posledica toga je, ini mi se, da esto promaimo da uvidimo
skrivenu logiku kreartivnog, pa makar ponekad i iracionalnog, naina
prilagoavanja adolescenata egzistencijalnim problemima odrastanja. Veina
unapred strukturiranih programa, npr. procenjuje uspeh tretmana prema stepenu
prilagoavanja adolescenata stvarnosti programa tretmana i datom miljeu (to
znai da se oekuje prilagoavanje pravilima programa, njegovim posledicama
itd.). I dok je ovaj vid adaptacije svakako znaajan, naroito za adolescente koji
ive u slabo organizovanoj strukturiranoj situaciji i sredini, ini mi se da genuini rad
mojih klijenata, u veoj meri, zavisi od mog prilagoavanja njima, i od postepenog
razumevanja njihove pojedinane logike i neloginosti. Uvak sam konstatovao da
se znaajan pomak u terapiji zbiva kada privremeno ludilo klijenta prestane da,
naposletku, deluje tako ludo.
Ve oko deset godina, moja saradnica Marlene Blumenthal i ja, drimo seminare
za profesionalce koji rade sa adolescentima. Jedna od uobiajenih aktivnosti, koju
ukljuujemo u rad, je zahtev upuen kolegama da se prisete, to konkretnije je
mogue, sopstvenih bitaka iz adolescentnog doba. uli smo od solidnih, stabilnih,
zrelih, uspenih, produktivnih, poslu predanih osoba mnoge retrospektivno
svedene raune koji govore o ludilu i neuraunljivosti: prie o impulsivnom
ponaanju, iracionalnim odlukama, otuenosti, usamljenosti, igranju rtve i
5

progonitelja. Sline sam prie sluao u svojoj radnoj sobi, od mojih klijenata i
njihovih roditelja, uz jednu bitnu razliku, naravno. Mi smo u situaciji da moemo da
sagledamo bitke i nevolje uesnika seminara unutar konteksa ishoda tih situacija,
i da ih smestimo u okvir cele ivotne istorije.
Najee tokom semira steknem utisak da prie uesnika nisu, bar u veini, prie
o patologiji, ve prie o nastojanju da se ostvari, i ostvarenju, razvoja. Doao sam
do zakljuka da je fabrikovanje problematinog, ak opasnog, ponaanja,
simptomatinog ponaanja iji smo svedoci, zapravo individualni pokuaj, najbolji
mogui, da se prilagodi razvojnom imperativu, koji je, na neki nain, pokuaj da se
detinjstvo ostavi za sobom i da se ostvari, za ivot, sposoban Self. Tamo gde su
preduslovi za ovaj pokuaj nedovoljni, ili gde podrka iz sredine nije na
raspolaganju, najbolji pokuaj moe, zaista, biti zastrauju, pa ak moe ukljuiti
kriminalno ponaanje, hemijskim putem izazvanu anesteziju ili samoubistvo. Ali
naa zastraenost ovakvim mogunostima dovodi do toga da izgubimo sposobnost
i spremnost da razmotrimo fenomenologiju tj. da uemo u iskustvo
adolescenata i otkrijemo kako to specifino iskustvo omoguuje odreeni razvojni
pomak.
ta je zapravo adolescencija? Je li to period? Faza? Vid privremenog ludila? Je li
to nuna razvojna faza, sa sopstvenim zadacima i procesima? Ili je to naprosto
meustanje, izmeu vanijih razdoblja detinjstva i odraslog doba? Kako da
opiemo, razumemo adolescenciju? Da li da krenemo odreujui ta ona nije: ni
detinjstvo, ni zrelost? Da krenemo od njenih sopstvenih procesa i sekvenci? Kako
da kroz lupu sagledamo i ograniimo period koji karakterie prvenstveno promena
koja se, katkada, granii sa haosom? Kako da izbegnemo zamke postojeih
modela, koje postavljaju teorijske mree, tako uredno i rigidno, odreenih razvojnih
sekvenci da, niti odgovaraju, niti razjanjavaju bilo koji stvaran, zbrkan ivotni
sluaj?
Meni se ini da adolescencija predstavlja neto ire, sloenije, nego to moemo
nai u opisima literature iz oblasti razvojne psihologije i porodine psihoterapije.
Ona je vie nego seksualni razvoj, menjanje oekivanja u pogledu socijalni uloga
ili kognitivno sazrevanje. Ona je vie od porodinih obrazaca koji se menjaju (ili ne
uspevaju da se promene). Ali adolescencija svakako jeste to, i to je upravo ono to
elim da naglasim: ona ukljuuje neto srodno paradigmi promene, temelj
promene egzistencijalnog statusa, reorganizaciju celine, koja obuhvata sve ove
individualne manifestacije. I nije re, po mom miljenju, tek o jednoj iz serije
podjednako transformiuih razvojnih faza. Ona je doslovno sabiranje iskustva
detinjstva, radikalna reorganizacija psiholokog selfa za putovanje koje predstoji.
Kulturni obiaji podravaju moje stanovite, delom tradicija primitivnih kultura
koje, gotovo bez izuzetka, izdvajaju adolescenciju kao posebno doba, doba
transformacije, dovoljno znaajno da zasluuje posebne rituale koji potvruju
jedinstveni znaaj i nepovratnu prirodu promena, koje se deavaju.
Kliniari, koji rade sa adolescentima i njihovim porodicama, mogu potvrditi da
je ova uzrasna grupa kliniki razliita od ostalih. Problemi su retko kad dobro
definisani, a jasno ocrtani simptomi su pre izuzetak, nego pravilo. Najee se
terapeut suoava sa situacijom, dramom sa dobro podeljenim ulogama u porodici,
i pogoen je saznanjem da razreenje ove situacije moe uticati na tok nekoliko
ivota, nekoliko godina unapred. Obino se terapeutu daje jedna nit koja viri iz
zamrenog klupka. To moe biti poziv kolege, kolske uprave ili, ak, sudskog
6

slubenika. Najee poziv dolazi od izbezumljenog roditelja. Neto se dogodilo.

Petnaestogodinjak je izjurio iz kue besan i odbija da se vrati. U koli su primetili
da se etrnaestogodinjak naglo promenio i postao asocijalan, ocene su naglo
pale, koristi drogu i zlostavlja druge, ak se javlja i kriminalno ponaanje, ili se bar
na njega sumnja. esnaestogodinjak se povukao duboko u sebe, udaljio od
porodice i odsekao kosu; pie poeziju nabijenu oajanjem o besmislu ivota,
prekinuo je kontakt sa odraslim osobama van porodice i odbija njihov uticaj onako
kako telo odbacuje strano tkivo. Roditelji ostaju sa bolnim oseanjem da je njihovo
dete duom, ako ne i telom, za sada, van njihovog domaaja.
Oni su svakako sporedne uloge u drami, takoe. Razvedeni otac se pokazuje
kao nepouzdan u svom zanimanju i podrci deci. Jedan ili oba roditelja mogu biti
potpuno odsutni, ili zlostavljajui, ili uhvaeni u haos sopstvenog ivota.
Problematian mladi i devojka odnedavno se uklapa u dati okvir, i postaje gotovo
predmet opsesije. Nekadanji partner u kriminalnim aktima nedavno je izaao iz
zatvora. Otac ili majka su unapreeni. Otac ili majka su depresivni, piju ili se
drogiraju, itd.
Nita od ovoga se ne zbiva u razvojnom vakuumu. Uvek postoji istorija koja
potvruje svoj znaaj u sadanjoj situaciji: ponekad je re o kontinuiranoj situaciji,
kada se sadanjost prirodno javlja i izrasta iz uslova u kojima se dete razvijalo, a
ponekad nema kontinuiteta, sadanjost izbija naglo iz prolosti. Roditelji mogu rei
da je dete bilo oduvek teko, ali je u adolescenciji prevazilo njihove sposobnosti
da kontroliu situaciju. Ili mogu opisati dete koje kao da se promenilo preko noi,
pred njihovim oima, u nekoga koga ne poznaju. Problemi samih roditelja, ostale
dece i ireg socijalnog okruenja, mogu biti dugotrajni, ili se pojaviti u skorije
vreme. Starateljstvo nad adolescentom moglo je prei sa jednog roditelja na
drugog, ili na dedu, ili na nekog sasvim drugog, i opet, ove promene mogu biti
radikalno nove ili deo postojeeg obrasca haotinih odgovora o starateljstvu i
odnosa.
Za kliniara, uvek postoje odluke koje treba brzo doneti. Da li je osnovna tema
sigurnost? Da li je dete u opasnosti? Treba li da roditelj ili staratelj istupi i
preuzme kontrolu? Treba li svi da prihvate stav otvorenosti i spremnosti da
sasluaju i stupe u dijalog, ili neto izmeu ove dve krajnosti? Treba li
profesionalac da se predstavi kao vodi u datoj situaciji, koji nudi putokaze i
domiljato pristupa situaciji, olakavajui delovanje ostalih odraslih ukljuenih u
problem? Da li je za datu situaciju najprikladniji pristup porodine psihoterapije
koji prvenstveno vodi rauna o procesima i disfunkcijama porodinog sistema? Ili
je moda bolja i prikladnija individualna psihoterapija, pri emu odrasla osoba
postaje pojas za spasavanje dobaen outenom adolescentu (to ne znai da se
ostali oblici rada ne mogu, s vremena na vreme, ukljuiti u igru)? Ukoliko se
izabere ova poslednja opcija (koja je ponekad najpreporuljivija), kako ostvariti
susret izmeu dve linosti razliitog uzrasta, ivotnog iskustva, i (u pravom smislu
te rei) sasvim razliite kulturalne pripadnosti na takav nain da iz toga
proistekne pozitivan rezultat? Poetni ciljevi mogu biti jasni utvrditi mentalni
status, uvid, i pristupanost ali voditi konverzaciju moe biti veoma teko. Kako
da objasnim svoje postupke nekome ko ih ne moe razumeti? esto je pitanje
adolescenata. Kako da uspostavim kontakt sa nekim ko je toliko agresivan,
povuen, toliko nepoverljiv?, moe biti razmiljanje terapeuta. I ako je kliniar
uspean u uspostavljanju kontakta i iniciranja radnog saveza, ta je to to se
7

zaista moe raditi sa adolescentima, u trajanju od pedeset do ezdeset minuta

nedeljno, a to bi bitno promenilo dramatian tok ivotne istorije?
Ovo su pitanja na koja se moe odgovoriti samo polazei od sasvim novog
terapijskog i razvojnog pristupa. Situacija, pred kojom smo, je veoma kompleksna,
esto uz ambivalentan unutranji stav ukljuenih strana, i razvija se i menja
tokom vremena. Ne ukljuuje samo jednu linost, ve itav niz karaktera. esto se
kree ka nekom ishodu od nekog polazita, i neretko je zbunjujua i prevladava
kapacitete strunjaka, od kojih se oekuje da unesu malo razuma u situaciju i
uine neto. Tako dolazimo do zakljuka da je potreban model koji bi bio dovoljno
jednostavan i jasan da poslui kao orijentir kliniaru u uslovima socijalnog polja,
koji se brzo menjaju, i koji je istovremeno dovoljno fleksibilan i otvoren, blizak
ivotu, da bude od znaaja za stvarni ivot klijenata i njihov svet.

U potrazi za modelom
Kliniarima su potrebni modeli, svakodnevno suoeni sa kompleksnim i
delikatnim ivotnim situacijama, prihvatajui odgovornost da svrstavaju zamrene
informacije i opservacije, potreban im je okvir koji e organizovati izvreno
istraivanje i uputiti ih na odreene intervencije i ishode. Kao terapeut koji radi sa
adolescentima i njihovim porodicama, nezadovoljan postojeim psihoterapijskim
modelima, esto sam prisiljen da improvizujem. Od psihoanalitiki orijentisanih
pisaca, koji su se bavili misterijama adolescencije, mnogo sam nauio, ali malo
toga pruilo mi je praktinu pomo u klinikim sluajevima. Peter Blos izgleda da je
uspevao da navede svoje klijente da legnu i prilino mu otvoreno ispriaju ta im
je na srcu. Meni to nije polazilo za rukom. Kao to sam ve napomenuo, porodini
terapeuti ponudili su dosta toga to je bilo korisno, kada je re o porodinom
okviru adolescenata, i u njihovoj literaturi sam naao obilje studija sluajeva iz
kojih je proizilazio zdravorazumski pristup deijem razvoju i rastu. Ali, upravo
koliko su se psihoanalitiari posvetili skrivenim procesima, koji se zbivaju u
unutranjem svetu adolescenata, zanemarujui sistemski pristup, porodini
terapeuti su uinili upravo suprotno.
inilo mi se da je potreban model koji bi premostio ovaj jaz, integrativni model
koji osvetljava pravac kroz stalno menjajue obrasce socijalnog i porodinog ivota
adolescenata, usmeravajui terapeuta na unutranji subjektivni svet odreenog
klijenta u pubertetu. Znao sam, takoe, da takav integrativan model postoji, bar
za odraslu populaciju, u modelu getalt psihoterapije. Fokusirajui panju kliniara
na konstrukciju iskustva, ovaj model slui da razjasni, kako unutranji svet osobe,
tako i stalno promenljive veze izmeu osobe i socijalnog polja.
Zbog sposobnosti da integrie celokupno polje iskustva, kako unutranje, tako i
spoljanje, model getalt psihoterapije je ve dugo moj omiljeni model za rad sa
odraslima i njihovo razumevanje. Ipak, model kao da je gubio svoj znaaj kada bih
pokuao da ga primenim u radu sa adolescentima. Razlog tome je, prvenstveno,
injenica da ne postoji getaltistika razvojna teorija, iako implikacije za nju
postoje. Zatim, otkrio sam da moji klijenti postaju razdraljivi i anksiozni kada
pokuam da ih ukljuim u rad, koji sam uspeno primenjivao sa odraslima:
koncentrisanje na sada i ovde iskustvo, pojaavanje svesnosti (najee o telesnim
8

stanjima i drugim linim aspektima iskustva), istraivanje fantazije i eksperimenti

vezani za relacije sa znaajnim drugima.
Pa ipak, kroz svoju karijeru u radu sa ovom uzrasnom grupom, uvek bi se
iznova vraao getaltistikom pristupu kao teorijskom osloncu i nainu miljenja.
Kao neko ko snano veruje da bilo koji prikladan model, koji pokuava da obuhvati
iskustvo i terapiju adolescenata, mora da vodi rauna o linom iskustvu
adolescenata, vraao sam se getaltu zbog insistiranja na fenomenolokom
pristupu, kao bazi za teoriju. Takoe, zbog nepokolebljive vere, ovog terapijskog
pravca, u ljudsku prirodu, koja podrava stav da su osoba i socijalna sredina kao
stvoreni jedna za drugu na nekom fundamentalnom nivou, pre nego to su jedna
drugoj suprotstavljene (kao to su Frojd i mnogi drugi teoretiari, implicitno ili
eksplicitno, pretpostavljali). Isto tako, nalazim da me privlai getaltistika vera u
eksperimentalnu kreativnost, to nas navodi da ak i u najnepoeljnijim oblicima
ponaanja otkrivamo ljudski pokuaj kreativnog prilagoavanja okolnostima, i
pokuaj da osobe daju neto od sebe to podrava ivot i rast. Plaio sam se da bilo
koji radni model terapije sa adolescentima, koji ne ukljuuje takav stav, ne samo
da proputa da shvati, u sutini, kreativan i na razvoj usmeren duh adolescencije,
ve, takoe, poraava i omalovaava terapeuta.
Moje je miljenje da getalt, kao teorijski model, ima mnogo toga da ponudi
kliniaru koji radi sa adolescentima i nastoji da shvati intrinziko znaenje razvoja
tokom adolescencije. Getaltistiki pristup potuje integritet linog iskustva
adolescenata, smetajui ga u postojei interpersonalni kontekst. Getalt model
dozvoljava kliniaru da organizuje mnoge aspekte promena, koje se zbivaju, u
razumljivu celinu i, tako oznai, na integrisan nain, mnogostruke mogunosti za
kliniku intervenciju. Konano, naglaavajui celovitost iskustva, koje se iznova
stvara u svakom trenutku, a pri tome nastojei da shvati postojee znaenje i
kohezivnost getalt teorija nam prua osnovu za razvojni model koji nije linearan,
ve rekurzivan, bavi se tekuim temama i pitanjima, integriui ih na zadovoljavajui
nain. Getalt teorija moe obezbediti, u najmanju ruku, obrise modela koji e
razbistriti konfuziju u pogledu zadataka i tema sveta adolescenata, ostajui
otvorena, u dovoljnoj meri, da nam pomogne u sagledavanju toga kako se isti
zadaci i teme uvek iznova razreavaju, na rekurzivan, a ne linearan nain, u
stvarnom ivotu i razvoju adolescenata. Da dodam, kao to je sluaj sa mnogim
razvojnim modelima, pretpostaviti linearnost adolescentnog razvoja znai udaljiti
se od stvarnog subjektivnog sveta adolescenata, u tolikoj meri da se gube
uspostavljene veze sa klijentom, a time i veliki deo naeg potencijala za
razumevanje i efikasno delovanje.

Pregled sadraja po poglavljima

Knjiga je podeljena na dva dela. Prvi deo se bavi razvojnim modelom zadataka
adolescenata i adolescentnim iskustvom, polazei od tema i predpostavki
getaltistike teorije, kako bi se stvorila osnova za nov konceptualni okvir
klinikog rada. Drugi deo se bavi samim klinikim radom: praktinim pitanjima i
izazovima u radu sa adolescentima na psihoterapiji.
U prvom poglavlju, pozornica se oprema predstavljanjem esencijalnih
konstrukata getalt teorije, pri emu je naglaeno ono to podrava razvojni model
9

i pojanjava neizbene razvojne zadatke adolescencije (koji se ne proivljavaju i ne

razreavaju na nepromenljiv i linearan nain). Jezikom Kurta Levina, nema niega
toliko praktinog, kao to je dobra teorija. Prema tome, moemo oekivati da e mo
se sa ove ekskurzije u svet teorije vratiti bolje opremljeni za praktine zadatke
razumevanja adolescenata, i adekvatnog terapijskog intervenisanja.
U preostalim poglavljima prvog dela, cilj mi je opis kreativnog reorganizovanja
selfa tokom adolescencije. Ovaj projekat poinje u drugom poglavlju sa slikom
utemeljenja preadolescenata u svetu porodice. U treem poglavlju, istraivaemo
promene koje se zbivaju u odnosima adolescenata sa vrnjacima, roditeljima i
odraslima u celini, i naroito emo razmotriti kako ovi razvojni zadaci oblikuju
interpersonalne veze i procese u ivotu adolescenata. U poglavljima etiri i pet,
fokusiraemo se na intrapsihiku dimenziju adolescentnog iskustva, naroito
obraajui panju na pitanje ______ i na javljanje polarnosti, kao vanih aspekata
adolescencije. Naposletku, u estom poglavlju pratiemo meusobno delovanje
intrapsihikih i interpersonalnih veza, i sagledaemo kako se ovo delovanje
manifestuje u relacijama sa drugima, i kako iz njega proizilazi tok adolescencije.
Otkriemo da je razvojni proces (bar za kliniare) najkorisnije posmatrati kao
kreativnu proradu procesa koje getalt teorija naglaava kao centralne za
opstanak i rast ljudskog organizma, u bilo kojoj fazi razvoja: funkcionisanje
granice kontakta.
Drugi deo se sastoji iz pet poglavlja, od kojih je svako posveeno razliitom
aspektu rada sa adolescentima. Sedmo poglavlje se bavi razvojem samog
terapijskog procesa, zapoinjui projekat psihoterapije sa adolescentima kao seriju
zadataka od kojih svaki podrava i naglaava ostale. Osmo poglavlje se bavi
prilaenjem porodinom kontekstu i pokazuje da su klijenti u adolescenciji najlake
razumljivi kada se njihovi simptomi i bitke sagledavaju na pozadini porodinog
stila ostvarivanja kontakta. U devetom poglavlju prokopavamo put pravo do
praktinih pitanja vezanih za otpoinjanje terapije, i kreiranje terapijskog miljea,
naroito sa adolescentima koji su i dalje zaokupljeni procesima razgradnje (to
znai da jo nisu spremni za istraivaki, refleksivan rad koji se vezuje za
psihoterapiju). Deseto poglavlje produbljuje nae istraivanje i diskusiju o ranoj fazi
adolescencije, koja prethodi drugim fazama ocrtanim u okviru modela (ali, iznova,
zadaci adolescentnog razvoja zahtevaju razmatranje na svakom razvojnom
stepenu). Konano, u jedanaestom poglavlju istraivaemo terapijski projekat
angaovanja i kultivisanja unutranjeg sveta adolescenata to znai
uspostavljanje kontakta, pojaavanje i podravanje unutranjeg sveta koji se javlja
- i naroito emo pokloniti panju na razvojni stadijum u kojem se odigrava
integracija. U proces emo integrisati razvojni model zadataka, njegove primene,
kao i diskusiju i argumente prikladne za ovu knjigu.
Cilj mi je da putem ove knjige, nezavisno od specifine ideje ili metode o kojoj
je re, utrem put odreenom nainu razmiljanja o adolescentima, njihovim
borbama, njihovom privremenom ludilu, i njihovim razvojnim trijumfima.
Adolescenti mogu biti shvaeni samo kao deo ireg polja, u kome ive, i tek ako
sagledamo i uvaimo njihove veoma line, subjektivne bitke za uspostavljanje
vlastitog statusa u okviru ovih polja, za pronalaenje sopstvenog mesta i znaaja, i
na vrhuncu bitke, za raanje egzistencijalnog selfa.

10

Rei zahvalnosti
Pisanje ove knjige bilo je, samo po sebi, izranjanje neeg novog. Kao i sva
razvojna putovanja, i ovo odraava veliku podrku mnogih pojedinaca. elim da se
zahvalim nekima od njih.
Dugujem zahvalnost Robertu McCarty-ju, S.J., D.H. Richhardsonu, Amedeo
Giorgiu za pomo u ranim fazama ovog projekta.
Od srca se zahvaljujem Sonji Nevis to me je uvela u getalt terapiju, i na
mnogo naina, u otkrivanje mene samog. Isto vredi za John Margarett, iji dunik
ostajem. Bez njegovog Gandalfovskog vostva i izuzetne velikodunosti duha,
zasigurno ne bih ni zapoeo ovaj posao.
Takoe bih eleo da zahvalim svojoj pomonici sa kojom ve dugo saraujem,
Marlene Blumenthal, za njeno ohrabrenje i podrku tokom vie godina. Njen rad,
naroito sa devojkama adolescentnog uzrasta, bio je od neprocenjive vrednosti za
otkrivanje novih saznanja i izuzetno inspirativan.
eleo bih da zahvalim Anne Ferguson, Billi Christ i osoblju fakulteta, kao i
Hathaway Brown kole, za njihovu inspirativnu posveenost deijem razvoju i
vrhunskoj edukovanosti. Takoe, elim da se zahvalim svojoj koleginici Margaret
Mason za njenu veru u moj rad.
Zahvaljujem Patricia Papernow, Penny Backman, Edwin Neis, Beverly Relfman,
Jean-Marie Robine, Joseph Melnick i Lynne Jacobs, koji su kao lanovi Getalt
instituta u Klivlendu odsek za izdavatvo, itali delove rukopisa i ponudili
konstruktivne kritike od neprocenjive vrednosti. Mary Ann Kraus paljivo je itala
rukopis, njeno ohrabrenje tokom godina bilo je suportativnije nego to se moe
zamisliti, i mnogo mi je pomogla pri formulisanju.
Paul McConville, Maurry Kittle, Barbara Fields, Robert Antall, Michael
McConville, Peter Mulbury, Mary E. McConville, Dorothy Siminovich, John
McConville i Cyntia Jenne, sve dragi prijatelji, pruili su mi podrku i ohrabrenje u
razliitim trenucima putovanja.
Hvala Gordonu Wheeleru za njegovu kompetetnost u svojstvu urednika, i za
njegovo pojanjavanje i reformulisanje odreenih aspekata getalt teorije. Isto
tako, hvala James Isiah Kepneru koji je velikoduno stavio na raspolaganje svoje
prijateljstvo i podrku, svoj istanan i uvek provokativan intelekt, i svoje
ohrabrenje i inspiraciju tokom pisanja.
eleo bih takoe da se zahvalim svom roaku Davidu McConvillu, koji ima um,
srce i oseaj za humor, neophodan da postane prvoklasni terapeut za adolescentni
uzrast.
Naposletku, elim da zahvalim svojoj porodici. Mary i Louis Kaucic bile su za
mene tu sa svojom bezuslovnom ljubavlju i podrkom. Duboko sam zahvalan.
Moja deca, Luke i Meghan McConville, blagoslovili su me svojom ljubavlju,
tolerancijom, prijateljstvom, i zaraznom ljubavlju prema ivotu. Ovu knjigu
posveujem svojoj supruzi Joanne Kaucic-McConville, zahvalan sam joj za
ohrabrenje, nesebinu podrku, spremnost da me, s vremena na vreme, dovede u
red, i za njenu veru i potkrepljenje. Ali iznad svega, zahvalan sam joj za integritet
koji sa lakoom ostvaruje, i za bezkompromisnu gracioznost kojom ivi sopstveni
ivot.

O autoru

11

Mark McConville roen je i odrastao u Roesteru, New York. U sedamnaestoj

godini, jo u jeku adolescencije, stupio je na Duquesne univerzitet. Tokom studija
vodio je golf tim i zasluio nagradu J.H. Burns za atlete. Upisao je egzistencijalnu
psihologiju i primio b.a. 1968. Godine. Nastavio je poslediplomske studije na
univerzitetu Windsoru, Ontario, a vratio se na Duquesne univerzitet 1970. zbog
doktorske disertacije.
Tu je razvio interesovanja koja su doprinela pisanju ovog izdanja. Pre svega,
re je o interesovanju za fenomenologiju perceptivnog iskustva, to ga je dovelo
do filozofije Maurice Merleau-Ponty i do slinih radova pisaca iz oblasti getalt
psihologije. Druga znaajna oblast interesovanja bila je za razvojnu i adolescentnu
psihologiju, to je, takoe, bila oblast njegovog rada u ulozi nastavnika. Zasluio je
svoj stepen kao egzistencijalno-fenomenoloki kliniki psiholog 1974. godine.
Njegova akademska interesovanja spojena sa getalt terapijom izrasla su u
razvojnu teoriju predstavljenu u ovom izdanju.
Po diplomiranju na univerzitetu, prikljuio se osoblju Marymount bolnice u
Klivlendu, Ohajo, gde je radio od 1974. do 1978. Tokom ovog perioda njegove
klinike dunosti navele su ga da organizuje i uestvuje u intenzivnom izuavanju i
radu praktinih grupa za porodinu psihoterapiju i Eriksoniansku hipnozu. 1978.
Se ukljuio u rad Getalt instituta u Klivlendu. etiri godine je proveo na superviziji
kod Sonje Nevis, i tri godine kod Josepha Zinkera. Svoj poslediplomski trening iz
getalt psihoterapije ostvario je na Getalt institutu u Klivlendu od 1980. Do 1984.
Ukljuio se na fakultet ovog instituta 1989.
Od 1978. McConville ima privatnu praksu u Klivlendu, specijalizovao se za rad
sa adolescentima i porodinu terapiju. Takoe, radi kao konsultant klinike Shaker
Heigs, centra za mlade, kao i Hataway Brown kole i univerziteta. 1991. Godine
razvio je i napisao inovativan kompjuterski program za tumaenje rezultata
upitnika
linosti,
namenjenog
srednjokolcima,
odnosno,
ispitanicima
adolescentnog uzrasta. Ovaj program je prihvatio Institut za ispitivanje linosti i
sposobnosti, i publikovao ga za nacionalnu dostribuciju.
Autorovo trenutno interesovanje lei u oblasti elaboracije gealtistike razvojne
teorije polja, i u oblasti primene fenomenoloke psihologije u klinikoj praksi.
Pored profesionalnih interesovanja, aktivno uestvuje i zanima se za boravak i
kampovanje u divljini, i jedan je od osnivaa golf udruenja uma nimfi. On i
njegova supruga su roditelji dvoje odrasle dece.

12

Prvi deo
RAZVOJ ADOLESCENATA: MODEL ZADATAKA

I Poglavlje
OKVIR ZA RAZVOJ TOKOM ADOLESCENCIJE

U adolescenciji naini interpersonalne povezanosti podleu dramatinoj

promeni. U prijateljstva se intenzivnije i linije ulae, i vrnjaci nisu vie samo
drugari u igri, ve poverljivi prijatelji. Prijateljstva, romanse i rivalstva igraju vanu
ulogu u oblikovanju i definisanju adolescentnog iskustva, u pogledu doivljavanja
sebe i spostvene vrednosti, privlanosti, sposobnosti za ivot itd.
Odnosi sa roditeljima se menjaju, u mnogo toga dramatino, a te promene su,
svakako, sredstvo redefinisanja adolescentovog egzistencijalnog stava u svetu,
prema prolosti, i prema budunosti. Ovi odnosi mogu postati, u veoj meri,
distancirani, izazovni, obeleeni konfliktom i nezadovoljstvom. Sasvim nove teme
odbacivanje, pobuna, naputanje, borba za emancipaciju mogu se pojaviti. Ali
se, iz iste take, mogu pojaviti, takoe, nova sposobnost za bliskost i povezivanje,
kao i pojaano interesovanje za drugog, upravo, kao za Drugog. Adolescenti,
mnogo vie i mnogo oajnije nego mlaa deca, vode rauna o tome ta njihovi
roditelji misle o njima, uprkos tome to to ponekad snano negiraju, kao i o tome
da li roditelji prihvataju najnovije razlike, koje se pojavljuju. U celini, odnos
tinejdera sa roditeljima podlee postepenoj transformaciji u pravcu ukljuivanja
pregovaranja, u sve veoj meri, za razliku od dotadanjeg ispunjavanja oekivanja
roditelja i porodine tradicije. Obino smo svedoci transformacije koja menja
hijerarhijski organizovane odnose, koji se ne dovode u pitanje, karakteristine za
adolescenciju, tako da, nekoliko godina kasnije, nalazimo vei stepen
ravnopravnosti, uz spremnost za uspostavljanje povezanosti izmeu zasebnih
jedniki, iji razliiti stavovi, ambicije i postojei interesi predstavljaju (bar
potencijalno) priliku za zanimljivije i, na obostrano zadovoljstvo, bogatije odnose.

POJAVLJIVANJE GRANICE KONTAKTA

Getalt teorija je, iz vie razloga, prikladna za bavljenje prirodom procesa koji
se mogu posmatrati tokom adolescentnog razvoja. Pre svega, getaltistiki
teorijski pristup zasnovan je na modelu polja, kada je re o ljudskom iskustvu i
13

ponaanju. Kao takva, podstie nas da se bavimo delovima razvojne slagalice kao
konstituentima ire, smislene celine. Svi ljudski psiholoki fenomeni se mogu
razumeti u okviru dinamine interakcije organizma ili linosti i njegove sredine,
pod kojom se prvenstveno podrazumeva socijalno okruenje:Ne postoji ni jedna
jednostavna funkcija, kod bilo koje vrste ivotinja, koja se moe dovriti bez
objekata i sredine Zapamtimo da, ma koliko teoretisali o impulsima, nagonima i
sl., uvek govorimo o polju interaktivne prirode, a ne o izolovanoj ivotinji (str.228).
Naini, pomou kojih se organizam ili individua povezuje sa drugima i formira
odnose sa okolnim svetom, od sredinjeg su znaaja za getalt teoriju.
Jezikom getalta, govorimo o fenomenima relacija kao o kontaktu izmeu
individue i sredine, odnosno, izmeu selfa jedne individue i selfa drugih osoba. Da
budem precizan, kontakt je funkcija granice izmeu organizma i njegove
sredine (Perls, Hefferline i Goodman, 1951., str.229). A granica, u ovom
kontekstu (premda je svakako re o fizikoj, specijalnoj metafori), se odnosi na
procese meupovezanosti. Ovi procesi povezuju osobu sa okruenjem, ali je
istovremeno od nje i odvajaju, ili razgraniavaju self od drugih; granica
ograniava, sadri i titi self (Perls, Hefferline i Goodman, 229), te obezbeuje
njegov organizacioni identitet i integritet. Svakodnevnim jezikom govorei, moj
kontakt sa tobom nas povezuje u jedinstveno mi, ali nas, takoe, razdvaja u dva
zasebna ja. Organizaciona struktura naeg susreta povezuje nae granice
kontakta.
Getaltistiko znaenje pojma granica vredan je panje, jer e igrati bitnu ulogu
u razvoju tokom adolescencije. U uobiajenom nainu izraavanja, pojam granice
se koristi da bi se oznaila barijera koju ljudi izgrauju da bi odredili meru svog
angaovanja sa drugima. Getaltistiki pojam granice ili preciznije granica
kontakta znatno je bogatiji i dinaminiji, jer je izraz nae sutine kao bia, ija je
priroda da stupaju u interakciju sa sredinom: asimilujui i inkorporiui je,
akomodirajui i prilagoavajui joj se.
Granice, svakako, razdvajaju, ali su, takoe, i mesto naeg susreta. Tako,
pojam granica izraava osnovnu dijalektiku strukturu samog kontakta to je
dvostruki proces: jednu stranu procesa ini kapacitet da se udrui i spoji, da se
daje i prima, utie na druge i bude pod njihovim uticajem; drugu stranu ini
kapacitet da se razdvoji i razgranii, prui otpor uticajima i zadri jedinstvena i
sutinska vlastita priroda.
Navedeni koncepti, kontakt i granica, pogodni su za pokuaj opisa razvoja
adolescenata, jer je taj razvoj sutinski evolutivan i reorganizujui, kada je re o
nainima putem kojih se deca povezuju sa drugima (uspostavljaju kontakt) i
sredinom. U vezi sa tim, zbunjujue je to getalt terapija nije produkovala
jezgrovitu teoriju ljudskog razvoja. Getalt terapija prvenstveno naglaava pitanje
funkcionisanja odraslog oveka, a naroito pruanje podrke i istraivanje smetnji u
uspostavljanju ivog, energinog kontakta. Ali, ta sposobnost za uspostavljanje
ivog kontakta, da naglasimo ono to je oigledno, predstavlja razvojno
postignue, a period adolescencije igra veliku ulogu u stvaranju, kako
sposobnosti, tako i ogranienja, u ostvarenju kontakta kod odraslih. Moglo bi se
rei da razvijanje sposobnosti za uspostvljanje kontakta (tj. za stvaranje granice
takvog kvaliteta koji omoguuje i spajanje i odvajanje) predstavlja osnovni zadatak
tokom adolescencije. Moe se ak (ako elimo da zauzmemo teleoloki stav po
pitanju razvoja) ii tako daleko da se kae da je sposobnost za uspostavljanje
14

kontakta primarna organizaciona i motiviua svrha koja lei u osnovi

adolescentnog razvoja.
Ovo reorganizovanje odnosa sa drugima, razvoj interpersonalne granice
kontakta i procesa koji to prate, samo je deo ire slike razvoja tokom
adolescencije, to je jasno svakome ko radi sa adolescentima. Blos (1979.) i drugi
psihoanalitiki usmereni teoretiari, takoe, stavljaju naglasak na promene i
reorganizujue procese koji se odvijaju u skrivenom kutku privatnog iskustva
adolescenata. Drugim reima, menja se adolescentov odnos prema sebi samom.
Lino iskustvo postaje primetno intenzivnije i sloenije, a najvei deo tog iskustva
zaokuplja i apsorbije panju adolescenta. Telo oivljava u uzbuenju, zbunjenosti,
ponekad, na zastraujue naine. Seksualna pobuenost, akutna svesnost o telu,
briga o fizikoj snazi i privlanosti, iznenadne oluje besa, neobine senzacije teine
i praznine sve ovo se udruuje da dramatino izmeni unutranji pejza. Intenzivna
nova iskustva, poneka bolna (usamljenost, stid, poveana ranjivost i povredljivost)
a poneka izvanredna (sloboda, snano uzbuenje, naizgled neograniena mo)
neumoljivo se pojavljuju. Ona su zbunjujua i ometajua, ali takoe, ine unutranji
svet adolescenata zanosnim, ak hipnotiuim.
Efekat svih navedenih promena je u ometanju i reorganizovanju, ponekad
haotinom, adolescentovog odnosa prema sebi. Zapravo, tek u adolescenciji
moemo zaista govoriti, sa fenomenolokom tanou, o tome da dete ima
internalizovan, misaoni odnos iskustven odnos sebe sa sobom, dakle,
otvaraju se nove granice kontakta, unutranje ili intrapsihike granice, koje e
postati osnova za ono to e, verovatno, postati diferencirano odraslo iskustvo i
duboko rafinirana i kompleksna odrasla linost. Ovaj unutranji svet linog
iskustva, koji se iri i ponekad eksplodira, je ono to adolescenti pokuavaju da
sauvaju od odraslih. To je, takoe, ono to terapeuti (bar kada je re o terapiji u
etiri oka) tako snano pokuavaju da otkriju i da mu pristupe. Put do toga je,
obino, kroz fantaziju i sanjarenje, urnala i dnevnika, ponekad kroz sastave koji se
piu na asovima maternjeg jezika, i kroz grafite a ne tako esto i lako kroz
konverzaciju tokom psihoterapije.
GETALTISTIKI POJAM SELFA
Privatni, unutranji svet iskustva, obino, se formalno oznaava terminom self
ili unutranji self, u psiholokoj teoriji. Obrnuto, self se konceptualizuje kao
internalizovana struktura, kao neto to prebiva na subjektivnoj strani dihotomne
relacije subjekt-svet. Adolescenti, svakako, prolaze kroz radikalne transformacije
u doivljavanju selfa, to ih iznutra ini sloenijim, konfuznijim, ambivalentnijim i
osetljivijim. Kasnije tokom adolescencije, ovaj doivljaj selfa postaje stabilniji i
vri, postojaniji u vremenu, te sposobniji da individui obezbedi autohtonu
podrku i vostvo. Prihvatljivo je rei, kao to to ini Erik Erikson, da zdrav razvoj
ukljuuje uspeno usklaivanje ivota sa spoljanjim mogunostima, a to
postignue Erikson naziva Ego-sinteza (Erikson,1959.). Ali, ovakva formulacija je
prihvatljiva jedino ako ostavimo po strani ogranien psihodinamski pojam Ega,
kao intrapsihike strukture, i usvojimo getaltistiku definiciju selfa i njegovog
razvoja.
15

Getaltistika koncepcija selfa je data u delu Gordona Wheelera (1991/94.).

Piui esej o doprinosu Paula Goodmana, principijelnog tvorca getalt terapijskog
rada, Wheeler naglaava da self nije lociran ni u unutranjem svetu privatnog
iskustva, ni u spoljanjem svetu interpersonalnih zbivanja, ve tano u
stvaralakoj tenziji izmeu ova dva. Drugaije reeno, delovanje selfa lei u
organizovanju procesa ostvarivanja kontakta u veoj ili manjoj meri,
zadovoljavajuem reavanju prepreka koje dolaze iz spoljanjeg sveta, uoenih
pretnji, i traenih ciljeva, uz propratni unutranji svet doivljenih potreba i poznatih
elja, seanja, ciljeva, nauenih lekcija i nada vezanih za budunost (Wheeler, 1994.,
str.17).
Kada na ovaj nain shvatimo koncept selfa ne vie kao neto sasvim
unutranje, sadrano u organizmu ili psihi, ve kao sistem funkcije kontakta (Perls,
Hefferline i Goodman, 1951.) koji organizuje odnos organizma sa sredinom dolazimo do neto razliitog razmiljanja o ljudskom i, naroito, adolescentnom
razvoju. Razvoj, iz getaltistike perspektive, ukljuuje kako reorganizaciju
interpersonalnih odnosa, tako i diferenciranje unutranjeg iskustva. Ali, prema
getaltu, ni jedan domen promene nema prioritet u odnosu na neki drugi, sve
promene su izraz sloenije reorganizacije polja i evolucije funkcija kontakta, te
procesa koji se odvijaju na granici, a koje, sve zajedno, definiu sutinsko
znaenje i smiso selfa.
INTRAPSIHIKE I INTERPERSONALNE GRANICE KONTAKTA
Ako se slaemo u tome da definiemo self kao organ i proces integrisanja
unutranjeg i spoljanjeg iskustva ili kao strukturu u polju koja nam doputa da
pravimo ovakve distinkcije i, ako se slaemo, da definiemo ljudski razvoj kao
evoluciju selfa tokom vremena, tada se adolescencija pojavljuje kao faza
jedinstvenog interesovanja i vanosti. Adolescencija je period kada veina ljudi
poinje da razdvaja unutranji (intrapsihiki) i spoljanji (interpersonalni) svet kao
fenomenoloki razliite domene linog oskustva.
Za mnoge adolescente ova distinkcija postaje znaajna fenomenoloka
realnost. Gube fluidan, za preadolescentni period tipian, oseaj pripadanja svetu,
ili uklapanja u porodini okvir i slaganja sa drugarima u igri, te poinju da
doivljavaju sebe kao odvojene od sveta, i razliite po svom unutranjem doivljaju,
od onoga to se oekuje ili zahteva od sredine. Mnogi tinejderi mogu da opiu ovo
diferenciranje, intrapsihikog i interpersonalnog iskustva, veoma ivo i, zapravo,
mogu da doive sebe sasvim razliito u odnosu prema sebi i prema drugima.
Prihvatajui jezik getalt terapije, moemo rei da se tokom adolescencije
razdvajaju intrapsihike granice kontakta od interpersonalnih granica kontakta, i
da se, pri tome, razrauje njihov odnos. To je zapravo samo drugaiji nain da se
kae da je osnovna i jedinstvena tema razvoja tokom adolescencije sazrevanje
funkcija kontakta i procesa vezanih za granice.
Ako proitamo literaturu koja se bavi psihoterapijom adolescenata u poslednjih
trideset godina, zbunie nas to to ima veoma malo tekstova koji se bave vezoma
intrapsihikog i interpersonalnog. Tipino, kliniari su se koncentrisali, u veoj meri,
ne jedan od ova dva domena. Terapeuti psihoanalitike orijentacije, uglavnom,
smatraju razvojne bitke, u osnovi, intrapsihikim, a tek u drugom redu
16

interpersonalnim. Terapeuti orijentisani na porodinu terapiju, suprotno tome,

naglaavaju interpersonalne procese kao kontekst
u kome se odvijaju
intrapsihiki procesi adolescenta, a pri tome, malo poklanjajui panju na unutranje
iskustvo adolescenta.
Razmotrimo sledeu kliniku vinjetu: Petnaestogodinja devojka je postala
problematina i roditelji nisu mogli da izau sa njom na kraj. Postala je otvoreno
drska, naroito u odnosu na postavljena pravila i autoritete, poela je da ih izaziva
kad god bi joj se pruila prilika, i da dolazi i odlazi kako joj se prohte. Nije krila da je
postala seksualno aktivna. Trudi se da bude to je mogue privlanija i preterano
ulazi u heteroseksualne odnose, na veliku brigu svojih roditelja. Otvoreno
koketira, ak je postala promiskuitetna. Predpostavimo da ona odlui da napusti
dom i pone da ivi sa starijim dekom ili mlaim mukarcem. Moe li se rei da
ovakav scenario izraava intrapsihiki sukob projektovan na porodino polje? Ili,
ovakvo ponaanje izraava slom funkcionisanja porodinog polja, koji inhibira
inkorporirane unutranje strukture Super-Ega?
Slini sluajevi se mogu nai u klinikoj literaturi John Meeks (1971.) i Charles
Fishman (1988.) koji su izuzetni terapeuti psihoanalitike i porodine tradicije.
Meeks opisuje ambulantni tretman Peti, osamnaestogodinjakinje, ije je
pobunjeniko acting-out i seksualno ponaanje dovelo roditelje u poziciju da za nju
zatrae psihijatrijsku hospitalizaciju. Dok je bila u bolnici, njeno ponaanje i
oblaenje bili su neuveno zavodljivi i provokativni, izazivajui panju i zabrinutost
meu osobljem. Gotovo svakodnevno je bila upuivana, kao hitan sluaj, na
individualne terapijske seanse. Tokom jedne od ovih seansi, Peti se opruila preko
stola terapeuta i provokativno upitala: Vidi li ti da neto nije u redu sa ovom
odeom koju nosim?. Terapeut je posle kratke pauze odgovorio: Mislim da se ti
grozno osea i da ne ceni mnogo sebe. Peti je kao oluja izletela iz kancelarije,
besnei. Za nekoliko dana, ipak, njeno ponaanje postalo je, u veoj meri,
kontrolisano, a i napomenula je medicinskoj sestri kako je terapeut prilino
pametan. Kako se terapija nastavila, pokazalo se da je Petina ekstravagantna
delikvencija istovremeno pokuaj da se izbegne rigidni Super-Ego, i nesvesno
proraunat napor da se drugi prisile da kontroliu njeno ponaanje (str. 27). To je
postalo jasno njenom terapeutu, a verovatno i samoj Peti. Ovo je sjajan primer
pristupa koji naglaava osnovni intrapsihiki konflikt, i nain na koji se on javlja u
svesti adolescenta tokom terapiskih intervencija.
Suprotno psihoanalitikom pristupu, porodini terpeuti, po pravilu, naglaavaju
procese, koji se zbivaju u porodinom okviru, kao osnovu za ponaanje
adolescenta. Fishman pria o Mariji, izuzetno lepoj petnaestogodinjakinji, koja je
napustila dom nakon velike svae sa roditeljima i otila da ivi sa
osamnaestogodinjim dekom. ivela je sa njim oko mesec dana, kada je poela
porodina terapija. Marija se sloila da dolazi na seanse, ali je odbila da se vrati kui.
Fishman se tokom terapije fokusirao na brane probleme i dinamiku donoenja
odluka Marijinih roditelja. U prvom susretu je otkrio da su roditelji veterani u
izbegavanju sukoba. Kolebali su se izmeu toga da predstave sebe kao
bespomone ili da daju autoritarne izjave. Nisu uspevali da komuniciraju
meusobno i nepokolebljivo su podcenjivali pokuaje onog drugog da pregovara
sa Marijom. Kao tim, kao eksternalizovana Super-Ego struktura, bili su neefikasni.
Zanimljivo je i vredno pomenuti da Fishman nije bio naroito zainteresovan za
Marijin mogui konflikt u vezi sopstvenog ponaanja. Umesto toga, usmerio je
17

panju na iri porodini okvir i pitao njene roditelje o strahovima vezanim za Mariju.
Otac je poverio svoju fantaziju da bi je njeno ponaanje, ako ostane
nekontrolisano, moglo dovesti do prostitucije. Vredno je pomenuti da je, tokom
ove terapije, problem seksualne neumerenosti ili eksploatacije strah da bi Marija
mogla postati prostitutka postojala u fantaziji roditelja, a ne u fantaziji deteta i,
suprotno onome to se dogodilo u sluaju koji je opisao Meeks, terapeut je ovaj
problem shvatio kao organizujuu temu interpersonalnih, a ne intrapsihikih
granica. Marijino ponaanje se promenilo i vratila se kui, tek poto su roditelji
uspeli da se organizuju kao efikasna i realistina Super-Ego struktura, unutar
porodinog polja.
Dinamika suprotnosti, u ova dva sluaja, - tenzija izmeu impulsa da se
zadovolje potrebe i realistikog impulsa da se obuzdaju - ini njihovu esenciju.
Meeksov psihoanalitiki pristup fokusira se na bavljenje ovim suprotnostima
unutar Petinog intrapsihikog polja, na granici njenog odnosa prema sebi samoj.
Fishmanov porodini pristup, istu sutinsku suprotnost, posmatra u irem polju
porodinih veza i interpersonalnih iskustava. Ne postavlja se, dakle, pitanje
otkrivanja koja je koncepcija tana, jer su obe, donekle, tani opisi fenomena.
Da povuemo udaljenu, ali korisnu, analogiju: u fizici je davne 1900.
postavljeno pitanje da li je svetlost talas ili estica, jer je utvreno da se ponekad
ponaa kao estica, a ponekad kao talas. Odgovor je obezbedila kvantna
mehanika, a on je delovao pomalo paradoksalno: svetlost je istovremeno talas i
estica, iako definicija jednog izgleda da iskljuuje ono drugo, njene osobine
zavise od sredstava opservacije.Isto vai za psiholoke strukture mnogih
adolescenata. Sukob koji adolescent doivljava, izmeu nagona i Super-Ega,
izmeu elje da se izrazi seksualnost i sposobnosti da se zadri i ogranii ovaj
impuls, je istovremeno intrapsihiki i proces unutar interpersonalnog
polja. Ali, u bilo kojoj taki adolescentnog razvoja, ili kod bilo kod adolescenta, taj
sukob moe izgledati primarno interperonalan ili primarno intrapsihiki. Isto vai za
odnos izmeu psihoanalitikog i porodinog terapijskog pristupa adolescentnim
bitkama: jedan pristup otkriva bitku kao talas, drugi kao esticu.
Znaajna prednost getaltistikog razvojnog pristupa je u tome to ove
alternative, zapravo, nisu alternative. Kako Wheeler istie (1991.,str.153),
psiholoka teorija polja dozvoljava nam da koristimo skup koncepata kako bi
integrisali fenomen povezan sa razliitim nivoima sistema, dakle, posmatrajui
ga u odnosu na intrapsihike, i u odnosu na interpersonalne granice. Wheeler pie
"tvrdimo da getaltistiki model ima mogunost da se kree izmeu razliitih nivoa
sistema intrapsihikog, interpersonalnog, sistemskog kao i da ovo ini bez
obzira na to ta se postavlja kao poetni problem, bilo da je klijent pojedinac, par
ili grupa. Ako posmatramo postojee simptome kao skup strategija uspostavljanja
kontakta, te kao probleme uspostavljanja kontakta i svesnosti, na strukturalnom
tlu , postojea dinamika smisla figure koja se javlja, moe se posmatrati na
razliitim osnovama (pojedinac, porodica itd.). Drugaije reeno, to znai da
intrapsihiko i interpersonalno, kao izrazi celokupnog polja, stoje, jedno prema
drugom, u odnosu figura-pozadina. Ma koja granica da privue nau panju, bilo da
se bavi onim to se deava u familiji adolescenta ili onim (da tako kaemo) to se
deava u njegovoj glavi, druga granica uvek funkcionie kao implicitno organizujui
koncept, ili pozadina. Ono to iskustva adolescenata, u najdubljim i najlinijim
skrovitima privatne fantazije, stvarno organizuje, na najznaajniji nain, je
18

interpersonalno delovanje porodinog miljea. I obratno, transakcije izmeu

adolescenata i znaajnih drugih osoba (roditelja, roaka, drugara) organizovane
su promenljivim i nastajuim silama intrapsihikog ivota. Ovaj stav uzajamne
uzronosti, sutinski je zahtev za adekvatnu teoriju adolescencije, zbog toga to
self adolescenata odraava razvojne prorade relacija sa lanovima porodice, kao i
unutranjeg stava prema sebi, dakle, re je o neizbeno dvostrukom,
intrapsihikom i interpersonalnom procesu.
U mnogim stvarnim klinikim situacijama, osnovne teme iskustava javljaju se
na
promenljiv
nain, varirajui
izmeu manifestacija
intrapsihikih i
interpersonalnih granica. U jednom sluaju adolescent se moe boriti sa samim
sobom, u drugom se moe boriti sa odraslima u svom ivotu. Poput fluktuirajue
organizacije reverzibilnih perceptualnih figura, jedna granica postaje figura, dok
se druga povlai u pozadinu. Tokom odigravanja longitudinalnih razvojnih
procesa, otkrivamo postepeno menjanje figure i pozadine, te se porodino polje
smenjuje sa intrapsihikim procesima.
Pravi je zadovoljstvo sresti se sa mlaim adolescentima koji su sposobni da
istrauju svoje iskustvo unutar intrapsihikih granica, odravajui vlastita verovanja
ili pretvarajui svoja oseanja u rei, ali to, svakako, nije pravilo. A uznemirujue je
sresti starijeg adolescenta (sa 17, 18 godina) koji nije sposoban da vlastite bitke
pripie sebi, te nastavlja da se bori sa roditeljima i drugim odraslim osobama.
Razvojno je pravilo da konflikti koji su se javljali u kontaktu sa roditeljima treba da
se razree unutar sebe samog. I kao to emo otkriti u kasnijim poglavljima, razvoj
doprinosi tome da adolescent prisvoji funkcije selfa.
Kod odraslih linosti, koje dobro funkcioniu, nalazimo sposobnost da se
fluidno kreu izmeu doivljaja sebe kao figure i doivljaja drugih kao figure.
Sposobnost za svaku od ova dva vida iskustva podrava i osnauje zdravo
funkcionisanje onog drugog. Da bi se ostvario kontakt sa samim sobom, sa
sopstvenom unutranjom prirodom, potreban je podravajui i posredujui okvir
povezivanja sa drugim ljudima. Wheeler to dramatino potencira, tvrdei da tek
kada nas tretiraju kao linost, to znai da nas smatraju biem sa vrednim
unutranjim iskustvom mi poinjemo da cenimo sebe vrsto doivljavajui to
kao stvarnost (1994.,str.7). I obrnuto, ostvarujui oseaj za, i prilagoavajui se
unutranjem spektru iskustava, ovek postaje sposoban da se okrene sredini i
ukljui se u kontakt sa drugima, na ivotan i pozitivan nain.
Zrela meupovezanost intrapsihikog i interpersonalnog nije neto to se moe
smatrati zagarantovanim. Ba suprotno tome, pojavljivanje i diferenciranje ovih
granica, unutar ireg polja, pitanje je razvojnog postignua. Postoje odarsli kod
kojih je jedna granica u odnosu na drugu slabije razvijena individue koje su malo
svesne svog afektivnog ivota ili individuae sa slabo razvijenom interpersonalnom
osetljivou. Jedan od naina da se definie sazrevanje i zdravlje, od kojih je svako
obeleeno postizanjem sposobnosti za ostvarenje ivog kontakta, je taj da se koriste
pojmovi diferenciranja i fluidnog komuniciranja izmeu intrapsihikog i
interpersonalnog.
Odrasli koji dobro funkcioniu, izgleda da su sposobni za
kretanje izmeu unutranjeg sveta linog iskustva i spoljanjeg sveta transakcija
sa drugima, a da to ine na nain koji pojaava njihov doivljaj sebe kao
integrisane celine. Odrasli koji loe funkcioniu, karakteriu se nesposobnou da
to ine.

19

Adolescenti, koje mue pitanja sazrevanja, pokazuju mnoge karakteristike koje

su sline onima kod odraslih sa poremeajima, blokirani su u organizaciji figure i
pozadine vlastitog iskustva, vezano za jednu ili drugu vrstu granice. Neki
adolescenti, obino oni koji pokazuju simptomatino acting-out ponaanje, rigidno
ograniavaju svoju svesnost na interpersonalne granice. Ovi klijenti fokusiraju
svoju svesnost na sredinu, na probleme i frustracije koje se javljaju u odnosima sa
drugim ljudima roditeljima, vrnjacima, nastavnicima. Intrapsihiki procesi
ostaju, uglavnom, pozadinski fenomen, tiho ali snano uobliavajui figuralnu
svesnost, koja se javlja na interpersonalnim granicama. Navodei ove adolescente
da promene fokus, da napuste projekcije i okrivljavanje u zamenu za izraavanje
sebe i svojih oseanja, predstavlja izuzetan podvig, to je jasno svakom kliniaru.
Neki adolescenti razvijaju hipersenzitivnost za unutranja iskustva, spremno
stvarajui figure povezane sa oseanjima, strahovima i potrebama, ali veoma teko
formiraju jasne figuralne opaaje interpersonalnih granica sa vrnjacima,
roditeljima ili porodinim sistemom. Kod njih, odnos figure i pozadine
intrapsihikog i interpersonalnog je, upravo, suprotan od prethodno opisanog, jer
im je interpersonalni (najee porodini) fenomen nevidljivi okvir za pojaanu
figuralnu unutranju svesnost. Nije retko npr. da adolescenti, kod kojih se javljaju
akutni psihosomatski problemi, budu veoma malo ili nimalo svesni bolnih procesa
koji se odigravaju u porodici, a koje odraavaju njihovi simptomi.
U jednom sluaju, dakle, iskustvo nas upuuje na interpersonalne granice, a u
drugom na intrapsihike. U oba sluaja, sa adolescentima dovravanje razvoja, ili
terapije, mora da ukljui dovravanje iskustvenog polja, tako da svesnost moe
slobodno da tee od interpersonalnog ka intrapsihikom, i u suprotnom smeru.
Tokom adolescencije, intrapsihiko i interpersonalno poinju da se razdvajaju u
iskustvu, a njihova integracija postaje organizovana kao, manje vie, stabilna
pozadinska struktura iskustva. Ali, to se ne deava odjednom, niti se deava
postepeno kroz brojne faze. ak i kod neproblematinih adolescenata, obino,
nalazimo ekstreme u pogledu konteksta. Unutranji ivot moe potpasti pod vlast
pritisaka i oekivanja koja dolaze od drugih, ili interpretacije spoljanje stvarnosti
mogu biti radikalno odreene intrapsihikim potrebama. Slini ekstremi u
odraslom dobu mogu biti znak izraene psihopatologije. Tokom adolescencije,
ekstremi predstavljaju zanimljive i vane spirale razvojnog putovanja.

II Poglavlje
SELF DETETA I PORODICA
Adolescent, moe se rei, nastoji da pobegne od detinjstva. A da bi to uinio,
mora nai nain da preuredi svoj odnos sa porodicom. Ali, zato je to tako? ta je to
to, u ovom vremenu i kulturi vezano za ljudski rast i razvoj, ovu diferencijaciju
ini neophodnom? Mislim da odgovor na ovo pitanje lei u samoj prirodi detinjstva.

20

U ovom poglavlju, istraivaemo znaenje iskustva tokom detinjstva i pripadanja

porodici, naroito sa take gledita razvoja tokom adolescencije. Adolescent je
razvojno prisiljen da se izdvoji od porodice i detinjstva, pa emo neto dublje
prouiti prirodu ove osnove za ukljuivanje, kao i to kako iz ove osnove proizilazi
fenomen adolescentnog razvoja.
PORODICA KAO POLJE
Od pojave psihoterapije, istraivanje deijeg razvoja uvek je poklanjalo panju
uticajima koji potiu iz konteksta i oblikuju psiholoko iskustvo deteta. Poetno
naglaavanje odnosa izmeu majke i deteta proireno je tako da ukljui iri
kontekst porodice, kao relevantnog miljea u kome se dete razvija (Ackerman,
1958.). Porodica konstituie matricu, ili polje, za iskustvenu i bihejvioralnu grau
svojih lanova, naroito dece. Bilo koji poseban fenomen da izaberemo, izolujemo
ga i pristupimo mu obrasce ponaanja, kognitivne fenomene, intrapsihiku
dinamiku ili crte linosti on je, kao i svi drugi fenomeni, oblikovan u okviru ireg
polja porodine kulture.
Reeno jezikom getalt terapije, ponaanje i linost deteta, koje se tek formira,
stoji u odnosu na porodino polje kao figura prema pozadini. Poreklo ili pozadina,
kako je getaltisti nazivaju, od najranijih getaltistikih istraivanja smatrala se
uticajnim kontekstom koji ima organizujui efekat na figuru percepcije (to je ono na
ta, u datom momentu, obraamo panju i ega smo svesni), odreujui ak takve
karakteristike, kao to su veliina, oblik i boja predmeta (Koofka, 1935.). Na slian
nain, figuralne odlike deteta obrasci ponaanja, emocije, kognitivni stil i dr.
bitno su organizovane pozadinskim kontekstom porodinih procesa.
SILE KOJE DELUJU U POLJU I PORODINI MILJE
Verovatno je jedan od najranijih opisa uvida u ovu problematiku Frojdova
teorija Edipovog kompleksa. Iako je Frojdov primarni interes leao u istraivanju
dubina individualne psihe, njegovo istraivanje se bavilo i iskustvom deteta unutar
porodinog polja. Pre nego to je formulisao intrapsihiku teoriju psihoseksualnog
razvoja, Frojd je bio jako zainteresovan za interpersonalnu dinamiku porodinog
polja naroito za mogunost incesta njegovih klijenata sa lanovima porodice i,
kasnije, za predpostavljene incestne elje deteta prema roditelju suprotnog pola
(elje koje je Frojd uveo da bi objasnio intenzitet porodinih veza i snagu
porodinog konteksta u organizovanju psihe deteta).
Vredno je pomenuti da je formulacija Frojdove edipalne teorije usledila nakon
doivljene traume smrti svog oca (to je bilo ometanje Frojdovog porodinog polja),
gde je on pokuavao da shvati snaan emocionalni potres, koji je usledio (Jones,
1961.,str.206-207). Drugim reima, figura Frojdove aktivnosti teoretisanja se
odvijala u kontekstu pozadine njegove duboke ukorenjenosti u porodini sistem.
Iako Frojdova teorija odreuje detetovu psihu kao izolovan sistem, njegova
definicija Edipovog kompleksa dete osea elju za roditeljem suprotnog pola, i
mora da proradi probleme kompetitivnosti, straha i identifikacije vezane za
21

roditelja istog pola odslikava, bar implicitno, uvid u injenicu da se psiha deteta
javlja u okviru konteksta tekuih porodinih odnosa.
Sile koje deluju u polju, a koje je Frojd identifikovao, sutinski su instinktivne
prirode. Dok je ovaj uvid predstavljao znaajan doprinos psihologiji tog doba,
teoretiari koji su doli nakon Frojda, prevazili su njegove koncepte. U poetku su
se teoretiari i istraivai fokusirali na sistem koji ine dve osobe (npr. majka i
dete) kao na polje iz kojeg proistiu individualni psiholoki procesi, naroito oni
patoloke prirode. Sa pojavom porodine terapije, polja koje ine tri osobe ili cela
porodica, poela su da se istrauju i shvataju. Razmotriemo svaki od ovih nivoa
delovanja konteksta, kako bi smo shvatili njihov znaaj za razvoj adolescenata.
DOPRINOS TEORIJE PORODINE TERAPIJE
Teorija porodine terapije je izloila i nabrojala irok spektar sila konteksta,
karakteristinih za porodina polja. Meu mnogim varijablama, koje su utvrene i
prouene, spadaju: sistem homeostaze, brane dinamike, rigidnost i fleksibilnost
porodinih uloga, stepen emocionalne zrelosti roditelja, obrasci komunikacije,
interpersonalne granice i granice u okviru podsistema, kao i porodini sistemski
ivotni ciklus.
Porodino polje nije homogeno, nije re o jedinstvenom sistemu, ve o skupu
interpersonalnih polja, koja se preklapaju. Dete se ppovezuje sa omiljenim bratom
ili sestrom, i na razliit nain sa svakim od roditelja, a opet razliito sa celom
familijom (jezikom getalta mogli bismo rei da se self na razliite naine
aktualizuje ili da postaje razliit pod razliitim uslovima kontakta). Uopteno
govorei, interpersonalno polje se iznova oblikuje sa dolaskom svakog novog lana
porodice. Drugim reima, dijadna polja se apsorbuju ili reintegriu u trijadna polja,
koja obuhvata i preoblikuje ire porodino polje.
Na primer, sedmogodinji deak udobno sedi u kuhinji, priajui sa majkom i
zabavljajui se crtanjem u blok. On i majka uivaju u lakoi i otvorenosti zajednikog
polja. Ali, zatim, u sobu ulazi dvanaestogodinji brat i zamoli majku da mu
pomogne u izradi kolskog projekta. Raspoloenje sedmogodinjaka se iznenada
menja. Postaje zahtevan i insistira da majka pogleda sliku koju je obojio. Odnos sa
majkom i, u skladu sa tim, iskustvo vlastitog menjanja, dok se interpersonalno
polje menja iz dijade u trijadu. Dakle, polje majka-mlai sin se menja dok se
integrie u sloeniji sistem, sainjen od tri osobe. Mlai sin moe otkriti da se
takmii za panju majke, ali i da sama majka paljivo reorganizuje aspekte vlastitog
funkcionisanja sa promenom polja. Ona moe da se promeni tako to e od smirene
negujue osobe, kada je sama sa njim, postati ivahnija, reitija, vie kognitivno
aktivna, kada se starije dete pojavi na sceni, to e svaki lan porodice doiveti na
sebi svojstven nain.
Specifina organizacija polja moe varirati od situacije do situacije, ili od
porodice do porodice. U nekim sluajevima, dijada se reorganizuje dok se uklapa u
ire polje. Mnogi roditelji govore o zadovoljavajuim odnosima sa svojom decom
kada su odvojeni od ostalih lanova porodice, te o erupciji konflikata kada je
porodica na okupu. U drugim sluajevima, dijada rigidno zadrava sopstveni
karakter, organizujui ire polje oko sebe. Npr. isti dvanaestogodinjak moe biti
emocionalno blizak sa majkom i, za nju, osoba od poverenja i podrke u okviru
22

porodice. Poto se otac vrati kui ova dijada ostaje intaktna, ali prelazi u pozadinu i
postaje znaajan organizujui uticaj u interakciji majke i oca, stvarajui ono to
porodini terapeuti nazivaju prikriveni savez.
Pristupajui problemu sila koje deluju u porodinom polju, korisno je razmiljati
u terminima sloenije celine, celine sa znaenjem, iji su delovi ukljueni u sloenije
konfiguracije, doprinosei kvalitetu celine, ali se, pri tome, menjajui pod uticajem
sila postojeeg konteksta. Najjednostavnije jedinice su dijade svakog deteta sa
svakim roditeljem i bratom ili sestrom posebno. Ova polja su u okviru konteksta
postojeih trijada, celokupnog porodinog polja i, konano, specijalnih i kulturnih
polja.
Ovde je vano obratiti panju na to da se self deteta oblikuje unutar razliitih,
istovremeno postojeih, interpersonalnih konteksta. Veoma rano, self deteta
postaje sloen, viestran, ak, kontradiktoran, u skladu sa silama polja, odreenih
razliitim kontekstima relacija u okviru kojih dete ui kako da ivi u svetu.
1. Dijadna polja
I u psihoanalitikoj teoriji, kao i u porodinoj terapiji, kliniki znaaj dijadnih
polja je naglaen, naroito, kroz odnos majke i deteta. Sullivan je u svom radu
dao, verovatno, najbolji primer za ovo, u psihoanalitikoj tradiciji. Radei sa
mladim shizofreniarima poetkom XX veka, bio je pionir u istraivanju dijadnog
miljea i dinamike ovakvog odnosa, u razumevanju i tretmanu mentalnih
poremeaja. Od njega je potekla ideja polja u psihijatriji, jer je uspeo da pokae
kako intrapsihiki procesi, koji su tradicionalna smatrani uzrokom, uvek
funkcioniu u interpersonalnom kontekstu. Na primer, erogene zone, o kojima
je govorio Frojd, predstavljaju take biolokog instinktivnog razvoja, a za
Sullivana su one zone interakcije, dok je sama linost, za njega, relativno
trajan obrazac dvosmernih interpersonalnih situacija koje karakteriu ljudski
ivot (Sullivan, 1953., str.111). Ne iznenauje injenica da, poto to odraava
predrasude ugraene u kulturalno polje Sullivanovog doba, Sullivan naroito
naglaava odnos majke i deteta kao kontekst unutar kojeg se oblikuje sistem
selfa, koji se javlja kod deteta. Zapravo, jedna od Sullivan-ovih studentkinja,
Frieda Fromm-Reichman, prva je uvela pojam shizofrenogene majke elaboriui
Sullivan-ov stav da ozbiljni individualni psiholoki poremeaji jesu funkcija jako
poremeenog interpersonalnog polja (1948.).
Obraanje panje na patoloki potencijal dijade, koju tvore majka i dete,
takoe je obeleje ranih radova nekoliko znaajnih teoretiara porodine
terapije. Bowen (1978.), u ranim otkriima do kojih je doao u Nacionalnom
institutu za mentalno zdravlje, opisuje odnos u okviru dijade majka-dete kao
osnovu za nauenu bespomonost kod potomaka shizofreniara. Bowen je
pretpostavio da su majke njegovih klijenata prenosile vlastitu, duboko
internalizovanu, svest i oseaj neadekvatnosti i nedovoljnosti na decu,
zauzimajui stav preterane brinosti i sigurnosti prema njima. Deca su se
usklaivala sa ovim stavom, preuzimajui ovu projektovanu neadekvatnost i
bespomonost svojih majki, izraavajui to u formi psiholokih simptoma. Bowenovim reima govorei, ono to je bilo oseanje kod majke, postala je realnost kod
deteta. Danas kada znamo vie o biohemijskim procesima u osnovi
shizofrenije, skloni smo da njegov rani rad smatramo traenjem rtvenog jarca
ili pak nekoliko povezanih krivaca unutar porodice za ovaj strani poremeaj.
23

Istovremeno, pak, ovakva gledita o znaaju dijadnih sistema, znaajno su

osvetlila celokupno pitanje razvoja selfa deteta unutar porodice.
2. Trijadna polja
Trijadna polja su bila predmet interesovanja velikog broja porodinih terapeuta,
naroito Minuchina (1974.), koji je istakao da je dete, koje ima izraene
simptome, obino pritisnuto pitanjima meusobnog odnosa roditelja. U
triangulaciji (trouglu) dete postaje paralisano izmeu dva zabrinuta roditelja,
koji meusobno ratuju, a svaki zahteva odanost deteta. Razvedeni roditelji, ili
roditelji koji se razvode, lako formiraju trougao sa detetom. Kod izbegavajuih
porodica, suprunici izlaze na kraj sa meusobnim odnosom kroz fokusiranje na
problematino dete, implicitno podravajui devijantno ponaanje, poto im to
omoguava da izbegavaju suoavanje sa sopstvenim razlikama. Na primer,
majka se moe otvoreno sukobljavati sa detetom jer nije obavio kune dunosti i,
pri tome, traiti podrku supruga u ostvarivanju discipline kod deteta,
izbegavajui, tako, pitanje suprugovog nedovoljnog bavljenja kunim poslovima.
Trei obrazac, koji opisuje Minuchin, je savez stvoren meu lanovima porodice
koji pripadaju razliitim generacijama: jedan roditelj sklapa savez sa detetom
protiv drugog roditelja, traei utehu u podrci deteta, umesto da se pozabavi
direktno sa branim problemima.
3. Porodica kao sistem
Porodica, kao celina, moe se smatrati miljeom unutar koga se organizuje polje
odnosa dve ili tri osobe. Brojni istraivai, u oblasti porodine terapije,
identifikovali su dimenzije pomou kojih se mogu opisati celokupni porodini
sistemi. Jedan od ranih istraivaa, bio je Jackson (1968.). On je posmatranjem
otkrio da kada se stanje shizofrenog pacijenta poboljava, ostali lanovi
njegove porodice, esto, razvijaju tegobe, pa je zakljuio da porodica
funkcionie kao sistem. Upotrebio je pojam iz biologije sistem homeostaze
da bi konceptualizovao ovu karakteristiku porodice, kada promene u ponaanju
jednog lana porodice povlai za sobom reorganizaciju porodinog polja.
Primer dobrog teoretiara, koji se bavio porodinim sistemom, je Stierlin
(1981.). Bavio se prouavanjem psiholoke i bihejvioralne dinamike
adolescenata koji su beali od kue. Tako je otkrio centripetalne i centrifugalne
sile polja, kao skrivenu organizujuu pozadinu transakcija u odnosu roditelja i
adolescenta. Centripetalna porodina polja, na razliite naine, vezuju svoje
potomstvo, zadravajui decu unutar gravitacionog polja odreenog
emocionalnim i linim potrebama roditelja. Promaen brak ili depresivan
roditelj mogu biti snaan magnet koji zadrava osetljivog osamnaestogodinjaka
u blizini porodice i ini da zanemari svoje pokuaje da napusti dom i ode u
koled. Centrifugalna porodina polja karakterie model proterivanja. U
ovakvim porodicama, razvojne krize samih roditelja ine da oni budu
preokupirani linim pitanjima branom vezom, promenama zanimanja, novim
odnosima i dr. Tinejdera mogu smatrati preprekom. Porodina klima sa
nedovoljno snanim gravitacionim poljem, moe adolescenta prerano pustiti da
se sam snalazi u svetu.
4. Kulturalna polja
24

Sutina znaenja pojma self se razlikuje zavisno od kulturalnog konteksta u

kojem se javlja. Zapadna tradicija psihoterapije je poela, polako, da prihvata
ovu injenicu i u praktinom radu. Suoen sa nepoznatom kulturom ili
kontekstom neke subkulture, terapeut e biti mudar ako se zapita: Kakvu vrstu
dece je ova porodina kultura dizajniranna da stvara? U kulturnim tradicijama
koje podravaju odravanje ivih i irokih porodinih mrea npr. u ruralnoagrarnim sredinama bliskost lanova porodice i oseaj individue da je deo
ireg porodinog kruga, bili su, oduvek, od krucijalnog znaaja za opstanak
zajednice. U amerikom drutvu koje obeleava visoki standard, individualizam,
postignue i pokretljivost se smatraju znacima efikasno odgajanog potomstva.
DOPRINOS TEORIJE GETALT TERAPIJE
Genijalnost getalt terapije, ogleda se u dve injenice: a) rasvetljavanju
procesa uspostavljanja kontakta i naina na koji se kontakt razvija kod klijenta, u
datom trenutku; b) razumevanju naina putem kojih se potpuni i trenutni kontak
sa drugima, ili sa delovima sopstvene linosti, moe omesti ili prekinuti otporom.
Getalt terapeuti uz izuzetak nekoliko njih nisu poklanjali naroitu panju
radovima iz oblasti porodine terapije, kao ni ulozi procesa koji se odigravaju u
porodici, u oblikovanju selfa deteta.
Sa take gledita getalta, porodica se moe smatrati miljeom kontakta,
kontekstom unutar koga deca ue osnovni repertoar vetina uspostavljanja
kontakta i stil procesa ostvarivanja kontakta. Zinker i Nevis (1981.) izrazili su
takav stav, polazei od fenomenolokog gledita da porodica organizuje i usmerava
iskustva i procese ostvarivanja kontakta, kod svojih lanova. Da bi nabrojali i
opisali karakteristike porodinog stila organizovanja i regulisanja epizoda kontakta
meu lanovima porodice, Zinker i Nevis uvode ideju o interaktivnom ciklusu
iskustva. Naglaavaju da porodice razvijaju tipine obrasce organizovanja
svesnosti, pregovaranja o individualnim eljama i interesima, i stvaraju zajednike
projekte i angaovanja. Drugim reima, svaka porodica razvija sopstveni stil
kontaktiranja, a taj stil organizuje naine pomou kojih individualno iskustvo i
intrapsihiki procesi bivaju razmenjeni unutar porodinog polja. Ovaj stil odreuje
da li e se lino iskutvo izraavati otvoreno ili e se zadravati za sebe, da li e
postojati uzajamno davanje i uzimanje i da li e porodica, kao celina, biti sposobna
da se kree kroz cikluse kontakta na nain koji podrava integritet i zadovoljstvo
njenih lanova.
Bilo koji stil porodinog ostvarivanja kontakta moe da sadri neto od tzv.
otpora, odnosno, razliite naine izbegavanja kontakta ili postizanja samo
odreene vrste kontakta (Wheeler, 1991.). Porodica moe biti izrazito konfluentna
sa naglaenim zonama bliskosti i povezanosti, ili moe biti izrazito diferencirajua,
naglaavajui individualnu razliitost i jedinstvenost svakog lana porodice. Kao
milje za ostvarivanje kontakta, porodino polje moe podravati introjekciju, kada se
porodine istine prenose sa roditelja na decu, koja ih neprevakane gutaju, ili
porodica moe da podrava aktivnu diskusiju i dijalog, pri emu se ohrabruje
samostalno miljenje. lanovi porodice mogu biti vrlo ekspresivni, kada je lako
itati njihova oseanja, ili mogu biti rezervisani, to e uiniti nunim pojavu
25

interpretacija vezanih za projekcije i itanje misli. Pojedinci mogu lako pokazivati

svoju otvorenost za kontakt, ili mogu biti skloni da se dre po strani i da
retroflektuju tenju ka kontaktu, i sline impulse, na sebe same. Pojedinci, kao i
porodica, mogu biti veoma vrsti i jasno odreeni u vezi toga ta je za njih
znaajno, ili mogu deflektovati, tj. biti skloni uobiajenom brbljanju i slabljenju
kontakta uz pomo humora. Ukratko, porodini stil ostvarivanja kontakta moe se
opisati i okarakterisati na mnogo naina. Moja je namera da ovde istaknem da je
porodino polje osnova na kojoj se dete ui kako da organizuje vlastito iskustvo i
kako da se njime slui u interakciji sa drugima.
Jezikom granice kontakta, moe se rei da interpersonalni stil ostvarivanja
kontakta u porodinoj interakciji, koji prvenstveno potie od roditelja, postaje
osnova iz koje deca ue kako da organizuju svet vlastitog intrapsihikog iskustva.
Drugim reima, porodini stil ostvarivanja kontakta je nesvesni duh deteta, ako
ovaj termin uopte ima bilo kakvo znaenje.
UGRAENO ISKUSTVO
Drugi nain da se prethodno predstavi je da se kae da dete, kao bie koje dolazi
na svet i iji self tek poinje da stie sopstveni oblik, jeste, pre svega, ukorenjeno
u porodino polje. Poto su procesi ugraivanja i razgraivanja esencijalne
dimenzije razvoja tokom adolescencije, posvetiemo neto vie panje ovim
pojmovima.
DIFERENCIJACIJA I UGRAENO ISKUSTVO
ovekov psihiki razvoj je proces sve veeg diferenciranja. Ova osnovna, ali
snana ideja, pojavila se u okviru razvojne psihologije, u svim postojeim teorijskim
perspektivama: od psihoanalize (Mahler, 1963.), preko fenomenologije (Schachtel,
1959.) do porodine terapije (Bowen, 1978.). Diferencijacija podrazumeva bar dve
stvari: da unutranje ili intrapsihiko iskustvo postaje sve sloenije i sve vie
artikulisano, te da interpersonalno iskustvo progresivno stie sve vie kvalitet
ogranienosti ili ivosti kontakta (drugim reima, javlja se sve vea diferencijacija
izmeu dve osobe koje se odvajaju i po prirodi njihove odvojenosti - povezuju se
meusobno u interpersonalnom polju).
Navedeni princip dopunjuje injenica da svaka faza razvoja izraava odreen
stepen ukorenjenog iskustva, koja su povezana sa onim to iza nje sledi.
Ugraivanje iskustva i njegova razgradnja, drugim reima, su kontinuirani procesi
tokom detinjstva i kasnije, koji poprimaju znaenje i vanost tokom adolescencije.
INTROJEKCIJA
Kada se uporedi sa periodom adolescencije, period detinjstva obeleava
ukorenjenost u porodicu. To znai da je razliitost od porodice u skladu sa
razlikovanjem vlastite jedinstvenosti ono je prilino nenaglaeno, moda, ak, i
skriveno od deteta. Razlike, tamo gde su nune, uglavnom potiu od razliitosti
iskustava. Granica izmeu selfa deteta i porodinog polja je veoma permeabilna,
26

te iskustva deteta (opaaji, motivi, kognicija i emocije) bivaju, prvenstveno,

uoblieni silama polja iz porodine sredine. Stavovi i predrasude roditelja bivaju
apsorbovani od strane deteta, ne kao obini stavovi ve kao faktiko stanje stvari.
Na primer, mnogi su meu nama, kao i ja sam, odrasli verujui da postoji jedna
prava religija. Seam se da sam zaista oseao saaljenje prema deci i drugima koji
nisu bili tako blagosloveni poznavanjem prave religije (naravno, bio sam potpuno
nesvestan prezira skrivenog u mom saaljenju). Tek u pubertetu sam otkrio da je
ovaj stav odraavao naprosto jednu taku gledita, a ne objektivnu realnost.
Veina predrasuda se prenosi na ovaj nain, odnosno, putem propustljive
membrane iskustva deteta i okruujueg porodinog miljea. U tradiciji getalta,
ovakav odnos izmeu selfa deteta i porodinog polja naziva se introjekcija. U
svojim ranim radovima (1969.), Perls utvruje strukturalnu slinost faza
konzumiranja hrane sa nainom mentalnog apsorbovanja sveta, pri emu opisuje
introjekciju kao vrstu gutanja celina onoga to dolazi kao input iz sredine (str.
128). Npr. roditelj moe narediti detetu da potuje starije, a dete moe prihvatiti ovu
maksimu nekritiki i usvojiti je neprovakanu i nesvarenu, kao uputstvo za
ponaanje i kao implicitnu definiciju sopstvenog mesta u svetu.
Fenomenolokim pojmovima reeno, sredina namee okvir za detetovu
realnost, organizuje iskustvo deteta. Pojam introjekcije se odnosi na proces putem
kojeg roditelj (porodica, sredina) organizuje znaenje za dete, umesto da ga ono
aktivno konstruie. Ali, kao normativni fenomeni, znaenja se uglavnom potvruju
unutar detetovog interpersonalnog, porodinog i kulturnog miljea. Na taj nain,
dete ne mora mnogo da razmilja o raliitim pitanjima (npr. ta je za njega
osnovna vrednost), ve prima gotova miljenja iz konteksta porodinog polja.
Introjekcija je, u velikoj meri, povezana sa inicijativom, autonomijom i autoritetom
u procesu pridavanja znaenja i organizovanju realnosti. To je veoma vaan uslov
koji deluje iz pozadine, kao to emo videti kasnije, tokom adolescentnog razvoja,
kada osnovna tema rasta postaje prisvajanje funkcije pridavanja znaenja.
Introjekcija kao figura i pozadina: Korisna distinkcija se moe napraviti kod
introjekcije kao fenomena koji sadri figuru i pozadinu. Primer koji govori o
potovanju starijih, o emu ui veina roditelja, ilustrovao je introjekciju u vidu
figure, poto se znaenja nude na eksplicitan i tematian nain. Ali, deje
iskustvo se najsnanije organizuje putem introjekcije kao pozadine iskustva.
Pozadina je implicitna i, u veoj meri, ukorenjena nego to se predpostavlja. Navikli
smo da razmiljamo o irem kulturnom miljeu kao vanoj pozadini. Npr. antropolozi
koji se bave lingvistikom, pokazali su da su opaaji i, pre svega, stvarnost
organizovani uz pomo jezika koji govorimo, te da se znaajno razlikuju od jednog
do drugog kulturalnog miljea. Pozadina porodinog znaenja apsorbuje se na isti
nain kao i kultura ili jezik, i oblikuje iskustvo implicitno definiui prirodu
stvarnosti, a da pritom sama nikada ne postane figuralna tema iskustva.
Neophodnost introjekcije: Da bismo, u potpunosti, razumeli ovaj kritian
proces introjekcije, neophodno je da shvatimo njenu neporecivu nunost i korisnost
u organizovanju realnosti deteta. Prema psihoanalitikoj tradiciji i Frojdu, kao i
prema getalt terapiji i Perlsu, introjekcija se esto predstavlja na peorativan
nain (iako Frojd ima bar dva razliita stava o tome da li je Super-Ego, mentalna
struktura koju je smatrao potpuno introjektovanom, na kraju krajeva, dobar ili
27

lo). Deca, govorili su nam, rasla bi manje inhibirano i vie u skladu sa svojim
potrebama, kada ne bi bilo introjekcije. Ali to naprosto nije tano. Introjekcija, i
pored oigledne ukljuenosti u neuroze odraslih, ipak odraava suportativan
odgovor sredine na potrebu malog deteta za strukturom - gotovom strukturom u
svakom sluaju, ali je, u sutini, ipak re o strukturi koja pomae detetu u tekom
zadatku organizovanja iskustva i pridavanja znaenja u ranim danima ivota.
Npr. razmotrimo sluaj deaka koje rastu u sredini bez modela starijeg
mukarca. Po mom miljenju, postojanje modela i modeliranja, u skladu sa njim,
povezano je sa irim, sloenijim procesom introjekcije koji, u ovom sluaju,
obuhvata identifikaciju kao specijalan tip introjektivnih procesa. Model predstavlja
gotovu konfiguraciju razliitih delova tradicionalnog mukog iskustva, kao to je:
posedovanje penisa, postupanje sa besom i nasiljem, takmienje u svetu
trgovinem kako bi se obezbedilo ono to je drugima potrebno itd. Model kae Evo
kako se ove stvari povezuju u celinu. Deak moe imitirati model ili se moe
diferencirati od njega, ali ipak, na neki nain, koristi taj model, celu introjektovanu
konfiguraciju mukosti, to mu pomae da shvati na koji nain bi on mogao da ga
povee u celinu, u vlastitom ivotu. Mladii koji rastu bez modela postaju zanimljiv i
predvidljiv fenomen. Preputeni sami sebi, pokuavaju da otkriju kako da koriste
penis, ta da ine sa besom i nasilnitvom, kako da se snau u svetu ekonomije.
Bez modela dakle, bez prikladnih introjekata mladii u adolescenciji, ponekad,
svoju
mukost
organizuju
na
udan
nain.
Nije
neobino
sresti
petanaestogodinjeg mladia iji najvei domet u organizovanju polne uloge
ukljuuje hvalisava seksualna osvajanja, reputaciju okrutnosti u ulinim tuama i
dobru ruku za krau i obijanje automobila. Dobro je poznato da muki delikventi,
kao grupa, esto potiu iz porodica u kojima je otac odsutan. Moda nije uvek
oigledno da njihova delikventnost predstavlja autentian napor da se shvati ta
to znai biti mukarac (ili biti nezavistan, ili kompetentan), u nedostatku
introjektovane strukture.
INTRAPSIHIKO I INTERPERSONALNO POLJE PROCESA KOJI SE ODVIJAJU TOKOM
DETINJSTVA
Granica izmeu selfa deteta i porodinog miljea je propustljiva. Tokom
detinjstva intrapsihiko i interpersonalno nisu jo sasvim diferencirani, pa ne
postoji uvek jasna granica meu njima.
Ukorenjenost detinjeg iskustva najlake je ilustrovati preko patolokih
sluajeva, naroito kada ova ukorenjenost dovodi do poremeaja psiholokog
funkcionisanja u odraslom dobu. Istraivai su, u poetku, povezivali porodine
procese i izraenu individualnu psihopatologiju, opisujui primere njihove
ukorenjenosti. Npr. Bateson je poeo 1953. god. da radi na projektu iji je zadatak
bio da pokae njegovu uvenu dvostruku hipotezu shizofrenije. Bateson je primetio
da se kod shizofreniara esto javlja konfuzija vezana za nivo komunikacije. U bilo
kom procesu komunikacije, naglasio je Bateson, postoji denotativna poruka, ali
istovremeno i metakomunikacijskim putem identifikovan kontekst, odnosno, nain
na koji je poruka prenesena. Kod neshizofreniara, metakomunikacijskim putem
se prenosi poruka o tome da su radosni ili prijateljski raspoloeni, ili da ih treba
oshvatiti ozbiljno itd., dakle, prenose samu poruku i njeno odreeno znaenje
28

usklaeno sa nainom na koji je prenose. Shizofreniari, esto, ovo ne uspevaju

da uine, obino brkaju naine ili ne uspevaju da ih identifikuju. Kod njih,
metaforino miljenje moe biti dato kao prava istina, npr. jedan Bleulerov pacijent
je izraavao svoju ljubav prema slobodi tvrdei da je on sam drava vajcarska
(citirano prema Arietiu,1974.).
Batesonovo istraivanje navodi na zakljuak da intrapsihika konfuzija u
miljenju jednog shizofreniara, odgovara nivou interpersonalne komunikacije u
porodinom sistemu, gde postoji generalno neslaganje izmeu poruka i konteksta
koji ih prati. Bateson i saradnici smatraju da ljudi koriste interpersonalni kontekst
da bi razluili fine razlike u nainima komunikacije, a mentalne navike osobe su
internalizovana verzija interpersonalnih procesa u porodinom polju (str.253).
Ipak, naa znanja o iniocima koji uzrokuju pojavu shizofrenije, bitno su se
izmenila od ranih Batesonovih radova, ali je njegov rad, na pitanjima strukture i
procesa komunikacije, kao i na pitanjima njihovog delovanja na detetov razvoj, od
neprocenjive vrednosti.
Jedan moj osamnaestogodinji klijent bio je konfuzan na prethodno naveden
nain. Kada bi se naljutili na nju, roditelji su pravili ale na njen raun. Npr.
programirali bi radio u njenim kolima da hvata samo jednu stanicu i sl.
Klijentkinja, razumljivo iritirana ovim, alila se na tretman, a roditelji su je
kritikovali da nema oseaj za humor i da suvie ozbiljno shvata njihove ale. Ne
iznenauje, tako, da je tokom terapijskih seansi bila konfuzna u pogledu razlike
izmeu humora i neprijateljstva. alila se na vrlo neprijateljski nain, ili bi postajala
konfuzna zbog primedbi koje su zaista bile prijateljske i duhovite.
Slian stav, na neto drugaiji nain, izraen je u fascinantnoj seriji lanaka
Wynne i Singera (1963.). Autori su traili od celih porodica, sa shizofrenim i
neshizofrenim potomstvom, da se sloe u pogledu znaenja Rorahovih mrlja i, na
taj nain, otkrili prilino slaganje izmeu nivoa individualnog poremeaja miljenja i
nivoa porodinog procesa komunikacije. Npr. klijenti sa amorfnim poremeajem
miljenja su, obino, poticali iz porodica u kojima su se formirali nediferencirani,
esto simbiotiki odnosi i amorfne forme pruanja panje i komunikacijske
razmene. Na drugom mestu, Wynne je formulisao ovaj stav na sledei nain:
fragmentiranje iskustva, difuzija identiteta, poremeeni naini percepcije i
komunikacije, te odreene druge karakteristike akutne reaktivne shizofrene
strukture linosti, u vrlo velikoj meri, proistiu iz procesa internalizacije
karakteristika porodine socijalne oreganizacije (Wynne, Rycoff, Day i Hirsch,
1958., str.215).
Kroz radove oba navedena tima, moemo uoiti da ugraena iskustva ukljuuju
odreen stepen jedan prema jedan ili izomorfne introjekcije porodinih procesa u
organizaciji detetovog iskustva. Slino slaganje postoji i kod nepatolokog
funkcionisanja. Jedan moj prijatelj, opisujui nain na koji mu misli i ideje teku i
slede jedna drugu, kao klasian nain funkcionisanja desne modane hemisfere,
naziva svoje kognitivne procese kaleidoskopskim. Njegova sposobnost
metamorfoze neke ideje u terminima neke druge je iznenaujua. On je, ipak,
ponekad frustriran zbog nemogunosti da povue granice izmeu razliitih
podruja vlastitog razmiljanja, a ova konfuzija granica je ponekad oigledana u
njegovom svakodnevnom ponaanju: npr. kada se konverzacija odvija
nefokusirano ili kada uhvati sebe da povrno poznatim osobama pria vrlo lina
iskustva. Nedavno smo razgovarali o obrascima u njegovoj porodici, pa je poeo
29

da opisuje kako je njagova porodica bila organizovana i kako je bitisao promenljiv

i fluidan porodini stil. Iz noi u no nije bio siguran u koju e sobu biti poslat na
spavanje. Ono to me je istog momenta pogodilo, bila je injenica da se njegova
deskripcija porodinog stila slagala, u rei i slici, sa deskripcijom njegovih
intrapsihikih kognitivnih procesa. Drugim reima, on razmilja na isti nain na
koji se njegova porodica ponaala. Veina ljudi, ako bi prestali o tome da misle,
mogli bi da pronau sopstvene paralele ovog tipa, izvan vlastitog i porodinog
iskustva.
SELF DETETA
Da bismo opisali ukorenjenost selfa deteta, potrebno je da pokaemo vezu selfa
sa miljeom iz koga potie. Selfa deteta je, upravo, self u prodinom polju.
Struktura detetovog selfa ukljuuje polje iz koga potie, na ta ukazuje injenica
da u dubinskoj terapiji odraslih, kada sutina selfa deteta te osobe doe u svest,
centralni deo terapijskog rada postaje prorada polja porodinih relacija. Rei da je
self deteta ukorenjen, u sutini, znai da su naa najranija iskustva selfa
oblikovana prema polju relacija iz detinjstva. Sa pomaljanjem adolescencije,
iskustvo selfa ukljuuje sve vie nezavisnosti, organizovane integrisanosti i
prihvatanja sebe. Self postaje sve vie getalt podeljena, koherentno
organizovana celina. Tokom ranog detinjstva, pak, organizacioni integritet selfa je
organizacioni integritet porodinog polja, iz kojeg se self deteta pojavljuje.
Poredei self deteta sa onim koji se javlja u adolescenciji, momo rei da je detinji
nepromiljen. To znai da je self deteta, u sutini, deo pozadine polja iskustva.
Ovaj self dete ivi, a nema svest o njemu, odnosno, dete jo nije u promiljenom
odnosu vlasnitva nad samim sobom. Preadolescentno dete u celini, nema
spontani doivljaj samosvesti, koji se tako lako javlja tokom adolescencije. Za dete,
doivljaj sebe slika sebe, self koncept ostaje implicitan aspekt pozadine. Ako je
npr. dete miljenik u prodici, verovatno, to nee organizovati kao eksplicitnu
figuralnu temu refleksivnog iskustva. Umesto toga, ovakav self koncept e
implicitno otkriti sebe kroz nain na koji organizuje figuralne percepcije unutar
porodinog polja. Dete moe opaati svoje roditelje kao tople i pune podrke, a
sabrau kao nepotrebno svadljivu i sklonu neprilikama. Figure iskustva, tokom
detinjstva, iroko su fokusirane i udaljene od selfa, a one koje ostaju uz self su,
obino, fragmentirane i primitivne (ja sam lo, bespomoan i sl.). Zbog toga,
tokom terapije preadolescenti ne priaju o sebi, pa deiji terapeuti koriste razliite
metode (terapija igrom, voena fantazija, crtanje) koje omoguavaju pristup
pozadini deijeg iskustva.
Ipak, ma kakva da je priroda deijeg selfa unutar porodinog polja, on slui kao
okvir za ono to e uslediti: diferencijacija od porodice koja definie adolescenciju.
Posebna forma ove diferencijacije, koja se deava u svakom pojedinanom
sluaju, - kongenitalna konfluencija, ljutita pobuna, snana ambivalencija
determinisana je, do odreenog stepena, razvojnim procesima tokom detinjstva.
Npr. stepen do kojeg se individualne razlike reorganizuju i podravaju u porodici,
uticae na procese kreiranja identiteta u adolescenciji. Neka deca ulaze u
adolescenciju sa oseanjem sebe (iako to jo nije sintetizovano) kao vrednih,
zanimljivih, sposobnih i potentnih osoba, koje intuitivno zauzimaju granice, koje
30

odreuju njihovo psiholoko polje unutar porodinog. Druga deca, pak, ulaze u
adolescenciju sa oseanjem sopstvene manjkavosti i konfuzije u vezi toga ta je
ukljueno, a ta iskljueno iz granica selfa, koji se javlja kod adolescenta.
Da li e dete moi ili ne da razvije jasan figuralni doivljaj selfa, tokom
adolescencije, zavisie od pozadine koju tvori doivljaj selfa tokom detinjstva, a koji
se razvija godinama. Kada je pozadina detinjeg selfa konfuzna ili amorfna,
adolescent moe biti prisiljen da prihvati figuralni identitet iz okoline, pre svega od
svojih vrnjaka (to ukljuuje nain oblaenja, ideale, filozofiju, muziki ukus,
stavove prema autoritetu, itd.).
Ukorenjenost u postojeu sredinu i diferencijacija iz nje, relevantni su tek u
odnosu jedne prema drugoj. Figuralni proces tokom adolescencije se zbiva na
pozadini detinjeg iskustva, nastojei di ga izmeni stvarajui novu, sloeniju
konfiguraciju. Proces koji se zbiva uvek na poetku adolescencije (od dvanaeste
do etrnaeste godine) predstavlja reakciju na, ili pokuaj kompenzacije, vlastitog
doivljaja sebe kao deteta, a upravo je taj doivljaj pozadina iskustva. Za neke
tinejdere se, jednostavno, ovaj detinji self integrie u novu, realnosti okrenutu
konfiguraciju. Za druge, naroito one ije je iskustvo i doivljaj selfa tokom
detinjstva ukljuivao oseanje neadekvatnosti, nevoljenosti ili sopstvene
odvratnosti, proces konfiguriranja selfa, tokom adolescencije, poprima veoma
odbrambeni karakter. Takvi tinejderi, esto, organizuju novonastajui self na nain
koji je primarno namenjen kompenzaciji ili korekciji pozadine iskustva selfa tokom
detinjstva. Stoga esto sreemo adolescente koji oajniki organizuju svoj doivljaj
selfa oko rigidnih figura, koje se predstavljaju kao nepovredive ili nezavisne, ili
kao da im nije stalo do toga to se roditelji razvode, ili kao da ne brinu o kolskim
obavezama i sl. Takvi adolescenti predstavljaju izazov za terapeuta. Trei, pak,
adolescenti prilaze problemu razvoja kao sukobu polariteta, kao iskustvu prelaska
iz jedne krajnosti u drugu, vezano za organizaciju selfa, pri emu, jedan polaritet
moe da se odnosi na impulse da se odbaci porodini milje i postane samosvojna
linost, dok drugi polaritet pokuava da zadri postojeu organizaciju selfa,
ukorenjenu u porodini milje. Vratiemo se ponovo ovoj vanoj razvojnoj tenziji, ovoj
borbi za prevlast kompetitivnih organizujuih paradigmi, u estom poglavlju. Za
sada je dovoljno da zapamtimo znaaj deijeg selfa kao pozadine iz koje se
pojavljuju adolescentne bitke i utvruje figuralni identitet i integritet.
PRIMER
Den, sedamnaestogodinjak, dolazi na zahtev roditelja i spreman je za
saradnju. Njegova porodica se vratila u na grad nakon etvorogodinjeg boravka
u inostranstvu, zbog poslovnih obaveza Denovog oca. Prema majinom miljenju,
Den nije imao nikakav naroit problem, ve mu je bio potreban neko kao pomo u
prilagoavanju sredini, u kojoj se naao, ranijoj koli i vrnjacima. On je ve radio
sa terapeutom u inostranstvu i to iskustvo mu je bilo od pomoi.
Denova majka je uloila silan napor da me, tokom prvog razgovora, uveri da
Den nema pravih problema i da mu treba samo neko sa kim e popriati. Meutim,
ipak je zakljuila da je Den vrlo osetljiv i emocionalno nezreo, kao i izuzetno
pametan. Teoretisala je o tome da njegov emocionalni razvoj nije iao u korak sa
udesnim intelektualnim razvojem.

31

Kada sam ih sreo zajedno, tokom prve posete, slika je bila zanimljiva. Figura u
njihovom miljenju je bila mnotvo problema koje su oboje smatrali posledicom
deakove superiorne inteligencije: drugi uenici su ga smatrali udnim i
zastraujuim; nastavnici su ga doivljavali kao pretei izazov razredu; Denu je bilo
teko da sa nekim uspostavi kontakt na svom nivou.
Denov samoopis, koji je usledio na sastancima bez prisustva njegove majke,
bio je manje samouveren i grandiozan. Rekao je da je anksiozan u drutvu
vrnjaka. Oscilirao je izmeu utanja i povuenosti, i previe verbalnog isticanja i
intelektualnog samodokazivanja. Njegov doivljaj sebe u socijalnim situacijama,
izgleda da je bio organizovan oko upotrebe rei. Oseao je da su rei stvarne i
supstancijalne, te da mogu definisati njegove line granice i organizovati distancu
izmeu njega i drugih. Podvukao je situaciju u kojoj je neko upotrebio za njega
nerazumljivu re, to je doiveo, u najmanju ruku, kao ponienje. On sam bi, pak,
esto i namerno koristio mnotvo rei koje ostali nisu znali. Denov vokabular u
toku konverzacije je jedan od najobuhvatnijih koje sam ikada uo. Nisam oklevao
da ga pitam (kada je to bilo potrebno) da upotrebi neku drugu re kako bi objasnio
eljeno znaenje jednostavnijim pojmovima. Njegova upotreba rei, iako je dobro
sluila njegovoj potrebi za emocionalnom sigurnou, bila je veoma neobina.
Den je esto oseao da je njegov psiholoki integritet ugroen i da je njegovo
samopotovanje na udaru u socijalnim situacijama. Opisao je dijaloge sa
nastavnikom engleskog (za nadarene uenike) u kojima bi se strastveno prepirao i
borio za svoj stav, koji se razlikovao od nastavnikovog. U mojoj kancelariji,
radoznalo je razmatrao intenzitet vlastitih oseanja tokom ovih diskusija,
zakljuujui da se u njima angauje kao da je data tema pitanje ivota i smrti. Slina
strast mu je stvorila probleme u koli koju je ranije pohaao, kada su njegove
stalne izazove poeli da smatraju ozbiljnim ometanjem. U jednom takvom
momentu se naao u kancelariji direktora kole, gde je za uzvrat proirio polemiku
na pitanje intelektualne slobode nasuprot cenzuri, polazeu u krstaki pohod
jednog oveka protiv nastojanja kole da ga sprei u izraavanju vlastitog
miljenja. Ovo je bila vana tema Denovog iskustva u javnom ivotu: esto je oseao
kako vrnjaci i nastavnici pokuavaju da ga kontroliu, pa je institnktivni mobilisao
svoje intelektualne kapacitete, kao i celokupnu linost, da ih u tome sprei.
Posledica je bila ta da je stekao reputaciju, da citiram Dena, neposlune,
ratoborne i tvrdoglave osobe. Bio je neka vrsta borca reima, koji se probija na
svoj usamljen, herojski nain, kroz neosetljiv Orvelovski svet.
Nae prve etiri seanse su bile vrlo uobiajene. Trudio sam se da saznam to
vie o Denovom iskustvu, a on me proveravao. inilo mi se da se uklapamo, i
poinjao je da se oputa.
Peti susret je zapoeo neoekivanim otkriem. Otvorio sam vrata i ugledao
Dena kako sedi tiho, drei u krilu sok u limenci i kesicu pereca. Dok je ulazio u
kancelariju, paljivo sam ga pogledao i dodao: Ah, poneo si uinu. Den je seo i
pogledao limenku i perece kao da su strani predmeti ili da pripadaju nekom
drugom. Gledao ih je pun minut, a onda je pogledao u mene.
Majka mi je dala ovu uinu, kada sam poao od kue, rekao je polako. Rekla
je:Ponesi ovo, bie gladan. Nisam to, zapravo, ni shvatio dok niste to pomenuli.
Dala mi je to ba kao da sam mali deak, a ja sam uzeo bez razmiljanja. Nisam to
nikada, zaista, ni zapazio. ak mi se ni ne sviaju perece.

32

Usledilo je divno buenje svesnosti klijenta adolescenta, koje se retko deli sa

odraslom osobom. Den se hrabro suoio sa novim saznanjem. Ne mogu da
verujem! uzviknuo je, smeei se smeteno. Oseam se kao dete. Poeo je, zatim,
da opisuje razliite naine putem kojih ga majka tretira kao dete. Priao je kako
ona kontrolie svaki aspekt porodinog ivota, kao i o tome koliko mu smeta
slabost njegovog oca. Opis roditelja je bio besan, poniavajui, karikaturistiki (i
najverovatnije jednostran, ako uzmemo kao merilo istinu realnosti odraslih). Ali to
je bio prvi pokuaj s Denove strane da na objektivan nain prie porodinom polju
polju koje je sve do tog momenta predstavljalo pozadinu njegove svesnosti.
Pre kraja ovog susreta, Den je sebe stavio u fokus. Opisao je svoj stalan, u
pozadini prisutan, doivljaj sebe kao malog deteta: bespomonog, bez sopstvenih
granica i odreenja sebe. Njegov nain organizovanja svesnosti kod kue je bio
introjektovan, odnosno, znaenja kojima je definisao doivljaj sebe, bila su
znaenja nametnuta od strane porodinog konteksta. A granica, koja je definisala
njegovo mesto u porodici, bila je konfluentna i permeabilna granica odreena
pre pozadinom, nego nametnuta figurom.
Denova sposobnost razmiljanja i verbalizacije vlastitog iskustva bila je
izuzetna za adolescenta, ali organizaciona dinamika njegovog iskustva nije bila
takva. Videli smo da je glavni zadatak adolescencije da reorganizuje iskustvo. To
znai suoavanje sa postojeom organizacijom i deijim selfom, kao i prorada
paradigme na kojoj se bazira. Nimalo nije neobino da se iskustvo adolescenta
reorganizuje po principu polariteta korektivnog polariteta u odnosu na deije
iskustvo a dinamika meu suprotstavljenim polovima je bila, svakako, mona sila
u reorganizovanju Denovog iskustva. U ivotu van porodice, on je bio akutno
osetljiv na gubitak granice. Oseao se neprijatno ukoliko bi se sa bilo kim sloio. Bio
je strunjak u zauzimanju suprotnog stava, i razvio je verbalne vetine isticanja
svoje autonimne pozicije, u gotovo svim moguim situacijama. Naprosto je
oboavao situacije u kojima bi bio jedina osoba u prostoriji koja zna znaenje neke
rei. Kada bi se osetio ugroenim od vrnjaka naroito kada bi osetio njihovu mo
definisanja, kroz sposobnost da mu pridaju znaenje (Den, ti si takav dave), on
bi izbacio niz ezoterinih epiteta za uzvrat, stvarajui neprobojnu granicu. Kasnije
mi je, tokom terapije, poverio, uz osmeh,ponekad ni sam ne znam ta priam.
Razvojni procesi tokom adolescencije, uvek, se odvijaju na pozadini prethodne
organizacije, na bazi doivljavanja porodice i sebe. To je pozadina koja nas nikada
ne naputa, ak ni kada se procesi, koji se odvijaju tokom adolescencije, zavre.
Zrele, dobro prilagoene odrasle osobe, ponekad u tridesetim ili etrdesetim,
otkrivaju da se iskustvena paradigma njihovog detinjstva iznova budi izazvana
situacijom u kojoj se nalaze (npr. tokom diskusije sa predpostavljenim, ili tokom
posete roditeljima za vreme praznika). Polje iskustva je fleksibilno, u suprotnom,
nikada se ne bi menjali. Ono je, takoe, neizbrisivo i izbrazdano. I elastino je, a
upravo ta sposobnost da se self iznova uoblii, zadravajui dinamike sile postojee
unutar deije organizacije selfa, najbolje se zapaa tokom adolescencije.
III Poglavlje
REORGANIZOVANJE INTERPERSONALNOG SVETA
33

Tokom adolescencije, kao to smo do sada videli, menja se organizacija

iskustva. Poinje proces kojim dete postaje nezavisno od porodinog sveta i
porodinog iskustva i utire se pravac progresivnog ocrtavanja i uspostavljanja
vlasnitva nad selfom. Upotpunjavanje adolescentnog razvoja oznaava se
pojaanim doivljajem integriteta i sposobnosti za samopodrku. Nadalje, pojaava
se doivljaj selfa kao figure iskustva, koja postaje sve znaajnija i centralnija, dok
se iznova razmatraju granice kontakta.
IZDVAJANJE SELFA
Kako se odvija razvojni proces? Ukorenjeni self, u porodino polje iskustva,
postepeno ustupa mesto, u veoj meri, diferenciranim obrascima adolescentnog
iskustva. Self adolescenta se, figurativno reeno, postavlja kao kolac u polju,
izdvajajui se, nastojei da stoji odvojeno od miljea, koji ine porodica i roditelji.
Ovaj razvoj je analogan fizikoj reorganizaciji koja se javlja u slabo polarizovanom
magnetnom polju kada se kroz njega propusti elektrina struja. Elektrina struja
proizvodi suprotne polove koji se odreuju stvaranjem obrasca sila, ili polja sila,
koje preureuje materijal unutar polja. Slino, tokom adolescencije, proticanje
vremena, odrastanje, polarizuje iskustveno polje, stvarajui psiholoke tokove koji
iznova oblikuju polje kontakta izmeu selfa i drugih. Drugim reima, razvoj selfa
adolescenta je sutinski sinoniman sa njegovim izdvajanjem iz polja detinjeg
iskustva i progresivnom reorganizacijom ovog polja.
U ranoj adolescenciji, ukorenjeni self detinjstva preduzima prve nesigurne
korake ka egzistencijalnom sebstvu. Adolescent poinje da razvija svest o tome da
ima svoje mesto u svetu, o tome da je fenomenoloki zasebno i slobodno ljudsko
bie. Dok detinji self predstavlja neku vrstu dozvole za rad odraslima u okolini, self
adolescenta je u veoj meri preduzetniki. Self koji se organizuje tokom
adolescencije stoji izdvojeno od roditeljskog miljea i poinje da egzistira, u
etimolokom smislu, na samostalniji, vie autorski i autonoman nain, ostvarujui
ivot koji je individualno odgovoran.
Od ovog razvojnog trenutka svet adolescenta, njegova verovanja, roditelji,
moralnost deluju manje apsolutno, u manjoj meri odreeni razliitim mora i
treba. Adolescentu ovi realiteti poinju da bivaju nadomak ruke i poinje da ih
sagledava objektivnije i jasnije. Drugim reima, on poinje da se diferencira od
porodinog sveta roditelja i detinjstva, kao i detinjih pretpostavki, i poinje da
preuzima odgovornost za definisanje sopstvenog mesta i pravca u ivotu.
Dok se self adolescenta postepeno izdvaja iz porodinog polja, u koje je
uronjen self deteta, granica kontakta izmeu selfa i drugih (delimino izmeu
selfa i roditelja) postaje vra, a ova situacija ostavlja vie prostora za novu
osetljivost i svesnost. Interakcije koje su godinama bile poznate, ak rutinske,
sada postaju problematine i neprijatne. Dok se pojavljuje selfa adolescenta, on
prestaje bez pitanja da prihvata konture i granice nametnute od strane postojeeg
miljea. Adolescent preuzima u svoje ruke funkciju samoodreenja i ovaj proces,
bar u najveem broju porodica, ne odvija se bez izvesnog trenja i mlevenja. Prema
tome, granica kontakta izmeu selfa adolescenta i roditelja, taka na kojoj se
34

polje relacija mora iznova uspostaviti, postaje osetljiva kao izboena membrana,
kao tek presaena koa prema vibracijama unutar porodinog polja, te uoavamo
pojaanu reaktivnost i udljivost, koje karakteriu ponaanje mnogih adolescenata.
GRANICE KONTAKTA
Jezikom fenomenoloke teorije polja, iskustvo adolescenta je obeleeno novim
doivljajem granice, pojaanom diferencijacijom izmeu ja i oni, izmeu
unutranjeg i spoljanjeg, te bitno drugaijim ulaganjem u procese koji organizuju
kontakt izmeu selfa i drugih. Rei da adolescent razvija pojaan doivljaj sebe je
isto to i rei da iskustveno polje postaje ivlje organizovano oko granica kontakta.
U teoriji getalt terapije, kao to je reeno u prvom poglavlju, pojam granice
kontakta se koristi da bi se obuhvatila interaktivna sutina ljudskog iskustva.
Polsterovi (1973., str.102) piu da je granica kontakta taka na kojoj ovek
doivljava sebe u relaciji sa onim to nije on sam, a kroz ovaj kontakt se i ja i ne-ja
jasnije doivljavaju. Drugim reima, self i ne-self se mogu odrediti jedino
procesima koji se odvijaju na granici kontakta. Getalt terapeuti govore o ovim
procesima kao o funkcijama kontakta. Ove funkcije, koje reguliu nain na koji
osoba prima drai iz okoline i na njih reaguje, takoe slue da uoblie i identifikuju
doivljaj sebe.
Pojam granice kontakta potie iz iskustvenih podataka vezanih za razliitost i
povezanost. U svakom kontaktu postoje dva komplementarna momenta iskustva:
doivljaj razliitosti ili zasebnosti, diferenciranosti u odnosu na neto, i doivljaj
povezanosti ili ukljuenosti u neto. Adolescencija se bavi ovim komplementarnim
fenomenom: diferenciranje, izdvajanje i preureivanje naina povezivanja. Sa
razliitim osobama, ili na razliitim granicama kontakta, za nekog adolescenta,
mogu biti, u veoj meri, naglaene jedna ili druga komplementarna dimenzija.
Tinejder se revnosno odvaja od uticaja porodice i stvara jasnije granice, ali
istovremeno bije bitku da na nov nain ostvari vezu sa istim osobama. Pa ipak,
ma emu da smo svedoci na granici kontakta izmeu adolescenta i njegove
sredine, svedoci smo zapravo razvojnog delovanja ponovnog stvaranja,
organizovanja i identifikovanja selfa.
Transformacija, koja se deava tokom adolescencije, u sutini je transformacija
deijeg iskustva povezanosti, na razliitim poljima. U nekim trenucima je
pojaavanje razlika vrhunac, u drugima je figura stvaranje ili novo ureivanje
postojeih veza. Kako bi problem bio jasniji, ispitaemo komplementarne momente,
procesa kontakta, zasebno. Videemo kako adolescent neguje iskustvo razliitosti,
kao i proces ponovnog uobliavanja veza unutar interpersonalnog sveta.
1) GRANICE KAO SEPARACIJA
Bavimo se povezanim, ali razliitim poljima iskustva adolescenta. Razmotriemo
iskustvo adolescenta sa familijom i roditeljima, njegovu vezu sa irim svetom
odraslih, kao i njegovo ukljuivanje u svet vrnjaka.
Diferenciranje od porodice i roditelja: Veliki deo tzv. adolescentnog
ponaanja stvoren je kako bi generisao iskustvo granice, ili separacije, izmeu
35

tinejdera i odraslih. Ovo je ponaanje koje polarizuje, katkada kroz konflikt,

katkada na prijatniji nain, svet odraslih i adolescentno iskustvo. U veini porodica
nije teko nai primere ponaanja koje funkcionie tano tako da uini ovu razliku
opipljivom.
in udaljavanja od porodice se transformie od mutnog psiholokog impulsa u
sutinski, konkretan, realan in kroz gotovo ritualno ponaanje: hrana postaje
znaajna tema, sin eli manje vremena da provodi za stolom, ili ponekad eli da
jede sa prijateljima umesto sa porodicom. Ker odbija da ide u crkvu, ali se zbog
veera sa dedom i bakom, ili trai da bude osloboena obaveze da prisustvuje
porodinim deavanjima. U javnosti sin izbegava fiziku blizinu roditelja, aktivno
se udaljavajui od porodine grupe. U pozoritu sedi u posebnom redu. Na
fudbalskoj utakmici odlazi da potrai prijatelje. U trnom centru ide dva metra iza
majke. Pri tome, udaljavanje adolescenta realnost postojeih odnosa.
Jedan moj klijent, petnaestogodinji Robert, opisao je koliko snano moe da
deluje ovo iskustvo na visceralnom nivou. Robert i njegova majka su inili
porodicu od njegovog roenja, i uivali su u uzajamno bogatom i stimuliuem
odnosu mnogo godina. Robert mi je opisao kako poslednjih meseci osea talase
odvratnosti kada je sa majkom. Kao i ona, i on je bio izrazito pametan i spretan sa
reima. esto su, posle kole, provodili vreme priajui o umetnosti i politici. Koliko
pamte, oduvek su oboje uivali u ovim razgovorima. Od nedavno Robert je otkrio
da ga ove konverzacije ne ispunjavaju, zatim, da su dosadne i, naposletku, da ga
iritiraju. Oseao je, rekao je, kako se gaenje die od stomaka, kroz grlo, sve do
usta, kao kod morske bolesti.
Psihoanalitiki orijentisan terapeut bi mogao da interperetira Robertovu
reakciju gaenja kao reakciju na pojaana seksualna oseanja prema majci. Ali
takva interpretacija proizvoljno redukuje bogatstvo i dvosmislenost situacije na
libido, obuhvatnu promenu u celokupnom polju Roberta polju koje zahvata
njegovu bujajuu seksualnost, svakako, ali samo kao jedan deo rastueg procesa,
koji se odnosi na kontakt. Robert je vie bio zaleen sopstvenom tendencijom da
proguta majine prodorne ideje tako to e progutati njene stavove, svojom
poslunou i popustljivou pred njenom eljom da uoblii njegovo miljenje nego
impulsom da izrazi svoju seksualnost.
U mnogim porodicama je razmena i zadravanje informacija drugi bitan
segment na koji se fokusiraju rituali odvajanja. Mnogi adolescenti postaju
tajanstveni, ne elei da i dalje dele sa roditeljima prie iz svog svakodnevnog ivota.
Umesto toga, intenzitetom koji se znatno razlikuje od onog u detinjstvu, okreu se
prijateljima radi razmene i podrke. Razgovaraju sa prijateljima o roditeljima, to
je jednostavan, ali znaajan, izazov za jedan od tabua detinjstva. I, zanimljivo,
roditelji poinju da ine to isto. Oni trae odrasle vrnjake, koji imaju decu priblino
istog uzrasta, i razgovaraju sa njima o patnjama tinejdera. Ovo uzajamno
okretanje jednih od drugih predstavlja razvojno znaajan i, u sutini, zdrav proces
metamorfoze polja roditelj-dete.
Ponekad adolescent upadljivo dri roditelje u neznanju o tome ta radi. Njegove
prie o popodnevnim dogaajima postaju isprazne, manje deskriptivne i sa manje
konkretnih dogaaja: Bili smo kod Rika i zabavljali se. I on je moda bio, a moda i
nije bio, kod Rika. Moda je bio u trnom centru, ili se vozio okolo, ili je bio sa
devojkom. Postaje oigledno uznemiren kada se od njega trai da pria detalje,
shvatajui pitanje kao invaziju na nov i privatan posed. Ovaj ritual, kojim se
36

roditeljima ne dozvoljava da tano znaju ta radi, nije naprosto pokuaj da se

sakrije zabranjena aktivnost (mada je to u velikom broju sluajeva takoe deo
prie). Znaenje skrivanja je od sutinskog znaaja. Ono stvara tampon zonu
roditeljskog neznanja, neku vrstu ograde iza koje se moe odigravati pojaan
doivljaj selfa. Skrivanje i davanje pogrenih informacija slui da razori i smanji polje
sila veze izmeu deteta i roditelja. Zabranjene aktivnosti, ponekad, slue kao
izgovor za stvaranje ove tampon zone. ak i adolescenti koji se ne bave zabranjem
aktivnostima, ponekad, e namerno stvoriti uverenje da ine zabranjene stvari
iako se, zapravo, klone nevolje, a njihovi su roditelji fleksibilni i prihvatajui.
Roditelji bi me ubili da znaju je esto pogrean, ali razvojno vaan, mit za
separaciju adolescenta.
Zabranjena aktivnost je ritual separacije poznat terapeutima koji kliniki rade
sa adolescentima. Nai klijenti ignoriu, zaobilaze, preskau i kre pravila. Oni
preziru autoritete i ukljuuju se u ponaanja koja ni jedna odrasla osoba ne bi
oprostila. Autodestruktivna priroda takvog ponaanja je bolno jasna kliniaru, ali
uspeno prolaenje kroz period adolescencije, obino, karakterie ritual odvajanja
praen zabranjenim aktivnostima. Drugim reima, zabranjena aktivnost je deo
subkulturalnog identiteta adolescenata, u naem drutvu.
Upotreba droga i alkohola su primeri par exellance zabranjenih aktivnosti, koje
slue pojaanju iskustva granice izmeu sebe i porodice, ili miljea detinjstva.
Priblino 80% adolescenata do osamnaeste godine eksperimentie sa alkoholom.
Za neke od njih e alkohol postati opasan nain suoavanja sa ivotnim situacijama.
Priblino 15-20% njih e upotrebljavati alkohol na nain koji moe da ugrozi njihovo
prilagoavanje odraslom ivotu, dobijajui dijagnozu zloupotrebe psihoaktivnih
supstanci ili zavisnosti. Za ostalih 60-65% eksperimentisanje alkoholom ispunjava
ritualnu funkciju zabranjene aktivnosti, a njegov znaaj obezbeuje, delom, i
injenica da je on znatno van dozvoljnih granica koje postavljaju odrasli (naroito
roditelji). Alkohol ih nosi van granica poznatih mapa, u neoznaena podruja, te
razdvajanje sebe od roditelja prerasta iz elje u injenicu.
Primetna promena u fenomenologiji adolescenta je to da se porodica,
povremeno, doivljava kao sputavanje neto zasebno i odvojeno, to stoji na
putu. Uloga porodice u pruanju podrke i neophodnog okvira za ivot moe, u
jednom momentu, biti degradirana na pozadinu iskustva, tako da se, vrlo lako,
moe ignorisati. Veina tinejdera, ak i oni koji se otvoreno bune protiv roditeljskog
uticaja, snano reaguju kada je podrka porodice, na bilo koji nain, ometena.
Razvod, gubitak posla jednog roditelja, ili ponovno stupanje roditelja samca u brak
predstavljaju uobiajene primere. Meutim, ova funkcija podrke, koju porodica
ima, esto se negira ili joj se ne pridaje znaaj, naroito kada je re o deacima,
dok se suprotna slika porodice, kao prepreke, pojaava ponekad do apsurda. Ovo
posebno vai za mlae adolescente koji se snano angauju oko ograniavanja sebe
u odnosu na porodicu, bez obraanja panje na taan pristup stvarnosti. Nije
neobino, meu trinaestogodinjacima, da bez imalo oseaja da preuveliavaju
stvari, govore kako bi mogli da ive sasvim nezavisno, bez ikakve podrke roditelja,
samo kada bi bili u prilici, kada bi im se pruila ansa.
Razvojno znaenje navedenog distanciranja je u stvaranju doivljaja granice
izmeu adolescenta i njegovih roditelja. Gravitaciono privlaenje roditeljske
orbite, meutim, nije sastvaljeno samo od ovih delova (zajednikih obroka,
razmena informacija, nametanja pravila i ogranienja). Interpersonalno polje sila
37

je znatno suptilnije i, istovremeno, znatno monije: adolescentu je stalo do toga

ta roditelji misle o njemu. Suvie mu je stalo, da bi mogao postati nezavistan lan
u velikom svetu. Razvojni zadatak uenja da se oslanja na sopstvene snage i
delovanje, na sopstveno odobravanje i neodobravanje pojava (ukljuujui
sopstveno ponaanje), moe se postii samo ako se izbrie kako stvarna, tako i
zamiljena mo roditelja.
Drugi znaajan izraz kreiranja granice je doivljaj jaza meu generacijama, o
kojem govori veina adolescenata. Jaz je naroito upadljiv kada se adolescent nae
u krizi, ili mu je potrebna podrka npr. kada ona ili on postanu rtva zlostavljanja
vrnjaka. Nije retko da se neki mladi bukvalno plae za ivot, zato to ih je neki
predator oznaio kao plen, ali se, pritom, oseaju toliko odvojenim od sveta
odraslih da traenje intervencije odraslih uopte ne sagledavaju kao opciju.
Odraslima je teko da shvate intenzitet ovog iskustva. Imao sam klijente koji su
bili spremni da izvre samoubistvo, ali ne i da o svojoj situaciji govore sa
odraslima. Ovo iskutvo jaza, i akutna oseanja koja ga prate, odraavaju
egzistencijalnu i razvojnu realnost u pozadini adolescencije. Adolescenti se, esto,
oseaju izolovano i usamljeno, ne zato to su neurotini, i ne nuno zato to im je
podrka nedostupna, ve zato to je njihova separacija postala injenica ivota,
organizujui princip iskustvenog polja. To postaje datost i imperativ. To je
istovremeno oslobaajue i zastraujue. Granice, koje se pojavljuju, odreuju self
koji se pojavljuje. Psiholoko odvajanje od porodinog polja otvara prostor koji je
delikatan i fascinantan, ali istovremeno osamljuje i stvara jaz u odnosu prema
drugima. Sa stvaranjem i jaanjem granica, pripadanje detinjstva oseaj osobe da
je deo neega ireg suprotstavljen je jednakovrednoj i suprotnoj istini.
Adolescent je sam.
Izdvajanje iz ireg sveta odraslih: Izvan postojeeg porodinog polja,
adolescenti se, takoe, angauju na zadatku diferenciranja sebe od sveta odraslih
u celini. Tipino, ova pozornica nije ni izbliza tako odreena kao porodino polje,
ali je ipak od izuzetnog znaaja za isprobavanje i testiranje novih granica u
iskustvu selfa.
Nain oblaenja i pojava su, verovatno, najoigledniji izraz ovog poduhvata.
Petnaestogodinja Keri je dobar primer. Oblaila se uglavnom u crno, a njen ru je
bio ili crn ili okantno crven. Obrijala je jednu stranu glave, a ostatak kose je
obojila u belo i prebacila preko lica. Za razliku od veine pankera, bila je izuzetno
dobar ak i otvoreno je cenila i uivala u kolskom radu i uenju. Ipak, oboavala je
da se ali na odrasle koji je ne prihavataju, priajui o ljudima u prodavnici koji se
okreu da bi je videli, odmahujui glavom. U koli bi nastavnici, uvek, u poetku
izbegavali da sa njom stupe u interakciju, sve dok ne bi otkrili njen okretan um.
Porodica iz koje je Keri poticala bila je velika i, iako je u tome uivala tokom
detinjstva, sada je bliskost smatrala neprijatnom. Njen izgled je funkcionisao kao
ograda i omoguavao joj da kontrolie vrata. Njena odea, koja je izazivala
predvidljivo distanciranje i osudu od strane odraslih, omoguavala joj je da odrava
kritiki, odbacujui (razgraniavajui) stav.
Najvei deo izgleda adolescenata - iji pojavni identitet i sklonosti izazivaju
zbunjenost i glasno uenje meu odralima zapravo je u funkciji stvaranja
iskustva razliitosti ili granice. On definie i identifikuje prelaznu kulturu, nain
organizovanja ponaanja i pristupanja realnosti. Primera ima svuda oko nas: na
38

omotima ploa, na zidovima iaranim grafitima, u preferiranoj literaturi, muzici,

nainu izraavanja itd. Razmotrimo upotrebu seksualnosti u govoru. Svako ko je
imao priliku da sedi kraj grupe tinejdera u bioskopu ili pozoritu ili fudbalskoj
utakmici, zna tano o emu govorim. Nain govora odraslih podrazumeva da je
vulgarno, ili u najmanju ruku neprikladno, u drutvu osoba oba pola koristiti
psovke ili govoriti o seksu, ili praviti masne ale, to je oduvek tipino za
adolescente. Seam se da sam se guio od smeha kada je moja baka poelela mom
bratu i njegovoj nevesti, poetkom sedamdesetih, dugo i lepo meusobno
optenje. Smrtno bi je pogodilo da je shvatila znaenje koje smo ovom izrazu
pridavali. Ali meu mojim vrnjacima nikome ne bi palo na pamet da kae jebi se
ili popui, a ja sam nedavno uo razgovor grupe tinejdera, koja je sasvim
pristojno izgledala i upotrebljavala ovakve izraze. Sasvim se jasni seam da je moj
doivljaj jaza meu generacijama, u trenutku, bio veoma snaan. I upravo to je
svrha navedenog ponaanja. Opet treba naglasiti da se ne moe pogreiti u
pogledu funkcije takvog ponaanja da se radvoji kultura prelaznog doba od doba
detinjstva i od sveta odraslih, doputajui tom periodu da slui kao hranljiv milje za
stvaranje nezavisnog, reorganizovanog selfa.
Tinejderi, ponekad, stvaraju iskustvo granice na naine koji odrasli smatraju
neprijateljskim ili napadakim. Pre dosta godina sam radio sa klijentom na
ambulantnom leenju u klinici za mentalno zdravlje pri Katolikoj bolnici. Na
alteru je radila simpatina starija opatica, obuena na tradicionalan nain,
karakteristian za red kojem je pripadala - u belo. Jedan sedamnaestogodinji
klijent bi esto uvlaio sestru u neprijatnu raspravu o dehumanizirajuim efektima
uniformi. Pri tome, njegova lina uniforma je bila majica koju je pobono nosio
tokom zakazanih susreta. Velikim slovima je pisalo: Harli je najbolji. Jebite se
ostali. Kada sam ga upitao ta misli kakav efekat natpis izaziva u odraslima, a
naroito kakav utisak ostavlja na starije kaluerice, jednostavno je odgovorio: To
je njihov problem.
Ponaanje stvaranja granica nije ogranieno samo na ovakve vidove
odigravanja. Ono obuhvata irok spektar iskustava i ponaanja i moe biti vrlo
suptilno, kao i drsko. Jedan izraz ograniavanja sebe noe biti i ljubav prema
apsurdu. Pre nekoliko godina sedeo sam sa sinom i kerkom, koji su tada bili
adolescenti, i gledao TV ou Davida Lettermana. U jednom asu, on je izaao na
scenu nosei odelo prekriveno Velkroovim udicama. Na suprotnom zidu su bile
Velkroove petlje. Uz punu ceremonijalnu dramatinost, skoio je na malu
pozornicu i zabicio udicu prema petlji. Moj sin, koji je sedeo na manjoj stolici, pao
je na pod u napadu grevitog smeha, a moja erka, preadolescent, pogledala je
ekran na trenutak, okrenula se prema meni i rekla Ovo je glupo.
Naravno, postoje kognitivne razlike izmeu etrnaestogodinjaka i
dvanaestogodinjaka, koje nam omoguavaju da objasnimo zato adolescenti
shvataju
skriveni
smisao,
apsurd
i
apstraktne
neloginosti,
dok
dvanaestogodinjaci koji funkcioniu na nivou konkretnih operacija sagledavaju
apsurde dvodimenzionalno, kao gluposti. Ali razliiti odgovori adolescenata i
preadolescenata na apsurdan humor prevazilaze okvire samo kognitivnih razlika.
Razlika potie od irih, obuhvatnijih promena, od egzistencijalnih transformacija
koje lee u osnovi isto kognitivnih, afektivnih i interpersonalnih promena. Sklonost
adolescenta prema apsurdu pokazuje da je on otkrio granice zdravog razuma,

39

dakle, uobiajenu kognitivnu efikasnost naina miljenja i konstruisanja realnosti

odraslih.
Tokom adolescencije, u veoj meri nego tokom bilo koje druge razvojne faze,
kultura utie na individuu da organizuje znaenje na odren nain: da upotrebljava
valjano rasuivanje, da bude praktina i realistina, da podredi privatnu realnost
zahtevima stvarnog sveta, da zapone da planira odgovorno odraslo doba i sl.
To je konstatna i intenzivna poruka, unutar dananje kulture, za adolescente i,
dok su oni zaposleni apsorbovanjem ove poruke, oduevljeni su otkrivanjem
vlastitih parametara. Slino kao to poinju da relativizuju svoje porodino
iskustvo, izdvajajui se iz tog polja i sagledavajui ga u irem kontekstu, pri emu se
porodica i realnost unutar nje doivljavaju kao okvir, tako poinju da doivljavaju
zdravorazumsko rasuivanje samo kao misaoni okvir. I tako, ba kao to
adolescent poinje da organizuje self koji prevazilazi porodini okvir, takoe uiva u
organizovanju kognitivnih iskustava koja prevazilaze granice zdravog razuma.
Iskustvo granice je ono to je, u sutini, primamljivo.
Neke izvanredne primere zaljubljenosti adolescenata u humor, dao je Richard
Hawley, koji pie: Poto je kola tako ozbiljna, spas lei u humoru: ne u uglaenom
humoru, ne u klieiranim pozama preuzetim iz TV programa ili od ostatka
komercijalne kulture, ve instinktivan, spontan humor, ponekad arhaian impuls da
se sve negira, da se svemu oduzme ozbiljnost, da se uspostavi alternativan sistem
u kojem vlada apsurd (1993., str. 56-57).
Hawley, koji je proveo ivot radei sa deacima u adolescenciji, izuzetan je i
pronicljiv antropolog kulture adolescenata. Njegove opservacije ponaanja mladih
su prodorne i instruktivne. On nudi sledei primer, iz svog bogatog iskustva u
poduavanju, koji govori o funkciji stvaranja granice i ulozi apsurda, povezanoj sa
njom. etiri mladia, u koli u kojoj je Hawley poduavao, svaki od njih pomalo
udan na svoj nain, saraivala su prilikom objavljivanja neslubenih kolskih
novina. Nazvali su ih Glas sira. List je bio tampan u neredovnim terminima, to
je znailo da bi jedina kopija bila uglavljena na oglasnu tablu. Hawley kae: Iz
nekog razloga inilo se da svi u koli, ak i nastavnici, itaju list. To je bilo utoliko
udnije to lanci nisu imali nikakav smisao, osim moda za lanove grupe ije su
interne ale i privatna znaenja bili, bez sumnje, ukljueni u tekst (str.58-59).
Ono to je usledilo, bilo je lako predvideti. Uprava je bezrazlono postala uverena
da deaci neto smiljaju, upravo zato to tekst nije imao smisla. I to je tekst bio
besmisleniji, uenici su ga smatrali smenijim. Dogodilo se da je jedan od
nastavnika otkrio, ili bolje reeno, naao da se jedan deo teksta odnosi na njega.
To, prema Hawleyu, nije bilo realno, ali je izazvalo dramatian ou nastup
nastavnika koji je pocepao list sa oglasne table, pred gomilom italaca, i usitnio
ga na komadie. Kao to se moglo i oekivati, ovo je izazvalo izrugivanje i mnogo
ozbiljnijih osoba, nego to je skup studenata. Izdavai, simulirajui zbunjenost i
nevericu, sproveli su ekstenzivno istraivanje razloga za nastavnikovo udno,
agresivno ponaanje, napisali nekoliko ozbiljnih pisama kolskim novinama, itd., a
sve te aktivnosti su prikrivale lino prigueno zadovoljstvo i veselje zbog
apsurdnosti cele situacije. Lepota Hawleyeve prie je u tome to naglaava
razvojni i psiholoki kontekst afiniteta adolescenata prema apsurdu naime,
odvajanje, ragraniavanje sopstvene kulture od kulture odraslih, ali i otpoinjanje
poduhvata kreiranja znaenja.

40

Granice unutar kulture vrnjaka: Istovremeno sa odvajanjem adolescenata od

odraslih, javljaju se i diferencirajue granice meu samim adolescentima. U ranoj
adolescenciji, napukline unutar adolescentne kulture razvijaju se du okosnica koje
razdvajaju mlade od njihovih roditelja i nastavnika. Uenici sedmog razreda
najee se diferenciraju na one koji su jo uvek ukorenjeni u svet odraslih i one
koji se angauju u pokuajima da se uklone uticaji odraslih. Moda je najjasniji
primer razvoja heteroseksualnih intersovanja u ranoj adolescenciji. Devojice koje
su bile popularne i socijalno uspene, u estom razredu esto gube status ako
zaostaju, u odnosu na vrnjake, u pogledu interesovanja za deake. Tada mogu
delovati detinjasto svojim vrnjacima. Nastavnik sedmog razreda mi je rekao da
se, tokom ekskurzije, devojice odvajaju u grupe koje ine one koje su ponele sa
sobom pliane igrake i one koje su ponele asopis Sedamnaestogodinjaci.
Obino oko trinaeste, tinejderi poinju da se identifikuju sa odreenim
grupama ili druinama, a manje sa odreenim pojedinanim prijateljima. Brza,
inteligentna deca, treberi, poinju da se izdvajaju kao delovi vrnjake grupe. Do
sredinje faze adolescencije, socijalna topografija vrnjake kulture postaje
bogato diferencirana. Postoje pametnjakovii, pankeri, metalci, rokeri, gubitnici,
ozloglaeni, minkeri, krelci itd. Zanimljivo je da se pojedini adolescent
identifikuje, esto, sa vie razliitih grupa, koristei raznoliku socijalnu topografiju
da bi smislio lini recept identifikacija. Tipina tvrdnja petnaestogodinjaka, kojeg
pitate kako bi sebe locirao u socijalnoj sredini, glasi: Druim se sa sportistima i
metalcima, a nekoliko mojih drugova su pametnjakovii, ali ne pripadam sasvim ni
jednoj od ovih grupa. Sutina nije u tome da se pojedinci odvajaju u odreene
grupe, ve u tome da opaanje vrnjakog socijalnog polja podlee bogatoj
diverzifikaciji, koja svedoi o reorganizaciji iskustva adolescenata.
2) GRANICE KAO SREDSTVO POVEZIVANJA
Adolescentni procesi razgraniavanja od sveta odraslih, stvaranja
fenomenolokog doivljaja odvojenosti i autonomije, u slubi su povezivanja sa tim
svetom, ali na potpuniji, ivotniji, snaniji nain. Kontakt, kao to sam istakao, je
dvosmeran proces, nain povezivanja koji uspostavlja odvojenost i povezanost u
isti mah. Granica separacije u adolescenciji, drugim reima, slui naposletku da
podri angaovanje mladog oveka u svetu odraslih, ali kao osnaenog, relativno
ravnopravnog uesnika.
Postoje polne razlike u nainu na koji se odvija proces separacije i povezivanja.
ivo se seam transformacija kroz koje su prolazila moja deca i njihovi prijatelji.
Kada bi njihovi prijatelji dolazili u posetu, prolazili bi kroz kuhinju na putu ka
privatnijim delovima kue, pri tome sreui mene i moju suprugu. U dvanaestoj i
trinaestoj, prijatelji mog sina bi prolazili ozareni osmehom, ljubazno odgovarajui
na pitanja i opaske koje bi smo im uputili. U etrnaestoj, ova slika se dramatino
izmenila. Prolazili su pognute glave, oiju upravljenih u stranu, mrmljajui kada bi
im se direktno obratili, ali u svakom sluaju, nastojali su da to bre prou kroz
kuhinju. U sedamnaestoj su zauzeli nov stav. Glavu su drali gore, na licu bi obino
bio oprezan i (u neku ruku) samopouzdan smeak, dok bi esto pruali ruku radi
rukovanja, i pozdravljali nas na nain starih poznanika, uz pitanje: Zdravo
gospodine McConville. Kako vaa partija golfa?.
41

Sa prijateljima moje erke, etnja kroz kuhinju je tekla neto drugaije. Nije bilo
trenutaka okretanja pogleda u stranu i udnog stidljivog izbegavanja, ve samo
prijateljski razgovori, koji su se s vremenom sve vie irili, pa je do sedamnaeste
godine izgledalo da su prijatelji nae erke, takoe, postali i nai prijatelji, pa ih je
moja ker morala povremeno prekidati u kuhinjskim razgovorima, koji su se tako
lako razvijali. Trud koji devojke u adolescenciji ulau da bi zadrale i razvile svoje
veze, lepo su opisali Carol Gilligan i njene kolege (Gilligan, 1982., Gilligan, Lyons
and Hammer, 1990.). Mnogo vie nego deaci u adolescenciji, devojice nastoje
da ouvaju svoj doivljaj povezanosti, posebno u odnosu na majku, ak i kada
proiruju iskustvo selfa preko restriktivnih granica uobiajenih u detinjstvu. Deaci
se, obino, zadovolje time to eksperimentiu sa promenama, te zadravaju za
sebe ove eksperimente, krijui ih od roditelja. Devojice su sklonije da otvoreno
govore o eksperimentima i iskustvima, kao i da trae prihvatanje i odobravanje,
ovih promena, unutar postojeih odnosa (Rish,1990.).
Setio sam se Lesli, esnaestogodinjakinje, koja je traila od roditelja da je
dovedu na terapiju. Kada sam ostao sam sa njom, izjavila je kako namerava moje
usluge da iskoristi kao nain da navede roditelje da prihvate promene kroz koje
prolazi. Lesli je nedavno prespavala kod prijateljice, koja je bila kanjena zbog
upotrebe alkohola. Pokazalo se da Lesli nije naroito zainteresovana za pie, ali je
oseala, kao sutinski vano, da njeni roditelji u principu prihvate da je ona sada u
godinama kada upotreba alkohola postaje deo njenog ivota. Ona i njena majka su
beskonano raspravljale o tome, pre nego to je dola kod mene, i ni jedna se nije
pomakla ni milimetar. Na zajedniki rad, koji je ukljuio seriju od pet sastanaka
Lesli sa roditeljima, doveo je do reenja, na prilino zadovoljavajui nain ne zato
to je bilo koja strana promenila stav, ve stoga to su obe strane prihvatile
saznanje da e, od sada na dalje, biti tema o kojima se, prosto, nee moi saglasiti
(za razliku od onoga to se deavalo tokom Leslinog detinjstva), te da je to
sadanje stanje njihovih odnosa. Po meni, njihova debata se transformisala po
obliku i duhu, u razumnu diskusiju. Lesli je bila oduevljena rezultatom.
Devojke-adolescenti mogu da odre povezanost sa roditeljima, oiglednije nego
deaci u adolescenciji, naroito kroz svae i razgovore u kojima uestvuju, ali je
konani cilj, i mladia i devojaka, isti naime, da prorade granicu kontakta i,
zajedno sa njom, doivljaj selfa koji se pomalja. Da istaknem, pojava jedinstvenog
adolescentovog selfa je vrhunac proraivanja vanih odnosa. U nekim aspktima
ovo proraivanje naglaava dimenziju separacije-diferencijacije procesa kontakta,
u drugim aspektima naglaava (kao u Leslinom sluaju) negovanje novih oblika
uzajamnih odnosa. Svako da postoje razlike, kako u pogledu pola, tako i u pogledu
razliitih dimenzija kontakta i promena koje lee u pozadini.
Tradicionalna psihoanalitika razvojna teorija naglaava proces separacije kao
sutinsku temu adolescencije. Ako terapeut radi sa deacima, ovo je najee
tano. esto sam viao deake koji su se odluno odvajali od svojih majki, ponekad
(u razvedenim porodicama) odbijajui da ih viaju. Meutim, razvojni smisao
ovakvih separacija nije naprosto da se pobegne, da se izbegne preplavljujui
regresivan nagon ka infantilnoj zavisnosti (Blos, 1979., str.147). Cilj je, takoe,
da se stvori nova mogunost uspostavljanja kontakta, koja izaziva promene u
odnosu, i kod roditelj i kod deteta. Kod Roberta, esnaestogodinjaka, odvratnost
prema majci, kao i elja da od nje pobegne, nestali su im se njegova majka
prikljuila nastojanjima da se reorganizuje njihovo polje. Ona je to postigla
42

usklaujui svoja oekivanja sa ponaanjem i alei zbog gubitka sopstvenog deijeg

selfa. A Robert, poto je nauio kako da se povue od svoje majke, poto je taj
obrazac ponaanja postao stabilan deo njegovog repertoara kontakta, opustio se i
rezimirao njihov odnos, na neto drugaijoj osnovi.
Drugi deak, petnaestogodinji Teri, ostao je zarobljen gotovo tri godine u
odbijanju da stupi u kontakt sa svojom majkom, to je bila posledica injenice da
je celokupan posao morao da obavi sam. U etrnaestoj je Teri bukvalno pobegao
od majke i otiao da ivi sa ocem. Izbegavao je majku na svaki mogui nain, jer nije
mogao da otkrije kako da bude sa njom, a da se ne osea kao dete. Kada sam je
pozvao da doe na nekoliko seansi, on je izgubio sposobnost da kae svoje
miljenje i zadri svoj stav, zapadajui u deiju poziciju pasivnosti i krivice. Mnogo
kasnije, kada je uao u ozbiljnu vezu sa devojkom, dozvolio je sebi kontakt sa
majkom. Njegova majka je tvrdoglavo odbijala da prizna da je Terijeva
nelagodnost povezana sa nekim aspektima njenog ponaanja (njen tepajui ton,
insistiranje da ga dodirne) i da je realna. Terijevo udaljavanje od majke moe se
shvatiti, na najbolji nain, ne kao pokuaj da se prekine odnos, ve da se odnos
izmeni, da se stvore novi oblici kontakta, da se stvori, u veoj meri, diferencirana
veza koja moe da podnese promene tokom razvoja. Psihoanalitiko shvatanje tog
razvoja bi se prvenstveno baziralo na buenju Terijevog libida i straha od
regresivne zavisnosti. Ali ovo objanjenje bi vredelo samo za ogranien deo
razvojnog polja. Terijeva majka je bila, bar isto koliko i on, promenjena pojavom
devojke. Tokom procesa jaanja granica menjaju se i adolescent i roditelji. Polje
je ono koje treba da se izbori sa regresivnim tenjama, a ne sam i ne samo
adolescent.

IV Poglavlje
PREUZIMANJE VLASTI NAD SELFOM
Self adolescenta izrasta na konkretnom nivou, dok dete poinje da usvaja
senzorna iskustva na nov nain. Ono poinje da preuzima vlast nad sopstvenim
iskustvom, tj. poinje da doivljava vid, sluh, miris i dodir, u veoj meri, kao svoje.

43

Svaka porodica, namerno ili nenamerno, ui decu odreenom pogledu na

stvarnost. Neto od toga postaje oigledno u trenutku kada deca prenose
predrasude i vrednosti, koje se tiu sveta u celini. Ali, na suptilnijem nivou,
roditelji takoe prenose nain organizovanja i definisanjam kako unutar, tako i
van, porodine realnosti. Nain na koji oni vide dete, bilo da to eksplicitno
izraavaju ili ne, uobliava nain na koji dete vidi sebe. Nadalje, nain na koji oni
vide sebe, u velikoj meri, odreuje nain na koji ih dete opaa. Ali, kako se
iskustveno polje adolescenta iri, kako se diferencira, ove naviknute i neispitane
proporcije prestaju da se doivljavaju kao objektivna stvarnost. Dok adolescent
poinje da stvara sopstveno gledite, otkriva da mnogo od onoga to je uzimao
zdravo za gotovo, zapravo, potie od tuih stavova, i postaje svestan da njegovi
opaaji ne moraju uvek da koicidiraju porodinoj realnosti.
PRIHVATANJE SENZORNOG ISKUSTVA
Adolescent poinje, vrlo realno, da doivljava vlasnitvo nad senzornim
iskustvom. Poinje da gleda stvari svojim oima. Poinje da zapaa stvari koje su tu
bile oduvek, ali koje nije doivljavao kao perceptivne figure, ili ih nije formulisao
kao opservacije ili miljenje. Ono to je upadljivo je da adolescent poinje da vidi
svoje roditelje na nain na kojih ih ranije nije sagledavao. Od trinaestogodinjaka
na terapiji, esto sam sluao da su otkrili da im je roditelj alokoholiar, ili da je
neveran i neiskren. Adolescent prestaje da prima realnost kako propovedaju
odrasli, te poinje da opaa oigledno. Ukoliko je to oigledno sve vreme opaao,
sada ga jasnije postavlja u fokus i zadrava ga u fokusu, tako da je dostupno
refleksiji i konverzaciji. On npr. opaa da su odrasli nekada prilino neodreeni.
Moda je to znao i oseao ranije, ali sada to opaa kao realnost.
Seam se Dejmsa, kompulzivnog, vrsto kontrolisanog deaka od etrnaest
godina, iji su rituali imali kvalitet pasivno-agresivnog ponaanja, koje je, pre
svega, bilo upravljeno na majku i sestru. Dejms je bio ulizica. Nije bio svestan
svog besa ili znaenja mnogih operacija koje je preduzimao da bi ga kontrolisao:
stisnute, uspravne figure ili navike da ruke vrsto dri u krilu, te mnogih manjih
rituala koji su drali potencijalnu asertivnost u tajnosti. Ono ega je Dejms bio
svestan, ili bar ono to je mogao da formulie, bilo je da je njegova porodica fina,
a da sa njim sigurno neto nije u redu. Ovaj stav su izrazili i njegovi roditelji, kada
su prvi put doli na konsultacije, i, iako mi to nikada nisu sasvim jasno rekli, njihov
stav je uobliio njegov. Posle mnogo seansi, posle mnogo meseci provedenih na
terapiji, Dejmsova sposobnost da sagledava svoju porodicu postepeno se poveala.
Poeo je da sagledava naine na koje je njegova sestra njime manipulisala (ili
kako je on rekao, kako ga je kontrolisala). Ubrzo potom, poeo je da uoava
kako je njeno ponaanje delimino odgovor na insistiranje majke da ih sve
kontrolie. Ova slika o porodici, njenim lanovima i dinamici, osvanula je pred njim
kao prizor kroz jutarnju maglu u bledim, tek naznaenim crtama u poetku, a
zatim sa sve veom jasnoom i sa sve vie detalja, kako je vreme odmicalo.
Mlaa deca opaaju karakterne crte svojih roditelja vie kinestetiki, nego
kognitivno. Oni oseaju posledice rigidnosti roditelja, ili potrebe roditelja da
nekome bude potreban. Fenomenoloki, karakter roditelja je milje za psihu
deteta, okolina koja uobliava utoliko jae ukoliko je manje uoljiva. Adolescent,
44

ipak, zato to poinje da razvija autentian (autorizovan) self izvan porodinog

miljea, poinje da gleda. On bukvalno poinje da upotrebljava oi i ui na naine
koji su bili implicitno obeshrabreni, pa ak i zabranjeni, a njegovi opaaji su, tim
pre, autentini. Ova pojava sopstvene perspektive, koja otkriva okolni svet sa vie
detalja i istine, postavlja osnovu za pojaanu svesnost o unutranjem ivotu, koji e
se razviti sa napretkom adolescencije. U tom trenutku, self najavljuje sebe kao
nain gledanja na stvari, kao psiholoki prostor sa kojeg se svet sagledava.
Roditelji esto oseaju promenu u svom odnosu sa decom. Ponekad, ak, mogu
osetiti trenutak kada dete akumulira dovoljno psihikog tereta da on postane
centar iskustva. Taj trenutak signalizira promenu u polju relacija, kada je dete
sposobno da sedi i gleda roditelje, da formulie opservacije i miljenja koja se
razlikuju od definicije realnosti odraslih. Jedan trinaestogodinjak mi je saoptio da
je ioznenada otkrio kako je ponaanje njegovog oca prema konobarici bila veba
sopstvene moi i vanosti: On se pravio vaan. Hteo je da svi vide kako je on
glavni. Takvi momenti znae veliku promenu u raspodeli moi u odnosu roditeljdete.
Kao to moe da potvrdi svaki nastavnik u osnovnoj koli, ovo je doba kada
deca mimikom i krikaturom skidaju odrasle, imitirajui njihovu gestikulaciju,
nain i sadraj govora, glumei ih jedni pred drugima, saoptavajui svoja nova
opaanja. Nastavnici ove uzrasne grupe, uoavaju koliko su paljivi istraivai postali
njihovi uenici. Jedna moja prijateljica, koja predaje istoriju u prvom srednje,
primetila je da su uenici jednog dana bili naroito uznemireni i razdraljivi. Tokom
dana, primetila je ovo ponaanje u svakom narednom razredu. Konano, pred kraj
radnog vremena, upitala je jednu devojicu u emu je stvar, a ova joj je prinala
zastraujuu istinu: jedan beli konac, koji je visio sa njene suknje na kakljiv nain,
fascinirao je itav razred tokom dana. Ovo oteenje i injenica da su ga primetili,
drala je njihovu panju i dominirala poljem njihovog kolektivnog iskustva, najvei
deo dana.
Naravno, adolescenti poinju da sagledavaju sebe i svoje vrnjake sa
mikroskopskom jasnoom i, esto, govore o tome kako se oseaju providno u
prisustvu drugih. Oni opaaju boju koe, dlake na licu, oblik glave, duinu nogu,
veliinu bradavica, boju odee. Zapaaju parfeme, boju glasa, pokrete oima,
oputenost ili rigidnost telesnog stava, itd. Oni prilaze irokom, novom domenu
perceptivne realnosti, a njegov razvoj odraava istovremeno cvetanje senzornog
iskustva, kao i prisvajanje senzornog iskustva u funkciji instrumenta selfa.
Fenomen prisvajanja se javlja kroz spektar ula. Adolescenti prisvajaju
sposobnost sluanja, delom kroz pojaano interesovanje za muziku, koje tipino
redefinie ili rafinira njihove ranije, preadolescentne preferencije. esto se razvija
dosta specifian muziki ukus, sa kojim se samosvesno identifikuje. Mada sa take
gledita odraslih ne moraju biti originalni, kao takvi se doivljavaju od strane
adolescenta, jer su izabrani a ne introjektovani, to je u tom momentu najvanije.
U celini, adolescenti se identifikuju sa vlastitim ukusom, na nain na koji to ne
ine mlaa deca. Ukus postaje nain saznavanja selfa. Mnogo pre kristalizacije
identiteta u svetu odraslih, na nain koji opisuje Erikson (1959.), zaeci mogue
celine se javljaju u formi preliminarne konstelacije senzornih identifikacija. Vrsta
cigareta, obua, odea, omiljena brza hrana se odabiraju. Jedna vrsta caruje, dok
druga zaudara, a sve u svrhu ocrtavanja i odreivanja novog adolescentovog
doivljaja sebe. U najveem broju sluajeva, nije vaan sadraj izbora, jer se on moe
45

preko noi promeniti. Proces biranja pojaava i ini stvarnom vlast adolescenta nad
senzornim iskustvom.
PRISVAJANJE FUNKCIJA SELFA
Ako je adolescencija period preuzimanja vlasti nad selfom, onda je
najkonkretniji izraz toga, upravo, organizovanje kontakta sa svetom na nov i liniji
nain. Prisvajanje selfa znai prisvajanje funkcija, kojima pridajemo znaenje
sopstvenom iskustvu.
Crocker (1988.) je istakao da se ovaj proces ne javlja samo na specifinom
nivou senzorne svesnosti, u odluujuim momentima iskustva, ve takoe, na irem
nivou, u organizovanju line istorije i pogleda na svet. Jedna od sutinski najvanijih
sposobnosti selfa je funkcija sinteze, sposobnost da samemo ire kontekste
naeg iskustva u relativno organizovane celine. Crocker pie: Ova spontana i
neizbena aktivnost organizovanja iskustva u temporalnu celinu, pri emu postoji
pristup kompleksnoj celini prolosti kroz memoriju, kao i sposobnost da se
budunost anticipira kroz imaginaciju, na osnovu proliog iskustva, predstavlja
posledicu funkcije sinteze. Taj doivljaj linog identiteta je vaan rezultat toga da
self pripisuje sva vlastita iskustva sebi (str.106). Autor nastavlja dalje tvrdei da je
funkcija sinteze ono to omoguuje doivljaj da je svako od nas vlasnik sopstvenog
iskustva,neospornog doivljaja da su ovo MOJA iskustva, da je ovo MOJ ivot
(str.107). Usvajanje ove sposobnosti, sintetiue funkcije selfa, jedna je od
definiuih karakteristika adolescentnog razvoja. Njena pojava je znak udaljavanja
od introjekcije kao osnovnog naina kreiranja i organizovanja znaenja u svetu.
Adolescent pokazuje tu promenu na bezbroj naina. Veina poinje da opaa
svoje porodice kao neto odvojeno od sebe. Oni, naravno, ostaju vezani na mnogo
naina za porodini kontekst, ali takoe poinju da sagledavaju taj kontekst, da ga
perceptivno dre na dohvat ruke i da identifikuju njegove figuralne sadraje.
Adolescenti vie nisu tek puki stanovnici porodinog polja. Kada ih na terapiji
pitate da priaju o svojoj porodici, sposobni su da to uine, ma kako da je njihov
opis manjkav ili subjektivan. Kada adolescent odgovori na ovakav zahtev
zbunjenim pogledom ili ne shvatajui ta se od njega trai, to je uvek vaan znak
nedovoljno sazrele diferencijacije.
Ponekad je nain na koji adolescent reorganizuje porodino iskustvo
iznenauju i odraava dramatinu, samostvorenu reinterpretaciju porodine
realnosti. Jedna etrnaestogodinjakinja, Tammy, prola je kroz ono to su njeni
roditelji nazvali promenom u linosti u roku od godinu dana. Spolja gledano,
radilo se o tipinoj adolescentnoj metamorfozi. Tammy je prestala da se interesuje
za kolu, a svoj izgled je promenila tako da deluje cool. Nosila je farmerke i konu
jaknu, upadljivu minku, ravnu kosu koju je stavljala iza uiju. Njeni roditelji su
opisali odgovarajuu bihejvioralne promene kod kue. Postala je ljuta i svadljiva,
govorei o porodici kao o gomili seronja i odbijajui da uestvuje u porodinim
poslovima. ak je odbijala da se njeno rublje mea i pere sa rubljem ostalih lanova
porodice. Postajala je besna kad god bi osetila da roditelji napadaju njene granice,
ak i na najbezazleniji mogui nain.
Tammyni roditelji su bili u braku esnaest godina. Majka je ve bila jednom
udata i razvedena pre njenog roenja. Iz prvog braka je imala
46

devetnaestogodinju erku, koja je ivela sa porodicom. Tammin otac, osetljiv i

paljiv ovek, zadrao je aktivan, brian stav sa svojim roditeljima, koji su ve zali u
godine i bili slabog zdravlja. Tana istorija dinamike ovog braka i porodice bila je
pomalo neodreena, ali nekoliko stvari je bilo jasno. Oeva vezanost za sopstvene
roditelje inila je da se supruga osea ostavljenom po strani, to je kompenzovala
stvarajui vrstu vezu sa erkom iz prvog braka. Posledica je bila ta da pod krinkom
porodice koja funkcionie adekvatno, ivotom kojem se nita ne moe zameriti (nije
bilo problema tokom Tamminog detinjstva), zapravo su postojale dve porodice
spojene u jednu.
Tamina majka mi je delovala depresivno sa pognutim ramenima, zgrbljenim
stavom i niskim energetskim nivoom, iako je tvrdila da nije depresivnija od bilo
koga drugog. Tammin nain adaptacije porodici, tokom detinjstva, se sastojao u
tome da bude to je mogue ljubaznija. Bila je slatko dete, prema opisu roditelja,
neko ko nas je na neki nain zbliavao i nikada nije pravio probleme. Oseajui
primarnu preokupaciju roditelja drugim stvarima, Tammy je zadovoljavala
sopstvenu potrebu za posebnom bliskou i oseanjem vanosti postajui dedina
mala devojica. I u ovoj porodici prikrivenih emocionalnih odanosti, deda je
stavio Tammy do znanja da mu je miljenica.
Kada je Tammy imala dvanaest godina, deda je umro. Njena baka je zapala u
depresiju, a lananom reakcijom, takoe, i njena majka i otac, iako niko nije bio
depresivan u meri da zatrai strunu pomo. Tammy je bila naputena u porodici
tunih, zauzetih ljudi. Nekoliko godina je nastavila da igra ulogu erke koja daje sve
od sebe da usrei ljude time to e biti najbolja mogua.
Kada je napunila etrnaest, negde oko doginjice dedine smrti, poela je da na
svoj ivot gleda novim oima. Doslovno, poela je da svoje iskustvo povezuje na
nov nain, i pred njom se iskristalisala sasvim drugaija porodina istorija i
realnost. Obrasci povezanosti i odanosti, koji su bili pozadina, sada su postali
figura u njenom iskustvu. Dok se to dogaalo, njen doivljaj da ne pripada ovoj
porodici, da u njoj nema svoje mesto, postao je aktuelan. Poela je da doivljava
majku kao odbacujuu i skloniju starijoj sestri. Otac joj je delovao kao slabi koji ne
moe da ispolji svoju snagu u porodici, delovao joj je kao odrastao mamin sin i
zbog toga ga je mrzela. Zakljuila je da ne pripada toj porodici i da niko nema
prava da joj govori ta da radi. Setila se mnogih trenutaka iz detinjstva kada su joj
bili potrebni panja i podrka roditelja, i (pored toga to je esto potiskivala svoje
potrebe, da ne bi stvorila probleme) sada je bila besna zbog nepristupanosti
svojih roditelja.
Tammyn nov nain sagledavanja svega, bio je ekstreman, ali svakako
uobiajen. Kod mnogih, moda i svih adolescenata koji se lee na klinici, sreemo
sline, moda samo manje dramatine, reinterpretacije ire slike roditelja,
porodice, sopstvenog mesta u svetu. Tammina pria, takoe, ilustruje neto to je
uobiajeno kod adolescenata, a to je bolan i uznemiruju ishod pojavljivanja
sposobnosti da, na taniji nain, sagledaju svet i roditelje. Idealizacija roditelja,
koja tokom detinjstva podrava oseanje sigurnosti i reda, poinje da se mrvi pred
oima adolescenta, I, kao u Tammynom sluaju, ova otkria su, najee, praena
oseanjem razoarenja i izdaje, kao i emocionalnim reakcijama tuge, bola i besa.

47

SINTEZA SELFA
Slino kao to poinje da organizuje znaenja svojih opaaja roditelja i
porodine istorije, te vrnjaka i odraslih, adolescent poinje da sintetizuje doivljaj
linog selfa. Ovaj razvoj predstavlja proces koji zapoinje intenzivnim
identifikovanjem i doivljajem posedovanja fragmenata, ili momenata iskustva, i
nesigurno raste tokom nekoliko godina. Iz naraslog polja iskustva (velika podruja
oseanja, motiva, elja, ciljeva, ideala, kao i opaaja koji ine adolescentovo iskustvo
selfa) i iz ogromnog sloaja delova iz celine selfa koji se pomalja, kao i od polariteta
koji poinju da organizuju ove konstituente, nastaje figura koju adolescent
identifikuje kao posedovanje selfa. Odnosno, poinje delikatan proces
organizovanja tog polja u strukture figura i pozadina, na poetku sporije i slabije.
Te strukture postavljaju u prvi plan ono to pripada selfu, a na periferiju ono to
mi ne pripada. Deo ovog procesa predstavlja i udaljavanje od odreenih delova
polja, uglavnom onih koji deluju detinjasto, ili suvie odraslo, ili nepoznato, ili
nedovoljno laskavo ukratko od svega to se ne doivljava kao Ja1.
Ovaj aspekt razvoja selfa, kada se odreene stvari prihvataju, a druge
odbacuju, iz polja vlastitog iskustva (ukljuivanje nekih delova dok se drugi
iskljuuju, uobliavanje selfa i ograniavanje od onoga to self sadri) je poseban,
posledian izraz rastue sposobnosti selfa da organizuje svoja iskustva tako to e
preuzeti na sebe funkcije, iji je ranije nosilac bila sredina. Ovaj prelazak sa
procesa sinteze koju vri okolina (introjekcija) na procese sinteze koje obavlja self
nije, nipoto, sve ili nita, niti proces koji se u potpunosti osvaja odjednom.
Adolescencija je doba, kao to znamo, koje je ozloglaeno po pitanju
konformisanja. Na povrini, moe se initi zahvalnim da se potee pitanje rastue
sposobnosti samoodreenja. Konfomisanje vrnjacima, ipak, se znatno razlikuje
od deije zavisnosti od porodice, naroito zbog toga to postoji izvestan stepen
izbora, ukljuen u odnose sa vrnjacima. Sigurno je da adolescenti doivljavaju
odreenu vrstu izbora i vlastitog aktiviteta u vrnjakoj grupi, koji se ne
doivljavaju u porodici. ak i mladi, koji odraslim posmatraima izgledaju kao da se
ropski konformiu grupi vrnjaka i od nje zavise, doivljavaju sebe kao samostalne
zbog toga to su sami odabrali da tako postupaju, pa postaju prilino defanzivni
ukoliko im se sugerie da podleu pritisku vrnjaka.
Fenomenoloki, funkcija sinteze koja se javlja moe se manifestovati kao rastua
svesnost adolescenta o tome ta je njegovo istinsko Ja, koje otro razlikuje od
odreenja sebe koja potiu od oekivanja ili atributa pripisanih od strane drugih.
Adolescenti o roditeljima ili drugim odraslim lanovima porodice mogu rei:Oni
misle da me poznaju, ali ne poznaju me. Pravo da se sami definiu postaje vana
U teoriji ge{talt terapije, self se odre|uje kao sistem kontakta organizma sa sredinom. (Perls,
Hefferline, Goodman, 1951.). Prema tome, ge{talt teoreti~ari su nagla{avali, jasno se razlikuju}i
od psihoanaliti~ki orijentisanih pisaca, da self treba definisati kao proces ostvarivanja kontakta,
radije nego kao hipoteti~ku strukturu koja postoji u organizmu (McLeod, 1993., Yontef 1993.). Ali
ge{taltisti~ka teorija je te`ila da zanemari ~injenicu da je derivat procesa kontakta izme|u sredine
i organizma do`ivljaj selfa, tj. struktura (ili ge{talt) koja se javlja u iskustvu i intuitivno se
identifikuje kao Ja (Ovaj do`ivljaj selfa je pre intrinzi~an, nego {to je verbalno uobli~en i Perls,
Hefferline i Goodman ga nazivaju li~no{}u /1951., str. 382/). Self je, drugim re~ima ujedno onaj
koji vr{i sintezu i onaj koji je sintetisan unutar polja iskustva. Neki fenomenolo{ki orijentisani
autori, naro~ito Straus (1963.) i Merleau-Ponty (1963.), naglasili su nereduktibilnu dvozna~nost
zna~enja pojma selfa, kao onog koji organizuje kontakt, i koji je i sam istovremeno organizovan
procesom kontakta.
1

48

tema za mnoge tinejdere, te e otro reagovati ako neko drugi pokua da definie
njihovu unutranju realnost. Ako roditelja kae:Danas mi deluje jako ljuto,
adolescent e se moda razbesneti to je roditelja tako drzak da mu kae kako se
osea. Ako roditelj primeti:Delovala si mi prilino depresivno u poslednje vreme,
adolescent moe odbiti ovakav opis i u poverenju rei prijateljima:Mrzim kada
pokuavaju da mi kau ta oseam i mislim. Ovo pravo na samo-definiciju
adolescent usvaja sa pojavom i razvojem funkcije sinteze, te on ili ona mogu
postati izrazito senzitivni na interakcije u kojima se ovo pravo ne potuje i ne
potvruje.
Pojava sposobnosti i dispozicije da adolescent identifikuje sebe jasno,
argumentuje doivljaj granice izmeu sebe i drugih. I dok je ovo u sutini proces
rasta i razvoja, ima bolne nuzefekte. Tamna strana tog rastueg procesa
samodefinisanja i pojaanog doivljaja posedovanja, koje ga prati, je oseanje
izolacije i usamljenosti, koje prevazilazi sve to je osoba iskusila u detinjstvu.
Drugim reima, adolescentov izotren i pojaan oseaj o tome Ko sam ja raste
paradoksalno, sve do intenzivnog oseanja da je nepoznat drugima. Otuda potie i
univerzalno kukanje adolescenata zbog toga to ih ne razumeju roditelji i
nastavnici, koje se javlja, naroito, onda kada postoji diskrepanca izmeu doivljaja
selfa i onoga to se kao feedback javlja iz okoline.
Sintetiui sopstvene identifikacije, self adolescenata kreira unutranje granice
izmeu svesnog i nesvesnog, Ego-sintonog i Ego-distonog, svesnog, potencijalno
svesnog i nesvesnog. U opaanju sredine se javljaju otroumna zapaanja, slepe
mrlje i projekcije. U sutini, self za adolescenta sintetie oseaj Ja i ne-Ja.
Zinker (1977.) opisujui intrapsihiki doivljaj sebe (selfa) pie: Unutranja
stvarnost oveka sastoji se od onih suprotnosti i karakteristika koje su Egosintone, ili prihvatljive svesnom delu osobe, i od onih koje su Egu strane, ili
neprihvatljive za self. Radije bih o sebi mislio da sam pametan nego glup, da sam
zahvalan nego da nisam, da sam nean a ne grub, ljubazan a ne okrutan (97 str.).
Jedan zadatak funkcije sinteze, drugim reima, je priznavanje, tj. nepriznvanje kao
svojih, odreenih aspekata selfa. Kao i svaki drugi organizujui proces, i ovaj stvara
dinamiku tenziju unutar polja koje se organizuje. Potrebna je energije da bi se
odvojio jedan aspekt vlastitog iskustva i odredio kao Ja i da bi se odrala granica,
diferencijacija od ireg polja potencijalnog doivljaja selfa.
Getaltistikim jezikom reeno, proces priznavanja selfa je sutinski vaan za
organizovanje polja potencijalnog doivljaja selfa, u terminima figure i pozadine.
Devojka-adolescent npr. moe da se identifikuje sa svojim interpersonalnim
vetinama, tvorei figuru od socijalnog, prijateljski raspoloenog, popularnog dela
sebe. Moe priznavati svoje zanimanje za stvaranje kontakata, i uivati da o sebi
misli kao o otvorenoj osobi. Moe, takoe, otvoreno da pria o tome koliko je vano
biti popularan meu vrnjacima. Njena soocijabilnost, tako, postaje deo naina na
koji ona sebe identifikuje, deo naina na koji saznaje ko je, te nain na koji
diferencira sebe od drugih. Istovremeno, njeno interesovanje za kolski rad i elja
da zadobije odobravanje nastavnika, moe prei u pozadinu iskustva, postajui
sakriven, podreen aspekt njenog novostvorenog sistema kontakata. Ako njeni
roditelji nisu entuzijasti u vezi tog novog identiteta, ako se ale da njen socijalni
ivot buja na raun kolskih obaveza, ona moe iskusiti bolno odvajanje od njih. Moe
rei da je ne razumeju, ili da pokuavaju da je pretvore u neto to ona nije. Moe
poeti da shvata vlastitu socijabilnost kao neto po emu se razlikuje od roditelja,
49

kao neto to doprinosi doivljaju granice sa njima. Dok poinje da integrie

sopstvenu socijabilnost i vetine kontakta, one e sticati figuralnu jasnost (i uskoro
relativnu stabilnost u getaltu koji ini njen doivljaj sebe). I, dok se njen doivljaj
sebe organizuje na ovakav nain, u jednom momentu e takvo stanje poeti da se
uzima zdravo za gotovo. Ono to je u poetku bila slaba, energijom odravana
figura iskustva, postepeno postaje deo pozadine, koji e pomoi da se da okvir i
kontekst novim figurama u doivljavanju selfa, koje se pojavljauju.
Druga strana ovog procesa je odricanje i odlaganje u pozadinu onoga to se
identifikuje kao strano selfu. Zapravo, odraslima koji kliniki rade sa
adolescentima, upravo odbijanje odreenih osobina kao svojih, ini se kao
znaajan fenomen. Mladi tinejderi, naroito, imaju istaknutu sposobnost
projektovanja neeljenih aspekata sebe, na druge, pa esto sagledavaju sebe kao
rtve, a druge smatraju odgovornim za ishode vlastitog ponaanja. Mladi iji je bes
eksplozivan, najee, odbijaju da vide svoju prgavu narav, lake im je, zbog
samopotovanja, da vide druge kao neprijateljski raspoloene ili provokativne.
Pretpostavimo npr. da je devojka propustila popodnevni razgovor sa tutorom i
provela vreme u razgovoru sa prijateljicom. Ona objanjava iznerviranoj majci da
je bila sa prijateljicom koja se posvaala sa drugom prijateljicom. Ali njena majka
jednostavno ne razume. Umesto razumevanja, daje joj lekciju o obavezama i
odgovornosti (Pristala si na tutorstvo, i dogovorili smo se za sastanke utorkom jer
je tebi tako bilo najzgodnije. Tvoja je odgovornost da stigne na ove sastanke).
Ker odgovara: Bila sam joj potrebna, a prijateljica mi je vanija od neke gospoe
do koje mi, ak, nije ni stalo. Trenutak kada devojka zaboravlja na sastanak,
mrskost prema njemu iako je od praktine vrednosti, vaan je zbog funkcije
utvrivanja doivljaja autonomne sposobnosti da strukturira sopstveni identitet.
Ona odbija da prizna zaboravnost i nesposobnost da se dri svojih obaveza, dok
pojaava doivljaj sebe kao lojalne prijateljice. Ovo identifikovanje sebe postaje
realno u asu kada zauzima svoj stav u svai sa majkom, u konkretnom
ponovnom razmatranju njihovog odnosa. Ona kae svojoj majci: Ja sam ono to
mislim da jesam, i trai da bude shvaena i prihvaena na osnovu toga.
PRIZNAVANJE SOPSTVENIH OSEANJA I IDENTITET
Sposobnost selfa da prizna, ili ne prizna, odreene osobine povezana je, ali ne i
identina, sa Eriksonovim pojmom Ego identiteta. Za Eriksona Ego identitet
predstavlja postepeno integrisanje svih identifikacija, koje u iskustvu karakterie
naraslo uverenje o sposobnosti osobe da odri unutranju istovetnost i
kontinuitet odgovara istovetnosti i kontinuitetu u shvatanju te osobe od strane
drugih"(1959., str.89,90). To je proces integrisanja, ili konfigurisanja, istorije
pojedinih identifikacija osobe u fleksibilnu i relativno stabilnu strukturu iskustva.
Erikson pozajmljuje od getaltistike teorije percepcije prilikom formiranja
koncepta identiteta, istiui da identitet konstituie celinu koja je razliita od
sume svojih delova (str.90). Identitet, kako ga definie Erikson, predstavlja
postignue adolescentnog doba, organizaciju selfa koja podrava aktivnosti
individue tokom ranog odraslog doba. Mi emo ovde, meutim, vie staviti
naglasak na razvoj procesa koji se odvija u osnovi, nego na specifinu sadrinu
ostvarenog identiteta.
50

Kristalizacija fleksibilnog identiteta tokom kasne adolescencije, ili u ranom

odraslom dobu, omoguena je pojavom funkcije sinteze tokom ranog perioda
adolescencije. U nekim sluajevima, rane identifikacije selfa mogu delovati samo
kao korisna priprema za ivot u odraslom dobu. Ali one su nepogreivo korisne.
Kada trinaestogodinjak poinje da misli o sebi kao o kompjuterskom arobnjaku,
koji je u stanju da impresionira prijatelje i privue panju nastavnika, on ne stvara
samo osnovu za ponos zbog intelektualnih osobina, koje e podrati akademsko
postignue i odreene mogunosti karijere. On, takoe, na nivou psiholokih
procesa uzgaja poetnu sposobnost da sebe definie, da kao figuru odredi neke
aspekte selfa, dok se diferencira od drugih.
Manje je prijatan primer deaka sa kojim sam radio terapiju. Ovaj deak je
razvio sposobnost da zabavlja drugove u razredu, da pri tome ne upadne u
nepriliku. Na asovima bi postavljao naizgled ozbiljna pitanja, koja su u sebi
skrivala veto upakovane tosove. Uenici bi se kikotali, dok bi nastavnik bio
zbunjen. Moj klijen se pravio da sa nastavnikom deli zbunjenost, povremeno se
pravei da ga uenici nerviraju svojim ponaanjem. U etiri oka, vrnjaci su ga
nazivali Brija, a on je uivao u svojoj podzemnoj reputaciji majstora u zbijanju
ala. Teko da je ovo osnova formiranja fleksibilnog identiteta, na osnovu sadraja
moe se pretpostaviti da nije. Ali, na nivou procesa, cvetala je sposobnost za
definisanje sebe, za prisvajanje kognitivnih i interpersonalnih vetina, na nain
koji je za njega bio prikladan i koji je definisao granicu kontakta sa vrnjacima i sa
svetom odraslih. ak i kod mlaih, ije je ponaanje oigledno autodestruktivno,
npr. u sluajevima adolescenta koji su lanovi ulinih bandi, ili narkosi, ili
borbeno neautoritativni moramo priznati da pozadinski proces izraava
esencijalni razvojni impuls: naime, impuls da se preuzme vlast nad selfom i da se
definiu njegove granice kontakta sa interpersonalnim svetom.
Tekoa koja prati mnoge adolescente je ta da odrasli, koji im ele dobro, zbog
iskrene zabrinutosti za njih, ne odobravaju proces samo-definisanja jer su
zaslepljeni sadrajem izvrenih izbora i ponaanja adolescenta. Jedan moj
etranaestogodinji klijent, sa istorijom kolskih neuspeha i nezainteresovanou
za bilo ta to lii na rad, razvio je veliko interesovanje za kompjutere. Dok je
sticao izvesnu kompetetnost, objavio je svoj plan da postane konsultant za
kompjuter i pisao lokalnim novinama. Njegov dobronamerni otac se umeao i
savetovao ga da to ne ini, ve da se ozbiljnije pozabavi kolskim radom i da
razmilja o dugoronijim ciljevima u karijeri. To je bilo pogreno, jer je to bio prvi
pokuaj deaka da uopte razmilja o tome da je dovoljno sposoban da radi neto
korisno. Ovo krhko seme saznavanja sopstvene vrednosti je zasluilo paljivije
negovanje, nego to je dobilo, i moj klijent se ubrzo vratio avanturistikim igrama
kao primarnoj preokupaciji, kada je re o kompjuterima. Takav ishod ilustruje
zato je, u radu sa mlaim adolescentima, od tako kritine vrednosti ozbiljno
shvatanje njihovih pokuaja, prvenstveno iz potovanja za ponekad delikatan
proces koji lei u osnovi njihovog spoljanjeg ponaanja.
SELF KAO NOVI GETALT: PROBLEM FIGURALNOG INTEGRITETA
Funkcija sinteze, koja je ovde opisana, je nova sposobnost da se lino iskustvo
organizuje u smislene obrasce i celine koje, bar u odreenoj meri, imaju neku
51

autentinu vezu sa organizmikim funkcionisanjem adolescenta. Doivljaj

unutranje koherentnosti, kohezivnosti i figuralnog integriteta je uspostavljen i
adolescentov doivljaj selfa postaje novostvoreni getalt. Gurwitsch (1964.,str.115)
definie getalt kao jedinstvenu celinu razliitog stepena bogatstva u pogledu
detalja, koja, zbog osobine intrinzike artikulisanosti i strukture, poseduje
koherentnost i vrstinu i tako se odvaja, kao organizovana i zatvorena celina, od
okolnog polja.
Transformacija iskustva adolescenta je vie nego adicija novih komponenti
(seksualnih oseanja, intelektualnih vetina, socijalne zainteresovanosti); to je
globalna figuracija mentalnog ivota, nova integracija emocionalnih obrazaca,
specifinih oseanja i impulsa, seanja, line istorije, doivljaja vremena, kognitivnih
sposobnosti i vetina, motivacionih determinanti. To je proces reorganizovanja
navika i stila uenja, ukusa, preferencija, interesovanja, vrednosti i verovanja,
socijalnih uloga i identifikacija. Ovi multipli delovi su podreeni sloenijem razvoju:
novoj konfiguraciji celine kojoj pripadaju, u skladu sa specifinom koherentnou
getalta. Ova nova konfiguracija sa, u poetku, nesigurnom unutranjom
koherencijom, ono je to odvaja adolescente od porodinog sveta detinjeg
iskustva.
Reorganizacija interpersonalnog polja adolescenta, kao i javljanje lino vanih
vetina kontakta i stilova, ima kao nuzprodukt nov, pojaan doivljaj selfa. Kada
govorimo o adolescentovom novom doivljaju selfa, zapravo govorimo o njegovom
doivljaju vlastite psihike organizacije, njegove vlastite figuracije. Adolescent
reorganizuje mnoge delove selfa koji su mu poznati iz detinjstva, to mu
obezbeuje oseaj kontinuiteta. On zna da je ista osoba, koja je bio i sa est
godina. Ali, takoe, doivljava da se od nje razlikuje. Osea diskontinuitet u svojoj
istoriji, te je u stanju da sabere svoje detinjstvo, s jedne strane, ali, takoe, je i
radoznalo sposoban da se disocira od njegovih delova, pa ak i od celokupnog
detinjstva, s druge strane. To je bilo tada, a ovo je sada, kae sam sebi. Ova
promena doprinosi paradigmi promene, i kako Kuhn (1970.) istie, u skladu sa
naunim promenama paradigmi, svaka nova paradigma javlja se u poetku
nesigurno, delom iz uverenja, a delom iz injenica, nova paradigma lomi staru,
osnovnu, i ako se pokae kao pogrena, cena je ponienje i gubitak ugleda.
Da bi self adolescenta uspostavio svoju fleksibilnost, odnosno, sposobnost da
zadri efikasno svoje mesto i funkciju u velikom svetu, mora najpre da uspostavi
figuralni integritet kao organizovan deo iskustvenog polja. Drugim reima, prvi
izazov, koji se pred njega postavlja, je da se odupre silama koje mogu da vode
njegovoj destrukciji, gubitku njegove nesigurne getalt kohezije i regresiji na
ranije organizaciono stanje. I, kao nov getalt, figuralni integritet selfa
adolescenta je neizbeno problematian. Njegova vitalnost, u oima sveta
odraslih i u svetu adolescenata, otvoreno je pitanje. Bie potrebno vreme i
iskustvo, pre nego to novi self postane stabilna struktura, pre nego to njegove
granice, stil ostvarivanja kontakta i unutranja kohezivnost mogu da se smatraju
sigurnim.
Razvoj stabilnog getalta selfa moe se ilustrovati ispitivanjem jednostavnih
opaajnih celina. Slika 4.1. je primer uobiajene perceptivne figure. Slika A, zec je
skriven, njegove konture apsorbovane su okolnim bunjem. Na slici C, ipak,
njegove granice su naglaene i on se jasno javlja kao figura u odnosu na
pozadinu, koju ini bunje. Ova slika ilustruje progresiju od slabog do jakog
52

getalta. U poetku je slika zeca nesigurna i gotovo bez strukture, ali kako se
njegove granice akcentiraju i definiu, slika stie konfiguracioni integritet. Na slici
C, zec je jednostavno tu, i stvarno je nemogue destruktuirati ga i vratiti u
nesigurnu poetnu organizaciju.
Slika 4.1 Perceptivna figura

U svakodnevnom ivotu, organizovani obrasci koji se javljaju su sloeniji i

multidimenzionalni. Npr. razmotrimo opaanje socijalnog identiteta osobe. Tokom
vie godina, posmatrao sam jednu moju poznanicu koja se lino i profesionalno
transformisala. Poela je da radi kao vaspitaica u vrtiu, a zatim je bila
unapreena u efa ustanove, u kojoj je radila. Kasnije je doktorirala, ime je
postala savetnik za nastavu. Dala je otkaz u ustanovi u kojoj je radila, i postala je
ekspert konsultant. U to vreme je, takoe, objavila knjigu o razvoju mozga dece i
stilovima uenja, i ta knjiga je naila na vrlo dobar prijem. Bilo je zanimljivo
posmatrati promene slike o njoj (tj. njenog identiteta u oima kolega, kao i u
njenim sopstvenim oima), naine na koje je ostvarivala kontakt sa drugima u
razliitim situacijama, tokom ovih transformacija. Getalt "eksperta pojavljivao
se, kao zec u grmlju, u poetku nesigurno, dok su njene kolege zadravale svoj
raniji nain razmiljanja o njoj. Ne iznenauje da je i ona razmiljala na slian nain,
i povremeno bi mi rekla kako ne misli da ima neko specijalno znanje koje bi mogla
ponuditi, to je oseala tokom nekih konsultacija. Vremenom, i akumulacijom
konkretnih iskustava u kojima je njena strunost dola do izraaja i postala
opipljiva, slika eksperta postepeno je sticala konfiguracioni integritet. Pojavila se
iz tihe, usaene poverljivosti koja je privukla ljude tome da od nje potrae savet.
Sada je teko sagledati je na bilo koji drugi nain. Njena specijalna ekspertiza je
neto to svi znaju, neto to se uzima zdravo za gotovo i od strane drugih, i od
nje same.
Razvojna situacija adolescenta je slina, ali sa jednom veoma vanom razlikom:
ulog je vei, zato to je istovremeno razvojni i egzistencijalni. Ukljuuje ne samo
sadraj novog getalta selfa, ve i sam proces autorstva nad selfom i odreenja da li
je ovo autorstvo odrivo. Kada jednom otkrijemo ranjivost nove organizacije selfa,
odreen poznat i problematian fenomen adolescentnog iskustva i ponaanja se
moe shvatiti sa stanovita njihove isto razvojne funkcije.
SUBJEKTIVIZACIJA ISKUSTVA
Ve sam opisao pojaan nov kapacitet adolescenta za objektivnu opservaciju i
interpretaciju ljudi i dogaaja oko njega. Istovremeno, moda i paradoksalno,
postoji znaajna tendencija da se subjektivizuje iskustvo. Interpretacije stvarnosti,
53

koje daje adolescent, postaju jasno (i bukvalno) u slubi selfa. Uopte, adolescent
je u stanju da iskrivi svoje interpretacije realnosti tako da podri i unapredi
integraciju i snagu nove konfiguracije selfa. Zbog nesigurne integracije selfa,
stepen iskrivljenosti, ak i kod normalnih,zdravih tinejdera, moe biti znaajan.
Iste mlade osobe koje su osetljive kada se izloi drugaiji stav, blokirae alternativne
perspektive i konstruisati dogaaje na dosta uzan nain. Uobiajen okida za
tendenciju za subjektivizaciji iskustva je neka pretnja koja se doivljava u odnosu
na celovitost i adekvatnost selfa. Dok self sazreva, adolescent e se prilagoditi
konfliktu i dozvoliti iskrenije samoistraivanje i samokritiku. Ali, dok se ne uspostavi
bazina vrstina, samoistraivanje i samokritika su mone destruktuirajue sile koje
mogu biti razorne po individuu, vrhunac dezintegracije novostvorenog selfa.
Ova osobina subjektivnog tumaenja iskustva, ponekad, ini da ak i normalni
tinejeri lie na odrasle osobe sa poremeajem linosti. Kako zapaa Millon (1981.)
poremeaji linosti odraslih predstavljaju ogranienu sposobnost osobe da se
povee sa realnou. To su sistematska iskrivljenja realnosti koja slue kontroli
anksioznosti i odravanju minimalnog stepena samopotovanja. Ova izoblienja,
zapravo, imaju istu funkciju kao i u adolescenciji. Razlika je u tome to za tim
postoji opravdana razvojna potreba tokom adolescencije. Jednom kada je ova
potreba zadovoljena, i kada je self utvrdio preliminarnu odrivost, stepen i
intenzitet izoblienja realnosti uglavnom nestaje.
BES I PROJEKCIJA
Adolescenti izgledaju, esto, kao da su mnogo vie besni, nego to imaju pravo
da budu. Interakcije izmeu tinejdera i njihovih roditelja, u sobi za konsultacije, na
javnim mestima, na porodinim skupovima, redovno otkrivaju besno preterano
reagovanje adolescenata na ponanje roditelja, koje posmatraima deluje
dobronoamerno. Roditelji dovode decu na terapiju i opisuju ih kao promenljivog
raspoloenja i preosetljive, a sve u vezi sa incidentima neshvatljivog besa.
Trinaestogodinjakinja je planula u mojoj kancelariji kada je njen otac traio da
razjasni neto to je upravo rekla zahtev koji je meni zvuao razumno i sa
potovanjem prema njoj. Sagledan u svetlu procesa razvoja selfa, takav bes gubi
svoju auru misterioznosti.
Besna osoba je, u celini, jasnije i vre ograniena, nego osoba koja nije besna.
Kada sam besan, doivljavam i pokazujem drugima oseanje utvrenosti u svojoj
poziciji. Ja i drugi znamo pozicije na kojima stojim. Stabilnost koju postiem moe
delovati rigidno. Nema koristi od razgovora sa njim kada je ljut, mogao bi rei
neko ko mi je blizak. Za adolescenta ljutnja je privremen i izuzetno efikasan
protivotrov za doivljaj gubitka centra i rizik od dezintegracije. Stanje propustljive
granice i nesigurne koherentnosti getalta, koje se tako lako povlai u interakciji
sa odraslima (nekim), u trenu se pretvara u bes. To je razlog zbog kojeg mnogi
adolescenti uspevaju da uvuku odrasle u konflikt, upravo kada im se
suprotstavljaju u pogledu pitanja ili ponaanja na kojima im se trese tlo pod
nogama. Bes je esto lek za oseanje krivice ili stida, koji bi se inae mogli pojaviti
u ovim momentima (i koji se esto i javljaju kasnije, kada osoba ostane sama sa
sobom, a bes se ispuca), pretei nesigurnom doivljaju integriteta selfa.

54

Terapeuti koji rade sa adolescentima, takoe, znaju da je projekcija stil

ostvarivanja kontakta, koji izgleda prirodno ovoj uzrasnoj grupi. To nije sluajno.
Projekcija delimino odgovara razvojnim potrebama selfa koji se javlja, budui da
fokusira tenziju i konflikt podalje od fenomenoloki unutranjeg selfa, odlaui
tenziju i sukob na granicu kontakta izmeu selfa i okruenja. Dok je self i dalje
nesiguran, unutranja tenzija predstavlja naroitu opasnost za njegovu integraciju
i koheziju.
Krivica je naroito otrovna i destruktuirajua za adolescente. Zreo doivljaj
krivice sadri unutranju diferencijaciju, polarizaciju izmeu delova selfa. Kada se
oseam krivim, zapitam se nad nekim aspektima svog bia i ponaanja. Odreen
unutranji odnos je ukljuen, konfiguracija delova koja kreira tenziju unutar polja
mog doivljaja selfa. Da bi ovo bilo korisno iskustvo, mora postojati dovoljna snaga
i fleksibilnost unutar koherentnog getalta selfa. Self mora biti u stanju da
apsorbuje sopstvenu unutranju konfrontaciiju, i mora biti u stanju da na nju
odgovori, a da se ne osea slomlljeno. Korisno oseanje krivice, obino, ukljuuje
neku vrstu unutranjeg dijaloga koji, kao i svaki drugi zdrav dijalog, tei razreenju
i zatvaranju. Stariji adolescenti postaju sposobni za ovu vrstu unutranjeg
diferenciranog iskustva. Mlai adolescenti, ili adolescenti koji se bore sa pitanjem
samodefonosanja i koherencije, nisu za to sposobni. Tako, dete koje tei oseanju
krivice i samoprekora zbog nekog nedavnog ponaanja (recimo, zbog preterivanja
u piu ili seksualnog odigravanja) moe da izazove roditeljsku grdnju dok unutranji
konflikt poinje da poprima stvarne dimenzije. Kada grdnja pone, dete prebacuje
panju na roditelja, postajui defanzivno i besno. Elementi konflikta ostaju sadrinski
isti: jedna strana namee veu kontrolu impulsa, a druga eli vee preputanje
uivanju. Ali, bitka se premeta sa polja unutranjeg selfa na granicu selfa i
sredine. Ono to bi inae bio konflikt unutar granice, bitka adolescenta sa samim
sobom, postaje konflikt na granici. To se deava zbog toga to bi unutranja
borba predstavljala pretnju u unutranjem integrisanju selfa u povoju. Borba sa
roditeljima, ipak, osnauje (makar privremeno) adolescentov doivljaj unutranje
koherentnosti i vrstine.
Na isti nain, bes i projekcija su efikasan lek za stid, drugi opasan toksin za
self adolescenta koji se javlja. Self je kod adolescenata esto organizovan kao lice
okrenuto ka socijalnom okruenju. Kao lice, self zahteva implicitnu potvrdu stava,
koji osoba zauzima prema svetu, od strane drugih. Adolescenti su uvek ukljueni u
nesigurno i eksperimentalno izraavanje sebe (moglo bi se rei da je njihovo
samoizraavanje neka vrsta performansa), te su u stalnoj opasnosti da naiu na
neodobravanje (gubitak ugleda). Trenutak gubitka ugleda, nevoljnog
reorganizovanja u ulogu deteta, nekompetetnog, okrivljenog je trenutak stida.
Bes i projekcija spreavaju ovakvu mogunost polarizujui interakciju, deflektujui
svetlo i okreui ga ka nekom drugom, osiguravajui oajniki sopstvenu
adolescentnu organizaciju polja.

55

ADOLESCENTNI NARCIZAM
Self je tokom adolescencije, uprkos intenzivno interpersonalne prirode i visoko
senzitivne granice kontakta ili moda ba zbog toga kratkotrajno, ali upadljivo,
narcistian. Narcizam, u ovom periodu, pre potie od razvojne nunosti, nego od
karakterne patologije. Roditelji tinejdera, ak i onih koji dobro funkcioniu
(nesimptomatinih), ponekad su alarmirani njihovom okantnom sposobnou za
nebrigu i sebinost. Petnaestogodinjak ulazi u kuhinju sa nekoliko prijatelja i za
nekoliko minuta pojedu ceo pleh kolaa namenjen roendanu mlaeg brata. Zar
nisi mogao da stane i razmisli, makar na tren?, vriti njegova majka. Znao si
da je tvom bratu roendan i da pravi zabavu posle podne!. Zaboravio sam,
odgovara deak, a kasnije ga njegovi prijatelji tee to je morao da se raspravlja
sa majkom koja je takva kuka. Sa stanovita zdravog razuma takva sebinost
deluje prosto neverovatno. Ali, adolescent ne funkcionie u skladu sa zdravim
razumom, ve prema razvojnim nunostima. Da bi izgradila self, osoba mora postati
zainteresovana i investirati u sebe. To doslovno znai, u psiholokom smislu,
povlaenje energije i interesovanja sa okoline i investiranje u narcizam: postati
zaokupljen sobom. Dok je adolescent zabavljen gubljenjem interesovanja za
porodicu, odvajanjem od porodinog miljea, on pojaava doivljaj selfa, kao figure,
i odlae brigu o porodici u pozadinu. Teorija percepcije nas ui da ono to
predstavlja figuru upravlja naom panjom i apsorbuje je, dok je pozadina
istovremeno beivotna i dosadna, posedujui malo konture i definicije. Kada na
petnaestogodinjak kae Zaboravio sam, on govori istinu, iako to deluje
neverovatno. Njegov upadljiv gubitak interesovanja za oigledno (Sveice i
salvete za zabavu bile su ba pored kolaa! Kako se nisi setio da je kola
namenjen za proslavu?), praen je jednako upadljivim (i u tom trenutku
neophodnim) jaanjem interesovanja za sebe.
Prirodna posledica je, meutim, fenomen udne nejednake empatije, koju
adolescenti gaje prema interpersonalnoj sredini. Naroito esto moe da presui
empatija prema mlaem bratu ili sestri, o kojem se ranije brinulo. ak, u ovoj
udnoj spirali ljudskog razvoja, sposobnost za empatiju u okviru porodice
predstavlja privremenu opasnost za samorazvoj adolescenta. Tokom konsultacija
na klinici, neretko se mlai empatini lanovi porodice (koje roditelji bez oklevanja
opisuju kao osetljive) upletu u porodine probleme. Tinejderi koji nisu u stanju
da ogranie svoje empatine odgovore, postaju disfunkcionalno zaokupljeni
emocionalnim patnjama roditelja zbog npr. tekog braka ili razvoda.
Simptomatino ponaanje (slabe ocene, upotreba alkohola i droga, svadljivost,
noni strahovi) moe izgledati svakako, osim empatino, ali je katalizator simptoma,
upravo, neograniena empatija deteta prema roditeljima.
ACTING-OUT (ODIGRAVANJE)
Acting-out, u jednom ili drugom obliku, problem je bar polovine dece koja se
upuuju u ustanove za mentalno zdravlje. Veliki deo tog odigravanja je kliniki
znaajan, poto dovodi osobu u rizine situacije ugroavanja tuih prava. ta je to u
prirodi adolescentnog razvoja to ini odigravanje toliko estim, u toj uzrasnoj

56

grupi? Naposletku, ak i kod adolescenata koji nisu upueni na terapiju postoji

relativno visok stepen acting-out ponaanja, iako je ono benigno.
Funkcija odigravanja u adolescenciji je odreivanje selfa. Adolescentni doivljaj
selfa nije jo uvek toliko snaan da rei i misli simbolike reprezentacije budu
dovoljne da uvrste njegovu realnost u svetu. Self je nesigurna realnost, jo
nedokazana. U mnogim sluajevima odgovor na pitanje ta on to eli da dokae? je
jednostavan. On pokuava da dokae da ono to misli, jeste. Odigravanje je,
drugim reima, vaan nain ostvarivanja kontakta tokom adolescencije, sredstvo
integrisanja, uspostavljanja i definisanja odnosa organizma sa okolinom. To je
nain kontaktiranja sa sredinom koji ini self stvarnim i aktuelnim, dajui mu teinu i
sadraj.
Kada je moja prijateljica, konsultant za nastavu, dovrila svoj doktorat, bilo joj
je teko da prihvati ozbiljno svoju ulogu eksperta. Ali, poto je krenula u akciju,
dajui savete, drei predavanja i, na kraju, piui knjigu, nov getalt selfa postao je
vri i javna stvarnost, ono to je organizovalo i njeno i tue iskustvo. Ona je
posedovala ovaj getalt, premda nesigurno, kada je diplomirala, ali dok nije
poela da ga odigrava, nije mogla da preoblikuje svoj stil kontaktiranja sa
svetom. Slino je i sa adolescentima, samo na jednom temeljitijem nivou realnosti
selfa. Kroz acting-out adolescent poinje self da ini realnim i sadrajnim. Meutim,
dok tako radi njegov doivljaj selfa ostaje prolazan, ak laan. Odreena ostvarenja
adolescentnog razvoja izazov roditeljskoj dominaciji, sposobnost da se vre
vlastiti izbori, seksualno sazrevanje moraju se odigrati da bi postala stvarna. To
je razlog zbog kojeg su adolescenti, kao grupa, tako odluni da ue iz sopstvenog
iskustva, to je, pak, razlog beskrajne frustriranosti odraslih:Samo pokuavam da
ti pomognem da izbegne neke greke koje sam ja uinio!. Nasuprot svakom
razlogu i savetu, kada mlada osoba insistira da postupi suprotno savetu roditelja,
obino ponavlja iste greke. Zar ti nisam rekao?, ne proputa da naglasi iskusni
roditelj.
Ovakav scenario nije puki primer slabog rezonovanja adolescenta i pogrenog
razmetanja. On je doao do take u ivotu kada introjektovana informacija nije vie
dovoljna da bi se organizovalo iskustvo. Moram sam da nauim, kae, a bolna je
istina u tome to je u pravu, u bazinom razvojnom smislu te rei. Akcija koju
preduzima dovodi do istog rezultata koji je drugima poznat, te ga drugi vide i
shvataju. To moe biti akt prkosa ili upada u zabranjeno podruje ivota odraslih.
Moe biti i neko pohvalno postignue. in je javno izveden i ne moe se porei, a teina
posledica mora biti apsorbovana od strane selfa, koji im daje odreenu teinu i
sadraj.
ORGANIZACIONE POTREBE I ZADACI
Self koji se javlja u adolescenciji istovremeno je struktura iskustva i integrator
iskustva. To je nova paradigma iskustva, razliita od ranije paradigme detinjstva i
porodice. Njegova skrivena fenomenoloka strana je pojaano identifikovanje sa
samim sobom i identifikovanje sebe samog, omogueno prisvajanjem senzornog
iskustva i funkcija selfa koje kroz priznavanje odreenih karakteristika kao svojih
ine centralnom temom adolescentnog razvoja.

57

Kao organizovan entitet opaanja, self prati mnoge organizacione principe koje
su psiholozi identifikovali kao opaajne konfiguracije, a naroito, kao konfiguracije
koje se sintetiu tokom vremena. Tako, razvojni zadaci i potrebe adolescencije
zapravo postaju organizacioni i slue novoj integraciji mentalnog ivota, linog
identiteta, interpersonalnih odnosa organizaciji novog getalta koji upravo
predstavlja self adolescenta.
Kao i bilo koja druga konfiguracija: politika, perceptivna, socijalna, fizika,
tako i self adolescenta, jednom kada je izronio iz polja uobiajenog iskustva, tei
sopstvenom ouvanju i integritetu. Mnogo od karaktera i kvaliteta adolescentnog
ponaanja jednostavno je odreeno razvojnim potrebama novih procesa, koji
nastoje da uspostave sopstvenu ivotnost. U odnosu na to, narcizam i projekcije ne
predstavljaju vie nikakvu misteriju. One su samo izraz osnovnog procesa
konfiguriranja odrive celine.
V Poglavlje
POLARITETI ADOLESCENTNOG RAZVOJA
Za ranu adolescenciju, vreme je od vitalne vanosti. Kvalitet vremena se moe
promeniti u dvanaestoj godini kada deak poinje da doivljava neprijatnost i
gaenje ako ga majka zagrli, ili kada devojica poinje da crveni poto uoi da u
nju blene stariji deak. U akademskoj literaturi ima mnogo podataka o
fiziolokim promenama tokom puberteta, ali je, pored toga, od ogromnog znaaja
i psiholoki uticaj tih telesnih promena. Ovo vreme se, prvenstveno, ostvaruje
kroz telesne promene, ono deluje na telo, a dete se osea zarobljeno u njegovom
toku. Vreme i promene vie nisu spoljanji i impersonalni realiteti za
etrnaestogodinjake u razvoju, ve su trenutni i opipljivi. Iskustvo, ma kako mutno
i nejasno bilo, vezano je za odrastanje, za kretanje iz jednog doba u drugo. To je
doivljaj protoka, doivljaj vremena.
VREME I POLARIZACIJA ISKUSTVA
Doivljaj protoka vremena se provlai kroz intrapsihiko polje kao elektrina
struja, polarizujui ga i reajui njegove komponente oko ose koju ine staro i novo,
oko detinjeg i odrastajueg. Polje doivljavanja selfa postaje rastegnuto izmeu
prolog i budueg, izmeu arhainog selfa detinjstva, njegove ostavtine u vidu
introjekata i detinjih afekata, i novog selfa adolescenta sa samosvesnim oseanjem
autonomnosti. Ovakva polarizacija intrapsihikog polja se direktno odraava na
adolescentovo reagovanje i organizovanje sredine. U estom ili sedmom razredu
vrnjaci se, najee, dele na one koji i dalje nastoje da zadovolje odrasle i one koji
samosvesno pokuavaju da srue uticaj odraslih. Odrasli tee da se na slian nain
podele na one koji tretiraju adolescente kao decu i one koji ih tretiraju kao
odrasle. Najkonkretniji i osnovni izraz ovog reorganizovanja je javljanje tenzije
meu polovima unutar iskustva. Zaeci polariteta, bljesci ambivalencije, javljaju
se u izolovanim trenucima.

58

Razmotrimo sledei scenario. Nekoliko poznanika kae deaku da e otii sa asa u

salu za ruavanje pre vremena za ruak odreenog rasporedom. Sve dobre ribe
su sada tamo kau,a osim toga, niko ne proverava jesmo li na nastavi. Hajde sa
nama. Deak se momentalno sledio, jedva svestan stezanja u grudima dok
razmatra njihovu ponudu. Bilo bi to lepo, kae sam sebi, ali takoe osea potrebu da
uini ono to bi trebalo. Nalazi se udno uvuen izmeu dve mogunosti, jedne
poznate i druge nepoznate.
Ono to se moe razviti u svesnu ambivalenciju ili dobro definisane polarnosti
kod starijih adolescenata, javie se kao tenzija izmeu suprotnih polova kod mlaih
adolescenata. Ovo se moe javiti kao momentalno iskustvo i doivljaj razliitih
mogunosti, ili kao u prethodno navedenom primeru, kao mutno saznanje o razlici
izmeu sebe i drugih, ili kao intenzivan unutranji konflikt. Sa pojavom tenzije
izmeu polova, adolescent poinje da osea razliite mogunosti u okviru doivljaja
selfa. Aktuelno (ili poznato) i mogue poinju da ire polje potencijalnog doivljaja
selfa. Adolescent moe biti uplaen, ali fantazira o svojoj neustraivosti. Devojka se
moe slatko smekati, a oseati potrebu da, sa puno samouverenosti, izrazi svoje
miljenje. Mladi se osea uhvaen izmeu ljubaznosti i otrine, kontrolisanog i
impulsivnog reagovanja, inhibiranog i avanturistikog, dobrog i loeg, itd. Tipine
polarnosti tokom adolescencije ukljuuju sledee:
uplaenost
malo
zavisnost
slatko, detinjasto
zadovoljava druge
odan porodici
dobar
posluan
lenj
disciplinovan
kontrolisan
pasivan
maskulin
brian
odgovoran

neustraivost
veliko
nezavisnost, samodovoljnost
seksi, senzualno
sebian, zaokupljen sobom
odan vrnjacima
lo
neposluan, bundija
marljiv
impulsivan
besan
aktivan
feminin
bezbrian
neodgovoran

Narastanje tenzija izmeu polariteta je istovremeno uasno i lepo za adolescenta.

U neku ruku, to signalizira dezintegraciju poznatog i prijatnog, dobro
organizovanog znaenja sveta koje je postojalo tokom detinjstva, ali otvara druge
mogunosti. To, dakle, signalizira nov doivljaj slobode selfa, mogunost da se otkriju
nove granice identiteta. Ovo se deava u najobinijim i najkonkretnijim trenucima
npr. kada se donosi odluka da li da se pozdravi ili ignorie nastavnik, da li da se
ljubazno ponaa prema usamljenom vrnjaku ili da sa njim zbija ale, da li da
masturbira ili ne, da li da sedi u zadnjoj klupi ili napred, da li da doe na veeru
kada ga zovu roditelji ili da se jo malo muva po sobi, da li da okovratnik nosi
podignut ili sputen, da li da otkopa ili zakopa jo jedno dugme na bluzi. Ovo su
trenuci minijaturnog samodefinisanja, organizovani na osnovu polariteta meu
kojima vlada tenzija.
59

Tenzije izmeu polariteta kod mlaih, manje refleksivnih adolescenata, mogu

se razviti u svesnu ambivalenciju kod starijih, zrelijih adolescenata, kod kojih
uoavamo zdravo samoistraivanje koje vodi unutranjem bogatstvu i
raznovrsnosti. Mlai tinejder ima doivljaj suprotnosti, a ne jasnu svest o moguim
alternativama. Iz ovog oseaja da postoje razliite mogunosti, poinje da se razvija
svesnost, tokom adolescencije. Zapravo, svesnost se neguje kroz iskustva
razliitih mogunosti.
To je princip koji je davno objasnila psihologija percepcije i kognicije. Koffka
(1935.) pie da perceptivna svesnost o bilo kom objektu biva organizovana
svojom granicom, delom polja koji oznaava granicu izmeu figure i pozadine.
Kognitivni razvoj se, na slian nain, deava zahvaljujui shvatanju razlika, kao
kada dete poinje da zapaa da se neke kuce razlikuju od drugih i da imaju
drugaija imena konji, krave, mace. Dok se osoba razvija od rane ka srednjoj i
kasnoj adolescenciji, njena sposobnost, kapacitet za svesnost o sredini i drugim
ljudima, doivljaj sebe, svest o oseanjima, potrebama i motivima proirie se i
produbiti.
Dok se tenzija meu polaritetima javlja u iskustvu, razvija se oseaj odabiranja
selfa, oseaj odgovornosti za njegove konture i konfiguraciju. Jedan
trinaestogodinjak iz religiozne porodice i male crkvene kole mi je izloio detaljnu
hroniku o tome kako je nauio da psuje. Setio se kako je bio okiran kada je uo
da njegov stariji brat psuje na utakmici. U to vreme je imao deset godina. Jasno je
uvideo razliku izmeu sebe i starijeg brata, ali to je bila granica unutar porodice a
ne unutar selfa. Njegov brat je iskoraio izvan granice porodinih vrednosti i
ukljuio se u svet psovaa, i moj klijent je vie mislio o tome ta e njihovi roditelji
misliti, nego o tome ta on sam misli. Godinu ili dve kasnije, nekoliko njegovih
drugara iz susedstva poelo je razgovore da zainjava okantnim izrazima. Moj
klijent, koji je tada poeo da ulazi u adolescenciju, jo nije poeo da psuje, ali je
razliku izmeu sebe i svojih drugara doiveo linije nego razliku izmeu sebe i
starijeg brata. Njegovi drugari su zakljuili da je psovanje u redu. On nije, i ta
razlika odredila je granicu izmeu njega i njih. Psovanje nasuprot nepsovanju
definisalo je tenju ka polaritetima koja je organizovala interpersonalnu granicu
izmeu selfa (sebe) i drugih. Kratko pre naeg poznanstva, moj klijent je poeo da
eksperimentie sa nainom izraavanja i da ponekad psuje. Gunao je zbog
vremena samo da bi ponekad opsovao, i fluktuirao je izmeu faza psovanja i faza
kada ne psuje. Tenja ka polaritetima prerasla je sada u prave polaritete, u
organizujuu temu njegovog vlastitog intrapsihikog polja, stvarajui granicu izmeu
razliitih delova selfa, pri emu je jedan deo predstavljao self deteta, a drugi je bio
zainteresovan za eksperimentisanje izvan granica porodinih vrednosti.
Na taj nain polariteti postaju organizatori iskustva. Oni se javljaju u
konkretnim situacijama iz pozadine uobiajenog iskustva i doprinose
adolescentovom doivljaju selfa. U navedenom primeru postoji migracija svesti sa
porodine granice na interpersonalne granice i, konano, na intrapsihike granice.
Ovo je praeno rastuim oseanjem line vanosti, eksplozijom svesnosti, poveanjem
sposobnosti za vrenje izbora i poveanjem odgovornosti za to kakva e osoba
adolescent izabrati da postane.
DIFERENCIJACIJA SELFA
60

Ako za trenutak razmotrimo doivljaj selfa kod odrasle osobe, videemo da

postoji visoko diferencirano funkcionisanje prema kome adolescencija tei. ak je i
kod odraslih ono to podrazumevamo pod terminom self, zapravo, sloena i
promenljiva serija parcijalnih organizacija. Self je konfederacija razliitih profila,
celina unutar selfa, koje su ujedinjene, ali nikada nisu istovremeno date u
iskustvu. Svaka celina unutar selfa predstavlja posebnu organizaciju funkcija
kontakta i svakoj je pridruena odreena konfiguracija intrapsihikog iskustva. Ja
na jedan nain organizujem sebe kada sam sa klijentima, a na drugi kada sam sa
prijateljima, i opet sasvim drugaije kada sam sa svojom decom. Mogu da budem
otvoren i prijemiv u jednoj situaciji, a aktivan i direktan u drugoj. Neki konstituent
moje linosti recimo, moja sebinost moe zauzeti odreeno mesto u mom
ponaanju kada izvesno interpersonalno polje i odgovarajui self getalt postanu
potrebni.
Adolescent, na slian nain, poinje da vri mnogo otrije distinkcije nego to
je to inio u detinjstvu. Verovatno je najjasniji primer linija povuena izmeu
adolescenta i odraslih. Tinejderi su mnogo svesniji ove granice nego mlaa deca, i
esto se ponaaju kao da je granica neprobojna. Tako, kao to smo videli, tinejder
u smrtnoj opasnosti moda nikada nee ozbiljno razmotriti mogunost da potrai
pomo, podrku i intervenciju odraslih. Slinu razliku uoavamo na polju iskustva
selfa. Mnogi tinejderi razvijaju jednu organizaciju selfa za vrnjake, a drugu za
odrasle. Razlika nije uvek ekstremna, ali moe da bude. Neki mladi moe biti
ozbiljan, potovati autoritete, biti usmeren ka cilju i odgovoran u koli i kui, a
prilino impulsivan i avolast sa prijateljima. Stilovi ostvarivanja kontakta se,
takoe, mogu prilino razlikovati u dve situacije. On moe biti konfluentan i
retroflektivan sa odraslima, ali samouveren i spreman na svau sa vrnjacima.
Moe se oseati kao da je istovremeno dve razliite osobe i isto tako delovati onima
koji ga posmatraju u oba konteksta. To je deo onoga to se naziva promenljivost
raspoloenja u adolescenciji. U stvarnosti, ipak, te promene zahvataju mnogo vie
nego raspoloenje. Ove razlike nisu samo vetako prilagoavanje odreenim
ulogama. One predstavljaju razliite getalte selfa, razliite organizacije iskustava
selfa i stoga daju zamah rastuem subjektivnom doivljaju unutranje sloenosti i
raznovrsnosti.
Adolescentni doivljaj i organizacija selfa je, zaista, interpersonalna i zavisna od
polja. Mnogim adolescentima je teko da zadre intrapsihiko stanje koje ne
podrava trenutna interpersonalna sredina. Dok se adolescent kree kroz razliita
interpersonalna polja recimo, sa sastanka u koli sa nastavnikom, odlazi kui sa
vrnjacima on ili ona mogu proi kroz obimne i istanane reorganizacije
intrapsihikog polja, ukljuujui i dramatine promene u samoproceni, raspoloenju,
stilu kontakta i prioritetima. Ako nam se kao odraslim osobama ini tekim da
shvatimo ove promene, dobro bi bilo da preispitamo svoju svesnost. Koja odrasla
osoba nije doivela da poseti svoje roditelje i oseti jo uvek snane sile unutar polja?
Jedan moj prijatelj mi je poverio da mu treba samo nekoliko minuta da se u kui
svojih roditelja ponovo oseti kao dvanaestogodinjak. Majka bez rei stane na
vrata podseajui ga da obrie cipele, i u tom trenutku poinju da se reoraganizuju
getalti njegovog intrapsihikog polja. Za adolescenta koji je akumulirao vrlo malo
intrapsihikog balasta, oblikujue sile bilo kog interpersonalnog konteksta su vrlo

61

mone (ova jednostavna injenica objanjava zato neki adolescenti smatraju

tradicionalnu individualnu terapiju ugroavajuom).
Lako je i dalje nalaziti primere razliitih getalta selfa. Ista osoba, koja ne moe
da se seti obaveze da isprazni mainu za pranje sudova posle veere, sasvim je
predan i pouzdan supervizor u poslu koji radi posle kole. Ova osoba e rei kako
bukvalno osea da nije istih godina u dve razliite sredine. Ona e pripisati razliku
razliitom tretmanu kojem je izloena kada je re o efu i roditeljima, ali je sigurno
to da svoj self razliito uobliava kod kue i na poslu. Kod kue, ova osoba, moe biti
preosetljiva i reagovati na feedback. Na poslu moe prihvatati kritiku kao nuan
aspekt odnosa radnik-poslodavac. Interpersonalne granice koje su nepropusne i
vrste u jednom polju, fleksibilne su u drugom.
Celina selfa je na drugaiji nain organizovana u romantinim pubertetskim
vezama. Adolescenti, tipino, doputaju zavisnost, vezanost, pripadanje i ranjivost
u ovim vezama. Isti mladi koji kae roditeljima da mu nita ne treba od njih, koji u
centar tog odnosa postavlja vlastitu samodovoljnost, moe da organizuje
romanitan doivljaj selfa oko potrebe da bude voljen i dodirivan, govorei svojoj
devojci da ne moe da ivi bez nje. Javljaju se stilovi kontakta specifini za odreene
getalte selfa. Mladi koji je direktan i otvoren sa svojom devojkom, deli svoje
najlinije nade i strahove sa njom, moe razviti snaan defleksivan stil kontakta sa
vrnjacima istog uzrasta i ozbiljan odgovor okrenuti na alu.
Diferencijacija getalta selfa tokom adolescencije je vaan proces za razvoj, jer
dozvoljava razliitim aspektima iskustva selfa da se potpunije razviju. Postoji,
mogli bismo rei, odreen stepen disocijacije u slubi selfa. Jedna posledica ove
disocijacije je asinhron kvalitet razvoja selfa. Ista devojka koja deluje svetski i
samopouzdano u jednoj situaciji, moe postati veoma nesigurna u sebe u drugoj.
Npr. jedna moja klijentkinja, predsednik razreda u svojoj koli, trebalo je da
organizuje projekat za prikupljanje finansijskih sredstava za razredno putovanje,
ali se istovremeno plaila da nazove zubara i da promeni termin, jer se bojala da e
vikati na nju.
ADOLESCENCIJA KAO PARADIGMA PROMENE
U celini, polje doivljaja selfa adolescenta dolazi pod delovanje takmiarskih
paradigmi, pri emu je jedna vie organizovana od strane introjektovanih
struktura detinjstva, a druga novim adolescentim iskustivima. U osnovi odreenih
primera ambivalentnosti lei obimna polarizacija izmeu starih, u porodici
izgraenih, konfiguracija i novih konfiguracija iskustva, koje je self sintetizovao.
Tako, dok slina i povezana iskustva poinju da se stapaju u konfiguraciju, self
adolescenta poinje da se pomalja kao alternativa poznatoj organizaciji selfa iz
detinjstva.
Sa pojavom figure nove konfiguracije selfa tokom adolescencije, kao da
bazina psiholoka stanina masa poinje da se razara, destrukturirajui polje
doivljaja selfa i ustupajui mesto konfuznom, ali bogato diferenciranom spektru
mogunosti. U mnogim sluajevima izgleda kao da adolescent ima dva razliita
selfa, dve paradigme selfa, od kojih svaka ima svoju organizaciju unutranjih i
spoljanjih iskustava. Tinejder osea uticaj line istorije, koji deluje po inerciji.
Ranije uspostavljeni getalt detinjeg selfa ne nestaje naprosto sa novim razvojem.
62

Ovaj self-getalt ostaje ugraen u svet internalizovanih propisa odraslih, i ova

organizaciona paradigma je velika ostavtina introjekata detinjstva. Taj self svoje
opaanje prilagoava unapred utvrenoj realnosti, prihvata porodine standarde i
definicije vrednosti i uspenosti, i motri i oblikuje oseanja i potrebe koje se jave.
Dakle, self detinjstva, jo iv i snaan, nastavlja da hrani svoje samopotovanje
odobravanjem odraslih. On prihvata svet odraslih i bez nekog znaajnog sukoba
prihvata egzistencijalnu poziciju zavisnosti. Ova paradigma, tipino, sadri i
introjektovane pojmove o tome ta ta znai odrasti. Adolescenti koji funkcioniu
na onovu paradigme deijeg selfa ne moraju nuno da deluju detinjasto. Naprotiv,
ponekad izgledaju veoma (pa i preterano) odraslo u ponaanju. Ali, ovo naizgled
odraslo ponaanje je organizovano na osnovu introjekata, a ne na osnovu
autentino saznatog i stvorenog linog selfa.
Tako deiji self traje kao mona paradigma iskustva, ali se takoe javlja nova,
nesigurno uobliena, adolescentna celina selfa, koja je vre povezana sa
razvojnim prisvajanjem funkcija selfa i senzornih iskustava. Tokom adolescencije
osoba poinje da osea diferencirajuu unutranju tenziju, ne samo fragmentarne
polarnosti, ve i znaajno razliite paradigme za organizovanje celokupnog polja
iskustava selfa. Drugi nain da se opie ovo stanje je da se kae da intrapsihiki
ivot adolescenta dolazi pod uticaj razvojnih polarnosti, stvorenih na osnovu
suprotnih paradigmi na kojima se temelji saznavanje sebe i sveta.
Moda je najbolji deskriptivan model, za ovaj fenomen, paradigma takmienja
izmeu dvostrukih slika koju sreemo u getaltistikoj psihologiji percepcije. Na
jednom poznatom crteu (slika 5.1), slika starice smenjuje se sa slikom mlade ene,
kada se jedna slika javlja druga prelazi u pozadinu. Starica ne prestaje da postoji
sa pojavom mlade ene, ve postaje pozadina koja je potencijalno organizovana u
figuru. Kada posmatra najmanje oekuje, ona se ponovo uspostavlja i povlai
mladu enu u pozadinu.
Psiholoki razvoj tokom adolescencije slinog je karaktera kao navedeno
takmienje organizovanih celina, kada se tipino javljaju opoziti, ili alternative, u
iskustvu. elja za bliskou i zavisnou, koja je usklaena sa getaltom deijeg selfa,
moe biti rigidno kontrolisana ili negirana u organizaciji adolescentnog selfa, ali
ostaje u pozadini iskustva kao potencijalna organizujua elja, recesivna
organizacija polja. Znatna koliina tenzije i anksioznosti moe se akumulirati dok
individua leluja u neodreenoj zoni izmeu ove dve artikulacije selfa.

Slika 5.1. Mlada ili stara ena?

U najjednostavnijem sluaju, razvoj se nastavlja kroz neku vrstu dijaloga
izmeu ovih alternativa. Kod veine tinejdera postoji narastajue meusobno
delivanje izmeu introjektovane organizacije detinjstva i porodice i novog,
autentinog, eksperimentalnog selfa adolescenta. Svaki pol ovog dualiteta utie i
ublaava drugi pol, a njihovo meusobno dejstvo je gotovo vidljivo. Osoba je u
stanju da se identifikuje sa ovim polovima, da uspostavi kontrolu i oseti
odgovornost za stil kontakta, afektivni ton i kognitivna stanja koja pripadaju
63

svakom polu. Svaki stil slui da ogranii ili izazove drugi, koji unapreuje kontakt
izmeu dva pola, to konano doprinosi njihovom rastu i uzajamnom
prilagoavanju. Eksperimentalni selfa adolescencije izaziva kontrolisanu zastarelu
moralnost introjektovanog deijeg selfa. Stara pravila, koja su se nekritiki
potovala u prolosti, peispituju se u odnosu na tekue iskustvo. Adolescent otkriva
da odrasli ne znaju uvek o emu priaju, i da neki od njih ne zasluuju potovanje.
Ili poinje da se pita: ta je loe u psovanju, piu, seksu, tuama, izazivanju?
Tek nastali self adolescenta aktivno ograniava odreene afekte koji pripadaju
detinjstvu oseanje vezanosti i zavisnosti, zastraenosti i sumnje u sebe. Novi
self, sa razlogom, postaje nesvestan ovih oseanja, ime stvara mogunost da
savlada razvojne izazove. etrnaestogodinjak eli da se pridrui sportskom timu, ali
je zastraen nedostatkom sportskog iskustva i mogunou da bude ponien. Vrnjaci
mu se rugaju da je suknja, pa im on kae, a zatim i sebi, da se ne plai. Tako, sa
svijim novim (i nesigurnim) licem on odlazi na trening, a na raspolaganju mu je
samo sopstvena zaliha podrke koju je stekao zanemarivi detinjaste doivljaje koji
bi ga spreili da pokua. Na taj nain novoformirani detalt adolescentnog selfa
slui kao izazov i restrukturira ustaljene getalte detinjstva.
Nisu retki adolescenti koji sebe organizuju nasuprot nekom bolnom dogaaju iz
detinjstva i nasuprot deijoj osetljivosti. Jedan moj klijent, vrlo senzitivan i
promiljen deak, koji se krio pod oklopom od koe i okovanim cipelama, razvio je
crtu paranoje i cinizma u odnosu na odrasle u celini. Ponekad bi besneo zbog
skotova koji su pravili reklame i vlasnika prodavnica koji su se urotili protiv
tinejdera, ponosan to je u stanju da otkrije njihovu zaveru. Jednom me je izvestio
kako je otiao u frizerski salon da se raspita da li bi mogao da ofarba kosu u jarko
crveno. Poto ga nisu mogli razuveriti, ena u salonu mu je savetovala da najpre
pokua sa bojom koja se ispira kako bi mogao da je skine ako mu se ne bude
svidela, ili moe da doe i ofarba se trajnom bojom ako mu se dopadne. Sigurno
je mislila da sam glup rekao je moj klijent. Samo je elela da me natera da
dvostruko platim.
Ono o emu ovaj klijent nije voleo da pria bila je njegova nepokolebljiva vera
u oca tokom detinjstva, i o svom oseanju prevarenosti kada je njegova otac
napustio majku i porodicu zbog druge ene koja je bila bliska porodina prijateljica.
Drugim reima, on je nauio da je opasno verovati odraslima. Sada, kao
adolescent, negovao je cinizam koji ga je tito od daljih povreda.
Na taj nain, adolescent nastoji da popravi nepravde detinjstva. I ako se self
detinjstva transformie u kontaktu sa novim getaltima adolescencije, on uzvraa
time to zadrava i potkresuje neobuzdane tenje selfa adolescenta. On obezbeuje
potrebnu strukturu za izraavanje impulsa, delujui kao konica kada
eksperimentisanje ode predaleko. On smiruje narcizam, obezbeujui izvesnu
koliinu krivice, kao i samoprekora kada adolescent postane zaokupljen sobom i
pone da povreuje druge.
Do druge polovine tinejderskog doba ova ambivalencija poinje da donosi
plodove. Nezavisnost poinje da se ograniava u skladu sa realnim mogunostima,
tradicijom i odgovornou. Njegov oseaj povezanosti, dunosti i moralnih obaveza
postaje predmet empirijskog preispitivanja. I dok e se polaritet starog deijeg
iskustva nasuprot trenutnom iskustvu nastaviti tokom ivota, bie uspostavljen okvir
selfa koji moe da se prilagodi i jednom i drugom polu, uz malo sree, do kraja
adolescencije, priblino izmeu sedamnaeste i dvadesete godine.
64

Za neke mlade ljude, meusobno delovanje starog i novog je suptilno i

privatno. Kod drugih, to se zbiva na buran i teatralan nain. Kod veine sve to vodi
balansiranoj i integrisanoj meavini, radnoj meavini nagomilane porodine
mudrosti i narasle autentinosti i otkria steenih tokom eksperimentisanja.
Veina tinejdera koji dou na terapiju imaju problem sa samodefinisanjem i
razgraivanjem porodinih okvira i detinjstva. Kod njih polarnosti izmeu deijeg
selfa i adolescentnog selfa ne vode pojaavanju i irenju kontakta izmeu delova
selfa, niti vode bogatijoj granici izmeu selfa i drugih. Kod mnogih tinejdera, koji
se javljaju institucijama za mentalno zdravlje, igra figure i pozadine je ometena, ili
moda nije nikada ni poela.
U sledeim paragrafima, naveu tri primera dinamike meu polovima koje
smatram uobiajenim za klinike profile sa kojima se sreu terapeuti koji rade sa
adolescentima. Prvi primer ini relativno normalan i zdrav fenomen koji sam ve
identifikovao kao ambivalenciju. Drugi je sluaj kada polarizujui proces postane
rigidan i, zbog funkcije zatite koju ostvaruje, zaleen, zaustavljen. Ovaj obrazac
je tipian za veliki broj kliniki i bihejvioralno disfunkcionalnih adolescenata koji
dolaze na tretman. Treu grupu ine oni kod kojih je proces razvoja polova ometen
ili okrnjen. Jedan pol razvoja se potpuno javlja u svesti, ali drugi ostaje nerazvijen i
nepriznat. Ovaj obrazac karakterie mnoge mlade koji su u konfliktu ili su
neurotini.
1) AMBIVALENCIJA KAO VRSTA DINAMIKE IZMEU POLARITETA
Dena, koja je nedavno napunila petnaest, traila je od roditelja da joj ugovore
susret sa terapeutom. Oba njena roditelja su u prolosti bila na terapiji, pa je
porodina kultura podravala ovu ideju. Dena je bila pametna, lepa devojka,
poneto neuobiajenog naina oblaenja, koja je spremno saraivala i dobro
koristila vreme terapije. Posle samo tri susreta stekla je dovoljno uvida i podrke u
sebi da kompetetno dalje nastavi sama.
Dena nije tipian primer osobe koja dolazi na terapiju. Zapravo, ona je tipian
primer osobe koja na terapiju ne dolazi. U nekim momentima zdravi adolescenti
okreu se odraslima van porodice da bi stekli onu kritinu koliinu podrke koju ne
dobijaju od svojih roditelja. Okreu se trenerima, nastavnicima maternjeg jezika,
roditeljima svojih prijatelja Ponekad, na jedva vidljiv nain, oni dobiju ono to im
je potrebno iz stvarnog sveta odraslih. Oseaju se prihvaeno kada su njihovi uvidi i
zapaanja prihvaeni, ozbiljno shvaeni itd. Dena je koristila svoju terapiju sa
mnom na slian nain. Njena pria lepo ilustruje normalno i zdravo meusobno
dejstvo selfa deteta i adolescentnog selfa, a njena sposobnost i spremnost da
verbalizuje svoje iskustvo pomoi e nam da jasnije sagledamo ovu vrstu razvojne
dinamike.
U poetku u Deninom fokusu je bio njen otac, na koga se alila. Razlog zbog
kojeg je elela da me vidi, rekla je, je taj to pokuava da shvati kako da izae na
kraj sa njim. On se promenio, a bio je topao i zainteresovan za nju, njihov odnos je
bio dobar. Ali, promenio je zanimanje, prestao je da radi kao socijalni radnik i
postao prodavac, a njegov novi posao je podrazumevao putovanja, to ga je
redovno odvajalo od porodice. Dena se sa tugom seala ove promene. Poto sam je
pitao kako je to delovalo na nju lino, rekla je da je prestao da dolazi na njene
65

klizake priredbe. Klizanje je bilo deo njenog detinjstva (zapravo, vana

organizujua sila za celokupno porodino polje), ali je ona nedavno, uz znatan
konflikt, odluila da prestane sa treningom.
Posle promene zanimanja, rekla je Dena, njen otac je postao distanciran i
strog, igrajui tradicionalnu ulogu oca koji, poto je bio na putu, dolazi kui da bi
uspostavio red i osnaio disciplinu. U Deninim oima, on je postao krut i autoritaran
i oni su se udaljili.
To je kao da si imala dva razliita oca rekao sam, sa im se ona uz mnogo
entuzijazma sloila. A ti, pitao sam,kako si se ti promenila?
Dena je obratila panju na sebe, uz neto potekoa, i poela da opisuje kako je
poela da odrasta oko jedanaeseste godine, i kako je prestala da zavisi i da se
interesuje za panju roditelja.
Rekao sam:To je kao da sada postoje dve razliite ti, takoe. Dena je
odgovorila sporim klimanjem glave, gledajui neodreeno, pogledom nekog ko
reorganizuje miljenje o sebi. Bila je u stanju da ivim renikom izrazi ono to ja
nazivam selfom deteta i selfom adolescenta. Npr. opisala je kako se njeno
socijalno ponaanje promenilo.
Ranije, rekla je,bila sam voa, ali takoe i konformista, nastavnici su me
voleli i bila sam zaista popularna. Ali se seam da sam bila veoma brina i paljiva u
pogledu svega, kao npr. u pogledu oblaenja ili biranja drutva.
U petnaestoj Dena je eksperimentisala sa socijalnim ponaanjem i ulogom na
uobiajen nain, i odraslim posmatraima mogla bi da deluje kao tipian
adolescent koji odrasta. Ali, za samu Denu ovi eksperimenti su bili vani i
transformiui. Opisala je jedan dan u razredu kada je dola u kolu sa starim
farmerkama koje je sama ukrasila crteima, sa razraenim i bogatim dizajnom. Nije
bilo prethodnika u ovom nainu oblaenja u njenoj koli, pa je to bilo opasno lino
podruje. Veini mojih prijatelja se dopalo, izjavila je sa zadovoljstvom.
Dena je eksperimentisala i na drugaije naine, bivajui vlastiti arhitekta,
zadravajui poetni integritet nasuprot oekivanjima roditelja i odraslih. Ona je bila
izvrstan uenik celog svog ivota, ali je tokom prethodne godine postala manje
zainteresovana za uenje. Sa iskrenim uvidom, rekla je obino sam dobijala iste
petice, a mogla bih to i sada ako bih elela. Ali kao da namerno ne elim. Takoe
mi je poverila razliita zabranjena ponaanja, kao to je vonja sa mladiima posle
kole prilino benigna stvar za terapeuta iji su klijenti obino problematini
adolescenti, ali znaajna eksperimentacija za mladu devojku ija su ostavtina
poslunost i zadovoljavanje oekivanja odraslih.
Dena mi je ispriala jednu priicu koja odraava uobiajenu vrstu psiholokih
procesa, ali je zapanjujua zbog svoje jasnoe i jednostavnosti. To je neka vrsta
parabole o adolescenciji. Dena je bila kanjena zbog ponaanja kojeg se vie nije
mogla ni setiti u trenutku kada mi je priala. Bila je ljuta dan ili dva, ali se zatim
smirila. Provodila sam puno vremena sa svojom porodicom tog meseca, rekla
je, i poela sam da oseam bliskost sa njima. To mi se dopalo i oni su mi se dopali,
ak i moj otac. Ali kada je kazna prestala, vratila sam se na ono to sam bila
ranije, kakva sam i sada. A ne znam zato.
Tokom tog meseca Dena se vratila ranijem selfu. Ponovo je postala mala
devojica koja je uivala u drutvu roditelja i volela oseaj sigurnosti i bezbednosti
koji je iao uz pripadanje brinoj porodici. Ali kada joj se pruila prilika, ona je
nastavila adolescentno putovanje, dalje od detinjstva.
66

Dena, sa kojom sam razgovarao, priala je o svoja dva lica i kako joj je svako
na svoj nain bilo vano. Bila je sasvim sposobna da se identifikuje i da oseti svako
od njih, bolje nego to to adolescenti obino mogu. Dena je izgleda iz naih
konverzacija dobila to da se uverila da nije luda jer ima tako razliite osobine
linosti, kao i to da sam potvrdio njeno intuitivno uverenje da svaka njena strana,
ili lice, ima sopstvenu vrednost. Usklaivanje dveju strana, razmiljao sam, moglo
bi da potraje, a do tada e proces odrastanja, ili bar tinejdersko doba, biti zavreno.
Zdrav i dobar znak predstavlja trenutak kada adolescenti pokazuju svesnost i
priznaju kao svoje i deije i odrasle aspekte linosti, ali to nije pravilo kada je re o
kliniki teim razvojnim problemima. Rejel, druga petnaestogodinjakinja,
predstavlja dobar primer. Kao i Dena, i Rejel je u detinjstvu bila dobra
devojica kako bi udovoljila svojim roditeljima. Njen odnos sa odraslima bio je
emotivan i osloboen sukoba. Tokom prethodne kolske godine, njen uspeh u
koli je bio iznad prosenog. Kada su je iz kole uputili na terapiju, Rejel je stigla
dotle da su traili da napusti privatnu versku srednju kolu u kojoj je pohaala
drugi razred.
Opis njenog ponaanja, tri meseca pre dolaska na terapiju, zvuao je skoro kao
karikatura adolescentnog acting out-a. Poela je da se svaa sa roditeljima,
ponekad viui iz sveg glasa. Poela je da se opija svakog drugog vikenda i esto je
pila kada je bila sama, najee kada je bila besna na roditelje. Njene ocene su se
drastino smanjile. Postala je bulimina, upotrebljavajui sredstvo za ienje
svakoga dana tokom jednog meseca. Po prvi put je vodila ljubav istovremeno
kada i njena prijateljica, i pokrala je robu vrednu hiljadu dolara. Sve to je poverila
nekolicini poznanika, koji su zabrinuti za nju ovo prijavili kolskom savetniku.
Kada sam se prvi put nasamo sreo sa Rejel, jedva je uspevala da sebi da
oduka, brzo priajui o ovim dogaajima do detalja. Izgleda da joj je bilo lake to
su se odrasli ukljuili da bi njeno ponaanje doveli pod kontrolu. Ipak, sve ovo,
izuzev injenice to je Rejel to zaista uradila i izloila se prilinom riziku, delovalo
je izmiljeno. Kao doseljenik koji je navukao na sebe odeu i poprimio navike
kulture u koju je dospeo, Rejel je sebe lansirala u adolescenciju i preterala. Njeno
ponaanje kao da je bilo odgovor na njen opis koji su dali roditelji i govorilo je Ja
nisam mala devojica i sigurno je da nisam dobra!.
Manje prisutan u njenoj svesti je bio self deteta, koji se prvi put pojavio na
naim seansama kao neto na periferiji svesti. Prolazim kroz fazu malog detea
rekla je, priajui da je traila od prijatelja poklone za Boi kao to su konopac za
skakanje i olovke u boji. Ovo je smatrala zabavnim, ali nipoto povezanim sa
njenim pravim doivljajem sebe.
Rejeline detinjaste osobine izvirivale su iz svake pore, i bilo je samo pitanje
asa kada e izbiti na povrinu tokom terapije. Rejel je imala udnu naviku da na
terapiji nosi rukavice. Skinula bi kaput, ali bi ostavila rukavice. Poverila mi je da ih,
takoe, nosi dok spava. Kada sam je pitao o rukavicama, rekla je:To mi se
naprosto svia (Psihoanalitiar bi mogao da pretpostavi postojanje konflikta
vezanog za masturbaciju, kod deteta koje nosi rukavice dok spava. To je vrlo
verovatno tana interpretacija, ali njeno znaenje je ugraeno u sloeniji getalt
vezan za ulogu deteta. Ruke deteta su nene i tople, a ne stimuliu genitalno
zadovoljstvo). Ali, kasnije tokom iste seanse, sedei prekrtenih nogu na kauu i
zurei odsutno u rukavice, Rejel je rekla:Oseam se kao mala. Toplo i sigurno.
Ova svesnost je podrala nae istraivanje njenog detinjstva kako je ono sadrano u
67

sadanjosti i koliko duboku ambivalenciju u vezi sa tim osea. esti razred je bio
idilino doba njenog ivota, doba kada se sa svima slagala i kada su svi bili njome
zadovoljni roditelji, vrnjaci, nastavnici bez i najmanje naznake konflikta. Sa
adolescencijom sve se to promenilo.
Iako je bila problematinija nego Dena, Rejel je takoe pokazivala
ambivalentnu organizaciju razvojnih polariteta detinjeg i adolescentnog selfa. Uz
neto rada, bila je u stanju da svesno prihvati svaki od ova dva aspekta linosti.
Dala im je razliita imena: Rej, kako su je svi zvali tokom detinjstva, i Rejel,
kako je sada volela da joj se obraaju. Sposobnost da prihvati tako razliite delove
selfa esto ini razliku izmeu kratkotrajne razvojne bure i trajnijeg problema.

2) ZALEENA, PROTEKTIVNA DINAMIKA IZMEU POLOVA

Jedan izraz adolescentnog priznavanja sopstvenih doivljaja je, kao to smo
videli, i rastua sposobnost da se sagleda i shvati sopstveni ivot. Porodica, odrasli,
socijalna sredina doivljavaju se onakvim kakvi jesu. Ovakav trend je manje
obeleen adolescentovim rastuim doivljajem selfa: njegove ili njene vizije ivota,
shvatanja sadanjih odnosa ili okolnosti, i linog porekla i ivotne istorije. Ali ovaj
sve snaniji kapacitet za svesnost ima svoju cenu.
Znaenje koje je ranije bilo ugraeno u polje detinjeg iskustva, dakle, znaenje
u skladu sa kojim se ivelo, a o kojem se u manjoj meri mislilo i znalo sada postie
izvesnu figuralnu upadljivost. Ono se otkriva adolescentu. I budui da je re o
njegovom sopstvenom svetu koji mu se obraa, govori mu ko je on. Njegova ivotna
istorija, njegova porodica, njegova prolost postaje za adolescenta lina. To se
sve doivljava kao naslee detinjstva koje se predaje novom getaltu selfa
adolescencije.
Za mnoge adolescente ovakav psiholoki razvoj nije problematian. Ali za neke
od njih, znaenja koja otkrivaju naslee ivota deteta u prodici iskristalisae se
na raun velikog narcistikog bola. Majka koja pije, siromana porodica,
staromodni otac: sve to moe postati izvor velike line sramote. Dok adolescent
poinje da shvata znaenje svoje line istorije, moe se javiti snano oseanje kako je
njegov ivot bio grozan, nefer, pun zlostavljanja, odbacivanja, licemeran, izdajniki,
besmislen.
Nedavno sam bio u drutvu deaka od trinaest godina, koji je bio u
roendanskoj poseti ocu koji ivi u susednoj dravi. Od razvoda njegovih roditelja,
pre nekoliko godina, vrsto se drao nade i uverenja da bi otac uinio sve za njega,
to je i sam otac esto ponavljao. Otac mu je za roendan obeao neto posebno.
Ali roendan je doao i proao, a ono neto posebno nije se dogodilo. Moj klijent je
sedeo sa groznim saznanjem da je njegov otac zaboravio na obeanje ili, jo gore,
da je on tip osobe koja daje prazna obeanja. Nagomilana razoaranja iz odnosa sa
ocem bila su zadravana dugogodinjim nadanjem i optimizmom deaka i
podravana oevim vedrim tonom, lanom iskrenou i uzbudljivim obeanjima. Za
ovog, kao i za druge adolescente na terapiji, cena odrastanja, preuzimanja
odgovornosti za iskustva i sebe, znaila je izboriti se sa nataloenim razoaranjima,
tugom i povreenou.

68

Kod adolescenata koji mogu da toleriu ovu pojaanu svesnost, tu fazu prati
gomila tekih uvida i bolnih retrospektivnih shvatanja. Uvid uvek ukljuuje
reorganizaciju polja, a to neizbeno ranjava self (bar za neko vreme) unitavajui
oseanje vrednosti i pokreui razvojnu dilemu: da li je svesnost uopte podnoljiva.
Mnogi adolescenti nisu spremni da plate cenu odrastanja i integracije, najee
stoga to nemaju dovoljno podrke iz sredine. Kada ostavtina detinjstva sa kojom
adolescent mora da ize na kraj ukljuuje nepodnoljivi bol, oivljeni unutranji
svet postaje pretei. Bol je jednostavno nepodnoljiv, gubitak sopstvene vrednosti
kataklizmian, a stid zbog spoznate odbaenosti i bezvrednosti prevelik.
Za ove osobe, razvojna dinamika izmeu polariteta deijeg i adolescentnog
selfa postaje rigidno zakljuana, na nain smiljen da ubije svaku mogunost da
doe do bolnog otkria. Adolescent postaje neka vrsta predanog antideteta. Rudi
odgovara ovom opisu u velikoj meri. Kod mene su ga doveli tea i tetka, koji su ve
dve godine bili njegovi zakonski staratelji. Rudi je bio prilino ljubazan, ali su
njegovi staratelji nedavno otkrili njegovo delikventno i prevarantsko ponaanje.
On je krao, beao iz kole, unjao se nou, a sumnjali su i da koristi narkotike (i da ih
moda prodaje). Sve ovo je za njih bilo utoliko stranije jer su prihvatili brigu o
Rudiju kako bi ga izbavili iz uasne porodine situacije (to je Rudi oberuke
prihvatio) i uvek su mu pruali podrku, ljubav i potovanje, upravo kao to su
postupali sa svoje dvoje dece. Uinili su sve to su mogli da mu obezbede
porodini ivot.
Rudijeva porodici se u sutini raspala. Kada mu je bilo osam godina njegova
majka je izvrila samoubistvo, a oeva nastojanja da ouva porodicu omanula su
pod teretom njegovog emocionalnog kolapsa i zloupotrebom alkohola. Rudi je
nauio da opstaje zahvaljujui dostljivosti i vetinama koje je stekao na ulici tui,
krai, laganju On je bio dete sa dobrim manirima koje bi umelo da smuva
veinu odraslih, ali je ve odavno shvatio da je jedina osoba u koju se moe pouzdati,
on sam. Meu vrnjacima je uivao reputaciju neustraivosti i izazivakog
ponaanja. Bio je harizmatian, pametan i samosvestan. Svi su ga potovali. Ni na
koga nije bio osetljiv.
Rudi je bio enigma za odrasle koji su ga poznavali. Nije bio uskraen kao malo
dete i inilo se da je u ranom detinjstvu bio prilino srean i dobro prilagoen
deak. Bio jer veoma pametan i dobro se snalazio u koli. Nita u njegovoj ranijoj
istoriji nije ukazivalo na sociopatsku ili delikventnu orijentaciju. I sada, kao
tinejder, naao se u sredini bogatoj izvorima koji bi mogli podrati njegovo
sazrevanje i odrastanje. Njegovi tea i tetka su ga zaista voleli i intuitivno su imali
razvijene roditeljske osobine koje bi potpomogle njegovo osamostaljivanje. Zaista
nije bilo razloga za delikvetno ponaanje, ono je samo komlikovalo i oteavalo
njegov ivot. Zato Rudi, zato? bilo je pitanje koje su mu staratelji upuivali.
Ja lino sam teko mogao da zamislim kako bi to bilo da sam osmogodinjak
ija majka, bez prethodnog upozorenja, oduzima sebi ivot, a zatim polako
posmatra kako otac postaje alkoholiar, sa povremenim zapadanjem u delirijum,
koji ne moe da zadri posao. Mogao sam samo da zamislim ok i bol, preplavljujui
oseaj straha i ranjivosti, dubok oseaj naputenosti i izdaje. U odnosu na takvo
iskustvo, Rudi je uinio upravo ono to je morao da bi opstao: odbio je da bude
dete i da se ikada vie nae u zavisnoj poziciji. Za Rudija adolescencija je poela u
jedanaestoj godini, kada je stekao svoj ulini identitet koji je rigidno fiksirao kao
organizujuu konfiguraciju sopstvenog iskustva i naina kontaktiranja sa svetom.
69

Davanje obeanja u odnosu sa novom porodicom, postao je nain manipulisanja i

kontrole, a ne vid poverenja i podrke.
Karakteristika klijenta, uhvaenog u ovom tipu dinamike meu polovima, je
rigino fiksiranje adolescentnog selfa, to spreava bilo kakav mogui kontakt sa
sobom ili drugima koji bi provocirao seanja na bolnu ostavtinu detinjstva. Kod
mnogih adolescenata to se deava sa mnogo vie oajanja i manje kompetencije,
nego u Rudijevom sluaju. Jedna od zajednikih crta je preovladavanje ponaanja
koje ometa senzorni i emocionalni kontakt, bilo intrapsihiki ili interpersonalni, to
se postie bilo pojaavanjem stimulacije do te mere da ona postaje ometajua, bilo
njenim slabljenjem do anestezije. esto je upotreba hemijekih supstanci kardinalna
crta, kao i svrhoviti ispadi preuzimanja rizika, upadanja u opasnosti, seksualne
stimulacije, sukobi, bes, krize itd. Teko da e neko doiveti emotivni bol zbog
gubitka, neuspeha ili odbaenosti ako popodneva provodi u krai, brzoj vonji ili
gluvarenju.
Takoe je malo verovatno da e adolescent, koji se naao u protektivnoj,
zaleenoj dinamici izmeu polova, dobrodolicom doekati priliku da vreme
provodi sa odraslom osobom, kako bi se bavio sobom. Zapravo, najvei broj ovih
pacijenata naprosto nisu kandidati za ambulatno leenje. Ipak, u restriktivnim
uslovima, u kojima se acting out moe spreiti, mogi uspevaju da razree deiji self
getalt i da se osposobe za terapiju.
Rudi je bio neobian u tom pogledu. Tano je da on nije bio zainteresovan da
se bavi svojom tugom, oseanjem straha i potrebom za kompetetnom podrkom,
ali je obazrivo prihvatio moju ponudu da ga nauim kako da se efikasnije snalazi u
svetu odraslih. Naposletku, istakao samnisi uspeo u tome da ne bude
uhvaen. Na odnos je bio udan u odnosu na konvencionalna terapijska pravila i
standarde. Rudi je manipulisao sa mnom da bih intervenisao za njega, da mu se
smanje kazne i poveaju privilegije. Pristao sam da to uinim za njega, ali tek poto
bi sasluao moje kritike manipulativnih metoda koje je koristio i lekcije o tome
kako da me bolje proita i manipulie. Odredio sam na odnos na takav nain,
uveravajui ga da je u svetlu njegove istorije upravo takav odnos shvatljiv i
prihvatljiv. Ti samo treba da bude bolji u tome, insistirao sam, i nastavljao da
ga poduavam onome to sam znao o predvianju ponaanja odraslih i
pregovaranju, tako da on iz toga izvue najveu moguu dobit.
Kada Rudi ne bi uspeo da se dri svog dela dogovora, isticao sam da ima jo
puno da ui o preivljavanju u svetu odraslih. Ja sam obeao da u ga poduiti sve
to znam o preivljavanju: bez moraliziranja, bez detinjarija, samo efikasan
sopstveni interes. Na kraju, ja to smatram izuzetno uspenim terapijskim
odnosom Rudi je otkrio svoju nesposobnost da se dri van nevolje (iako se znatno
popravio) ak i uz moju pomo u manipulisanju i itanju odraslih. Kada su njegovi
staratelji stigli do krajnje granice izdrljivosti i dali mu da bira hoe li se vratiti kod
oca ili prei u kolu sa terapijskim tretmanom, poastio me je svojim poverenjem
traei od mene savet. Smatrao sam da je kola za njega izvanredna mogunost, i to
sam i rekao.
Ali ti se nee snai u divljini (kola je bila smetena u udaljenom i divljem kraju,
daleko od civilizacije).Morae da naui da se snalazi tamo. Klimao je glavom.
Skoro da je to shvatio. Poslednje to sam uo je da se Rudi dobro prilagodio u
koli da radi domee zadatke, dobija dobre ocene i da se kloni nevolje.

70

Renikom polariteta izmeu deijeg selfa i adolescentnog selfa, Rudi je

organizovao svoj adolescentni self na protektivan nain, na osnovu deijeg
iskustva. Za adolescenta kao to je Rudi, novi self postaje rigidna figura i ne
dozvoljava drugim figurama da se pojave. Na slici 5.1, ako bismo naglasili crte
starice, slika bi prestala da bude reverzibilna, dvostruka priroda figure i pozadine
bi postala rigidno fiksirana. To je upravo ono to se deava sa povreenim
adolescentima kod kojih se karakteristike adolescentne persone preuveliavaju i
naglaavaju. esto takvi mladi prihvataju bedeve i simbole koji oznaavaju njihovu
vrstu, neemotivnu i nipoto deiju stranu okantne boje ili oblaenje bezbojne
odee (potpuno crno), koa okovana metalom i sl. sve to govori protiv deije
bezazlenosti, straha i ranjivosti. Centralna taka razreenja njihovog
adolescentnog problema je negiranje opipljivog iskustva zavisnosti od odraslih. To
je ono to psihoterapiju sa ovim adolescentima ini gotovo nemoguom. Kao to je
bio sluaj sa Rudijem, i njima je potrebno neto to se bavi irim poljem njihovog
prilagoavanja, a ne individualna psihoterapija. Njima je potrebna terapijska
sredina, ona koja istovremeno predstavlja izazova za njihov oajniki model
opstanka i kontakta i koja, takoe, obezbeuje neku vrstu sigurnosti i
komepetencije koja je nedostajala u prolosti.
3) OMETENA DINAMIKA IZMEU POLARITETA
Veliki broj mladih, koji su na ambulantnom terapiskom tretmanu, pripada grupi
onih koji se nalaze negde izmeu zdrave ambivalencije i rigidne, odbrambene
polarizacije. Ambivalencija je, kao to smo ve istakli, znak zdrave borbe.
Karakteristino je za tinejdere koji su ve uspostavili dovoljno stabilnosti i trajnosti
u pogledu selfa da uspevaju da toleriu svoju unutranju raznovrsnost. Za njih se
razlika izmeu deijeg i adolescentnog iskustva javlja u obliku doivljaja polarnosti.
Postoji doivljaj priznavanja i prihvatanja (ma kako nerazvijen i nesiguran ili
konfliktan) razliitih aspekata selfa. Rigidno polarizovan adolescent, suprotno
tome, ima nepromenljiv figura-pozadina nain doivljavanja selfa koji prekriva
svestan doivljaj polarnosti i ambivalencije.
Kod adolescenata kod kojih je intrapsihika organizacija doivljaja selfa negde
izmeu ova dva ekstrema, sposobnost da se tolerie ambivalencija dok se
preuzima rizik priznavanja selfa je, takoe, ograniena, ali ne tako rigidno da
zaustavi tok i varijacije u nainu doivljavanja selfa. Stvarnost bivanja istovremeno
i u i van detinjstva podreena je potrebi za razvojem integrisanog i celovitog
doivljaja selfa. Na taj nain, polaritet izmeu deijeg i adolescentnog selfa je
ometen radi sticanja trenutnog strukturalnog integriteta. Osoba se, u ovakvim
okolnostima, identifikuje sa jednim krajem pola, dok se aktivno ograuje od
drugog. U ovom sluaju, meutim, odbacivanjem jednog pola ne izbegava se
preplavljujui psihiki bol. Umesto toga, postoji potreba da se ogranii unutranji
konflikt radi uspostavljanja selfa kao integrisanog getalta. To znai da e se mnogi
adolescenti identifikovati sa samo jednim delom polja iskustva. Taj deo je
organizovan pod imenom Ja, dok su ostali, kontrastni ili kontradiktorni delovi
odvojeni od selfa, negirani i, esto, projektovani na sredinu, umesto da se u svesti
pojave kao ambivalentnosti.

71

ta se deava sa tim aspektima selfa koji su negirani je od velikog znaaja za

terapeuta, jer upravo gubitak kontakta sa tim delovima ometa kretanje ka
celovitosti i zrelosti. Tipino je da se odbaeni pol projektuje, zakopava, ili oboje.
Jedna takva klijentkinja, Emili, dola je u moju kancelariju obuena u haljinu i sa
manom u kosi. Stalno se smeila. Imala je esnaest godina, ali me je vie
podseala na osmogodinju devojicu koja se sprema na roendansku zabavu.
Pokuavala je da bude armantna i ljubazna, i od samog poetka izgledalo je kao
da brine samo o tome da li sam njome zadovoljan. Svoje drugove iz razreda je
smatrala prostim i divljim,nezrelim, kako je govorila. Imala je nekoliko mladia,
ali su se te veze brzo zavravale jer ih je smatrala suvie agresivnim. Hvalila se
svojim odnosom sa majkom koja ju je prihvatala kao odraslu, dok su meni njih dve
ipak delovale isprepleteno. Za nju je bila vana ova bliskost, i iako su ona i njeni
roditelji o tom odnosu mislili kao o znaku zrelosti, on je delovao kao bliskost
zavisnog mlaeg deteta i roditelja. ak i kao adolescent, Emili se snano poistovetila
sa deijim selfom, ukljuujui i aspekt vezanosti i zavisnosti. Oseala se
nesposobnom da se suoi sa izazovima odrastanja, ireg sveta i sticanja
sopstvene snage.
Aspekti doivljaja koji se javljaju kod veine adolescenata i oznaavaju
diferencijaciju, upadljivo su nedostajali kod Emili. Povremeno bi se naljutila, ali je
ta ljutnja bila osloboena napada na roditelje, to je pre bio temper tantrum i ni
Emili, ni njeni roditelji, nisu to ozbiljno shvatali. Te epizode su brzo zaboravljali.
Slino, Emili nije bila seksualno probuena. Njeno interesovanje za deake je bilo
romantino, na aseksualan nain starih romana u kojima se odnosi idealizuju na
bajkovit nain. I ne iznenauje to Emili nije uspevala da nae princa. Njena
kognitivna individuacija je, takoe, epala. Mnogi njeni pogledi na svet su
odraavali pogled na svet njenih roditelja. Mi smo odani demokratiji, objavila je
kada sam traio da opie svoju porodicu.
Za tinejdere sa deijim selfom, kakva je Emili koja jo nije uspostavila izvorni
adolescentni self, procesi menjanja i odrastanja predstavljaju neizbean
intrapsihiki i interpersonalni problem. Od deijeg selfa se zapravo zahteva da
ponese teret, a ovaj self nije ni dovoljno snaan, ni dovoljno fleksibilan da ga
ponese i neto se, pre ili kasnije, mora slomiti (ponekad tek u srednjim godinama
u tzv. sredovenoj krizi). Emili je npr. razvila obilje psihosomatskih tegoba. Imala
je povremene napade stomenih bolova, povremene glavobolje zbog kojih je
izostajala iz kole, i niz drugih oboljenja koja se nisu mogla dijagnostikovati.
Izgledalo je kao da niti adolescentnih doivljaja nemaju dovoljno psiholokog
prostora da se spoje u konac. Rezultat je bio taj da su bili prisiljeni da izbiju na
videlo kroz organizam, kao neeljeni bol i neprijatnost.
Varijacija na temu bi bio primer mlade osobe ije je iskustvo selfa
organizovano uglavnom oko rigidnih parametara introjektovanih standarda i
ideala. Takav je uenik kojeg nastavnici opisuju kao perfekcionistu, kao veoma
marljivog, koji nije zadovoljan niim osim najviim postignuem. Takvi adolescenti
esto deluju starmalo. Oni uspostavljaju dobre odnose sa nastavnicima i ovi ih
za uzvrat obino vole. esto se nalaze na odgovornim mestima (urednici kolskih
novina, predsednici uprave uenika). Marni, esnaestogodinjakinja u srednjoj
koli, savreno odgovara ovom opisu. Ali, dok su je nastavnici oboavali, uenici su
je uglavnom ignorisali i ona se oseala distancirano od njih. Ona je njihovo
rezignirano, aljivo ponaanje smatrala nezrelim i rekla je da mnogo vie uiva u
72

drutvu kolega svoje sestre koji pohaaju koled. Kao to je sluaj sa

adolescentima ije iskustvo selfa ostaje vezano za bezkompromisne introjekte, i
Marni je bila podlona neobjanjivim depresijama. Njen potencijal za bezbrinost,
sposobnost da se suprotstavi pravilima i proradi rigidne introjekte ostali su
nerazvijeni. Umesto toga, ostaci ovih oseanja bili su zarobljeni u njenim
projekcijama i ona je postala jako otuena i ogorena na svoje neodgovorne
vrnjake. Njihova razbibriga i krenje pravila, ponekad su kod nje izazivali gotovo
hipnotiko dejstvo, fascinaciju koju je ona obrtala u pravedno neodobravanje.
Adolescenti poput Marni e se teko zainteresovatri za psihoterapiju, poto se
ideje o potrebnoj pomoi esto sukobljavaju sa idealom savrenstva. Marni je
priznala da se osea jadno, ali je insistirala na tome da je savreno sposobna da
sama izae na kraj sa tim. Na alost (bar ja tako mislim), njeni roditelji su se sa tim
slagali. Oni su i sami izgledali uasnuti mogunou da njihova erka bude u trendu.
To je bilo pre mnogo godina, i poslednje to sam uo je da je Marni zavrila koled i
da ostvaruje veliki uspeh ali po koju cenu, pitam se. I ne mogu a da ne oseam
kako je teta to nikada nije nauila da bude adolescent.
Suprotnost Emili i Marni predstavljaju adolescenti pobunjenikog duha, koji
obru ovu polarizaciju, nuno se poistoveujui sa novosteenim adolescentnim
iskustvom i odbacujui sve to potie iz deije prolosti. Potencijalni konflikt
izmeu novih impulsa i starih introjektata je izbegnut projekcijom introjekata iz
detinjstva u sredinu. To su adolescenti koji, bunei se protiv ogranienja i
autoriteta, gube ograde svog ogranienog selfa. Ali, umesto da se ovaj konflikt
proradi intrapsihiki, kod ovih adolescenata sukob izmeu polariteta odigrava se u
odnosu sa sredinom, budui da su oni eksperti u tome da isprovociraju i namame
odrasle iz svog okruenja u sukob. Bari, etrnaestogodinjak, poeo je da
eksperimentie sa alkoholom. On i njegovi prijatelji, pijui tokom letnjih veeri,
razvili su obrazac vandalskog ponaanja. Bari je uvek bio dobro dete, prema
reima njegovih roditelja, i sigurno je u sebi jo nosio duh poslunosti i odanosti
koji mu je doneo ovaj naziv. Ali intrapsihiki konflikt je bio jai nego to je njgov
nesigurni adolescentni self getalt mogao da podnese, pa je on veto provociirao
svoje roditelje kako bi odigrali svoje introjekte. Posle svake noi koju bi proveo sa
svojim bunim drutvom, obavezno bi uinio neto da privue njihovu panju:
dolazio bi kasno kui, ostavljao ukradeni bicikl iza garae, kreveljio se kada bi ga
pitali o tome ta je radio itd. Kao i mnogi adolescenti koji su u konfliktu zbog svog
acting out ponaanja, i on je uspeo da stvori pravu umetnost od toga to e biti
uhvaen, tako da je konflikt postajao interpersonalan, a ne intrapsihiki.
Klijenti kao to je Bari, najee, dobiju dijagnozu poremeenog ponaanja.
Mnogi se opiru terapiji smatrajui je zaverom odraslih. ak i u tom sluaju, mnogi od
njih e se angaovati u terapiji, ako terapeut izbegne da bude uvuen u sukob
polariteta. Problem sa veinom adolescenata pobunjenikog ponaanja je taj to
oni ne umeju da budu u konfliktu sa sobom ne znaju kako da budu ambivalentni
u pogledu krae bicikla, kako da zaale zbog provale besa, kako da sagledaju dve
razliite strane u raspravi a da se ne oseaju ponovo vraeni u deiji self getalt.
Njihov nain da izau na kraj sa razliitim mogunostima je da ih prebace u
interpersonalno polje, u odnose sa odraslima. Oni nalaze nain da navedu osobe iz
svoje sredine da izgovaraju tekst delova deijeg selfa dok oni ostaju, bar
privremeno, u ulozi pobunjenika.

73

Jedan od znakova da se adolescent bori sa ometenim razvojem polariteta je

stereotipna priroda njegovih odnosa sa odraslima. Adolescenti, kao Emili i Marni,
koji se identifikuju sa deijom organizacijom selfa obino su u prijateljskim
odnosima sa odraslima. Oni vole odrasle vie nego svoje vrnjake i esto su
njihovi saveznici. Adolescenti, kao to je Barni, obino se svaaju sa odraslima.
Oni mogu prihvatiti odnose u kojima odrasli preutno pristaju da budu njihovi
drugari, ali njihovi odnosi sa veinom odraslih tee da iz njih izmame roditelja i
javnog tuioca.
Jedan primer
Ben, sedamnaestogodinjak koji je doao zbog depresije, bio je ljubazan i
drueljubiv, ali socijalno nesnalaljiv. Imao je malu druinu poznanika, ali ni jedan
odnos za njega nije bio naroito zadovoljavajui. On je oajniki eleo da nae
najboljeg prijatelja i devojku, ali u tome nije uspevao.
Ben je bio najstarije od petoro dece u toploj i prilino bliskoj katolikoj porodici.
Njegova najmlaa sestra, usvojena u treoj godini, bila je retardirana. Da njegovi
roditelji usvoje retardirano dete, bilo je tipino za njihovu prirodnu
dobronamernost i praktinu predanost verskim vrednostima. Oboje su vredno
radili da bi poslali Bena i njegovu brau u srednju kolu za deake katolike
veroispovesti.
Ben je sasvim otvoreno govorio o svom potovanju prema roditeljima. Iako je
tokom polsednjih meseci njegov odnos poeo da poprima neke osobine tipinog
adolescentnog odnosa i konflikta, Ben je tvrdio da je njegova majka i dalje
verovatno njegov najbolji prijatelj. Periodi relativne neutralnosti bili su
povremeno obeleeni eksplozijama, a povremeno otvorenim razgovorima. Njegov
odnos sa ocem, koji je i sam bio podloan depresiji, bio je topao, ali distanciran. U
vreme kada je Ben doao na psihoterapiju, smatrao je da su mu roditelji dovoljna
podrka za bilo kakvu tekou na koju bi naiao.
Ben je imao dugu istoriju osrednjeg akademskog uspeha, uprkos rezultatima
testova koji su govorili da su njegove sposobnosti visoke. Bio je marljiv uenik, ali
je priznao da mu je ponekad teko da do kraja sprovede u delo svoje namere,
kada je re o kolskom radu. To je postalo snaan izvor frustracije za Bena kako se
pribliavala zavrna godina i on poinjao da razmilja o budunosti i prijavljivanju na
koled.
Obino bi Ben dolazio kui posle kole odluan da nekoliko sati radi zaostale
domae zadatke. Posle otprilike pola sata, postao bi letargian ili nepaljiv. Proveo
bi sate i sate u anksioznoj borbi sa sobom. Ponekad bi ustao da naotri olovku,
rasejano bi uzeo sportsku stranu novina i poeo da ita nezanimljive lanake,
zatim bi siao do dnevne sobe i zaustavio se na petnaestak minuta gledajui
nezainteresovano u TV, svratio do kuhinje i otvorio friider, zatim bi se nestrpljivo
vratio do radnog stola, da otkrije kako nije naotrio olovku.
Tokom osam meseci terapije, Ben se bavio vanim pitanjima kao to su odnosi
sa roditeljima, strahovi vezani za budunost, zadovoljavanje interpersonalnih
potreba, njegova oseanja u vezi sebe. Posle est meseci terapije Ben je dobio
slabu ocenu iz algebre. Taj kurs mu je trebao da bi maturirao, ali on je kasnio.
Uprkos naporima roditelja, nastavnika, savetnika i njega samog, nije uspevao da
74

prione na ozbiljan rad i popodnevne asove sa tutorom. Ben je bio u ratu sa

sobom, a algebra je bila bojno polje.
Ono to mi je bilo sasvim jasno je da Ben mrzi algebru. Njegova borba je imala
bogato simboliko znaenje vezano za zavisnost, vezanost i maturiranje u
porodici i osamostaljivanje odlaskom u koled. Ali Ben je i dalje strasno mrzeo
algebru i jednostavno nije hteo da posveti vreme i energiju neemu to toliko
prezire. Iako je to bilo svima jasno, to nije bio deo Benove svesti.
ta ti osea prema ovom predmetu? pitao bih ga.
Nije vano ta ja oseam odgovarao bi, uz krai govor kako sebi i roditeljima, koji
su tako naporno radili da bi mu obezbedili kolovanje, duguje da zaslui bar
prelaznu ocenu.
Ben je spremno govorio o dubljim motivima zbog kojih nije bio spreman da
radi, ali nije mogao da doivi svoje senzorno i visceralno izbegavanje, a da se sa
tim poistoveti i prihvati odgovornost. On jednostavno nije mogao sebi da prizna
da, uprkos svojim dobrim namerama, zahvalnosti prema roditeljima i potovanju
prema nastavnicima, on sebino, namerno, neodgovorno ne eli da radi. Ben je
bio klasino dobro dete. Kao takav, on je svoj doivljaj sebe organizovao u skladu
sa slikom odgovorne, zahvalne, ispravne osobe. Ignorisao je one naznake u svom
ponaanju koje su govorile da je sebian, neodgovoran, popustljiv prema sebi.
Molio me je da mu pomognem da otkrije kako da se dri svojih dobrih namera i da
rei problem algebre.
Pristao sam na to, ali pod uslovom da izvri jedan zadatak koji sam zamislio.
Uiniu sve to treba, odgovorio je.
Dao sam mu instrukciju da tokom vikenda provede vreme ukraavajui svoju
svesku anti-algebra grafitima. Pogledao me je kao da nisam normalan i
protestvovao je, govorei da to nije ono na ta je mislio. Ja sam insistirao i, iako je
konano izveo eksperiment tako to je grafite ispisao unutar sveske a ne na
korice, ipak ga je izveo.
Na sledeem sastanku sam traio od Bena da mi glasno ita grafite i zajedno
smo nali odgovarajuu intonaciju i naglaske. U to vreme, Benu je ovo izgledalo
kao neoekivano iskustvo, pomalo aavo, sprovedeno u delo uz pomo odrasle
osobe od poverenja (iako pomalo nekonvencionalne). Ali meni je bilo jasno da je
Ben morao da se probije kroz nevidljivu unutranju membranu kako bi dopustio
sebi ove razigrane trenutke prirodne i sebine ekspresije sebe.
Posle dve nedelje, Ben je doao na seansu sa velikim osmehom na licu i
prijavio sledei improvizovan eksperiment. Pre neko vee njegovi roditelji su uvee
izali. Kada su odlazili, ohrabrivali su ga da prione na posao i dovri zadatak iz
algebre. On ih je uveravao da upravo to namerava da ini.
Dok su se vozili putem, a Ben stajao na prozoru gledajui ih, pala mu je na
pamet najneverovatnija misao. Shvatio je da uopte ne mora da radi algebru
ako ne eli. Mogao bi da iznajmi video kasetu, digne noge na sto i gleda film.
Zapravo, tako je i uinio. Zapravo, to je ono to je Ben inio tokom celog
semestra, ali nikada nije dozvolio da to postane figura, niti je to doiveo kao
intencionalni deo sebe. Dok mi je priao ovu priu, Ben je zadovoljno trljao ruke i
od srca se smejao celoj situaciji.
U pravu ste, zakljuio je,ja zaista mrzim algebru.

75

I kao to je lako pretpostaviti, Ben je kroz nekoliko nedelja naao motivaciju da

natera sebe na neprijatan rad domaih zadataka i da poseuje dopunsku nastavu.
Zavrio je kurs ocenjen trojkom.
Benova nesposobnost da dovri separaciju sa roditeljima i da pone da
doivljava sebe kao graanina sveta izvan porodice, pravi je primer odravanja
deije paradigme selfa kao organizatora polja iskustva. Algebra je postala jedna
od nekoliko arena za borbu sa ovom restriktivnom paradigmom zahvaljujui kojoj
su se pojavile razliite konfiguracije selfa. Benov nauk, bar tokom ove kratke
epizode psihoterapije, prilino je uobiajen. On je bio dobro, iskreno, zahvalno
dete. Ali je takoe bio sebian i sklon suprotstavljanju i povremeno u sukobu sa
onim to su za njega odrasli osmislili. On je bio, ba kao to je sam rekao,samo
obian tinejder.

76

VI Poglavlje
ZADACI ADOLESCENCIJE
Tradicionalno, pisci koji se bave adolescentnim razvojem dele adolescenciju na
tri faze: rana adolescencija (priblino od dvanaeste do etrnaeste godine), srednja
adolescencija (od petnaeste do esnaeste godine) i kasna adolescencija (od
sedamnaeste do dvadesete godine). Mene ne zanima da se bavim podelom
adolescencije na vrsto odvojene, diskretne subfaze, a naroito podfaze koje bi se
vezivale za odreene godine. Za praktiare na klinikama ovakve podele su od vee
tete, nego koristi. Ali, ja ipak elim da u kratkim crtama skiciram proces
transformacije i rasta koji se protee izmeu utvrenog naina ivota u detinjstvu i
potencijalno razliitog kontakta koji se uspostavlja u odraslom dobu, te da takav
evolutivni tok smestim na granicu selfa i sredine.
ADOLESCENCIJA I KONTAKT
Ako elimo da shvatimo adolescenciju, vano je da opiemo kako se znaenje i
funkcije granice kontakta i procesa uspostavljanja i dovravanja kontakta menjaju
od ranijih ka kasnijim fazama adolescencije. Adolescentni razvoj je usmeren ka
sazrevanju sposobnosti za diferenciran kontakt. Celokupan smisao adolescentnog
razvoja lei u reorganizovanju polja iskustva na takav nain da odreena vrsta
odnosa izmeu selfa i sredine postane mogua. Zreo kontakt ukljuuje dvostruki
kvalitet spajanja i odvajanja. To podrazumeva da je osoba sposobna da zadri
granice, ali i da ih olabavi kako bi mogla da daje i da prima iz sredine. Ova
formulacija predstavlja getaltistiki ekvivalent Frojdovoj uvenoj tvrdnji da je
ljudski razvoj na vrhuncu kada je osoba u stanju da "voli i radi. Za getalt
terapeute sposobnost za ljubav i rad je omoguena i zadovoljavajua
uspostavljanjem kapaciteta za diferenciran kontakt. Ono to sazreva tokom
adolescencije je granica kontakta koja definie self i istovremeno organizuje i
regulie njegov odnos sa sredinom. Ono to se tada javlja je ocrtavanje selfa,
kristalie se razlika izmeu ja i ne-ja, kao i organizacija odreenog odnosa izmeu
njih.
Kao sistem u razvoju, polje organizam-sredina je orijentisano ka ostvarivanju
razvojne pregnantnosti (zakon pregnantnosti je formulisao Wertheimer kao
osnovni princip organizovanja celina, prema kojem getalti tee onoj organizaciji
koja je najelegantnija, uravnoteena, celovita i kompletna), stanju dinamike
organizacije koje uspostavlja najbolju organizaciju koju polje moe da zadri. Polje
u kojem postoji mogunost potpunog i zadovoljavajueg kontakta je jedno od onih u
77

kojima je ostvarena dinamika ravnotea izmeu organizacionog integriteta

organizma i njegove sposobnosti za interakciju sa sredinom. Maturacija polja je cilj
adolescentnog razvoja, dinamiki ekvilibrijum prema kome razvoj tei.
Tokom adolescentnog razvoja, granica kontakta prolazi kroz tri evolutivne faze,
koje karakterie specifino organizaciono postignue. Prva je faza razgradnje, kada
je figuralni proces diferenciranje od detinjstva i pojaavanje granica izmeu
generacija. Druga je faza u kojoj se produbljuje unutranji ivot, iskustvo
priznavanja delova sebe i njihovo prisvajanje, kao i fenomenoloko pojaavanje
privatnosti selfa. To je faza kada se odigravaju burni unutranji procesi. Trea je
faza integracije kada je cilj figuriranja stbilna organizacija intrapsihikog i
interpersonalnog iskustva i grubo uobliavanje stila integrisanja diferencirajuih i
spajajuih dimenzija kontakta.
Postoji izvesna usklaenost izmeu ovih faza i tradicionalne podele na ranu,
srednju i kasnu fazu adolescencije. Faze koje se ovde istiu ne zasnivaju se na
vremenskoj podeli, ve predstavljaju opis razvojnih procesa koji e se odigrati,
prema funkcionalnom, a ne uvek i prema vremenskom rasporedu. Smatrao sam
da je zgodno odvojiti ove faze, ili zadatke, kako bi se razjasnila unutranja logika
razvojnih procesa. Zapravo, ove faze se simultano zbivaju u procesu i treba da
oekujemo velike varijacije u pogledu naina na koji pojedini adolescenti
dovravaju ili izbegavaju ove zadatke. Ponekad se procesi odigravaju u
diskretnim, uzastopnim fazama, a ponekad se adolescent ljulja napred-natrag u
pogledu razvoja granica izmeu generacija, produbljivanja unutranjeg ivota,
uspostavljanja uravnoteenog polja koje obuhvata self i druge, kao obnavljanje
energije za neke ranije nedovrene poslove. Kod nekih klijenata sa kojima sam
radio nije postojalo jasno razgraniavanje ovih faza, iako su oni, gledano iz ove
perspektive, uspeli da dovre razvojne procese koje sam opisao.
Nadalje, mislim da se tokom razvoja naglasak stavlja na svaku od ovih faza
dok se individua kree od rane adolescencije ka odraslom dobu. Zadaci se javljaju
kao organizujue teme svake sukcesivne faze adolescencije. Moje je iskustvo,
meutim, da postoje sasvim jasne polne razlike u odnosu na nain na koji se
razvojni procesi odvijaju. Kod deaka obino postoji jasan, sa uzrastom povezan
redosled kojim se odvija razdvajanje i distanciranje od odraslih, a zatim
produbljivanje unutranjih procesa i ponovno ukljuivanje u svet odraslih. Kod
devojica se procesi odvijaju simultano, ili u manjim koracima, uz ograniavanje i
angaovanje sa odraslima tokom adolescentnih godina. Ali, ove tvrdnje su iroke
generalizacije i izuzeci su uobiajeni.
Podrka koju naa kultura prua devojicama i deacima tokom adolescencije
se razlikuje. Neretko se sreu deaci ijim adolescentnim razvojem dominira
potreba da se potisne deiji self getalt, da se odvoji od odraslih, a iji je kapacitet
za upoznavanje unutranjih zbivanja zakoen ili zanemaren. Takoe nije neobino
(iako izgleda da to poinje da se menja) sresti adolescentkinje iji je iskustveni
doivljaj sopstvene granice, identiteta i autonomije nesiguran i podcenjen. Imajui
na umu, dakle, da su razvojne eme samo grube mape za izuzetno bogat i
iznijansiran teren, vratimo se obrascu adolescentnog razvoja.
RAZGRADNJA

78

U fazi razgradnje, glavni zadaci razvoja bave se uspostavljanjem doivljaja

granice doivljaja odreenosti, poistoveenosti sa sopstvenim iskustvom,
diferenciranosti iz miljea (intrapsihikog i interpersonalnog) detinjstva. Ponekad je
najuoljivija crta dece u ranoj adolescenciji njihov doivljaj otkrivanja, kao da je re
o zabranjenoj istini, da su napustili detinjstvo. Smisao razvoja, u ovoj fazi, je
uspostavljanje granice, doivljaja razlike i napredovanje u sposobnosti da se zadri
ova razlika i da se odrede granice novog doivljaja selfa.
Rana adolescencija ukljuuje karakteristian razvoj intrapsihikih i
interpersonalnih sfera iskustva. Intrapsihiki, dolazi do intenziviranja iskustava,
to jednim delom potie od fiziolokih i endokrinih promena koje se zbivaju u
pubertetu. Na taj nain unutranji svet dvanaestogodinjaka i trinaestogodinjaka
promenjen je pojaanom sveu o fizikoj moi, emocionalnoj reaktivnosti,
seksualnoj pobuenosti, to sve ini neophodnim i moguim pojaavanje doivljaja
granice u odnosu na porodicu i obrasce detinjstva.
Prvi organizacioni zadatak adolescentnog razvoja je da se u praksi i u principu
uspostavi vlast nad selfom osnovni doivljaj autorstva, identiteta i ogranienosti.
Za neke e ovo biti glasan i javan poduhvat, za druge prikriven i tih. Kod nekih e
rezultirati dramatinom reorganizacijom porodinog polja, kod drugih e doi do
pojaavanja granica kontakta i interpersonalnih obrazaca koji ve postoje. Prvi od
zadataka adolescentnog razvoja nije reorganizacija selfa kao zasebne celine, ve
reorganizacija interpersonalnog polja kao mesta odigravanja eksperimenata.
Intrapsihiki razvoj tokom adolescencije, koji ukljuuje poznate teme
psihoseksualnog razvoja i formiranja identiteta, bazira se upravo na ovoj
restrukturaciji polja. Mogli bi smo ak rei da je prvi zadatak adolescencije da
postavi scenu na kojoj e se odigrati adolescentni razvoj t.j. da izmeni
interpersonalne granice kontakta i procese na takav nain da intrapsihike pojave
i sazrevanje postanu mogui. Tako, znatno pre nego to se iznutra oseti izvorno i
dosledno razliito, adolescent mora da pojaa snane promene koje se deavaju
spolja. Nova frizura, minka, nova muzika interesovanja, teritorijalnost u pogledu
linog prostora ovi spoljanji znaci mogu naglo najaviti prelazak iz detinjstva u
adolescenciju, mnogo pre nego to adolescent oseti izvornu i doslednu
reorganizaciju na nivou intrapsihikog iskustva.
Ova interpersonalna granica postaje fokus mnogo ranijeg adolescentnog
iskustva. Ovo je granica na kojoj svesnost najpre razvija i artikulie novi doivljaj
samoodreenja. U toj fazi adolescenti jo nisu razvili jezik kojim bi mogli da iskau
svoj unutranji svet. Neto se bre razvija bogato artikulisana sposobnost da se
opie iskustvo na granici izmeu sebe i okoline. Na terapiji, oni vole da govore o
svima prijateljima, nastavnicima, roditeljima samo ne o sebi. esto se povlae u
prazninu kada se od njih trai da obrate panju na intrapsihike granice kontakta.
Ako se za trenutak prisetimo da se iskustvo detinjstva bazira na paradigmi
introjekcije, moi emo da rasvetlimo mogunosti vezane za ranu adolescenciju.
Kepner (1987.), piui o adaptaciji deteta na toksinu introjekciju, zapaa da
introjekcija ima za posledicu dva komplementarna stila savladavanja tekoa:
preslabo ograniavanje i prejako ograniavanje. Dete ije granice ostaju slabe,
pie Kepner,odustaje od sebe (selfa) zbog drugih, pothranjujui svoje potrebe
duboko van domaaja, dok dete ije su granice suvie snane vri kompenzaciju
tako to zatvara svoje granice za kontakt koji je stran ili neprilagodljiv (str. 174175).
79

Sline mogunosti stoje na raspolaganju mlaem adolescentu koji organizuje

razvojni odgovor na introjekciju detinjstva. On ili ona se moe slabo ograniiti,
ostati ukljuen u polje deijeg iskustva, ili se preterano ograniiti iskljuujui se iz
ovog polja. U neklinikoj populaciji nalazimo mnoge adolescente koji su snano
ukljueni u kontakt sa odraslima u nekim situacijama, dok su odluno od njih
odvojeni u drugim. U klinikoj populaciji najee sreemo mlade koji se pribliavaju
ekstremu preslabog ili prejakog ograniavanja. Slabo razgranien adolescent
ostaje vezan i zavisan, u konfluenciji sa oekivanjima odraslih, a sposobnost za
diferencijaciju, koja se budi, deluje mu strano i opasno. Preterano ogranien
tinejder je onaj koji ne priznaje potrebu za zavisnou i deiju istoriju.
Ovde nam je, meutim, zanimljivije da se bavimo granicama koje razdvajaju
mlaeg adolescenta od porodice i od prolosti, a na nain koji se javlja kao
normalan deo razvojnog procesa. Vano je da imam na umu da varijacije ovog
procesa, bilo zdrave ili patoloke, predstavljaju funkciju introjektovanog konteksta
iz kojeg se dete pomalja (ili ne uspeva u tome). Da li je porodica pripremila dete
za diferencijaciju obino postaje jasno u vreme rane adolescencije. Diskusija koja
sledi bavi se uglavnom formiranjem selfa deteta, ali je veoma vano zapamtiti da
patoloka ometanja i iskrivljenja ovog procesa uvek odraavaju porodine procese.
INTRAPSIHIKI I INTERPERSONALNI PROCES
U prvoj fazi adolescencije, intrapsihike i interpersonalne dimenzije iskustva
povezane su na vrlo specifian nain za razvojno-organizacioni zadatak koji smo
upravo istakli. Self je jo uvek self u porodinom sistemu, pa su intrapsihiki
procesi nuno eksternalizovani - obeleeni preko interpersonalnih granica kontakta.
Drugaije reeno, psiha ili um je, tokom rane faze adolescencije, u velikoj meri
struktura interpersonalnog polja. Konflikti koji kod starijih adolescenata
postaju intrapsihiki, postaju borba selfa sa sobom, za mlae adolescente su
konflikti sa drugima. Mlai adolescent kreira svoj svet na nain srednjevekovnog
dramatiara, pripisujui novonastale crte, kvalitete i komponente iskustva
razliitim likovima na sceni. Socijalno polje trinaestogodinjaka je nalik na psihu
koja je iznutra prebaena spolja. Roditelji mogu biti nosioci uloge koja nosi tenju
za zavisnou i moralna ogranienja. Prijatelji mogu da nose uloge vezane za
seksualna interesovanja i narcistiko investiranje u sebe. Neprijatelji obino sadre
slabije razvijene ili otuene delove selfa. U terapiji, kada nam adolescent opisuje
preterano protektivnu majku, najodanijeg prijatelja, najslau devojku u razredu,
deaka iz kole kojeg ne podnosi, on nam takoe govori, najtanijim jezikom koji
mu je dostupan, o granicama i dinamici njegovih intrapsihikih procesa.
PROJEKTIVNI OKVIR ISKUSTVA
Interpersonalni svet mlaeg adolescenta postaje ekstenzija ili projekcija ireg
polja doivljaja selfa. Tanije, interpersonalno polje mlaeg adolescenta je
proireno silama, organizujuim vektorima i granicama koje potiu od intrapsihikih
procesa adolescentnog selfa koji se javlja. Tokom rane adolescencije vidimo da se
uspostavlja suprotni vektor dok se sredina usklauje sa organizujuim i razvojnim
potrebama selfa koji se javlja.
80

Mlai adolescenti su uveni po slabom testiranju realnosti. Nije retko sresti

trinaestogodinjake koji vide svoje roditelje kao neprijateljiski raspoloene i
provokativne, a imaju slab uvid u svoj antagonizam i promenljiva raspoloenja.
Njihovi opaaji sredine pojaani su i iskrivljeni do karikature, ali svest o potrebama
i oseanjima, koji organizuju opaaje, ostaje nerazvijena. Drugaije reeno, mlai
adolescenti organizuju doivljaj sebe i sredine u neto to bi se moglo nazvati
projektivnim okvirom. U projektivnom okviru drugi, sredina, se istiu kao figura,
a self se implicitno organizuje kao pozadina iskustva. Ovakva organizacija titi
krhkog adolescenta i njegov slabi self od svesnosti i kontakta koji bi mogao biti
suvie intenzivan ili suvie pretei za njegovu nesigurnu integrisanost.
Na slici 6.1 linije moda nisu dovoljno dobro artikulisane da oznae sliku dva
lica. Linije oznaavaju lica samo na nejasan nain. Za najvei broj posmatraa
najlake je da zadre polje organizovano tako da vaza bude figura na pozadini, to
je verovatnija organizacija vizuelnih podataka. Slino, etrnaestogodinjaku e
moda biti teko da odri sebe kao figuru opaanja, kao nezavisnu osobu, bez
potrebe za podrkom od strane odraslih, naroito kada postoji toliko mnogo
podataka koji svedoe upravo suprotno. Za njega je mnogo lake da zadri ovu
organizaciju samoopaanja kao implicitnu, kao deo pozadine, a da roditelji budu
figura i prepreka njegovoj nezavisnosti.
Slika 6.1 Vaza ili dva lica?

Tokom terapije, lake je (i bezbednije sa njihove take gledita) navesti mlae

adolescente da govore o ljudima u svom svetu o prijateljima, neprijateljima,
roditeljima i nastavnicima nego da govore promiljeno o sebi. Razvojna vrednost
ovog razgraujueg projektivnog okvira, koga odrasli esto ne sagledavaju, je ta da
taj okvir regulie procese kontakta, doputajui na taj nain selfu adolescenta da
se uvrsti, smanjujui opasnost od destrukturiranja. Za adolescente je mnogo
rizinije da se upuste u raspravu o tome kako se bore za svoju nezavisnost, nego
da raspravljaju o tome kako roditelji gue njihovu nezavisnost. Obe teme su okvir
za istu egzistencijalnu i razvojnu temu, ali ova druga predstavlja manji rizik za
nesigurni integritet selfa.
Sposobnost da se definie i zadri granica selfa u interpersonalnom svetu, da se
uspeno uspostavi, omoguuje diferenciran i interaktivan kontakt koji se javlja
kasnije tokom adolescencije. Pre nego to ova granica postane zreo organ
kontakta, ona slui kao proprema za uspostavljanje autorstva i integriteta selfa.
Kada je ovaj zadatak dovren, iri aspekti doivljaja selfa, koji deluju apsurdno,
mogu se prikladno smestiti tamo, van okvira JA granice, mogu se projektovati
na druge, pa se koriste kao brusilica kojom se odreuje i izotrava kontura selfa.
Devojka koja poinje da otkriva ta znai imati telo ene i biti seksi moe pripisati
81

svoje nastojanje da bude dobra devojica roditeljima i moe se posluiti ovim

projekcijama kako bi definisala, kao suprotno tome, ono to doivljava. Tako se,
ogorena, moe aliti zbog majinih pitanja u vezi sa novim kupaim kostimom, ili
zbog toga to joj je otac zabranio da se via sa nekoliko godina starijim mladiem.
Istovremeno, ipak, ona koristi svoje roditelje (najverovatnije preteruje kada
opisuje njihov stav da bi pojaala i identifikovala svoj doivljaj privlanosti i
seksualnosti).
Tokom rane adolescencije vidokrug i dubina svesnosti o intrapsihikoj dimenziji
selfa je ograniena, to predstavlja kontrast pojaanoj sposobnosti za osveivanje
interpersonalne granice. Mlai adolescent se esto poistoveuje, ponekad
beskompromisno i glasno, sa relativno ogranienim delom polja doivljaja selfa. Iz
ireg podruja aktivnosti, iz celokupne raspodele vremena, energije i
interesovanja, neki delovi e se istai kao vaniji, zanimljiviji za self. Istovremeno,
drugi delovi iskustva aktivno se odlau u pozadinu, odvajaju od selfa i, esto,
projektuju na sredinu.
Trinaestogodinjaci, kao grupa, poeli su da stvaraju sopstvenu kulturu,
protkanu seksualnom tenzijom i borbom za autonomiju. Novi self moe biti snano
ukorenjen u ova interesovanja. Istovremeno, ipak, trinaestogodinjaci ostaju
prilino ukljueni u deiju kulturu i svet odraslih. Provode vreme u uionicama, sa
roditeljima i braom i ukljuuju se u aktivnosti koje za njih organizuju odrasli.
Razlika izmeu onoga to oni ele da ine i onoga to se od njih oekuje postaje
mnogo jasnija, nego to je bila u preadolescentnom periodu. Odreena
konfiguracija selfa, koja se u ovo vreme javlja kao figura, obino nije odriva u
odraslom ivotu. Pre svega, ona je vrlo promenljiva. Zatim, karakteristina je po
nedostatku vetina potrebnih za praktian ivot. I to je najvanije, kao struktura
koja sadri iskustvo, ne moe da tolerie unutranji konflikt. Posledica toga je, kao
to esto moemo da vidimo, da self mlaeg adolescenta izlazi na kraj sa
psiholokim konfliktom uz pomo uklanjanja konflikta sa intrapsihikih granica na
interpersonalne. Kao to smo videli, tenzija izmeu polariteta obino se ne javlja u
ranoj adolescenciji kao lina ambivalencija, ve kao tenzija u okviru
interpersonalne granice kontakta, to je organizujua tema interakcije adolescenta
sa drugima. Iz celokupnog polja potencijalnog doivljaja selfa, koji sadri oba
aspekta bilo kojeg polariteta, adolescent se obino poistoveuje sa jednim polom i
preputa sredini da bude nosilac drugog.
Polariteti mogu biti oznaeni kroz bilo koju kombinaciju interpersonalnog polja
porodinog polja, polja odnosa sa vrnjacima ili polja stvarnog sveta odraslih. Na
taj nain se trinaestogodinjak , koji se bori sa svojom emocionalnom zavosnou,
moe distancirati od roditelja, negirajui da mu je stalo do njihovog odobravanja, a
da pritom postane osetljiv prema deci koja deluju emocionalno vezana i zavisna
od odraslih. On moe ismevati svoju mlau brau zato to tre mami uvek kada su
povreeni i moe se rugati vrnjacima da se dodvoravaju nastavnicima,
zanemarujui svoje potrebe kako bi zadobili odobravanje odraslih. Ili, drugi deak
se moe poistoveivati sa odgovornim osobama i kritikovati vrnjake koji se
ponaaju neprihvatljivo i odigravaju svoje impulse kako bi izazvali i izbegavali
autoritet odraslih. U oba sluaja, vidimo da je tema koja organizuje
interpersonalne kontakte, potreba za podrkom odraslih, odnosno, potreba da se
udalji od uticaja odraslih. Jedan pol ovih suprotnosti se doivljava kao da je deo
selfa, a drugi kao deo sredine. Interpersonalna granica kontakta je tamo gde
82

poinje da se prorauje dinamika izmeu ovih polariteta, gde je iniciran kontakt

izmeu suprotnih tendencija i gde je pripremljen teren za njihovu eventualnu
integraciju.
Evo jo jednog primera: Mlai tinejder moe da se oslobodi inhibicija i strahova
iz detinjstva upravo zato to se u njegovoj sredini nalaze drugi, obino odrasli, koji
za njega predstavljaju selee: projekcije intorjekata deijeg selfa na odrasle iz
okruenja. Nedavno, na terapiskom sastanku grupe trinaest i etrnaest godina
starih deaka, iskrslo je pitanje sastanaka sa prostitutkama. Nekoliko se deaka
alilo da ne mogu da nau i pokupe prostitutke. injenica da niko od njih nikada nije
sreo, ili ak ni video, prostitutku nije se javila kao problem, bar kada su oni u
pitanju. Jedino to im je stajalo na putu ka ispunjenju seksualnih elja i impulsa,
tvrdili su, su njihovi roditelji koji bi ih ubili da saznaju za to.
Tipian primer interpersonalne dinamike u ovoj fazi tie se znaaja domaih
zadataka. Jedna devojica iz osmog razreda, koja ima istoriju akademskog uspeha
i dobre radne navike, poinje da se interesuje za odnose sa vrnjacima i deacima
i njene ocene poinju da padaju. Za nju je bilo vano odobravanje nastavnika i
roditelja, ali sada poinje da otkriva suprotan stav i da prezire kolski rad. Roditelji
poinju da brinu. Poinju da nadziru njen rad tokom vremena odreenog za
domae zadatke, da ograniavaju upotrebu telefona itd. Ona se ali, naroito
prijateljima, ali se uglavnom pokorava onome to joj nameu jer nema izbora.
Ovo je primer kako se polariteti javljaju kao deo ire sredine, koja okruuje self.
Zato to su njeni roditelji sposobni i spremni da dre odgovorni kraj ovog
polariteta, ona moe da preuzme pobunjeniki stav. Ona moe da prihvati ovaj pol
sa relativno malo intrapsihikog konflikta i na taj nain ui kako da se suprotstavi
autoritetu i shvati ta je za nju prioritetno.
Ista devojka u stanju je da oznai isti polaritet u kontaktu sa vrnjacima. Moe
da odri prijateljstvo sa vrnjakom koji je odgovorniji i studiozniji od nje, i oni
zajedno mogu odigrati prijateljsku verziju dinamike koja se zbiva imeu nje i
roditelja. Prijatelj je moe podseati na vane zadatke, ponuditi pomo u uenju i sl.
Istovremeno, ona moe odabrati da se povee sa nekim ko je u veoj meri bundija
nego ona sama, a u tom odnosu ona moe da odigra odgovorni kraj polariteta.
Varijacije su beskrajne i menjaju se od jednog adolescenta do drugog, i iz asa u
as. Zajednika je injenica da je polarna tenzija, kako god se osoba sa njom
rvala, u poetku posredovana interpersonalnim svetom adolescenta.
Odreivanje polariteta, takoe, je evidentno i za one bihejvioralne teme koje
imaju vanije klinike implikacije. Npr. esto sam radio sa klijentima koji bi zapoeli
terapiju, ali ne bi otvoreno priznali da im je pomo potrebna, i dolazili bi samo dotle
dok bi neka odrasla osoba insitirala na tome. To je esto sluaj sa depresivnim
tinejderima koji se bore sa polaritetom iji su polovi zavisnost i samodovoljnost. ak
iako se oseaju toliko jadno da pomiljaju na samoubistvo, ovi adolescenti nisu
spremni da prihvate svoju potrebu da im se prui pomo i prihvatie je samo ako
neko drugi prihvati odgovornost za njihovu potrebu. Za njih je vano, kako bi odrali
nesiguran integritet selfa, da tvrde Ja to mogu i sam.
Drugi fenomen, dobro poznat kliniarima, su mladi koji trae pomo kroz acting
out. Deak se strastveno bori sa roditeljima tvrdei da moe da se dri dalje od
nevolja, a ponaa se na takav nain da su odrasli prisiljeni da interveniu. Jedan
moj klijent uhvaen je dok je pio u koli i beao sa asova. Ubeivao je savetnika za
bolesti zavisnosti da je re o jedinom izgredu. Savetnik je smatrao da nee biti
83

potrebna dalja profesionalna intervencija i uspostavio je ugovor o neupotrebi

alkohola izmeu deaka, roditelja i kolskog odbora. Poto je uspeo da ih skine sa
lea, moj klijent je ubrzo itav dan izostao iz kole sa prijateljima i oni su se
zajedno gadno napili u kui prijatelja. Intrapsihikim jezikom govorei, mogli bismo
rei da je on traio pomo, ali bi neto tanije bilo ako bismo rekli da je on sredio da
njegova interpersonalna sredina zatrai pomo u njegovo ime.
Vrednost ove faze esto nije jasna odraslima i profesionalcima. Vano je
zapamtiti da su interpersonalni konflikti prirodne pretee prihvatanja
intrapsihikih polariteta. Ovaj princip rasta izgleda da su najbolje razumeli
praktiari getalt terapije. Perls, npr. uvodi metod rada sa dve stolice da bi
pomogao odraslim klijentima da prihvate i integriu aspekte polariteta koji
sainjavaju self. U okviru pojedine seanse, getalt terapeut moe traiti od klijenta
da aktivno razdvoji aspekte svojih iskustava, smetajui ih na odvojene stolice. Dok
se disocira od jednog pola, klijent je prisiljen da se poistoveti sa drugim polom i da
ga oseti kao prikladnog i mogueg. Stavi svoj ljubazni deo na jednu, a agresivni
deo na drugu stolicu i razgovaraj sa njim moe da bude instrukcija. Svrha vebe je
da pojaa individualnu svest i prihvatanje sopstvene agresivnosti da mu omogui
da (makar na par trenutaka) je prihvati bez unutranjeg konflikta. Konflikt je
interpersonalno smeten, tako da se klijentova agresivnost moe pojaviti uz
odravanje integriteta. Njegov agresivni deo moe rei:Uvek bei. Nikada se ne bori
za sebe i to me ljuti. Klijent e moda biti iznenaen mudrou i podrkom koja lei u
osnovi njegove agresivnosti i ovo saznanje ga moe navesti da prihvati i integrie
ovaj aspekt iskustva.
Procesi tokom adolescencije su produena varijacija rada sa dve stolice. Proces
moe trajati mesecima, ak godinama, ali mogunost kretanja ka eventualnom rastu
je, u sutini, ista kao u getaltistikom radu sa dve stolice.
Kritine psiholoke potrebe u ovoj fazi su, u sutini, organizacione. Mladoj osobi
je potrebno da uspostavi, zbog sebe i zbog roditelja, odvojenost i integritet. Dok
tako ini njen fokus je na granici kontakta selfa i sredine, naroito sa roditeljima i
znaajnim odraslim osobama.
Tokom terapije, osnovnu brigu predstavlja porodino polje i nain na koji to
polje izlazi na kraj sa razgraujuim procesima (da li ih podrava ili ometa). U centru
panje moe biti adolescentni razvoj, ali celokupno porodino polje je ono to se
razvija ili ne uspeva da se razvije. Roditelji esto nastavljaju da odravaju naine
kontakta koji su bili prikladni u suportativni za mlae dete, ali ne uspevaju da
prepoznaju i prihvate procese razgradnje kod adolescenta kojim se self izdvaja iz
porodinog miljea. este su, takoe, i klinike tekoe, naroito acting out, koje
odraavaju porodinu nesposobnost da izae na kraj sa razvojem. Individualna
terapija je gotovo besmislena ako nije integrisana u porodino nastojanje da podri
razvojne procese.
UNUTRANJOST
Jednom kada su psiholoke granice i doivljaj selfa i njegovog integriteta
uspostavljeni, procesi kontakta, oba unutar selfa, kao i sa drugima, poinju da se
menjaju. U ovom periodu u iskustvu adolescenta poinje diferencijacija
intrapsihikog i interpersonalnog, kao razliitih polja iskustva. Dakle, individua
84

poinje da razvija pojaan doivljaj razliitosti unutranjeg, linog iskustva od

spoljanjeg sveta i socijalnih veza.
Istovremeno, dok odnosi postaju sloeni i bogati, subjektivno iskustvo
adolescenta se otvara bogatijem unutranjem svetu bolnih oseanja, zanimljivih i
zastraujuih saznanja i apstraktnih misli. Poto su procesi odreivanja granica i
identifikovanja selfa uspostavljeni i deluju, javlja se odluno kretanje ka
eksploraciji unutranjeg i spoljanjeg, ovih razliitih polja iskustva selfa.
Interpersonalno, u srednjoj fazi adolescencije, vidimo zaetke relacija koje
nalikuju zrelom kontaktu. Odnosi su u veoj meri bazirani na realnosti. Drugi se
prihvataju i uvaavaju u odnosu na njihove osobine, a ne u odnosu na potrebe za
integritetom selfa koji se javlja. Ima vie primanja i davanja, vie uzajamnog
prodora na granici kontakta, vie izvornih transakcija izmeu selfa i drugih.
Odnosi gube narcistiki kvalitet, a prijatelji se manje biraju zato to se slau u
glavnim pitanjima ili zato to obezbeuju poslunu i odobravajuu publiku, a vie
zato to odgovaraju unutranjoj potrebi za irenjem vlastitog vidokruga.
Teme usklaivanja polariteta mogu nastaviti da igraju znaajnu ulogu u
organizaciji interpersonalnih granica kontakta, ali na neto drugaiji nain nego u
fazi rane adolescencije. Prijateljstva bazirana na osnovi polaritetnih svojstava
postaju uobiajena. Dobra deca poinju da se drue sa nekim koga svi smatraju
divljim. Stidljiva devojka se drui sa devojkom koja izlazi i ima samopouzdanja.
Atleta se prijatelji sa dekom iz ah-kluba. Lini kvaliteti koje je osoba ranije
prezirala, sada postaju zanimljivi dok self nastoji da proiri sopstveni repertoar.
Romantina interesovanja i veze se razvijaju u ovoj fazi i imaju bitno razliit
kvalitet od uoptenog, nedovoljno linog flertovanja i istraivanja karakteristinog
za ranu adolescenciju. Ovo je vreme da se nae prava devojka ili mladi, jer je
potreba za pripadanjem i zavisnou izvuena iz skladita i ponovo oivljena uz
prihvatanje i prepoznavanje. Ovi odnosi predstavljaju neku vrstu dobrovoljne
ranjivosti: self eksperimentie sa oputanjem granica i stapanjem sa drugom
osobom.
Karakter ove ranjivosti je van poimanja veine odraslih koji prve ljubavi
smatraju neozbiljnim, a to je zapravo trenutak kada novostvoreni self bukvalno
nudi sebe drugoj osobi traei prihvatanje i potvrdu, pa povreda narcizma i
dezintegracija identiteta, koji prate ljubavni neuspeh, mogu biti veoma ozbiljni.
Adolescenti koji su doiveli znaajan gubitak ili odbacivanje tokom detinjstva (npr.
smrt roditelja) naroito su osetljivi i podloni ozbiljnim psihikim krizama kada se
romansa zavri. Taj dogaaj se visoko kotira na listi povoda za pokuaj
samoubistva meu adolescentima. Psihoanaliza nas ui ia ovo smatramo
transferom, ponovnim buenjem doivljaja gubitka. I svakako da je tano da
trenutni gubitak budi seanja na ranije gubitke, kao kod svih nas, tako i kod
adolescenata. Ali, u sluaju adolescenata, radi se i o neem drugom osim toga.
Adolescentna ljubav je hrabar eksperiment kojim se ui kako biti ranjiv i povezan
sa nekim na drugaiji nain nego tokom detinjstva. To je eksperiment psiholoke
hemije gde su zavisnost i pripadanje pomeani sa seksualnou. Rezultati mogu
biti spektakularni, ali je nova celina nestabilna i prolazna. Neuspeh i raskid veze
predstavljaju vrstu neuspeha selfa, dezintegraciju nove celine.
U fazi kada unutranji procesi postaju primarni, menjaju se odnosi
adolescenata sa odraslima, a zavisnost i negiranje zavisnosti postaju manji
problem. Adolescent postaje zainteresovan za odrasle, ne samo zato to su fini
85

ili cool, ve i zbog toga to ele da kau ili zbog toga ta predstavljaju. I onome to
odrasli smatraju zanimljivim kod njega (ideje, humor), poklanja se velika panja
dok osoba poinje da sintetie identitet za stvarni svet.
Potovanje, ili nedostatak potovanja, postaje veoma vaan aspekt odnosa sa
odraslima. Mladi se u ovoj fazi prilagoavaju tome da ih shvataju ozbiljno ili
neozbiljno, da li se njihovo eksperimentisanje sa autonomijom potvruje ili ne u
interakcijama sa odraslima. Istovremeno, osetljivost na odrasle koji ih nazivaju
detinjastima, ili neodgovornima, postaje akutan problem u ovoj fazi adolescencije.
Rast samosvesti i gubitak projektivnog okvira ini ovu fazu tipinom po doivljaju
unutranjeg bola, a manje po projektovanom besu.
Razvojni procesi, u ovoj fazi, deluju tako da ire granice selfa ukljuujui u njih
aspekte iskustva koji su prethodno bili odlagani u pozadinu ili projektovani na
sredinu. Na taj nain, adolescent postaje okrenut sebi, refleksivan i u veoj meri u
konfliktu sa sobom. Pitanja oko kojih se ranije sujkobljavao sa roditeljima ili
vrnjacima, sada su pitanja oko kojih se adolescent bori unutar granica selfa. To je
faza u kojoj polariteti, koji su se ranije nalazili na granici kontakta selfa i sredine,
postaju unutranje razlike koje self prepoznaje kao svoje.
Ova promena se u poetku zbiva nesigurno. Klijent e na terapiji, u toku jednog
susreta, prelaziti sa projekcije svojih problema na sredinu na izraavanje sopstvene
ambivalencije u pogledu iste teme, i to po nekoliko puta. Devojica moe zapoeti
seansu priajui o uenici koja prepisuje na testovima ili uasno flertuje. Pred kraj
susreta ona e moda priati kako je i sama u iskuenju da prepisuje na testovima,
ili kako je frustriraju pokuaji da privue romantina interesovanja i panju deaka.
Dena, petnaestogodinjakinja koju sam opisao u petom poglavlju, tipian je
primer za funkcionisanje granice u ovoj fazi. Dena je dola na terpiju sa namerom
da ponaanje njenog oca bude tema rada, ali je spremno prihvatila moje blage
izazove da obrati panju na sebe. Kada je to uinila, njena spolja fokusirana
frustracija i bes su se istopili i ona se fokusirala na unutranji doivljaj konfuzije i
tuge. Dena je otkrila da joj je lako da shvati kako se njen otac promenio sa
promenom posla. Tee joj je bilo da shvati promene koje su se u njoj zbivale dok je
iz detinjstva prelazila u odraslo doba. Njeno unutranje iskustvo je postalo za nju
istovremeno problematino i fascinantno: dovoljno bolno da izazove izbegavanje,
ali dovoljno zanimljivo da zahteva istraivanje.
U srednjoj fazi adolescencije se intenzivira unutranji ivot adolescenta, zapisuju
se razmiljanja, poezija, pokreu se moralne dileme, piu se dnevnici; ukratko,
poinje da lii na onu sanjalaku fazu otkrivanja sebe o kojoj itamo u literaturi,
kada je re o ovoj uzrasnoj grupi. Doivljena razlika izmeu intrapsihikog i
interpersonalnog vodi svesti o izdvajanju selfa iz njegovog konteksta. To se
manifestuje na razliite naine, naroito kroz osetljivost adolescenta na doivljaj
alijenacije i na neautentinost.
Tinejderi esto govore o oseanju otuenosti i samoe. Nije retko da adolescenti
potonu u novootkriveno intrapsihiko polje i da otkriju kako plivaju u moru linih
oseanja i intuicije koji ih odvajaju od drugih i sredine, te da se osete uhvaenim u
vrtlog iz kojeg ne mogu da pobegnu. Unutranji svet, kada se jednom otvori, moe
delovati suvie prostrano adolescentu u srednjoj fazi. Moe se javiti oajanje zbog
ideje da nikada nee biti u stanju da poveu ovaj magloviti unutranji svet sa
spoljanjim svetom interpersonalnih kontakata.

86

to se tie adolescentne preosetljivosti na izvetaenost, ona predstavlja

odvajanje unutranjeg od spoljanjeg, pri emu se spoljanje ponaanje doivljava
kao nepovezano sa prirodnim unutranjim svetom. Ovo je dobro opisao Selinder u
njizi Lovac u rai. Holden Caulfield, glavni junak knjige, buni se protiv
izvetaenosti koju otkriva svuda oko sebe. Njegov pravi problem, naravno, tie
se njega samog i borbe za autentinost. Adfolescentna osetljivost na
izvetaenost predstavlja novo i bolno saznanje o razlici izmeu unutranjeg i
spoljanjeg, kao i o granici koja ih deli. Ovaj razvoj istovremeno oslobaa i izoluje,
unapreuje razvoj i stvara bol. To omoguuje bogatije povezivanje i razmenjivanje
sa drugima, ali istovremeno otvara unutranji svet koji naglaava usamljenost i
izolovanost.
Individualni terapijski rad esto je koristan upravo sa adolescentima u ovoj fazi.
Jedan od izazova u ovom periodu je i stvaranje odnosa koji podrava istraivanje i
prihvatanje oivljenog unutranjeg pejzaa. Rad zahteva od terapeuta da prihvati
kolebanje adolescenta izmeu pribliavanja i udaljavanja od sebe. Terapeut mora
potovati povremenu potrebu za defleksijom i izbegavanjem ali, takoe, mora
izazivati i podravati rast svesti i prihvatanje sebe.
INTEGRACIJA
Tokom kasne adolescencije, u celini, postoji trend da identifikovan i prihvaen
self od fragmentarnosti i parcijalnosti poinje da se kree ka sloenosti i
obuhvatnosti. Dok self adolescenta sazreva, doslovce postaje kon-figuracija, skup
figura, getalt forme koja prihvata u svoju strukturu fragmente ili parcijalne
organizacije impulse, zabrane, introjekte, elje, polarnosti i parcijalne getalte
selfa koji potiu iz detinjstva i rane mladosti. Na taj nain, self tokom
adolescentnog razvoja progresivno postaje getalt vieg reda koji integrie
razliite aspekte selfa i unapreuje rastui doivljaj prihvatanja sopstvenog iskustva.
Zato stariji adolescenti postaju zaista sloena bia i mogu da se identifikuju ne samo
sa specifinim impulsima ili eljama u odreenoj situaciji, ve da doslovno-bududovoljno irok okvir koji e obuhvatiti i integrisati suprotne delove iskustva.
U poslednjem delu adolescencije, granice psiholokog selfa su stekle dovoljno
elastinosti i otpornosti da podre zreo kontakt (razmena sa drugima koja
dozvoljava uzajamni uticaj, a da to ne izazove dezintegraciju). Stariji tinejderi se,
u ovoj fazi, esto vraaju roditeljima, angaujui se u odnosu sa njima, dok
zadravaju doivljaj sebe kao dovoljno slobodne i nezavisne osobe da mogu da izdre
polje sila u porodinom miljeu. Slino, roditelji su svesni ove promene statusa i
ponekad opisuju da je njihova uloga vie uloga konsultanta nego roditelja.
Cilj adolescentnog razvoja nije nezavisnost, ve pre meuzavisnost. Nove vrste
interakcija se javljaju na granici izmeu starijeg adolescenta i roditelja. On, ili ona,
je sada u stanju da zatrai pomo (npr. pri kupovini automobila, uzimanju kredita,
kuvanju hrane itd.) a da ne oseaju delovanje ranijih organizacija polja.
Pregovaranje, u pravom smislu te rei, postaje mogue jer se adolescent i roditelji
povezuju na horizontalnom nivou, a manje na osnovu vertikalne hijerarhije moi i
kontrole.
Opaaji i zakljuci, spoljanje i unutranje realnosti, postaju taniji poto su
rastereeni potreba vezanih za samorazvoj. On, ili ona, ne mora vie da vidi
87

roditelje kao smetnju ili kao neoprostivo promaene i pogreive osobe ili kao
naputajue Polje starijeg adolescenta je u mnogo manjoj meri projektivno,
usklaeno je sa razvojnim potrebama i polje je koje prihvata druge (ukljuujui i
roditelje) onakvim kakvi oni jesu.
Razvojni procesi i energija podleu znaajnoj transformaciji, tokom kasne
adolescencije. Procesi koji su ranije bili tako vana tema sinteza iskustava i
identifikovanje selfa sada su dovreni i poinju da se shvataju kao neto to je
prirodni deo linosti. Dolazi vreme da se ovi procesi upotrebe. Poto je zadatak
osvajanja sopstvenog prava na self u principu dovren, stariji adolescent poinje
da trai pravo na ivot, tj. poinje da osea teinu odgovornosti da upravlja onim to je
osvojio. Organizujua razvojna tema se menja iz Jesam li ja odgovoran? u Poto
sam odgovoran za sebe, ta u da uinim?. U celini, vidimo da se energija
preusnerava sa granice izmeu selfa i porodice, sa vremenske granice izmeu
selfa i detinjstva, te usmerava ka problemima ivljenja u izbore vezane za
partnera, karijeru, vrednosti i slino. Drugim reima, postoji promena i prelaz sa
razvojnih zadataka uspostavljanja selfa na egzistencijalne zadatke ivota.
Ovo je faza kada formiranje identiteta postaje figura i osnovna mera razvojnog
postignua. Da li individua ima stalan oseaj ko je i ko postaje? Da li ona, ili on, ima
doivljaj seksualnog identiteta? Da li ima orijentaciju u pogledu daljeg obrazovanja
ili zanimanja? Da li svet deluje kao mesto u kojem on ili ona moe da nae svoj
put? Ovo su pitanja koja mogu da pokau da li je adolescentov razvoj bio uspeno
usmeren. Sve se svodi na neto fundamentalno: da li je ova individua uspela da
stekne vlast nad selfom, da li je ona ta koja vri izbor u egzistencijalnom smislu
autorstva nad linim ivotom?
Poslednji deo adolescencije je period kada razvojni trendovi i projekti bivaju
dovreni i poinjemo da sagledavamo kakva vrsta procesa kontaktiranja je
stvorena tokom proteklih godina. Uspenu adolescenciju odreuje reorganizacija
polja kao celine, u ta ukljuujemo i doivljaj tela i sebe, njen ili njegov odnos sa
porodicom, vrnjacima, odraslima van porodice i odnos sa drutvom u celini.
Oekivanja koja imamo od osoba izmeu sedamnaest i dvadeset godina znaajno
su razliita od oekivanja i interakcije sa petnaestogodinjacima. Kada za Boi
sretnem svoju osamnaestogodinju neaku, ne pitam je vie Kako je u koli?, ve
ta planira?. Razvojno-socijalno polje starijih adolescenata ukazuje na promenu
paradigme koju obeleava snaan oseaj egzistencijalne odgovornosti. Znai da
adolescent, i drutvo, oekuje ka budunosti orijentisan stav, usreditenu verziju
doivljaja sebe i vlast nad ivotom za koji je osoba jedinstveno odgovorna.

88

Drugi deo
ADOLESCENTI I PSIHOTERAPIJA: PRIMENA MODELA ZADATAKA

VII Poglavlje
STRUKTURA PSIHOTERAPIJE SA ADOLESCENTIMA
Kako izgleda psihoterapija sa klijentom u adolescenciji? Ako bi trebalo da
konstruiemo skicu koja bi odraavala kvalitet psihoterapijskog rada sa
adolescentima, kakvu bi sliku napravili?
Mnogi terapeuti e izai sa sasvim specifinim reenjem. To moe biti slika
terapeuta i klijenta koji rade u etiri oka. Ili slika adolescenta u grupi vrnjaka ili
na porodinoj terapiji. Slika moe poprimiti izgled prijateljskog razgovora ili
otvorene konfrontacije. Takoe, razgovor moe biti usko fokusiran i usmeren na
problem ili gubitniki fokus neobaveznog razgovora o omiljenoj temi ili hobiju.
Moe imati formu pedesetominutnog razgovora ili kratkog razgovora usred neke
druge aktivnosti. Varijacije su bezbrojne.
Ova raznovrsnost nije sluajna i svakako nije odraz neke problematine
nedoslednosti u pogledu terapije sa adolescentima. Sigurno je da nema
jednoglasnosti u pogledu metode koju treba upotrebiti u radu sa adolescentima.
Jedan autor opisuje delikatan posao izgradnje terapijskog saveza terapeuta sa
nesigurnim Ego funkcijama klijenta na individualnoj terapiji. Drugi opisuje
preureivanje porodinih obrazaca komunikacije. Trei naglaava vanost
organizovanja sredine adolescenta na takav nain da shvati vezu izmeu izbora i
posledica. Jedan pristup moe naglaavati koliko je vano nauiti kako obraati panju
i artikulisati unutranji svet potreba, oseanja i fantazija. Drugi moe naglasiti koliko
je vano pristupiti tano spoljanjoj stvarnosti i stei praktine vetine za ivot u
stvarnom svetu.
Psihoterapija sa adolescentima je sve to, i to je neophodno. Adolescenti u celini
predstavljaju populaciju raznoliku kao to je i celo oveanstvo. Fioka terapeuta
koji radi sa adolescentima moe da sadri budue studente, alkoholiare,
shizofreniare, policajce i psihoterapeute, a sve to su adolescenti. Ono to ih
zaista objedinjuje je to to su ukljueni u proces sa razliitim stepenom uspeha, u
proces razvoja, u prelazak iz detinjstva u odraslo doba i dizajniranje i odreivanje
selfa.
Organizujua tema psihoterapijskog rada sa klijentima u adolescenciji je
pojaavanje prirodnih razvojnih procesa. Adolescenti koji su doli na psihoterapiju
su se zaglavili u svom razvojnom procesu. Na neki nain, proces je postao
89

prepreen. U neku ruku, adolescent je naao put do obrasca ustaljenog

doivljavanja i ponaanja, do fiksnog getalta koji prekida uenje tipino za
adolescenciju.
Psihoterapeut je posetilac u ivotu svog klijenta. Stoga je njegov zadatak da ne
ostane due nego to je potrebno. U ivotu adolescenata odrasli izvan porodice, iz
stvarnog sveta, imaju vanu ulogu u formiranju razvojnih procesa. Oni obezbeuju
perspektivu, savete, podrku, koju adolescent moe da prihvati ili odbije. Shvatajui
ih ozbiljno, odrasla osoba im potvruje legitimnost i odrivost eksperimentisanja sa
selfom. Sluanjem im obezbeuje sondu za istraivanje rastueg unutranjeg ivota.
Ovakve odrasle osobe su i nehotice terapeuti za adolescente. Psihoterapeuti
postaju onim mladim osobama koje ne mogu da nau ovakav odnos sa odraslima
u sopstvenoj sredini. Neretko adolescentima koji dolaze na terapiju nedostaje
sposobnost za zdrav kontakt sa odraslima iz stvarnog sveta, moda zato to se
toga plae, ili zato to nije mogue uspostaviti takav kontakt.
Zadaci psihoterapije organizovani su u skladu sa konanim ciljem ka kojem se
kreu adolescenti na razvojnom putu. Razliite su uloge koje terapeut preuzima
radi ostvarenja ovog cilja. On moe da bude savetnik roditeljima, kolski savetnik,
porodini terapeut, individualni terapeut. Ova poslednja uloga ukljuuje da
budemo prijatelj, advokat, nastavnik, vodi, mudri savetnik, odobravajui svedok,
katalizator ideja i pretpostavki, osoba koja e ga suoiti sa njegovim ponaanjem,
predstavnik realnosti i glas razuma. Profil uloga prikladan za rad sa jednom
osobom, ne mora biti prikladan i terapijski u radu sa drugom, a stil koji je prirodan
i ukoienjen kod jednog terapeuta moe biti udan i neprirodan kod drugog.
Za mene je korisno da razmiljam o celokupnom projektu psihoterapije kao o
neemu to ima unutranju strukturu, logos koji organizuje susret i rad terapeuta i
klijenta. Nalazim da su dva organizujua okvira naroito korisna za one koji rade sa
adolescentima i njihovim porodicama. Jedan je kontekstualna struktura
konkretnog psihoterapijskog zadatka. Drugi je razvojna struktura koja omoguuje
da svrstamo klijenta i pomae da odredimo celjeve rada.
1. KONTEKSTALNA STRUKTURA TERAPIJSKIH ZADATAKA
Otkrio sam da je o efikasnoj psihoterapiji sa klijentima korisno misliti kao o
kutijama unutar kutija, o sledu zadataka od kojih se svaki izgrauje i javlja u
kontekstu koji mu predhodi. Poslednji od ovih zadataka je ono to zovemo figurom
terapiskog rada. O produktivnim momentima psihoterapije govorimo zapravo kao
o seansama na kojima posao biva dovren: neizraena emocija izlazi na povrinu,
postie se novo razumevanje nekog starog problema, donosi se vana odluka,
problem se reava itd. Ovo su momenti kada klijent ili terapeut misli ili
kae:Danas smo neto postigli.
Ali rad se moe nastaviti. Deo terapiskog rada moe da obuhvati nekoliko seansi
ili, zapravo, itavu terapiju. Moe dovesti do postepenog rasta samopouzdanja, ili
do saznanja kako da se izae na kraj sa starim navikama ili verovanjima. To moe
da znai da adolescent treba da naui da anticipira posledice i da naui da
prepoznaje emocionalna stanja i da ih verbalizuje, a ne da ih odigrava.
Ipak, najvaniji deo terapijskog rada se odvija u kontekstu terapijskog odnosa.
Ovaj odnos moe da karakterie odreen stepen poverenja, familijarnosti i
razumevanja. Bez terapijskog odnosa koji je opisan nema terapije. Sa mnogim
90

odraslim klijentima izgradnja terapijskog odnosa je relativno pravolinijski proces,

nenamerna posledica klijentove nesree i terapeutove panje i interesovanja. Dobra
volja obe strane je vie dat uslov pozadine nego figura koja se mora konstruisati.
U mnogim tekstovima koji govore o psihoterapiji sa odraslima, o uspostavljanju
dobrog radnog saveza pisano je sasvim povrno.
Sa adolescentima, verovatnoa da e se terapijski odnos dobro razvijati ne moe
biti velika, ukoliko se ne uloi znatan napor. Sama injenica da postoje tipine
dobne razlike meu klijentima od deset do pedeset godina, govori da postoje
tekoe u kreiranju terapijskog odnosa sa adolescentima. Mnogi adolescenti dolaze
na terapiju protiv svoje volje ili, u najboljem sluaju, sa snanim ambivalntnim
oseanjima. ak i oni koji trae profesionalnu pomo obino su ve imali negativna
iskustva sa ranijim odnosom sa, toboe, dobronamernim odraslim osobama koje
ele da pomognu, i obino vas dosta proveravaju pre nego preu na ono to ih
zaista mui. Istina je da veliki procenat upuenih adolescenata na psihoterapiju
nikada nije iskusio terapijski rad, zato to odriv radni savez, izmeu klijenta i
terapeuta, nikada nije bio ni uspostavljen. Prema tome, treba razmiljati o tome
da li je moda prvi terapijski rad sa adolescentom u stvari pokuaj da se adolescent
navede da postane klijent. Zapravo, moje iskustvo govori da upravo to i
predstavlja pravi izazov i da adolescenti, ako i kada postanu klijenti, profitiraju
spremnije i dramatinije od psihoterapije, nego veina odraslih klijenata. Tako
kreiranje terapijskog odnosa postaje platforma na kojoj poiva rad, kontekst u
kojem se rad odvija.
Ali mi nismo jo ni blizu poetne take terapije sa adolescentima, ni blizu
kamena temeljca strukture koja se izgrauje. Odnos u okviru kojeg se odvija rad
ima sopstveni kontekst: svoj razvojni proces i psiholoku sredinu koju obezbeuje
porodini milje. Adolescent, koji e moda postati klijent, dolazi u moju kancelariju;
on je deo porodice i odreene razvojne istorije i svaki odnos koji bismo mogli da
uspostavimo mora se proceniti u odnosu na njegovo delovanje na ovaj iri
kontekst. Zauzvrat, potencijalna vrednost naeg odnosa bie veoma mnogo
determinisana onim to se zbiva u irem kontekstu. Mnogi terapeuti su doiveli (ja
svakako jesam) da izgrade dobar odnos sa i da ostvare dobar terapijski rad sa
adolescentom, samo da bi otkrili da dobrobiti narastaju kao voda koja preplavljuje
useve. Mlada osoba dolazi sa puno poverenja, shvata terapiju ozbiljno, i ini se
kao da puno ui, ali nastavlja sa simptomatskim i disfunkcionalnim ponaanjem
zbog nekog zastoja u porodinoj dinamici. Koliko puta se zapitamo da li bismo
moda trebali da radimo porodinu terapiju? To ne znai da bi trebalo da
zaponemo sa porodinom terapijom pre nego smo poeli sa individualnom, ve to
da individualna terapija zauzima svoje mesto i u irem kontekstu uklopljenosti ili
neuklopljenosti individue u porodini milje, da bi trebalo da se setimo tog miljea
uvek kada moemo da uimo o njemu, da ga prilagoavamo, moda da pokuamo
da utiemo na njega pre nego to naivno ulutamo na put individualne
psihoterapije sa adolescentom.
Neki strunjaci koji rade direktno sa adolescentima u kolama, u sklonitima,
u ustanovama za leenje i oporavak nemaju direktan pristup u porodini milje. U
nekim situacijama, jedan ili oba roditelja odbijaju da sarauju (ili nisu u stanju) ili
da uestvuju u terapijskom procesu (I postoje strunjaci i ustanove koje pogreno,
bar po mom shvatanju, smatraju da je porodini kontekst nebitan za
funkcionisanje linosti adolescenta). Ali, u svim ovakvim sluajevima vano je znati
91

ta se proputa, ako ni zbog ega drugog, a ono zato da bi se razumele sile polja
koje su uticale i nastavljaju da utiu na iskustvo adolescenta i stil kontakta.
Prema mom shvatanju, postoje tri osnovna projekta u psihoterapiji
adolescenata. Ova tri projekta prilaz porodinom kontekstu, izgradnja
terapijskog saveza, rad na samoistraivanju, proirivanje svesnosti, reavanje
problema, promene ponaanja, itd. zajedno ine celinu psihoterapije. U idealnim
uslovima, vidimo kako se ova trodelna struktura razvija. Dok klijent i terapeut
zapoinju odnos, porodina pozadina i procesi kontaktiranja se istrauju
verovatno direktnije sa adolescentom, a izokola sa porodicom, na zajednikim
seansama. Dok uklopljenost, odnosno, neuklopljenost adolescenta u porodini
okvir postaje jasna dilema , a radni savez izmeu terapeuta i klijenta poinje da se
ustaljuje, neki ciljevi psihoterapije se pojavljuju neki cilj koji treba postii, vetine
koje treba razviti, bol koji treba izraziti i proraditi.
Zapravo, terapija sa adolescentima ponekad se zbiva u trku, kada se sve ove
komponente ne mogu tako dobro razviti. Radimo sa porodicama ija deca ne ele
da uestvuju u terapiji, i sa decom iji roditelji nisu sposobni za porodinu terapiju.
Ukljueni smo u krizne situacije kada treba smiriti nekoga ko je nekontrolisan, ili
pomoi nekome ko je suicidalan, a tada nema mesta ni za kakav preliminaran rad
na izgradnji odnosa. Ali struktura terapije, o kojoj govorim, moe se primeniti ak i
u takvim uslovima, utoliko to nam daje uvid u nedostatke uslova pod kojima
radimo.
2. RAZVOJNA STRUKTURA TERAPIJSKOG RADA
Smisao terapije sa adolescentima, bar sa najveim brojem njih, je da se podri i
unapredi razvojni proces. Sledi da je na nacrt razvojnog sleda takoe okvir za
organizovanje terapiskog rada. Tekoe koje se javljaju kod klijenta, stilovi i ciljevi
mogu se smestiti u razvojnu emu navedenu u estom poglavlju. Problemi nekih
klijenata mogu se svrstati u probleme faze razgradnje. Kod drugih, razvoj
unutranjih procesa je od primarnog znaaja. Kod nekih, pak, dileme su povezane
sa integracijom razvojnih postignua. Priroda terapije, drugim reima, je da je ona
skup nereenih razvojnih tekoa klijenta i porodice. Ovo je vano jer su ciljevi
terapije razliiti za klijente na razliitim razvojnim stupnjevima, i zato to izgled i
doivljaj terapije moe biti sasvim razliit zavisno od razvojnih tema koje se
obrauju.
Faza razgradnje je svakako najtea, i tinejderi u ovom periodu su najee oni
koji se otputaju jer se sa njima ne moe raditi, najee je re o individualnoj
terapiji. Tinejderi u fazi razgradnje zaglavljeni su u porodicu, ponekad u pasivnu
ulogu dobrog deteta, ali ee u neuspenu borbu da se odvoje od porodine (i
sopstvene) paradigme naprednog razvoja. Ovi klijenti esto su zaglavljeni ili
frustrirani svojim naporima da dobiju potvrdu svoje odvojenosti i prava na
autentinost. Terapijske intervencije, sa klijentima u ovoj fazi, najefikasnije su
kada ukljuuju izvesne komponente rada sa porodinim sistemom i kada se
zasebno radi sa roditeljima, kako bi im se pomoglo da konstruktivno usmere svoje
napore. Individualna terapija je, takoe, vredna sa mnogim adolescentima u fazi
razgradnje, naroito zato to im je potrebna potvrda njihove organizacije granica i
vlasti nad funkcijama selfa.

92

Klijenti u fazi razvoja unutranjih procesa su na rubu da prodube svoju

samosvest, oni ele da istrae i otkriju unutranji svet koji se iri, ali im je potrebna
podrka da to uine. To su, takoe, oni klijenti koji su ve pronali ovaj svet, ali su
se gotovo udavili u njemu i oajno im je potreban vodi koji e ih pronai i vratiti
natrag u svet ljudske razmene. ini se da su upravo ovo adolescenti koji izvuku
najveu korist (ili je to kod njih najoiglednije) od individualne psihoterapije.
Mnogim terapeutima klijenti u fazi razvoja unutranjih procesa obezbeuju
najopipljiviju nagradu za rad.
Konano, tu su i klijenti koji stiu na terapiju poto su ve izgradili sebe na vlastiti
nain, sa shvatanjem sopstvenih unutranjih horizonata, ali kojima je potrebna
pomo (i obino se ne stide da je potrae) kako bi integrisali ova postignua u svoj
ivot i odnose. Klijenti trae pomo najee u pogledu izbora i veza koje su teke
upravo zato to su autentine i line. Oni se bore sa dilemama ili ue da deluju i
stupaju u interakciju sa integritetom.
U celini, adolescenti se kreu kroz ove razvojne nivoe dok odrastaju. Dvanaest-,
trinaest- i etrnaestogodinjaci verovatno e traiti vrstu terapijskog rada koji se tie
razgradnje. Sedamnaest- i osamnaestogodinjaci predstavljaju ve fazu integracije.
Treba, meutim, zapamtiti da se tokom adolescencije na neki nain bavi sa sva tri
zadatka, iako se naglasak menja postepeno sa godinama. Mnogi klijenti tokom
terapije e prelaziti iz jednog stupnja u drugi (i svrha terapije je da ojaa prelaz ka
sledeem stupnju razvoja). Kod nekih e se ovo deavati postepeno, drugi e se
kolebati napred-nazad, kreui napred, a zatim se vraajui zaostalom poslu koji e
osnaiti i podrati nova postignua.
Oni terapeuti koji rade sa irim rasponom adolescentnog uzrasta, sigurno e
prepoznati klijente koji se fino uklapaju u svaki razvojni nivo, kao i one ije
funkcionisanje obuhvata vie razvojnih zadataka i nivoa. Ali neke terapijske scene
vie pogoduju onim klijentima koji spadaju u jednu od navedenih faza. Savetnici u
koledu verovatno e sresti mnoge adolescente u fazi integracije, dok e neke druge
ustanove pre svega imati posla sa nereenim problemima iz faze razgradnje.
Terapijske intervencije, u svakoj od ovih faza, mogu iroko da variraju, tako da
strunjaci u kolama i koledima mogu da upotrebljavaju sasvim razliite vetine.
Vano je znati ovaj podatak, kako bi se literatura o psiohoterapiji sa adolescentima
mogla korisnije primenjivati u praktine svrhe.
U etiri poglavlja koja slede, fokusirau se prvenstveno na faze razgradnje i
unutranjih procesa, te na terapijski projekat unapreivanja razvojnih procesa u
svakoj fazi. Ova vrsta rada je karakteristina za rad sa adolescentima, a posveeno
joj je veoma malo panje u literaturi. Neu posvetiti mnogo panje radu sa mladima u
fazi integracije, poto je rad slian radu sa odraslim klijentima.
Kliniki rad sa klijentima u fazi integracije, kao i terapijski rad sa klijentima
odraslog doba (koji naposletku rekapituliraju svoju adolescenciju tokom
terapijskog rada na samodefinisanju), nuno ukljuuje reviziju i konfiguraciju
procesa razgradnje i faze unutranjih procesa. Od kljune je vanosti da se razume
da sve tri faze otelovljuju odreene zadatke. Ovi zadaci su urgentni u odreenoj
fazi adolescencije, ali nastavljaju se kao razvojne teme tokom ivota.

93

VIII Poglavlje
RAZUMEVANJE PORODINIH PROCESA
Pisao sam o fazi razgradnje kao o razvojnoj fazi i zadatku adolescencije, a
zapravo to je faza i zadatak celokupnog porodinog polja. U poetku emo se moda
sresti sa detetom koje ima brige, albe, simptome, ili se problematino ponaa, ali
je vano da pogledamo iza ovog deteta i pristupimo granici koja se javlja, ili
granicama kontakta unutar porodinog polja. U procesu razgradnje se menjaju svi
roditelji, kao i deca. Dok se reorganizuje porodino polje, i roditeljima i detetu bie
potrebne nove vetine kontakta zbog odnosa u kojem se nalaze. Verovatno je da
e roditelji morati da se suoe sa velikim delom svojih nedovrenih poslova,
povezanih sa temama zavisnosti, gubitka, kontrole, potvrivanja, autonomije i
autoriteta. Kada adolescencija konano proe, oni e biti drugaiji ljudi. I kao to je
sluaj sa postadolescentima, tako e verovatno i njihove vetine uspostavljanja
kontakta biti neto proirene i produbljene.
Ponekad.
Kao kliniari, esto se sreemo sa situacijama u kojima se ova vrsta adaptacije
sistema i individualnog rasta ne deava spontano, ve na neki nain postaje
blokirana, ili se ostvaruje ali je cena koja je plaena previsoka. U ovim porodicama
adolescenta u fazi razgradnje oekuju znaajne tekoe. Moe se probuditi njihov
bol iz detinjstva za koji nisu imali, i nemaju, dovoljnu podrku. Mogu se nasilno
94

boriti protiv rigidne i nefleksibilne kontrole. Mogu se zaglaviti u brane probleme

svojih roditelja ili se vezati za rodietlje sa problemima, kao njihovi poverenici,
prijatelji, duebrinici i rtveni jaganjci.
U celini, kada se sretnemo sa problemima iz faze razgradnje, sreemo se sa
adolescentom koji se bori (ili ne uspeva da se bori) sa paradigmom deijeg selfa.
Re je o klijentima koji jo nisu reili oseaj da su mali, bespomoni, da im je neko
potreban, te nastavljaju da se bore sa veliinom, uticajnou, moi i kontrolom sveta
odraslih.
Kada sretnemo ove klijente kasnije tokom adolescencije, vidimo da jo uvek
biju iste bitke, jo uvek pokuavaju da dokau da su nezavisni ili sposobni da se
odupru spoljanjoj kontroli. Otkrivamo da jo nisu u stanju da prihvate i neguju
sopstveno sredite, da prihvate odgovornost ili da donesu dobro utemeljene
odluke. Jedno od obeleja klijenata u fazi ragradnje je nesposobnost da se
energijom i sveu fokusiraju na problematine granice odnosa sa odraslima.
Posledica toga je izbegavanje unutranjeg ivota i tendencija da se projekcija
koristi kao sredstvo organizovanja iskustva. Sa mlaim adolescentima nalazimo
da su ove bitke razvojno prikladne. Kod starijih, pak, one reflektuju nedovren ili
frustriran proces reorganizovanja porodinog polja.
ta karakterie porodice kod kojih se proces razgradnje efikasno odvija? Za im
treba da tragamo i na koji nain da interveniemo kada se problemi faze
razgradnje kliniki pogoraju? Najbolji odgovor je da pristupimo repertoaru
kontakta koji vlada u porodinom polju. Potrebno je da sagledamo razvojne
potrebe za kontaktom i naine uz pomo kojih roditeljski stil odgovara ili ne uspeva
da odgovori na ove potrebe.

POTREBE ZA KONTAKTOM TOKOM ADOLESCENTNOG RAZVOJA

Kontakt, kao to smo videli, predstavlja susret na granici organizma i sredine,
a ovaj susret ukljuuje komplementarne dimenzije stapanja, spajanja, povezivanja
i separacije, diferencijacije. Nema kontakta ako ne postoji neki nain na koji je
organizam povezan sa okolnim poljem. Takoe, ne postoji kontakt ako ne postoji
izvestan stepen do kojeg je organizam ogranien i definisan, dok otkriva
povezanost. Kontakt nam prua povezanost, ali takoe definie i nae razlike.
Ako se adolescencija u celini. i faza razgradnje naroito, bavi potpunijim
razvojem sposobnosti za uspostavljanje kontakta, onda sledi da se razvoj moe
pratiti kroz nain povezivanja i diferenciranja. Kod adolescenata nalazimo skup
razvojnih potreba koje proistiu iz osnovne prirode kontakta potrebe za
povezanou i potrebe za diferencijacijom.
Adolescentima je potreban oseaj da pripadaju nekom irem kontekstu: da
pripadaju porodici, da su deo grupe, da uestvuju u tradiciji, da su deo trajnih
odnosa. Na taj nain, self adolescenta izvire iz osnove koju ini povezanost i
pripadanje, davanje i primanje, briga o drugima i brinost drugih. Za ovakvom
osnovom adolescent nasleuje sposobnost da zadri kontinuitet selfa i drugih, kao i
da integrie esencijalnu meuzavisnost u strukturu selfa koji se javlja. Podjednako
je vano za adolescente da razviju meuzavisnost i podrku sebi samom, da razviju
95

unutranju snagu i doivljaj relativne autonomije i da neguju doivljaj identiteta i

prihvatanja funkcija selfa. Drugim reima, adolescent takoe treba da izae na
kraj sa diskontinuitetom selfa i drugih, i da razvije poetni kapacitet za centriranu
autonomiju u polju kontakta.
Da bi se proces razgradnje pojavio organski, bez nepotrebnog stresa i tekoa,
potrebno je da adolescent opipljivo iskusi obe dimenzije u kontekstu porodine
interakcije. Kada su ove potrebe zadovoljene, proces razgradnje e se verovatno
nastaviti i dovesti do rasta sposobnosti adolescenta za zadovoljavajue kontakt.
Kada sretnemo adolescente sa problemima vezanim za razgradnju produena
vezanost, naizgled bezrazlona pobuna, intenzivno konfliktna zavisnost i sl.
obino otkrivamo da jednoj, ili ni jednoj, od ove dve potrebe porodica nije izala u
susret.
RODITELJSTVO I STIL KONTAKTA
Roditeljstvu se moe prii na isti nain. Na koji nain roditelji zadovoljavaju (ili ne
uspevaju u tome) potrebe adolescenta za povezanou? Na koji nain podravaju (ili
ne uspevaju da podre) razvoj diferencijacije? Roditeljstvo nije pitanje tehnike i
strategije, kako nas popularna literatura navodi da mislimo, to je izraz osnovnih
vetina i stila kontakta roditelja. Re je o nainu na koji roditelji izlaze na kraj sa
granicom kontakta izmeu sebe i deteta, pa se o roditeljstvu moe misliti kao o
izgradnji fundamentalnih dimenzija kontakta. Na adolescentni razvoj naroito
utie nain na koji roditelji ostvaruju kontakt sa adolescentnim selfom pojedinog
deteta, i uspeno je kada su roditelji sposobni da odgovore na ceo spektar potreba
za kontaktom.
Idealno, roditelji odgovaraju na pojavu adolescencije na nain koji implicitno
odraava njihovu tekuu povezanost - podrku, prihvatanje, interesovanje,
vrednovanje, spremnost da se prilagodi krugu deijih interesovanja i elja koje se
stalno ire. Ipak, roditelji e odgovoriti na neke oblike diferencirajueg kontakta, to
pojaava odvojenost roditelja i deteta i zahteva od deteta da prilagodi elje i
interesovanja eljama i interesovanjima drugih. Ovaj aspekt moe doi do izraaja u
trenucima kada roditelji izraavaju svoja oekivanja, ili ostaju pri svom stavu kada
su u pitanju neki principi ili vrednosti. Nedavno sam uo jednog roditelja koji je u
grupi za diskusiju rekao:Moj sin i ja bili smo dobri tokom njegovog detinjstva, i
pretpostavljam da emo ponovo biti dobri prijatelji kada odraste. Ali upravo sada
mu nisam potreban kao prijatelj, trebam mu kao roditelj.
U konanoj analizi dolazimo do zakljuka da je adolescentima od roditelja
potrebno potvrivanje njihovih razvojnih procesa, putem kojih postaju autori selfa.
Ovaj termin koristim na isti nain, sa istim znaenjem kao kada govorimo o
religijama koje vernicima potvruju status kada odrastu, ili na isti nain koji
sreemo u kulturama u kojima se potvruje lanstvo poto se prou odreeni
rituali prelaska u odraslo doba (uz pomo tetovae ili nekih drugih znakova). U naoj
kulturi potvrda je manje formalna, ali smisao je isti. To je proces kojim se
percepcije i oekivanja odraslih, i samog adolescenta, transformiu i nepovratno
oznaavaju prelaz individue u odraslo doba. Roditelji, i odrasli uopte, potvruju i
prihvataju adolescente, doputajui im zasebnost, vlast nad selfom, ali u okviru
nepogreivog konteksta pripadanja plemenu.
96

Znakovi potvrivanja predstavljaju sazrevanje potencijala za kontakt, to sam

naveo kao centralnu temu adolescentnog razvoja. Re je o integraciji, ili
razreenju neizbenih tenzija razvoja koje se tiu povezivanja i diferenciranja
tokom adolescencije. Adolescent koji je dobio odobravanje prestaje da se plai da
e biti prihvaen u zajednicu odraslih samo po cenu gubitka individualnog selfa. A za
odrasle prihvatanje znai prihvatanje prava adolescenta da diferencira svoj self, i
razreenje od straha da e njegova diferencijacija da se ostvari po cenu produene
vezanosti. Za polje u celini potvrivanje znai uspeno povlaenje granice na
takav nain da budu obezbeeni i relativna nezavisnost i nastavak povezanosti sa
zajednicom.
Kada adolescent i roditelji uspeju u balansiranju i integrisanju
komplementarnih procesa spajanja i diferenciranja, njihovu granicu kontakta
karakterie relativna lakoa u odravanju oseanja povezanosti razliitih i odvojenih
bia. Kada ne uspeju u reorganizaciji porodinog polja, obino otkrivamo neki oblik
trajnije tenzije koja odraava neravnoteu u vetinama kontakta. Neke osobe, ve
zale hronoloki u odraslo doba, zadravaju svoje oseanje pripadanje referentnoj
grupi, ak i porodici iz koje potiu, ali po cenu svoje kreativne
individualnosti.Drugi deluju kao da su ostvarili svoju nezavisnost, ali su odustali od
povezanosti sa porodicom i vetinama kontakta koje bi im omoguile nove odnose.
Pristajui porodici iz koje potie, kod adolescenta koji je doao na terapiju treba
da obratimo panju na to: kako se u porodici odvija proces kontaktiranja, spajanje i
odvajanje, naroito u odnosu na razvojne procese adolescentnog perioda, koji se
tiu prihvatanja sebe i odgovornosti za sebe.
NERAVNOTEA U PROCESU KONTAKTIRANJA
Mnoge porodice preferiraju jednu od komplementarnih dimenzija kontakta, pa
se lake povezuju ili diferenciraju. U ekstremnom obliku ova neravnotea moe da
ometa proces razgradnje.
Porodice koje naglaavaju oseanje povezanosti i stapanja mogu se smatrati
preslabo razgranienim, dok se porodice u kojima je naglaena diferenciranost
mogu smatrati suvie razgranienim. Korisno je, zarad jasnoe, misliti o ovim
stilovima kao o suprotnim alternativama i, u tom smislu, misliti o tipinim
poremeajima kontakta u porodicama. U klinikom radu, ipak, preslaba i suvie
jaka ogranienost se ree sreu u istom vidu i nisu karakteristine za
uspostavljanje kontakta individuae i porodice u svim situacijama. ee otkrivamo
da je porodica preslabo ili prejako ograniena u odreenim pitanjima, ili u nekom
pogledu preslabo, a u drugom prejako. Na primer, adolescent moe biti suvie
vezan za jednog roditelja, pri emu mu nedostaje oseanje diferenciranosti u tom
odnosu, dok je u odnosu sa drugim roditeljem distanciran i nepovezan. Ili
adolescent moe proi kroz period kolebanja izmeu epizoda kontakta u kojima su
granice veoma permeabilne i kroz epizode u kojima dominira oseanje izolovanosti
i otuenosti od roditelja. Dok adolescent prelazi sa ranije, deije organizacije selfa,
esto otkrivamo da je ranije naine preslabog ograniavanja u kontaktu sa
roditeljima zamenio preteranim ograniavanjem.
A) PRESLABO RAZGRANIEN PORODINI PROCES
97

U preslabo razgranienim porodicama redovno moemo da vidimo interakcije

tokom kojih granice, kojima se individualni self odvaja i definie, postaju
konfuzne. Roditeljima nije sasvim jasno ta je njihov posao, a ta je posao njihove
dece. ini se da im je teko da prihvate da e se sfere odgovornosti adolescenta
konstatno iriti.
Kada su porodini odnosi uravnoteeni, granice jasnije odvojene, roditelji
prihvataju intrapsihiki ivot adolescenta (tj. misli i oseanja) i njegov teren, ak
iako je njegovo spoljanje ponaanje i dalje neto u ta se porodica mea i ime se
bavi, u takvim porodicama vidimo da roditelji primenjuju svoj uticaj i vostvo na
nain koji implicitno pojaava granice. Ovakvi roditelji, kada primenjuju
disciplinske mere i uvode red, nastoje da potvrde da adolescent ima svoj
unutranji svet koji ih se, manje-vie, ne tie i spoljanje ponaanje o kome oni
moraju da brinu. Takvi roditelji esto kau:To to misli i osea je tvoja briga, ali
postoje ogranienja i oekivanja koja se moraju potovati u ponaanju. Takvo
roditeljstvo sa jasnim granicama stvara oseanje diferenciranosti od porodice,
pojaava razgradnju i neguje mogunost osobe da sama donosi odluke, da reava
svoje dileme i da bude odgovorna.
Kada su granice preslabe, roditelji previe ulau i ponekad se fiksiraju za
intrapsihiki ivot svog deteta. Ovi roditelji e rei terapeutu npr. da ih ne brine toliko
ponaanje deteta, koliko stav:Ne brine nas to to on ne pome u kui, ve to to
ne eli da pomae. To nas zaista pogaa. U takvim porodricama roditelji postaju
opsesivni u pogledu unutranjeg ivota deteta, brinu i pokuavaju da utiu na
njega, te da ga menjaju prema sopstvenom dizajnu.
Jedna od posledica ovakvog stanja granice je da roditelji implicitno ne vide
svoju decu kao nekoga ko ini sopstvene izbore i mora da prihvati posledice svog
ponaanja. I deca, u ovakvim uslovima, poinju da sebe vide na slian nain i da
introjektuju implicitne stavove roditelja. Roditeljstvo sa nejasnim granicama ima
predvidljiv efekat i izaziva projekciju i preterano identifikovanje, to rezultira
konfuzijom u pogledu vlasti i odgovornosti nad selfom. Poto je egzistencijalni
stav, u kome osoba doivljava sebe kao odgovornu individuu, bolna i teka lekcija,
deca iz preslabo razgranienih porodica postaju strunjaci za izbegavanje ovakvog
iskustva.
U slabo razgranienim porodicama, gde domen selfa nije lanova porodice nije
jasno ocrtan, ljudi na neverovatan nain preuzimaju i nose kao svoje, doivljaje
koji organski pripadaju drugim lanovima porodice. Sa mlaom ili nesposobnom
decom roditelji sa razlogom preuzimaju odreene funkcije selfa koje nisu dovoljno
razvijene planiranje budunosti ili predvianje posledica. Ali, u slabo ogranienim
porodicama, ovakvo ponaanje se odrava i tokom adolescencije, znatno posle
uzrasta kada je uobiajeno da dete poinje da se brine o sebi.
Seam se esnaestogodinjeg deaka Doa, koji mi je upuen na procenu poto je
izbaen iz kole posle veeg broja prekraja. On je bio tipian aljivdija. Nije bio
zlonameran. On jednostavno nije razvio elementarne Ego vetine kojima se veina
adolescenata slui da bi izbegla nevolje, ili da bi shvatila kada je njihovo ponaanje
prelo granice strpljenja odraslih. Razvio je sposobnost da prihvati posledice na
nain karakteristian za inteligentnog, socijalno pronicljivog srednjokolca,
aljivdiju. Pokazalo se da je Doov otac umesto njega obavljao ove funkcije. On je
obino posredovao sa kolskom upravom kad god bi Do zabrljao. Priznao je da je
98

kao tinejder bio slian Dou, i njegovo poistoveenje sa sinom navelo ga je da za

njega preuzme odreene funkcije. To je uobiajeno u preslabo razgranienim
porodicama: roditelji preuzimaju neku funkciju selfa (motivaciju, samodisciplinu,
anticipaciju budunosti, krivicu, brigu) koja ostaje nerazvijena u repertoaru
ponaanja adolescenta.
B) PROCES U PORODICAMA KOJE SU PREJAKO RAZGRANIENE
Na drugom kraju kontinuuma nalazimo porodice ije su granice rigidne i
relativno nepropustljive, a kapacitet za povezivanje i spajanje nedovoljno razvijen.
U takvim porodicama roditelji obino uspeno stavljaju detetu do znanja svoja
oekivanja i ograniavaju ponaanje, ali u odnosu nedostaje nota linog
interesovanja i angaovanja. Deca e znati kako da se ponaaju, ali e oseati da ih
roditelji ne poznaju zaista. Unutranji svet doivljaja koji deluje toliko ugroavajue u
nedovoljno razgranienim porodicama, u ovim porodicama ne izaziva nikakvo
zanimanje. ak roditelji mogu da budu prilino nesvesni injenice da postoji
unutranji svet iskustva, kako kod dece, tako isto i kod njih samih. U rigidnim
porodicama koje uspevaju da funkcioniu, adolescenti esto kau:Moji roditelji
brinu samo o tome ta radim, a ne i o tome ta mislim i oseam.
U nekim suvie jako razgranienim porodicama, granice koje razdvajaju
roditelje i decu, i koje ih izoluju, potiu od zaokupljenosti roditelja sopstvenim
ivotom i problemima. Otac koji je toliko zauzet poslom da ne poznaje svoju decu,
predstavlja stereotip koji se esto javlja u klinikom radu sa decom. Roditelji koji
prolaze kroz lini pakao - razvod, gubitak svojih roditelja, gubitak posla - esto su
distancirani i nedostupni svojoj deci. Depresivni adolescenti esto i sami imaju
depresivne roditelje ili na neki drugi nain nedostupne.
Roditelji iji stil kontakta karakterie nesposobnost da izgube sopstvene
granice, da se emotivno saive sa drugom osobom i da doive potpuno line delove
sebe, verovatno e izazvati oseanje izolovanosti i otuenja kod svoje dece. Nije
tajna da deca koja rastu u zajednicama u kojima nedostaje roditelj ili u
siromanim sredinama, oajniki nastoje da se prikljue ulinim bandama da bi
sebi obezbedili oseanje pripadanja i povezanosti, tako neophodno za razvoj, a koji
porodica ne moe da im obezbedi.
SPECIFINI STILOVI KONTAKTA
Povremeno se pojave porodice koje jasno odraavaju sliku preslabo ili previe
intenzivnog razgraniavanja. I svako ko radi sa porodicama adolescenata,
svakako, provodi dosta vremena i troi energiju u direktnim intervencijama
nastojei da se roditelji malo vie angauju, ili da se angauju malo manje. Moemo
traiti od majke da bude spremnija na razgovor, pa i na svau sa svojom erkom.
Moemo traiti od oca da prestane da se mea u nain oblaenja i celokupni imid
deteta, i da odustane od meanja u ove naine diferencijacije adolescenta.
Moemo savetovati roditelju da prestane da se poverava detetu i da potrai odrasle
prijatelje. Moemo predloiti da prepuste brigu o domaim zadacima detetu, ime e
ono praviti sopstvene greke i iveti sa posledicama svojih izbora. Ili moemo uiniti
upravo suprotno, pouriti roditelje da se umeaju i da obezbede neku strukturu
99

tinejderu koji je u ozbiljnoj nevolji ili nema kontrolu. Postoji mnogo naina uz pomo
kojih moemo terapijskim intervencijama delovati na sisteme u procesu
razgradnje, koji se vrte oko problema preslabe ili prejake razgranienosti. U
svakom sluaju, mi efikasno vodimo i podravamo roditelje da proire i uravnotee
svoj repertoar, ne da bismo ispravljali grake, ve da bismo poveali njihov opseg
vetina uspostavljanja kontakta. Ali, kod veina porodica na klinikom tretmanu
oblici i kombinacije preslabe i prejake razgranienosti su sloeniji i suptilniji,
ponekad ih je teko identifikovati i esto predstavljaju izazov kada treba osmisliti
intervenciju.
Ako nam ekstremi prejako i preslabo ragranienih stilova daju grubu skicu
moguih porodinih procesa kontakata, onda nam skup individualnih stilova
kontakata dozvoljava da opiemo uticaj porodinih procesa na razvoj adolescenta
sa znatno vie detalja. U getalt terapiji se odreeni naini kontakta tradicionalno
smatraju otpornim. Spisak otpornih stilova kontakta ukljuuje introjekciju,
projekciju, retrofleksiju, defleksiju, konfluenciju i desenzitizaciju. Otpori su u
poetku smatrani neurotinim ometanjem kontakta organizma sa sredinom.
Wheeler (1991.) je ove otpore interpretirao kao stilske modualcije procesa
kontakta, modulacije koje naglaavaju odreene aspekte procesa, dok
zanemaruju druge. Wheeler sugerie da je kreativno prilagoavanje organizma
sredini nije odsustvo ve celokupan repertoar otpora, tako da je organizam u stanju
da uoblii procese kontakta na fleksibilan i adaptivan nain.
U porodicama koje sreemo u klinikim uslovima, uobiajeno je da stilovima
kontakta nedostaje adaptivna fleksibilnost. esto sreemo porodice koje ne samo da
naginju jednom od dva ekstrema u pogledu razgranienosti, ve i ka odreenom
stilu preslabe ili prejake razgranienosti ili pak ka nekoj karakteristinoj
kombinaciji ova dva. Hajde da ispitamo razliite stilove u odnosu na njihovu
kliniku i razvojnu relevantnost za klijente u adolescenciji i u odnosu na proces
razgradnje.
1. INTROJEKTIVNA PORODICA
Introjekcija je naravno prirodna komponenta podizanja deteta. To je nuno
sredstvo uz pomo kojeg roditelji organizuju unutranju i spoljanju realnost deteta
kristaliui znaenja, kreirajui vrednost i smernice, odreujui ono to je
prihvatljivo i ono to nije, pre nego to je dete u stanju da to uini samo za sebe.
Ali pojava funkcije sinteze u adolescenciji postaje razvojni kontrapunkt
introjektovanim stavovima i uverenjima. Poto se svaka porodica bori sa ovim
prelazom, mogli bismo oekivati od njenih lanova da pokazuju neke
karakteristike introjektivne porodice.
U ovakvim porodicama se oekuje da e dete prihvatiti ono emu ga roditelji
ue i da e u skladu sa tim potceniti svoju potrebu da ui iz iskustva. Introjektivne
porodice esto uvode strogu kontrolu, naroito intrapsihikih procesa deteta,
njegovih ideala, vrednosti, uverenja i pogleda na svet. Od deteta se oekuje da
negira svoje senzorne i kognitivne procese i da definie realnost kao roditelji.
Sedamnaestogodinja Glenda je poticala iz takve porodice. Glendini roditelji
bili su strogi katolici (stara kola, kao to je Glenda volela da kae) koji su rigidno
insistirali na tome da njihova deca dele njihova uverenja i vrednosti. Nisu se
sukobljavali na pitanju da li deca treba da idu sa porodicom na misu, ve su i
100

beskompromisno insistirali da ona misli isto to i oni. Glenda je, meutim, imala
pree brige, npr. pitala se nije li homoseksualna. Njena majka, koja je shvatila da
se erka bori sa sobom, mogla je jedino da govori o izdajstvu dobrog katolikog
vaspitanja. Za majku su vlastiti rigidni introjekti bili moni organizatori
intrapsihikog ivota, pa je ideja o postojanju seksualnih oseanja i polnog
identiteta, kao sponatanih delova iskustva koje treba otkriti, prihvatiti i integrisati,
bila potpuno strana.
O veini introjektivnih familija, kakva je i Glendina, moe se rei da su
istovremeno i preslabo i prejako razgraniene. Glendini roditelji su se borili za
kontrolu nad njenim umom i srcem, radikalno ne odobravajui njene granice. U tom
smislu, oni su bili preslabo razgranieni (suvie su investirali u Glendine
intrapsihike procese). Ali oni su bili, takoe, i suvie razgranieni: dok se Glenda
borila da izgradi diferenciran doivljaj selfa, i dok se self borio da spozna i definie
sebe, oseala se udaljenom i neukljuenom u porodicu, otuenom i nepoznatom
svojim roditeljima.
Do trenutka kada sam upoznao Glendu ona je prola kroz vei deo procesa
adolescencije. Otkrila je bogat unutranji svet, koji je negovala kroz nekoliko vanih
odnosa sa vrnjacima i sa savetnikom u koli kome je verovala. Ali samo nekoliko
meseci je delilo od odlaska na koled. Vraala se na nedovrene procese razgradnje.
Postala je autentina, na gotovo undergroud nain, igrajui ulogu dobre
katolkinje zbog svojih roditelja, ali je poinjala da gubi volju za takvu dvolinost.
Ono to joj je bilo potrebno a to je sutina procesa razgradnje bila je potvrda
makar i implicitna, da njene granice pripadaju njoj samoj.
injeca da takvu potvrdu nije mogla ni da dobije, a nije mogla ni da odustane od
svoje potrebe za njom, karakteristino je za introjektivne porodine sisteme. to je
sistem skloniji introjekciji (bilo koji sistem, bilo da je re o porodici, religiji ili psihi
pojedinca) u veoj meri izaziva dramatino suprotstavljene polaritete pravog
vernika i pobunjenika. Nekoliko Glendinih vrnjaka bili su pravi vernici, deca koja
su bez pitanja prihvatala porodinu kulturu. Glenda je bila pobunjenik, bar za
sada. Ali, pre nego to e se izboriti sa introjektima kao sa delom sebe, morala se
izboriti sa njima kao delom porodinog sistema.
Introjektivne porodice imaju odreene karakteristike i dileme vezane za
psihoterapiju. Jedna od karakteristika je ta da esto trae terapeuta za koga se
nadaju da e postati njihov saveznik u poglrdu introjektovanog sistema verovanja, i
imaju izraeno uverenje da e terapija posluiti tome da pojaa odreene porodine
ideale i stavove. Terapeut se esto nae u istoj poziciji kao adolescent: nastoji da
izgradi i odri vezu i da ouva svoj integritet i autentinost u polju. Pravi je izazov
uspostaviti tu vezu na nain koji se razlikuje od postojeeg reenja u porodinom
polju. Terapeut, drugim reima, mora nai nain da izbegne polarnu dihotomizaciju
na pravog vernika i buntovnika, mora izbei silama polja koje vre pritisak da
izabere izmeu jednog i drugog. Zadatak terapeuta je da izmeni granicu vernikbuntovnik u interaktivnu granicu kontakta.
Ovo je bio problem sa Glendinom porodicom od poetka. Njena majka je
uspostavila kontakt sa mnom jer su me preporuili zajedniki prijatelji katolici.
Zbog toga je pretpostavljala da sam dovoljno slinih stavova i uverenja. Njena ker
je pristala da doe na terapiju (zapravo, ona se ve poveravala nastavniku u koli,
ali su njeni roditelji to okonali jer su mislili da to samo pogorava stvari).
Odluili su da sam ja osoba sa kojoj e njihova erka raditi.
101

Problem je bio u tome to Glenda nije elela da me vidi, i to je i rekla. Izrazio

sam svoje divljenje glendi to je u stanju da zna ta misli i eli, i to to otvoreno
govori, kao i da to ne shvatam kao uvredu.
To je tvoje Bogom dano pravo, rekao sam i rekao sam da u to potovati.
Ali, dodao sam, tvoji roditelji takoe imaju pravo da pristanu ili ne pristanu na
tvog terapeuta, naroito ako oni plaaju terapiju.
Predloio sam im nekoliko osoba. Kada je Glenda nala terapeuta koji joj se
svia i kojeg su njeni roditelji mogli da podnesu (iako je bio Jevrej), ja sam
nastavio da radim sa roditeljima na pitanjima vaspitanja i vostva. Saoseao sam
sa njima u problemima vaspitanja i putanja dece da idu svojim putem. Nadao
sam se da u proiriti njihovo znanje o adolescentima. Takoe smo razgovarali o
katolicizmu i o istoriji crkve i o katolikoj edukaciji koju su njihova deca primila.
Majka se alila da njen sin, koji je pohaao jezuitsku srednju kolu, stie bolje
znanje od Glende. Priao sam o tome kako su jezuiti postali poznati edukatori,
poto je meu njima bilo dosta intelektualaca pobunjenika tokom istorije Crkve, te
o tome kako su i crkva i jezuiti preiveli bure prolosti. Takoe sam pokuao da ih
informiem o karakteristikama adolescentnog razvoja u modernom svetu. U
pogledu toga smo esto diskutovali, zauzimajui suprotne stavove. Zaista mi nije
bilo vano da li se oni slau sa mnom. Bilo mi je vano to sluaju za njih strane ideje,
a da me ne spale. Oni su prihvatali, moda su su ak i cenili, to to imamo razliite
ideje i to se, uprkos tome (ili moda upravo zbog toga), naa konverzacija
pokazala korisnom u toku prilino zastraujueg perioda ivota.
Na kraju, Glenda je prestala sa terapijom na koled. Kao to je sluaj sa mnogim
introjektivnim porodicama, ija deca uspeno prou kroz proces razgradnje, njen
odlazak je vie bio neometeno bekstvo nego srdaan ispraaj. Ali beg je esto
dovoljno dobar, i poslednje to sam uo je da se Glenda dobro snalazi u koledu.
2. KONFLUENTNA PORODICA
Ako introjektivna porodica pokuava da uspostavi jednoumlje time to roditelji
nameu stavove deci, konfluentna porodica nastoji da uspostavi jednoumlje
naglaavajui sporazum i saradnju. Konfluentne porodice smatraju vrednijim od
svega to to se dobro slau meusobnom, i ponosni su na to kako lepa
interakcija postoji meu lanovima porodice (ili je nekada postojala). Roditelji
esto propovedaju nauk o kooperaciji, uzdiui iznad svega fluidan, stapajui stil
sporazumevanja i razmene.
Jedno od obeleja konfluentnih porodica je njihov neuspeh u tome da integriu
konflikt kao prihvatljivu dimenziju odnosa. U ovim porodicama konflikt ostaje ona
razlika protiv koje se porodica udruuje da bi ga unitila, a bes se izraava
nenadano i munjevito. U osnovi je oseanje da se sigurnost obezbeuje kroz
zajednitvo, a da zajednitvo zahteva istovetnost.
Postojanje konflikta nije nuno znak da konfluencije nema. Zapravo mnoge
konfluentne porodice upadaju u neprijatno stanje stalnog konflikta. Ono to
obeleava konflikt je to da je on neintegrisan. To ne vodi ni ka asimilaciji
individualnih razlika u porodino polje, niti ka jaanju povezanosti koju ljudi oseaju
jedni prema drugima. Umesto toga, ostavlja oseanje oaja i doivljaj da nisu uspeli
da budu porodica.

102

Helenina porodica bila je klasina konfluentna. Posle razvoda, Helena je u

osnovi sama podizala svoja dva deaka, uz malo pomoi biveg mua. Konflikt koji
je isplivao na povrinu u njihovom braku, doveo je do razvoda i onu su ostali ljuti i
ogoreni jedno na drugo. Oboje su oformili domove koje je karakterisala
konfluencija: Helen sa sinovima, a bivi mu sa novom suprugom. Obe porodice
bile su blagoslovene odsustvom konflikta tj. dok Helenin stariji sin Piter nije
napunio petnaest godina. U konfluentnim porodicama obino sve tee glatko dok
deca ne uu u adolescenciju, kada je diferencijacija doslovno nametnuta silom
prirode. Roditelji obino ale za prolim vremenima kada su deca i porodica
funkcionisali organski, toplo i glatko kao celina. Helen se alila upravo na taj nain,
opisujui kako su se ona i deaci zbliili postajui sinhronizovana jedinica, kako bi
opstali. Ona je bila izuzetno topla i pozitivna ena, razvila je blizak, paljiv i bogat
odnos sa sinovima. Vano je zapamtiti da konfluencija kao stil kontakta nije
patologija, ve slabljenje. Njegov kliniko znaaj nije u bliskosti koja se razvija, ve u
nedovoljnoj razvijenosti vetina kontakta uz pomo kojih se izlazi na kraj sa
razlikama. U ovoj porodici, kako to obino biva u konfluentnim porodicama,
problemi su se javili u vezi discipline. Helen je pristupila disciplinskim pitanjima
kako to ine slabo ogranieni, konfluentni roditelji. Ona je traila, molila saradnju.
Ona je oajniki elela domainstvo u kome ljudi pomau jedni drugima zato to im je
stalo, zato to vode rauna o drugima, kao i zajednikom dobru. Kada su ova
oekivanja bila frustrirana, kao to se to deava sa adolescentima, ona je drala
lekcije deci, povlaei sve zabrane kako bi ih ubedila da dele njene elje i ciljeve.
Takvo insistiranje odraava odlunost roditelja u tome da se o porodinom ivotu ne
moe pregovarati, a primenjeno ak i sa ublaenom snagom, nije bilo deo Heleninog
repertoara. Rezultat je bio taj da su se diskusije pretvorile u rasprave, rasprave i
svae koje bi ponekad izmakle kontroli. Helenino srce je bilo slomljeno jer je Piter
napustio zbog svojih zadovoljstava. On je postajao slian ocu, poverila mi je
plaui.
Piterovo ponaanje je, tokom proteklih meseci, postalo impulsivno i svadljivo.
Zanemario je kolu, ponekad bi maltretirao mlaeg brata i postajao veoma
neprijateljski nastrojen kada bi se postavili manji zahtevi. Ali ono to je
uznemiravalo Helen nije bilo Piterovo ponaanje, ak i kada je bilo impulsivno i
nekontrolisano, ve to to nije eleo da sarauje, onako kako je inio kada je bio
mlai, i to je nateralo da potrai pomo.
Kada se nisu svaali, Helen i Piter su bili neto kao drugovi, vie kao vrnjaci, a
ne kao roditelj i dete. Jednom kada sam otvorio vrata kancelarije, video sam ih
kako zajedno pevue pesmu Bitlsa, oboje se njiui uz muziku. Oni su se esto
zajedno dobro zabavljali, vie u prolosti nego u zadnje vreme. Njihova bliskost, u
kojoj nisu postojale jasne granice, bila je nekada vaan izvor podrke za oboje, ali
sve vie je postajala izvor frustracije i konflikta. Oni su umeli da se meaju jedno
drugome u privatne stvari, pa su ak i manji izrazi takvih pokuaja bili povod za
takve svae. Piter bi virio u majin kalendar dok bi telefonom razgovarao sa
prijateljima, a to je nju iritiralo. Ona bi zauzvrat ulazila u njegovu sobu bez
kucanja, a to je nedavno izazvalo eksploziju besa.
Ono sa ime Piter i njegova majka nisu umeli da se snau, bile su transakcije
kojima bi izrazili svoju razdvojenost i zasebnost. Helen je bilo veoma teko da
donese jednostrane roditeljske odluke sa kojima se Piter nije slagao. Kritian deo
terapije bilo je traenje drugih izvora podrke za Helen, izvan porodice, traenje
103

osoba koje e potvrditi njene odluke i ohrabriti je da zauzme sopstveni stav. To je

bilo znatno pre nego to je postala sposobna da se suoi sa Piterom, prezentujui
mu odluke i nabrajajui mogue posledice nepotovanja odluka, na nain koji je
govorio:Tako stoje stvari!.
Piteru su na slian nain smetale interakcije koje sunpojaavale njegovu
odvojenost i diferenciranost od majke. Kada je Helen kasnije bila u stanju da pria
sa bivim muem traei podrku i savet, Piter bi ponekad doslovno stao izmeu njih
i rekao:Ne priaj sa njim. Priaj sa mnom!.
Problem je bio isti za oboje: povezanost su doivljavali kao prirodnu, iako ne
uvek prijatnu, nepovezanost je bila neprirodna i zastraujua. Terapijski rad se
bavio proirivanjem njihovog repertoara kontakta, kako bi mogli da toleriu
neophodne transakcije u odnosu roditelja i tinejdera koje su zahtevale da zauzmu
razliite pozicije i da dopuste da se izmeu njih pojavi prostor.
Dve specifine intervencije su pomogle da se postigne reorganizacija. Prva se
sastojala od ugovora o kunim dunostima, to je bila tema koja ih je danima drala u
orsokaku i danima izazivala svae i sukobe. Ugovori, verbalni ili pisani sporazumi
koji odreuju prava i dunosti svake strane, uobiajeno su i poznato sredstvo za
rad sa adolescentima i njihovim porodicama. Ovaj ugovor je bio dosta uobiajen,
ali je imao nekoliko vrednih taaka. Pre svega, podsticaj je doao od Pitera, a ne
od majke. Isuvie esto ideja o ugovoru dolazi od odraslih, a adolescent je
nagovoren da prihvati i potpie. Postavljen na ovakve temelje, ugovor e verovatno
propasti jer se bazira upravo na onome to adolescent pokuava da reorganizuje
neravnomernu raspodelu moi i inicijative na strani odraslih.
Kada radim na terapijskom ugovoru, uvek poinjem od adolescenta, i to sam
uinio i sa Piterom.
Imam ideju kako da ti skinem majku s grbae, rekao sam Piteru u etiri oka i
predloio sam da joj ponudimo ugovor kojim bismo regulisali i njegove obaveze i
njeno zanovetanje. Bio bi jednostavan, on bi pristao da obavi neke poslove do
odreenog roka, a ona bi prestala da ga podsea i da zanoveta.
Nee funkcionisati, odgovorio je.Ona oboava da zanoveta i nikada nee odrati
svoj deo dogovora.
Pretpostavio sam da on bolje poznaje svoju majku nego ja, i odistali smo od toga.
Na sledeoj seansi, dodao sam jednu novi ideju:ta ako dodamo kaznu za svako
podseanje ili zanovetanje?, pitao sam ga.ta ako svaka re koju kae o nekoj
obavezi produava rok za obavljanje te obaveze za jo jedan sat?
Ova ideja o dvostrukoj obavezi njegove majke ga je zaintrigirala. Pristao je da
iznese ugovor, uz moju pomo, na naem zajednikom sastanku sa majkom.
Helen je prihvatila i zaokruila pregovore pitajui kakva kazna e uslediti Piteru
ako ne obavi posao do odreenog roka. Helen bi stekla pravo da zanoveta do mile
volje, dok bi Piter morao da odustane od albi zbog zanovetanja.
Da li je ugovor funkcionisao? Moje iskustvo govori da ugovori nikada ne
funkcioniu na magian nain kako su zamiljeni, poto ljudi nisu logino-ustavna
bia kakve ugovor zahteva. I Piter i Helen su se povremeno drali dogovora, a
povremeno su ga krili. Ali ugovor je funkcionisao u tom smislu to je obezbedio
vebu i mogunost za reorganizovanje odnosa i omoguio da svako zauzme svoj stav
u dogovoru, u kojem se oekivalo da se jedno drugome ne meaju u rad. Kao to
je sluaj sa veinom terapijskih odnosa i ovaj je delovao kao osnova za novu vrstu
odnosa.
104

Druga intervencija, ona koja je svakako ula dublje u sr problema,

podrazumevala je ostale igrae u igri na takav nain da je izmenila samu igru.
Pokuao sam na scenu da uvedem Piterovog oca. Helen se sloila da je ovo dobra
ideja, iako je rekla da on nee saraivati, ubeivala me da je on naprosto suvie
sebian. Piter je glatko odbio da sarauje sa ocem i to je izgleda reilo stvar, bar u
tom trenutku. Kasnije sam shvatio da Piter iskljuuje oca zbog lojalnosti prema
majci. Njegovom ocu je izgleda sasvim dobro ilo u novom braku, a majka se jo
nije oporavila od stida i bola kroz koji je prola zbog razvoda, i Piterovo odbijanje
da uspostavi bilo kakav kontakt sa majkom, bio je ostatak deije odluke da e
stajati na majinoj strani.
Ovakvo stanje stvari se promenilo kada je Helen srela stabilnu i poeljnu osobu
sa kojom je ula u prvu ozbiljnu vezu, est godina posle razvoda. Kada je postalo
jasno da ovaj odnos nekuda vodi i da Piter nije vie mukarac Heleninog ivota, on
je pokazao zanimanje za mogunost da se otac uvede u terapiju. Njegov otac, iako
je zaista bio zaokupljen sobom, kao tp je Helen pomenula, spremno se ukljuio u
terapijski proces i poveo sa sobom i novu suprugu.
Polje se promenilo. Na jednom sastanku su bili Piter, Helen, Greg (njen novi
verenik), Fil (Piterov otac) i njegova ena Hana. Lako sam mogao da vidim kako su
granice unutar porodice uticale na Piterov adolescentni razvoj. Njegov odnos sa
majkom je bio preslabo ogranien, a odnos sa ocem prejako ogranien. On i otac
su jedva progovorili nekoliko rei proteklih godina. Njihove interakcije su bile
udne, oprezne i, u neku ruku, formalne.
Kada treba uspostaviti diferencijaciju unutar para roditelj-dete, vai opte
pravilo, da pomae ako se u polje uvedu drugi odrasli i ako se izgrade i ojaaju
suportativni odnosi meu odraslima. Kada se odrasli zblie mnogo im je lake da
odre razliku i distancu na granici kontakta sa decom. Opte pravilo je: kada elite
da razgraniite nedovoljno razgranienu porodicu, dozvolite da odrasli ponu da
funkcioniu i da doivljavaju sebe kao tim. To uvruje granicu. Kada elite da
ukolinite barijere u suvie razgranienoj porodici, proces je obrnut: razdvojte
odrasle koji ine jedinstven subsistem i omoguite intimniji, jedan prema jedan
odnos izmeu roditelja i dece.
Mi smo uradili dve stvari na terapijskim seansama: prvo smo okupili porodicu
(bez Filove ene koja nije imala neku vezu sa Piterom i vie je volela da ne
uestvuje) i radili smo zasebno sa Helen i Piterom, dok smo izgraivali vru
saradnju Helen sa ostalim odraslim osobama iz Piterovog ivota. Kada su problemi
iskrsavali, Helen bi se instinktivno okrenula Piteru sa pitanjem ili komentarom.
Kada se Piteru ne bi svideo pravac konverzacije, uhvatio bi majku za ruku i
okrenuo je prema sebi. Oni su bili poput dva magneta koji se privlae i
magnetizuju polje oko sebe. Rekao sam Piteru da sedne do mene i helen da obrati
panju na fiziki magnetizam koji osea uvek kada Piter govori. Ona je poela da
usporava proces kroz koji prolazi i da vie bira dok trai podrku tokom seanse. I
Greg i Fil su bili voljni i na raspolaganju, i kada je dovoljno usporila da ovo primeti,
ukljuila ih je traei miljenje ili savet, ili potvrdu onoga to je rekla. Razmiljajui o
moguoj kazni za Pitera, koji je prekrio kuni red, ona je prestala da se refleksno
okree ka njemu i pita Zar to jine fer?. Okrenula bi se Filu ili Gregu i pitala:ta ti
misli? U poetku je Piter bio preplaen i besan to njegova majka razvija
nezavisnost i on i ja smo radili individualno kako bi on, uz dovoljno podrke,
podneo ovu promenu.
105

Drugo to smo uinili bilo je da zakaemo nekoliko susreta samo za Pitera i oca,
i to vreme smo iskoristili da bismo nauili kako da se oni povezuju meusobno.
Ovaj rad je imao jednostavan oblik konverzacije. Ja bih poeo pitajui:Kako elite
da se ovaj odnos razvija? Obojica su se sloila da ele manje formalan, a vie
prijateljski odnos. Traio sam od Fila da pria Piteru o svojim tinejderskim
godinama. Predloio sam Piteru da uputi oca u svoje probleme sa devojkama i
instruirao sam oca u vetini sluanja. Otkrili su da im to nije tako teko i odluili
da daju vremena odnosu da se razvije.
Cilj je bio da se proiri repertoar vetina kontakta Pitera sa oba roditelja. On i
otac su ve znali kako da se dre na distanci, ali trebali da naue kako da se
zainteresuju i da upoznaju jedan drugoga. Ne kaem da su postali najbolji prijatelji,
nisu. Ali oboje su osetili otvorenost, pristupanost onog drugog i kada bi se sreli
jednom ili dvaput meseno, to su inili kao prijatelji, a ne kao stranci. Nauk za
Pitera i Helen je bio u tome da proire repertoar vetina kontakta izvan granica
konfluencije, koja im je tako lako polazila za rukom. Nauili su kako da budu u
sukobu, kako da svako zauzme svoj stav, da definiu razlike i da ih se pridravaju.
Njihove rasprave su se izmenile i nije vie bilo narastanja panike zbog neslaganja.
Ni Piter ni Helen nisu vie patili zbog razdvojenosti, opsesivno mislei kako da
drugog privole na svoju stranu. Oboje su nauili da zauzmu svoj stav, a da im ne
bude potrebna podrka onog drugog da bi tako uinili. Njihova neslaganja javila bi
se i nestala, kako to biva izmeu roditelja i dece: kao oluja kroz polje.

3. PROJEKTIVNA PORODICA
Projekcija, kao organizacija kontakta, podrazumeva neprihvatanje nekog
aspekta doivljaja selfa i njegovo pripisivanje sredini. Mene ne interesuju druge
ene, kae projektivan, ljubomorni mu:Tebe interesuju drugi mukarci! Projekcija
ima karakter tanog prepoznavanja doivljaja, ali njegovog lociranja negde drugde
u polju, izvan granice selfa. Seam se kada sam preplaen vodio moje kue kod
veterinara, da sam ga vie puta vodio iz ekaonice napolje jer sam bio uveren da
mu se piki; kada je veterinar doao i uneo kue u operacionu salu, vraajui se
nervozno prema kolima otkrio sam kako hitno moram u WC. Znao sam da negde u
polju postoji puna beika ali sam bio konfuzan u pogledu toga gde. Ovo je
projekcija.
Kao prirodan psiholoki mehanizam, projekcija je vaan deo bogatog i vitalnog
procesa kontakta i slui kao osnova empatije i identifikacije sa drugima. Ali kada
projekcija poinje da dominira stilom kontakta bilo kog sistema, sigurno je da
ishodi i posledica da e odnosi biti problematini. Pre svega, visoko projektivne
porodice sistematski i nepaljivo razvijaju karakteristino neprihvatanje iskustava
selfa. lanovi porodice fokusiraju panju na to ta drugi rade i oseaju, a premalo
razvijaju svest o svom unutranjem svetu. Konflikt obino prati okrivljavanje
drugih, a sebe diivljavaju kao zatvorene za razgovor o oseanjima i mislima.
Moje kliniko iskustvo govori da projektivne porodice mogu biti odluno
preslabo ili prejako razgraniene. esnaestogodinja ona i njeni roditelji su tipian
primer slabo razgraniene projektivne porodice. Njeni roditelji su je doveli kod
mene jer je postala evidentno depresivne. Obino vedra i uspena devojka,
106

postala je jako neraspoloena i nervozna, spavala je vie nego inae, alila se na

gubitak energije i umor i pokazivala je znake tekoa koncentracije u koli. Njene
obino dobre ocene, poele su da se smanjuju.
ona je prola tiho kroz slian period depresije pre tri godine. Njeni roditelji su to
naknadno saznali, kada ih je nazvala nastavnica engleskog da bi sa njima podelila
jedan esej koji je ona napisala, a u kojem je opisala pokuaj samoubistva
(prekomerna doza Tilenola) koji se odigrao pre nekoliko meseci. U to vreme su
roditelji insistirali da ona ode na terapiju, to je ona i inila gotovo godinu dana.
Roditelji su smatrali da je terapija mnogo pomogla, ona je smatrala da je pomogla
malo. Terapeut nije ukljuio onine roditelje u terapijski proces.
Ne ovoga puta, ona je vrsto insistirala. Njeni roditelji, tvrdila je, deo su
problema, kao i ona sama, a ona nije htela da se sama upusti u priu. Njihov
odgovor je bio strateki dobar:Da, draga, znamo da svi imamo svoje probleme,
ali sada smo jako zabrinuti za tebe.
Tokom prvog susreta sa onom i roditeljima, bio sam zainteresovan da ujem
razliita gledita i ohrabrivao sam onu da kae svoje miljenje. Vi se svaate vie
nego obino, rekla je roditeljima i to me izluuje. To je razlog zbog kog sam
povremeno depresivna. Ne mogu da izdrim da to inite jedno drugome.
Uz dozvolu roditelja (uvek traim dozvolu kada obratim panju na neto lino to
ljudi nisu nameravali da uvedu u diskusiju), pitao sam ih o njihovom odnosu i o
svaama o kojima je priala ona. Rekli su da su se svaali i da se esto svaaju
kada su pod stresom:U braku smo dvadeset pet godina i svae ne ugroavaju na
brak.
Verovao sam da su u pravu. Njehov odnos je delovao kao dobro ukorenjen i
vrst. Ali, ja sam nastavio, branei onin stav. Ali kada se svaate, da li
povreujete jedno drugo?, pitao sam. Tada je slika poela da se menja. Da, oboje
su priznali, proveravajui jedno sa drugim, povreivali su se meusobno.
Da li je to ono to te boli?, pitao sam okreui se oni. Pogodak, skoro je rekla.
Ona nije mogla da gleda kako oni povreuju jedno drugo. Saoseala je sa njihovim
bolom, primala ga u sebe kao da je njen sopstveni. Tvrdila je da je to izvor njene
tzv. depresije.
Predloio sam sledei kompromis: poto je svaka strana smatrala da ona druga
treba da bude klijent, sreu se sa onom i sa roditeljima posebno, tri ili estiri puta,
svake druge nedelje.
ona se sloila da pod takvim uslovima razgovara sa mnom o tome kako se osea.
Roditelji su se takoe sloili, iako sam sumnjao da to ine samo da bi uspeli da
navedu onu da se otvori.
Ovo je bila porodica u kojoj je lanovima bilo veoma stalo do drugih lanova
porodice, toliko da su bili u veoj meri svesni bolnih borbi drugih, nego svojih
sopstvenih. Moja prva seansa sa oninim roditeljima, tokom koje sam se informisao
o porodinoj istoriji, bila je u najmanju ruku prosvetljujua. Otkrili su da se pre
nekoliko godina, kada je oni bilo osam, dogodio niz groznih stvari. Umro je veoma
drag deda. Oeva mlaa sestra je izvrila samoubistvo. ona je dobila dijagnozu
dijabetesa. Njena majka je priala o tome kako je odrasla u vrlo disfunkcionalnoj
porodici i kako su nedavni dogaaji unitili sliku srene, zdrave porodice koju je
zamiljala za svoje zrele godine. Dijabetes je naroito pogodio, stvarajui nervozu i
da, depresiju.

107

Poela je da pije i to je ubrzo izmaklo kontroli. Brani odnos je poeo da zapada

u krizu i bilo je potrebno da upregnu sve snage da bi ostali zajedno. Ali tada su
stvari poele da se popravljaju i majka je prestala da pije, iznenadno kao to je i
poela.
Tada, upravo kada je ivot poeo da tee normalno, njen mlai sin je
naoigled poeo da se raspada, razvijajui ozbiljne probleme u uenju i
ponaanju sa kojima nikako nisu mogli da se snau. Prola je jedna paklena
godina pre nego to je dijagnostikovan deficit panje i hiperaktivnost, te je
otpoeo uspean medicinski tretman.
To je bio period nepodnoljivog stresa za roditelje. I kao da sve to nije bilo
dovoljno, u to vreme su se preselili u novu kuu, to je uvek stresan dogaaj za
porodicu. Tokom svih ovih dogaaja, podnosili su situaciju najbolje to su umeli.
Bili su otporni ljudi i bili su odluni u tome da uspostave idilian porodini ivot,
kakav su uvek planirali.
ta se zatim dogodilo?, pitao sam.
Tada je ona napisala esej o samoubistvu. I kao to ve znamo, esej o
samoubistvu je naveo roditelje da shvate da je neto krenulo naopako. Kao i ja
kada sam odneo psa kod veterinara, i oni su znali da postoji bol negde u sistemu.
Samo nisu bili sasvim sigurni gde. onino ponaanje im je skrenulo panju na to to
se deava, ne samo sa onom, ve takoe, putem projekcije, i sa njima samima. I
ako je takvo stanje stvari bilo pre tri godine, inilo im se da se neto slino deava
upravo sada.
Ova pria je karakteristina za bliske porodice u kojima porijekcija postaje
glavna funkcija granice kontakta deteta i roditelja. Posledica toga je da osobe
poinju da ne prihvataju sopstvene psiholoke procese. Tokom adolescencije, ovo
ometa proces razgradnje.
ona se svakako borila sa pitanjem prihvatanja. Npr. stalno se svaala sa
majkom oko dijabetesa. alila se da se majka mea i da joj meri nivo eera u krvi i
da meri insulin. Ali, kada bi ostala bez nadzora, ona bi redovno zaboravljala da
proveri i pisala bi pogrene rezultate u medicinsku tabelu. eer u krvi bi izmakao
kontroli i mnogi depresivni simptomi su se javljali usled toga.
Kao i njeni roditelji, i ona je nastojala da deluje kompetetno, pa je potrebe za
podrkom i pomoi prijektovala i negirala.
Da li bi elela da ti pomognem da pregovara sa roditeljima da se ne meaju u
leenje dijabetesa?, pitao sam je. Ne, rekla je, nastavie da proverava eer sa
majkom jer je njenoj majci potrebna ta procedura. Uz neto nastojanja sa moje
strane, i uz uveravanje da radim sa roditeljima na tome da se brinu o svojim
emocionalnim problemima, ona je poela da razvija jasnije ogranienu samosvest.
Ono to mi je oteavalo posao u kontekstu ove porodice, bilo je to to kad god bi se
ona otvorila sopstvenom iskustvu, kad god bi spoznala svoju potrebu za podrkom
ili emotivni bol, oseala bi teinu (dobronamernih) projekcija kako se svaljuju na nju.
Nije znala kako da bude iskrena sa sobom, a da ne postane klijent u ime cele
porodice, to je bila uloga kroz koju je ve jednom prola i odluila da to vie ne
ini. Podrana mojom spremnou da je shvatim ozbiljno, i da insistiram na tome da
je u pitanju porodini problem, te da svako u porodici treba da preuzme
odgovornost za sopstveni unutranji ivot, ona je, pokazalo se, bila spremna i
prilino sposobna da preuzme odgovornost za sebe.

108

Projektivne porodice nisu uvek ovako spremne da sa projektivnog fokusa preu

na prihvatanje odgovornosti za svoja iskustva. Seam se petnaestogodinjeg
Morisa, ljutog deaka koji je odbijao terapiju, osim kao brzo suenje i to samo zato
da bi se reio roditelja na par nedelja. Njegovi roditelji su ga doveli nakon to je
uhvaen u krai u nekoliko epizoda acting out-a. Morisova majka me preko
telefona obavestila da njegov otac verovatno nee hteti da sarauje.
Nae poslednje iskustvo sa terapijom zaista ga je obeshrabrilo, rekla je.
Ja ne mogu na adekvatan nain da pristupim adolescentu bez rada sa njegovim
ocem, informisao sam je, pitajui se ta se to moglo desiti.
Ubrzo sam otkrio. Morisov otac nije dugo ekao da bi mi rekao koliko mu se gadi
sinovljevo ponaanje, koliko mu je neshvatljivo to to je prekrio zakon. On sam
nije bio aneo tokom adolescencije, uveravao me je, ali nikada nije uinio nita
nezakonito. Nadalje, raniji terapeut je smatrao njega fokusom terapijskih
intervencija. (Paljivo sluajte prie o neuspesima terapeuta sa kojima su klijenti
ranije radili. Oni esto kriju klju kojim se moe prodreti u porodine granice. I
nadajte se da e sledei terapeut koji bude sluao slavne detalje o vaim terapijskim
promaajima biti dovoljno razborit da to zna.)
Njegov otac je bio impresivno uspean ovek. Imao je dva zvanja magistra,
postigao je (bar kada je u pitanju profesionalni ivot) priblinu perfekciju ka emu je
otvoreno teio. Njegov sin mu je delovao kao ono to je on uspeno izbegao u
svojoj ivotnoj istoriji. Moris je bio impulsivan, hedonista, bezobziran, protiv
establimenta i tvrdoglav. Morisov acting out je bio projekcija drugaijeg stanja
stvari, projekcija oeve mrane strane, zalaenje u one karakteristike koje je otac
tako uspeno drao pod kontrolom u razvojnoj organizaciji sopstvenog selfa. A
tragedija je bila u tome to se otac takoe distancirao od svog sina, dakle,
radvojio se snanom granicom, upravo kao to se oajniki disocirao od slinih
potencijala u svojoj linosti. Problem u radu sa previe ogranienim projektivnim
porodicama je taj to je gotovo nemogue ukljuiti zaraene strane u terapiju. I
Moris i otac, osobe kojima je bilo najpotrebnije da zajedno budu u mojoj
kancelariji, odbili su ili su skoro odbili da dou. Moris je doao dva puta i oseao
sam da sam za vreme drugog susreta skoro uspeo da ga navedem da sam valjana
prilika da dobije podrku ali, na kraju je odbio da dolazi jer je oseao, kao i ona,
da bi uestvovati u terapiji znailo priznati krivicu i prihvatiti teret projekcija koje
su mu ukuani upuivali.
Porodice poput Morisove, opisane su u literaturi kao one kod kojih se javlja
rtveni jarac. U takvim porodicama dete postaje meta roditeljskih projekcija. Po
pravilu, roditelji dolaze na terapiju u snanom uverenju da adolescent predstavlja
problem. esto kada je porodici potrebno skladite onoga to je loe suvie
besno, suvie seksi, suvie sebino sve dok rtveni jarac ispunjava ulogu, ostali
lanovi porodice ne moraju da brinu i osloboeni su takvih karakteristika.
Adolescent u poloaju rtvenog jarca obino odgovara tako to ne prihvata,
projektuje i osea se krivim ukratko, bori se da izbegne sramotnoj odgovornosti
da bude porodini problem i da implicitno bude izolovan. Ovi adolescentim, kada
se dovoljno organizuju kao linosti i kada dovoljno sazre da se odupru porodici,
uinie radije bilo ta nego da dou na individualnu terapiju, jer to znai da
priznaju pripisanu im odgovornost.
Sa Morisovim ocem sam imao malo vie uspeha nego sa Morisom. Video sam
njegov odluni perfekcionizam u odnosu na sina kao roditeljsku ljubav i to sam mu
109

i rekao. Slino, njegovo udaljavanje od sina sam video kao jedino reenje, umesto
kojeg je mogao samo da mnogo brine za deaka koji nee da slua.
Poto sam poeo da ga sluam, ne svojim terapijskim selfom, ve iz uloge
brinog oca koji pokuava da kontrolie situaciju, poeo sam da ga shvatam, a
isuvie jaka, projektivna granica meu nama je poela da se menja. Zakljuio je
da moda imam neto da kaem to bi bilo vredno sasluati i otvorio se za moje
komentare. Najvei deo vremena sam pokuavao da ga poduim o odnosu sina i
oca i o ogromnom strahu koji mnogi sinovi oseaju kada se postavi pitanje oevih
kriterijuma (naroito kada je re o tako uspenom ocu, kao to je bio Morisov).
Polako je omekavao i, iako je njegov konflikt sa sinom bio u toku, nadam se da je
njegovo ublaavanje naznaka budueg odnosa meu njima.
4. RETROFLEKSIVNA PORODICA
Retrofleksija se, u teoriji getalta, odnosi na neku vrstu upravljanja ka sebi
impulsa koji su originalno bili usmereni prema sredini. Mnogi psihosomatski
simptomi slue u tu svrhu, uzrokujui fiziku napetost i bol tamo gde bi se inae
mogao javiti konflikt, ili konflikt sa sredinom. U retrofleksivnim porodicama mnogo
toga se zadrava u sebi. Ono to bi moglo postati polje ive interakcije i kontakta
koji indukuje rast, postaje umesto toga polje uvreenih osoba sa povijenim
telesnim stavom i stisnutim vilicama.
Timova porodica je odgovarala ovom opisu. U kancelariji su se lanovi porodice
drali ukoeno, rezervisano, skoro formalno i vidljivo su brinuli o tome kako
razgovaraju jedni s drugima. Tim je doao na terapiju kao sedamnaestogodinjak,
poto ga je uputio kolski savetnik jer je bio depresivan. Timovu porodicu su inili
roditelji i petnaestogodinja sestra. Oni su bili bliski, ali njihova bliskost nije
ukljuivala otvoren razgovor u kome lanovi porodice iz srca govore upravo ono
to misle, a naroito kada postoje razliita oseanja i miljenja. Oni su, takoe, bili
konfluentni, a njihovi spontani porodini razgovori bili su karakteristini po
odobravanju izraenom klomanjem glave i po nastojanju da se usaglase, ali i po
neprijatnim pauzama, mekoljenju u stolici, po stisnutim usnama i po porukama
koje su visile u vazduhu ali su ostajale neizgovorene.
U Timovoj porodici sukob se nije razreavao kroz kontakt, umesto toga, bio bi
progutan i internalizovan. Timov otac je imao dugu istoriju stomanih tegoba, a
majka bolove u leima koji joj nisu davali da zaspi. Sigurno je da konfluentne
retrofleksivne porodice, kao to je Timova, izazivaju mnogo vie od depresija. Ovo
naroito postaje jasno ako uzmemo u obzir tradicionalno psihoanalitiko shvatanje
depresije kao besa usmerenog ka sebi.
Timove akutne epizode bile su karakteristine po seenju sebe, ponaanju koje
nije neobino meu depresivnim adolescentima. U polusvesnom stanju, Tim bi
uzeo brija i povukao nekoliko rezova po podlaktici. Ova vrsta samosakaenja moe
se smatrati besom retroflektovanim na sebe.
Tim nije moga da izrazi ak ni manje koliine agresije prema roditeljima a da
ne oseti kako ih je duboko povredio i da se oseti krivim. Pa ipak, kao i veina
tinejdera, i Tim je doivljavao frustriranost uglavnom zbog uobiajenih neslaganja
oko privilegija, zabrana, zona privatnosti i kunog reda koji su roditelji uveli. Nita
od toga nije bilo strano, ali nita nije moglo da se rei na granici kontakta izmeu
110

Tima i roditelja, pa je tenzija poela da se nagomilava i da se izraava kroz Timov

odnos prema sebi. Kada je oseao kako bi ih najradije sve posekao, povredio bi
sebe.
Ali u Timovom sluaju, ovo samopovrevaje je imalo mnogo dublji smisao nego
to je suoavanje roditelja sa besom koji osea prema njima. U Timovoj porodici,
kao i u drugima u koja retrifleksija postane stil kontakta, ne retroflektuje se samo
bes ve, takoe, i drugi izvorni impulsi i potrebe za kontaktom. Timova depresija je
predstavljala nagomilan psihiki bol povezan sa mnogim razvojnim problemima
strahom od budunosti, ranim razoaranjem u ljubavnu romansu i sa socijalnom
nesnalaljivou. Ovaj bol je Tim podnosio sam, retroflektujui svoju elju da posegne
za drugima, za roditeljima i vrnjacima, traei razumevanje, utehu i podrku.
U Timovoj porodici interpersonalna podrka koja se slobodno trai i daje nije bila
uobiajena. Od lanova Timove porodice se oekivalo da sami ustanu i oiste se
od praine kada ih ivot baci na zemlju. Timova majka je ispriala kako je on kao
deak oboleo od udne, dugotrajne bolesti i kako je ona posle nekoliko meseci,
frustrirana leenjem, zatraila pomo i savet od svojih roditelja. Njeni roditelji, po
onome to je ispriala, ponudili su oskudno saoseanje i rekli da samo ako ona
prestane opsesivno da se bavi njima,psihosomatski simptomi e prestati. I ako se
ona trudila najbolje to je znala da ne ponovi politiku nedovoljnog pruanja podrke
tipinu za njene roditelje, bilo je jasno da se oseala neprijatno kada vidi Timovu
patnju. Moda se oseala odgovornom za ono to je on doivljavao, ali i nenamerno
je odavala svoju elju da se Tim sabere i nastavi sa svojim ivotom. Ova porodica
nije razvila mehanizme interpersonalne podrke.
Timovo samopovreivanje odraavalo je njegov sloen interpersonalni stil. Za
njega je to bio nain da otkrije svoj doivljaj bola, da ga izrazi, da ga uini stvarnim
tako to e moi da se odvoji od njega i potvrdi svoje postojanje. Reui se iletom,
uspeo je sve to da ostvari u okviru svojih linih granica bukvalno na povrini
svoje koe umesto da dobije povezanost i podrku koju je oajniki eleo od svojih
roditelja. Za sve lanove porodice deavalo se neto vano. Njihova uzajamna
oseanja bila su sloena i intenzivna, ali su se odigravala intrapsihiki, a ne
interpersonalno. Ove osobe su se savile pod teinom sopstvene retrofleksije, a
porodinom sistemu je nedostajala vitalna energija. Ono to je u sutini
interpersonalno, postalo je, u ovoj porodici, intrapsihiko.
U retrofleksivnim porodicama adolescent u fazi razgradnje pati, jer prirodne
epizode sticanja podrke i diferenciranja bivaju potisnute ili priguene. Ono to
treba rei rei razumevanja, podrke ili neslaganja ostaje zadrano i
internalizovano. Oseanje da postoje porodini odnosi je uniteno. Rei ohrabrenja,
saoseanja, mudrost tipa kada sam bio tvojih godina, sve se to zadrava. Takoe i
razlike u interesovanjima, u vrednostima koje se prihvataju, svae, pa ak i
napadi besa koji raiavaju situaciju.
Prirodna komponenta razvojne evolucije deteta je retrofleksija koja se javlja
kao deo srednje adolescencije, kada se adolescent povlai iz svaa sa roditeljima i
okree ka unutranjem svetu. Ali pre toga, tokom faze razgradnje, retrofleksija
onemoguava vane procese na granici, koji slue tome da izdignu adolescenta iznad
i izvan porodinog polja i detinjstva. Nije retko sresti klijente, poput Tima, koji
potiu iz retrofleksivnih porodica, a koji su se nali zaglavljeni u privatan svet
unutranjeg iskustva, jer nisu reili osnovna pitanja vezana za granicu i
prihvatanje delova sebe. Takoe, sa velikom tanou moemo rei da veina odraslih
111

neurotiara potie iz retrofleksivnih porodica, gde su bili prikraeni za

dovravanje procesa razgradnje.
Najjednostavnije pravilo koje vredi u radu sa retrofleksivnim porodicama je da
terapeut mora, pre ili kasnije, da navede lanove porodice da govore slobodnije i
autentinije. To obino pogorava situaciju sa njihove take gledita, te je
potrebno da terapeut obezbedi neophodnu podrku kada se to dogodi. Otkrio sam
da je u ovakvim situacijama vano predvideti da e se stvar pogorati, pre nego to
postanu bolje. Jedan gram predikcije vredi vie nego tona naknadnih objanjenja.
Ali, to je upravo ono to nisam uinio u sluaju Timove porodice. Poeli smo
seanse sa celom porodicom, ali se Timova majka povukla, govorei da je sastanci
suvie uznemiravaju. Nastavio sam da radim individualnu terapiju sa Timom, u
kojoj se sutina naeg rada sastojala u tome da naemo prave rei znaajne za
odnos sa njegovim roditeljima i pruanje podrke njemu i njima kako bi izali na
kraj sa posledicama postepenog oslobaanja interakcija od retrofleksije. esto sam
razmiljao o svom radu sa Timom, koji je trajao vie od godinu ipo dana, i esto
sam alio to nisam radio paljivije da bi uspostavio podrku za sve i to ih nisam
upozorio na vreme koliko je teak rad pred njima.
5. PORODICA U KOJOJ JE DEFLEKSIJA OSNOVNI STIL KONTAKTA
Defleksija se, u getalt terapiji, odnosi na slabljenje kontakta, ime on postaje
manje direktan, manje frontalan i ima manju svrhu (Polsterovi, 1973.). Humor je
npr. vrsta defleksije, kada se upotrebljava da ublai intenzitet epizode kontakta.
Preterano prianje, apstrakcije ili preterana ljubaznost mogu biti vrsta defleksije.
Defleksija ima karakter bljeska kontakta, letiminog kontakta kojim se izbegavaju
dublji problemi i sadraji koji bi mogli produbiti bliskost ili pojaati razlike. U nekim
porodicama bes moe da slui u svrhe defleksije, naroito kada je snaan i brz i
izaziva skretanje panje sa teme na koju je usmerena interakcija.
U porodicama sa adolescentima, defleksija ponekad slui da pojaa granicu
izmeu deteta i roditelja, skreui panju sa tema koje bi mogle dovesti do
produbljivanja i jaanja bliskosti i povezanosti lanova porodice. Roditelji i
tinejderi mogu npr. prikovati panju za konkretna pitanja kontrole pitanja
zabranjenih aktivnosti, loih prijatelja itd. a sve to u svrhu defleksije i
izbegavanja dubljih, izvornih strahova i oseanja. Jedna porodica, koja je dola kod
mene, bila je zaokupljena pitanjem da li esnaestogodinji sin treba da ide na
koncert grupe Zahvalni mrtvac. Roditelji su odbijali da mu daju dozvolu, a on je
pretio, na nain prilino neuobiajen za njega, da e kriti njihova pravila. inilo mi
se udnim da se ova porodica, koja se do tog trenutka pokazala sposobnom da
pregovara o slobodi i njenim ogranienjima, zaglavila oko ovog pitanja.
Sa porodicama koje se, zahvaljujui defleksiji, preterano fokusiraju na detalje
ponaanja, izgleda i sl. pokazalo se korisnim insistirati na pojaavanju svesnosti i
izraavanju sutinskih problema koji lee u pozadini sukoba. Obino kaem
roditeljima neto poput sledeeg:Ovo (koncert, minua, novi deko) vam je
oigledno veoma vano. Traim vau dozvolu da se malo dublje pozabavimo time.
Ne trudim se da vas navedem da promenite miljenje, ve me interesuje da
shvatim pravu vanost toga, pa bih voleo da mi malo opirnije objasnite. Da li je to
u redu? Tada im, uz njihovu dozvolu, dajem jedan eksperiment:elim da malo

112

napregnete svoju matu. Zamislite da njegovo ponaanje zaista izmakne kontroli.

ta je vaa najgora fantazija o tome to bi moglo da se dogodi?.
Dok se roditelji bave ovim pitanjem, okreem se adolescentu i kaem:Ne kaem
da e se bilo ta slino dogoditi, ali svi roditelji imaju zastraujue fantazije kada su
deca u pitanju. To je jedan od ludih delova roditeljske ljubavi. Samo pokuavam
da otkrijem ta to brine tvoje roditelje. Da li je to u redu za tebe?.
Ova veba obino uspeva da spusti razgovor na dublji nivo, odakle se moe
direktnije baviti neizreenim i izbegavanim pitanjima. Ponekad roditelji otkriju da
zaista nema dubljeg problema, da prave probleme tamo gde ih zapravo nema. Ali
esto izae na povrinu dublji organizujui kontekst.
Kada je jednom ova porodica poela da istrauje pozdinu konflikta, izbegavana
pitanja su se pojavila. Koncerti grupe Zahvalni mrtvaci su na zlom glasu po
koliini narkotika koje upotrebljavaju posetioci i ovo uverenje je povuklo snana, ali
skrivena, nerazreena oseanja i strahove. Mlai majin brat, pokazalo se, puio je
marihuanu sa esnaest godina i osam godina kasnije, posle stalnog poveavanja
doza koje su pratile porodini haos, izvrio je samoubistvo. Ovaj deo majinog
ivota nikada nije bio dotaknut u porodinim razgovorima, osim kroz blede aluzije.
Ona nikada nije govorila o snanim strahovima za svoju decu koje je trpela usled
ove epizode. Ovo je uobiajen nain prejakog razgraniavanja u porodicama sa
adolescentima ono to duboko zabrinjava i ono to se osea prolazi neizreeno, a
umesto toga se javljaju porodine svae o povrnim aspektima ponaanja i u
pogledu kontrole koja odvraaju panju sa sutinskog problema.
Defleksija, takoe, moe da ima dejstvo preslabog razgraniavanja roditelja i
deteta, naroito kada poprimi oblik izbegavanja razlika i konflikata kroz upotrebu
humora. Seam se Davida, petnaestogodinjeg deaka, vedrog duha i sa izuzetnim
smislom za humor, ija se porodica ponosila radou i vedrinom koje su krasile
njihovo vreme provedeno zajedno. Prilikom naeg prvog susreta premda su mi
rekli da je David dobio pre est meseci dijagnozu dijabetesa, da je baka po majci
umrla pre dve godine, a deda po majci pre etiri meseca, i da Davidove ocene
neobjanjivo opadaju tokom celog semestra oni su se do suza smejali. Zaista
su bili zabavni i prijateljski raspoloeni, a njihov nain da izau na kraj sa bolom je
bio da ga budu svesni i da zadre svoju sposobnost za smeh.
Snana defleksija itave porodice, mnogo vanija, ticala se Davidovih problema
sa prilagoavanjem, dok se majka koja je izgubila oba roditelja sa kojima je bila
izuzetno bliska u odraslom dobu, borila sa preplavljujuim, ali neizraenim,
oseanjem tuge i usamljenosti. Njen brak, i pored sve razigranosti, nije
zadovoljavao nijednu njenu potrebu vezanu za bliskost i intimnost. Iza osmeha,
ona i njen mu oseali su se nepovezano i udaljeno. Davidov otac je imao dugu vezu
sa svojim amcem koji je preokupirao vei deo njegovog slobodnog vremena i
energije. To je oduvek bilo tako, poverila mi je majka, a ona je to nadoknaivala
odravajui bliskost sa roditeljima, naroito majkom. Posle majine smrti, oslonila se
na Davida traei podrku i saoseanje. Poto je adolescencija poela da ga odvlai
od nje, oboje su bili pod stresom. Ali, da bismo doli do svih ovih oseanja, da bi ih
uinili dostupnim svesti i da bi ih razumeli, morali su prvo da odlue da preu na
sutinu problema i da se odupru stalnom iskuenju da bol prikriju humorom.
Neki terapeuti skloni su da direktno suoavaju klijente sa defleksijom, istiui
njenu nekompatibilnost sa ciljevima terapije. Poto je defleksija mehanizam kojim
se i sam pomalo sluim, moj stil se pomalo razlikuje. Prikljuim se porodinoj
113

defleksiji, naroito ako se javlja u formi humora. I kada im se jednom pridruim,

dakle, s pozicija defleksivnog kontakta, pred sve nas postavljam pitanje hoemo li
se direktnije pozabaviti problemom koji lei pred nama.
Davidova porodica je bila u stanju da to uini, bar u tolikoj meri da oslobodi
Davida uloge druga i podravatelja majke. Ona se sloila da kratko radi sa jednom
mojom koleginicom, kako bi proradila nedovreno aljenje za roditeljima i potrebu
za podrkom, ali je odabrala da se ne bavi pitanjima svog braka. Dovoljno dobro
funkcionie, zakljuila je i ostavila taj deo ivota na miru. David je, takoe, kratko
radio sa mnom i prilino se kompetetno otvorio i poeo da integrie svoj
emocionalni svet.
6. PORODICE IJI STIL KONTAKTA KARAKTERIE DESENZITIZACIJA
Ulogu desenzitizacije kao stila kontakta je istraivao Kepner (1987.), getalt
terapeut koji se bavi ka telu orijentisanom terapijom. Kepner istie da je
desenzitizacija, koja slabi sposobnost organizma za percepciju, vid adaptacije koji
se javlja kada izbegavanje ili naputanje poremeene sredine nije mogue. U
porodinom miljeu, koji uvek do izvesne mere funkcionie kao zatvoren sistem,
desenzitizacija je nain uvrivanja granice kontakta i izolovanja selfa od preteih
ili neprijateljskih delovanja. To je uobiajena pojava u adolescenciji koja se ogleda
u stavu Ba me briga, koji mnogi tinejderi zauzimaju onda kada im je naroito
stalo (posebno u vezi sa tim ta drugi oseaju), a to preti da dezintegrie tek
organizovani self.
Desenzitizacija je, takoe, korisna roditeljima kada se miu u stranu kako bi
dozvolili deci da se suoe sa posledicama svog ponaanja. U takvim okolnostima,
desenzitizacija im pomae da izdre bol zbog toga to moraju da gledaju svoju decu
kako ue na tei nain.
U porodicama koje karakterie desenzitizacija postoji opte mrtvilo na
granicama kontakta i odgovarajua tendencija da interakcije postanu stereotipne i
prazne. Moe da postoji dosta besa, ili stalno zanovetanje i svae, ali to obino ne
vodi niemu novom. U nekim desenzitiziranim porodicama postoji atmosfera
mrtvila i povlaenja, a lanovi porodice su izgubili zanimanje jedni za druge i
odustali od hranljivih odnosa. To je esto sluaj sa porodicama koje su iskusile
smrt ili neki drugi traumatini gubitak, a lanovi porodice nisu mogli da se
pokrenu i prue jedni drugima potrebnu podrku. Gubitak pojaava njihovu potrebu
za povezanou, a kada potreba ostane nezadovoljena, lanovi porodice poinju da
se povlae.
Takva je bila Kejtina porodica. Kada je Kejt imala devet godina njena majka je
pola na koled kao redovan student i boravila u koli, oko trideset milja daleko od
kue. Kejt je uskoila da zamni majku u nekim ulogama, brinui o mlaoj deci i
pripremajui mnoge porodine obroke. Kejt se tome prilagodila kao dobar vojnik i
na to se alila samo retrospektivno, sa esnaest godina, kada je poeo acting out.
Nakon to je njana majka diplomirala, roditelji su objavili da se razvode. U etiri
oka su mi poverili da brak ve godinama umire.
Prvi put sam sreo Kejt u njenu majku godinu dana posle razvoda. Uputio ih je
drugi terapeut koji nije uspevao da radi sa njima na njihovom estokom odnosu koji
se brzo raspadao. Kejt je prestala da bude najstarije dete uvek spremno da
pomogne, to je bila tokom preadolescentnog perioda, i izgledalo je kao da je
114

preko noi postala besna, svadljiva i maloduna. Iskalila bi se na mlaoj deci, a

nedavno je gurnula majku sa stepenica koje vode u podrum. Sa njom se nije
moglo izai na kraj.
Roditelji joj nisu bili emotivno dostupni. Otac se upetljao u dve istovremene
ljubavne veze, od kojih je jedna zavrila vanbranom trudnoom, a obe su
iscrpljivale njegovo vreme, energiju i emocionalne zalihe. On je pruao Kejt
usmenu podrku, ali nita drugo.
Majka je bila nedostupna iz drugih razloga. Ona je bila zaista izuzetna ena.
Odrasla je u porodici koja joj je pruila vrlo malo vostva i podrke, te je ona,
manje-vie, samu sebe podigla. Udala se za Kejtinog oca i ubrzo se nala sa troje
male dece i vrlo zahtevnim muem. Tada je odluila da mora neto da uini sa
svojim ivotom i upisala se na koled. Videla je koled, a zatim i razvod kao jedini
nain da zaista stvori budunost za sebe i decu. Ona je bila borac, neko ko se
oslanja na sopstvene snage kada nedostaje podrka sredine.
Ona je bila realistina. Tokom prvog sastanka sa njima, Kejt je poela da se ali
na godine majinog odsustva i pomenula je kako se ali i negoduje kada treba da
brine o mlaoje deci. kroz to smo ve jednom proli, rekla je njena majka
hladnokrvno, stvaljajui do znanja da se od nje ne moe oekivati saoseanje.
Verovala je da Kejt mora da ovrsne i da nastavi sa ivotom, kao to je ona sama
inila toliko puta.
Kejtine este promene raspoloenja, muiavost i duboko prikrivena tuga i
praznina su isticale potrebu za podrkom i povezanou. Terapeut kojeg su ranije
poseivale, terao je Kejt da se otvori i da razmeni svoja oseanja sa majkom, ali je
njena majka ovo smatrala manipulacijom i nije bila zainteresovana.
Sa kejtine take gledita, porodica je umrla, a ona nije mogla da nae podrku
i utehu za emocionalni gubitak. Njena majka se angaovala u produktivnoj
aktivnosti, kao to je inila uvek u ivotu kada bi se pojavio emotivni bol. Njen otac
se upleo u novu ljubavnu vezu i uinio svoj ivot dovoljno uzbudljivim da ne misli
na minuli razvod. Mnogi adolescenti koji se nalaze u ovakvoj situaciji ine neto
slino. Oni poveavaju nivo uzbudljivosti svog ivota na hiljadu razliitih naina
postajui seksualno promiskuitetni, vozei sto milja na sat, upotrebljavajui
narkotike, kradui i prikrivaju dubok emocionalni gubitak koji preti da ih ugui.
Kejt nije poela sa ovom vrstom opasnog acting out-a, do asa kada sam je sreo,
iako se inilo da tome naginje. Njena svadljivost, koja je drala ukuane u stanju
pojaane napetosti, pomakla je ukuane iz mrtvila koje je vladalo. Ona je poela da
razvija jedinu strategiju koja je izgleda imala efekta: desenzitizacijom,
ovrivanjem svoje psihike koe.
Kejtina majka je bila spremna da nakratko uestvuje u terapiji, toliko dugo dok
je praktini fokus bio usmeren na dovoenje Kejtinog ponaanja pod kontrolu. Moji
poetni napori su bili usmereni na to da uine osetljivim granicu njihove
interakcije. U poetku, najveim delom, sam nastojao da ostanem osetljiv za
situaciju, naroito za majinu priu o dugoj i tekoj samostalnosti. Traio sam da
sluaju jedna drugu i ohrabrivao ih da govore o onome to oseaju.
Ali, Kejtina majka nije bila zainteresovana i to je i rekla. Podsetili su me da je
desenzitizirane porodice, osim u asovima krize, teko uvui u terapiju ili bar u
senzitizirajuu vrstu terapije koju sam ja prepisao. Zato smo kratko radili na nain
terapije usmerene na problem, i to je za Kejtinu majku imalo vie smisla. Odredili

115

smo neke ciljeve, razjasnili obaveze i pregovarali. I sve to je u izvesnoj meri

pomoglo.
Za to vreme smo se Kejt i ja povremeno susretali na individualnim seansama.
Ubrzo mi je postalo jasno da ovi sastanci imaju smirujue dejstvo na nju, pre svega
zbog podrke od strane odrasle osobe i interesovanja koje je doivela. Njena majka
je, takoe, primetila da je Kejt bolje od kada smo poeli ove seanse, a Kejt je
pokazala da je zainteresovana da nastavimo sa radom.
est je sluaj da terapeut, koji radi sa adolescentima i njihovim porodicama,
mora da prihvati i radi sa onim to mu stoji na rapolaganju. Ja sam vie eleo da
radim na odnosu Kejt sa majkom. Ali to nije ilo, pa sam radio ono to sam mogao.
Pokazalo se da je to bilo dovoljno.
Kejt i ja smo se viali svakih nekoliko nedelja oko godinu dana, a dozvolio sam
joj da mi telefonira uvek kada bi osetila da joj je to potrebno (to je bilo prilino
esto, iako je, kao to to ini veina adolescenata, uglavnom zvala da proveri da li
je moja ponuda izvorna). Na odnos je za nju bio vredan i pomogao joj je da proe
kroz vaan period razvoja, do trenutka kada su njene noge postale dovoljno vrste
da moe dalje sama. Prestala je da me zove i nastavila dalje.
ZAKLJUAK
Kada radimo sa adolescentima u fazi razgradnje bie korisno ako se upoznamo
sa porodinim procesima. Ciljevi takvog angaovanja su skromni. Nije nuno
promeniti porodini sistem, iako je teko to ne uiniti jednom kada se angaujete,
poto i sam adolescent menja nain na koji porodica funkcionie. Cilj je podstai
proces, pogurati ga ili razmrsiti vor koji onemoguuje sadanji razvoj adolescenta.
Mislim da bilo koji kolski pristup radu sa porodicom moe da dovede do ostvarenja
ovog cilja, iako ja preferiram getalt pristup koji tei da nadopuni porodini
repertoar procesa uspostavljanja kontakta.
Ne dozvoljava svaka klinika situacija jasan uvid u porodine razvojne procese
ili procese kontakta. Okolnosti ponekad spreavaju stepen angaovanja koji je
najpreporuljiviji. Premda porodice uglavnom funkcioniu kao sistem, one ne
doivljavaju uvek sebe kao sistem i stoga ne izvlae korist od rada koji primenjuju
porodini terapeuti. Tako smo mi terapeuti, upravi kao i nai klijenti adolescenti,
ostavljeni da teimo razvojnim procesima bez potrebne podrke. I radimo sa onim
sa im moemo.

116

IX Poglavlje
POETAK TERAPIJSKOG ODNOSA
Kada odrasla osoba ili stariji adolescent odlui da doe na terapiju postoji
izvesna direktnost u pogledu znaenja tog poduhvata, bar na nivou socijalne
realnosti i interpersonalnog ugovora. Suprotno tome, kada adolescent u fazi
razgradnje doe u kancelariju terapeuta to je sloen dogaaj u istoriji porodinog
razvoja. I zavisno od toga u kojoj meri je intenzivan i u kojoj fazi je proces
razgradnje, terapiji e biti pripisano znaenje zavisno od prirode i karaktera istorije
koja i dalje nastavlja da se razvija.
SMISAO DOLASKA NA TERAPIJU
Obzirom na uklopljenost adolescenta u ire porodino polje, celokupna terapija
moe da predstavlja neki nerazreen aspekt porodine drame. U porodici u kojoj je
dolo do razvoda, npr. terapija postaje majin domen i pitanje da li dovesti decu
na terapiju postaje vana tema oko koje se lome koplja uvek kada jedno od dece
pone da biva maloduno. Ja sam bio trei terapeut jednom petnaestogodinjem
deaku iji su roditelji samleli ostala dva u mlinu svojih antagonistikih odnosa.
Deak bi poeo da se otvara terapeutu, koji bi zauzvrat prihvatio majinu verziju
prie kako svi porodini problemi predstavljaju posledicu patnje koju je
prouzrokovao grozni deakov otac. Ocu bi tada preselo i odbio bi da plaa raune
terapeutu, potkopavajui terapiju. Tada bi majka poela da trai sinu novog
terapeuta. to se tie mog mladog klijenta, kada sam ga upoznao, otkrio sam da je
njegov unutranji konflikt vezan za terapiju zaista nereiv. Ako bi iao na terapiju i
nenamerno bi svedoio kako je njegov otac lo. Ako bi odbio da ide, nenamerno bi
negirao majinu verziju realnosti.
Iz druge porodice je doao sedamnaestogodinjak koga je proganjao duh
starijeg, mentalno obolelog brata. Plaio se da odlazak na terapiju znai da su
roditelji odustali od njega i da e poi stopama starijeg brata. Njegovi strahovi su
izali na povrinu posle nekoliko mescei terapije, tokom kojih je bio u jakom
konfliktu u vezi dolaenja na terapiju.
117

Pored ovog tipa skrivenog znaenja terapije koje potie iz ukljuenosti

adolescenta u porodinu dinamiku i istoriju, takoe se postavlja pitanje kakve
odnose je klijent sposoban da uspostavi sa odraslima iz sveta realnosti (to je
drugi nain da se postavi isto pitanje: koliko je klijent uspeo da se izdvoji od
porodice, da dovri faiu razgradnje). Karakteristino je za klijente u fazi razgradnje
da ne umeju da koriste odrasle van porodice da bi od njih dobili podrku za svoj
rast i razvoj. Stoga dolaze na terapiju kao nespremni, nevoljni i nepristupani
klijenti. Njihov stil interakcije verovatno e odraavati stupanj njihovog razvoja
prejaku vezanost ili borbu za distanciranje od porodice i to ih kao grupu ini
jednom od najteih za produktivan psihoterapijski rad. Oni mogu biti pasivni,
sumnjiavi, neprijateljski raspoloeni, nezainteresovani, paranoidni, veti i
manipulativni, izrazito ljubazni, ili mogu koristiti bilo koji stil ponaanja koji
onemoguava interakciju u terapijskom smislu.
Kao terapeuti moemo otkriti da smo sve samo ne objektivni, puni podrke i od
pomoi, kakvim se smatramo. Umesto toga, moemo postati zamena za roditelja, ili
branioci celokupnog sveta odraslih, i moemo otkriti da je na klijent spreman da
kritikuje, osudi, da je nezainteresovan itd. Sve to ostaje neizreeno, i kod klijenata
u fazi razgradnje ujedno postaje i nesvesno. Ako se izgovori, situacija postaje
pogodnija za rad i moe se baviti navedenim tekoama. Ako ostane neizgovoreno
moe da epa i ugui polje terapijskog rada, tihom, nevidljivom snagom.
KLIJENTOV STIL ZAPOINJANJA TERAPIJE
Svaki adolescent organizuje polje odnosa izmeu sebe i terapeuta na neki
karakteristian, smislen nain. Stil e odraavati klijentovu istoriju iskustava sa
vanim odraslim osobama, kao i njen ili njegov trenutni razvoj u pogledu
razgradnje i izgraivanja stabilnog doivljaja selfa. Deca koja se upuuju na terapiju
su obino ona kod kojih ovaj proces ne tee dobro ili glatko. Za njih je prihvatanje
i rad na granici kontakta izmeu sebe i drugih, naroito odraslih, esto teak i
problematian. Obino radimo sa decom ija je reakcija na fazu i procese
razgradnje pribliavanje i spajanje ili ograivanje od drugih i diferenciranje. Jedan
ekstrem ine osobe koje ljubaznost i preterana elja da steknu nae odobravanje
onemoguava da se angauju u terapijskom radu. Na drugom ekstremu se nalaze
osobe ija odlunost da nas dri na distanci gotovo onemoguava poetak
terapijskog odnosa. Ova dva stilska ekstrema, prejaka ili preslaba razgranienost,
obuhvataju celokupan spektar moguih stilova zapoinjanja terapije. Razmotriemo
svaki od njih.
A) STIL ZAPOINJANJA TERAPIJE KLIJENTA SA SLABIM GRANICAMA
Adolescent sa slabim granicama obino poinje terapiju na kooperativan nain,
nastojei da ispuni oekivanja odraslih i prihvatajui da odrasli znaju ta je najbolje i
da e ga voditi ka onome to treba da radi. Ovi tinejderi se trude da se slau sa
odraslima, ili makar da ne prave mnogo problema. Problemi zbog kojih dolaze
obino odraavaju internalizovane, a neizraene tekoe u vidu psihosomatskih
poremeaja, poremeaja spavanja, depresije i simptoma izazvanih anksioznou. Ako
se suprotstavljaju odraslima, to je obino na pasivan nain ne postiui dobar
118

uspeh u koli, putem lenjosti ili neodgovornosti - naizgled se pokoravaju

zahtevima, a zapravo ispunjavaju svoje elje.
Pasivnost je esto karakteristika slabo razgranienog adolescenta. To moe biti
upadljiva pasivnost adolescenta koji prua na pozdrav oklembeenu ruku i eka
dozvolu da bi uao u kancelariju ili seo. Ili moe biti suptilna pasivnost klijenta koji
zainteresovano i ivo ukljuuje u konverzaciju, ali uz ljubazno usaglaavanje sa
oekivanjima odraslih, nadajui se da e ga smatrati prijatnim i prihvatljivim. I klijent
i terapeut e oseati da terapeut insistira na interakciji vie nego to je oboma
prijatno. Na kraju, terapija sa pasivnim, nedovoljno razgranienim klijentom moe
da bude kao ples sa krpenom lutkom. Odnos izmeu odrasle osobe i adolescenta
sa nedovoljno snanom granicom ima na njega trenutan, snaan uinak analogan
delovanju magneta na eline predmete. Nedavno sam imao sreu da radim sa
trinaestogodinjom devojicom koja mi je pomogla da shvatim ovaj doivljaj.
Sara je upuena kod mene radi procene i pokazalo se da je re o opsesivnokompulzivnom ponaanju. Ona je rekla majci da upotrebljava izvesne rituale koji
upravljaju njenim ponaanjem u izvesnim situacijama i njena majka je traila
konsultacije. Ona je bila uzoran klijent, kooperativna i iskrena na svaki mogui
nain. Posle sastanka koji smo posvetili istraivanju njenih simptoma, na kojoj je
Sara paljivo odgovarala na pitanja koja sam joj postavljao, prebacio sam fokus na
manje strukturiran deo Sarinog ivota i ikustva. to su moja pitanja postajala
otvorenija i to sam vie traio njenu inicijativu, naa interakcija je postajala sve
udnija i ukoenija i tiina se uvlaila u nae razgovore.
Obratio sam panju na ono to se sa Sarom deavalo u tom momentu. Izgledala
je zbunjeno, kao da ne razume sasvim o emu govori.
Da li eli neto da kae?, pitao sam.
Ne.
ta se deava sa tobom u trenucima kada samo sedimo, kada ja ne postavljam
pitanja, a ti ne smilja odgovore?
To je kao da sve postaje prazno, konano je rekla.
Kako to?, pitao sam. Ona je samo odmahnula glavom. Da li ti se to ve nekada
dogodilo?, pitao sam i posle otprilike jednog minuta zbunjenog gledanja, polako
je klimnula.
Ponekad mi se deava sa majkom, dodala je posle nekog vremena.
Sara je poela da opisuje svoje doivljaje sa majkom sa kojom su razgovori
uglavnom tekli prijatno i lako. Ponekad, ipak, Sara bi mislila o stvarima drugaije
od majke i, u tim trenucima, nastavljala bi se konverzacija a ne rasprava ili svaa.
Sara bi se posle takvih razgovora oseala skrhano. Majka je delovala tako sigurno u
sebe i Sara bi obino zakljuila da majka zna vie i da je verovatno u pravu.
Iskustvo mi je govorilo da je Sarina majka inteligentna i poverenja vredna ena
koja se zaista trudi da saslua svoju decu i da podri njihove ideje kroz razgovor.
Ona nije bila ljudoder koji ne dozvoljava bilo kakvu razliku miljenja, ve
inteligentna odrasla osoba ija miljenja imaju teinu i argumentovanost. Sarino
iskustvo je govorilo da su se diskusije o sadrajnim temama zavravale
potkrepljenou majinih stavova i Sara bi otkrila da je (na suptilan i diplomatski
nain) ubeena u ispravnost majinog miljenja ili da su njeni argumenti jai.
Kako je to imati trinaest godina i biti dobro dete ukljueno u kontakt sa
takvom odraslom osobom? Da sam u takvoj situaciji oseao bih se slino kao Sara.
A uobiajena reakcija na uestvovanje u interaktivnom polju sa ljudima koji su
119

pametniji i bolje informisani je kognitivna blokada, oseaj praznine i

neartikulisanosti. Biti u kontaktu sa nekim bistrijim i sigurnijim u sebe nego to
smi mi sami, esto izaziva neku vrstu kognitivne praznine. To se deava i
odraslima. Obino postanem praznoglav i tupav kada neko pone da govori o
politici ili ekonomiji. Iako se to deava tu i tamo odraslima, moemo biti sigurni da
se rutinski deava adolescentima, naroito kada razgovaraju sa nepoznatim
odraslim osobama. Neartikulisana praznina, koja esto karakterie klijente u fazi
ragradnje, ne mora nuno biti znak pasivne agresije ili odbrane. ee je re o
prirodnoj posledici neuravnoteenog interpersonalnog polja osobe sa slabim
granicama.
U terapijskom radu sa ovakvim klijentima, osnovni cilj je izgradnja terapijskog
polja koje podrava kolebljivo razgraivanje. Kod ovih adolescenata se autentian
doivljaj tipa ja oseam ili ja mislim ne deava spontano. Klijenti sa slabim
granicama dobro odgovaraju na formalne intervjue (koji sadre gotova pitanja,
genograme, ili vebe kao to je imaginacija tipa: kako vidim sebe za tri godine) koji
zadovoljavaju njihovu potrebu da znaju ta se od njih oekuje. Trik je u tome da se
nae forma koja podrava njihovu aktivnost , a ne njihovu pasivnu poziciju. Takoe
pomae ako je terapeut spreman da napusti strukturu u nekom momentu i skrene
u pravcu u kojem ga usmeri sponatno interesovanje i energija koja se javlja kod
klijenta. Na taj nain, klijenti poinju spontano da doivljavaju da je ono to
izraavaju relevantno za polje i da su oni sami dovoljno moni da usmere pravac
kontakta.
U centru panje terapeuta koji je angaovan u ovakvoj vrsti rada je oblik, forma
kontakta, a ne sadraj. Poetni cilj, sa ovim klijentima, je da se kreira razgraeno
polje interakcije; ako se suvie zainteresujemo za sadraj, fokusirajui se suvie
intenzivno na probleme, ojaaemo ugraenu pasivnost stila kontakta tog
deteta. Naraoito je vano zapamtiti, kada je re o adolescentima sa slabim
granicama, da je ono na emu radimo polje, a ne klijent. A cilj je da se na takav
nain uredi polje da moe da postane milje u kojem e se spontano pojaviti zaeci
perceptivnih i kognitivnih figura. To je kao da negujete nean, slab organizam u
neprikladnoj posudi. Ideje i zapaanja e se u poetku javljati sasvim nesigurno, a
razvijae se samo ako poetna iskustva nude sigurnost i ako su hranljiva.
B) POETAK TERAPIJE OSOBE SA SUVIE JAKIM GRANICAMA
Previe razgraniena (itaj nekooperativna i nevoljna) osoba je jad veine
terapeuta koji se bave adolescentima, najvei izazov i razlog zbog kojeg mnogi
iskusni terapeuti odbijaju da rade sa ovom uzrasnom grupom. Prvi korak u radu sa
ovim adolescentima je da shvatimo emu toliko snana granica.
To su mladi koji dolaze na prvi sastanak protiv svoje volje, obino zato to neki
autoritet roditelji, kola, sud insistira na tome. Oni svoju nespremnost da se
upuste u rad mogu glasno da izraze, uz ljutit protest ili kroz vetako poputanje,
pasivan otpor ili isceniranu ravnodunost. Oni namerno oteavaju rad i uvruju
granicu izmeu sebe i terapeuta ili je umrtvljuju kako bi sebe uinili to
nepropustljivijim za uticaj odraslih. Nain na koji se predstavljaju u terapiji izraava
jasnu poruku:Nee ti uspeti da dopre do mene.
Lako je i prilino tano zakljuiti da ovi adolescenti nisu toliko razliiti od svojih
slabo razgranienih vrnjaka. Njihovo javno izbegavanje uticaja odraslih odraava
120

dublji oseaj bespomonosti, prilagodljivost i oseaj da odrasli suvie lako mogu da

deluju na to kako oni doivljavaju sebe. Ljutnja i projekcija, kao to smo videli, su
skrojeni da unite kontakt nesigurnog i ranjivog getalta selfa.
Tod je bio takav adolescent koji je znatno ublaio svoj raniji self. U etrnaestoj
godini roditelji su ga odveli kod terapeuta, to je izazvalo uasne posledice. On je
besno odbio da uopte pogleda terapeuta, glasno je besneo na roditelje i urlao u
kancelariji. Oni su odustali od pokuaja jer su mislili da nikuda ne vodi. Ovoga
puta je u situaciju uao indiferentno i prezrivo. Kao to je bilo sa Sarom, i sa
Todom je rad bio izuzetno vredan jer je on bio spreman i sposoban da svoj stav
izrazi reima.
Todovi roditelji su imali mnogo pritubi, u celini opisujui pasivno-agresivnog
deaka sa sklonou da razbesni odrasle i izbegne odgovornost. Osnovna meta za
ovu vrstu sukoba je bila njegova maeha koju bi uvek doveo do suza zbog
frustriranosti i do ispada nemonog besa. Slino je delovao na nekoliko svojih
nastavnika, a bio je izuzetno bistar i prilino uspean uenik koji je sa neskrivenim
zadovoljstvom uspevao da se provue sa najmanjom moguom koliinom
zalaganja.
Njegovi roditelji su mi tokom prvog razgovora ispriali jednu anegdotu. Putujui
na fudbalski turnir, Tod se vozio sa jednim vrnjakom iz tima i njegovom majkom.
Ona je nazvala Todove roditelje u vezi sa povratkom sa turnira, koji se odravao u
drugom gradu, kako bi ih informisala da je bila uvreena zbog Todovog ponaanja
i da je on najgore vaspitan mladi kojeg je ikada srela. Tod je na ove optube
odgovorio sa ironinim i pomirljivim osmehom, govorei da je re o eni koja se dri
kao da je progutala metlu i koja bunca. Njoj je potrebna struna pomo, rekao je.
ta se dogodilo na putu to je tako duboko uznemirilo ovu enu? Nekoliko nedelja
kasnije, kada smo Tod i ja uspostavili poetni odnos, uo sam taan opis situacije.
Tod je u sutini ignoriosao enu, ponaajui se kao da je nema. U jednom trenutku
se nagnuo napred sa zadnjeg sedita kako bi promenio radio stanicu, a da nije
rekao ni re.
Zato nisi hteo sa njom da stupi u interakciju?, pitao sam.
Zato to se drala po strani i nije prva sa mnom zapoela razgovor, ogovorio je.
Nije bila prijateljski raspoloena prema meni, pa nisam ni ja prema njoj.
Zato nisi preuzeo inicijativu?, predloio sam. Da si prijateljski rekao zdravo,
moda bi svi bili oputeniji.
To je suvie rizino, na kraju je odgovorio. Nikad ne zna kako odrasla osoba
moe da te zezne.
Tod je nastavio detaljno da objanjava situaciju, dajui mi konkretan primer. Kada
je nedavno traio posao, obilazio je prodavnice u oblinjim oping centrima u kojima
bi mogli da zaposle tinejdera. Rekao je da je razgovarao samo sa onim
menaderima koji su preuzeli inicijativu za razgovor. Tamo gde se vlasnici ne bi
upustili u razgovor (npr. neki su mu davali prijavu za posao govorei Evo, popuni
ovo) on bi se povukao, a da ne kae ni re poto bi popunio prijavu.
Tod mi je poverio da odrasle smatra zastraujuim. Oni nisu kao deca mojih
godina. Tinejdere poznajem, sa njima umem. Mogu da kaem neto poniavajue ako
pokuaju da me ismeju. Ne brinem za vrnjake. Tod je meu vrnjacima bio
snalaljiv i samopouzdan, iako ponekad kritian i zajedljiv. Meu odraslima oseao
bi se nesposobnim da sebe odbrani ako odrasla osoba odlui da ga uniti. Nikad
ne zna kada e odrasli odluiti da te zeznu, ponovio je. I kada odlue, ti tu nita
121

ne moe, jer im nije stalo do toga ta ti misli o njima. Drugim reima, Tod mi je
govorio da sa odraslima ima slabu kontrolu nad granicom kontakta. Odrasli imaju
dovoljno interpersonalne usresreenosti i moi da odrede smer interakcije, da
potvrde ili negiraju da je on vredan njihovog vremena i panje.
Ovaj doivljaj je slian Sarinom. Samo se Todova strategija kojom je izlazio na
kraj sa svojom ranjivou stilski razlikovala od Sarine prijateljske, kooperativne
poze. Tod je odluio da se povue i posmatra, pravei se da je nevidljiv dok odrasli
ne prue ruku, otkrivajui svoj stav. Poto bi proitao odrasle, pokrenuo bi se i
stupio u interakciju kakvu situacija zahteva ljubazno, odbrambeno, inteligentnim
upadicama Ali dok ne shvati da li je odrasla osoba prijatelj ili ne, on bi ostao u
zaklonu, pa makar ovo ponaanje obinom svetu delovalo nepristojno, kao majci
njegovog prijtelja.
Kada bi osetio da je osoba indiferentna, odluio bi da je zezne i to bi uinio na
taj nain koji ini da se odrasli oseaju neprijatno i besno. Kada bi osetio
neprijteljstvo ili autoritarnu kontrolu, on bi svoje reagovanje prilagodio tako da
zada prvi udarac kako bi bilo jasno ko kontrolie situaciju. Kada bi osetio
prihvatanje i prijateljstvo, on bi u prvi plan stavio socijalno prilagoenu, vedru,
priljivu stranu, ali oprezno.
Todova pria ilustruje pozadinu ponaanja adolescenata sa isuvie jakim
granicama, nijanse doivljaja koje vode karakteristinom pojaavanju granica. Tod
je atipian po tome to je uspeo svoj doivljaj tako dobro da opie. Obino
adolescenti sa jakim granicama imaju slabije razvijenu sposobnost da izraze ono
to doivljavaju i upravo zbog toga sebe tite i uvaju svoj integritet na takav
nain, sa tako snanom odlunou. ak i kada poinju da rade na terapiji, esto
zadravaju u centru panje opasnosti vezane za davanje poverenja odraslima.
Najzanimljivija pitanja vezana za Todovu priu tek slede: kako je uopte
odluio da mi veruje i ta sam ja uinio kao terapeut da uvrstim i podrim tu
odluku. Odgovori na ova pitanja dati su u ovom poglavlju i tiu se adolescenata u
celini.

POETNA PRAKTINA RAZMATRANJA

Nasuprot terapiji sa odraslima, kao to sam istakao, terapiju sa adolescentom
ne inicira sam klijent, ve obino zabrinuti odrasli iz njegovog okruenja. Najee
adolescenti na to reaguju ili ambivalencijom ili otvorenim neslaganjem. Nain na
koji se pristupa tome moe da utie na nain na koji e ovaj otpor biti izraen na
samom poetku terapijskog procesa i, u skladu sa tim, da li e individualna terapija
uopte doi u obzir. Jedan deo praktinih razmatranja tie se eventualne izgradnje
odrivog terapijskog odnosa sa adolescentom.
KAKO POETI TERAPIJU SA ADOLESCENTOM?
esto tokom prvog telefonskog razgovora zabrinuti roditelj pita terapeuta:
Kako da ga nagovorim da doe?. Nema maginih rei, to je sigurno, ali postoji
ono to moe da pomogne i ono to e pogorati situaciju. Roditelji koji postavljaju
122

ovo pitanje obino oseaju da su izgubili kontrolu nad svojim detetom ili se plae
da ga suoe sa injenicom je potrebno preduzeti akciju zbog postojeeg problema.
Ponekad e roditelji predloiti neku smicalicu kako bi doveli adolescenta na terapiju,
u nadi da terapeut poseduje vetinu koja e dalje preuzeti situaciju u svoje ruke.
Ali, ovakav manevar vodi do terapijskog samoubistva. Niko, ni adolescent ni
odrasla osoba, nee dobrovoljno nastaviti odnos koji je poeo prevarom i
manipulacijom. Roditelji ponekad ekaju i raglase vest o zakazanom sastanku u
zadnji as, u nadi da e izbei negativne reakcije. Ako se suoimo sa jako ljutom
mladom osobom koja prua snaan otpor, nije loe na prvom sastanku zapitati kada
je saznao za sastanak i da li je bilo prilike za razgovor na tu temu meu lanovima
porodice.
Uvek kada bi me pitali ta da uine, preporuivao sam direktan razgovor, pri
emu roditelji treba iskreno da iskau svoje brige i dozvole adolescentu da reaguje,
diskutuje i da se pripremi. Takoe moe da pomogne ako se roditelji upute kako da
prezentuju porodine probleme, a ne iskljuivo probleme koji pripadaju
adolescentu. U poslednje vreme nismo se najbolje slagali je prihvatljivije i esto
tanije, nego On nije mogao da se kontrolie i da obuzda svoj bes.
Kada su Toda roditelji doveli na terapiju, ve su se mesecima svaali zbog
njegovog ponaanja. Smatrali su da je on bez kontrole i to su mu i rekli. On ih je
zauzvrat podsetio na bezuspean terapijski pokuaj pre dve godine i podsmeljivo
je gledao na ovaj pokuaj. Na moj predlog, saoptili su mu da e prvih nekoliko
susreta biti pokuaj da utvrdimo da li mogu da im budem od pomoi. Uvervali su ga
da ako mu se ne dopadnem, prei e kod nekog drugog.
Poto je Todu problem predstavljen na ovakav nain, to je obustavilo borbu za
mo poto su njegovo miljenje prihvatili kao relevantno za donoenje odluke.
injenica je da su roditelji ipak insistirali da pokuaju da rade sa nekim i o tome se
nije moglo pregovarati. Nesposobnost nekih roditelja da nametnu, bar u tom
pogledu, svoj autoritet uvek je znak velikih problema na nivou porodinog
sistema. Suvino je rei da kada roditelji ne uspevaju da dovedu adolescenta na
prvi sastanak, poetni problem ne moe se proraditi sa detetom, problem je u
roditeljima.
SA KIM SE SRESTI NA POETKU?
Pitanje: sa kim se sresti na poetku rada, otvoreno je za diskusiju i razliita
miljenja. Ponekad nije mogue poeti rad ni sa jednom stranom. U svojoj karijeri
sam pokuao sve kombinacije kojih sam se mogao setiti. Evo nekih faktora koje
smatram vanim za donoenje odluke.
1) SUSRET SA ADOLESCENTOM U ETIRI OKA:
Mnogo godina sam nastojao da se na prvom sastanku sretnem sa
adolescentom u etiri oka, jer sam smatrao da to pomae da se na poetku stvori
radni savez. Danas terapeuti koji naglaavaju znaaj individualne psihe, odvojeno
od kontekstualnog polja, preferiraju takav pristup. Ja sam otkrio, meutim, da ovaj
nain prati gomila komplikacija koje mogu da unazade kasniju izgradnju
terapijskog odnosa i rad. Kada se sa adolescentom sretnete nasamo, on ponekad
mistifikuje situaciju prikrivajui razloge zbog kojih je upuen na terapiju, bilo zato da
bi sauvao obraz ili zato to mu razlozi zaista nisu jasni. Naroito ako adolescent
123

proceni terapeuta kao mogueg saveznika, bie motivisan da se predstavi u

najboljem moguem svetlu. To je razumljiv pokuaj, ali gotovo momentalno namee
terapeutu novu dilemu. Da li emo podrati iskrivljenu verziju realnosti koju nam
prezentuje adolescent? Ili emo rizikovati da ga prerano suoimo sa problemima
koje izbegava? Ako kaemo ono to smo uli od odraslih, kako emo zadrati
neutralnost i izbei da izgledamo kao pijuni ili zastupnici odsutnih odraslih? Ako se
vane osobe izostave iz prvog intervjua, terapeut e se nai u trouglu u kojem svako
njegovo ponaanje adolescent moe da protumai kao za ili protiv sebe.
Prvo pravilo je, dakle, nemoj se sastati sa adolescentom nasamo tokom prvog
razgovora. Postoje dva izuzetka vezana za ovo pravilo. Prvi je kada je adolescent
sam traio susret i kada je razumno oekivati da je spreman i sposoban da
injenice i tekoe predstavi na prilino objektivan nain. Drugi izuzetak
predstavlja situacija kada se ini da je vano i korisno naglasiti pretpostavku da je
problem o kome je re stvar adolescenta i da je on za nju odgovoran i da e se
najbolje raditi nezavisno od odraslih. Stariji adolescenti, koji su dovoljno zreli ali se
jo bore sa pitanjem diferencijacije, su kandidati za prvi razgovor u etiri oka.
2) SUSRET SA RODITELJIMA ILI DRUGIM ODRASLIM OSOBAMA U ETIRI OKA:
Ovaj pristup poetnom kontaktu je privlaan, bar meni, jer nudi mogunost da u
sagledati nain na koji odrasli vide problem. Nadalje, odrasli su skloni da budu
otvoreniji i iskreniji kada se sa terapeutom sretnu nasamo, nego kada su prisutna
i deca. Problem sa ovim pristupom je to omoguuje stvaranje saveza meu
odraslima, to adolescenti obino konstruiu i na ta sumnjaju, ak i kada nema
povoda. esto sam razgovarao sa klijentima iji raniji pokuaji da otponu terapiju
nisu uspeli upravo zato to je ova vrsta poetka spreila da prihvate tvrdnju
terapeuta da radi za njihovo dobro. Vredi, dakle, pravilo Nemojte se susretati
nasamo sa roditeljima. Ali postoje izuzeci vezani za ovo pravilo npr. kada rad sa
roditeljima i njihovo usmeravanje deluje kao terapijska intervencija koja najvie
obeava.
3) SUSRET SA RODITELJIMA I ADOLESCENTOM ZAJEDNO:
Shvatio sam da je najbolji nain da se stvori osnova za radni savez sa
adolescentom, kada odrasli koji adolescenta upuuju na terapiju obino roditelji
prisustvuju prvom susretu. To omoguuje terapeutu da saslua sve strane i da
zadri neutralan stav. U nekim sluajevima roditelji mogu biti samo slabi
predstavnici tree strane socijalnog radnika ili kolskog savetnika. Sretao sam
roditelje i tinejdere koji bi doli u moju kancelariju i kolektivno slegali ramenima
kada bi ih pitao zato su doli, govorei:U koli su nam rekli da doemo, ali ne
govorei zato su u koli zabrinuti, ili bar ne objektivno. Oni mogu da kau, ako ih
malo pritisnete,Nazovite kolu, pa ih pitajte zato su nas poslali. To su
nezgodne situacije koje obino ukljuuju nejasan odnos i nezavrene poslove
izmeu porodice i tree strane. U takvim situacijama, umesto da razgovaram sa
stranom koja je uputila adolescenta (i tako umesto porodice obavim posao) nudim
porodici da isteramo na istac pitanje razloga dolaska, tako to emo pozvati treu
stranu na sledei sastanak ili emo ugovoriti razgovor uz pomo ozvuenog
telefonskog razgovora.
Tokom godina sam otkrio da je najbolji oblik poetnog kontakta susret sa
adolescentima i roditeljima zajedno. Kada roditelji pokuaju da me telefonskim
124

putem informiu o svojim problemima, traim da saekaju sa detaljima do prvog

susreta, kada u moi da im pruim potrebnu panju.
PRVI SUSRET
Tokom prvog susreta sa adolescentom i roditeljem (roditeljima) imam etiri
glavna cilja koja elim da ostvarim: da razjasnim ta je glavni problem, da
obezbedim privatnost podataka, da pristupim izradi terapijskog ugovora, i da
uspostavim osnovu za poverenje i fidbek.
1) IZNOENJE GLAVNIH PROBLEMA
Neto je nateralo ove ljude da me nazovu i zakau prvi susret i da otkriju kako
taj prvi susret izgleda. Poreklo, istorija, ranija terapijska iskustva, teorije o tome
ta je uzrok njihovih problema sve je to vano, ali predstavlja defleksiju u odnosu
na sadanje ivotno iskustvo koje je navelo porodicu da preduzme, u ovom
trenutku, ovaj korak. Ako roditelji govore o dugotrajnim problemima, pitam:Zato
ste ba sada odluili da traite pomo?. elim da ujem kakve su diskusije,
razgovori, dogovori, neslaganja, otkria i misaoni procesi doveli porodicu na moj
prag. Ovo obino ukljuuje referat o problemima koji daju roditelji i suprotnu
reakciju adolescenta. Ako su roditelji nesigurni ili izuzetno delikatni tokom
izlaganja, paljivo traim vie detalja. Namera mi je da obezbedim sve potrebno
ohrabrenje, interesovanje, podrku, potovanje, potrebne svakoj osobi da bi rekla
glasno ono to eli tokom prvog sastanka.
Kada roditelji ponu da referiu probleme vezane za dete, ja prihvatam stil
intervjua koji je uobliio Oaklander (1978.). Sa svakom novom informacijom,
pritubom i brigom postupam na isti nain, okreem se adolescentu i pitam:Da li
prati ono to govori tvoj otac? Da li se slae sa njim? Sa im se ne slae?. Jedna
od prvih stvari koje stavljam na znanje porodici je da sam zainteresovan za stav i
gledite svakog od njih i da je njihovo neslaganje i razliiti stavovi ono to mi
ilakava da razumem njihovu situaciju. Naroito sam zainteresovan da ujem i
zapamtim miljenje adolescenta, naroito ako mu porodica ne daje dovoljno
prostora da se izrazi.
2) USPOSTAVLJANJE OSEANJA SIGURNOSTI
Prva poseta terapeutu neto to smo i sami iskusili je za veinu zastraujua
situacija. Terapeuti su skloni da to zaborave, upravo kao to iskusan pliva
zaboravlja koliko je bio straan njegov prvi skok u vodu. Ali je izuzetno vano da to
ne zaboravimo, jer novi klijenti esto troe mnogo energije da bi izali na kraj sa
svojom anksioznou. Najlake je razumeti zabrinutost adolescenta, koja je
najoiglednija. Na kraju krajeva, radi se o njemu. Ovaj nepoznati terpeut je
odrasla osoba, i da su se odrasli ranije pokazali kao dobri pomonici, do ovog
susreta verovatno ne bi ni dolo.
Mnogo je manje oigledno koliki rizik oseaju roditelji kada dolaze kod
strunjaka za mentalno zdravlje. Roditelji esto bivaju preplaeni kada treba da
objektivnom oku tree osobe izloe svoje dete i svoje roditeljsko ponaanje. To im je
125

tee nego da govore o svojim nesigurnostima i tajnama. Svako ko je uzgajao decu

zna da se roditelji investiraju vie u svoju decu nego to bilo ko ko nije roditelj
moe da zamisli, i svaki roditelj skriva teku tajnu da brine je li bio lo roditelj ili je
upropastio ivot svog deteta. Ovakvo oseanje je izraz injenice koju svaki roditelj
intuitivno osea, da je on ili ona deo sredinskog polja na koje se dete adaptiralo.
esto se na prvom sastanku, kada se osobe oseaju ogoljeno i kada je napetost
velika, suoavamo sa ponaanjem koje je provokativno. Adolescent mrmlja sebi u
bradu Jebi se. Otac pompezno pria o tome kako je njegov sin neoprostivo
sebian. Majka uvreeno odbija da saslua argumente erke. Pretpostavljam da
postoje ponaanja koja izazivaju elju da sudimo drugima, da se besno
suprotstavimo ili da pokuamo da budemo spasioci. Mene izluuje kada ujem
kako roditelj preklinje adolescenta da kae ta misli, samo da znamo ta te mui,
a zatim poinje da brani, kritikuje ili negira izloeno miljenje poto je utljivi
tinejder pristao da rizikuje i da reima izrazi svoja oseanja i zapaanja.
Ali, na prvom sastanku je od sutinskog znaaja oseanje sigurnosti. Prerano
preduzeti korake, stajui na neiju stranu ili se suprotstaviti, nije preporuljivo jer
naruava oseanje sigurnosti cele porodice, a ne samo uvreene strane. Od
kritikog je znaaja da apsolutno svaki oblik ponaanja, ak i najprovokativnije i
najuvredljivije, naie na empatiju, na empatiju za motivatore koji pokreu takvo
ponaanje (to je gotovo uvek izvesna zabrinutost) i na potovanje terapeuta za
osobu koja se ponaa na takav nain (Naravno, kao i sva pravila i ovo ima
izuzetke, kao kada radite sa nasilnim osobama ije ponaanje povreuje osobe u
sobi. U tom sluaju direktna i snana konfrontacija moda e obezbediti nuno osenje
sigurnosti kojim se ovde bavim). Terapeut je na probi od prvog stiska ruke pri
ulasku u kancelariju i vano je da shvatimo da svaki lan porodice obraa panju na
to kako se ponaamo prema ostalima u sobi.
Drugo pitanje povezano sa oseanjem sigurnosti tie se strukture prvog susreta
onoga to se oekuje od situacije. Mislim da je neophodno da terapeut
preuzme inicijativu na neki nain. To se moe ostvariti jednostavno tako to e
terapeut zapoeti razgovor ili e predloiti na koji nain e tei sastanak. To ne mora
da bude detaljno. Moe da bude sasvim jednostavno kao npr. Hteo bih da ujem
od svakog od vas zato se nalazite ovde. Ovakav poetak moe da deluje kao
bavljenje onim to je oigledno, ali moe da uveri porodicu koja ulazi u novu i
nepoznatu situaciju da terapeut ima plan igre koja sledi.
Pre nekoliko godina, pre nego to su moja deca ula u pubertet, uinio sam
greku, nudei da moja porodica kao sistem ue u program obuke iz porodine
getalt terapije. Mislio sam da bi to bilo divno iskustvo iz kojeg bismo svi neto
nauili, a moja porodica se nerado sloila sa tim. Prvi sastanak je poeo na tipian
getaltistiki nain, a koterapeuti su smireno i receptivno ekali da se neto
pojavi. Ono to se pojavilo kod svih nas, ukljuujui i mene, bio je preplavljujui
oseaj dezorijentacije i anksioznosti od kojeg se nismo oporavili tokom sva etiri
sastanka, koliko je naa volonterska obaveza trajala. Proli su meseci pre nego to
su mi deca oprostila. Pouka koju je trebalo izvui iz ove prie je da je porodicama
potrebno da osete bar minimalnu strukturisanost situacije kako bi se osetile
sigurno, ak i ako meu lanovima porodice ima iskusnih u pogledu terapije.
Adolescenti su naroito ranjivi tokom prvog razgovora i dolaze naoruani i
spremni za kritiku koju oekuju. Stvoriti atmosferu u kojoj e se adolescent oseati
sigurno i izai na kraj sa svojom osetljivou, predstavlja delikatan posao. Dve stvari
126

mogu biti od pomoi. Prva je oigledna: paljivo sluati, sa potovanjem sve to

adolescent ima da kae, izbegavati slaganje ili neslaganje sa iznetim stavovima.
Ova vrsta neutralnosti i potovanja predstavlja ok za mnoge adolescente koji
dolaze na terapiju, a koji su uspeli da odrasle u svom ivotu navedu da zauzmu
stranu. Druga vana strategija sastoji se u tome da podrite adolescenta da
preuzme kontrolu nad tim koliko e se angaovati, ili koliko se nee angaovati, u
interakciji.
Moj prvi susret sa Todovom porodicom poeo sam obraajui se Todu:
Tode, tvoj otac je zakazao ovaj sastanak, pa pretpostavljam da je ovo bila ideja
tvojih roditelja. Jesam li u pravu? elim da saznam ta ih je navelo da me nazovu.
Proveriu sa tobom ono to budu rekli, kako bih video da li se slae sa njima ili ne,
ali hteo bih da ponem od njih. Zainteresovan sam za ono to ti eli da kae. Ali,
ako eli da se opusti i samo slua ta oni imaju da kau, i to je takoe O.K.
Cilj mi je da prvi susret uinim to je mogue manje traumatinim za
adolescenta. U tom smislu ostavljam dovoljno slobodnog prostora, potujui
angaovanje adolescenta u interakciji. Mnogi tinejderi oekuju da e u kancelariji
terapeuta biti stavljeni na optueniku klupu, ispitivani i da e morati da
objanjavaju svoje ponaanje. Ova eksplicitna dozvola da sednu i posmatraju
oputa mnoge adolescente koji bi u drugaijoj situaciji zauzeli odbramben i
nekooperativan stav.
Ponekad adolescent dolazi na sastanak u kancelariju terapeuta sa vrstom
odlukom da e se odupreti celom pokuaju da bude uvuen u terapiju, i zakleo se
da nee saraivati. Ako se terapeut suvie jako trudi da angauje adolescenta koji je
zauzeo ovakav stav, moe se razviti haotina situacija u kojoj adolescent nee moi
nita drugo osim da se tvrdoglavo dri svoje odluke. to se terapeut vie angauje,
nastojei da navede adolescenta da odustane od svog zaveta, to e doi do jae
polarizacije situacije. Preterano insistiranje pri prvom susretu znai siguran
neuspeh terapije. Ako na odluku adolescenta reagujemo prihvatanjem, time
zapravo potujemo njegovu sposobnost da donosi svoje odluke, izbegavamo
sukob i zapoinjemo odnos u duhu potovanja.
Postoji jo jedan razlog zbog kojeg je dobro dopustiti adolescentu da sedi i
posmatra tokom prvog kontakta. Adolescent procenjuje terapeuta od prvog
trenutka kada su se sreli. eli da zna da li ste slobodoumni, da li ete stati na stranu
roditelja, da li sluate i da li imate potovanja za prisutne, da li prebrzo donosite
zakljuke, da li ste pametni ili vas je lako prevariti, i jo mnogo toga. To upravo
tako i treba da bude, a lake je proceniti terapeuta iz pozicije opservera,
posmatrajui njegovu interakciju sa roditeljima, nego ako se direktno ukljui u
interakciju. I obratno, lake je demonstrirati svoje osobine dok adolescent sedi i
posmatra odluujui da li je sigurno raditi sa ovim terapeutom.
Dok razgovaram sa roditeljima, svastan sam da sam na proceni i da je svaki
aspekt mog ponaanja izjava o meni, o mojoj zainteresovanosti, integritetu,
neutralnosti, itd. Roditelji su obino spremni da pripiu terapeutu sumnjiv kvalitet,
da sa poverenjem priu situaciji, pretpostavljajui da je terapeut tu da uini sve to
moe kako bi pomogao. Adolescent obino ne nudi takvu milost i prilazi kao
istraiva pitanju terapeutove sposobnosti da prui pomo.
Drugi razlog zbog kojeg je dobro poeti na ovakav nain je da bi se izbeglo
upadanje u trugao, koje se uvek deava kada dobijemo bitne informacije od
roditelja dok adolescent nije prisutan, to nas dovodi u situaciju da ne znami kako
127

da te informacije prezentujemo adolescentu, a da ne zauzmemo stav osobe koja

brani miljenje roditelja. Kada je adolescent prisutan, sve to roditelji govore uje i
on sam, pa se od njega lako moe traiti da razjasni i kae neto o tome u trenutku
kada je to adekvatno.
Postoje jo neke stvari koje inim da bih obezbedio oseanje sigurnosti u
terapijskoj situaciji. Pitam lanove porodice, poto su izloili svoje probleme, da mi
kau kako funkcioniu kada stvari idu dobro. elim da im dam priliku da izloe
celokupan spektar svog funkcionisanja, a ne samo onaj koji je bolan. Takoe
nastojim da jedan deo vremena posvetim svakom roditelju posebno (pomerajui
panju sa adolescenta), priajui o njihovom poreklu. Smisao je u tome da dam
priliku da vidi kako izgleda terapijska situacija, pored toga to u saznati iz sadraja
prie. elim da zna da u ga sluati, da nee biti igre moi, traenja krivca, ni
patologizacije, kao ni isleivanja. elim da mu ovaj prvi susret da mogunost da
samo sedi i posmatra, ako to eli.
3) USPOSTAVLJANJE POETNOG UGOVORA
Poetni ugovor je sporazum ili ekplicitan dogovor sa adolescentom i roditeljima
o tome da e dolaziti odreen broj sastanaka ili serija sastanaka sa namerom da se
upoznamo, i da e stizati u zakazano vreme. Ugovor moe biti formalno sastavljen,
ali ne mora. Do izvesnog stepena to zavisi od terapijskog stila svakog strunjaka.
Naravno, mladi koji dou sa izvesnom spremnou za saradnju na poetni sastanak
i koji odlue pred kraj susreta da ele da nastave sa terapijom, ne predstavljaju
nikakav izazov u pogledu sastavljanja ugovora.
Ako osetim da adolescent prestane da prua otpor, traim da mi prui ansa da
kroz nekoliko susreta saznam vie o tebi, nezavisno od porodice i roditelja.
Zatim, skiciram kratkoroni plan koji obino sadri nekoliko individualnih susreta sa
adolescentom i bar jedan sa celom porodicom. Ako se ovaj predlog da sa ozbiljnim
interesovanjem za ono to adolescent ima da kae, obino biva prihvaen.
Neki adolescenti do kraja susreta ostaju ambivalentni i nespremni za saradnju.
I dalje mogu da se oseaju nesigurno ili zaplaeno zbog nesigurne situacije u kojoj
su i zbog mogue osude ili sramote koja ih moe zadesiti. Mogu osetiti potrebu da
zadre svoj nekooperativan stav da bi ouvali samopotovanje. U tom sluaju je
potrebno ponuditi ugovor koji vodi rauna o nainu na koji adolescent doivljava
situaciju. Adolescenti koji ne doivljavaju ambivalenciju, ve se nepokolebljivo
suprotstavljaju ideji da provode vreme nasamo sa terapeutom, obino su oni koji
smatraju da je sramota biti na terapiji. Pogreno je, po mom miljenju, zapoeti sa
individualnim radom, a da se prethodno neko vreme ne radi sa porodinim
sistemom. Kada se radi o porodici koja nudi adolescenta kao rtvenog jarca, sasvim
sigurno u odbiti da radim individualno sa njim i traiu priliku da bolje upoznam
porodicu pre nego to odluim hou li raditi sa njim nasamo.
Kada je re o ambivalentnom klijentu, rei i ponaanje mogu da govore na
terapiji, ali suptilniji znakovi, kao spremnost da se ukljui u razgovor, osmeh,
humor, odgovori terapeutu, mogu da signaliziraju spremnost koja lei u pozadini.
To predstavlja izazov, kako da sa potovanjem prihvatimo ovo ne, dok kreiramo
priliku da on kae da, a ne izgubi ugled?
Upravo je to bio sluaj sa Todom. Njegovi roditelji su imali dovoljno autoriteta
da ugovore susret, ali on je bio odluan da zadri svoj integritet. Nije bio spreman
128

da se ukljui u tom trenutku. Ipak, njegova vrsta granica se polako rastapala

tokom prvog sata, i bilo je momenata kada me je pustio da doprem do njega
(Seam se kako se na uglu njegovih usana pojavio osmeh kada sam sasvim
ozbiljno komentarisao kako je impresivna njegova sposobnost da proita i
frustrira odrasle). Okrenuo sam se prema njemu, pred kraj susreta, i rekao:
Vidi, mislim da tvoji roditelji shvataju da u tvojim godinama niko ne moe da te
natera da uini bilo ta, a to se tie i terapije, ba kao to niko ne moe da prisili
tvoje roditelje ili mene da pristanemo na neto sa ime se ne slaemo. Pa ipak, ja
bih voleo da imam priliku da te sretnem i da saznam neto vie o tebi, nezavisno
od tvojih roditelja.
Zatim, ne ekajui na odgovor, okrenuo sam se prema roditeljima i rekao:
eleo bih da mi pruite mogunost da razgovaram nasamo sa Todom, u poverenju,
bez vaeg prisustva.
Okrenuo sam se Todu i rekao: Da li se slae sa tim?
Oseao sam da je Tod otvoren za na susret u ovom trenutku, ali mu je trebao
izgovor da kae da. Da nije bilo u pitanju spasavanje ugleda, mogao sam
jednostavno rei:Da li bi eleo da se ponovo sretnemo nasamo?. Da je Tod
delovao tvrdoglavo spreman da ostane pri svom, predloio bih da se ponovo
pojave svi zajedno, tako izbegavajui preuranjen sukob po pitanju Todove saradnje.
Tod je, meutim, bio jedan od adolescenata koji odailju poruku Da, ako
insistira i trebalo je samo dovoljno insistirati (uz adekvatno potovanje) kako bi
se oslobodio i preuzeo sledei korak.
4) UTVRIVANJE OSNOVNIH PRAVILA U VEZI TAJNOSTI PODATAKA I FIDBEK
Poverenje je osnova terapijske situacije, a tom temom se bavimo samo kroz
uzgredne komentare o terapijskoj praksi. Ali kada govorimo o poverenju, ono je tei
zalogaj kada je re o adolescentima, nego o odraslima. Situacija je
komplikovanija, potrebno je vie takta, a poverenje je znaajniji faktor za
terapijski proces nego to mnogi terapeuti shvataju. Na kurseve za obuku
terapeuta za rad sa adolescentima, redovno uvedem u salu grupu adolecenata
koji su imali neko iskustvo sa terapijskim radom, bilo koje orijentacije, i kaem im
da diskutuju o svojim iskustvima. Neizbeno se javlja pitanje poverenja kao vaan
aspekt njihovog iskustva. Iznenadilo me to se u visokom procentu pojavljuju
klijenti koji govore o naruenom poverenju, to je propraeno besom i oseanjem
izdaje. Posledica toga je gubljenje poverenja u odrasle i odluka da se svojim
problemima bavi bez pomoi odraslih.
To je zapravo tragino, jer verujem da je poverenje bilo narueno iz najbolje
namere, kada su terapeuti delovali mislei na dobrobit svojih klijenata. U nekim
situacijama poverenje verovatno nije niim zaista bilo narueno, jer su klijenti
iznosili svoje nepotkrepljene sumnje i zakljuke da terapeuti ili savetnici sarauju
sa roditeljima ili drugim autoritetima. Ponekad je poverenje narueno zbog
pogrenog shvatanja pojma poverljivosti i tajnosti iznetih informacija.
Jedan moj klijent je rekao da ga je izdao njegov lekar i da se zakleo da nikada
vie nee otii kod njega. ta se desilo? U meusobnom dogovoru o poverenju, on mu
je rekao koliko je situacija u kui bila teka tokom proteklih par meseci i koliko je
nesrean zbog toga. Dosledan poverljivosti informacija, lekar nije rekao ni re o
onome to je deak poverio, ve je pred kraj posete pozvao majku i preporuio da
129

porodica potrai savetnika. Deak je smatrao da je ovo sluaj neuvenog krenja

dogovora o poverljivosti iznesenih podataka. Njihovo shvatanje poverljivosti bilo je
svako za sebe valjano, ali su shvatanje bila razliita i neusklaena.
Sutina pria koje ujemo od adolescenata govori o ogromnoj terapijskoj snazi
odnosa u kojima adolescent nalazi poverenje i tajnost koja se potuje, jer to
implicira potvrdu linog integriteta, odgovornosti i linih granica. Rei tajnost i
poverljivost mogu malo znaiti na poetku terapije, jer deca veinom nisu ranije
imala iskustvo sa odnosima u kojima bi takva pravila vredela. Ali sam proces
kojim poverljivost i tajnost poinju da poprimaju znaenje moe da deluje
transformiue na adolescenta i nain na koji on doivljava sebe.
Na ta se odnosi tajnost podataka kada se radi o adolescentima? Nema jednog
tanog odgovora, ali se osnovna pravila moraju jasno staviti na znanje i mora ih
se drati pobono i demonstrativno. Neki terapeuti se dre slova zakona i odravaju
tajnost u svim situacijama, osim kada se radi o ugroavanju ivota ili zlostavljanju
dece. Neki dodaju na listu posebnih okolnosti i sluajeva i upotrebu hemijskih
supstanci, dok drugi dre ove informacije u tajnosti, osim ako ugroavaju ivot osobe.
Sutina je u tome da je veoma rizino objaviti poverljivost informacija i naknadno
obavestiti osobu da postoje izuzetne situacije kada se pravilo menja. ta je ono to
se mora rei roditeljima, kakav fidbek e njima biti dat o sastancima, kako e se
odgovoriti na njihove telefonske pozive, sve to treba rei odmah na poetku. Time
nisu zadovoljena samo etika pravila, ve je adolescent pozvan u jedan specifian
odnos.
Kao i u ostalim sluajevima kada oekujem odreen stepen skepticizma kod
tinejdera, naroito na prvom sastanku, svoje primedbe o poverljivosti podataka
upuujem roditeljima i putam adolescente da prislukuju. Postoji vea uverljivost,
ini mi se, kada se o tajnosti podataka govori pred roditeljima i kada se to pitanje
predstavi kao osnovno pravilo koje moraju da prihvate ako ele da nastavimo sa
terapijom. U ovo doba emancipacije terapije, mnogi roditelji razumeju i spremno
prihvataju potrebu za poverljivou informacija izmeu terapeuta i klijenta, ali je
vano proi kroz ritual kojim se oni upoznaju sa ovim pravilom, kako bi adolescenti
shvatili da je za mene pitanje poverljivosti informacija ozbiljno.
ZAKLJUAK
Zapoinjanje terapijskog kontakta, sa potencijalnim klijentima adolescentnog
uzrasta, je jedno prilino zanemareno pitanje u klinikoj literaturi. Praktiari se
izgleda spontano dele na one koji su spretni i umeju da uvedu adolescente u
terapijski projekat i na one koji za to nemaju smisla. Kao da je re o talentu ili
okultnom umeu. Prvi momenti klinikog kontakta su delikatna mikrooperacija
psihoterapije sa adolescentima. Prema tome, zasluuju mnogo panje. U ovom
poglavlju nisam eleo da kaem:Ovako treba da radite, ve:Dobro pazite kako ete
raditi. Trinaestogodinjak koji ulazi u kancelariju terapeuta je kao pae koje eka
da uplovi po prvi put u svet psihoterapije. Suptilne nijanse potovanja, potvrde,
poverljivosti i direktnosti u prvim trenucima stvaraju osnovu za ono to e uslediti.
Pokuao sam da opiem neka praktina saznanja do kojih sam doao tokom
proteklih godina. Nadam se da e moja istraivanja i zakljuci pruiti podrku drugim
terapeutima da nastave sa svojim istraivanjem i radom.
130

X Poglavlje
OD PORODICE DO SELFA: PSIHOTERAPIJA SA ADOLESCENTIMA U FAZI
RAZGRADNJE
U prirodnom toku razvoja veina adolescenata nae svoj put do smislenih
odnosa sa odraslima. To mogu da budu treneri, komije, poslodavci, predstavnici
prava mladih itd. Odnos sa njima moe da bude lian i prijateljski. Moe biti
funkcionalan ili nimalo lian, tek sluajno iskustvo van porodine orbite. Moe da
postoji samo jedan takav odnos koji se duboko uvaava, ili ih moe biti mnogo od
kojih se ni jedan ne istie kao naroito vaan, u odnosu na ostale. Ovi odnosi, ovi
kontakti sa odraslima izvan porodice, mogu biti od kritinog znaaja za proces
razgradnje i odvajanja od porodice i detinjstva. To je oduvek vredelo kroz istoriju,
a takvi su i rituali primitivnih kultura u kojima odrasli lanovi plemena, ne roditelji,
iniciraju i vode adolescente kroz proces transformacije. Kroz odnose sa odraslima
van porodice, osoba ui da postane deo sveta nezavisno od porodice, da sebe
shvati ozbiljno. Kada se adolescent izdvaja iz porodice, drugim reima, on se
ukljuuje u iri svet potencijalnih odnosa i podrke.
Adolescenti koji dolaze na terapiju su oni koji, iz nekog razloga, nisu nauili
kako da iskoriste ono to im mogu pruiti odrasli iz njihovog okruenja. Oni moda
imaju vrnjake koji ih podravaju, ali to nije dovoljno da im pokae put kroz
savremeni svet. Funkcija psihoterapije sa adolescentima u takvoj situaciji je
upravo ta da se obezbedi iskustvo, odnos koji e nadoknaditi ono to se sluajno
deava kroz prirodni razvoj.
Prvi zadatak rada u ovoj fazi je da se izgradi odnos koji podrava, direktno i
indirektno, proces razgradnje i izdvajanje od porodice. Ovo se deava na vie
nivoa. Oigledno je da terapeut postaje saveznik i konsultatnt adolescentu koji
131

prolazi kroz proces menjanja granica u svom stvarnom ivotu. Terapeut e

poduavati, voditi, saoseati i izazivati adolescenta koji se bori sa promenljivim
zahtevima i pritiscima roditelja, vrnjaka, kole i brae. Terapeut e postavljati
pitanja, davati odgovore, nemetati dileme, pomoi da se ree problemi, davati
predloge i, u celosti, podravati prihvatanje selfa koji se javlja i odgovornosti.
I dok terapijski odnos obezbeuje sve ove oigledne stvari, on takoe
implicitno kreira nov oblik kontakta sa svetom odraslih, vrstu kontakta u kojem
adolescent biva priznat kao autor, kao centar doivljaja i kao self, kao centar
sinteze koji legitimno ima svoje mesto u polju. Terapeut e pomoi klijentu da
identifikuje i izrazi senzorna iskustva i poetne opaaje. Terapeut e postati
zainteresovan i ozbiljno e prihvatiti ono to adolescent zapaa i misli i potvrdie
znaenja do kojih je adolescent doao sintezom. Dok ove funkcije obavlja
terapeut, u terapijskom polju stvara nov oblik odnosa, nov stil kontakta.
Psihoterapija sa adolescentima ima i ovu dimenziju ovo implicitno podravanje
zasebnog statusa selfa adolescenta. ak i kada se radi sa zrelijim klijentima, kada
terapija postepeno prelazi na pitanja unutranjih sadraja i procesa i integraciju, i
dalje postoji projekat potvrivanja ovog diferenciranog i za kontakt obogaujueg
oblika interpersonalnog polja. Konani cilj psihoterapije sa klijentima u fazi
razgradnje (ili moda sa svima adolescentima) je da se vrate svom ivotu sa
vetinama kontakta koje e ih osposobiti da izvan sveta psihoterapije trae i koriste
podrku koja im je potrebna za razvoj.
U ovom poglavlju koncentrisaemo se na one klijente za koje je faza razgradnje
problematina i za koje je vetina kreiranja terapijskog odnosa vie cilj nego
poetak rada. Adolescenti u fazi razgradnje su upravo oni koji se najvie opiru
poetku terapije, ili bar poinju a da ne vide kako bi se takav odnos mogao
konstruktivno iskoristiti. Na stranicama koje slede baviu se ovom dimenzijom
psihoterapije za koju su poeci povezivanja i saradnje sutina terapijskog rada.
TERAPIJA KAO OBIAN RAZGOVOR
Terapijska interakcija ukljuuje velikim delom upotrebu rei, jednostavno,
konverzaciju. Getalt psihoterapija je tradicionalno izbegavala naglaavanje
razgovora (terapija razgovorom je bilo drugo ime za psihoanalizu) radi
neposrednijeg i ekspresivnijeg odigravanja. Ali, getalt terapija je stvorena jer je
bilo potrebno opustiti odrasle klijente koji su se zaaurili u rei i izgubili svoju
spontanost. Spontanost nije problem veine adolescenata, pa je kvalitet i naglasak
tokom rada dosta drugaiji od rada sa neurotino zgrenim odraslim osobama.
Mislim da postoji izvesna tendencija kod profesionalnih terapeuta, koja je
posledica obrazovnog sistema koji nas filuje reima, da potcenjuju, bar na
teorijskom nivou, ogromnu isceljujuu mo rei i mo organizovanja iskustva.
Moja elja je da izrazim duno potovanje terapijskoj snazi obinog razgovora u
radu sa adolescentima. Za adolescente koji iznova ue kako da vide sredinu (i na
taj nain ujedno ue i kako da budu usresreeni na self) od ogromne vanosti moe
da bude pronalaenje pravih rei. Lingvista Benjamin Whorf (1956.) je ubedljivo
pokazao da je jezik mona pozadina ili kontekst koji odreuje koje e se figure
isticati u odreenoj kulturi prilikom opaanja. Prema Whorfu, jezik nas naui da
vidimo. Annie Dillard (1974.) naglaava ovu ideju kada otkriva kako je uspela da
132

vidi jedan izuzetan detalj i aktivnost u uobiajenom okruenju Tinker Creeka:

koristila je rei. Ona bi etala uz potok i prisiljavala sebe da opisuje ono to se
tamo nalazi do detalja, i dok je to radila, pred njom se otvarao izuzetno bogat i
izraajan perceptivni svet. To je isti princip koji psiholozi fenomenoloke orijentacije
(npr. Giorgi, 1970.) koriste kao osnovu kvalitativnog naunog istraivanja: oni
opisuju oigledno dodetalja i na taj nain dolaze do dubljeg znaenja i implicitne
strukture. Isto tako, tzv. obina konverzacija u terapiji sa adolescentima je
zapravo mnogo vie nego to izgleda. Obraajui panju na oigledno, postepeno se
dolazi do razjanjenja onoga to je za klijenta dublje znaenje ili implicitna
struktura sveta.
POVEZIVANJE SA KLIJENTIMA U FAZI RAZGRADNJE
Sastavni deo getalt terapije je to to terapeut upotrebljava sebe kao
instrument terapijskog procesa. Ova injenica ima malo drugaije znaenje u
terapijskom radu sa adolescentima, nego u radu sa odraslima, naroito zbog
generacijskog jaza izmeu terapeuta i klijenta. Vano je paljivo razmotriti koje
elemente svog iskustva i svog selfa terapeut uvodi u terapijsko polje. Konano,
kada adolescent ili mlaa osoba pogleda unazad na uspenu terapiju, ne sea se
specifinih intervencija i razgovora, ve se sea ko je bio terapeut. On se osea
dobro to je uz sebe imao ovakvu osobu, iako ne moe da odredi koliko su mu bila
vana specifina iskustva i pouke koje je za sebe izvukao, a koji su uinili terapiju
vrednom.

ONO TO TERAPEUT UNOSI U POLJE

Terapeuti mogu lako da odrede tipove adolescenata sa kojima im je lako ili
teko da rade one koji izazivaju empatiju i podrku, one koji izazivaju potrebu da
se osude roditelji i one koji izazivaju nezainteresovanost i dosadu. Odakle ovakve
reakcije? Odgovor je lian za svakog terapeuta, ali postoji nekoliko optih faktora
koji igraju vanu ulogu.
Jedan takav faktor je terapeutova razvojna distanca u odnosu na adolescenciju.
Drugi je postojanje adolescenata u privatnom ivotu terapeuta. Poto sam tek
zavrio kolovanje i poeo da se navikavam na prilino rigidan autoritet u
katolikoj bolnici u kojoj sam radio, bio sam sklon da se suvie identifikujem sa
klijentima koji su se borili protiv kontrole odraslih. Nekoliko godina kasnije, kada
su moja deca ula u adolescenciju, ee sam saoseao sa roditeljima i imao sam
manje tolerancije za naizgled besmislene pobunjenike kampanje. Kada su moja
deca ula u odraslo doba, poeo sam jasnije da sagledavam ove bitke kao
fenomen polja. Pozadina sa kojom poinjemo da radimo, pozadina koja daje oblik
naim opaajima i zakljucima odraava nae kretanje kroz ivotni ciklus.
Druga snana dimenzija je ostavtina adolescencije samog terapeuta divna i
bolna iskustva, nedovreni poslovi, jedinstvena reenja razliitih razvojnih pitanja.

133

Nae sopstvene istorije utiu na to kako reagujemo na acting out, seksualne

eksperimente, odnose sa vrnjacima, pobunu protiv autoriteta itd.
Takoe, nedovreni poslovi iz adolescencije deluju na to kako emo u sebi
reagovati na odrasle u ivotu naih klijenata. Kako na mene deluju odrasli koji su
nametljivi i suvie se meaju? Oni koji su narcistiki zaokupljeni sobom?
Autoritarni i zahtevni? Da li sam nestrpljiv i netolerantan sa odreenim tipovima
roditelja? Ili oseam oekivanja roditelja da se promeni ponaanje adolescenta i
obavezu da produkujem rezultate koje roditelji oekuju i za koje plaaju? Odgovor u
ovom sluaju, kao i u svim kontratransfernim situacijama, je svesnost zaustaviti
se, primetiti, postati radoznao, potovati proces u kome se nalazite dok se javlja u
terapijskom polju. Poto je svako od nas imao roditelje i proao kroz
adolescenciju, i poto su mnogi od nas i sami roditelji koji imaju decu u pubertetu,
zapravo je nemogue da uemo u terapijsku situaciju a da nae percepcije, do
nekog stepena, ne organizue lina istorija. Smisao lei u tome da ne zatvorimo oi
pred ovim tendencijama, ve da se za njih otvorimo, da ih budemo svesni, da se
zainteresujemo za njihovu ulogu u terapijskom radu.
TERAPEUT KAO SELF
Meeks pie o krhkom savezu (1971.) terapeuta i adolescenta. Uvek postoji,
tvrdi on, tendencija da se stvori straan savez sa adolescentom. On konkretno
opisuje Id saveze i Superego saveze. Id savez je odnos u kojem se teraput
isuvie identifikuje sa nastojanjem adolescenta da izrazi svoje elje i htenja.
Terapeut u Id savezu igra ulogu drugara koji implicitno podrava izraavanje
impulsa i izazove autoritetima i strukturi. Superego savez je odnos u kojem se
terapeut preutno povezuje sa snagama sputavanja i osude u ivotu adolescenta.
Terapeut u takvom odnosu igra ulogu predstavnika sveta odrslih, ak ulogu
adolescentovih roditelja. Meekov savet je da terapeuti predano rade da uspostave
Ego savez, odnos koji se bazira na principima posmatranja, razvijanja
radoznalosti u pogledu iskustava i istraivanje dubljih motiva, odnos odan
psihoanalitikom projektu analize i razumevanja. Ne kritikujem Meekove
preporuke, njegova mapa terapijskih odnosa je korisna i njegov savet je dosledan
psihoanalitikom pojmu o funkcionisanju terapije.
Ali kada govorim o sebi, moram priznati da moji odnosi sa adolescentima nisu
tako isti kao to psihoanalitika psihoterapija preporuuje. Terapeut, u sutini,
ukljuuje svoju linost ili self u terapijski susret, a to nuno obuhvata iri opseg
funkcionisanja nego to je iskljuivo neutralno Ego funkcionisanje. Terapija je
stvarni odnos izmeu dva ljudska bia, a to podjednako vredi sa adolescentima,
kao i sa odraslim klijentima. Upravo, kao kada radi sa odraslim klijentima,
terapeut koji radi sa adolescentima ima odgovornost da vodi odnos na nain koji
slui rastu klijenta.
Da bi to postigao, moram da unesem celokupan opseg svoje ljudskosti u
susret. Unosim svoju mudrost u pogledu odrastanja i postizanja uspeha u svetu,
ali isto tako unosim spremnost da na mene utiu, moj smisao za humor, moje
saoseanje za underdog i moja seanja na uzbuenje, bol i konfuziju
adolescentnog doba. Nisam, moram priznati, naroito motivisan da ovo delim sa
strancem koji bi pre trideset godina bio moj vrnjak. Zapravo, moja prirodna
sklonost je da zadrim svoju linu, ivlju stranu sebe, kao i savetodavnu, roditeljsku,
134

zatitniku stranu. Ali tokom terapije, dok se odnos uvruje, moj kontakt sa
klijentom poprima vee razmere, bogatstvo koje podrazumeva spajanje i deljenje,
kao i neslaganje i rasprave. Odnos postaje ivlji i liniji. Postaje ona vrsta kontakta
koja nas zbliava i doputa nam nae razlike. Na kraju, ako sam uspean i
pomognem klijentu da postane autentian i izvorni self, neizbeno je da se i sa
mnom deava neto veoma slino u kontekstu naeg odnosa.
KARAKTERISTIKE TERAPIJSKOG POLJA
Svi smo doiveli snanu i neposrednu reakciju pri prvom susretu sa nekom
drugom osobom. Moda smo osetili privlanost, odbojnost, zaplaenost, poverenje
ili bilo koju od mnogobrojnih interpersonalnih hemijskih reakcija.
Interpersonalna hemija anksioznog i ljutog tinejdera, koji se prvi put sree sa
terapeutom, delimino je nestabilna, preuveliana adolescentovim doivljajem
sebe,
provokativnom
prirodom
strategija
preteranog
razgraniavanja,
nepostojanjem istorijske pozadine odnosa. Gotovo bez povoda, ova polja se lako
prekidaju, naroito ako adolescent sagledava situaciju kao opasnu ili
neprijateljsku i ponaa se u skladu sa tim, obino uz tihi bes ili odbrambeno
ponaanje.
Ako elimo da omoguimo bilo kakav radni savez sa klijentom ija je poetna
poza ljuto, nekooperativno i besno ponaanje, moramo nastojati da shvatimo
smisao ovakvog ponaanja. Postoji, ini mi se, tendencija terapeuta da se
fokusiraju na ono to se brani, te na to da li je ponaanje adolescenta
manipulacija. Ako se sumnja da tinejder uzima drogu, njegova prva reakcija na
intervju smatra se posledicom uzimanja droge. Postoji, dakle, tenja da se podceni
adolescentovo iskustvo i doivljaj, to znatno oteava posao.
Ako se nadamo da emo uspostaviti bilo kakvu vrstu radnog odnosa, od
ogromnog je znaaja da pokuamo da se stavimo na mesto adolescenta, bar na
poetku. Time njegovo ponaanje postaje smisleno i odraava izvestan stepen
integriteta organizma, jer je adolescent izloen nametnutom susretu sa strancem
koji izgleda oekuje da on napusti svoj gard. Ako oseti opasnost ili je nesiguran u
namere ljudi ukljuenih u zaplet, bilo bi suludo da se ne ali zbog toga to se naao
u takvoj situaciji. Nekooperativnost u takvoj situaciji odraava prirodnu tendenciju
selfa da sebe ouva i vano je da to shvatimo. Mnogi klijenti, kada se nau u
nesigurnoj situaciji koja provocira anksioznost, uinie sve to mogu da preuzmu
kontrolu nad interakcijom. Neki adolescenti to pokuavaju da uine tako to
polarizuju polje na poznat i predvidljiv nain a to obino znai da uspevaju da
isprovociraju odraslu osobu, da je naljute, uvedu u raspravu, izazovu osudu i
nezainteresovanost, itd. Da bi isprovocirao ovakav odgovor, adolescent mora da
postane neprijatan, utljiv ili uvredljiv i ljut. Cilj ovakvog ponaanja je da organizuje
granicu kontakta tako da bude mesto separacije, a ne mesto povezivanja, ime se
smanjuje ranjivost i rizik od izloenosti. Odrasli esto mistifikuju ovako
provokativnu pozu, smatraju je preteranom i nepotrebnom, ali sudei tako, ne
uspevaju da sagledaju efikasnost te poze, koja uklanja dvosmislenost i nejasnou u
susretu sa novom odraslom osobom, u nepoznatoj situaciji.
KAKO IZBEI NAGAZNE MINE
135

Mnogi terapeuti, koji rade sa adolescentima, proveli su dosta vremena sa

tinejderima ija sposobnost da frustriraju i naljute odrasle moe da se opie kao
majstorska. Pravo je majstorstvo proi kroz intervju, a da ne dozvolimo da ovaj
odnos, koji tek nastaje, postane nepopravljivo polarizovan. Poetni cilj sa takvim
klijentima je izgradnja radnog saveza. Jednostavno, treba spreiti spontani
pobaaj potencijalnog odnosa. Jedan kolega je opisao prvih nekoliko seansi sa
takvim klijentima kao hodanje kroz minsko polje. Cilj nije grandiozan hod ili brz
prolazak kroz polje ili etnja sa stilom, cilj je proi kroz terapijsko polje nepovreen.
Tipine strategije polarizacije adolescenata su: bes, utanje i provokacije. Svaka
zasluuje panju.
1) BES
Bes moe biti neka vrsta uspostavljanja kontakta sa drugom osobom i, vai opte
pravilo, to intenzivnije adolescent pokazuje svoj bes u terapijskoj situaciji, to je
lake uspostaviti radni savez. Bes je opasniji, kao minsko polje, kada se njegovo
prisustvo osea, ali se ne pokazuje otvoreno, i kada ga klijent ne poznaje. Sa
klijentom koji ne pokazuje svoj bes, nita naroito konstruktivno ne moe da se
dogodi dok se bes ne izrazi otvoreno. Mislim da je dobro ne tumaiti bes, jer teko
da neto vie moe da razbesni adolescenta od pokuaja odrasle osobe da mu kae
ta osea lili misli. Jednostavna, direktna pitanja tipa: Kako se osea poto si
ovde?, ini mi se da ne eli da pria. Zbog ega?. to due bes ostane neizraen,
vea je snaga polarizacije terapijskog polja. Poto se bes izrazi, interakcija postaje
mogua. Gotovo uvek bes klijenta ima neki smisao. Ko ne bi bio ljut to je prisiljen
da pria sa nepoznatom osobom? Ako se zainteresujemo za ono to klijent pria i
shvatimo smisao njegovih oseanja, obino emo spreiti potencijalnu polarizaciju
interakcije.
Nije nuno ili ak nije ni vano da bes nestane. I ljutit kontakt je kontakt. Vano je
da adolescent ima priliku da izrazi svoj bes i da oseti da je terapeut spreman da
bude informisan i upuen u situaciju. U razgovoru sa adolescentom nastojim da
budem to jednostavniji. Ne elim da predvidim njegov bes i ne elim da podcenim
njegovo jednistveno iskustvo time to u rei: Naravno, ti si besan. elim da budem
toliko naivan da mi ne padne na pamet da je on besan i elim da ujem ta on kae i
da shvatim ono to osea u trenutku kada svoje iskustvo uspe da pretoi u rei.
elim da doivim i elim da moj klijent doivi snagu nae povezanosti upravo sada, u
ovom trenutku. Bes, poto ga druga osoba uje i prihvati, postaje snano sredstvo
povezivanja.
2) UTANJE
Sa utanjem je tee izai na kraj jer nam ne dozvoljava da se ukljuimo u kontakt.
Mnogi terapeuti usvajaju jednu od dve mogue strategije. Neki odmah na poetku
kau: Ako ne eli da sarauje, ja tu nita ne mogu. Vrati se ako se predomisli.
Drugi sede utei, minute i minute, ponekad asovima i mesecima ute ekajui da
pacijent istupi napred. Nain da se izae na kraj sa utanjem je da se u poetnim
fazama terapije izbegne da utanje postane igra moi izmeu terapeuta i klijenta.
Nekooperativan klijent esto smatra terapiju pokuajem odraslih da ga kontroliu i
da manipuliu njime, a najbolji nain da se sauva osenje integriteta u takvom
sluaju je utanje. Ako elimo da omoguimo terapijski odnos, moramo po svaku
136

cenu izbei borbu za mo. Jednom kada se takva borba pone, terapija je zavrena,
iako moda jo nije ni poela. Ako je adolescent odluio da ne govori, terapija e biti
mogua samo ako mu damo priliku da se predomisli, a da pri tome ne izgubi obraz.
To e biti mogue ako terapeut stvori situaciju u kojoj je klijentu dozvoljeno njegovo
utanje, a pritom mu se daje prilika da uje vie podataka o terapeutu i situaciji u
kojoj se nalazi. Kao to smo videli, moemo ukljuiti roditelje u terapiju i omoguiti
da adolescent bude svedok interakcije, ime obino ostvarujemo cilj.
Kada je re o intervjuu u etiri oka, utanje je opasnije za odraavanje polja.
Osnovno pravilo u radu sa klijentom koji uti je: sve samo nemojte utati. Za neko
vreme terapeut e morati da pria da postavlja pitanja i daje odgovore, da pria
prie, nastavlja konverzaciju, da objanjava smisao terapije, da govori o poreklu
itd. esto se pokazalo korisnim, u mojoj praksi, sprovoenje detaljnog,
strukturisanog intervjua sastavljenog od pitanja koja ne zastrauju i tiu se
injenica imena, datuma, istorije kolovanja i leenja, porodinog porekla.
Formalna priroda takvog prikupljanja podataka je manje pretea i klijent se nee
oseati kompromitovano ako uestvuje. Cilj takvog rada je da se izbegne minsko
polje stvoreno borbom za mo utanjem, ime se daje vreme adolescentu da se
prilagodi situaciji intervjua. to due terapeut uspe da ostane u polju bez
polarizacije, to je vea ansa da e neto poeti da se deava. To je kao u
aktuarijskoj statistici: to due ostanete u ivotu, to se due oekuje da ete iveti. Isto
vredi za terapiju sa adolescentom u otporu.
Delovanje hladnog utanja na veinu terapeuta (i svakako na mene) je takvo da
utanje izaziva snanu bol. Postoji neto duboko nehumano kada druga osoba odbija
da odgovara i ak ni najbolje centrirani terapeuti ne mogu izbei smrtonosno
dejstvo utanja due vreme. Najprirodnija reakcija je, pretpostavljam, bes i zahtev
da druga osoba bar prizna nae postojanje.
Kada osetim da polarizacija poinje da se javlja, zavravam intervju, bez obzira
na to da li je poeo pre nekoliko minuta. Mogu da kaem To je dovoljno za
poetak. Razumljivo je kako se osea zbog toga to si danas ovde. Moemo se
videti za nekoliko dana. Zatim natavljam kao da su intervjui u trajanju od
dvadeset minuta sasvim uobiajeni. Sa jednim takvim utljivim i nekooperativnim
klijentom imao sam dva takva intervjua za nedelju dana. Svaki je bio kratak i
neprirodno srdaan sa moje strane. Vanije je, meutim, to to je nae interaktivno
polje ostalo intaktno i nije bilo polarizovano. Na poetku sledeeg susreta pitao
sam klijenta da li bi eleo da susret potraje due ovoga puta. Ako to znai da neu
morati tako esto da dolazim ovamo, u redu, odgovorio je i mogli smo da
nastavimo sa neim nalik intervjuu ovoga puta.
Ova vrsta poetka moe biti od ogromnog znaaja za izgradnju radnog saveza,
naroito sa mladima koji su navikli da odrasli na utanje reaguju osudom,
nezainteresovanou i nervozom. Ostati zainteresovan i kontaktu sa sobom, uz
stav koji govori da nam u ovom trenutku nije potrebno vie od onoga to nam
klijent nudi, otvara put ka stvaranju polja u kojem se moe razviti kontakt.
3) PROVOKACIJA
Provokacije su ponaanja koja ciljaju da izazovu reakciju terapeuta koja bi
strukturirala polje na takav nain da terapijski kontakt postane neverovatan ili
nemogu. Adolescent kae neto, postavi pitanje ili izvetava o nekom ponaanju
tako da uvredi ili izazove terapeuta. Najee su provokacije smiljene tako da
137

stave terapeuta u ulogu roditelja. Klijent koji pita Da li moram da doem

ponovo?, ili Mogu li da idem sada? postavlja klopku. Ako terapeut prihvati
ovako konstruisano polje i nehotino ue u ulogu uvara, adolescent e sigurno
igrati ulogu zarobljenika.
Ako klijent insistira da neko igra taj polaritet za njega, mudro je da to bude
neko drugi roditelji, predstavnik suda, kolska uprava ili drugi terapeut, samo ne
terapeut koji sa njim radi. Ako pak terapeut prehvati ovu ulogu, on ili ona gubi
kontrolu nad terapijskim poljem i preputa je provokativnim manipulacijama
adolescenta.
Druga standardna provokacija na poetku terapije pripisuje terapeutu ulogu
odrasle osobe koja osuuje adolescenta. To obino ukljuuje acting out ili
ponaanje koje kri pravila odraslih upotreba provokativnih izraza, paljenje
cigarete i slino. Jedan deak me je pitao, na kraju nae prve seanse, da li moe da
upotrebi moj telefon, a zatim je izveo ou priajui sa prijateljem koga su njegovi
roditelji proglasili osobom nepodobnom za druenje. Logika u osnovi ovakvog
ponaanja je da se terapeut uvue u konflikt tipa roditelj-dete i da prihvati savez
sa jednom ili drugom stranom.
Terapijsko umee je u tome da se o provokaciji govori, a da se ne bude uvuen
u sukob - npr. da se izrazi radoznalost u pogledu toga ta je klijent svojim
postupkom nameravao ili oekivao da izazove, ili da se izrazi doivljaj da takvo
ponaanje namee ulogu autoriteta. Naposletku, ogranienja su deo ivota, a izazovi
klijentovom acting out-u su vaan deo terapije. Ali u prvim momentima odnosa,
vano je ne dozvoliti da provokativno ponaanje postane determiniua sila koja
organizuje polje odnosa.
DOPADANJE, POTOVANJE I CENJENJE
Jedan od naina da se prihvati ponaanje adolescenta je da se shvati kao
testiranje hipoteze o sebi: Da li sam dopadljiv?, Da li e me shvatiti ozbiljno?,
Da li imam ta da ponudim kada uem u svet odraslih?. U terapijskoj situaciji
oseaj da se nekome dopadamo, da nas prihvataju i da potvruju nau vrednost i
potencijale doprinosi oseaju da imamo podrku. Zadatak terapeuta postaje jasan
kada shvatimo da mnogi adolescenti, koji dolaze na terapiju, testiraju hipotezu o
sebi na drugaiji nain nego to to ine njihovi bolje prilagoeni vrnjaci.
Njihovo oseanje ranjivosti i krhkosti, nesigurnosti samopotovanja navodi ih da
prihvate konzervativnu strategiju dok se bore sa svim vanim pitanjima u vezi
sopstvene prihvatljivosti. Kao to e vam svaki istraiva rei, najkonzervativnija
vrsta testiranja hipoteze polazi od pretpostavke sasvim suprotne od onoga to
zaista smatrate tanim, zatim se trae dokazi koji e pokazati da pretpostavka nije
tana. Ovo se zove testiranje nulte hipoteze. Problematini adolescenti prihvataju
strategiju testiranja nulte hipoteze konzervativno, pretpostavljajui da nee biti
dopadljivi, shvaeni ozbiljno ili cenjeni od strane odraslih i svoje okoline. Njihovo
ponaanje odaje ovakve pretpostavke i smiljeno je, nesvesno, da proveri njihovu
tanost.
Nekooperativni klijent moe se ponaati na nain koji naizgled kreiran tako da
izazove odbacivanje. On moe iznositi stavove koji bi naruili poverenje i
najlakovernije odrasle osobe, ili mogu prezrivo odmahnuti na svaku napomenu o
zainteresovanosti za svet odraslih. Radije nego da pristupe novom susretu, ranjivo
138

i pitajui se hoe li biti prihvaeni, adolescenti zauzimaju bihejvioralni stav koji

kae:Ti me ne prihvata, zar ne?. Ponaanje moe biti otvoreno nepristojno,
smeno, ili apsurdno. Cilj je da se dvosmislenost i nejasnoa brzo uklone iz polja,
da se utvrdi kakav je odnos ljudi jednih prema drugima.
Na kolskim konsultacijama esto sam imao prilike da se sretnem sa
nastavnicima zbog nekog deteta koje postalo problematino i uspelo da se otui
ba od svih. Pre ili kasnije pitam: Da li se bilo kome ovde dopada to dete?. esto
se jedna usamljena ruka podigne iz jednog ugla iz kojeg se do tada nita nije ulo.
(Naposletku, nije popularno priznati da vam je drag uenik koji sve ostale dovodi
do ludila.) Nastavnik koji je na misteriozan nain uspeo da se probije kroz
negativizam, koji uspeva da vidi dete koje se efikasno kamufliralo, esto postaje
kljuni igra u bilo kojem planu kojim se nastoji pomoi ueniku. Ovaj nastavnik je
uspeo da proe test nulte hipoteze i koji u skladu sa tim uspostavlja kontakt sa
uenikom na sasvim drugaijem nivou nego ostali odrasli. Postoje kole
psihoterapije koje kau da je za psihoterapiju nevano da li vam se klijent svia.
Mislim da nita nije dalje od istine. Mnogi adolescenti imaju suptilno podeene
antene na interpersonalno polje i doivljaj da ih neko prihvata i ceni moe da odredi
hoe li terapija biti uspena, ili ne.
Problem je u tome to neki klijenti uspevaju da do savrenstva razviju
sopstvenu nedopadljivost, a terapeut sa njima mora da radi. U tom sluaju vaan
deo rada se sastoji u naputanju konvencionalnih referentnih okvira i pokuaju da
se ponaanje sagleda u fenomenolokom svetlu (uz vie empatije i saoseanja).
Uenik koji odgurne nastavnika engleskog dok izlazi iz uionice isti je deak koji
pokuava da sakrije svoju frustriranost i koji se osea osramoeno i usamljeno uvek
kada nastavnik javno komentarie njegovu nespremnost za as. Devojka sa kojom
razgovaramo prevre oima i mrmlja: Boe, kako su ova pitanja glupa!, je ona
koja osea da je izmanipulisana od strane odraslih u svom ivotu i osea da su
pitanja klopka koja treba da pokae njene mane.
Poto teki klijenti paljivo kriju one aspekte sebe koji bi mogli da izazovu
interesovanje, a nude zamenska ponaanja koja treba da obeshrabre odrasle,
udna kombinacija odlunosti, smirenosti i perceptivnih sposobnosti je potrebna
terapeutu koji radi sa adolescentima. Terapeut mora biti u stanju da vidi ili bar da
zamisli klijenta koji je iza maske. Ovo zahteva veru koliko i poznavanje formiranja
i dinamike linosti adolescenta. To znai biti svestan ne samo ponaanja
adolescenta, ve i znaenja ponaanja. Moda najvie od svega to znai biti
sposoban iskoraiti iz snanog polja sila uobiajene socijalne interakcije.
Rad koji je potreban da bi se imale ove vetine je prvenstveno rad na sebi.
Kada intevjuiem nekooperativnog adolescenta otkrivam da sam iznerviran,
uvreen ili odbaen. Mogu osetiti da sam izazvan da preuranjeno reagujem i
gotovo uvek sam iznenaen onim to se krije u meni. Rad u takvim trenucima se
sastoji od toga da se zauzme jedan ugao gledanja, jedan nain organizovanja
opaajanog polja. To je analogno lebdeoj panji koju poklanjamo dvostrukoj figuri
dok posmatramo pozadinu ekajui da se skriveni zec pojavi iz grmlja. Sa tekim
klijentom oekujem da postoji skrivena figura, uplaeno i nesigurno dete koje se
bori da uspostavi granice i da ouva nesiguran oseaj integriteta. I moje uverenje
da e se ova figura pojaviti iz klupka provokacija i odbrana je ono to mi doputa
da ostanem u blizini dovoljno dugo kako bih pokuao da uspostavim vezu izmeu
sebe i klijenta.
139

KONFRONTACIJA I KONTAKT
Govorei o povezivanju sa klijentom, uglavnom sam opisivao i naglaavao,
barem implicitno, suportativne dimenzije terapijskog odnosa. Videli smo da je od
krtitikog znaaja adolescentov nain doivljavanja ovog polja, ovog odnosa koji
treba da podrava kroz potovanje i poverenje razvoj selfa koji se javlja. Ali, to je
samo deo prie o terapijskom rastu.
Tokom adolescentnog razvoja veliki deo razvoja se odvija zahvaljujui
doivljenim ogranienjima i dozvolama i frustracijama i prilagoavanju, koje
neizbeno sledi. Videli smo da ovaj deo iskustva zavisi uglavnom od opsega vetina
kontakta roditelja. Izraavajui oekivanja, pridravajui se prihvaenih vrednosti,
govorei ne kada je to potrebno, i sve to u kontekstu pripadanja i brige za dete,
roditelji ue dete, koje se razvija, poecima diferenciranog kontakta. Ovaj se nauk,
u velikoj meri, odvija zavisno od konteksta, to znai da je deo uobiajenog toka
stvari, naina na koji je ivot organizovan oko deteta koje se razvija. Adolescenti
ue da se oekivanja roditelja moraju uzeti u obzir, da se u pogledu elja moraju
praviti kompromisi, da ljubav i podrka imaju svoje granice i uslove, kao i da uvek
postoji druga strana prie.
Mladi koji dolaze na terapiju esto su upravo oni adolescenti koji nisu imali sree
da im se postave granice, ili nisu bili u kontaktu sa dobro ogranienim odraslim
osobama kojima je stalo do deteta, ili koji, iz bilo kog razloga, nisu uspeli da
izvuku korist iako im je sve to bilo na raspolaganju. Kada porodine zalihe nisu
dovoljne, a adolescent treba da usvoji sposobnost prihvatanja granica i tolerisanja
razlika, adolescent esto zavrava u nekoj ustanovi za leenje. Tamo je
svakodnevni ivot organizovan na takav nain da obezbedi ovaj nauk. Tipino je da
se u takvim ustanovama izazov i konfrontacija smatraju sastavnim delom
tretmana. Obino se direktno ukazuje na neko ponaanje kao na nerazumno,
provokativno, defanzivno ili ono koje vodi u nevolju. Glasserova (1965.) terapija
realnou je verovatno najdominantniji vid terapije u ovakvim ustanovama i bazira
se na ovako monoj i direktnoj praktinoj delatnosti.
U individualnoj psihoterapiji, meutim, vano je razumeti razliku izmeu
konfrontacije kojom se postavljaju ogranienja, to je zadatak roditelja i socijalnih
radnika (i za one odrasle koji se bave ivotnom situacijom adolescenta) i
konfrontacije kao vetine kontakta, koja se tie uloge psihoterapeuta.
Konfrontacija kao komponenta psihoterapije doprinosi, u sutini, pojaavanju
klijentove sposobnosti diferenciranja. Zdrav kontakt ukljuuje sposobnost
oputanja granica i spajanja sa drugom osobom, kao i uvrivanje i potovanje
granica, pojaavanja razlike i individualnosti. Sa klijentima u fazi razgradnje,
opseg vetina kontakta je prirodno slabije razvijen i prvi zadatak terapeuta je da
stvori polje u kojem e obe dimenzije biti zastupljene.
Psihoterapeut koji radi sa adolescentima mora biti vet u umeu konfrontiranja
vet u tome da iznese na videlo i da govori o tekoama, a da ne dovede u pitanje
kvalitet kontakta dakle, da ne izazove bilo besno polarizovanje, bilo povrnu
konfluenciju. Kada adolescent na terapeuta reaguje na jedan od ova dva naina,
to slabi kontakt meu njima i njihova e interakcija verovatno nadalje biti
stereotipna, predvidljiva i esto beivotna. Tako se terapijsko delovanje
konfrontacije sastoji u uvoenju razlika u polje odnosa, ime adolescent ui najpre
140

da ih razlikuje i, s vremenom, da ih preraste. Aksiom kae da kada se osobe u

uzajamnom odnosu sa potovanjem, svesnou i tolerancijom ponaaju prema
meusobnim razlikama dakle, kada se uspostavi autentian kontakt ne mogu
izbei meusobni uticaj. Ne mogu izbei da se prilagode meusobnim razlikama, da
ue iz njih i da tokom tog procesa ponu da se menjaju i da menjaju drugoga.
Kako se to postie sa osetljivim i svadljivim adolescentom? Kako to izgleda,
kako zvui? Radi ilustracije, opisau svoj rad sa nekooperativnom tinejderkom. Ejmi
je bila debela, tvrdoglava petnaestogodinjakinja iz intaktne, ali ekstremno
disfunkcionalne porodice. Njen dom je bio jako optereen problemima i redovno su
se javljali eksplozivni konflikti. Njena majka je bila na terapiji. Uzimala je
antidepresive i lekove za umirenje ve godinama. Krhka ena koja je duboko brinula
za decu, ali su njen kontakt sa njima karakterisale eksplozivne svae, praene
povlaenjem i povreenou. Problemi su poeli sa Ejminim bratom,
dvanaestogodinjakom koji je upravo smeten u bolnicu gde je nastavio sa
kolovanjem i koji je dolazio kui samo za vikend. Svi su ga opisivali kao osobu koja
ne moe da se kontrolie, koja nije sposobna da prihvati ogranienja ili disciplinu.
Ejmin otac je bio blag ovek koji je nastojao da se prilagodi i smiri situaciju
ugaajui svima. Poto je bio finansijski uspean, esto je pokuavao da smiri
situaciju skupim poklonima, godinjim odmorima i slinim. Posledica je bila bolna
za posmatraa veoma razmaena i nesrena etvorolana porodica.
Usred svega toga, Ejmi je ula u adolescenciju kao ljuta, zapovedniki
nastrojena i drska mlada ena. Poela je da koristi kola kada bi roditelji bili van
grada (bila je premlada da dobije dozvolu) i tvrdila je da e opet uraditi isto ako
tako bude htela. Bila je ekstremno kritiki raspoloena prema nainu na koji su
roditelji izlazili na kraj sa porodicom (a naroito sa mlaim bratom) i kada bi bila
izazvana redovno bi planula. U pogledu vetina kontakta, Ejmi je bila sposobna da
tolerie razlike svoje i niije vie.
Poeo sam da viem Ejmi pod neobinim okolnostima. Njeni roditelji su bili
angaovani na nedeljnim porodinim seansama u terapijskoj koli, koju je pohaao
njen brat, i ona se sloila da me vidi kao deo pogodbe oko auta: ako doe da se
vidi sa mnom njeni roditelji e prestati da je kanjavaju kada uzme auto.
Nemojte se vreati Dok, rekla je na prvom sastanku (neiskreno jer je elela da
me uvredi) ali ovo je gomila sranja.
Moda je bila u pravu, zakljuio sam, ali se jo nisam odluio. Ejmi je bila
spremna, uz ohrabrenje, da pria (tanije, da se ruga) o svom nemoguem mlaem
bratu i beznadeno nekompetetnim roditeljima. I ona je to i inila sve dok sam utao
i sluao. Kada bih blago pretpostavio ili pitao da li postoji druga strana prie, ona
bi glatko rekla Ne ili Apsolutno ne. Nije ostavljala mnogo mesta za razlike u
miljenju, najblae reeno.
Ali drugi aspekti Ejminog izlaganja zadrali su moju panju. Bila je pametna i bilo
je mnogo tanog u njenim estokim napadima na roditelje, naroito u pogledu
nesposobnosti da obavljaju roditeljske dunosti. Stalno sam je pitao zato je toliko
zainteresovana da svoju porodicu podvrgava tako rigoroznoj analizi. To je bio moj
prvi izazov.
Ja uopte ne mislim da si ti porodini delikvent, rekao sam joj (roditelji su je
odveli u miliciju).Mislim da su te sasvim pogreno shvatili. Ja mislim da si ti
porodini terapeut.

141

Ne mislim da je tako, sarkastino je odgovorila, obezvreujui ovu opservaciju jer

je podrazumevala da joj je stalo do porodice.
Dakle, oko ovoga se jednostavno neemo sloiti kontrirao sam, putajui da nae
neslaganje visi u vazduhu izmeu nas.
Nastavili smo ovakvu razmenu tu i tamo, nekoliko nedelja. Ona bi ismevala
roditelje, a ja bih potegao pitanje njene uloge, istiui da ona shvata porodinu
dinamiku podjednako dobro kao bilo koji strunjak, to je bilo laskavo, ali tano.
Ona je insistirala na tome da joj nije stalo do ostalih lanova porodice, a ja bih
tvrdoglavo insistirao da to nije vano, da ona govori i misli kao porodini terapeut.
Pa ta ako i jesam, kao to kaete, porodini terapeut, pitala je na kraju etvrtog
susreta.
Pa i ja sam, rekao sam i eleo bih da uporedimo zapaanja.
I tako, iako se nismo sasvim dogovorili da to inimo, narednih nekoliko nedelja
smo uporeivali zapaanja. Razgovarali smo, diskutovali, razmenjivali opservacije i
spekulacije, ne samo o njenoj porodici, ve o porodicama uopte, o treba i
nemoj, o udnim silama koje dre porodice na okupu, o poveanim potrebama
tinejdera. A ono to je pritom bilo znaajno je terapijski aspekt naih razgovora,
koji se ne odnosi na sadraj naih diskusija ili na oseanja koja je Ejmi otkrila, ve na
formu naeg kontakta, te pojavu sposobnosti tolerancije (ak i uivanja) razlika u
polju kontakta sa odraslom osobom kod Ejmi.
Samo nekoliko nedelja kasnije, Ejmi je zakljuila da je gotovo sa naim
susretima. Nai razgovori su bili zanimljivi, ali nepotrebni, gubitak vremena. (Bez
uvrede dodala je.) Takoe je rekla, kao sluajno, da je pregovarala o primirju sa
roditeljima tokom protekle nedelje, poto je dola do sledeeg zakljuka:Ne vredi
se svaati. Oni e ionako initi ono to nameravaju. Pa sam mislila, zato da sebi
ne olakam situaciju?
Moj izazov Ejmi ticao se znaenja njenog ponaanja, a klasino je i
konvencionalno kada je re o terapiji sa adolescentima, da se izazov tie mudrosti
ponaanja, korisnosti ponaanja. Odluka da se izrazi bes, bespomonost, da se
eksperimentie sa drogama, alkoholom, seksualnou, preuzimanjem rizika: to su
uobiajene mete terapijske konfrontacije. Povremeno se ova pitanja jave u
terapisjkom kontekstu i kada se to desi, pokazuje se da je od neprocenjive
vrednosti sposobnost terapeuta da se suprotstavi klijentu, a da ne polarizuje polje,
ve da ostavi netaknutim milje kontakta. U mnogim prilikama sam ubeivao da
objektivnije sagledaju svoje ponaanje (npr. traei da se ukljue u grupu koja se
bavi hemijskom zavisnou) ali sam prethodno izgradio terapijsko polje unutar
kojeg se razlike toleriu i diskusija je doivljavana kao vrsta kontakta. 2
TERAPIJSKI RAD SA KLIJENTIMA U FAZI RAZGRADNJE

Ipak je va`no shvatiti da psihoterapija nije efikasna prva intervencija kada je u pitanju ozbiljan acting
out, naro~ito upotreba i zavisnost od droga. Intervencije koje imaju potrebnu snagu da spre~e
opasno pona{anje pogodnije su u ovim situacijama. Ipak, neizbe`no se tokom terapije ova pitanja
javljaju i smatra se klini~ki odgovornim nastaviti zapo~etu individualnu terapiju /nasuprot
mogu}em prekidu terapije i otpo~injanju tretmana za bolesti zavisnosti/ i zadr`ati polje kontakta.
2

142

Terapijski rad ima specifian stil i oseaj. Sa adolescentima, iji su odnosi sa

odraslima ogranieni i udni, adolescent zauzima stav klijenta koji kroz dijalog
otkriva sebe. Ali to je pre cilj rada nego poetna pozicija. Tokom ovog susreta
postoje terapijske strategije koje e nam pomoi da ostvarimo ovaj cilj.
STRUKTURIRANJE POETNOG INTERVJUA
Sa klijentima u fazi razgradnje naroito je poeljno obezbediti neku strukturu,
tokom prve seanse. Obino poinjem prvi individualni sastanak pitajui klijenta ta
misli o prethodnim susretima (sa raditeljima). Da li misli da su ti susreti dobro
proli? Da li je to bilo ono to je oekivao? Da li je uspeo da kae sve to je hteo?
Zatim prelazim na glavna pitanja (bez obzira na to koliko se o tome ranije
razgovaralo u prisustvu roditelja) i traim da ujem ili da ponovo ujem
adolescentovo miljenje o istim pitanjima.
Ma ko da je uputio adolescenta, definisao je problem na nain koji za njega
ima smisla: On je depresivan, Ona esto menja raspoloenja, Njegovo
ponaanje ga dovodi u nevolju, Slabo joj ide u koli. Ali, tako definisan
problem esto ne odgovara adolescentovom vienju situacije i moja pitanja
mogu biti prozori u svet adolescenta. U mnogim sluajevima, nain na koji
terapeut postupa gledajui kroz ove prozore, moe da ima dramatian uticaj na
odnos koji poinje. Jednostavna spremnost da se sa potovanjem saslua klijentov
stav i oseanja moe da bude snana poruka o tome kako se ovaj odnos moe
razlikovati od postojeih odnosa u ivotu adolescenta, to moe biti odnos koji e
potvrditi da je adolescentov nesigurni Self realan. Taktika odluka o tome hoe li se
istraivati problem (ili e se ostaviti po strani) zavisi od heuristike vrednosti takvog
postupka. Kada insistiranje na diskusiji preti da polarizuje odnos, stvaljajui klijenta
u ulogu deteta ili delikventa, moda je najbolje neko vreme ne baviti se tom
temom, u svrhu stvaranja radnog saveza i veze bazirane na podrci.
Jednom kada smo proli kroz pitanja o razlogu upuivanja, moje interesovanje
se menja i pokuavam da fenomenolokim putem shvatim ovu individuu i njen
svet. Prijatelji, porodica, poreklo, hobi, muzika, knjige, sport sve to ini svet
adolescenta predstavlja dobru temu za dijalog. Terapeuti koji rade iskljuivo sa
odraslima ponekad su zbunjeni ovakvim fokusiranjem na spoljanja iskustva, ali
kada se radi sa klijentima u fazi razgradnje, to je cerna ulaznice u njihov svet.
Rano u fazi evaluacije, korisno je traiti od klijenta da prebaci panju sa drugih
ljudi i spoljanjeg sveta na unutranja iskustva. Klijentova reakcija na ovakav
poziv daje nam znaajan uvid u njegovu spremnost da na taj nain usmeri panju i
pomae nam da sagledamo prirodu terapijskog rada koji lei pred nama. Neki
adolescenti reaguju na ovakav poziv ne shvatajui o emu je re, drugi
ambivalencijom ili utanjem. Drugi udovoljavaju zahtevu spremno, ak nestrpljivo.
im se prilika prui nastojim da izmolim to vie podataka. Trinaestogodinjaku koji
mi pria o svai u porodici, ili tekoama sa vrnjacima, kaem a ta je sa tobom?
ta se zbiva u tebi zna ve, tvoja lina oseanja i misli kada se sve to deava oko
tebe? Da li on razlikuje fenomen unutranjeg i spoljanjeg i da li je spreman da
svoje lino iskustvo podeli sa mnom bie jasno na osnovu ovakvih pitanja i dae mi
uvid u zadatak koji pred nama.
Sa klijentima u fazi razgradnje moe biti korisno upotrebiti neto to strukturira
dijalog na takav nain da se adolescent fokusira na doivljaj Selfa. Oaklander
143

(1978.) ponekad koristi projektivne instrumente ili astroloke karte kako bi

fokusirao dijalog na Self, pruajui klijentu priliku da prihvati ili odbaci tvrdnje koje
mu se nude. Poto sam psiholog, ja preferiram psiholoke testove, proveravajui
najpre da li ih klijenti doivljavaju kao zastraujue ili neprihvatljive. Najee
koristim Upitnik za srednje kole (High school Personality Quastionnaire HSPQ)
jer je nepatoloki orijentisan i lako se moe predstaviti klijentu kao izvor hipoteza o
njemu samom. Pre nekoliko godina bio sam autor programa za kompjutersku
interpretaciju HSPQ rezultata. Ako je moj klijent zainteresovan da uje fidbek,
obezbedim mu kompjuterski izvetaj i kroz njega proemo zajedno. Izvetaj slui
kao sredstvo strukturiranja intervjua, sredstvo orijentisanja dijaloga prema
unutranjem svetu adolescenta. Prednost ovakvog pristupa, naroito kada je re o
klijentu koji nije motivisan ili sposoban da se refleksivno fokusira na sebe, je da
obezbeuje adekvatan fokus, a da ja ne moram prerano da se konfrontiram
klijentu.
Smatram da je nekoliko tema naroito korisno u ranim fazama rada. Jedna
tema je porodica adolescenta. Neke tehnike potekle su iz porodine terapije, kao
npr. genogram i mapa porodice i mogu biti od pomoi. Ponekad dam klijentu veliki
komad papira i traim da nacrta svoju porodicu, pomaui mu da izrazi ono to
doivljava: ko se povezuje sa kim, u emu je njihova snaga, koja ponaanja
izazivaju druga ponaanja itd. Sa nekim mlaim klijentima ponekad izgraujem
plan kue, istraujui dok klijent crta lokaciju spavaih soba, sobe u kojima ljudi
provode vreme Ovakav konkretan zadatak sasvim prirodno povlai pitanje
interpersonalnih odnosa i porodine povezanosti. Za mnoge adolescente od
ogromnog je znaaja da sagledaju porodicu iz ire perspektive i to za njih moe da
bude nain da ponu da otkrivaju svoj svet.
Drugo to pokuavam da saznam tokom prvih intervjua je klijentova socijalna
mrea. Tradicionalna sociometrijska ema pomae da adolescent izrazi nijanse svog
socijalnog pejzaa. Kada adolescenta pitate o prijateljima mnogo ete saznati o
njemu, pre svega stoga to je investiranje u prijatelje u ovim godinama
prvenstveno narcistike prirode. Neki klijenti izbegavaju odgovor ili govore
nejasno. Drugi sa zadovoljstvom govore o prijateljima i dirnuti su mojim
zanimanjem za njihove poznanike. Mnogi adolescenti imaju razliite tipove
prijatelja i topografija ovih tipova e verovatno biti mapa unutranje topografije
Selfa. Diskusija o prijateljima moe otkriti stavove prema delovima sebe,
integrisanost ili disociranost od razliitih komponenti iskustva, konflikata, dilema
itd.
RAD U OKVIRU PROJEKCIJE
Bez obzira na to koliko dobro ponemo individualni rad sa klijentima u fazi
razgradnje, moraemo da se suoimo sa njihovom karakteristinom nespremnou
da se identifikuju i da govore o svom unutranjem iskustvu. Nasuprot radu sa
razvojno zrelijim klijentima, terapija u ovoj fazi zahteva da sposobnost da se
fokusira na sebe bude cilj rada, a ne poetna taka. Sa nekim klijentima ova
sposobnost e se postepeno razvijati tokom terapije, nastavljajui se fazom
unutranjih procesa i integracije. Sa drugim klijentima nesposobnost ili
nespremnost da se pozabave doivljajem sebe bie radni parametar tokom
celokupne terapije. U nekim sluajevima terapeut se mora prilagoditi takvom
144

stanju stvari, ovom instinktivnom udaljavanju svesti od JA granice i usmeravanju

ka onom to se nalazi sa druge strane, ka svetu drugih ljudi.
Mnogo je toga reeno, naroito u psihoanalitikoj literaturi, o ulozi projekcije u
psihopatologiji. Ali, kao to smo videli, projekcija do izvesne mere slui tome da
smanji izloenost novonastalog Selfa potencijalnim destrukturirajuim silama u
sredini. Projekcija usmerava tenziju, koja proistie iz samosvesti i uspostavljenog
kontakta, dalje od intrapsihikog prostora ka granici sa sredinom, smanjujui
doivljaj sumnje i konflikta koji bi se inae mogli pojaviti. Kada je re o mnogim
klijentima adolescentnog uzrasta, tendencija da se fokusiraju na neto drugo, a ne
na sebe, ne predstavlja specifian odbrambeni manevar u psihoanalitikom smislu
prikrivanja nekog neurotinog konflikta. Pre je re o uoptenom stilu doivljavanja
ija je svrha da se obezbedi sigurnost i integritet novog Selfa.
Rad u okviru projekcije podrazumeva prihvatanje premise adolescentovog
fokusiranja svesnosti na ono to se zbiva oko njega. Za adolescenta je prirodnije
da opisuje svoje prijatelje, brau, roditelje, asove gitare, spavau sobu, kolu itd.,
nego da pria o svojim oseanjima i razmiljanjima. To nije izbegavanje, to je
otkrovenje. Kao to Van den Berg (1972.) pie, Ako elimo da steknemo uvid u
drugu osobu, njegove navike, prirodu ili poremeaje, ne bismo ga prvo trebali pitati
o onome to je dostupno njegovoj introspekciji, njegovim subjektivnim
opservacijama. Takav pristup, iako je mogu, po pravilu ne donosi mnogo
informacija. Mi stiemo utisak o osobi, o njenom karakteru, prirodi i uslovima u
kojima ivi na osnovu opisa objekata koje naziva svojim (str. 39). Sami sebe
ometamo u radu ako posmatramo fokus adolescenta samo kao vrstu odbrane,
prikrivanja unutranje realnosti, umesto da ga smatramo prozorom u svet
adolescenta. Terapeut koji prihvata projektivni okvir iskustva adolescenta i koji
unutar tog okvira nastavlja da gradi radni savez imae priliku da obavi opsean i
bogat terapijski rad.
Razmotrimo Deremijev sluaj. Deremi je bio etrnaestogodinjak koji se borio
da se izdvoji iz veoma poremeenog i vrlo uznemiravajueg porodinog polja.
Deremijevo porodino polje ukljuivalo je i njegovog mlaeg brata Adama, starog
dvanaest godina, majku, koju je klijent opisivao kao preterano emotivnu (koja je
rekla da doputa sebi suvie glasne erupcije i eksplozije osvete kad god se oseti
napadnutom), kao i oca koji za sebe misli da je savren (to je moda klijent
preuveliao, ali ne previe). Roditelji su ve tri godine bili razvedeni uz propratni
gnev, ludilo i stid. Deremijevo funkcionisanje bilo je specifino. Njegovo emotivno
stanje imalo je oduka u facijalnim tikovima i nervoznim trzajima (koji su se javljali
tano kao sat im bi se pomenuli njegovi roditelji) i periodinim ekplozijama besa,
obino prema mlaem bratu.
Ali, i pored toga Deremi je hladno tvrdio da ga odnos njegovih roditelja (i pokuaji
da decu koriste kao oruje i municiju) ne uznemirava (navikao sam na to, rekao
je), kao i da nema potrebe da dolazi na terapiju, osim da bi skinuo majku s lea.
Deremi se od poetka do kraja drao ovih uverenja.
Na terapiji Deremijeva projekcija bila je usmerena ka mlaem bratu koga je
smatrao izvorom sveg zla. On je bio divlji, nekontrolisan i zao, nije radio nita po
kui, ve je provocirao i dovodio majku do ludila. On je bio kriv za razvod roditelja,
jer se sa njim nije moglo izai na kraj i stalno su se zbog njega svaali.
Moji poetni napori, zapravo, svi moji napori da navedem Deremija da se
fokusira na sebe (kako se osea zbog razvoda, o stalnim detinjastim svaama
145

izmeu roditelja i o tome koliko ga to ljuti) pokazali su se frustrirajue neplodnim,

kao to je esto sluaj sa projekcijom klijenata u fazi razgradnje. Ne, insistirao je
sa izluujuom sigurnou, problem je u njegovom bratu, i to je to.
ta raditi sa takvim klijentom? Obino kada projektovani sadraj postane
neproduktivna preokupacija, ja se tome suprotstavljam na nain koji odgovara
snazi odnosa. Mogu jednostavno da promenim temu, ili da pitam da li je zaista
korisno da nastavimo i dalje da priamo o istoj temi. Ili, ako smo dovoljno vrsto
povezani, mogu priznati da tema postaje pomalo dosadna i pitati da li moemo nai
neki problem u pogledu kojeg neto moemo da uinimo. I sve vreme bih
pokuavao da fokus premestim na klijentovo Ja, na njegovu granicu, pitajui ga s
vremena na vreme kako se zbog toga i toga osea i da li moda postoji neto u vezi
sa njim samim to ga mui ili ljuti. Ali, poto priam sa klijentom u fazi razgradnje,
uvek dobijam isti odgovor:Ne, ja sam dobro, hvala. Samo me onaj moj prokleti
brat izluuje.
Strategija koju sam razradio sa Deremijem je bila da dovedem njegovog
mlaeg brata na seansu, kako bih mogao da sa njim podelim ovu dimenziju
njegovog sveta sa vie realizma, a manje kroz medij njegove projekcije. Ali
Deremi nije hteo da pristane na to: njegov brat bi ga samo osramotio kada bi
doao na seansu.
Sa Deremijem koji je bio gotovo opsednut svojim mlaim bratom uradio sam
sledee: traio sam da svaku seansu pone sa dvadesetominutnim izvetajem o
svom mlaem bratu. eleo sam da ujem svaki detalj o poslednjoj epizodi
nemogueg ponaanja mlaeg brata. I ako posle dvadeset minuta Deremi ne bi
spontano napustio temu (to je poeo da radi im sam se pridruio njegovoj
opsesiji) rekao bih:Dovoljno je. Hajde da preemo na neto to nam je obojici
zanimljivije. I tako bismo i uinili.
Na taj nain, sa Deremijem, kao i sa drugim klijentima koji su opsednuti
projekcijom, moj prvi zadatak je da odloim projekciju i preem na istraivanje
drugih kutaka njegovog sveta. I kroz nekoliko meseci, inili smo upravo to, priali
o delovima Deremijevog svakodnevnog ivota. On se prikljuio jednom klubu
slualaca ploa i eksperimentisao je sa svojim muzikim ukusom. Razmatrao je
razliite mogunosti da zaradi novac moda radei u lokalnom golf klubu. Prestao je
da se interesuje za modeliranje kola, to ga je interesovalo nekoliko godina, ali
poeo je da se zanima za tranje i eleo je da pokua da se prikljui kolskom timu.
Pomalo smo razgovarali o facijalnim tikovima, kada bih ih pomenuo, to sam
povremeno inio kada bi se ukazala prilika. On bi prevrtao oima jer bi to
ublaavalo tenziju koju je konstatno oseao u glavi, ali nije hteo da raspravlja o
znaenju tikova. Jednom, kada smo razgovarali o njegovim roditeljima, tikovi su se
dramatino pojaali i trajali nekoliko minuta, navodei ga da oseti uznemirenost u
stomaku. Glasno sam se pitao zbog ega se to deava. Ta prokleta slagalica
rekao je, drei u rukama teku drvenu slagalicu koju je otsutno popunjavao dok je
priao.
Ne, suprotstavio sam se,ti voli slagalice.
Godinja knjiga, zatim je predloio.Nisam smislio ta da napiem ispod svoje
slike i to me mui.
Pustio sam da se tema promeni i kako smo se udaljavali od roditelja on je
postajao opazivo relaksiran i trzanje je prestalo. Posle nekoliko minuta sam to
istakao i ponovo sam se glasno pitao da li trzaji imaju nekakve veze sa onim o
146

emu smo priali. Ovoga puta i to je bilo najblie to se ikada pribliio emotivnoj
pozadini svoga ponaanja rekao je Moda.
Unazad gledano, Deremijeva fokusiranost i tvrdoglavost kojom se drao
projekcije za mene je imala smisla. On je iveo u porodici u kojoj niko nije prihvatao
odgovornost za svoja unutranja stanja, u kojoj niko nije priznavao da ga pokreu
vlastita oseanja i gde je svako reagovao na ponaanje drugih. inilo mi se da je
oigledno koliko bi bilo opasno zapravo sumanuto otvoriti u takvoj porodici
ranjivu zonu unutranjeg sveta. Za decu koja potiu iz porodica u kojima se
unutranji procesi ne modeliraju, ne podravaju i ne tretiraju sa potovanjem vai da
e se ovi procesi pojaviti tek kada se adekvatno razgranien self izdvoji iz
porodinog polja. Tek tada, kada se spoljanje i unutranje mogu po izboru
razdvojiti, sigurno je dozvoliti svesnu pojavu i rast unutranjosti selfa.
Dok sam ovu lekciju ponovo uio sa Deremijem, opustio sam se i pridruio mu
se u putovanju kroz obian svet muzike, tranja i rada na golf terenu. I kada sam
mu se iskreno pridruio u interesovanju za svaku od ovih tema, bez skrivenih
psihoterapijskih nastojanja, to je poelo da se odraava na brige koje su mu leale
na srcu. Klub ploa je bio problem jer je njegova majka insistirala da zna o svakom
noviu koji bi potroio i svaki razgovor o novcu koristila je da pria o krtosti
njegovog oca i manipulacijama isplatom alimentacije. Rad na terenima za golf je
bio teka odluka za Deremija, jer je zakljuio da ima suvie ekanja i premalo
novca za uloeno vreme. Ali, na kraju je ipak odluio da to radi jer se njegov otac
tome protivi i ako bi odustao od posla njegova majka bi neprestano priala o tome
kako Deremi puta oca da umesto njega odluuje. Deremi i ja smo se sloili kako
neto tako jednostavno kao to je odluka o radu na golf terenu moe biti tako
komplikovana kada roditelji ne ele da odustanu od obostrane mrnje.
Kako Deremi ostaje normalan, pitao sam se sa iskrenim zaprepaenjem.
U ovom trenutku pomae mi tranje, odgovorio je.
I poto sam dobro poznavao taj oseaj, jer sam i sam proao kroz teak period
ivota zahvaljujui tranju, mi smo do detalja razmenjivali iskustva u pogledu
zadovoljstva i dobrobiti koje izvlaimo iz tranja, nae ideje o reimima treninga,
kompetitivnih strategija, trkake opreme, povreda i slino. Tranje je postalo vano
za Deremija. Poeo je da se takmii na lokalnim trkama, obino kao jedan od prvih
za svoju uzrasnu grupu u finiu. Ali, jo vanije je to je esto biciklom odlazio da
posmatra trke i govorio o tome kako je zahvaljujui tome poeo da shvata da zaista
moe samostalno da ini ono to eli. Zapravo, postalo je jasno da deremi poinje
da radi sve vie stvari jednostavnih, obinih, svakodnevnih koje su pod
njegovom kontrolom, dakle on je poeo proces razgradnje i odvajanja od
porodinog polja. Nije vie oseao da mora da ue u konfluenciju sa majkom koja
besni zbog oca. Ovakvo smanjeno angaovanje u odnosu na roditelje prestalo je da
bude poza, to je bilo na poetku naeg rada, a postalo je realnost koja podrava
integritet vlastitog doivljaja selfa. Prestali su trzaji. Manje se svaao sa bratom, a
vie sa majkom (ali manje eksplozivno) o praktinim, realnim i sasvim prikladnim
pitanjima za jednog petnaestogodinjaka.
I tako, vratimo se poetnom pitanju koje me je dovelo do prie o Deremiju, ta
raditi sa klijentom u fazi razgradnje koji je obuzet projekcijom? Jednu od
zanimljivijih mogunosti razmotriemo u sledeem poglavlju koje se bavi
adolescentima koji su blii razvojnoj fazi unutranjih procesa. Ovde sam eleo da
govorim o oiglednom, poto ponekad izgubimo poverenje u njegovu isceljujuu
147

mo: razgovarajmo sa detetom o njegovom svetu. I ovi razgovori mu otkrivaju

njegov svet i njegovu ulogu u njemu, na nov nain, prosvetljujui i u sutini
suportativan u pogledu razvojnih procesa razgradnje i autorstva nad selfom.
Postupajui na takav nain uimo klijenta novom obliku kontakta sa ljudima izvan
porodice, nainu povezivanja koji je hranljiv i ohrabrujui za self i koji se moe
preneti iz konteksta terapije i upotrebiti u odnosu sa drugim odraslim osobama.
Vano je naglasiti dva aspekta ovakvih terapijskih razgovora. Jedan se tie snage
fantazije i igranja uloga sa ovim klijentima. Drugi se tie dimenzije terapijskih
razgovora koju zovemo Ego tutorstvo.
FANTAZIJA I IGRANJE ULOGA SA ADOLESCENTOM KOJI SE PROJEKTUJE
ak i adolescenti u otporu spremno sarauju u konstruisanju i odigravanju
scenarija fantazije. Pretpostavimo da deak iznese sledei sadraj:
Moj nastavnik, gospodin Samson mi prilazi bez razloga i poinje da vie zato
to nisam uradio njegov glupi zadatak, koji niko u razredu nije uradio. Pa kaem:
Ne, nisam uradio zadatak i on me bez razloga istera iz razreda, zato to je
totalni seronja. Pa mu stavim do znanja ta mislim o njemu. Razbesneo sam ga.
Pretpostavimo da je zatim poslat na disciplinsku komisiju zbog svog ponaanja
i sada pria anegdotu iz defanzivne i projektivne pozicije. Naa konverzacija
mogla bi da tee ovako:
Terapeut: Pa, hajde da uvedemo predsednika komisije u sobu. Gde bi sedeo?
Klijent: Bilo gde.
T: Kako on izgleda?
K: elav tip.
T: Ako bih ga pitao kakve su njegove pritube u vezi sa tobom, ta bi mi odgovorio?
K: Odgovorio bi:Ovaj klinac je definitivno delikvent.
T: Ozbiljno? Ako bi to rekao raspravljao bih sa njim o tome. Na ta se zaista ali?
K: Rekao bi da beim sa asova i odgovaram profesorima. Ali sve je to sranje
(postaje besan) jer oni ne znaju ta mi je gospodin Samson uradio.
T: Stani malo. Uspori. Pa, ako bih uspeo da nateram oveka da sedne i da te
saslua pet minuta, ta bi mu ti rekao? Hajde, reci mu.
K: Ispriao bih mu ta se stvarno dogodilo. Ali on ne bi sluao, pa je sve to sranje.
To je glupo.
T: Pa ovo je samo fantazija, zato mu reci.
K: Gleda u pod, odmahuje glavom.
T: Moda si u pravu. Moda ne bi uspeo da ga natera da te saslua. Ali postoji li
neko drugi ko bi hteo da te saslua? Koji od tvojih nastavnika bi bio najspremniji
da saslua tvoju stranu prie?
K: Gospoa Lockley.
T: Pa hajde. Uvedi je u sobu. Gde ona sedi? Ispriaj joj svoju priu.
K: (pria svoju verziju incidenta)
T: ta je to to bi ona mogla da razume, a to drugi odrasli nee da uju?
K: Ona bi sluala. To je sve. Ona ne brza sa zakljucima kao g. Samson.
T: ta ona zna o tebi to g Samson ne zna?
K: Ona zna da nisam delikvent.
T: Kako ona to zna? Mislim, ta joj pokazuje to ne pokazuje g. Samsonu?
K: (smei se) Ona misli da sam duhovit.
148

T: Dakle, pokazuje joj svoj smisao za humor. I njoj se to svia. Pa pitam se, kada
bismo svi sedeli ovde i kada bih rekao g. Lockley da kae predsedniku komisije
kakav si ti zaista, ta bi mu ona rekla? Samo napred, reci ono to bi ona rekla.
Terapijska pitanja koja se tiu podrke i konfrontacije i ak sposobnosti da se
objektivno opie sopstveno ponaanje, lake se pokreu kada se prilagodimo
adolescentovoj tenji da se fokusira na spoljanjost. Improvizovana konstrukcija
takvih scenarija fantazije dozvoljava adolescentu da se fokusira na imaginarni
spoljanji milje, a ne na unutranji milje i da pusti da drugi ljudi govore o njegovim
doivljajima umesto njega. Nadalje, terapeut ima pristup zamiljenim likovima kojih
nema u adolescentovom pravom selfu. Klijent moe konano i da otpie
terapeutovu tvrdnju da je spreman da objektivno i ozbiljno slua. Ali isti klijent e
prihvatiti ovu podrku indirektno dok terapeut stupa u interakciju sa nekim likom
iz scenarija.
EGO TUTORSTVO
U celokupnom kontekstu pojave i angaovanja selfa adolescenta sa njegovom
sredinom, termin Ego funkcionisanje odnosi se na kapacitet selfa da aktivno i
slobodno bira izmeu moguih akcija i da na taj nain ojaa svoj oseaj identiteta,
sposobnosti za delovanje i svrhovitosti (Perls, Hefferline i Goodman, 1951., str.
378-379). Funkcioniui na taj nain, self se javlja iz spleta takmiarskih sila
sredinskog polja identifikujui se sa odreenim sposobnostima, birajui ciljeve i
planove za njihovo ostvarenje. Kao to pomenuti autori istiu, to nije ometanje
spontanog funkcionisanja selfa, ve prihvatanje kontrole nad njim. Drugim reima,
ego funkcionisanje selfa stvara doivljaj prihvatanja i odgovornosti koji je od
centralnog znaaja za razvoj adolescenta.
Termin Ego tutorstvo se odnosi na dimenziju terapijskog rada koja je moda
najrairenija meu pristupima i metodima savetovanja i psihoterapije sa
tinejderima. To nije nita naroito dramatino ili posebno. Vie je nalik
sokratovskom tutorstvu, nego provokativnoj i kreativnoj interakciji koju
povezujemo sa psihoterapijom. Prilikom Ego tutorstva terapeut u sutini, na
razliite naine navodi klijenta da zaustavi svoje tekue procese i da slobodno
izabere izmeu njih. To znai da treba pomoi klijentu da razvije repertoar bazinih
ego funkcija:
a) OPISIVANJE I PRIDAVANJE KARAKTERISTIKA
Hoe da kae da su tvoji roditelji toliko zaokupljeni meusobnim svaama da
ne primeuju kako to deluje na tebe i tvog malog brata? Izgleda da si ti vrlo
paljivo prouila svoju porodicu. Postala si ekspert za nain na koji stvari
funkcioniu u tvojoj porodici.
Da li ti to kae da si porodini delikvent?
Da vidimo: uspeva da izae na kraj sa decom svog uzrasta, ali ne sa
odraslima. Nikada nisi siguran hoe li te oboriti s nogu ili e uiniti da se osea
bezvredno. Jesam li to dobro shvatio?
Izgleda da tvoje vonje biciklom na trke mnogo znae. ta je razliito u odnosu na
ranije stanje stvari? Kako se osea kada sam ode na trku?

149

b) ANTICIPACIJE
ta kola preduzima kada deca bee sa asova?
Pokuaj da preedvidi ta e tvoji roditelji uraditi kada saznaju?
Zamisli sebe za mesec dana. Do ega bi te to moglo dovesti?
Da li si razmislio o posledicama takvog izbora?
c) TESTIRANJE REALNOSTI
Kako zna da te tvoj profesor ne voli? ime to dokazuje?
Pretpostavimo da pobegne i stigne u Tennessee. ta onda?
d) PLANIRANJE
Kako e poeti da formira bend? ta sve mora da uradi? ta e biti tvoj prvi
korak?
e) PROCENJIVANJE ALTERNATIVA
ta kae onaj deo tebe koji eli da raskine sa njim? ta kae onaj deo tebe koji eli da
ostane sa njim?
Ako odlui da razgovara sa ocem o njegovom alkoholizmu, ta zamilja da e
se dogoditi? ta e se dogoditi ako ne bude razgovarao s njim? Kako bi se oseao
u oba sluaja?
To su najjednostavnije intervencije, ali su one mone kada je adolescent
spreman da prihvati tui uticaj. Ovaj podsticaj adolescentu da se zaustavi i da
razmisli je verovatno ono to su odrasli stalno traili, ne pruajui mu dovoljno
podrke i ne zauzimajui potreban stav neutralnosti. Opomene u suprotnom
verovatno nisu imale efekta.
Ovo su vetine koje adolescenti prihvataju zdravo za gotovo, zaboravljajui da
self adolescenta upravo razvija sposobnost da se odmakne od svoje ukorenjenosti
u tekui proces, da zaustavi svoju impulsivnu reaktivnost prema okolini i da
prihvati namerno odabran i od sebe prihvaen nain angaovanja u svetu. U
kontekstu paljivo razvijenog radnog saveza, promiljanje o motivima, namerama i
eljama, pogled unapred, anticipacija posledica ponekad ima dramatian uticaj.
ZAKLJUAK
Mnogi adolescenti, verujem, brzo procene odrasle. U prvim trenucima
poetnog razgovora oni mogu paljivo proceniti sigurnost, nivo zainteresovanosti,
rigidnost ili fleksibilnost, spremnost na osudu, poverljivost ili nepouzdanost,
anksioznost ili oputenost, iskrenost ili izvetaenost odraslog sa kojim se sreu.
Mnogi takvi poetni susreti su laki i prirodni, ali mnogi nisu. Postoji neto udno i
neprijatno zbog pripremljenog susreta izmeu dve osobe razliitih godina, koje
nisu izabrale da se sretnu. Ali to je poetna pozicija terapije sa adolescentima.
Poteno je rei da terapeuti adolescenata bivaju testirani u pogledu poznavanja
individualnog razvoja, adolescentne kulture, porodine dinamike, ve i po
izgledima da svojim sposobnostima navedu svoje klijente da zapravo postanu
klijenti.
Ne postoji jedan ispravan nain da se izgradi odnos sa adolescentom i ja
svakako ne elim da prepiem ideje i metode koje sam opisao kao recept. Najvei
150

deo vremena sa adolescentima provodim nastojei da ih upoznam, i opisao sam

neke od naina koje sam otkrio da to uinim. Borio sam se sa ovim izazovom
godinama tokom svoje profesionalne prakse i oekujem da u nastaviti da se borim
sa tim sve dok budem radio sa adolescentima.
XI Poglavlje
UNUTRANJI SVET ADOLESCENATA:
PSIHOTERAPIJA UNUTRANJEG I INTEGRACIJA

Kada se izdvajanje iz porodinog polja deava na dovoljno dobar nain,

adolescencija e ukljuiti pojavu i produbljivanje unutranjeg iskustva, rastuu svest
o unutranjim procesima. Veliki deo adolescencije, tj. terapije sa adolescentima
tie se podravanja prelaska iz faze razgradnje u fazu svesnosti o unutranjim
procesima. Mnogi nai klijenti su na rubu ovog razvoja, ali im je potreban odreen
siguran interpersonalni kontekst koji e podrati pojavu ove faze. Drugi su se otvorili
svom unutranjem svetu na otuen i usamljen nain i potrebno im je prisustvo
druge osobe da bi ostvarili integraciju. Sa mnogim adolescentima terapijski rad se
sastoji u tome da im se pomogne da otkriju svoju unutranjost, to je terapijska
aktivnost koja zahteva veliku aktivnost i kreativnost terapeuta. Sa drugima je
potrebna velika receptivnost, jednostavno, ali snano delovanje sigurne sredine u
kojoj se moe izraziti, podeliti sa nekim ono to se doivljava, dobiti razumevanje i
integrisati ono to tiho raa self.
Ovde se dotiemo sutine, sutinske dimenzije svake terapije: kreiranja
interpersonalnog polja u kojem se unutranji self moe pojaviti, osvetliti i postati
celina. Wheeler (1994.) je pisao o ovom aspektu getalt terapije sa decom, istiui
da je unutranji svet selfa koji je neodvojivo povezan sa interpersonalnom
funkcijom i miljeom:
Izraavanje ovog unutranjeg sveta, sveta oseanja, elja, misli i strahova,
sumnji, apetita i fantazija nije oigledna injenica sa kojom se raamo,
ve je razvojno postignue, bar koliko i poznavanje i istraivanje spoljanjeg
sveta koje se ui i postie tokom vremena, i ulaganjem velike koliine
energije i rada. I ak ta vie, i vetine i strukture ukljuene u saznavanje
unutranjeg, subjektivnog sveta su i same razvojno postignue. Dakle, mi
nismo roeni sa poznavanjem sebe, ili sa znanjem kako da upoznamo
sebe. Sve to je takoe naueno, a proces kojim se to ui je
intersubjektivan proces. Uimo da budemo radoznali u vezi sa sobom,
uvek i samo kroz dobronamernu, stimulativnu, empatinu radoznalost i
zainteresovanost druge osobe (str. 17).
Ovo je prema tome cilj sa adolescentima u fazi unutranjih procesa pretvoriti
terapijski razgovor u lian, ak intiman razgovor. Ali, kao to sam vie puta
istakao, to se ne deava lako sa velikim procentom adolescenata koji dolaze na
terapiju, pa se umee sastoji u omoguavanju ovakve vrste razgovora.
Do izvesnog stepena, kao to emo videti, unutranji svet adolescenta prirodno
se pojavljuje u terapijskom polju kada se paljivo prilo pitanjima razgradnje kada
su negovani potovanje, priznavanje i tolerancija razlika. U mnogim sluajevima,
151

ipak, potrebno je vie, aktivno nagovaranje i paljivo vostvo neophodni su da bi se

utvrdio klijentov kontakt sa nijansama unutranjeg sveta. Varijacije ovog tipa rada
tema su ovog poglavlja.

UNUTRANJI SVET KAO PRIRODNA POSLEDICA FAZE RAZGRADNJE

U nekim sluajevima terapijski rad povezan sa fazom razgradnje negovanje
sopstvenog stava, glasa i uenje kako da se ostane u polju zadravajui svoju
granicu, uvodei self u interakciju spontano vodi ka svesti i izraavanju
unutranjeg iskustva. Setio sam se Dvejna, sedamnaestogodinjaka koji je oseao
da to to dolazi na terapiju moe da znai da je mentalno bolestan. Veliki deo
aktivnosti pripisivanja znaenja poticalo je od implicitno i eksplicitno izraenih
stavova u njegovoj velikoj porodici. On je takoe bio izuzetno stidljiv i nervozan.
Kada sam ga sreo, uspevao je da govori samo o tome koliko voli i ceni svoju
porodicu.
Kada smo poeli na zajedniki rad, Dvejn se trudio da mi prui ono to mi je
potrebno, kada ne bi uspeo da otkrije ta je to, delovao je ukoeno kao jelen u
svetlu farova. On nije imao pojma o vrednosti svog iskustva. Dvejn je sebe
organizovao oko introjekata koje su mu obezbedili znaajni odrasli iz njegove
sredine, ak i kada to nije bilo korisno. Kada bi mu bejzbol trener rekao da hvata
sve niske lopte, on bi to inio, zanemarujui u tom trenutku svoj perceptivni pristup
igri. Njegova igra je bivala sve slabija i ubrzo je prebaen u drugi tim. I pored toga,
nastavio je da radi na isti nain.
Na osnovu akumulirane antologije introjekata, Dvejn je blokirao i sahranio
mnogo svog iskustva. Oko petnaeste godine poeo je da sintetizuje sliku o sebi u
odnosu na svoju porodicu, kao to mnogi tinejderi ine, ali je to uinio u skladu sa
introjektovanom realnou svoga detinjstva. Poeo je da razume sebe i svoju
ulogu u porodici, ali to je znailo da je shvatio kako je gluplji i manje adekvatan od
svoje brae da jasnije sagleda svoj kolski i sportski neuspeh itd. Njegov self je
poeo da organizuje iskustva, drugim reima, ali bez adekvatnog prisvajanja ove
funkcije dakle bez prihvatanja vlasti nad takvim sintetikim stvaranjem znaenja
sa odreene take gledita. Dvejn je poeo da sagledava iru sliku, ali to na alost
nije bila njegova slika.
Mesecima, na zajedniki rad nepogreivo je izgledao kao terapija sa klijentom
u fazi razgradnje. Ja sam se intenzivno zainteresovao za ono to je on imao da
kae, podravajui ga u izgradnji njegovog prostora, kako u porodinom polju, tako i
u odnosu sa mnom.
Dovri tu reenicu esto bih ga ohrabrio kada bi njegovi blagi izgovori poeli da
se gube usred reenice.
Ali nita mi ne pada na pamet protestvovao bi. Moj um je prazan.
Dovri tu reenicu blago bih insistirao, i na svoje iznenaenje, on bi to i uinio,
otkrivajui neki zaetak selfa, neki trag sopstvenog gledita.

152

Promena koju ovde elim da osvetlim dogodila se poto je Dvejn poeo da se

oputa i da u mom prisustvu nalazi svoj stav. Uio sam ga kako da se ali, to on
sebi gotovo nikada nije doputao. Dao sam mu zadatak da pokua da nae razlog
da se ali na terapiju. Posle malo nekanja, alio se da ga terapija jo nije oslobodila
stalnog pritiska i bola koji je oseao u grudima (to mi nikada ranije nije pomenuo).
To je bilo divno! Konano, eto simptoma koji sam mogao da zagrizem. Naterao
sam Dvejna da obrati panju na bol i vidi ta e se dogoditi. Nita se nije dogodilo.
Traio sam da ga vizualizuje: kako bi bol mogao da izgleda? Zatim je mogao da
zamisli i da nacrta bol kao gomilu cigala posutih katranom. ta bi slika rekla kada
bi mogla da govori? Dvejn nije imao pojma. ta bi se dogodilo kada bi se
reorganizovala u ljudsko telo? Dvejn je u odgovor dao jedan otresit gest. Ponovi
to rekao sam mu. Poto je izgledalo kao da je usvojio gest kao deo svoga tela,
ponovio sam poziv:Izgovori to ovoga puta. Iznenada je stao i poeo da se
smeka, bukvalno kao da neto skriva u ustima. Samo napred rekao sam. Tada
je otrijim, jasnijim tonom nego to bih ikada pomislio, viknuo: Zavei!.
Uinio sam to, ali ne zadugo. On je esto oseao da to eli da mi kae, priznao je,
ponekad zato to nije eleo da uje ono to u rei, ali uglavnom onda kada bih mu
govorio ta da uradi, kao to sam inio tokom ovog eksperimanta. Nije mu se
svialo da mu govore ta da radi, rekao je, zbog toga bi u sebi oseao tenziju,
ljutnju (nova teritorija za Dvejna), ponekad bi ak eleo da nekoga odalami.
Odustali smo od eksperimenta, ali smo nastavili tokom te i narednih seansi da
dugo priamo o ljutnji i ogorenosti koju je oseao, ali sa kojom se nikada ranije
nije poistovetio. A evo ta je vano u vezi sa ovim primerom: Dvejnova fizika
napetost i interpersonalni stav lako su se mogli protumaiti kao bes, gledano sa
strane, ali unutranji doivljaj besa bio je za njega skriven ili tanije, neotkriven
dok nije uspeo da se odvoji od terapijskog polja.
NEGOVANJE DILEMA
Kao to smo videli, karakteristino je za adolescente u fazi razgradnje da se
konflikt i tenzija javljaju na interpersonalnoj granici organizovano u projektivni
okvir iskustva. Dok self postaje siguran unutar razliitih interpersonalnih polja,
dimenzije unutranjeg sveta se rascvetavaju. Ovo sazrevanje u svojoj
konkretnosti, javlja se u promeni kod adolescenata u vidu naputanja
projektovanih konflikata i prihvatanja internalizovanih dilema. Polarne tenzije koje
se prve javljaju na interpersonalnoj granici prelaze u okvire intrapsihike granice,
proirujui adolescentov domen svesnosti i pojaavajui vlast i centriranost selfa.
Unapreivanje i podravanje ove promene jedan je od najvanijih zadataka za
terapeuta koji radi sa adolescentima.
Dileme su unutranja bolna iskustva zato to su tako vrsto zakljuana u sebi.
Kad god se naem u tom stanju, uvek postoji mogunost izbora (iako ne mogu da
se odluim) i line odgovornosti za takav izbor (to je upravo ono to me dovodi u
neprijatnu situaciju). Kako bih izbegao neprijatnost mnogo bih se radije svaao sa
nekim drugim nego se borio sa svojom dilemom.
Ali doivljaj dileme omoguuje selfu da prevazie prijatan integritet jednoumlja.
To proiruje self zahtevajui od njega da se koleba izmeu i da eventualno
simultano bude otvoren za alternativne naine organizovanja iskustva. Dilema
153

stvara ono to getalt terapeuti nazivaju impasom energizovano stanje

prihvaene ambivalentnosti to potencijalno vodi rastu i integraciji. U ivotnom
razvoju doivljaj dileme je kritian zapravo nezamenljiv sastojak, koji u sebi
sadri seme prihvatanja, odabiranja i osnaenja sebe.
Pitanje je dakle, kako pojaati razvojno korisne dileme za nae klijente.
Najee to zahteva neki oblik eksperimenta dizajniranog da kreativno
reorganizuje, bar na trenutak, klijentov doivljaj sebe u nekoj situaciji. Uobiajen
vid intervencije sastoji se u tome da se trai od klijenta i da se podri
eksperimentalno prihvatanje nekog dela polariteta koji se pripisuje sredini. Igranje
uloga je jedna mogunost. Ako mi klijentkinja pria o sukobu sa roditeljima, mogu
traiti da zamisli da je odrasla i da ima erku staru koliko ona sada, pa da zamisli
kako je dola da od mene potrai savet oko neega to je u vezi sa erkom brine. Ja
u preuzeti sluaj njene keri, insistirajui da ona ostane u ulozi roditelja i da sve od
sebe da predstavi gledite roditelja. Ili, mogu traiti da zamisli da ima dvadesetpet
godina i da pria sa mnom koji igram nju u ovom trenutku. Smisao je u tome da
naem nain da joj predstavim projektovani pol konflikta kroz doivljaj i da traim
da ga prihvati, makar na kratko. Ne treba preterivati ili nastojati da promeni svoje
miljenje, dovoljno je samo da na trenutak uhvati doivljaj dileme. Drugi zgodan
nain da se stvori doivljaj dileme na terapiji je da se u fantaziji pozovu prijatelji
koji dobro predstavljaju suprotne polove, i razviti diskusiju: ta bi tvoj prijatelj Paul
rekao o ovome?. Ova dosetka menja nain gledanja na stvari na nain koji nije
zastraujui za veinu klijenata.
Veoma je esto interpersonalna sredina adolescenta dizajnirana upravo na
nain koji e spreiti da se dilema pojavi u svesti. Upravo u trenutku kada bi poeli
borbu sa sobom zbog neke teme od line vanosti, oni e uvui nekoga (obino
roditelje) u borbu sa sobom. Terapijski je od neprocenjive vrednosti ako se odrasli
igrai u drami nateraju da ostanu van scene i da daju adolescentu priliku da
odigra oba kraja polariteta. Ovo se ponekad moe postii u fantaziji u okviru
individualne terapije. esnaestogodinji Dim je upravo poeo da pui marihuanu i
eleo je da pokrene pitanje puenja marihuane sa roditeljima kao pitanje razliitih
filozofskih gledita. Osetio sam da je veoma ambivalentan u pogledu uzimanja
marihuane, poto je znao nekoliko osoba koje su zbog toga upale u ozbiljne
nevolje:
Dim, zamisli da kada si se probudio ujutro tvoji roditelji su doli u sobu i
rekli ti: Pobedio si. Odluili smo da ti dopustimo da pui marihuanu.
Sam prosudi ta je za tebe dobro. Poto tvoji roditelji vie ne bi
predstavljali problem, kakva pitanja bi ti sam sebi postavio? ta bi ti
smatrao pro- i kontra- razlozima za puenje trave kada ne bi bilo ove
debate sa roditeljima koja te ometa?
Uvek me je udilo koliko su receptivni mnogi adolescenti na takve pozive ka
istraivanju sopstvene ambivalentnosti, pod uslovom da terapijsko polje ostane
neutralno, a da terapeut ostane zainteresovan za sam proces kojim se dilema
razvija, a ne za sadraj.
U duhu fantazije ponekad predloim svojim klijentima naunu fantastiku kao
preicu mojim klijentima koji ele da isprobaju iskustvo koje e proiriti njihove
granice kada je re o nekoj temi. Petnaestogodinji David je dobar primer. David
me je izvestio jednog dana da ima novu devojku, devojku iz razreda sa kojom je
esto odlazio iz kole u vreme ruka do kue jednog zajednikog prijatelja u blizini
154

zbog seksa na brzinu, a odatle bi se vraali na popodnevne asove. Opisujui priu

do sonih detalja, David je mogao da se poistoveti samo sa jednom polovinom
svoje potencijalne dileme. Priajui o ovim ludorijama sa prijateljima, on bi
nesumnjivo prihvatao svoju poudu i uzbuenje. Sa mnom, odraslim, on bi
prihvatao samo obuzdaniju stranu iste teme: Znam da je to pogreno. Ja je samo
iskoriavam. Priam ti o tome zato to znam da moram da prestanem.
Ovo je bilo klasino. Davidov ton je bio prazan i njegova zabrinutost
neubedljiva. On je zapravo traio od mene, dok smo razgovarali, da se sloim sa
njim, omoguavajui da samo jedan deo dileme ostane u svesti. A upravo ovakvu
disocijaciju, ovakav iskren intrapsihiki kontakt je trebalo izazvati. David je podelio
strane ovog pitanja intrapsihiki, delei svoju svest u zasebna intrapsihika polja.
Jednu polovinu bi delio sa prijateljima, a drugu sa mnom, ali se ove dve nikada ne
bi srele. Posledica je bila da se dve strane Davida nikada nisu srele i uspostavile
kontakt.
Da sam jednostavno odgovorio slaui se sa tim da nije lepo tretirati nekoga na
takav nain i da bi bilo bolje kada bi prekinuo takav odnos, on bi se nesumnjivo
sloio sa tim, rekao da se osea krivim i ponovo uradio isto sledeeg dana. Ali moj cilj
je bio da razvijem kod Davida doivljaj dileme: O.K. Davide: nauna fantastika.
Imam ovde jednu upravo izumljenu pilulu. Ako je uzme, ona e magino ukloniti
tvoja seksualna oseanja prema toj devojci. Ne za sve druge, ve samo prema njoj.
Shvata? Ova pilula je apsolutno sigurno reenje za tvoj problem. Uzme je i puf!
Nema vie slatkog zalogaja u pauzi za ruak (uzeo sam komadi okolade iz svog
depa, nasmejao se i stavio ga na sto izmeu nas). Moe da uzme.
David je pogledao okoladu, a zatim mene. Pocrveneo je i iroko se nasmejao.
O, pa ne znam. Kada se stvari tako postave Uzeo je pilulu, ponovo se
nasmejao, protresao glavom, ponovo se nasmejao i vratio okoladu natrag na sto.
Pa moda to nije tek neto loe moda je to neto loe sa im ja ipak elim da
nastavim.
Da, to je to.
Postoji kritina razlika izmeu prie o nekoj temi kao da je re o dilemi i
stvarnog doivljaja suprotnih polova, to je trenutano iskustvo dileme. To iskustvo
je plodno tle za integraciju i razvoj, razgovor je puko mozganje. David je nekoliko
dana vakao ovu dilemu. Na sledeoj seansi je prokomentarisao, kao da je re o
neem nevanom, da je izgubio zanimanje za taj odnos.
Veina dilema u radu sa adolescentima nije ni priblino tako jednostavna i ista
kao sa Davidom. Dileme se obino javljaju kao projekcije i prie o polarizovanom
konfliktu sa sredinom. esto predstavljaju glavna pitanja vezana za samodefiniciju i
formiranje karaktera, koja se odigravaju unutar interpersonalnog polja. Ona se, po
pravilu, ne svode na eksperimente tokom jednog susreta, zahtevaju produenu
terapijsku panju i hranu.
Petnaestogodinji Skot je za mene predstavljao takav izazov. U estom i
sedmom razredu, kao preadolescent, on je oajniki eleo oseanje pripadanja grupi
vrnjaka. Uvek je bio pomalo udak, blisko povezan sa porodicom, neobino
izraajan i apstraktan, nikada se nije uklapao. U sedmom razredu, kako mi je
ispriao, odluio je da stane na kraj ovakvoj situaciji i svesno je odluio da nae
nain da se pridrui grupi. Naroito je pazio na oblaenje, stil frizure, proraunato
je birao o emu e razgovarati, itd. Pokuao je da bude razredni klovn. Ali se na

155

kraju i dalje oseao kao autsajder, i dalje je oseao da je odseen od dece koja imaju
socijalnu mo, i seao se tog poglavlja svog odrastanja sa bolom.
Do trenutka kada sam sreo Skota, on je zauzeo suprotan stav. Oblaio se u
crno, prilino kreativno, mogu da dodam, i svoju kosu je bojio u crno, ponekad uz
ru koji se slae. Pustio je da mu nokti narastu i ravijao je linost koja je bila onoliko
daleko od glavnog toka koliko je to samo mogue. Glavnu struju je prezirao. Nije
mogao sa dovoljno gaenja da izrazi koliko je najvei broj njegovih vrnjaka
konformista, koliko su se rtvovali zbog potrebe za pripadanjem i koliko je njemu
bilo drago to nije jedan od njih. Oni su bili ti kojima je pripadanje bilo vanije od
svega drugog, on je bio taj koji je nauio da ceni svoju individualnost i linu
jedinstvenost u odnosu na socijalno polje.
Pripadanje nasuprot individualnosti, spajanje nasuprot diferenciranju jer za
Skota ovo nije bila dilema selfa, ve pohod protiv sredine. Terapijski projekat koji je
pozivao njegove kapacitete za razvoj i razumevanje unutranjih procesa podravao
je njegovo prihvatanje oba kraja ovog pitanja. Lako mi je bilo da pretpostavim,
naroito u svetlu njegove istorije, da je on prolazio kroz sopstvenu borbu sa ovim
opozitima svojom eljom da pripada i eljom da ouva i razvije svoju jedinstvenost.
Oekivao sam da e tokom terapije Skot ponovo otkriti svoju projektovanu potrebu
za povezanou i da e potpunije poeti da osea dilemu sadranu u evidentnim
polarnostima izmeu njega i sredine. Takoe sam oekivao da e ga to otkrie i
njegov svesni doivljaj preneti izvan okvira dihotomije, ka integraciji ovih
mogunosti. Od poetka sam verovao da e se to dogoditi. Ali kako?
Moja sopstvena dilema odnosila se na to ta da radim, kako da hranim Skotovu
svesnost i prihvatanje ovog pitanja o polaritetima. Razmatrao sam mogunost da
jednostavno iznesem ovo pitanje, da ga istaknem, da ponudim interpretaciju toga
to ova antinomija govori o njemu. Ali bolje sam razmislio o tome, o nesigurnom
integritetu koji su mu njegovi stavovi obezbeivali, plaio sam se da bi moje
interpretacije mogao da doivi kao uvredu njegovog najboljeg pokuaja da osmisli
prikladno lice za svet adolescenata, kao obezvreenje njegovog adaptivnog selfa.
eleo sam da umesto toga ovo pitanje pokrenem sa vie potovanja i polako. Zato
sam se zainteresovao za to ta znai biti takav nekonformista i autsajder, i traio
sam od Skota da istrai kako integritet svoje linosti, tako i nune rtve koje odatle
proistiu.
Otkrio sam da paljivo sluam i gledam kako Skot izraava sebe sada i ovde
kako govori o tom pitanju, traei pritom gestove i poze koji odraavaju ove
podeljene potrebe upravo tu u sobi. Kada sam ih otkrio preteran, omalovaavajui
stav Ba me briga koji je zauzimao kada bi priao o patnji koju je doiveo u
sedmom razredu obratio sam panju na to, uveo sam svoje zapaanje u razgovor i
traio od njega da potpunije opie svoj doivljaj. Ali inilo se da je vano da ne
navaljujem na ove teme vie nego to on pokazuje interesovanje za njih da ne bih
grekom poveao njegovu svest o tome vie nego to bi on mogao da podnese.
Preferirao sam da, ekajui da se dilema pojavi na najbolji mogui nain,
provokacijama i podrkom zainteresujem svog klijenta za sahranjeni i projektovani
deo njegovog doivljaja sebe.
Zato toliko prezire tu decu?, pitao sam. Kako to da si tako hladan i nevezan
za bol koji si doiveo u sedmom razredu? Zar nije zanimljivo i iznenaujue to to si
uspeo da naui?

156

Negovanje klijentovog interesovanja ponekad traje nedeljama i mesecima i

nauio sam da na tome radim strpljivo. Ipak, eleo sam da uinim sve to mogu da
zagolicam Skotovu svesnost eksperiment, moda. Ali nita nisam mogao da
smislim, bar nita to bi moglo da se odigra u mojoj kancelariji, pa sam izraavao
svoju blagu radoznalost oko pitanja pripadanja i odvojenosti od grupe.
Ono to se dogodilo sa Skotom je ono to se obino deava sa adolescentima
kada se ja frustriran borim sa svojom nedovoljnom terapijskom kreativnou: on je
sam smislio eksperiment, koji je bio hrabro dizajniran i izveden. Jednog dana je iz
depa izvadio jedan predmet sa kojim se grupa dece redovno igrala na
stepenicama iza kole. On je obino stajao na periferiji skupa i gledao kako drugi
igraju. Posle nekoliko dana, prihvatio je poziv da se ukljui u igru. To je za njega
bila velika hrabrost, poto je doticala staru i bolnu teritoriju. Govorio je o tom
dogaaju sa paljivo razraenom bezbrinou, ne elei da ni meni ni sebi prizna da
mu je stalo do toga to je ukljuen u ovu grupnu aktivnost, ili koliko je za njega
ovo bilo zadovoljavajue iskustvo. Prihvatio sam priu upravo onako kako je bila
ponuena i laskao mu zbog toga to je uspeo da se izbori sa nemoguom
mehanikom teke igre u kojoj je uestvovao, pazio sam da njegovu svest po
pitanju prihvatanja ne teram dalje od onoga to njegov oseaj adekvatnosti i
integriteta moe da podri.
Ako je bilo ikakve terapijske metode u mojoj intervenciji ona se sastojala u
ovome: da ostanem radoznao i zainteresovan za njegov doivljaj pripadanja i ne
pripadanja, individualnosti i izolacije, a da budno pratim nesiguran integritet selfa
koji je izgradio, doputajui da se njegova svesnost i prihvatanje ove dileme razviju
brzinom koju on moe da tolerie.
Dilema se razvila, spontano i brzo. Skot je prestao da vidi svoje vrnjake kao
karikature konformizma, a poeo da otkriva da su zanimljivi ljudi, koji se i sami
bore sa anksioznou i koji se bore da budu prihvaeni. On je uspeo da ispria
ponovo svoju priu iz sedmog razreda sa vie saoseanja za svoje oajanje i bol i
zainteresovao se za filozofsku diskusiju o sloenoj igri izmeu pripadanja i
individualnosti. Konano, poeo je da mi poverava svoju dilemu, onu sa kojom je
stalno iveo, ali koju je tek poeo da prihvata kao unutranje iskustvo, problem
linih vrednosti i delova selfa.

TERAPIJA KAO ANTROPOLOGIJA: ULAZAK U SVET ADOLESCENTA

Kada pokuam da opiem stav i duh u kojem odrasla osoba moe da pristupi
adolescentu i bude prihvaena u njegov svet, setim se naina na koji terenski
antropolog prilazi lanovima druge kulture. Ovo je vie od analogije, poto je
adolescencija u mnogo pogleda subkultura za sebe, granica koja razdvaja one koji
joj pripadaju od onih koji joj ne pripadaju. Terapeut kao nov i nepoznat odrasli je
sigurno autsajder. Dranje terapeuta koji se bavi adolescentima je puno uvaavanja
i radoznalosti. On je zainteresovan da bude primljen u svet, ali nema iluzija o
tome da e i sam postati jedan od lanova kulture. Susret terapeuta i klijenta je
granica kontakta, susret koji uva razlike, a ne konfluencija koja nastoji da ih

157

rastopi. Ovaj stav zainteresovanosti i radoznalosti oseaju mnogi adolescenti zato

to je to pristup koji sadri u sebi potovanje.
SIMBOLI SELFA
Videli smo da adolescentov novi doivljaj selfa nije uauren, intrapsihiki
fenomen. Self projektuje sebe investirajui aspekte svoje sredine kao produetak
sebe. Ovo nije manje tano kada je re o odraslima, nego kada je re o
adolescentima. ovek se identifikuje sa svojim poslom ili svojom platom. ena se
poistoveuje sa profesionalnim obrazovanjem ili svojom kuom. Roditelji se
identifikuju sa uspesima svoje dece. Fenomenoloki, sve to je produetak selfa. U
terapijskom radu, naroito sa adolescentima, simboli selfa pruaju nain za
uspostavljanje kontakta i radnog saveza i esto su direktnija sredstva za
otkrivanje i negovanje unutranjeg sveta adolescenta koji se javlja. Adolescenti
esto otkrivaju sebe kroz fragmente u koje se snano investiraju: tip muzike,
najboljeg prijatelja, omiljenog autora, upadljivo oblaenje itd. Naizgled sluajna
interesovanja vonja skejt-bordom, modni dizajn mogu izokola da dovedu do
sutine doivljaja sebe, snage ili slabosti, slike sveta, budunosti itd. Projektovane
teme, simboli selfa su prozori kroz koje se ulazi u svet adolescenta. U mnogim
sluajevima, to je najdirektniji i najefikasniji nain da se pridruimo srcu samog
iskustva adolescenta.
Kod adolescenata, simboli sa kojima se poistoveuju prsten kao privezak na
laniu, naoare za sunce, simboli koji oznaavaju da je neko vegetarijanac,
anarhista ili panker predstavljaju se svetu kao svetlee reklame kojima se testira
interpersonalna atmosfera. Odevanje, bar kod adolescenata je kao izvrnuta na
nalije psiha: pomae da se definie i reklamira ono to je prihvaeno i ono to nije
na meniju mogunosti.
Jedan moj klijent razvio je i razradio koloristike znakove kojima je izraavao
svoja raspoloenja, koja su bila sloena i duboko ukorenjena i koja je istraivao na
terapiji. Spolja, znatno pre nego to je uspeo da izrazi svoje emocije, ukljuio bi
neki paljivo odabran predmet odreene boje i nosio ga na crnoj pozadini, kao lini
semafor, koji je istovremeno objavljivao i sakrivao neko stanje koje duboko u sebi
osea prema ostatku sveta. Za mnoge individue simboli selfa su jasniji kona
jakna, vrsta ili stil kupljene obue, nain na koji se nosi odea ili odreen stilski
izgled (gran, pank). Simboli selfa su slojeviti. Neki govore o oputenoj,
promenljivoj identifikaciji. Drugi predstavljaju duboko line izraze identifikacije i
sinteze selfa. Uobiajen adolescentni simbol, kao to je muzika, moe imati
razliitu vrednost za razliite osobe. Za mnoge to je uobiajena zabava, ali sam
takoe upoznao tinejdere koji su se oseali bezoblino i izgubljeno bez svoje
muzike, kao da muzika, bar privremeno, moe selfu da da glas i oblik.
Muzika
Dord je bio duboko depresivan petnaestogodinjak koji je gotovo sasvim
prestao da komunicira sa svojom porodicom. Poeo je da se oblai u crno i
prihvatio je kvazi pank izgled. Sumnjalo se da koristi drogu, ali u tom trenutku on
je to pobijao.
158

Dord je bio izuzetno pametan mladi, uprkos depresiji, uspeo je da odri dobar
uspeh u koli. Po temperamentu je bio tih i osetljiv. Njegova pojava je bila krhka, a
njegova estetika razvijena.
Dord je kao dete bio usvojen i sreom, usvojen u nasmejanu, toplu porodicu
koja vrsto stisne ruku, lupa po leima, voli sport, ukratko, u porodicu
ekstroverata. Razumljivo, Dord se bez svoje greke ili greke svoje porodice oseao
udnim, defektnim, drugaijim.
Poto je u sutini sebe doivljavao na takav nain, Dord nije bio zainteresovan
da mi se otvori, bio je siguran da bi to pojaalo njegov duboki oseaj
neadekvatnosti. Njegovi roditelji su ga vodili na terapiju kratko, dok je bio mlai i
terapeut je pokuavao da ga naui da bude drutveniji. Dord je bio siguran da bi
mogao samo da me razoara i potajno je bio uveren da sam unajmljen da ga
popravim, odnosno da uinim da bude vie nalik ostalim lanovima porodice. Ali
on je znao da je to beznadean projekat: on sam je pokuavao da to postigne
godinama.
Dordova depresija je sluila da umrtvi njegov dublji oseaj neuspenosti, kako u
porodici, tako i u ivotu uopte; on je poeo da stvara oko sebe, na nain na koji to
adolescenti ine, neku vrstu teatra u blizini. Igrao je ulogu deprimiranog estete,
kao umetnik. Oblaio se za ulogu i redovno se predavao muzici koja je bila
mrana, atonalna, disonantna i zapravo vrlo deprimirajua.
Kroz nekoliko seansi bavili smo se njegovom trenutnom situacijom zbog koje je
upuen na terapiju. Bio je kooperativan tokom prvih intervjua, ali je bilo jasno da
nije bio zainteresovan i da se nije nadao da bi terapija mogla da urodi neim
vrednim. Oseao je da funkcionie najbolje to moe i nije mu se sviala mogunost
da bude u kontaktu sa jo jednom odraslom osobom koja mu ukazuje na njegove
tekoe.
Posle otprilike pet susreta provedenih u ekploraciji i u vetakom formiranju
radnog saveza, pitao sam Dorda da li bi na seansu doneo neto od svoje muzike.
U poetku sam priao ovoj ideji sa otvorenom radoznalou, doputajue sebi da se
zainteresujem za samu muziku, a ne da psihologiziram ili interpretiram na osnovu
nje. Shvatio sam da Dordov muziki svet, koji mi je u poetku zvuao kao
neraspoznatljiva buka, u stvari otkriva aroliku tipologiju. Bilo je tu tradicionalnog
panka, trea, industrijske muzike, kao i drugih podvrsta. eleo sam da saznam ta
razlikuje ove vrste muzike i ljude koji ih sluaju. Zapravo, otkrio sam da
zapitkujem Dorda o njemu samom: ta razliiti delovi znae za njega? U kojim
prilikama ta slua? Itd.
Kao to je sluaj sa mnogim adolescentima, muzika je bila leksikon Dordovih
emotivnih doivljaja. Poeo je da pria o razliitim stanjima uma i srca koja su traila
jednu ili drugu vrstu muzike. On je razvijao svoja muzika interesovanja na nain
na koji bi otvoreniji i verbalno spretniji klijent mogao da otkriva dublje slojeve
svojih afektivnih iskustava. Na poetku ovog uzajamnog istraivanja nismo mnogo
priali o Dordovim oseanjima i mislima. Nismo ak priali ni o tome ta u njemu
muzika izaziva. Ove teme bi bile suvie prozirne da bi se on oseao komotno.
Jednostavno smo priali o muzici ne esto, ali ozbiljno, on je bio uitelj, a ja
uenik. Ali isto tako smo mogli da priamo o dubljim, linijim temama, to je moj
napor da sa potovanjem shvatim muziku koju voli, njeno znaenje i identitet, da
otkrijem aspekte koji za mene imaju smisla i koje mogu da cenim, obezbedivi
ulazak u Dordov lini svet.
159

Kasnije je na razgovor poeo da nalikuje onome o emu mislimo kao o

psihoterapiji i prebacili smo fokus sa muzike na emotivna stanja i doivljaje koje je
muzika izraavala za Dorda. Kao i mnogi adolescenti, on mi je ponudio simbol selfa
i ja sam paljivo sa njim postupao testirajui na siguran nain potencijal naeg
odnosa.
Svakako, muzika je vana mnogim adolescentima. Ona pomae da se razgranie
generacije. Ona pomae da se odrede lini ukusi i preferencije to doprinosi tek
formiranom, nesigurnom, probnom identitetu. Mnogima slui kao jezik afektivnog
iskustva. Poto emocije tako dramatino prevazilaze verbalnu ekspresiju tokom
adolescencije, muzika postaje snano sredstvo otkrivanja i izraavanja emocija.
Obino otkrivam da klijenti koji izgledaju kao da ne mogu da izraze emotivna
stanja, ija je sposobnost da izraze oseanja oslabljena, nerazvijena ili inhibirana
uspevaju da se identifikuju sa muzikom koju sluaju kada su tuni, besni,
usamljeni, slueni itd.
Ja imam kasetofon i CD u svojoj kancelariji i pozivam klijente koji su
zainteresovani da donesu svoju muziku i da je podele sa mnom i da me podue.
Tinejderi obino ponesu muziku za koju veruju da e me okirati (ako u mrzeti
njihovu muziku, oni to ele odmah da saznaju) ili muziku koja je oznaka njihovog
identiteta. Odakle god da odaberu da ponu, lako je pitati za drugaija emotivna
stanja: "ta e sluati nakon svae sa roditeljima?. Iznenauje to mladi koji
reima uspevaju da otkriju samo to da su besni, obino puste muziku koja sadri
mnogo dublje i kompleksnije dimenzije oseanja: enju, bol, nemir itd.
Kao terapeutima moe nam koristiti muzika podjednako dobro kao i crtanje.
Zapravo, korisno je da traimo od klijenata da proizvedu linije, boje, ili slike koje se
podudaraju sa muzikom. To je efikasan i direktan nain nalaenja rei i prihvatanja
neizraenih emotivnih stanja.
Adolescentov muziki ukus esto moe mnogo da kae o tome kako on ili ona
izbegava preplavljujua oseanja, za koja jo nije otkrila rei. Mnogi moji klijenti
poseu za glasnom, besnom muzikom kad god osete bilo koje snano oseanje, poto
je bes jedino sigurno emotivno stanje koje se moe izraziti u trenucima ranjivosti.
ak se ovaj vid desenzitizacije i izbegavanja moe ponekad otkriti i svesno prihvatiti
spremnije kroz muziku nego na neki drugi nain.
Literatura
Drizzt Do Urden je bio vilenjak, drugi sin kue Do Urdenovih ili Darermon
Nashezbaernon kako su devetu kuu Menzoberranzanovih nazvali na drevnom
jeziku njihove rase. Menzoberranzan je bila Drizztova domovina grad peina pod
zemljom u neko mitsko, drevno doba u svetu podzemlja. Kao i sva deca istog
porekla Drizzt je bio upoznat sa dijabolikim znanjima svoje zajednice, tokom
ranog detinjstva to je podrazumevalo da se lojalnost i dobrota preziru kao
slabosti, a prevare i ubistva smatraju kljuevima uspeha i opstanka. Tokom ovog
vremena indoktrinacije i treninga, Drizzt je obuavan u vojnim vetinama i istakao
se kao neuporedivo dobar i vet meu svojim vrnjacima.
Ali Drizzt nije bio kao ostali patuljci i tokom ovih godina nije dozvolio da haos i
zloba koji vladaju srcima mranih patuljaka dopru do njega. To je delom bila
posledica suptilnog mentorstva Zaknafejna, majstora oruja koji je nadgledao
Drizztov trening u detinjstvu i koji i sam nikada nije negirao svoju pravu prirodu,
160

svoju humanost (ili patuljstvo, moglo bi se rei) i integritet. I tako se Drizzt nadao
da e se boriti protiv zlih sila, kako u svojoj domovini, tako i u sebi i da e tako
savladati kolektivno zlo kue Do Urdenovih i druge vladajue kue
Menzoberranzanovih. Kako bi spasao svoj ivot i duu, prognao je sebe na sever
Podzemlja i s vremenom je preao na povrinu. Tamo se Drizzt oseao vie kao
autsajder nego ikada, moda i vie, zato to nije poznavao jezike i zato to je bio
patuljak, a mranih patuljaka su se posvuda plaili zbog njihove zlobe i okrutnosti.
Drizztova pria ispriana u Trilogiji o mranim patuljcima R.L.Salvatorea
(1990.) verovatno je tipino fantastina avantura koja je zaokupila panju mnogih
italaca, naroito adolescenata, od knjiga J.R.R.Tolkina (1965.), posebno od
izdanja Gospodara prstenova kojim je definisan anr pre nekih tridesetak godina.
To je pria o tradiciji herojskih mitova, sa mnogim karakteristinim elementima
naputanja doma, putovanja, prolazak kroz proveru, pronalaenje i prevazilaenje
predaka, borba dobra i zla, utvrivanje pravog Ja osobe itd.
Ova pria je postala karakteristina za moj rad sa trinaestogodinjim Dekom,
koji se nalazio u sopstvenoj epskoj borbi izmeu dobra i zla u pogledu vlastite
seksualnosti. Dekova starija sestra zavrila je koled godinu dana ranije i posle
godinu dana volontiranja vratila se kui da bi ivela sa porodicom. Bila je devet
godina starija od Deka i nikada nisu bili bliski. Dekova majka me nazvala kada je
otkrila da on tajno skuplja staru odeu svoje sestre, uglavnom donje rublje, to je
sumnjala da on koristi u seksualne svrhe. To se podudaralo sa promenama u
Dekovom ponaanju koje su se odigrale tokom proteklih meseci. Uvek
energizovan, optimistian mladi, Dek je poeo da pokazuje nepogreive znake
povlaenja i depresije, odvajajui se od porodice i periodino delujui apatino. On je
iao u osmi razred i bilo mu je teko, po prvi put tokom kolovanja, da uspeno
zavrava kolske zadatke.
Dekova majka je bila van sebe i zahtevala je konsultacije. Na moj predlog,
povela je Deka sa sobom. Moje iskustvo govori da adolescenti koji su suoeni sa
nekim vidom seksualne indiskrecije najpre reaguju tvrdoglavim negiranjem, a
suoeni sa nekim dokazom o svom ponaanju, obino se slome pod teretom
preplavljujueg stida. Dekova majka nije znala da li je ova situacija neto zbog
ega treba da brine, ali htela je da bude sigurna. Kod kue su razgovarali o toj
situaciji ali, njenim reima,nigde nisu stigli. U svojoj kancelariji sam shvatio ta
je pod tim mislila: Dekov stil razgovora a to je bilo naroito upadljivo kada smo
razgovarali o dokazima koji govore da gomila odeu bio je defleksivan i
izvetaen. On je zanemarivao sve injenine dokaze i veto je vodio razgovor
sasvim neupadljivo ka perifernim temama. Ne, ne sea se da je uzeo plavu haljinu,
je li to ona koju je nosila za Boi? I da, nalazio je da ga oblaenje uzbuuje, ali to je
tek faza koju je prevaziao.
Posle ovog susreta sa Dekom i majkom, sreo sam se sa njim nasamo. Pitao
sam ga ta misli o tom prvom susretu, pretpostavljajui da je bio bolno teak za
njega. On me je pogledao podrugljivo i pitao Koji deo?, priseajui se samo delia
razgovora. Ono ega se seao bilo je dobro, rekao je, i to veoma iskreno, i ja sam
poeo da cenim do koje mere je Dek u stanju da se disocira od svojih iskutava i da
ih razvrstava. Uprkos mojim najboljim pokuajima da budem direktan, jasan,
suportativan i da se konfrontiram, stil interakcije karakterisale su iste osobine koje
su vredele za nae poetne konverzacije. Dekov stil kontakta je bio toliko leeran i

161

toliko lien emocija da bi spoljanji posmatra, koji ne bi mogao da uje na

razgovor, mislio da priamo o vremenu.
I takva je naa interakcija ostala sve dok me Dek nije upoznao sa Drizzt Do
Urdenom. I ranije je pominjao svoju zainteresovanost za itanje, kada sam ga prvi
put pitao o njegovim hobijima, ali nisam zapazio koliko mu je to vano. Zatim je
pomenuo kako je u toku jednog dana ovu seriju knjiga proitao tri ili etiri puta,
to me je navelo da sednem i napravim beleku. Niko ne ita neto tri ili etiri
puta, a svakako ne celu seriju knjiga, ako to duboko ne dotie neku rezonantnu
icu njegovog unutranjeg bia. I tako sam uo priu o Drizztovoj borbi i putovanju i
tokom tog procesa sreo sam drugaijeg Deka, deaka zainteresovanog i paljivog
kada je re o smislu stvari konfliktima i dilemama razvoja, strastima koje pokreu
oveka (i patuljke) na razmiljenje i akciju. U poetku, prie su obezbeivale isto
projektivan fokus naim konverzacijama, simbol selfa koji je posredovao pri
izgradnji radnog saveza i formiranju terapijskog polja odnosa. Fokusirali smo se na
dogaaje i likove prie, istraujui njihove unutranje doivljaje Drizztovo gaenje
dok je postepeno shvatao, kao vojnik na obuci, pravu prirodu kulture u kojoj je
roen, njegov stid dok je uio o neplemenitoj prirodi prolosti porodice iz koje je
potekao, njegova duboka vezanost za Guenhwyvar, panteru sa astralnog plana
koja je ostala njegov verni pratilac na putovanju. To je bio lini svet za koji je Dek
bio siguran da nijedna odrasla osoba nee nai vremena i njegov stav prema naim
susretima znatno se promenio kada je poeo da osea moje prihvatanje i implicitno
odobravanje.
Istraivanje simbola sefa, naroito kroz literaturu, esto obezbeuje terapiji,
pored radnog saveza, i priliku da se klijentu pokae odobravanje i potvrda. Takoe
je re o potencijalnom izvoru jezika i metafora za shvatanje znaenja klijentovog
neizraenog iskustva. Ovo se desilo vie puta tokom mog rada sa Dekom. Postalo
je jasno da je poeo da se zanima za pitanja unutranjeg ivota, ali je ovo
interesovanje drao odvojeno od sebe, kao i sve u svom svetu, tako da je
bogatstvo njegove svesnosti, koje se razvijalo kao jedna funkcija selfa, ostalo
nedostupno njegovom doivljaju sebe.
Dekova porodina istorija, koja je objanjavala njegov disocijativni stil, izala je
na povrinu kasnije tokom terapije kada sam zamolio njegovu majku da me izvede
iz tame neznanja. Dekova porodica, iako otvorena i vedra naizgled, uvala je (kao
i Drriztova) svoju mranu istoriju, povezanu sa pitanjima seksualnosti. Njegova
starija sestra, pokazalo se, bila je zlostavljana od strane porodinog prijatelja pre
mnogo godina studenta koji je godinu dana iveo u njihovoj kui dok je pohaao
univerzitet. Na prvoj godini studija (tada je Deku bilo devet godina) ona je ostala u
drugom stanju i poslali su je od kue da bi rodila dete. Ni re nije progovorena u
porodici o ovom sramotnom dogaaju. U najboljoj seksualno represivnoj tradiciji
religioznog neoviktorijanstva, Dekova porodica je bila groblje seksualnih tajni.
Njegovi roditelji su jedva govorili o trudnoi svoje keri, i sumnjao sam (ili bar
zamiljao) da postoje nereena seksualna neslaganja koja ih razdvajaju.
Takoe je postojala mogunost da otac ima seksualne veze. Kada sam konano
pitao Dekovu majku o porodinoj istoriji i poreklu, ona mi je poverila nesrenu priu
o njihovom braku i o nepaljivosti mua. Poeo sam da se pitam da li je on imao
veze van braka, i pitao sam je da li je ikada o tome razmiljala. Da, rekla je, esto
je o tome mislila. Ali nikada o tome nije nita rekla i nije pokuala da zaista ispita
mogunost da li je to tako, poto nita ne bi mogla da preduzme u tom sluaju. Ovo
162

je bilo porodino polje u kojem je seksualnost bila stalno, zloslutno, gotovo

sablasno prisutna i sistematski drana van svesnosti. Nije bilo udo da je Dek bio
potajno zarobljen interesovanjem za svoju seksualnost koja se javlja, ali je
odustao od njenog istraivanja, osim u Podzemlju svog unutranjeg sveta (uz oseaj
stida i krivice).
Na kraju terapija je postigla neto jednostavno i direktno: Dek i ja smo priali o
seksu. Priali smo o devojkama, masturbaciji, o njegovim sumnjama u vezi sa
porodinim tajnama, o enskom rublju, o Viktorijinom tajnom katalogu koji je
misteriozno stizao tako esto u kuu, o uzbuenju itd. Ali zapravo, razgovori sa
trinaestogodinjakom o seksu nisu uopte jednostavni. Takvi razgovori treba da
se pojave jer deaci tih godina profitiraju kada svoja oseanja, fantazije i pitanja
izraze reima, u prisustvu nekoga ko je upoznat i oputen kada je re o
seksualnosti (adolescentnom seksualnou naroito) i koji e omoguiti takvu
konverzaciju. Na alost, takve konverzacije nisu este u ivotu deaka, a naroito ne
u ivotu deaka koji otkrivaju svoju seksualnost pod velom srama i krivice. Ali Dek i
ja smo razgovarali o seksu onoliko koliko je on mogao da podnese, gotovo mesec
dana. Oseao je olakanje zbog naih razgovora i bilo mu je bolje, izvukao se iz
depresije i razvio za svoj uzrast prikladno zanimanje za devojke i sastanke.
Nita od toga se ne bi dogodilo, sasvim sam ubeen, bez pomoi Drizzta do
Urdena i njegovog kompanjona. Put koji nas je doveo do toga da sasvim otvoreno
priamo o onome to brine Deka, poeo je, koliko mogu da se setim, pitanjem o
njegovom odnosu sa ocem. Dek i nije imao neki odnos sa ocem, koliko sam ja
mogao da vidim, pa ipak, uvek kada bi govorio o ocu on bi ga idealizovao. Sada
sam ga malo pritisnuo. Moja pretpostavka je da deak koji je zbunjen u pogledu
svoje seksualnosti, esto osea da je iskljuen iz kontakta sa mukim uzorima u
svom ivotu.
Odlian je sjajan, zapravo, Dek je rekao o svom odnosu sa ocem.
Kakav je u poreenju sa Drizztovim odnosom sa Zaknafeinom (majstor oruja koji
je bio Drizztov uitelj u vetinama i koji je kasnije otkrio da je Drizztov pravi
otac)?, pitao sam nastavljajui sa temom.
Ovaj preokret u mom interesovanju za Dekovo iskustvo onemoguio mu je da
izbegava (ili mu je olakao da shvati) konkretnu stvarnost svog iskustva. Sam
Zaknafein je meu odraslim patuljcima bio uzor potenja i htabrosti i on je
rizikovao (i na kraju rtvovao) sve kako bi obezbedio da Drizzt prihvati ove
vrednosti. Tako je Dek voleo da misli o svom ocu, ali morao je da prizna da njegov
otac nije Zaknafein. On je bio vidno uznemiren kada je to rekao. Postajui, moda po
prvi put, tih i zamiljen.
Tada je Dek istakao jedan deo prie koji se slagao sa njegovim iskustvom deo
koji je pripadao Drizztovoj prii, ali je bio od centralnog znaaja za njegovu. Postoji
mesto u prii kada stariji brat otkriva Drzztu da je Zaknafein, pre nekoliko godina,
uestvovao u ubistvima kue Do Urden koja su pomogla da se svrgne s vlasti jedna
ugledna porodica. Drizzt koji je uo ovu priu je pokunjen i lien iluzija. Dek nikada
nije voleo taj deo prie, rekao je, i sada je saznao zato to je ono to je polako
poeo da osea prema svom ocu, oveku koji je priao o tome kako je vano biti
dobar otac, ali koji je retko bio tu za Deka.
Ovo je bilo teko priznanje za Deka i ova razmena pravih zapaanja i oseanja
predstavljala je prekretnicu za na zajedniki rad. To je iniciralo nov odnos sa
njegovim uglavnom utljivim unutranjim svetom i definisalo na odnos kao mesto
163

na kojem se ovakvo istraivanje sebe moe vriti. Vano je za ovaj primer da je do

ovakvog razvoja situacije dovela literatura. Pria o Drizztu omoguila mi je da
postavim pitanja na nain koji e on razumeti i obezbedila je potrebne rei i slike
koje su mu olakale razumevanje i izraavanje sopstvenog iskustva. Vraali smo se
ovoj temi vie puta, dok je poinjao da sagledava svog oca manje u liku mitskog
heroja kakav je za njega bio tokom detinjstva, a vie kroz medijum svog iskustva.
Za Deka je ovo bio teak, ali plodan rad.
Drizzt je takoe igrao ulogu instrumenta koji je pomogao Deku da naui
terapijski oblik razmiljanja o sebi. Bilo je jasno da se Dek poistoveuje sa svojim
herojem patuljkom i odmah je prihvatio moj predlog da opie Drizztove avanture i
doivljaje u prvom licu. Dek se identifikovao sa scenama akcije i mogao je da opie
odreene epizode borbe do gotovo vidljivih detalja iz Drizztovog vidnog polja.
Polazei odatle terao sam ga da proiri svoju perspektivu: Kako si se oseao kada si
video da tvog najdraeg prijatelja odnosi crveni zmaj i verovao si da je mrtav? Kako
si se oseao u asu kada si se ponovo sreo sa njim nakon njegovog bekstva i kada
si shvatio da je iv? Kako si se oseao dok si godinama lutao sam na povrini,
izolovan jer nisi govorio strane jezike, odbaen i izbegavan zbog rase kojoj
pripada? Jesi li ikada plakao? Jesi li ikada poeleo da zaplae? I kako si se oseao
kada si konano sreo slepog starog Rendera i vas dvojica ste razgovarali na jeziku
Goblina, posle mnogih meseci izolacije? I ta sa oseanjem krivice koju je Drizzt
podnosio tokom sva tri dela prie, duboke i nejasne krivice, oseaja da je
odgovoran za svako zlo koje nije uspeo da sprei? ta je to Drizzt, zbog ega se
zaista osea krivim? Ova veba je bila korisna jer je Dek otkrio da je zanimljiva i
izazovna, a ne zastraujua i ne takva da izazove stid. I iako Drizzt Do Urden nije
bio najkomplksniji emotivni lik u istoriji literature, Dek je poeo da shvata da
postoji druga dimenzija svake prie, unutranja dimenzija, koja popunjava i
proiruje znaenje akcije.
Ono to je izgleda Dek najvie voleo kod Drizzta bio je njegov neverovatan
oseaj za dobrotu i vrlinu nasuprot svim udacima oko sebe, on je uspeo da se
uzdigne iznad amoralnosti koja ga je okruivala i da ostane moralan. Dekovo
produbljeno razumevanje njegovog heroja podralo je promenu fokusa i bavljenje
njegovim unutranjim oseajem vrline i dobrote. Kako je Dek prolazio u odnosu na
takva merila, pitao sam se glasno. Spremno mi je odgovorio o svojim merilima i
idealima, naroito kada je re o sportu i nadmetanju. Kada sam promenio fokus i
preao na pitanje seksa, on je prihvatio poziv, priajui mi o tome kako bi ovek
trebalo da se ponaa (i kako ne bi smeo) na tom polju. Seks je bio za odrasle,
rekao je glatko naroito za brane parove i izrecitovao mi je kod seksualnog
morala iz pedesetih koji je prihvatio od svoje porodice.
U neku ruku, Dek je bio kao Drizzt, osim to nije bio u stanju da se dri istoe
svojih ideala, to je izazvalo Dekovo negodovanje. Njegov kontakt sa sobom se
jasno proirio i promenio u odnosu na distanciranje i defleksiju koje bi se redovno
javljale kada bi se pomenuo seks. Zatim smo priali o seksu o oseanjima,
potrebama, fantazijama i krivici na nain koji sam ranije opisao. Dek mi je otkrio
da je bio zaokupljen uvrnutim mislima, interesovanjima i oseanjima vezanim za
stariju sestru, ve due vremena. Poeo je pitajui se o njoj. Posmatrao je njen razvoj
kao adolescent, povremeno je pijunirao kada bi se presvlaila i bio je hipnotisan i
zbunjen njenim telom i oseanjima koja su se u njemu javljala. Zamiljao je kako

164

To radi sa dekom i otkrio je da su ove fantazije istovremeno zastraujue i

uzbudljive. I sve to se ponovo probudilo kada se vratila da ivi sa porodicom.
Nai razgovori su bili jednostavni, ali realni, a njihova snaga je leala u tome to
su oslobodili Deka izolovanosti, njegovog lutanja (poput Drizzta tokom prvog
meseca na povrini zemlje). Pria nam je dala upravo kao jezik Goblina Drizztu i
Renderu zajedniki jezik. A za Deka, kao i za Drizzta, to je bila prekretnica,
poetak stvarnog bekstva iz Podzemlja njegovog unutranjeg sveta.
Predmeti iz svakodnevnog ivota
Uvek traim od svojih klijenata da donesu delie svojih ivota na terapijski as, a
vrednost toga je momentalno jasna, jer izaziva otvorenost i povezanost. Traim da
pogledam fotografije prijatelja, lanke o sportskom timu, pisma, nagrade, izume
itd. Jedan deak je doneo skup elektronskih sprava koje su sluile kao alarm u
njegovoj sobi, i sa ponosom mi je demonstrirao njihovo delovanje. Fizika,
opipljiva razmena je generalno vanija za adolescente i predstavlja mnogo plodnije
tle za smisleno istraivanje i otkrie, nego puka simbolika i verbalna razmena.
Jedna moja prijateljica, terapeut, Kay Glor opisala je sledei pouan rad. Oko
est puta se videla sa Louise trinaestogodinjakinjom, ija je prolost obuhvatala
seksualno zlostavljanje i disfunkcionalnu alkoholiarsku porodicu. Poto je otkrila
da Louise uporno prua otpor pokuajima da razgovara o linim i znaajnim
temama, Kay je traila od Louise da donese dve stvari koje su joj vane. Louise je
donela fotografiju na kojoj su ona i njena najbolja prijatelljica i ogrlicu koja je
pripadala njenoj baki.
Poela je priajui o svojoj prijateljici, opisujui ono to kod nje voli, njihove
zajednike aktivnosti itd. Dok se konverzacija nastavljala Louise je poverila da je
njena prijateljica bila seksualno zlostavljana (to je takoe rekla za sebe, ali je
odbijala da o tome pria). Kay je ostala pri ovoj temi i zajedno su razgovarale o
tom dogaaju i nainu na koji je uticao na njen ivot. Konano, Louise je prirodno
poela da govori o sebi i po prvi put je podelila sa terapeutom svoje iskustvo
zlostavljanja.
Kasnije na istoj seansi Loise je poela da govori o bakinoj ogrlici. Otkrila je da
je baka, koja je preminula, bila jedina osoba za koju je u porodici oseala da je
poznaje i da joj je stalo do nje, poto su roditelji bili zaokupljeni alkoholizmom i
drugim problemima. Ogrlicu joj je dala baka pre smrti i Loise je uvala kao seanje
na pozitivan deli svoje istorije.
U idealnom sluaju, terapija ne bi smela da se ogranii na kancelariju i odvoji
od egzistencijalne stvarnosti svakodnevnog ivota adolescenta. Suvie esto je
ipak ograniena, ali nas to ne sme spreiti u tome da klijenti donesu pred nas svoj
ivot. Teko da postoji bolji nain da se to ostvari nego da donesu predmete iz svog
konkretnog ivota. Ponekad kaem klijentu:Donesi neto vano, a ponekad upravo
suprotno:Donesi neto iz svoje sobe to sigurno nema neko naroito znaenje.
Ponekad traim da prekopaju po ostacima detinjstva: Donesi neto spremljeno u
fioci ili ormanu, neto to si tamo odavno stavio. Mogu traiti da predstave zasebne
delove svog ivota:Donesi neto na ta su ponosni tvoji roditelji i neto to bi
umeli da cene samo tvoji prijatelji. Varijacije bezbrojne i ograniene samo
granicama terapeutove radoznalosti.

165

Za Kay Glor, u njenom radu sa Looise, delovanje vremena koje je provela delei
priu o ova dva predmeta iz ivota Loise bilo je momentalno. Oseaj povezanosti i u
skladu sa tim, produbljen radni savez, omoguili su im da se bave skrivenim i
neizgovorenim aspektima Lousinog ivota.
Hobiji takoe predstavljaju vaan sastvni deo mog rada, tako je bilo sa Todom,
esnaestogodinjakom koga sam opisao ranije kao osobu suvie vrstih granica.
Tod, setiete se, nije bio zainteresovan da doe na terapiju. ak i kada smo on i ja
uspostavili radni savez nije bio spreman da otkrije i neguje svest o svom
unutranjem ivotu.
Ali Tod je imao egzotinu ribicu i to je sa entuzijazmom podelio sa mnom,
naroito svoje oduevljenje za afrike ciklide. Na naem drugom ili treem
sastanku Tod mi je rekao za ovaj hobi, nairoko opisujui kako treba drati
akvarijum, odravati adekvatnu sredinu i meati odreene tipove riba. Priao je
kako dugo sedi i posmatra ribice, priao je o svojoj fascinaciji to je po njegovom
miljenju prevazilazilo sve to je televizija mogla da ponudi. Pretpostavljam da je
ovaj razgovor spadao u kategoriju izgradnje radnog saveza. Sat ili neto vie,
dotakli smo jednu zonu njegovog ivota, to mi je pruilo priliku da se zainteresujem
za njega i njegov svet. I Tod je izgleda cenio moje interesovanje.
esto se deava u radu sa adolescentima da ova poetna antropoloka
eksploracija kasnije poinje da se isplati, esto obezbeujui kontekst ili metaforu
za obostrano istraivanje neke manje poznate zone unutranjeg sveta adolescenta,
nekog dela bez mape ili jezika. Jednog dana, posle nekoliko meseci terapijskog
rada, Tod je poeo da razmilja o svojoj budunosti, pitajui se ta bi mogao da radi
to bi ga ukljuilo u svet odraslih. Zamiljao je sebe kao biologa, koji gradi svoj
dom u divljim delovima Amerike. Priao je o ovoj fantaziji sa uivanjem.
Opii kuu koju bi voleo da sagradi, rekao sam.
Opisao je svoju izvanrednu fantaziju o usamljenoj kui smetenoj na breuljku u
umi. A unutra, ako bi sve bilo kako bi on eleo, on bi ugradio akvarijum koji bi
obuhvatio itav zid. Ovo je ve mnogo puta zamiljao, rekao mi je, ak razraujui u
mislima sloenu konstrukciju alkvarijuma. A u akvarijumu bi navodno bili ciklidi,
najneverovatnije vrste ciklida koje se mogu zamisliti. Sa dovoljnim brojem ciklida
u akvarijumu, obilje boja bi bilo oaravajue.
Tek tada sam shvatio koliko je duboko Tod obuzet ovom ribom, pa sam
nastavio sa temom.
Zato ba ciklidi?, pitao sam.Postoje mnoge druge vrste egzotinih riba, mnoge
lepe i neobinije vrste. Ali tebi se sviaju ba ciklidi. Zato?
Ne znam.
Sigurno zna.
Mislio je za trenutak, nasmejao se i poeo je da opisuje kako se ciklidi meusobno
bore, kako su jako teritorijalni i kako brane svoju teritoriju od drugih riba, ak
znatno veih i opasnijih od sebe.
One raire krge i naduvaju se tako da poveaju dva puta svoju veliinu, rekao
je,i postanu zaista agresivne. Video sam kako je afriki ciklid pojeo
junoamerikog oskara koji je mnogo vei i mnogo prodrljiviji.
Tod je ve bio opisao svoj agresivni stil samozatite u odnosu na vrnjake i
odrasle koji bi ga ugroavali. Ali taj opis je dao kao informaciju, bez mnogo emocija
i kao vodi u praktinoj strategiji snalaenja sa ljudima. Pogodilo me je to koliko je
drugaije govorio o ciklidima sa oseanjem potovanja, sa eljom da i ja takoe
166

cenim ova bia koja mu toliko znae, zabrinut za to to mislim. Bio je otvoreniji,
manje se branio i vie je ulagao u toku kontakta izmeu mene i njega. I kada je
zavrio sa ovom entuzijastinom refleksijom o ponaanju ciklida, i kada sam
postavio sva pitanja koja sam eleo, obojica smo za trenutak zautali. Otkrio sam da
gledam Toda i smeim se za sebe. On se takoe nasmejao, prijatnim, poznatim
osmehom.
Mislim da te sada bilje razumem, rekao sam i on je klimnuo, nepogreivo
verujui da on takoe sebe bolje razume. Snaga takvih trenutaka u radu sa
adolescentima, teko se moe opisati. To su trenuci kada osoba istovremeno
otkriva sebe sebi samom i drugoj osobi, trenuci transformisanja klijentovog polja i
strukture povezanosti, kada se unutranje iskustvo i granica kontakta
reorganizuju na razumljiv i integrisan nain.
TERAPIJA KAO BUENJE: POZIV UNUTRANJEM JA DA UE U SOBU
Objavljujui Prozori u svet nae dece (1978.) Violet Oaklander proirila je
snagu i bogatstvo getalt terapije na rad sa mlaom decom. Postoje jasne razlike
u radu sa preadolescentima i adolescentima, ali najvei deo onoga to
Oaklanderova radi sa mlaom decom moe se prilagoditi u radu sa adolecsentima.
Oaklanderova veruje da prirodni kapacitet mlaeg deteta za senzorno iskustvo
i fiziku i intelektualnu ekspresiju, formira osnovu za deiji doivljaj svoga selfa
(Ja):Snaan doivljaj svoga Ja potreban je za dobar kontakt sa svojom sredinom i
ljudima iz sredine (57). Oaklanderova ispravno izjednaava doivljaj svoga Ja i
samoprocenu sa funkcijama kontakta kod dece gledanjem, prianjem,
dodirivanjem, sluanjem, kretanjem, mirisanjem, oseajem ukusa i zapaa
dijagnostiki da deca u nevolji nisu sposobna da dobro upotrebe jednu ili vie
funkcija kontakta u odnosu sa odraslima u svom ivotu, drugom decom, ili
sredinom u celini (str. 57).
Radei sa umetnikim materijalom i ohrabrujui korienje fantazije,
Oaklanderova kreira terapijski milje unutar kojeg ogranienja i potencijal deteta
za doivljavanje i izraavanje postaju dosta dostupni, terapijskom procesu. Za
Oaklanderovu fantazija je kraljevski put do selfa. Ona neguje deiju sposobnost
za senzornu svesnost hrabrei decu da obrate panju i opiu svoje trnutno iskustvo
dok se angauju u ekspresivnoj aktivnosti. Kako si se oseao dok si ovo crtao?,
pitala bi. Ona trai od klijenata da opiu svoje produkte i da ih istrauju i elaboriraju
dok to ine. Nakon to je dete nacrtalo sliku, ono treba da postane slika, da opie
sebe u prvom licu ili da se poistoveti sa nekim odreenim delom slike i pria sa
ostalim delovima. Ona esto podrava decu da elaboriraju fragmente, gradei od
njih bogate fantazije i prie. Takoe poziva decu da premoste jaz izmeu svoje
fantazije i iskustava koja su vie zasnovana na realnosti, pitajui da li postoje
delovi slike ili prie koje mogu da prihvate:Da li se ti ikada tako osea?,Da li se
to na bilo koji nain uklapa u tvoj ivot?. Njen stil terapijskog rada sa decom, esto
ima za posledicu poveavanje i integrisanje njihovog senzornog iskustva, njihovog
unutranjeg sveta fantazije i oseanja i stabilnosti i prihvatljivosti njihovog doivljaja
sebe.
UPOTREBA UMETNIKOG MATERIJALA U RADU SA ADOLESCENTIMA

167

Upotreba umetnikog materijala dobro funkcionie kada prirodno tee i

usklaena je sa linou terapeuta i interaktivnim poljem izmeu terapeuta i
klijenta. Poznajem neke terapeute koji se gotovo ekskluzivno oslanjaju samo na
art terapiju kao medijum za rad sa adolescentima, i na taj nain se oseaju vrlo
komotno. Drugi terapeuti, podjednako efikasni, manje su upoznati sa umetnikim
materijalima i ne ukljuuju ih uopte u terapijski rad. Ja sam na sredini, drim neke
materijale olovke, flomastere, kola papir pri ruci i koristim ih za improvizovane
vebe i eksperimente. Pozivam ih na igru uvek kada osetim da zalazimo u neto
vano to rei ne mogu dovoljno snano da izraze.
Dopustite da opiem seansu koju sam nedavno imao sa
sedamnaestogodinjakom, pri emu je crtanje posluilo da ulije energiju i oseanja u
neto to je bilo umrtvljeno, vrsto blokirano odbranama i o emu se ve previe
prialo u ivotu ovog klijenta. Brendona su poslali na evaluaciju kola i roditelji,
zato to se nije uklapao u tipian nain adolescentnog ivota izbegavao je kolski
rad (iako je bio pametan i dobar student) i otuio se od roditelja. Bio je
ambivalentan u pogledu konsultacija, ali je spremno rekao da je njegov ivot jadan
i da se osea deprimirano. On je stavio na znanje, ali umanjio znaaj puenja
marihuane, iako se sumnjalo da je to koren njegovih tekoa. Na naoj drugoj
seansi stavio sam Brendonu na znanje poznajem delovanje marihuane na
fizioloki razvoj mozga, ali sam mu takoe stavio na znanje da nisam
zainteresovan da sa njim prevakavam istu temu i da se pridruim konfliktu zajedno
sa ostalim odraslim osobama u njegovom ivotu. Na etvrtoj seansi koju ovde
opisujem, ponudio sam Brendonu novine, kola, olovke u boji u trenutku naeg
dijaloga kada sam shvatio, bez prethodnog razmiljanja, da bi upotreba art
materijala mogla jae da povee Brendona sa reima.
Pitao sam ga ta je radio tokom proteklih boinih praznika. Nita produktivno,
odgovorio je, posle nekoliko trenutaka se nasmeio i dodao da se raduje
novogodinjem koncertu rok benda. Posle raspitivanja o koncertu i bendu, pitao
sam ga ta podrazumeva pod reju produktivno. Odgovorio je kako je razmiljao
da treba svoju prijavu za koled da pripremi tokom boinih praznika, i da je zbog
toga bio u agoniji, jer je bilo skoro nemogue da se pokrene u vezi sa tim.
Tokom ovih nekoliko trenutaka uobiajenog razgovora, Brendon je skicirao
glavne teme svoje sadanje razvojne bitke. Bio je rastrzan izmeu svojih elja i
onoga to treba da uradi. elje su sadrale mnogo njegove prirodne energije i
interesovanja, treba mu je bilo nametnuto pritiskom od strane nastavnika i
roditelja. Brendonove elje, koje je potpuno prihvatao, predstavljale su slobodu i
zadovoljstvo, treba je odbacivao i projektovao, a ono je podrazumevalo
odgovornost, planiranje, i uklapanje u drutvo. To je bila klasina razvojna bitka
izmeu novootkrivenih elja adolescenta i nametnutih introjekata koje je prihvatala
ranija verzija selfa. Brendon je smatrao da izmeu te dve krajnosti postoje
nepomirljive razlike. Najblie reenje konflikta do kojeg je doao je bila jedna neohipi odluka, da zavri razred i da provede godinu dana pratei bend Zahvalni
mrtvi na turneji kroz zemlju.
Dok smo razgovarali o ova dva podruja njegovog ivota skoranjem
novogodinjem koncertu i korisnoj aktivnosti popunjavanja prijava za koled - traio
sam da svaki aspekt svog ivota predstavi linijom u boji na papiru. Voljno je
prionuo na ovaj zadatak, prilazei mu polako i promiljeno. Najpre je nacrtao tamno
plavu liniju na vrhu lista kako bi predstavio produktivnu dimenziju. Zatim je
168

uzeo roze-crvenu olovku i nacrtao krivudavu, zapetljanu liniju ispod te, ovo, rekao
je predstavlja njegovu kreativnu i razigranu stranu.
Traio sam od Brendona da sa nekoliko prideva opie svaku liniju. Za plavu je
rekao teko, mirno i dosadno. Za crvenu, nepredvidljivo, fluidno i bezbrino. Pitao
sam: Koji deo svega toga pripada tebi?. Spremno je prihvatio crvenu liniju kao
svoju. Nije bio sasvim siguran za plavu liniju, tvrdei da osea kako mu je
nametnuta i tua, ali rekao je da nije sasvim siguran da je to tako, izraavajui
podvojenost u pogledu toga da li plava linija pripada njemu ili odraslima iz
njegove sredine.
Zatim sam ga pitao kakav je odnos ove dve linije. Posle due pauze tokom koje
je izgledao zaokupljen slikom, rekao je:Plava ima prednost. To je bio zanimljiv
zakljuak, potpuno kontradiktoran sa porukom koju je emitovalo Brendonovo
ponaanje. I sam sam prouio crte i rekao da mi izgleda kao da plava linija
potiskuje crvenu liniju ispod nje. Da, odgovorio je.
Posle jo nekoliko trenutaka provedenih u tiini, traio sam od Brendona da
nacrta treu liniju, koja bi predstavljala oseanja koja u njemu izaziva konflikt
izmeu plave i crvene linije. Odmah je uzeo jarko crvenu boju i brzo nacrtao otro
nazubljenu liniju na dnu strane.
Da li joj moe pripisati neke prideve?
Nesigurnost, rekao je.
A ta je sa ljutnjom?, pitao sam i on se odmah sloio.
Malo smo priali o njegovoj zbunjenosti, frustraciji i besu zbog naina na koji je
tekao njegov ivot i zbog njegove nemogunosti da oseti sebe potpuno i drugaije
nego kao tip establimenta ili neo-hipi tip. Opet smo nekoliko trenutaka utali,
Brendon se vratio na sliku pred sobom. Na kraju, pitao sam ga da li bi mogao da
linije pretvori u sliku koja bi ih sve obuhvatila. Razmiljao je za trenutak a zatim je
uzeo jarko crvenu boju i nacrtao jo nazubljenih linija, pojaavajui bes i konflikt
predstavljen na papiru. Zatim je ponovo utao. Zapazio sam da deluje tuno,
pogurenih ramena. To sam prokomentarisao. U odgovor uzeo je plavu boju i iznad
prve teke linije, nacrtao jednu, pa jo jednu. Rekao je:Posle ovih linija, bie ih
samo jo vie. Uvek e biti neeg produktivnog to bi trebalo da uradim, bez obzira
na to koliko budem star.
Sedeli smo tiho prilino dugo, obojica obuzeti ovim jednostavnim, ali znaajnim
zakljukom. Bio sam zarobljen istinitou njegove dileme, seajui se slinih borbi
sopstvenog razvoja, ali se takoe seajui kako sam kroz njih uspeo da proem. Ne
govorei nita o tome Brendonu, uzeo sam plavu boju i pitao da li mogu neto da
dodam crteu. Klimnuo je. Zamiljam razliitu budunost od one koju si ti upravo
zamislio, rekao sam i dodao seriju naglaavajuih plavih linija crvenim, pri emu je
plava podravala crveni dizajn, a ne obrnuto kao to je on to zamislio.
Brendon je gledao za trenutak, a zatim se nasmejao sa zadovoljnim ali
zbunjenim izrazom na licu.
To moe tako da funkcionie, rekao sam. Veruj mi u tom pogledu i moi emo da
radimo zajedno. Ne mora odustati od sebe da bi uspeo u svetu. Dri se sebe i ja u
ti pomoi da smisli kako da to funkcionie. Brendon se ponovo nasmejao i
klimnuo. Okej, rekao je.
Jednostavna upotreba crtanja promenila je ono to je moglo da bude vetaka
razmena i razgovor o usponima i padovima Brendonovih boinih praznika i
pretvorilo susret u dirljivu refleksiju o sutinskoj dilemi u njegovom ivotu. Boje i
169

linije omoguile su pristup oseanjima frustracije i zbunjenosti koje je Brendon

navikao da projektuje ili negira kada operie unutar poznatog modaliteta rei i
ideja.
Kao to Oaklanderova jasno demonstrira, crtanje slui da da fokus terapijskom
polju. Kod adolescenata naroito je vano to to se uklanja samonametnut pritisak
da treba neto rei, i kao to pokazuje susret sa Brendonom, time trenuci utanja
prestaju da budu muan jaz i postaju plodni trenuci razmiljanja. Nekoliko
jednostavnih linija koje je Brendon nacrtao, posluile su da ouvaju nae polje i da
odre panju na istoj temi punih pedeset minuta.
Na poetku naeg sledeeg susreta Brendon se jasno promenio, bio je znatno
oputeniji, u mom prisustvu oseao se prihvaeno, i znao je da poznajem njegove
emocije u pogledu organizujue teme njegovih iskustava. Tokom nekoliko narednih
susreta doli smo do pitanja puenja marihuane i razgovarali smo o tome sa vie
otvorenosti i iskrenosti. Sloio se da se nae sa strunjakom za bolesti zavisnosti
kako bi objektivnije sagledao ulogu marihuane u svom problemu. Vreme koje smo
proveli zajedno pomoglo je da se ublai njegova odbrana i da se podri iskrenost,
refleksija i samosvest.
PRIANJE PRIA
Prianje pria se smatra terapijskom metodom pogodnom za rad sa mlaom
decom, ali sam otkrio da se ponekad moe korisno upotrebiti i sa adolescentima.
Otkrio sam ovo kada sam poeo da koristim Test tematske apercepcije (TAT),
projektivan instrument koji zahteva od klijenta da razradi priu u odgovor na
neutralan stimulus koje predstavlja slike ljudi u neodreenim okolnostima. TAT
nije osmiljen kao interaktivni instrument, ali se moe koristiti na taj nain. Jedan
deak Marti, eksplozivan, borben i prilino nekomunikativan sa roditeljima,
ispriao je sledeu priu na osnovu slike koja prikazuje usamljenu figuru, siluetu na
svetlu otvorenog prozora:
On je poslat u svoju sobu i plai se mraka. Soba je mrana, pa on stoji
na prozoru jer eli da doe do svetla. I zato skae s prozora ka svetlu.
Zatim, poto dodirne zemlju, otskae od nje, pravo natrag u sobu odakle
je poao. To ga zaista iznenauje. Zato pokuava ponovo i ponovo
odskae u sobu i zaista je frustriran, pa konano jo jednom pokuava i
ovoga puta uspeva, ostaje napolju na svetlu. (ta je tada uinio?, pitao
sam) Ostao je napolju onoliko koliko je eleo, i koliko je mogao, dok ga
nisu naterali da se vrati.
Radi sam sa Martijem na nain na koji Oaklanderova radi sa decom. Najpre
sam ga pitao da li bi prihvatio da bude deak iz prie i da me pusti da sa njim
uradim neku vrstu intervjua posle igre. Ovo mu je izgledalo zabavno. Pitao sam ga
kako se oseao dok je skakao sa prozora i vriao se natrag u sobu.
Zaista frustrirano, rekao je.
Kako se znao da e to na kraju uspeti?, pitao sam.
Nisam znao, odgovorio je.Ali nisam znao ta drugo da pokuam.
Shvatio sam da se plai mraka, usput sam komentarisao.
Marti se malo vrpoljio: ovo je izgledalo blie istini nego to mu je prijalo, ali je ostao
u svojoj ulozi.
Da, ali to nije nita strano.
170

Mora biti da je ipak vano, sugerisao sam,zato bi inae bio spreman da

rizikuje ivot skaui sa tog prozora? Pre nego to je uspeo da formulie odgovor,
nastavio sam:Kakav je to oseaj biti u mraku?
Oseam se veoma usamljeno, iskreno je odgovorio.
Dakle ti zna kako je to biti stvarno usamljen, rekao sam.
A ta je sa tvojim pravim ivotom. Da li zna taj oseaj i u svom stvarnom ivotu?
Usledio je dijalog u kojem je Marti opisao kako se osea u svojoj porodici u ovom
trenutku svoga ivota, sa tako jasnim opisom i shvatanjem da sam bio zauen
kako je bio sposoban da to uini. Priao je kako se oseao usamljeno, naroito kada
bi se njegovi roditelji udruili protiv njega. Priao je kako se osea grozno i
postieno kad bi zaista osetio da je izgubljen i kako se osea bespomono kada je
njegov bes suvie jak da bi ga kontrolisao.
Predvidljivo, njegova sposobnost da kontrolie bes poela je da raste, iako
Marti nije umeo da objasni zato. Ali to za mene nije bilo misteriozno. Marti je
otkrio nain da pria o svojim oseanjima i uvek je dobro kladiti se da e to produbiti
unutranje procese i mogunost donoenja izbora i odluka koje odatle proizlaze.
Pretpostavljam da pre prianja prie Marti nije bio sasvim u stanju da pria i
razmilja o svom linom iskustvu. Pria, pokazalo se, je bila prozor kroz koji je
Marti iskoio, doputajui nam da zajedno osvetlimo njegov svet i njegov doivljaj u
kontekstu prie.
ODIGRAVANJE
Udaranje jastuka i bokserskih dakova uglavnom je izalo iz mode u terapiji, a
adolescenti, bar na individualnoj terapiji esto oseaju da takva odigravanja nisu
prijatna i da su udna. Ali plastine strelice su ve druga stvar. Jednu igru, ili vebu
koristim sa klijentima koji su naroito bez kontakta sa svojim besom. U svojoj
kancelariji imam plastinu metu i strelice koje stvaraju fin krckav zvuk kada
pogode metu (i ne oteuju zidove i vrata kada se bace oputeno). Traim od
klijenata da ustanu i da bacaju strelice, putajui da miii urade to sa to manje
kognitivne kalkulacije. Zatim opisuje razliite situacije iz njihovog ivota, i
predlaem da dopuste da kroz nain bacanja izraze koliinu frustracije i besa u vezi
sa tim situacijama. Opisujem katalog situacija: Tvoja mlaa sestra uzima iz tvoje
sobe neto bez pitanja. Tvoja majka dri ti lekciju o kolskim zadacima. Tvoja
devojks flertuje sa tvojim najboljim prijateljem. Tvoj otac ne veruje da si zaista
pokuao da na vreme stigne kui. Uz svaki scenario klijent baca strelicu bez
rei ili objanjenja, jednostavan in bacanja.
Bes je mnogo istije izraen telom nego reima i idejama i jednostavna veba
poput ove ini frustriranost i bes mnogo bliim adolescentima koji nastoje da
potisnu i negiraju ova oseanja. Kada se jednom ovako izraze, ova oseanja ne
mogu se negirati. Ona su otkrivena kroz odigravanje, kroz neto jednostavno kao
bacanje plastine strelice uz momentalnu eksploziju energije.
Odigravanja, naroito sa mladiima u adolescenciji, ne treba planirati ili
smiljati, ona se jednostavno javljaju tokom terapije. Takoe drim krpenu loptu u
svojoj kancelariji (koliko za moju zabavu, toliko i za klijente) i jedan
etrnaestogodinjak, Filip, jedva da je bilo ta drugo i radio osim to se igrao
loptom u mojoj kancelariji. Ja sam bio njegov trei terapeut, rekao mi je i izveo je
poseban ou pokazujui svoje omalovaavanje prema onome to je smatrao
171

konvencionalnim oblicima terapije. elite da ujete o mojim oseanjima, Dok?,

sarkastino bi pitao na poetku susreta. Filip je bio izuzetno pametan, i znao je to.
Bio je verbalno vet i velik rastom. U tom pogledu bio je na svoju porodicu. Njegov
otac naroito je predstavljao zastraujuu pojavu.
Iako je prilino dobrovoljno doao u moju kancelariju (bar kada nije imao nita
drugo da radi), Filip nije bio zainteresovan, tako je rekao, za terapiju. Ali gaanje
koa je bila druga stvar. To je voleo i ipremno je saraivao u dizajniranju razliitih
vrsta takmienja. Njegova omiljena igra se zvala blokiranje koa. U toj igri sedeo
sam u svojoj stolici u uglu kancelarije, dok bi Filip stajao pod koem, koji je bio
prikaen za suprotni zid. U nekom trenutku, on bi izaao izpod koa da me uva i
ja bih lansirao loptu u visokom luku prema kou. To je bila igra sa vrlo malo
tolerantnosti. On je mogao da skoi otprilike na visinu od est ina od plafona,
ostavljajui malo prostora da lopta proleti kroz njegove rairene ruke. Ako bih
ekao samo trenutak predugo pre nego to u baciti loptu, on bi stajao tano
predamnom u celoj svojoj visini inei svaki moj pokuaj uzaludnim. S druge
strane, ja sam gaao isti ko ve mnogo godina i po svojoj skromnoj proceni dobar
sam strelac.
Bili smo dobar par, Filip je dobro blokirao a ja sam dobro gaao. Ali bilo je
jasno da ga to ne zadovoljava. Poeo je da kri pravila. Kada sam ga podsetio na
to, on je traio menjanje pravila. eleo je da blokira svaki pogodak. eleo je da bude
sjajan u blokiranju pogodaka kao ONeal. eleo je da svaka igra bude veba u
zastraivanju. eleo je da vidi kako bespomono bacam loptu ka kou i eleo je da mi
natrlja nos bespomonou. Bilo je od kritinog znaaja, kasnije sam shvatio, da
igramo onako kako smo to inili, dok ja sedim, a on stoji nadamnom se naginjui. Ja
sam bio mali ovek, on je bio sjajan ut bloker.
Naveo sam Filipa da pria o ovim temama na liniji nain o njegovim
iskustvima kod kue, njegovoj neustraivosti, neuspenom takmienju sa ocem i o
oseanju da je potpuno savladan u tom odnosu. O tome smo diskutovali nekoliko
seansi pre nego to je Filip prestao da se interesuje za terapiju i poeo da se bavi
aktivnostima posle kole, koje su oteavale dolaske na terapiju. Ubrzo je doao
letnji raspust, i on se izgubio ne dovravajui terapiju, po mom miljenju. Ubeen
sam da sam ga izgubio zato to sam izgubio svoje nerve, veru u odigravanje, u
koarku kao terapiju. Zbog toga sam ga naterao u konvencionalne terapijske
forme za koje mi je ve rekao da nije bio u stanju ili nije bio spreman da tolerie.
FANTAZIJA I IGRANJE ULOGA
ak i veoma samosvesni adolescenti esto e se ukljuiti u fantastino
odigravanje uloga, ako se obezbede adekvatni uslovi, bez mnogo priprema i
fanfara. Obino poinjem usputnim predlogom: Ako bi tvoj prijatelj bio upravo
sada ovde, ta bi ti eleo da mu kae?. esto vodim sloene porodine terapijske
seanse samo sa adolescentom u sobi: Uvedimo tvoju porodicu u sobu. Gde e
sedeti tvoji roditelji, kakvi su im izrazi lica? Ko bi govorio prvi? Kako bi ti reagovao
kada bi ona to rekla? Uz malo truda svaki adolescent e prihvatiti takve
fantastine konstrukcije uz ivesno interesovanje i esto e izraziti oseanja i reakcije
koje se ne bi pojavile u direktnom dijalogu sa klijentom.
esto konstruiem pitanja koja pomau zamiljenim okolnostima tako to
predstavljaju neku vrstu subfiguralnih misli i oseanja. Obino postavljam takva
172

pitanja kada sam na tragu neemu, nastojei da stvorim priliku da se fokusiramo

na neko odreeno oseanje, konflikt ili odnos. esto traim od klijenata da zamisle
razliite okolnosti koje ukljuuju njihove roditelje: bolest, smrt, razvod, ponovna
enidba, operacija srca itd. Naroito volim da postavljam udesna pitanja (vidi
Deshazer, 1988.): ta ako bi se dogodilo udo koje bi uinilo da tvoj otac
misteriozno postane otvoren i nekritian na pet minuta i ti ima samo tu ansu da
mu kae neto vano o sebi. ta bi mu rekao? Ako bi nekako, udom, tvoji roditelji
uspeli da ree svoje razlike i da se ponovo venaju, kako zamilja da bi se tvoj
ivot promenio? Adolescenti se pale i uivaju u hipotetinim scenarijima koji im
doputaju da iskoriste svoj rastui kapacitet za kognitivnu apstrakciju. Stalno se
udim koliko efikasno takve vebe izazivaju stvarna oseanja i svesnost.
ZAJEDNIKE SEANSE
Zajednike seanse, na kojima su prisutni i drugi lanovi porodice, ak su
efikasnije u uvoenju emotivnog aspekta klijenta u sobu, nego individualni rad. U
radu sa adolescentima dobro je tako voditi terapiju da svaka trea ili etvrta
seansa bude zajednika. Nezavisno od uobiajenog i zajednikog cilja rada u vezi
sa porodinom dinamikom, ove seanse imaju i dodatnu dobrobit da izazivaju
autentian, oseanjima obojen, svakodnevni self. Neki klijenti jednostavno nisu u
stanju da ove dimenzije svog psihikog funkcionisanja ukljue u terapijski rad. To
su klijenti koji nam iz nedelje u nedelju govore Sve je OK ili Nita se bitno ne
deava zato to su izbrisali svakodnevnu misteriju iz svesti i nemaju ni
motivaciju, ni uvid da je reaktiviraju. Periodine zajednike seanse menjaju
situaciju brzo i ine da ove dimenzije klijentovog postojanja postanu realnost o
kojoj se pria, zanimljiva za zajedniko istraivanje.
DNEVNICI I IZVETAJI
Dnevnici su se pokazali kao efikasno terapijsko sredstvo u radu sa razliitim
uzrasnim grupama. Mnogi adolescenti spontano piu dnevnike kao izraz
produbljenog unutranjeg iskustva. Preporuujem dnevnike mnogim klijentima, a
neki od njih trae da ih itam, a im se uvek sloim. Nije neophodno da klijent
donese dnevnik na terapijsku seansu. Za mnoge je to previe rizino, naroito na
poetku rada. Ali sam in linog pisanja dnevnika utie na terapijski rad. To
usmerava adolescenta ka svetu oseanja i uvida i neguje svesnost o doivljaju
svoga Ja. Pisanje slui da fiksira i zadri inae kolebljivo iskustvo, da ga uini
realnijim i sutinskim. Klijenti koji vode dnevnike, bilo da svoje tekstove dele sa
terapeutom ili ne, na terapijski sat dolaze sa povienom sveu.
Varijacija na pisanje dnevnika opisana je u radu Csikszentmihalyi i Larsona
(1984.) koji izvetavaju o kvazi antropolokoj studiji o adolescenciji u svojoj divnoj
knjizi Biti adolescent. Oni su opremili svoje ispitanike elektronskim pejderima i
traili da snimaju svoje misli, oseanja i aktivnosti tokom razliitih perioda dana
kada bi im signalizirali da to uine. Na taj nain sakupili su sluajne uzorke
svakodnevnog iskustva svojih ispitanika iz asa u as izvetaje o dogaajima,
oseanjima, mislima itd. Ovu metodu pozajmio sam u radu sa deakom koji izgleda
da nije mogao da se seti i da izrazi svakodnevne doivljaje tokom terapijskog asa.
Pokuavao sam da shvatim ta je doivljavao kasno poslepodne kod kue ili u koli.
173

Prema njegovim roditeljima, on bi lutao po kui u depresivnom raspoloenju, ali nije

bio spreman da to potvrdi ili opie kada sam ga o tome pitao. Njegovi izvetaji su
bili klasini, osiromaeni adolescentni izvetaji:Ne znam, Nita naroito?.
Dao sam mu svoj stari sat, budilnik i priruni kasetofon koji ponekad koristim
kada diktiram pisma. Namestio sam sat na etiri asa i petnaest minuta posle
podne i izvukao onjega pristanak da snimi sve to mi bude na umu kada alarm
zazvoni svakoga dana. Rezultati su bili dramatini. Kada smo pustili kasetu na
naem sledeem susretu, sve je bilo tu. On je bio zaokupljen manjim dogaajima
koji su se odigrali tokom dana u koli, naroito nekolicinom deaka koji su ga
maltretirali i inili da se u koli osea jadno. Nervirao ga je njegov mlai brat, ije
ponaanje je majku stalno dovodilo do besa i napetosti. Razmiljao bi o vrnjacima
koje je eleo da nazove, ali nikada nije skupio hrabrost da to uini. Ukratko, na
jednostavni metod izazvao je, za kratko vreme, zajedniko istraivanje dilema,
oseanja i teih pitanja.
ZAKLJUAK
Pogreno bi bilo misliti da rad sa klijentima u fazi unutranjih procesa uvek
predstavlja izazov ili da je uvek potrebna izuzetna kreativnost, napor ili
inteligencija terapeuta. Zbog vremena u kom ivimo poveava se broj adolescenata
koji smatraju psihoterapiju dobrim putem kojim se mogu proraditi razvojni i
emotivni problemi; smatraju istraivanje privatnog iskustva sa zainteresovanom
odraslom osobom dobro dolim. Mnogi terapeuti bi se sloili da rad sa motivisanim
adolescentom, sposobnim za uvid, moe da bude i inspirativno i prosvetljujue
iskustvo. Ali takav klijent je vie izuzetak nego pravilo u radu sa adolescentima.
Na rad sa drugim klijentima onima koji u poetku moda nisu izabrali da idu
na terapiju, koji deluju kao autsajderi u kulturi psihoterapije i koji ovo polje rada
ine obeshrabrujuim za mnoge terapeute - mogue je, i takoe inspirativno, sresti
na njihovom terenu. Terapija je paljiv, srdaan, spontan nain voenja kontakta sa
nekim ko trai takav kontakt kako bi unapredio svoj dalji rast i razvoj. Moramo se
posvetiti nalaenju puta do klijenta, puta na kojem emo biti svedoci ija
dobronamernost, i stimuliua empatika zainteresovanost i radoznalost
(Wheeler, 1991.) omoguuju adolescentu da stupi u kontakt sa sobom i da potvrdi
sebe (self) kroz uestvovanje u interpersonalnom svetu.
A ta sa integracijom, delom rada koji se najvie podudara sa psihoterapijom
odraslih? Sreemo je redovno kod sedamnaestogodinjaka koji se bori da odlui ta
e posle mature, ili kod trinaestogodinjaka koji treba da izabere sa kojim
roditeljem da ivi, ili da li da ima ozbiljnu vezu sa devojkom. To su momenti kada,
bez obzira kakav je individualni status u porodinom miljeu i kakav je stepen
postignute svesti o unutranjem selfu, ova ostvarenja postaju pozadina za proces
aktualizacije, ivotne izbore i veze.
Ovo, naravno podjednako vai za klijenta od etrdeset godina koji se bori da
svoj ivot (ili neki njegov deo) dovede u red. I ne treba da nas iznenadi ako odrasla
osoba mora da proe kroz isti razvojni ciklus kao nai adolescenti, proraujui
pitanja razgradnje i unutranjih procesa. Ova razvojna struktura je povratna. Kao
takva ona opisuje svaki proces promene i rasta. (A na rast i menjanje su, kao to
znamo, bez kraja)
Ova injenica da se svaki terapijski rad do neke mere odigrava na opisani
nain, ukazuje na adolescenciju kao posebno i kritino doba razvoja, doba kada
174

usvojeni obrasci bivanja u svetu ostaju po strani i kada se bezvremene teme

filozofskog egzistencijalizma traenje smisla, usamljenost i povezanost, izbori,
odgovornost i predanost postaju opipljive, deo stvarnosti. Za terapeute iji
primarni fokus nije na radu sa adolescentima, ve rade sa odraslima ili decom, rad
sa adolescentima moe da bude pouan i obogaujui: ui nas neemu univerzalnom
o procesu rasta. A za terapeute kojima je rad sa adolescentima ivotni poziv, ovo
istie ogroman znaaj onoga to rade. Na rad tie se arke na kojoj se ljulja ivot
adolescenta, prelaza izmeu detinjstva i odraslog doba i, na ovaj ili onaj nain,
zauvek menja nae klijente.
Terapija sa adolescentima ogoljena do svog skeleta nije ni manje ni vie ve
promocija razvojnog procesa individua i porodica koje su se zaglavile ili skrenule
sa puta. Konkretni zadaci i projekti su razliiti koliko i klijenti sa kojima radimo, a
na terapijski repertoar je idiosinkratian koliko i mi sami. Pa ipak, na ma kako
razliite naine da radimo sa klijentima na konkretnim terapijskim problemima
izgradnji radnog saveza, nalaenju dublje pozadine afekata i znaenja itd. postoji
neto elementarno za svaki rad. Uobiajena, svakodnevna priroda odnosa,
dijaloga, uenja je ono to doprinosi snazi susreta. Kada pogledami unazad na
svoja razvojna putovanja kroz adolescenciju i kada otkrijemo ta smo primili od
sveta odraslih koji nam je pomogao da proemo kroz ovaj period ivota (ili to je
nedostajalo, a puno bi nam znaili) gotovo uvek otkrivamo neto jednostavno i
uglavnom nenamerno, ali neto duboko humano. Neki ovde prisutni seniori seaju
se plemena koje je stalo i prihvatilo nas, zainteresovalo se za nas i time nas
zainteresovalo za sebe same, na nain koji nismo oekivali. Neko nas je ugledao,
naao nas kako lutamo usamljeno, uzeo nas za ruku (makar na trenutak) i izveo
nas na svetlo.

175