UVOD

TEORIJSKI DEO ( ABSTRACT)

Geštalt terapija se bavi pojedincima koji imaju neki problem - u ovom slučaju zavisnost od droge, a
ne samom zavisnišću od droge. Ona sagledava zavisnost od droge kao kreativno prilagođavanje života u cilju
da klijent preživi. Tokom ove studije proučavana su 4 klijenta tokom rehabilitacije da bi se shvatilo da li im
je Geštalt terapija bila od koristi ili ne. Podaci su sakupljani tako što su korišćeni intervjui i zapažanja
učesnika. Istraživački „alati“ (metode) korišćene u intervjuima bile su interpersonalni proces prisećanja i lista
anksioznih osobina i stanja. Registrovane promene kod klijenata nisu garancija da se promena desila nego da
je započeo proces modifikacije. Da li će ovaj proces rezultirati apstinencijom za ceo život ne može se
garantovati. Ono što je evidentno je da se svesnost klijenata pojačala, a stoga i njihov način doživljavanja
života.

UVOD ( INTRODUCTION)

Geštalt terapija je psihoterapija koju primenjuje Sedka – malteška agencija za borbu protiv droge i
alkohola. Na Malti je ovo prvi put da se Geštalt terapija primenjuje u ovoj oblasti. Literatura o primeni
Geštalt terapije je retka, gotovo nepostojeća. Da bi se borilo sa ovim problemom, pročitano je puno literature
i o Geštalt terapiji i o hemijskoj zavisnosti. Zatim su ove dve oblasti proučavanja povezane. U SAD, geštalt
terapeut po imenu Helga Matzko, primenjuje ovu jedinstvenu terapiju na zavisnike od droge. Njena knjiga
još nije objavljena, ali autorka je imala tu sreću da pohađa radionicu i seminar koje je ona vodila o ovoj temi.
Geštalt terapija zauzima holistički pristup. Ona posmatra klijenta kao osobu, pa tako tretira osobu, a ne
simptome. Ona, isto tako, uključuje osobu kao celinu uzimajući u obzir misli, osećanja i osećaje. Za razliku
od psihodinamičkog pristupa koji se često primenjuje kod zavisnosti od droge, njeni klijenti ne moraju biti
inteligentni, mladi i dobri u verbalizaciji da bi terapija dala najbolje rezultate. Terapeut može da radi sa onim
o čemu klijent želi da razgovara i sve to ovde i sada.
Ova studija pokušala je da prouči Geštalt pristup zavisnosti od droge i odredi da li su klijenti koji
prolaze kroz ovu terapiju, kao deo rehabilitacionog programa, zaista imali koristi od nje. Da bi se proučilo
ovo pitanje, provedeno je, odprilike, 85 časova u geštalt terapijskim grupama u bolničkom odeljenju za
detoksikaciju i u Komunita Santa Marija (Terapeutska komuna Svete Marije) i sprovedeni su intervjui sa
klijentima. Ovo je uključilo IPR i STAI. Iako je zbog malog uzorka generalizacija neprikladna, rezultati teže
tome da su se desile neke značajne posledice kao rezultat terapije.

1
 I GEŠTALT PRISTUP TERAPIJI

Ovo poglavlje osvetliće sledeće teme:

1. Geštalt pristup
2. Svesnost uloga i igru nezavršenog posla
3. Geštalt ciklus svesnosti doživljaja
4. Kognitivne, telesne i emocionalne aspekte koje obuhvata terapija
5. Odnos Ja – Ti i njegove faze
6. Anksioznost i geštalt pristup

Geštalt pristup terapiji

Geštalt terapija je oblik egzistencijalne terapije. Njen pristup je zasnovan na „ovde“ i „sada“ jer biti u
sadašnjosti uključuje tranziciju između čovekove prošlosti i budućnosti. Ona je zasnovana na ideji da
pojedinci moraju naći sopstveni put u životu i prihvatiti ličnu odgovornost ako se nadaju da postignu zrelost.

Kognitivni aspekt

Glavni cilj je da klijenti steknu svest o onome što rade u sadašnjosti i tako shvate da su odgovorni za
ono kroz šta prolaze. Od klijenata se traži da prenesu sve brige oko onoga što je bilo ili će se desiti u
sadašnjosti tako što će ponovo doživeti brige, probleme i traume koje su njihov nezavršen posao. Ovaj
pristup je iskustveni po tome što klijent shvata ono što oseća, misli i radi kroz interakciju sa drugim ljudima,
uključujući i terapeuta. On to ne može uraditi tako što će jednostavno ispričati ili opisati doživljaj, pojedinac
mora da ga oživi, tj. on mora da se psihodramatički vrati na njega. Klijent će moći da se pomera od jedne
potrebe do druge samo ako zaista doživljava svaku potrebu i svako „sada“. Stoga se tokom terapije klijentu
pomaže da postane svestan svojih gestova, disanja, emocija, glasa, izraza i misli. Ovo će navesti klijenta da
nauči više o sebi, čim počne da doživljava načine na koje sebe sprečava da zaista bude u sadašnjosti – načine
koje koristi da bi omeo samog sebe, takođe će početi da doživljava sopstvenu ličnost koju je omeo. Terapeut
se, zatim, vodi onim što on primećuje u vezi sa klijentom, njegova viša svesnost može postati sredstvo
pomoću koga se klijentu pomaže da pojača sopstvenu svesnost. Svesnost, kontakt i sadašnjost su tri različita
aspekta procesa koji je samo shvatanje (Peris, 1969). Svesnost obezbeđuje pojedincu svest o sopstvenim
čulnim, motornim i intelektualnim sposobnostima. Geštalt pristup posmatra ljudsko biće kao celinu i
proučava ponašanje kako se manifestuje na spoljašnjem nivou fizičke aktivnosti i skrivenom nivou mentalne
aktivnosti ( Phares, 1992). Misli i radnje su manifestacija bića jedne osobe, tako da terapeut može da prevodi
i premešta sa jednog nivoa na drugi, što mu pomaže da uzme u obzir pojedinca kao celinu. Između ova dva
nivoa, postoji jedan srednji, nivo „igre“ (Peris, 1973). Postajući svestan svojih radnji, fantazija i igranja,
klijent će moći da obezbedi sopstvenu interpretaciju i dođe do razumevanja samog sebe.
Od klijenata se očekuje da iskažu sopstvena viđenja, osećanja, osećaje i interpretacije kao suprotnost
pasivnom očekivanju da im terapeut da odgovore. Jedna od uloga terapeuta je izumeti eksperimente
napravljene tako da pojačavaju samosvest klijenata. Takođe je razjašnjeno da se ovi eksperimenti koriste da
učine klijenta svesnijim načina na koje on sprečava samog sebe i da terapeut želi da on preobrati blokirane
oblasti u utiske. Klijent uči kako da integriše svoje misli, osećanja i delanje, ne samo dok je na terapiji, već i
u svakodnevnom životu. Način na koji klijent funkcioniše u sopstvenom okruženju zavisi od onoga šta se
dešava na granici kontakta između njega i okruženja. Ovde se dešavaju psihološki događaji. U stvari naše
misli, dela, ponašanje i emocije su naš način doživljavanja i suočavanja sa graničnim događajima. Ova vrsta
pristupa je, takođe, procesno orijentisana (Van De Riet i Korb, 1980), tj. nije ograničena na probleme i
teskobe koje klijent iznosi. Intervencije, ako su učinjene u pravo vreme i u dobrom pravcu, mogu navesti
klijenta da doživi i shvati sile i otpor unutar sopstvenog iskustva.

2
 Nezavršeni posao

Glavni uzrok nelagodnosti za većinu ljudi je ono što geštalt terapeuti nazivaju „nezavršen posao“.
Nezavršen posao se prvenstveno sastoji od veza iz prošlosti, ili intrapsihičkih konflikata koji su ostali
nerešeni, neuspeha u razvoju, od onog vezanog za okolinu, do samo-podržavanja (Perls, 1973). Neki primeri
su neizražena ozlojeđenost ili bes, nerešena krivica, neizražena ljubav ili neprihvaćeni postupci iz prošlosti.
Držeći se za nezavršena iskustva, osoba ulaže raspoloživu energiju i emocionalne rezerve u održavanje
nezavršenosti, ostavljajući nedovoljno raspoložive energije da bi se suočila sa novim situacijama u
sadašnjosti. Nedostatak odlučnosti može uključivati druge osobe ili aspekte sopstvene ličnosti. Kada osobe
ne delaju na način koji je neophodan za zatvaranje određenog geštalta, ne prihvataju situacije takve kakve
jesu ili ne opraštaju prošle postupke, one nisu u stanju da funkcionišu energično i na zdrav način. Kada jedna
osoba ne funkcioniše u potpunosti, gelštatisti koriste termin „dis-ease“ (ne-lagodnost; disease=bolest) da bi
naglasili proces osećanja nelagodnosti. Postupak, kontakt, izbor i autentičnost katakterišu zdravo ponašanje,
a isto tako krutost, kontrola i teskoba karakterišu „ne-lagodnost“. „Ne-lagodnost“ se takođe može posmatrati
kao prekidanje toka u geštalt ciklusu građenja ili disfunkcija u bilo kom drugom (Clarkson, 1989). O
primerima ometanja u ciklusu svesnosti diskutuje se u sledećem poglavlju.

Klivlendski ciklus svesnosti doživljaja (Matzko, 1995)

Ova prekidanja su korisna i zdrava kada su autentično izabrana i kada se koriste povremeno, kao
izbor u pojedinačnim okolnostima, ali ne ako se koriste kompulzivno. Ona su nezdrava kada su vezana za
nemoguće ili nepostojeće objekte, kada uključuju osiromašenje svesti i kada sprečavaju smislenu integraciju
potreba i doživljaja (Korb, Gorell i Van de Riet, 1989). Da bi pojedinac zadovoljio svoje potrebe, da bi
zatvorio geštalt i prešao na drugi posao, mora biti u stanju da oseti svoje potrebe i mora znati da manipuliše
sobom i okolinom, jer čak i najjednostavnije psihološke potrebe mogu da se zadovolje kroz interakciju
3
između sopstvene ličnosti (self-a) i okoline. Klijent ne može sam da odluči kada treba da učestvuje, a kada da
se povuče, zbog nezavršenog posla. Ova osoba je izgubila slobodu izbora, pa tako ne može da izabere
odgovarajući način pomoći koji će dosegnuti sopstveni cilj, jer nema sposobnost da vidi izbore koji mu se
pružaju. Ako klijent nauči to „kako“ sopstvenih ometanja, i prošlih i sadašnjih, ako zaista doživi sebe kao
onog koji sebe ometa i oseti načine na koje to radi, on može da, prolazeći kroz ometanja, dođe do sebe i
aktivnosti koju želi da sprovede. Mnogi od problema klijenata vezani su za njegovu nesvesnost, za slepe
mrlje, za stvari i odnose koje on jednostavno ne može da oseti. Ako je terapija uspešna, posle nje će klijent
početi da sam sebe podržava, a ne više da bude u milosti ometajućih sila koje ne može da kontroliše. Ovaj
koncept je vrlo važan u Geštalt terapiji kod lečenja hemijski zavisnih klijenata.
Klijent često ne prepoznaje bitke koje se vode iznutra, ali može da doživi jedan oblik umora od bitke -
intrapsihičkih konflikata. Terapeut posmatra klijenta kako on opisuje problem, a traži skrivene procese
pomoću kojih klijent održava unutrašnje stanje konfuzije, konflikta, depresije ili anksioznosti (Clarkson,
1989). Terapeut je zainteresovaniji za ono što klijent čini, nego za ono što govori. Činiti uključuje kako sedi,
diše, ima li neke očigledne napetosti u njegovom telu, kako govori, kakav mu je ton, kakve fraze koristi
itd....Ukoliko nema indikacija koje se pokazuju u njegovoj pojavi ili načinu izražavanja, terapeut će
verovatno razumeti ono što klijent radi u okviru problema ili situacije koja je opisana. Unutar neizgovorene
strukture ovog ponašanja, postoje komponente sa kojima se mora pozabaviti ukoliko očekujemo terapeutsku
promenu (Korb, Gorell i Van de Riet, 1989). Svako vreme – prošlost, sadašnjost i budućnost se tretira kao da
je ovde i sad tokom seanse jer se svesnost i doživljavanje mogu desiti samo u sadašnjosti. Ipak, i uz najživlju
vizuelizaciju i oživljavanje nekog sećanja, saznanje da je to nešto iz prošlosti, ostaje. Ovo se ne dešava sa
propriocepcijama, tj. unutrašnjim mišićnim kinestetičkim osećajem. Propriocepcije su nevezane za vreme i
doživljavaju se kao ovde i sada. Tako će klijent, krećući se između vizuelizacije i propriocepcije, moći da
popuni praznine i dovrši nezavršeni geštalt (Perls, 1973).

Telesni aspekt

Mi, obično, izražavamo osećanja i doživljaje kroz telesni stav i pokrete. U stvari, kod jakih
emocijalnih doživljaja, kao što su strah i radost, uključeno je celo telo. Kod drugih emocija, samo
pojedinačni delovi tela izražavaju naša osećanja, npr. usta se mogu smešiti dok postoji napetost u vratu ili
dok su šake zgrčene. Mnogi ljudi izbegavaju doživljavanje neprijatnih ili bolnih osećanja, ili drugih aspekata
nekog doživljaja koji mogu izazvati neprijatan odgovor drugih ljudi iz okoline. Osoba često izbegava
svesnost o tome kako telo izražava neko osećanje. Ipak, tenzija koja se javlja, je signal da nešto teži da se
iskaže. Klijent može pokušati da usmeri svoju pažnju negde drugde, da pokuša da izbegne svest o ovim
oblastima svog tela. Usmeravajući pažnju na one delove tela koji su napeti ili bez osećaja, ponovo se vraća
svesnost o zaboravljenom osećanju. Terapeut uzima svaki nevoljni pokret koji klijent čini i usmerava pažnju
na njega. On obraća pažnju na ono što klijent fizički čini u ovom trenutku, i usmerava pažnju na spoljašnje
ponašanje kao na pokazatelja onoga što se dešava iznutra (Stevens, 1975). Osetiti telo je koristan put do
psihološke svesnosti, jer klijentovi verbalni odgovori mogu doći iz intelekta, ali je totalni odgovor pokazatelj
ukupne ličnosti. U početku, ponašanje može biti važnije terapeutu nego klijentu. Terapeut je svesniji, pa
može da sagleda ponašanje kao funkcionisanje ukupne ličnosti. Prvi veliki korak u terapiji je napravljen kada
klijent konačno postane svestan. Terapeut može pomoći klijentu kroz samo-otkrivanje tako što će imati ulogu
uveličavajućeg ogledala za klijenta, na taj način omogućavajući klijentu da jasnije vidi sopstveno ponašanje i
da sam odredi šta takvo ponašanje znači. Kao što je rekao jedan anonimni učesnik terapijske grupe: „Bio sam
izgubljen u lavirintu laži, pojavilo se jedno ogledalo i pronašlo me“ (Browne – Miller, 1993., str.93).
Klijentovi telesni pokreti često se javljaju kao očigledno bitne šeme – razlike u stavu, glasu ili izrazu često
pokazuju promene koje se u njemu događaju (Stevens, 1975). Govor tela predstavlja stvarnu, konciznu
informaciju koja se može koristiti u terapiji. Terapeutovo ponašanje služi kao model otvorenosti, svesnosti i
prihvatanja, kada on deli svoja zapažanja, osećanja, iskustva, metode, znanje i strategije sa klijentom, da bi
doprineo razjašnjavanju procesa kod klijenta (Clarkson 1975). Terapeut je takođe sposoban da prepozna
klijentove barijere prema svesnosti, odbranu i kretanje unazad u odnosu na razvoj, pa tako može da primeni

4
odgovarajuće strategije. On, takođe, može da primeni efektan terapijski susret, a da ne zna detalje klijentovog
problema. Klijent može osećati zatvorenost i još uvek nemati svest o terapijskoj intervenciji. Takav
nedostatak svesnosti ne negira doživljaj ili pokazuje neuspeh terapeuta. On, u stvari, pojačava zamisao onih
pojedinaca koji u sebi imaju moć da dosegnu izvesni stepen samostalnog razumevanja (Clarkson, 1975).

Odnos klijent - terapeut

Kontakti koji su važni u terapiji su i intrapersonalni i interpersonalni, budući da kontakt podrazumeva

osećaj međusobnog funkcionisanja između klijenta i okoline (Buber, 1958). Kontakt između terapeuta i
klijenta naziva se „ JA-TI ODNOS“ (Buber, 1958). Ovo olakšava promenu, budući da usmerava energiju
koja je potrebna da bi se promena desila. Poželjnije je postavljati pitanja nego davati izjave, tako da je teret
prepoznavanja/priznavanja i delovanja usmeren na „kako“, a ne „zašto“. Ovo „kako“ ispituje strukturu nekog
događaja, pa tako odgovara i na „zašto“ koje, samostalno ili prečesto korišćeno, izaziva opravdanje ili
racionalizaciju kod klijenta (Perls, 1973). Tokom terapije terapeut mora da balansira kliničkim procenama o
klijentovim jakim i slabim stranama, klijentovoj zrelosti i ograničenjima koje su primećene tokom
intervencija.
Terapija započinje klijentovim iznošenjem problema i nastavlja se sugestijama zasnovanim na proceni
o tome šta je klijent voljan i sposoban da razume, emocijalno toleriše i ugradi u sopstvenu strukturu ličnosti
(Feder i Ronal, 1980). Terapeut mora naći ravnotežu između klijentove želje za sigurnošću i bezbednošću i
sugestija za eksperimentisanje koje mogu biti emocijalno riskantne. Klijent mora pokušati da preplavi
terapeuta rečima, trošeći svu svoju uzbuđenost i emotivno ulaganje u konstantnom dijalogu. Kada terapeut
pokuša da ga zaustavi, klijent će osetiti jaku anksioznost (Perls, 1973). Često pričanje može postati prisilna
radnja sa takvim klijentima, i kao i kod svih prisilnih radnji javlja se jak stres i anksioznost ukoliko se
prekinu.
Ponekad, klijent ne zna može li verovati terapeutu tako da može koristiti pitanja da bi ga proverio.
Većina ovih pitanja su „sedukcija (zavođenje) intelekta“ (Perls, 1969, 1973), vezana za ideju da verbalna
objašnjenja mogu zameniti razumevanje. Klijenti više vole interpretacije, posebno ako su emotivno blokirani.
Kada se ovo desi terapeut može zamoliti klijenta da preinači pitanje u izjavu o sebi. Mora se prepoznati
klijentova potreba za bezbednošću i poverenjem. Ipak, terapeut mora da se suprostavi svim mehanizmima
neurotične zavisnosti. Defanzivne strategije, čak i one nezdrave, su naučene iz razloga opstanka ličnosti, pa
stoga zaslužuju poštovanje od strane terapeuta (Korb, Gorell i Van de Riet, 1989). Nekim klijentima je
potrebno mnogo vremena da razviju osećaj sigurnosti i neophodnog poverenja u terapeuta, pre nego što
postanu voljni da preuzmu rizik prihvatanja bilo čega novog. Njima može trebati još više vremena da razviju
neophodni kontakt i poverenje u sebe. Sa svim klijentima, ali sa ovima posebno, geštalt terapeut treba da
bude prisutan kao autentična ličnost, koja odgovara podrškom, potvrdom i ljubavlju toliko bitnom za
klijentov rast i sazrevanje.
Klijentima je, takođe, potrebno da znaju, ne samo da nisu beznadežni i nepopravljivi, već da za ono
što oni doživljavaju ima razumevanja (Passons, 1975). Terapeutova uverenja su suštinski element za proces
promene kroz koji klijent otkriva samopodržavanje. Mnogo će puta klijent pokušati da promeni ličnu
svesnost i doživljaj tako da se poklope sa zamišljenim ciljevima svog terapeuta. Za takvog klijenta se može
reći da igra ulogu „dobrog klijenta“ (Clarkson, 1989). U idealnim uslovima, klijent veruje terapeutu kao
profesionalcu, da je iskreno zainteresovan za rad sa njim, dok terapeut veruje da je klijent sposoban da
integriše značaj terapije u sopstveni okvir ličnosti. Takođe, najraniji strahovi i očekivanja u terapeutskom
odnosu, najverovatnije će održavati najranije strahove i očekivanja života jedne osobe.
Prema Clarkson-u (1989) postoje četiri faze u građenju odnosa klijent – terapeut.

1. Uspostavljanje odnosa

Tokom ove prve faze, terapeut otkriva koje bi oblasti klijent trebalo da istražuje, a isto tako stiče pojam o
njegovom nivou razumevanja i svesnosti, a takođe i količini straha od promene. Određujući faktori za

5
određivanje vremena intervencije su klijentova volja ili povučenost, njegov nivo razumevanja ili zbunjenosti
i nivo sposobnosti ili naivnosti. U početku, terapeut nudi podržavajuće odgovore, uz odgovarajuće lično
otvaranje, da bi pojačao osećaj sigurnosti koji je od suštinskog značaja da bi klijent mogao da nastavi sa
terapijom. U ovoj fazi, vrlo je bitna terapeutova jasna, usredsređena, ali ne i zahtevna pažnja.

2. Dubinsko istraživanje problema

Ovde terapeut i klijent rade zajedno da bi dostigli jasnoće i zatvorenosti vezane za nezavršen posao koji je
otkriven ili za očigledne prepreke kontaktu. Korišćenjem fokalne svesti ili tehnika koncentracije, klijent
može da nauči dosta toga o sebi i svojim problemima, koncentrišući se na svaku pojedinačnu oblast svesti. U
stvari ovo „aha“ iskustvo otkrivanja, ovo shvatanje veze, je jedan od najmoćnijih aspekata koji vode do
promene (Perls, 1973; Downing, 1976).

3. Određujući koraci koje klijent treba da preduzme

Terapeutski rad u ovoj fazi je usmeren na pronalaženje odgovora na pitanje kako iskoristiti otkrića koja su
dobijena tokom prethodne faze. Terapeut, takođe, obraća pažnju da ne propusti svaku izjavu ili ponašanje
koje nije zaista iskreno i koje je pokazatelj klijentovog nedostatka sopstvene odgovornosti (Perls, 1973).

4. Obezeđivanje podrške i ohrabrivanje za rast

Terapeut ovde funkcioniše kao pojačavajući faktor truda i promene, obezbeđujući klijentu neku vrstu zvučne
table za novo ponašanje (Hatcher & Himelstein, 1976). Kako se odnos bliži kraju, potrebne su druge
intervencije koje će pomoći da se kaže zbogom.

Terapeut ponekad radi kao onaj koji obrazuje da bi pokazao klijentu da je nešto zaista moguće. Fizičke
manifestacije koje prate trenutak lične istine u klijentovom shvatanju i svesti su jedinstvene za svakog
ponaosob i pokazuju da je postignuto zatvaranje jednog geštalta (Clarkson, 1989). Naučiti da se prepozna
ovaj trenutak je neophodno za klijenta. Naučiti nešto što će postati deo sistema življenja, znači doživeti ga
kroz sopstveno uključivanje. Učenje u Geštalt terapiji je učenje putem otkrića.

Anksioznost i emocionalni aspekti

Ponašanje neke osobe određeno je njenim odnosima sa okolinom. Ovaj odnos može biti ili obostrano
zadovoljavajući ili odnos konfikta, u zavisnosti od toga da li je zdrav ili abnormalan. Glavna komponenta
kod nezdravog i neefektnog ponašanja je najčešće anksioznost. Anksioznost je emotivni odgovor koji
karakterišu osećanje straha, zebnje i psihičke napetosti, to je isto tako psihološko stanje koje ljudska bića
najmanje tolerišu. Perls, 1969., kaže da je anksioznost nedostatak poverenja u sposobnost nošenja sa
budućnošću ili u samo-podržavajući sistem pojedinca. Doživljava se, ili kao „slobodno plutajuća“, bez
odgovarajuće posebne mete, ili kao „strah od pozornice“, tj. briga oko očekivanih izvedbi u budućnosti.
Zamišljanje budućih događaja izazivaju uzbuđenje i oslobađajuću energiju. Kao rezultat toga, osoba može
postati uznemirena u očekivanju tog događaja. Međutim, osoba može ili blokirati moguća zamišljena
ponašanja ili, s druge strane, može da ne dođe do trenutnog odgovarajućeg oslobođenja nagomilane energije.
Ovo stvara anksioznost. Energija koja bi mogla da pređe u kreativno delovanje, odlazi u opsesivno
razmišljanje, ili fizičke funkcije, nevezane i za trenutni doživljaj i za budućnost. Anksioznost je, u stvari,
mentalni skok u budućnost, dok fizičko telo može postojati samo u sadašnjosti. Stvorena anksioznost postaje
deo trenutnog iskustva/doživljaja i utiče na druge aspekte ponašanja jedne osobe. Telo ne može da reaguje na
budućnost, pa zato mora da reaguju u procepu koji postoji između tela i ovih fantazija i misli koje se tiču
budućnosti. Tako je anksioznost jaz koji postoji između sadašnjosti i budućnosti. Čim se ostavi sigurna baza

6
sadašnjosti da bi se skočilo u budućnost, doživi se anksioznost, tako da kada klijent nauči da se usresredi i
postane svestan ovdašnjeg i sadašnjeg, anksioznost se smanjuje (Perls, 1973).
Kada postoji potreba koju treba zadovoljiti, nastupa uznemiravanje ravnoteže i stoga i uzbuđenje.
Pokušavajući da zadovolji neku potrebu pojedinac stupa u kontakt sa okolinom. Ovaj geštalt se jedino može
zatvoriti ukoliko se radi sa željnim objektom, tako što se dosegne ili uništi, dođe u kontakt sa njim ili se
povuče od njega. Kontakt i povlačenje su opisi načina na koje se pojedinci susreću sa psihološkim
događajima na granici kontakta. Po ritmičnoj šemi, oni su sredstva za zadovoljenje potreba za nastavljanjem
tekućeg procesa života (Perls, 1973).
Kontakt sa okolinom i povlačenje iz nje, prihvatanje ili odbacivanje spoljašnjeg, su najbitnije funkcije
celokupne ličnosti. Akcija usmerena ka zadovoljenju dominantne potrebe je, u stvari, efektna akcija i ona
daje terapeutu smernice za razumevanje posebnih oblika ponašanja. Sila koja u osnovi daje energiju svakom
delovanju jedne osobe je, izgleda, emocija. Emocije su način na koji organizam pokušava da komunicira, jer
one modifikuju osnovno uzbuđenje koje se stvara kroz kontakt sa okolinom, u skladu sa situacijom sa kojom
se treba suočiti. Budući da jedna osoba ima ograničenu količinu energije sa kojom funkcioniše u sadašnjosti,
što više ulaže u vezanost za prošlost ili očekivanja vezana za budućnost, sve manje je sposobna da se efektno
nosi sa ovdašnjim i sadašnjim i sve veća je njena anksioznost. Sadašnja situacija može se tako videti, ne kao
ono što zaista jeste, već kao iskrivljena interpetacija onoga što se zaista dešava. Psihološka odbrana, kakvi su
razgovori in absentia, mogu biti probe za stvarne interakcije. Probajući klijent ili pokušava da promeni
prošlost ili planira situaciju u budućosti (Korb, Gorell i Van de Riet, 1989). Drugo pomenuto je jedan od
načina koje može da koristi da bi umanjio anksioznost pokušavajući da planira budućnost. U stvarnosti,
anksioznost se održava, ili čak pojačava, uz pomoć imaginacije. Kao rezultat, energija unutar osobe, izlazi na
naizgled nekontrolisan i haotičan način. Sa tačke gledišta gelštalta, klijent nije prosto osoba koja je imala
problem, umesto toga problem se posmatra ovde i sada. To je zbog toga što su teškoće koje ima danas,
povezane sa načinom na koji se ponaša sada, a sve to zbog prošlosti. Kako Yapko (1988) kaže: Terapija se
može posmatrati kao poremećaj disfunkcionalnog obrasca na onom nivou koji klijent i terapeut smatraju
poželjnim ili neophodnim, a kao posledica toga dolazi do razvijanja različitih funkcionalnih obrazaca
(Yapko, 1988, str. 61).
Terapija daje klijentu sredstvo pomoću koga njegovi sadašnji i budući problemi mogu biti rešeni. To
se čini uz pomoć samopodržavanja i dostiže tako što se radi na sebi i svojim problemima svim sredstvima
raspoloživim u ovom trenutku. Ukoliko klijent može zaista postati svestan svojih postupaka na bilo kom
nivou – nivou fantazije, verbalnom ili fizičkom, on može da shvati kako svoje teškoće izaziva sam i tako
pomogne sebi da ih reši u sadašnjosti. Svaka rešena poteškoća, čini rešavanje neke druge mnogo lakšom,
obzirom da je njegovo samopodržavanje poraslo. Terapija će biti uspešna ukoliko se klijent pobrine za svoje
prošle nerešene probleme koji izazivaju poteškoće u sadašnjosti. Na ovaj način Geštalt terapija može pomoći
klijentu da započne sa ponovnim doživljavanjem života živeći u sadašnjosti.

7
 II Geštalt pristup zavisnosti od droge

Ovo poglavlje osvetliće sledeće teme:

1. Medicinske i psihološke modele zavisnosti od droge
2. Geštalt pogled na zavisnost od droge
3. Anksioznost uloge i igru straha u procesu oporavka
4. Poremećaj u geštalt ciklusu svesnog doživljaja koji se često sreće kod zavisnika od droge

Zavisnici od droge se razlikuju po ličnosti, poreklu i sposobnostima. Ipak, zajednička im je zavisnost

od droge i potreba da je se oslobode. Takođe, za razliku od drugih klijenata psihoterapije, većina zavisnika
vidi svoje učešće kao nešto nevoljno, kao što je bio slučaj sa mojim uzorkom. Neka vrsta „sile“, bila ona
medicinska, pravna, finansijska, mentalna ili vezana za profesiju, tera ih da traže pomoć. Kao rezultat toga
mnogi od njih se opiru lečenju.

Medicinski modeli zavisnosti od droge

Rogers i McMillan (1989) vide zavisnost od droge kao bolest koja je hronična, primarno i
potencijalno fatalna. Prosti model bolesti alkoholizma i zavisnost od droge predlaže dihotomnu podelu na
obične korisnike alkohola i droge sa jedne, i alkoholičare i zavisnike s druge strane. Anonini alkoholičari
(AA) u stvari tretiraju zloupotrebu supstance kao osnovni problem, a ne kao simptom jednog skrivenog
psihološkog problema. Doživotnu zavisnost koju prati organizacija za pomoć, psihoterapeuti ne gledaju tako
pozitivno, i to oni koji obično posmatraju autonomiju kao delo mentalnog zdravlja i koji su obučeni da
pomognu klijentima da konačno završe sa terapijom i nastave sa životom. U isto vreme, zavisnici od droge
mogu biti društveno izolovani i/ili pokušavaju da izbegnu prijatelje i članove porodice koji takođe
zloupotrebljavaju neku supstancu. Na taj način oni mogu imati koristi od pomoći i podrške od grupa za
samopomoć kao što su AA i Anonimni narkomani (Hunphereys, 1993). Prema ovoj perspektivi, bez obzira na
njihovu vezu sa drugim problemima klijenata, poremećaji zavisnosti se mogu posmatrati kao nezavisna
stanja koja se mogu poboljšati intervencijama, mnogo pre toga što je moguće rešiti druge probleme. U
poslednje vreme ulažu se napori da se proširi model bolesti kako bi isključivao kulturne, porodične i
psihološke varijabile (Levin, 1987).

Psihološki pristup zavisnosti od droge

On ističe kontinuum zavisnosti i posmatra upotrebu droge kao stečeno motivaciono stanje, pre nego bolest.
Geštalt terapija, kao posebna, nema posla sa pojedincem koji ima problem sa zavisnošću. Ona podrazumeva
da:
1. Upotreba droge se uči

Učenje se dešava u okolini, npr. porodici, medijima i/ili kroz direktno iskustvo. Smanjenje ili izbegavanje
anksioznosti je jedan od najčešće navođenih razloga za uzimanje droga, tako da je terapija koja i pomaže da
se nose sa anksiožnošću, vrlo bitna. Brz prelazak iz jednog uzburkanog stanja u povlačenje na normalu je,
takođe, moćno iskustvo koje podstiče, posebno one koji postaju sve zavisniji od određene supstance.
Negativni podsticaj, takođe, ima bitnu ulogu, jer zavisnik od droge često primenjuje zavisničko ponašanje da
bi izbegao ili olakšao neprijatna stanja, posebno fizičku i emotivnu nalagodnost (McMurran, 1994).

2. Psihološki procesi su presudni

8
I kod „socijalnih“ korisnika i onih koji su mnogo zavisniji, pokazano je da su očekivanja vezana za efekte
uzimanja ili ne uzimanja supstance važni “predskazivači“ ponašanja (Hodgson; citirano kod Miller i Cooper-
a, 1988). Po njemu, očekivanje pozitivnih efekata pića od strane onih koji puno piju, predskazuje napuštanje
lečenja. Štaviše, očekivanje da alkohol ili droga po izboru, smanjuje napetost, predskazuje povraćaj
(zavisnost), bolje nego što to čine faktori kao što su mentalni status, zaposlenost ili nezaposlenost, životna
okolina, učešće u programima za (iz)lečenje i društvena podrška. Psihološki faktori uključeni u povratak
(drogi), slični su onima koji su prvobitno predodredili pojedinca da se oda nekoj supstanci. Iako svi ljudi
imaju tendenciju ka izolaciji, posramljenosti i netolerantnosti prema trudu, zavisnici više pate od ovih
problema (Khautzian, Halliday, Golden i Mc Auliffe, 1991.). Droge se koriste kao lek protiv tuge, teskobe
(anksioznosti), napetosti, besa, posramljenosti, usamljenosti i/ili spremnosti, da se aktivno ili pasivno,
odgovori na okolinu pojedinca (Weider i Kaplan, Milkman i Frash i Wurmser – citirano kod Golden-a i Mc
Auliffe-a, 1991). Oni koji zloupotrebljavaju određene supstance neizostavno doživljavaju ove emocije, kao
nuspojavu njihovog gubitka kontrole nad supstancom. To priziva jednu seriju odbrana kao što su poricanje,
intelektualizacija, projekcija, grandioznost, prkos. Zavisnici imaju težnju da sagledavaju i nose se sa
osećanjima, na način na koji to rade sa alkoholom i drogom. To je jedan „sve – ili – ništa“ doživljaj. To se
može primetiti u grupi kao nesposobnost da odrede i verbalizuju osećanja, kao netolerancija ili
nerazumevanje za teskobu i depresiju, i nesposobnost da prilagode osećanja, aktiviraju i iniciraju probleme i
krajnje manifestacije efekta (Khantzian - citirano kod flores-a i Mahon-a, 1993).
Druga zapažena važna psihološka konstrukcija je samo-efikasnost, što sugeriše da je važan cilj
terapije promenuti očekivanja u vezi sa njom. Većina istraživanja pokazuje efekat kognitivnog dela, u
velikom broju društvenih ponašanja, uključujući agresiju, seksualno uzbuđenje i samo-raskrinkavanje. U
okviru psihološkog modela, pridaje se velika pažnja na razvoj kognitivnih sposobnosti samokontrole i načina
na koje ove sposobnosti mogu biti oštećene. Povratak (drogi) i ozdravljenje su takođe, pod snažnim uticajem
socijalnih uticaja, posebno društvenim prihvatanjem i bračnim statusom i zadovoljstvom poslom.
Zavisnost od droge se može smatrati delom jednog cikličnog procesa koji uključuje tri ili više jedinki,
obično klijenta i njegovu porodicu. Zajedno, oni obrazuju jedan intimni, međuzavistan i interpersonalni
sistem (Stantan, Todd i drugi, 1982), zbog čega je neophodno pomoći porodici kao i klijentu.

3. Učenje je pod uticaje psiholoških adaptivnih procesa

Razvoj tolerancije i simpoma povlačenja se obično objašnjava prizivanjem koncepta adaptivnog odgovora
koji se suprostavlja dejstvu droge. Danas se dosta podržava hipoteza, da se ovaj adaptivni proces može
usmeriti na spoljašnja upustva i isčekivanja (Hodgson - citirano kod Marziller-a i Hall-a, 1992).

9
 Model promene
(Prochaska i Diklemente, 1986)

Slika 2. Prochaska i Diklemente - Model promene

Klinički psiholozi koji rade sa zloupotrebom droge, su pod jakim uticajem modela promene koji su
napravili Prochaska i Diklemente 1986., (slika 2). Ovaj model spaja tri psihološka domena i faze: faze
promene, procesa promene i nivoe promene.
Klijent može da motiviše samog sebe ako postane svesniji svog ponašanja i prirode i ozbiljnosti
posledica ovog ponašanja. On takođe mora postati svestan motiva koji dovode do ovakvog ponašanja,
potencijalno suprotno delovanje i mogućnosti za promenu (Van Bilsen i Van Emst, citirano kod Bekett,
1990). Klinički izveštaji pokazuju da postoje psihijatrijske slabosti i psihijatrijski poremećaji koji mogu
dovesti do zavisnosti o supstancama koje će olakšati stanje tuge i patnje (Mc Lellan, Weady i O’Brien;
Rounsoville, Weiss i Crits – Cristoph i drugi; Khantzian-a, Holliday i Golden i Mc Auliffe, 1991). Ovo je još
jedan faktor koga terapeut mora biti svestan. Pokazano je da su terapeuti koji prihvate empatičan, ne-
suprostavljajući pristup, uspešniji od onih koji se oslanjaju na upozorenja, pretnje i konfrotacije u radu sa
ovim klijentima. Većina onih koji su izraziti korisnici droge su u fazi prekontemplacije ili kontemplacije i
većina njih će konačno pokušati da se promeni. U ovoj fazi terapeut može ohrabriti klijenta da vidi vezu
između zloupotrebe supstance i ličnih problema. Ovo može usmeriti klijenta iz faze prekontemplacije u fazu
kontemplacije, a kasnije u fazu akcije. Štaviše, klijent bi mogao biti spreman da preduzme akciju i prihvati
pomoć u nošenju sa širokim spektrom psiholoških faktora vezanih za drogu kao što su socijalne sposobnosti i
anksioznost.
U Geštalt terapiji, loše zdravlje se sastoji od pojedinačnih poremećaja ili prekida samo-regulišućih
procesa građenja i dovršavanja geštalta. Glavni prekidi u cuklusu jednog zavisnika nastaju usled introjekcije i
ulivanja. Introjekcija je početni mehanizam, pomoću koga osoba uzima hranu, ideje i pravila od značajnih
drugih osoba iz okoline, bez razmišljanja o tome. Kada umesto toga pojedinac ne oseća nikakvu granicu
10
između sebe i okoline, utapajući se u verovanja i stavove koji ga okružuju, on se uliva i nju (Clarkson, 1990).
Ovakvi prekidi su orijentisani na preživljavanje i nastaju iz staha da ne postaneš izgubljen ili povređen, ili da
se ne izgubi ljubav ili pažnja. U odsustvu ljubavi ili podrške, preživljavanje diktira da se ličnošću (self-om)
manipuliše pritiskom na telo, cenzurisanjem prirodnih procesa, zakopavanjem bola duboko u sebe i
odsecanjem svesnosti i sadašnjeg iskustva. Preživljavanje traži da se okolinom manipuliše u cilju podrške.
Kod manipulacije nema rizika i nema kontakta sa doživljajima koji uznemiravaju. Iako se ljudi mogu lagano
ubijati psihoaktivnim drogama, sama zavisnost je pokušaj da se preživi, posebno da se preživi na duhovnom
planu. Terapeut koji smatra zavisnost željom za smislenim životom, težiće da se oslobodi krutih restrikcija
koje društvo ima prema zavisnosti. Takav terapeut razumeće da je svaki klijentov pokušaj da održi odnos sa
vezujućom supstancom napravljen u pokušaju da se oživi i ostane u životu (White,1995.,str.39-40.).
Sa tačke gledišta Geštalta, svaka osoba stvara jedinstvene lične konstrukcije o okolini koja je
okružuje i ponaša se u skladu sa sopstvenim idejama o svetu i ljudima u njemu. Stoga konflikti, konfuzije,
depresije ili anksioznost mogu biti rešeni, samo radeći sa samim klijentom. Zavisnici možda nisu odgovorni
za zavisnost, ali su odgovorni za način na koji se nose sa situacijom.
Droga i alkohol otupljuju prirodnu svesnost. Tako je „cilj grupne terapije sa zavisnicima od droge,
generisati samosvesnost“ (Browne-Miller, 1993, str.15). Da bi postale svesne osobe moraju preuzeti
odgovornost za svoje ponašanje. Hemijski zavisnici imaju poteškoća da se otrgnu od uticaja drugih
zavisnika. Oni ne postavljaju sopstvene granice ili ograničenja ponašanja, oni se umesto toga, gube u
očekivanjima drugih, kroz ulivanje.
Pojedincu može nedostajati samo podrška i da bi se nosio sa situacijama u životu on uči da
manipuliše okolinom i sobom, ili i jednim i drugim.

Manipulacija sopstvene ličnosti

Klijenti se mogu preterano identifikovati sa nekim svojim osobinama i stvoriti krute, predodređene
stavove prema sebi, ignorišući ostale aspekte. Jedan od čestih načina da se sopstvena ličnost blokira od
kontakta sa okolinom je igra samo-torture koje Perls (1973) naziva „top dog protiv under dog“. „Top dog“
predstavlja ono što „treba“, a „under dog“ ono što se „želi“. Under dog uvek pokušava da sabotira top dog-a.
On svet doživljava kao pretnju i razvija strategije za nošenje sa njim, neophodne da se prevaziđe strah. Takve
strategije uključuju neprijateljstvo, pasivnu agresivnost, opsesivnost i kompulzivnost.

Manipulacija okolinom

Klijenti koriste svoju energiju da bi dobili i održali podršku okoline, radije nego što traže unutrašnju
podršku. Ako jedna osoba ne stvori neophodno psihološko samo-podražavanje i ne doživi teskobu u dodiru
sa okolinom, takva osoba može pokušati da manipuliše drugima za obezbeđivanje neophodne podrške.
Manipulacija tada postaje neprikladna, ali je strategija za zadovoljenje zamišljenih potreba.

Anksioznost i proces oporuka

Anksioznost je uobičajeni deo života i neophodan deo ozdravljenja. U Geštalt pristupu, anksioznost i
disfunkcionalna ponašanja, ne tumači se kao poremećeno i maladaptivno. Klijentima se, umesto toga,
pomaže da ih vide kao razumljive reakcije koje su vezane, i koje su posledica nezadovoljavajućih razvojnih
potreba za samo-vezanim odgovorom, a koje se ponavljaju u ovdašnjim i sadašnjim interakcijama u grupi
(Flores i Mahon, 1993). Voljnost da se trpi emotivna i fizička patnja koju donosi anksioznost, je ono što
dopušta klijentu da se udalji od hemijske zavisnosti, a u pravcu pozitivne promene i rasta (Roselini i Worden,
1990). Nemogućnost da se ispitaju i da se suprostavi anksioznim osećanjima će gotovo uvek inhibirati
oporavak. Skot Pek kaže da: „Problemi, u zavisnosti od svoje prirode, bude u nama frustaciju, žalost, tugu,
usamljenost, krivicu, kajanje, bes ili strah od anksioznosti, nemira ili očaja. To su neprijatna osećanja, često
jako neprijatna, često jaka kao bilo koji fizički bol. Zaista, zbog bola koji događaji ili konflikti izazivaju u
nama i nazivaju se problemima...... Ipak ovaj proces suočavanja i rešavanja problema daje životu smisao“
11
(Scott Peak, 1978, str.16-17). Po njemu, osobe se plaše da posmatraju svoje probleme jer se plaše bola koje
suočavanje sa njima izaziva. Ova crta je, u visokoj meri, prisutna kod hemijskih zavisnika. U stvari, jedan od
glavnih uzroka uzimanja droga i alkohola je izbegavanje da se osete neprijatne emocije koje su deo
suočavanja sa problemom. Droge trenutno blokiraju bol, ipak one uskoro stvaraju više bola nego prvobitna
patnja. Kada osoba odbija da se suoči sa svojim problemima, ona prestaje da raste, jer se izazovi legitimne
patnje izbegavaju. Da bi se oslobodilo nepotrebnog emotivnog bola ili anksioznosti, pojedinac mora biti
voljan da oseti baš onaj bol koji želi da izbegne. U stvari Geštalt terapija pomaže pojedincu da oseti ovaj bol,
da bi se, na kraju, suočio sa njim.
Kada je anksioznost visoka, kao u periodima stresa, žudnja za alkoholom i drogama može postati
intezivna. Trenutno stanje je i početak i kraj terapije za zavisnike, ali se između njih može naći ogromna
oblast rasta i promene, gde osoba otkriva kako da postane emotivno zdrava i vesela. Geštalt terapija ne vodi
obavezno do treznog stanja, ali može usmeriti klijenta prema rastu tako što podiže njegovu svesnost. Za
ozdravljenje je potreban trud, ono podrazumeva razumevanje i volju da se preispita život koji to predhodno
nije bio. Važan korak u ozdravljenju je shvatiti da su anksiozna osećanja neophodan deo zdravog rasta
(Rosselini, Worden, 1990). Klijenti moraju naučiti da se nose sa svojom anksioznošću bez besa i krivljenja.
Takođe, moraju naučiti da ne dopuste anksioznosti da povredi njih ili druge ljude. Npr. heroinski zavisnik se
nosi sa svojim osećanjima tako što ih isključuje. Ispod toga, ukočenost, potisnuta osećanja, nagrizaju svest i:
„Bezimena, bezražložna, slobodnoplutajuća anksioznost je zvuk naših skrivenih osećanja, koja lično mole da
budu prepoznata“ (Rosellini, Worden, 1990, str.23).
Nivo ukočenosti ili uzbuđenja koji se traži u drogi, tj. nivo zavisnosti, je jednak nivou bola koji
zavisnik želi da prikrije (Matzko, 1995). Da bi došlo do oporavka, anksioznost se mora preispitati, suočiti se
sa njenim uzrocima, a najgori strahovi prepoznati i prihvatiti. Naučiti kako pobediti anksioznost, može dosta
doprineti procesu ozdravljenja jer ga ono čini manje stresnim i smanjuje mogućnost povraćaja.
Zavisnici se tokom lečenja često sreću sa sledećim vezanim strahovima za ozdravljenje:
Strah od ozdravljenja (Hall, 1984; Rosellini i Worden, 1990)

Ovo je prvi veliki strah sa kojim se hemijski zavisnik suočava. Ozdravljenje znači promenu i kao sve
promene to znači kretati se ka nepoznatoj teritoriji, što podrazumeva i elemente anksioznosti, za svakog. On
mora da zameni poznati bol (uzimanje droge i njegove posledice), jednim nepoznatim bolom. Ozdravljenje
znači odricanje od hemikalija koje su zauzele centralno mesto u životu, učenje kako izmeniti osećajni
koncept i život bez alkohola ili drugih droga. Pojedinac se može uplašiti života bez droge, zbog nedostatka
emotivnih sposobnosti snalaženja i društvene kompetencije. To, takođe, uključuje odricanje od života čiji je
centar droga i preuzimanje novih odgovornosti. Kao što je pronalaženje posla i ostajanje na njemu i
suočavanje sa zahtevima i svakodnevnim neprijatnostima života. Hall (1984), takođe, navodi da kad osoba
postane zavisna od neke supstance, ona to može svesno prepoznati. U ovoj fazi, predviđanja o prestanku
uzimanja droge, ili čak i o smanjenju uobičajene doze, može prouzrokovati anksioznost. Ova anksioznost
može biti uzrokovana prenaglašenom reakcijom na blage simptome apstinencije i/ili strahom od neuzimanja
droge. Terapeut koristi predloge za eksperientisanje koji poštuju klijentov strah od promene, podržava
klijenta i njegove izbore, a takođe sprečava očekivanja fantazije ili druge manevre koji klijenta mogu odvući
od pretnje ili straha. On, takođe, prepoznaje sposonost za stvaranje samo-podržavanja, koju nalazimo kod
svakog, ali koja može biti duboko zakopana, pa neki od klijenata ne odlučuju da na njoj dovoljno rade i
dovoljno dugo.
Strah od simptoma apstinencije i emotivnog i fizičkog bola (Hall, 1984; Rosellini i Worden, 1990)

Ono čega se najviše plaše, u stvari nije bol, nego osećanja. Tokom ozdravljenja, klijenti počinju da ponovo
uče da osećanja znače i puno dobrih stvari. Jako je bitno da paze na svoja osećanja, da ih prepoznaju kao
signal upozorenja. Ako se osećanja ignorišu, osoba može izgubiti dodir sa sobom i može postati plen
ekstremnih oblika kontrole kao kod zavisnika (Browne-Miller, 1993). U isto vreme, zavisnici od droge mogu
preterano reagovati na blage simptome apstinencije, jer su možda imali bolna iskustva u prošlosti (Hall,

12
1984). Moguće je, takođe, da imaju netačne primere apstinencije, zasnovane na pogrešnim informacijama iz
uličnih priča ili dramatizacija.

Strah od javnog govorenja (Rosellini, Worden, 1990)

On podrazumeva strah od pričanja tokom grupne terapije i drugih seansi.

Strah od samo-otkrivanja (raskrinkavanje)

Ima stvari koje se jedna osoba plaši da otkrije drugima, jer se plaše njihove reakcije, posebno s obzirom da je
svaki od klijenta uradio dosta budalastih i sramnih stvari.

Strah od seksa u treznom stanju (Rosellini, Worden, 1990)

Neki od zavisnika imaju istoriju prostituisanja zbog droga, pa je stoga seks vezan za tamne aspekte života.
Takođe, mnogi zavisnici ne bi imali seksualne veze bez posredovanja droge i alkohola.

Strah od socijalizacije bez opojnih droga (Rosellini, Worden, 1990)

Hemijski zavisnici se mogu osećati neprijatno u društvu kada moraju da odbiju alkohol ili drogu, misleći da
će se o njima pričati na ružan način.

Strah od napuštanja lečenja (Rosellini, Worden, 1990)

Klijenti koji su na bolničkom lečenju, često se plaše kraja lečenja. Oni se mogu plašiti ideje da moraju početi
da traže posao i ponovo srediti svoj život. Pojedini se, takođe, plaše vraćanja svojoj usamljenosti i porodici i
poslu.

Strah od neuspeha (Hall 1984)

Većina ljudi voli da se na njih gleda sa odobravanjem. To otežava zavisniku da prizna sopstvene
promašaje posebno posle epizoda povratka drogi. Ovaj strah se, takođe, može poboljšati pregledom prošlih
pokušaja i određivanjem šta jeste, a šta nije imalo uspeha.

Kada se prekine sa drogom, sirova osećanja počinju da nadolaze, i mogu biti razarajuća. Zavisnici su
obično tako upetljani sa drogom da nisu ni svesni svoje veze sa njom, osećajući njeno postojanje tek kada se
pojavi pretnja apstinencije. U stvari, „apstinencija znači smrt za zavisnika, obzirom da je eliminacija droge
eliminacija sopstvenog ja (self)“(White, 1995., str.52). On se suočava sa prošlošću, sadašnjošću i
budućnošću, bez ičega što bi otupilo oštricu bola. Ovaj oblik svesnosti, ume da bude zbunjujući i izaziva
strah, kod nekog ko je sistematski koristio drogu da otupi čula, godinama. Klijent se, takođe, suočava sa
realnošću svojih osećanja, on može biti nespreman da oseti sirove emocije, posle tako dugog vremena i tako
postaje uplašen. Takođe, se može osetiti kao da ludi kada doživi uobičajene teskobe svakodnevnog života.
Postoji još jedan aspekt koji provocira anksioznost u ovom povratku realnosti. On podrazumeva preuzimanje
odgovornosti za svakodnevne dužnosti i probleme odnosa, koji se više ne mogu ostaviti postrance i
ignorisati. Za one koji se oporavljaju, anksioznost je glavna emocija koja može izazvati ponovo uzimanje
droge. Jedan od rezultata geštalt terapije je smanjenje anksioznosti i njeno pretvaranje u nešto korisno za ovu
populaciju.
Tokom prvih faza apstinencije remeti se obrazac sna. Tuga i anksioznost koje su izazvani ovim
poremećenjima, mogu takođe izazvati jaku žudnju za drogom po izboru. Žudnja, kao i anksioznost, dolazi u
različiti jačinama. Ludwig (1986) opisuje blagu žudnju kao osećaj napetosti, nemira, iritiranosti, nemira i
13
nesigurnosti, samoprezira, nejasne krivice i uzbuđenosti. Tuga, depresija, drhtanje, strah, uzemironost, čvor u
stomaku, strah od smrti, osećaj mučnine i gubljenja kontrole su sve simptomi jake žudnje. Kada je
uzdržavanje od droge cilj, mora se razviti novi odgovor na žudnju. Geštalt terapija pomaže klijentu da shvati
žudnju, kao jednostavno još jedno osećanje koje treba iskusiti (Browne-Miller). Biti sposoban da potpuno
iskusiš žudnju, a da ne odgovoriš korišćenjem droga, zahteva visok stepen samo-svesnosti i samokontrole.
Dosta anksioznosti ima korene u prošlosti. Sve prošle nepravde, uvrede i pogrešno učinjeno
pojedincu, izaziva očekivanje katastrofe. Kao rezultat klijent se plaši da se opusti, da rizikuje da bude srećan,
jer ga prošla iskustva opominju da ga katastrofa čeka odmah iza ugla (Sugarman i Freeman, 1970).
Očekivanja propasti, su često tako ukorenjena, da klijenti mogu u stvari praviti probleme, izazivati svađe i
nepotrebne nevolje, jednostavno da bi umanjili napetost očekivanja. Kao posledica, bivaju izbačeni iz
programa rehabilitacije. Ozdravljenje znači patnju kroz anksioznost koju izaziva suočavanje sa problemima
iz prošlosti. Prošlost se može osloboditi tek kada osoba nađe hrabrost da je prihvati. Nema ničega što jedna
osoba može učiniti da promeni prošlost. Sve što se može učiniti je promeniti način na koji dozvoljavamo
prošlosti da na nas utiče. Kako geštalt pristup pokazuje, klijent mora živeti u sadašnjosti da bi umanjio svoju
anksioznost i funkcionisao bolje i ispunjenije.
Zabrinutost je zajednička crta mnogih oblika anksioznosti. Borkovec i saradnici (1981, 1985) veruju,
da je ona kognitivna komponenta anksioznosti. Briga je skoro uvek vezana za negativne emocije, misli i slike
posebno one vezane za strah i strepnju za budućnost, što pojačava anksioznost.
Da bi izbegli ili redukovali anksioznost, ljudi često razvijaju kompleksno manipulativno ponašanje
koje njima izgleda kao jedini način da se zadovolje lične potrebe. U stvari, ono samo pojačava njihovo
zavisno ponašanje i odvaja ih od zdravog samo-podražavanja. Ako pojedinac ne zna ni jedan uspešan način
da smanji anksioznost koja dominira njegovim iskustvom, svaka akcija koja na izgled smanjuje anksioznost,
bila ona i privremena, se prihvata. Kao rezultat, korišćenje droge postaje sekundarno kreativno
prilagođavanje. Korisnik tada ulazi u začarani krug i zloupotreba droge preuzima svoj poseban život. Klijent
koji tada dođe na terapiju, je osoba čije teškoće čine njegov život neuspešnim. Uz to, on je i osoba
angažovana u ometanju samog sebe, koja ima neadekvatan osećaj identiteta, i načina samo-podražavanja, čija
je psihološka homeostaza poremećena i čije ponašanje proizilazi iz loše usmerenih pokušaja u pravcu
uspostavljanja ravnoteže (Korb, Gorell i Van De Riet, 1989). Njegovi problemi postoje u ovdašnjem i
sadašnjem, ipak prečesto je samo jedan deo njega ovde da bi se sa njima nosio. Geštalt terapija zahteva, da
hemijski zavisni klijnt preuzima odgovornost za ono gde sebe nalazi sada. Sa ovom perspektivom oni mogu
ostati spremni za promene i biti svesni oporavka kao procesa.
Zavisnik od droge ne unesrećuje samo sebe, već kažnjava i one koji ga vole svojim samo-
destruktivnim ponašanjem. Tokom terapije, terapeut mora da ponovo uspostavi klijentovu sposobnost za
diskriminaciju. U geštaltu, terapeut obično radi sa klijentom u pravcu integracije, u pravcu nalaženja granice
i prave ravnoteže između sopstvenog ja i ostatka sveta. Kada postoji integracija, pojedinac može da bira koje
ja (self) želi da razvije, imajući oba dela iz kojih će birati. Kada postoje dva dela koja koegzistiraju,
destruktivno i nedestruktivno ja, kao kod zavisnika od droge, pojedinac ide iz jednog ekstrema u drugi bez
mnogo prekida. Integracija nije moguća kod zavisnika. Umesto toga, cilj terapije je koegzistencija sa
različitim delovima sopstvenog ja. Većina klijenata ne bi mogla da izmeni svoje destruktivno ponašanje. Oni
bi ga umesto toga mogli koristiti u opasnim sportovima. Oba ja se moraju prilagoditi jer imaju jednaku snagu
(Matzko, 1995).
Klijentu je potrebna terapija jer oseća da je u egzistencionalnoj krizi i da se psihološke potrebe, koje
je odredio i koje su mu vrlo bitne, ne zadovoljavaju sadašnjim načinom života. U početku terapije, malo će
klijenata tražiti puno podrške terapeuta. Njihov nedostatak bivstvovanja se sve više pokazuje kako terapija
odmiče, a klijenti povećavaju svoje zahteve i manipulacije (Clarkson, 1990). Klijent konsultuje terapeuta, u
nadi da će u njemu naći podršku okoline koja će zameniti sopstvena neadekvatna sredstva podražavanja.
Uloga terapeuta je olakšati razvoj koji će mu omogućiti da nađe ciljeve koji su smisleni za njega, i da teži ka
njima na zreo način. Tokom uspešne terapije njegovi ciljevi i emotivne potrebe se takođe menjaju. Klijentu
treba nešto što ne može obezbediti, niti sam niti u svojoj okolini, pa teži da ispuni ovu potrebu uz terapeuta.
On donosi sa sobom svoja sredstva manipulisanja. Ove manipulative tehnike su lukave, on mora biti vešt da
bi preživeo, jer mu nedostaje jedna suštinskih osobina koje pomažu opstanak – samo-podražavanje. Njegovi
14
manevri mogu biti namerni u početku, ali kasnije postaju navika u toj meri da ih ni klijent nije svestan.
Klijentov problem je u tome što su njegove manipulacije usmerene ka održavanju i očuvanju sopstvenog
hendikepa, pre nego ka oslobađanju od njega (Clarkson, 1990). Zavisnik treba da nauči kako da posveti isto
toliko energije i umešnosti da bi počeo da podražava samog sebe, koliko ulaže u navođenje svoje okoline da
ga podrži.
Jedna osoba prolazi kroz velike muke da bi izgradila sopstveni koncept. Sopstveni koncept jednog
zavisnika je često potpuno pogrešan koncept sopstvenosti. Kada stvari krenu loše, ljudi postanu kritični
prema sebi i svojoj okolini. Da bi stvari krenule nabolje, veruju da ih je potrebno promeniti. Korišćenje droge
kod zavisnika je destruktivan način na koji se ovo čini. Jedanput, pa opet, koriste se droge i svaki put
problem ostaje nerešen. Ipak, on se vraća drogama u potrazi za iluzijom begstva iz sopstvene ralnosti. Njegov
koncept sopstvenosti ne može mu dati nikakvu podršku. Kao rezultat, on se iscrpljuje, pa mu je tako potrebna
stalna podrška okoline, podrška priznavanja i prihvatanja. On projektuje sopstvenu moć diskriminacije do te
mere, da najmanje priznanje od strane drugih, bez obzira od koga dolazi biva rado prihvaćeno. Klijent je,
takođe, prevazišao sposobnost da istinski prihvati pa se nijedna pohvala zaista ne asimiluje. Kao posledica,
on ostaje željan i nezadovoljen svakom naklonošću koju dobija. Traži spoljašnja podrška za koncept
sopstvene ličnosti, pa tako nikada ne može doprineti porastu ličnosti (Korb, Gorell i Van De Riet, 1989). Cilj
geštalt terapije je da se stvori osoba koja može da živi u odgovornom kontaktu sa okolinom, prepoznavajući
kontaktnu granicu između sebe i nje.
Svaki korak koji klijent pravi na društvenom i psihološkom nivou je ciljan da se pronađe ravnoteža
između njegovih ličnih težnji i zahteva društva. Njegovi problemi proizilaze iz loše vođenih pokreta čiji je
cilj pronalaženje i održavanje ravnoteže.

Geštalt ciklus svesnosti iskustva za zavisnike od droge

Kod zavisne osobe ovaj ciklus svesnosti je drugačiji (vidi sliku 3.). Dominantna potreba ostaje
nezadovoljena tako da se stvara začarani krug obzirom da se ne može postići homeostaza. Uplitanja i prekidi
u svakom delu ciklusa, prirodno se upliću u prirodni ciklus zadovoljenja potreba jedne osobe.

Slika 3. – Geštalt ciklus svesnosti doživljaja (iskustva)

(1) Osećaj / gubljenje osećanja

15
Često postoji disocijacija od osećaja. Narkomani imaju jako malu toleranciju na bol kada se uporede sa
onima koji ne zloupotrebljavaju drogu (Maktin i Inglis; citirano kod Henley-a, 1980). Kao rezultat lako
padaju i ne mogu da odrede šta ih to muči. Definišuća osobina hemijski zavisnog klijenta je njegova
patološka vezanost za supstancu izbora. Ova vezanost je jasno simptomatična za njegovu tendenciju ka
spoljašnjem. Oni traže alkohol i droge da bi obezbedili umirenje, podršku ili moć, radije nego da razmatraju
unutrašnje izvore ispunjenja potreba. U stvari, zavisnost uključuje verovanje da čovek ne može funkcionisati
bez adekvatne supstance. Postoji, takođe, i razlika među zavisnicima, u zavisnosti od droge izbora. Zavisnici
od heroina su obično hiperuznemireni, pa zato uzimaju heroin da ih otupi. Kokainski zavisnici, s druge
strane, žele da budu uzbuđeni, jer su hipouzbuđeni (Matzko, 1995). Klijent tako izbegava da doživljava sebe
ili okolinu. Osećaji i osećanja su često razblaženi, ne razmatraju se, čak su zanemareni. To se radi i da bi se
osiguralo da se postojanje bola ili neugodnosti spreči da se pojavi kao figura.
(2) Stvaranje figure
To je ili unutrašnji ili spoljašnji poremećaj u obliku potrebe koja teži da se ostvari, ili zahtev koji se postavlja
pred osobom, a koji utiče na homeostatsku ravnotežu osobe i njene okoline. Ili postepeno ili iznenada, figura
će se pojaviti iz neizdiferenciranog tla. Osoba se tada trudi da ispuni ovu potrebu, da zatvori taj pojedinačni
geštalt. Zavisnici ne mogu biti izbirljivi u svojim odlukama, oni se okreću onome što trenutno otupljuje bol.
Zato nema jasnog stvaranja figure... Umesto da pokušaju da zadovolje dominantnu potrebu, oni pokušavaju
da otupe nelagodnost uzimanjem droga. Droge tada postaju figura, a zbog zavisnosti ova figura postaje
fiksirana.

(3) Svesnost / Introjekcija

Osobi koja često koristi introjekciju, nedostaje unutrašnji osećaj samo-usmerenosti i samo-regulacije unutar
sopstvenih potreba. Introjekcija se duboko upliće u mobilizaciju, sprečavajući osobu da preduzme
odgovarajući postupak da bi zadovoljio svoje potrebe (Clarkson, 1990). Klijent koji primenjuje introjekciju
nikad ne dobija priliku da razvije sopstvenu ličnost a ovo, takođe, može doprineti disintegraciji ličnosti, jer
ukoliko umeće dva inkompatibilna koncepta, može se osetiti rastrzanom u pokušaju da ih pomiri.

(4) Uzbuđenost / Projekcija

Zavisnici koriste svoju uzbuđenost da bi nabavili drogu umesto da obrate pažnju na svoje potrebe. Kroz
projekciju oni uzimaju neki stav, verovanje, zapažanje ili osećanje iznutra i nameću ga svetu (Korb, Gorell i
Van De Riet, 1989).
(5) Mobilizacija energije / Retrofleksija
U trenutku mobilizacije, tenzija vezana za potrebu koja se javlja, dobija energiju. Ova mobilizacija se
manifestuje promenama u autonomnom nervnom sistemu kada se doživi opšti osećaj uzuđenja. Ovo osećanje
je slično anksioznosti. Retrofleksija znači činiti sebi umesto drugima (Clarkson, 1990). Ona uključuje
preusmeravanje energije koja bi kod zdravog bila preusmerena ka spolja u okolinu radi kontakta. Kod
nezdrave retrofleksije bes ili agresivnost se vraća samom sebi. Ukoliko pojedinci nesvesno preusmere
potisnute impulse protiv sebe, to često dovodi do samo-destruktivnog ponašanja, kakva je, u stvari,
zloupotreba droge.

(6) Akcija / Defleksija

Proces kontaktne defleksije prvi su odredili Polster i Polste (1973). Defleksija uključuje izbegavanje kontakta
pogledom, korišćenje uopštenog, nedopuštanje da se pokažu jake emocije i pričanje o prošlosti i budućnosti
izbegavajući sadašnjost. Klijentova energija se deflecira van mete i koristi vezano za nabavljanje i uzimanje
droga. U ovoj tački, zamisao o uzimanju droge je tako jaka, da je isto tako dobra kao injeno uzimanje. U

16
stvari, kada bi zavisnik ubrizgao vodu umesto droge, rezultat bi bio isti (Matzko, 1995). Pojedincima može
biti potrebno da nauče da preusmere svoju skrenutu energiju pomoću naizgled prostih manevara kao što je
gledanje u druge dok pričaju o sebi. Neki klijenti moraju dopustiti sebi da zaista dođu u kantakt sa drugima
(Matzko, 1995).

(7) Kontakt / Ulivanje (konfluencija)

Za zavisnike je kontakt sa drugima i okolinom često nezadovoljavajući i nekoristan. Ova osoba ne može da
doživi samu sebe, jer je izgubila svaki osećaj o sebi. Klijent koji je u patološkoj konfluenci (ulivanju) vezuje
svoje potrebe i emocije i aktivnosti u jedan zavežljaj konfizije, dok ne postane nesvestan toga šta želi da učini
i kako sprečava sebe da to i učini (Prrls, 1973). Tamo gde postoji konfluencija, nema svesti o bilo čemu
drugo sem o zamišljenom objektu (u ovom slučaju drogi), pa nema osećaja diferencijacije od njega. Kao
posledica, ne može se ostvariti kontakt, pa uzimanje droge u stvari ne zadovoljava tu osobinu, jer nije vezano
za stvarnu potrebu.

(8) Povlačenje

Povlačenje znači pauzu ili odvlačenje psihičke energije od prethodne preokupacije da bi se stvorila praznina
iz koje se može pojaviti nova potreba/figura. U slučaju zavisnika, oni nastavljaju sa uzimanjem droge jer ne
mogu da se povuku od potrebe, kao da nije zadovoljena. Očigledno, homeostaza se nikada ne može dogoditi.

Geštalt pristup vidi da telo i um reaguju kao celina. Ovo ne znači da klijenta treba kriviti što je
zavisan od droge, to međutim znači da je on odgovoran. Prihvatajući, na ovaj način da je osoba jedinstvo
psihe i some, geštalt terapeut ističe da ljudi mogu preduzeti odgovornost i biti aktivni u sopstvenom procesu
izlečenja. Da bi rasli i razvijali se, pojedinci teže da održe ravnotežu između zadovoljenja potrebe i
oslobađanja od napetosti. Obzirom da je zasnovan na potrebi, geštalt stavlja vrlo bitan fokus na motivaciju.
On obezbeđuje iskustvo o tome kako život treba potpuno i bogato živeti. Ovaj dostižan ideal karakteriše
akutna svesnost osećaja, paleta emocionalnih odgovora i efektne akcije.

III Metodologija

Ovo poglavlje osvetliće sledeće teme:

*Opis načina na koji je studija sprovedena,
*Prednost i mane svake korišćene istraživačke metode,
*Sva etička razmatranja;

Ova studija podrazumeva kvalitativno istraživanje. Ona omogućava istraživaču da sagleda ponašanje
u prirodnom okruženju, bez izveštačenosti koja ponekad prati ovakva istraživanja. Ovaj vid istraživanja
izabran je, jer podiže istraživačevu dubinu razumevanja fenomena koji ispituje, posebno zbog toga što on
ranije nije bio ispitan. On je, takođe, fleksibilan, a obzirom da je i posmatranje učesnika bilo vođeno,
otkriveni su aspekti ove teme, koji ranije nisu bili razmatrani.
Mane ovog vida posmatranja, tiču se generalizacije i pouzdanosti. Veličina uzorka je premala da bi
dozvolila istraživaču da generalizuje podatke van okvira uzorka. Sem toga, pouzdanost podataka može biti
problem, ukoliko bi se koristilo samo posmatranje učesnika, obzirom da istraživač mora postati jako blisko
vezan za klijente, tako da može izgubiti objektivnost. Istraživač je pokušao da minimizira ove pedrasude,
tako što nije postao preterano blizak, preterano naklonjen, tako da je očuvana neophodna profesionalna
distanca.

Metoda uzorka

17
 Klijenti su izabrani po metodi nužnog uzorka i sastojali su se od svih zavisnika na bolesničkom
odeljenju za detoksikaciju. I „Komunita Santa Maria“. Ova dva mesta izabrana su kao da su jedina gde se
koristi geštalt terapija. Iako je ovo najslabiji metod biranja uzorka, isto tako se i najčešće koristi ( Polit i
Hungler, 1989) i jedini je metod koji se mogao primeniti. Prvi intervju obavljen je sa 30 klijenata, međutim u
trenutku kada je sproveden drugi intervju, samo još četiri klijenta su bila na terapiji. Ovo izgleda pokazuje,
da su ova četiri klijenta bili izuzetak, a ne pravilo zbog čega je još teže generalizovati. Istovremeno, činjenica
da je istraživač posmatrao i intervjuisao 30 klijenata dalo mu je ( joj je ) širu perspektivu koja mu je kasnije
pomogla tokom studije u određivanju izvesnih obrazaca ponašanja.

Pilot studija

Prvo je sprovedena pilot studija sa pet klijenata, da bi se testirali pouzdanost i validnost istraživačkih
metoda (alata) korišćenih tokom proučavanja (Treece i Treece, 1896). Izvesne reči u malteškoj verziji
upitnika, izmenjene su da bi klijenti bolje razumeli pitanja bez promene u značenju. Tako, da bi objasnio
neke ključne reči kao „anxious“ ili „anzjus“ na malteškom, istraživač se pobrinuo da da isto objašnjenje svim
učesnicima koji su imali poteškoće da je razumeju.

Posmatranje učesnika

Posmatranje klijenata pomoglo je u prikupljanju osnovnih informacija o poreklu, neophodnih pre

korišćenja alata tj. IPR i STAI. Ono je pomoglo da se odrede promene u ponašanju klijenata. Ono je jeftino i
daje pristup ovoj posebnoj populaciji zavisnika, koju bi inače bilo teško posmatrati i ispitivati (Wimer, 1987).
Ono se takođe, radi u prirodnom okruženju posmatranja terapeutske seanse, pa može da da podatke bogate
detaljima. Ova metoda daje istraživaču priliku, da posmatra stvarnost sa tačke gledišta nekoga ko je „unutar“
pre nego izvan situacije. Mnogi istraživači tvrde da je ovakva perspektiva od neprocenjive vrednosti u
davanju tačne slike. Istraživač stiče dublje razumevanje grupe i njenog načina života. On zatim može postići
različite nivoe uvida, tako što zaista učestvuje, a ne samo posmatra. Metod sakupljanja podataka je vrlo
fleksibilan. Wimmer se (1987) slaže sa Whyte-om (citirano kod Coolican-a 1992., str.71.) koji je izjavio:
„Saznao sam odgovore na pitanja koja se ne bih setio da postavim, da sam ih dobijao samo kroz intervju.
Samo intervjuisanje ne daje dovoljno vremena da uspostavi poverenje i raspiri sumnje.“ ( Coolican, 1992).
Posmatranje učesnika, je jedini način da se otkrije koji od izraženih stavova potiču od ranijih
vrednosti i verovanja, obzirom da je susretanje radi ispitivanja, zasnovano samo na intervjiuma, prekratko da
bi obezbedilo istinsku saradnju. Mnogo se bogatije informacije mogu dobiti iz intezivne i duge interakcije.
Ovaj metod je takođe, pomogao da se uspostavi poverenje, koje je omogućilo uvide, koje je nemoguće dobiti,
bilo kojom drugom metodom. Posmatranja obezbeđuju vredne podatke o tome kakva se ponašanja javljaju,
kada se ona dešavaju i koliko često (Rosenberg i Daly, 1993), ali ona mogu samo dati hipoteze o tome zašto
se izvesna ponašanja dešavaju i koje varijabile utiču na razvoj, kvalitet i učestalost određenog ponašanja.
Mana ovog metoda sakupljanja podataka je reaktivnost, uticaj koji ima svest subjekta da ga
posmatraju, na njegovo ponašanje. Da bi se sprečio ovaj problem, učesnicima je dato dosta vremena da bi
prihvatili ispitivače. Ispitivač je postao blizak i predvidljiv deo okruženja. Prema Kideru (citirano kod
Coolin-a, 1992), što duže vremena posmatrač-učesnik provodi u ispitaničkoj grupi, gde su njegova svrha i
ciljevi poznati grupi, manja je verovatnoća da će njegovo ponašanje, uticati na ponašanje onih koje posmatra.
Kider takođe kaže, da iako članovi grupe mogu poželeti da se prikažu u povoljnom svetlu, ukoliko je ovo
ponašanje za njih neprirodno, neće moći dugo da ga se drže, među onima koji ih poznaju. Štaviše, verbalni
izveštaji dobijeni kroz intervjue mogu se proceniti i uporediti sa stvarnim ponašanjem tokom posmatranja
(Frankfort-Nachmias i Wachmias, 1992).
Drugi problem je pouzdanost, koja može biti niska zbog posmatračeve pristrasnosti, pa se teško
postiže kroz repliku i ne može se proveriti valjanost posmatranja. Slično tome, posmatranje se oslanja na
zapažanje ispitivača i ranije stečene ideje o ponašanju koje se proučava (Wimmer, 1987). Učestvovanje-
posmatranje oduzima mnogo vremena, a to još više otežava zadržavanje objektivnosti, zbog izvesnog stepena
18
emotivnog vezivanja. Ispitivač mora da se osloni na sećanje, jer se ne mogu hvatati zabeleške zbog njegove
uloge učesnika. Uloga učesnika, takođe, može zahtevati previše pažnje u odnosu na posmatrača. Da bi
sprečio pojavu ovog problema, istraživač bi na brzinu zapisao beleške odmah posle svake seanse. Takođe se,
o nekim od zapaženih ponašanja, razgovara sa prisutnim terapeutom da bi se proverila njihova valjanost.
Ipak, ovakva praksa vođenja evidencije je slaba, zbog posmatračkih donošenja zaključaka.

Intervju

Tokom ove studije korišćeno je strukturalno intervjuisanje otvorenih krajeva pa su svi klijenti dobili ista
pitanja, po istom redu. Ova vrsta intervjua pomaže da se spreči labavost i nedoslednost koje prate neformalno
sakupljnje podataka. Probna pitanja po probnom redosledu, postavljena su svakom ispitaniku da bi se veliki
broj interpersonalnih varijabila u dvosmernoj konverzaciji, svelo na minimum. To takođe osigurava veću
doslednost sakipljanaj podataka. Isti intervju sproveden je dvaput, prvi put na uvodnoj sesnsi, a kasnije posle
35-te seanse. Prednosti ove metode uključuju:
1) Podaci se lakše analiziraju i upoređuju (Wimmer, 1987).
2) Podatke mogu lakše pregledati drugi istraživači.
3) Ispitanici nisu ograničeni fiksiranim odgovorima kao kod pitanja sa zatvorenim krajem. Ova
„otvorena“ pitanja u IPR čine intervju bude manje površan. Ispitivač može poboljšati kvalitet
postavljenih pitanja kroz preispitivanje. Istovremeno, STAI se ocenjuje na skali od 4 stepena, što čini
da pouzdanost podataka bude visoka.
4) Postoji redukcija interpersonalnih predrasuda zbog fiksirane strukture.
5) Stopa odgovora je visoka (Wimmer, 1987; Cormack,1991).
6) Mnogi klijenti nisu bili sposobni da popune upitnik zbog lošeg čitanja i pisanja. Ovaj intervju je rešio
taj problem.
7) Ovaj intervju nudi izvesnu zaštitu od višeznačnih i zbunjujućih pitanja, obzirom da ispitivač može da
odredi da li su pitanja pogrešno protumačena ili ne. Ispitivač se potrudio da razjasni stvari, koristeći
uvek isto objašnjenje kod svih klijenata, da bi održao pouzdanost.
8) Manja je verovatnoća da će ispitanici dati „ne znam“ odgovore ili ostaviti pitanje bez odgovora
(Cormack,1991).
9) Intervjui „licem u lice“ daju istraživaču mogućnost da prikupi dodatne informacije kroz posmatranje
(Wimmer, 1987).
10) Istraživač ima strogu kontrolu nad redosledom pitanja i može biti siguran da je intervjuisana osoba,
ona koja odgovara na pitanja (Coolican, 1992).
Mane ovog metoda su:
1) Odgovori su manje prirodni zbog strukture intervjua.
2) Ima manje fleksibilnosti koja bi omogućila istraživača da reaguje na različite pojedince, situacije i
kontekste (Coolican, 1992).
3) Obzirom da su sva pitanja u IPR otvorena na kraju, kodiranje odgovora može da ne bude visoko
pouzdano (Rosenberg i Daly, 1993).
4) Četvoro stepeni metod davanja bodova koji se koristi u STAI, omogučuje malu dubinu u odgovorima.
5) Ispitivačeve predrasude mogu navesti ispitanike da odgovaraju neiskreno, da bi se pokazali u
povoljnom svetlu.
6) Nedostatak anonimnosti: Intervjuisani se mogu osećati ugroženim od ispitivača, posebno ako je tema
osetljive prirode. U ovom istraživanju pitanja nisu bila toliko lična da bi se ispitanici osećali
posramljeno.

Mane 1, 2 i 3 su dovedene u ravnotežu putem posmatranja. Mane IPR-a i STAI-a se ne mogu eliminisati
jer su ugrađene u metod ispitivanja. Uprkos ovim manama, ovaj metod sakupljanja podataka je izabran, jer je
izgledalo da je najbolji za studiju, isto tako ima više prednosti nego mana.

Interpersonalni Proces Prisećanja/Prizivanja IPR

19
 IPR je metod obučavanja i istraživačka metoda koja se sastoji od serije video traka, filmova i
priručnika, koji je razvio Norman Kagan, ranih 60-tih na Državnom univerzitetu u Mičigenu. On je zasnovan
na strategijama video snimaka koji pomažu u prisećanju na unutrašnje procese pojedinaca, tj. na misli i
osećanja koje se dešavaju tokom ličnih interakcija. Ove godine, doživeo je dalje modifikacije. Metodologija
IPR-a doprinosi istraživanju, obuci i teoriji. Kao istraživačka metoda, ona olakšava proučavanje psiholoških
događaja, na način ranije nemoguć. Takođe se, koristi kao važan aspekt u obuci interpersonalnih veština
savetnika, nastavnika i svih onih koji treba da poznaju ove veštine. IPR takođe doprinosi teoriji i poznavanju
ljudskih interakcija, koje se javljaju kada se on primeni u istraživanju, obuci i terapiji.
IPR se koristi u istraživanju odnosa klijent-terapeut, onako kako ga doživljava klijent, kognitivnih i
emocijalnih iskustava klijenta tokom terapijske seanse. Osnovna osobina IPR-a nije video zapis, nego uloga i
funkcija ispitivača (Kagan i Kagan, 1991). Ispitivač mora verovati da osoba poseduje znanje o svojim
interakcijama kome se mora pomoći da izađe na površinu, na taj način podižući svesnost te osobe. U
seansama prisećanja primećeno je da pojedinci imaju više znanja o svojim interakcijama nego onome što
zapažaju, što sugeriše njihovo otvoreno ponašanje. Ispitivač pretpostavlja da osobe zapažaju druge na
različitim dubinama i različitim nivoima istovremeno, ipak obično priznaju malo onoga što zaista znaju. Zato
je njegov zadatak da pomogne učesnicima da verbalizuju ono što znaju, obzirom na to da ovo ima ogromnu
težinu, kada dostigne svoju važnost kao podatak. Učesnicima je potrebno vođstvo i ohrabrenje da bi
pretvorili svoje skrivene procese u jezik reči. Kada dve osobe, ili više njih, stupe u interakciju, one imaju
misli i osećanja, isčekivanja i želje. Takođe imaju i slike i sećanja koja prolaze kroz njihov um. Svaka osoba
oseća sopstvene, a do izvesne mere, i one druge osobe. Svaka osoba ima različit stepen do kojeg želi da se
otkrije i navede druge da joj se otkriju, pa zato ispitivač ohrabruje klijenta da se otvori kroz pitanja
napravljena namenski. Ovaj proces pomaže učesnicima da postanu svesni poruka koje su do tada ignorisali i
na taj način odrede svaki neizgovoreni strah koji se tiče ličnih interakcija. Od ispitivača se pre traži da sluša,
nego da tumači, savetuje ili poučava. Ova uloga zahteva ispitivanje bez donošenja sudova, ali koje donosi
zaklučke i sastoji se uglavnom od postavljanja pitanja koja doprinose istraživanju.

Upotreba IPR-a

Tokom ove studije, IPR je korišćen kao prvi istraživački alat u intervjuu. Preveden je sa stranog
jezika, pa je ovo moglo uticati na značenje nekih reči, iako je istraživač dao sve od sebe da to odgovara
izvornom značenju. U ovom okruženju i sa ovom populacijom, nije bilo moguće koristiti video kameru.
Umesto toga intervju je sproveden odmah posle seanse. Korišćen je dva puta sa svakim učesnikom, posle
prve i posle 35-te seanse, kada su klijenti bili na terapiji već šest meseci. Učesnici su zamoljeni da pokušaju
da se prisete mentalnih i fizičkih iskustava i zapažanja vezanih za tu posebnost seansi, pre nego što bi ih
vremenom zaboravili, ili pretvorili u globalno zapažanje.
U početku, kao način uvođenja onoga što će se desiti, sledeće instrukcije date su svako učesniku:
Znamo da um funkcioniše brže nego glas, pa stoga tokom seanse, možda niste imali dovoljno
vremena da iskažete sve što ste pomislili ili zapazili. Bilo je možda i izvesnih misli i osečanja koja radije ne
bi ste delili sa drugima ili niste našli zadovoljavajući način da ih iskažete. Kada stupamo u interakciju sa
drugima, javljaju se misli i osećanja, takođe, mentalne slike i scene prolaze kroz naš um. Takođe, možemo
osetiti šta ona druga osoba oseća, ili na drugi način predvideti odgovor na koji možemo reagovati
zadovoljstvom ili strahom. Otkrićete da se možete setiti mnogih stvari koje su se desile tokom seanse.
Možete se setiti misli, osećanja i slika, ne samo svojih već i drugih članova grupe. Moj zadatak biće da vam
pomognem da se pozabavite izvesnim momentima vašeg doživljaja tokom seanse, tako što ću vam postavljati
neka pitanja.
Naravno, bila je osigurana potpuna poverljivost podataka.
Korišćena pitanja mogu se podeliti u četiri grupe. Prva grupa pitanja vezana je za osećanja i emocije,
druga za klijentove kognitivne procese, a treća se koncentriše na telesni aspekt klijentovih misli i osećanja.
20
Četvrta kategorija, umesto toga pokušava da odredi odnos klijent-terapeut i kako ga doživljava klijent. U
Dodatku 1., nalazi se engleska verzija ovih pitanja, dok je malteška verzija u Dodatku 2.

Spisak (lista) Anksioznih stanja i Anksioznih crta

STAI je prvi put razvijen 1964., da bi se napravila jedinstvena skala koja može izraziti objektivnu,
samo-izraženu meru stanja i crta anksioznosti. Tokom razvoja, rezultati istraživanja izazvali su modifikaciju
teoretske koncepcije anksioznosti, posebno što se tiče prirode anksioznih crta/osobina. Ona je onda
modifikovana, tako da postoji jedna grupa izjava za anksiozno stanje (A-state) i druga grupa za anksiozne
crte (A-trait).
U ovoj stidiji, STAI se koristi da se proveri svaka promena u obimu anksioznosti, koja se oseća posle
6 meseci terapije. Pouzdanost provere-ponovne provere (test-retest), STAI A-traint-a je relativno visoka, dok
je za STAI A-state niža. Ovo je bili za očekivati, obzirom na to da je ova skala pod uticajem situacionih
faktora. Unutrašnja doslednost je prilično visoka, ako se meri cifra-koeficijentom i korelacijama ostatka
stvari (item-remainder) – Spielberg, Gorsuch, Lushene, Vagg i Jacobs, 1983). STAI je takođe zadovoljio
kriterijume za konkurentnu, konvergentnu, divergentnu i konstruktivnu vrednost.
STAI se sastoji od dve posebne merne skale koje mere dva različita koncepta anksioznosti: A-stanje i
A-crta. U početku, ona je razvijena kao istraživački instrument za ispitivanje fenomena anksioznosti kod
psihijatrijski ne-abnormalnih (normalnih) odraslih osoba. Ipak, otkriveno je da se može primeniti i na druge
populacije. Skala koja se koristi u ovoj studiji je A-stanje. Sastoji se od 20 iskaza. Pre nego što se na njih
odgovori, klijenti se upute da iskažu kako se osećaju u specifičnom trenutku – u ovom slučaju posle
terapeutske seanse. Skala se može koristiti da bi se definisao stvarni nivo intenziteta A-stanja provociranog
stresnim doživljajima. Takođe je pokazano, da rezultati A-stanje skale postaju viši, kao reakcija na različite
oblike stresa, a smanjuju se kao rezultat relaksacije. A-stanje skala je pokazatelj prolazne anksioznosti koju
klijent doživljava tokom konsultacija, psihoterapije, bihejvioralne terapije ili na psihološkim odeljenjima, pa
se može koristiti za merenje promena inteziteta A-stanja koja se dešavaju u takvim situacijama. Glavni
faktori koji se procenjuju A-stanje skalom uključuju osećanje napetosti, nervoze, zabrinutosti i anksioznosti
(Spielberg et al.1983). A-stanje se definiše kao prolazno emocionalno stanje ljudskih bića, koje karakteriše
jedno subjektivno, svesno primetno stanje osećanja napetosti i anksioznosti, a takođe, i pojačana aktivnost
autonomnog nervnog sistema. Ono stoga varira u intenzitetu i menja se povremeno. A-stanje se može u
izvesnom smislu posmatrati kao kinetička energija koja se razvija u izvesnim trenucima i oslobađa u skladu
sa situacijom. STAI može biti samo-rukovođen i može se koristiti i pojedinačno i u grupama. U slučaju ove
studije, STAI A-stanje skala nije bila samo-rukovođena. Razlog je to, što većina klijenata nije umela dobro da
čita i piše, pa je bilo neophodno da autor naglas pročita svaki iskaz svako pacijentu. Za sve klijente korišćena
je malteška verzija, sem za jednog, koji je razumeo samo engleski.

Obrada rezultata

Pregled rezualata ove skale je jednostavan. Obim mogućih rezultata za A-stanje skalu, varira od
minimuma od 20, do maksimuma od 80 poena. Što je rezultat viši, viši je stepen anksioznosti. Svaka izjava
se ocenjuje na skali od 4 stepena (vidi STAI formular u prilogi 1 i 2). Četiri kategorije koje se vrednuju su (1)
Uopšte ne; (2) Donekle/Pomalo; (3) Umereno je tako; (4) U velikoj meri je tako; Deset od STAI iskaza
(npr.“Pod pritiskom sam“) su napravljeni tako, da ocena „4“ pokazuje nizak nivo anksioznosti. Kod
prethodne grupe izjava, kategorija pokazuje težinu stepena, tako da kategorija „2“ ima težinu od 2 boda. S
druge strane, kod onih iskaza gde visoka cifra pokazuje nisku anksioznost, težina ocene se okreće, što
rezultira da kategorija „4“ ima težinu jednog boda, a kategorija „2“ nosi 3 boda. Suprotno ocenjivani iskazi
na skali A-stanja, su pod brojem 1, 2, 5, 8, 10, 11, 15, 16, 19 i 20. Ocene se zatim sabiraju.

Etička razmatranja

21
 Dozvola od Sedqua i osoba zaduženih za program rehabilitacije dobijena je da bi se obavilo
istraživanje sa klijentima. Terapeut i osoblje su bili obavešteni o studiji. Terapeut je predstavio istraživača,
koji je zatim objasnio svrhu svoje studije klijentima. Klijenti koji su učestvovali u njoj, učinili su to svojom
voljom. Osigurana je poverljivost podataka sakupljenih kroz intervjue i posmatranja i privatnost tokom
intervjua. U idealnim uslovima, IPR je praćen video snimcima terapeutskih seansi, ali ovo je preskočeno da
bi se osigurala anonimnost i privatnost ove specifične populacije.

Poglavlje 4. - Rezultati

Ovo poglavlje opisaće:

*Rezultate dobijene kroz studiju.
*Napredak grupe kao celine.
*Napredak svakog pojedinog klijenta.

Ovo poglavlje uporediće odgovore posle prve i 35-te terapeutske seanse za četiri klijenta. Visok
stepen prevrtljivosti, vrlo je tipičan za ovu populaciju, neki se vrate drogi, neki se vrate u zajednicu, dok mali
broj ostalih promeni rehabilitacioni program. Okolnosti 30 klijenata koji su intervjuisani opisani su na slici 4
na sledećoj strani. Posmatranje uz učestvovanje, koje je sprovedeno, dopunilo je podatke sakupljene
intervjuom.

Klijent Starost Rehab.program Pol Bračni status Deca koja žive sa njim/njom
A 25 Drugi Muški Neoženjen Nema
B 25 Prvi Muški Neoženjen Nema
C 31 Treći Ženski Neudata Dvoje (5 i 7 godina)
D 21 Prvi Muški Neoženjen Nema

Tabela 1.:Podaci o poreklu klijenta ( Bliže informacije o klijentima )

22
Emocionalni aspekt

Klijent A
Tokom prve seanse A se zamislio. Po njemu, ovo osećanje značilo je da želi da nauči kako da se promeni. U
drugo intervjuu rekao je da se dobro oseća. Po njemu ovo je značilo da je postao skromniji pošto je postao
svesniji svojih emocija.

Slika 4. - Okolnosti 30 klijenata do drugog intervjua

Klijent B
U početku se osećao „dobro“ , ali posle 35-te seanse opisuje sabe kao „nije loše“. Kao i kod A, ranija
osećanja značila su da je pokušavao da nauči i promeni se. Kasnije „nije loše“ značilo je da je morao biti
mirniji.
Klijent C
Počela je da se oseća neprijatno tokom seanse. Objasnila je ovo osećanje rekavši da se oseća krivom zbog
ponašanja u prošlosti. Pošto je prošlo šest meseci, osećala je bes i strah. C je ovo tumačila kao neprihvatanje
sopstvene prošlosti.
Klijent D
D se osećao dobro pri prvom intervjuu, ipak poželeo je da pobegne i uzme drogu. Kasnije je rekao da „nije
loše“, a to je značilo da se vraća na normalu.
Odgovori na to jesu bili svesni svojih osećanja (Pitanje 2) bili su svi pozitivni, kod oba intervjua. Takvi su
bili odgovori i na pitanje 4 tj. da li su im ova osećanja bila poznata. Na pitanje kako su se nosili sa
osećanjima koja su doživljavali (Pitanje 5), svi su odgovorili da su se setili prošlosti. U drugom intervjuu,
klijenti A, B i C odgovorili su na isti način, dok je D rekao da je sebe podsetio „Neko mi pomaže. Nisam
sam“. U prvom intervjuu A i C su poželeli da izraze svoja osećanja, ali nisu. Ostali jesu. U drugom intervjuu
svi su objasnili šta su želeli da urade. A je rekao: „Da, želeo sam da iskusim celokupnu situaciju“. B je rekao:
„Da, pričajući o njima“. C je rekla: „ Da, tako što ću pobeći“, D je rekao: „Da, tako što ću se otvoriti da bih
dobio podršku drugih.“

Kognitivni aspekt

U prvom intervjuu klijenti A i B rekli su da misle o svojoj prošlosti, C o svojoj porodici a D o seansi
drugih (pitanje 1). Kasnije, je A mislio o seansama drugih, B i C o prošlosti, a D o tome kako se promenio.

23
Kao odgovor na ono što se dešavalo u tom trenutku (pitanje 2 ) u početku, svi su se složili da je bilo deljenja
(sharing), ali ne i u drugom intervjuu. A: „Osoba koja je delila svoje iskustvo, dok su ostali spavali“ B:
„Ostali su delili problem sličan mom.“ C: „Osećala sam buđenje osećanja“ D: „Bilo je deljenja i osećanja
bliskosti“.

PITANJE PRE POSLE

DA NE NE ZNAM PONEKAD DA NE NE ZNAM PONEKAD
3) Da li ste imali ikakvu ideju o
A,B,
tome šta morate uraditi u vezi sa C,D A,B / / / / /
C,D
onim što ste pričali?
4) Da li ste bili sposobni da se A,B,
/ / C, A,B C,D / /
izrazite? D
5) U tom trenutku, da li ste hteli da A,B, A,B,
/ / / / / /
kažete nešto drugo? C,D C,D
6) Mislite li da je terapeut znao šta A,
/ AB, / A,D B,C, / /
zaista želite? C,D
7) Da li ste zaista pokazali šta želite A,B,
C, B,C, A,D
u vezi sa sobom? D
8) U tom trenutku da li je bilo
A,B, A,B,
ikakve fantazije, mentalne slike ili
C,D C,D
sećanja u vašem umu?
11) Da li ste očekivali da terapeut B, A,B,
A,
učini nešto da vam olakša? C,D C,D
12) Da li vas je nešto sprečavalo da A,B, A,B,
kažete šta želite? C,D C,D
14) Mislite li da vas je terapeut A,B, A,B,
razumeo? C,D C,D

Tabela 2. – Rezime odgovora na pitanja 3, 4, 5, 6, 7, 8, 11, 12 i 14

Klijenti B i C nikada nisu ništa očekivali od terapeuta (pitanje 9). A se u početku slagao sa njima, ali
se u drugom intervjuu složio sa D koji je rekao da su očekivali samo ono što su u stvari postigli. D je
očekivao savet u početku. Svi klijenti opisali su terapeuta kao nekog ko je u početku bio od koristi (pitanje
10). U drugom intervjuu svih četvoro je reklo da ih je nešto sprečavalo da kažu ono što su želeli (pitanje 12).
Kada su upitani šta je to bilo (pitanje 13) A je odgovori da je to bilo zbog teme o kojoj se diskutovalo, B, C i
D rekli da je grupa bila uzrok. Odgovori na ostala pitanja iz ovog odeljka grupisani su u tabeli 2.

Telesni aspekt

U oba intervjua, svi klijenti su govorili o nekom telesnom osećanju. Glavna razlika se vidi u pitanju
br.2 ( „Gde ste to osetili i kada?“). Slika 4. sumira odgovore na ovo pitanje. U početku, niko od klijenata nije
shvatio kada se to desilo, već samo gde. Odgovor je uglavnom bio opis bola i nervoze. Kasnije je B bio jedini
koji se osećao opušteno. U drugom intervjuu B, C i D imali su ovaj osećaj tokom cele seanse. Sledeća tabela
pokazuje odgovore na pitanje 3 („Kada bi taj telesni osećaj umeo da govori, šta bi rekao u ovom trenutku?“:

Odgovori
klijent
Prvi intervju Drugi intervju
Vidi kako si me napustio, sada zbog tebe, ja Izlazi? Dosta mi je ovoga. Molim te pomozi mi i
A
moran da ostanem ovde. razumi me.
B Prestani da osećaš taj bol. Ovo je dobro.

24
 Zaista nemaš sreće. Prošla si kroz toliko toga.
C Vreme je rešiti se ovog života. Dosta mi je Izlazi iz ove grupe.
patnje.
Razmisli i razumi ono što ti ona (terapeut)
D Budi pažljiviji da ne bi ponavljao iste greške.
govori.

Tabela 3. – Odgovori na Aspekt 3, pitanje 3 u 1. i 2. intervjuu

Slika 5. – Lokacija telesnih osećaja određena u Aspektu 3, pitanje 2.

1. intervju 2. intervju
glava 25% /
leđa
i ruke 25% /

želudac 25% 75%

grickanje 25%
noktiju

celo / 25%
telo

Interpersonalni aspekt

Odgovor na pitanje 1, kada su ih pitali o tome, šta terapeut oseća prema njima, nije se promenilo. Svi
su odgovorili da ona želi da im pomogne osim C koja je rekla „Ne znam“ oba puta. Kada su klijenti pitali da
li je terapeut svestan njihovih osećanja i da li se slažu sa intervencijom (pitanja 3. i 6.), svi su odgovorili
potvrdno u oba intervjua. Što se tiče toga kako ih terapeut vidi (pitanje 2.), odgovori A u 1. intervjuu bili su
„Kao nekoga ko je razume“, a u 2. „Ne znam“. B je rekao „Kao nekoga ko napreduje“, u oba intervjua. C je
rekla „Kao nekoga ko skriva osećanja“ a onda „Kao čudnu“, a D je u prvom odgovorio „ Kao nekog ko se
poboljšava/napreduje“ a u drugom „Kakav i jesam, kao tihog i stidljivog“. A i B su se složili da terapeut ne
očekuje ništa od njih (pitanje 4), ali u 2. intervjuu A je promenio u „Ne znam“. B se onda složio sa C koja je
uvek osećala da očekuje nešto od terapeuta. D je promenio iz „Ne znam“ u „Ne“. Kada su ih pitali kakvu
poruku dobijaju od terapeuta (pitanje 5) A i C su rekli „Nadu“, dok su ostali rekli „Kako da se promenim“ u
prvom intervjuu. U drugom intervjuu A je odgovorio „Ja vas razumem i osećam empatiju sa vama“. B je
primio poruku nade, C poruku hrabrosti, a D je osetio da mu terapeut govori da ne ponavlja svoje greške.

STAI rezultati/bodovi

Razlike u Stai rezultatima između 1. i 2. intervjua sledile su sličnu šemu.

STAi rezultati za 4 klijenta koji su ostali na terapiji
Slika 6. STAI rezultati za 4 klijenta koji su ostali na terapiji (videti šemu na originalnom tekstu strana 64)

Najviše bodova oba puta imala je C. Iz IPR-a je takođe bilo jasno da je ona bila ta koja je osećala najviše
besa i krivice. Najmanje bodova imao je D. On je takođe, bio taj koji je, izgleda, najviše napredovao.
Poslednji bodovi dobijeni od A,C,D smanjeni su u odnosu na prvi intervju. B je bio jedini čiji se broj bodova
poveća (vidi tabelu 4.).

KLIJENT RAZLIKA U STAI BODOVIMA

A -9

25
B +8
C -8
D -2

Tabela 4. – Razlika i STAI bodovima četiri klijenta između prvog i drugog intervjua

Posmatranja

Kroz posmatranje se može videti razlika i kod grupe i kod pojedinca. Klijenti su u početku izgledali
kao različiti pojedinci koji sede zajedno u krugu. Mogla se napraviti razlika između onih koji su tu od
početka, i onih koji su tek došli u grupu. Prvopomenuti su sedeli mnogo bliže jedni drugima i terapeutu, više
slušali ostale i nisu više spavali, ili se pravili da spavaju tokom seanse. Čak se i njihov oblik fidbek-a
promenio vremenom.U početku to je bilo davanje saveta ili besmislica, tek da se nešto kaže. Kasnije su
počeli da saosećaju sa drugima i zajedno dele iskustva. Počela je da se polako gradi jedna atmosfera nade i
ohrabrenja unutar jedne manje grupe klijenata. Oni koji su otišli pre drugog intervjua, nikada nisu bili deo
ove posebne grupe.
Klijent A je bio preterano samouveren i često je osećao superiorno u odnosu na ostale, jer je tri godine bio
„čist“ pre nego što se vratio drogi. Ostali nisu to uspeli tako dugo.Njegov stav prema sebi i drugima, počeo se
menjati posle otprilike 6 seansi. Njegov stav prema terapeutu bio je neprijateljski neko vreme, onda je postao
skromniji kako je priznao svoje slabe tačke i pokušao da razume zašto se vratio drogi. Od jednog stava
„Laissez-faire“ on je postao zamišljeniji, tužniji i mirniji. Isto tako više nije pokušavao da interveniše i
prekida stvaki put kada bi terapeut počeo da obraća pažnju na nekog od ostalih. Klijenti B i D počeli su tako
što su spavali tokom prvih nekoliko seansi. Istraživač veruje da su se pretvarali da bi izbegli da se uključe u
seansu, što su pokazali i intervjui. Terapeut je prihvatio njihovo ponašanje, ali ih je u zadnjem delu seanse
pozvao da uđu u grupu, pokazavši im tako, da mogu da učestvuju kada god to sami požele. Klijent B je
tokom treće seanse pokazao svoje prisustvo, traživši objašnjenje onoga što je terapeut upravo rekao. On je
uvek bio tih, sve do početka drugog meseca terapije. Tada se osećao slobodnije da u grupi razgovara o
svojom prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ovaj klijent je bio drugačiji od ostalih. On je uzimao drogu samo
2 godine, dok su ostali bili zavisnici u proseku 10 godina. B je uvek mlitavo sedeo na svojoj stolici, odajući
utisak nekoga kome nedostaje energija. Čak i kad bi razgovarao o svojim problemima, nikada ne bi postao
življi, samo izuzetno tužan i bespomoćan. Izgledalo je da živi, samo kada bi se reklo ili uradilo. nešto smešno
i to do te mere da nije prestajao da se smeje jako dugo što je dekoncentrisalo ostale časove grupe. Krajem
šestog meseca terapije, postao je mirniji van terapijskih seansi, a u njima je učestvovao i pružao „fidbek“
(povratna informacija). Klijent C je bila jedina žena u grupi tokom oba intervjua. Nije imala baš dobar odnos
sa terapeutom i uvek je bila na oprezu da vidi da li je terapeut tretira na fer način. Ovo se nije desilo sa
istraživačem, iako je ženskog pola. Ona se izuzetno dobro slagala sa klijentom D, osećanje je bilo uzajamno.
C je bila najnervoznija od četiri klijenta, osećala je izuzetnu krivicu zbog svoje dece, koja su i bila razlog što
je tražila lečenje. U početku nije volela da priča u grupi. Posle oko sedam seansi, počela je da se otvara, ali
kasnije (oko 13-te seanse), izrazila je dosta besa prema prema terapeutu, osećajući da je tretira na drugi
način. Istaživač nije stekao ovakav utisak. C je zamolila terapeuta, posle par seansi, da lagano korača sa njim,
a da ne zalazi suviše duboko jer se plaši da će biti još više povređena. C je pokušavala da sve natera da
zaborave da je ona žensko; izgradila je imiđž nekog ko je tvrd i neženstven. Ipak, kako je terapija
napredovala postajala je „mekša“; kao da je njena ženstvena strana počela da se otkriva. Ovo je bilo
najočiglednije kada se smešila. Kao osoba, bila je jako stoga prema sebi.
D je bio taj, kod koga je promena bila najočiglednija. Posle četvrte seanse nije se više pravio da spava, ali je
ostao tih. Gledao bi u pod, i pričao samo kad bi mu se direktno obratili. Kada bi ga pitali kako se oseća, rekao
bi da se oseća umorno i ništa više. Kasnije, počeo je da učestvuje u radu grupe, dajući povretnu informaciju
/fidbek). Sve dok se, tokom desete seanse, nije dobrovoljno prijavio za rad sa terapeutom. Odjednom je
postao željan da nauči što je moguće više o sebi i kako da pomogne drugima da učine isto. Krajem šestog
meseca, čak mu se izmenio izraz lica i boja kože, prosto je zračio i, iako bi ponekada poželeo da je napolju,

26
kako je rekao, otkrivao je da život bez droga može biti dobar kao i da je „pošten“ (straight) život sa svim
svojim usponima i padovima vredan življenja.

Poglavlje 5. – Razmatranje (Discussion)

U ovom poglavlju se razmatraju dobijeni rezultati i porede se sa studijama koje su rađene u

inostranstvu i povezuju se sa pročitanom literaturom. Ovo poglavlje pokušaće da da uvid u rezultate koji su
prethodno opisani. O klijentima će se diskutovati, ponekad kao o grupi, a ponekad pojedinačno posebno o C i
D, čije reakcije štrče kao rezultati.
Svi klijenti rekli su da su bili svesni svojih osećanja, u oba intervjua, ali iz ukuponog odgovora,
očigledno je da se stepen svesti podigao. Jednostavno shvatanje da su bili svesni, povećalo je njihovu oblast
mogućeg delovanja. Dalo im je širu orijentaciju i veću slobodu izbora i akcije. Tako su bili u boljem kontaktu
sa okolinom i sobom obzirom da kontakt zahteva usmerenost na ovaj trenutak, omogućujući im da potpunije
funkcionišu. Yalom (1985), kaže da proces doživljavanja emocionalnog iskustva obezbeđuje materijal za
kognitivno učenje. Takođe, svest da li su imali neku mentalnu sliku/fantaziju u svom umu, olakšalo im je da
dosegnu razumevanje sebe. Fantazija uključuje razmišljanje i sanjarenje. Ona je, na izvestan način, uvek
vezana za onu stvarnost koja ima smisao za tu osobu.
Dominantne osobine klijentkinje C, bile su krivica, bes i strah, što je učinilo da su njene reakcije bile
drugačije nego kod drugih. Ovo otkriće podudara se sa onim što Lex (1991) opisuje. Po njemu, jedna česta
navođena razlika između muških i ženskih zavisnika od droge, je to što su žene sklonije emotivnim

27
problemima i češće pripisuju korišćenje droge stresu. One su sklonije da osećaju krivicu, anksioznost i
depresiju. U stvari, rezultat klijentkinje C, bio je najviši oba puta. Lex ovo objašnjava time što žene
doživljavaju više društvenog neodobravanja, do stepena stigmatizacije, čak i kad se radi o piću. Zavisnici od
droge doživljavaju krivicu zbog velikog broja stvari: zbog gubitka kontrole i upravljanja nad sopstvenom
korisnošću, zbog štete koju su sami sebi naneli, zbog svog fizičkog zdravlja, zbog porodica i rođaka. Takođe
je zapaženo da je C jedina koja je imala decu, o kojoj je ona brinula.
Jedna druga studija (Schauble, Woody, Resnikoff; citirano kod Henri Vuda, 1980), pokazuje da, iako
žene ređe učestvuju u svim riskantnim ponašanjima, kad žena jednom postane hronični pušač, teže joj je da
prestane nego muškarcu. Tako i upotreba drugih droga postaje verovatnija, a intezitet njenih sveukupnih
problema postaje još jači nego kod prosečnog muškog uživaoca. C je takođe objasnila da još uvek nije u
stanju da prihvati svoju prošlost. Ovo je, zajedno sa neiskazanim gnevom i neoproštenom krivicom,
prouzrokovalo nezavršeni posao i bolest. Drugi pokazatelj da se svest klijenta podigla, je da su u drugom
interjvuu, bili svesni toga kako žele da izraze svoja osećanja.
Najbitnija razlika između dva intervjua koja se pojavila u odeljku 2 IPR-a bila je u izražavanju sebe.
Promena stava može se videti tamo gde su ih pitali da li su želeli da kažu još nešto. Ranije, nisu želeli ništa
da dodaju. U drugom intervjuu svi su osećali potrebu da kažu više, ali ih je nešto sprečavalo da to i učine. B,
C i D su se složili da je grupa bila uzrok tome. Ovo otkriće se izgleda slaže sa Matanom i Jalomom (1991)
kao i sa Milgramom i Rubinom (1992). Oni pišu da se u procesu ličnog rasta uvek oseti anksioznost. Ona
tipično prati mnoge neophodne grupne aktivnosti kao što su: samo-otkrivanje, pitanje povratne informacije o
slepim tačkama, konflikt i bliskost. Ona takođe prati i strahove zavisnika od droge, što su opisali Hall (1984)
i Rosellini i Worden (1990). Ono što blokira klijenta da izrazi sebe , bila je tema razgovora. Teme, koje su
obično pokretali klijenti, uključivale su negativne emocije, društvenu izolovanost, teškoće i reakcije kod
povratka drogi. A je osećao da izrazi svoja osećanja vezana za ove teme. Ipak, kao što je rekao Clarkson
(1989), terapeut ne mora da zna sve o klijentu da bi njegova terapija imala uspeha.
Viđenje terapeuta, od strane klijenata, takođe se, promenilo. Postalo je realnije, nisu više očekivali da
ona zna šta se sve dešava unutar njih. Počeli su da od nje očekuju da učini nešto što će im olakšati grupne
seanse. Povećali su svoje zahteve, kao što je Clarkson pisao (1989). Moguće je da se ovo desilo, zato što je
terapija dosegla izvesnu dubinu, pa su oni postali uplašeni i anksiozni. Ipak, stalno su govorili da ih je ona
razumela. Klijentkinja C, bila je pomalo antagonistična prema terapeutu. U stvari, reakcije klijenta C su bile
različite od ostalih. Opisala je terapeuta kao nekog ko vidi da ona skriva svoja osećanja i kao „čudnog.“ U
jednom trenutku, A je, takođe, bio pomalo neprijateljski raspoložen prema terapeutu. Zavisnici od droge
često imaju jake, neispunjene zavisničke potrebe, Da bi se zaštitili od raspoloženja, oni se često povuku, ili
zauzmu jak nezavistan stav. Što je terapeut prožetiji izuzetni znanjem, pronicljivošću i moći, verovatnije je
da će na kraju razočarati članove svoje grupe. Svi klijenti, osim C, uglavnom su opisali terapeuta kao nekog
ko želi da pomogne i nekog ko je pun razumevanja. Poruka koju su primili od nje, pokazivala je da je
doživljavaju kao toplu osobu kojoj je stalo i koja im je pomogla da nauče da je moguće promeniti se i nađu
način da to i urade. Terapeut im je takođe, davao nadu i hrabrost. Parsons (1975) piše koliko su ovi faktori
bitni za uspešan terapeutski rad. Saopštavanje podataka je instrument u procesu uvođenja nade i učenja. Ono
je takođe važno jer samo po sebi ima terapeutsko dejstvo (Ronde i Stockon, 1993). Klijenti objašnjavaju da
su njihove emocije značile da uče i kao posledica toga, menjaju se. I C se izgleda slagala, iako je često bila
besna na terapeuta. Ove reakcije poklapaju se sa oni što su Flores i Mahon (1993) rekli. Zavisnici više vole
terapeuta koji je aktivan i koji nudi zadovoljenje, podršku i emocionalno uzvraća.
Uvođenje nade i ohrabrenja su vrlo bitni, posebno među ljudima koji sebe vide kao nekoga ko je na
kraju puta. Powell (1992) izveštava da su pacijenti Odeljenja za detoksikaciju iz njegove studije, koristili
mogućnost koju pruža grupa da otkriju sličnosti sa drigima. Naglasak je bio na univerzalnosti konbinovanoj
sa uvođenjem nade i grupne kohezije. Ovi pacijenti, posebno oni koji su se više puta vraćali drogi i u bolnicu,
smatrali su da su ovi faktori bitni, zbog zajedničkog iskustva očajanja i niskog cenjenja sebe. Univerzalnost
se pojavila kao bitan faktor na terapiji. Deljenje sličnih iskustava i identifikacija sa drugima, pomenuti su
više puta toko seansi i intervjua. Maxmen i Hanover (1973) kažu, da univerzalnost može biti bitna u ranom
životu jedne grupe, kada treba stvoriti osećaj pripadnosti. Opet, u bolničkim uslovima postoje stalne
interakcije među klijentima, što pojačava osećaj kohezije u terapijskoj grupi. Marcwitz i Smith (citirano kod
28
Powella, 1982) složili su se, da je osećaj da si primljen od strane grupe, primaran i moćan uslov za
olakšavanje osećaja promašenosti i bezvrednosti. Matlano i Yalom (1991), dodaju da isticanje istovetnosti
među članovima jedne grupe povećava koheziju, poverenje, sigurnost i verovanje da drugi mogu pomoći.
Ova osećanja mogu biti od vitalnog značaja za članove u ranoj fazi ozdravljenja, koji uglavnom doživljavaju
duboku izolovanost, nepoverenje i posramljenost.
U drugom intervjuu povećala se svest o telesnim osećajima. Klijenti su opisali gde su imali taj osećaj
i takođe, kada se to desilo. Kada su ih pitali šta im to njihovo telo poručuje, odgovori klijenata A i C bili su
pasivni i puni samosažaljenja. Kasnije su se promenili i postali više usmereni na akciju. Iako su još uvek
osećali bol, sada su barem znali šta to njihovo telo želi da uradi-uglavnom izbegne. B je napredovao od
osećanja bola do osećanja opuštenosti. Ipak, ovo se nije poklapalo sa njegovim STAI rezultatom. Njegov
nivo anksioznosti se podigao, a ne spustio. Istraživač je ovo tumačio činjenicom da je tada opisivao glavni
uzrok svog uzimanja droge i time više nije pribegavao smejanju kao načinu odbrane. Telesni osećaji su jedan
vrlo bitan aspekt terapeutske aktivnosti, kao što Perls (1973) i Stevens (1975) objašnjavaju.
Kako su opisali Rosellini i Worden (1990) klijenti moraju da prođu kroz bol i žalost da bi moglo da se
pomere ka ozdravljenju. I samo posmatranje svojih i tuđih problema izaziva bol, kako opisuje Peck (1978).
Tokom ozdravljenja B je shvatio da, osećati ne podrazumeva samo bol i aneksioznost, već i dobre stvari, kao
što su pisali Rosellini i Worden (1990). Klijent D je bio najmlađi klijent, što može iti razlog iz kog je imao
najviše koristi od terapije – možda je bio priječiviji za učenje i promenu. Ipak, tokom prvog intervjua bilo je i
osoba istih godina, ili mlađih, što u njihovom slučaju nije bilo od značaja. D je osećao da terapeut ne očekuje
ništa od njega, samo da bude ono što jeste i ne ponavlja greške. Istu, ovu poruku, poslali su mu, ne samo
terapeut, već i njegovo telo. D je u početku očekivao savet od terapeuta. Drago muje kada je shvatio da neće
biti tako. Nasuprot tome, Powell (1992) izveštava da zavisnici od droge, koji doživljavaju zbunjenost i
anksioznost, obzirom da predviđaju potpunu promenu načina života, osećaju veliku potrebu za jasnim,
sigurni savetom o tome kako da se ponašaju. Obzirom na to da većina njih ima prethodna iskustva sa
detoksinacijom, može se pretpostaviti da su ranije naučili da očekuju direktan pristup u ovim situacijama.
Nepostojanje saveta, moglo bi pomoći da ih nateramo da reaguju na povoljniji način. Istovremeno, D-u je
ovo bilo prvo bolničko iskustvo, pre toga ostajao bi samo po nekoliko dana. Dok su ostala tri klijenta
izgledala još uvek vezana za svoju prošlost, on je podsećao sebe da više nije sam i da mu neko pomaže.
Usresredio se na sadašnjost, što je u geštalt terapiji vrlo bitno. D je izgledao vrlo svestan ostalih, koncentrisao
se na njihove seanse i identifikovao se sa njima, izvlačeći korist zajedno sa njima. Ovo se može opisati kao
„nema samo-terapija“. Clarkson (1989) je opisuje, kao ono što se dešava članovima grupe, kada su saosećajni
svedoci iskrenog doživljaja sa kojim se mogu blisko identifikovati. Možda je „tiha samo-terapija“ toliko
evidentna u slučaju klijenta D, jer je bio vrlo tih i jako dobar slušalac. Osećao je da tu ima „deljenja i
osećanja bliskosti“ i želeo je da se „otvori da bi dobio podršku ostalih“. U isto vreme, nije bio u stanju da
kaže onoliko koliko je želeo, čemu je uzrok bila grupa, verovatno iz razloga razmotrenih ranije. Osećao se
ugodno sa terapeutom i smatrao da ga ona vidi kao nekog ko napreduje. Kasnije, počinje da prihvata sebe, što
pokazuje njegov odgovor: „Kakav jesam. Miran i stidljiv“. Priznavanje sebe kao onoga što jesmo, a ne onoga
što bi smo želeli da budemo, oslobađa pojedinca fantazija o savršenstvu. Ono uključuju postepeni razvoj
čovekovog jedinstvenog potencijala kroz priznavanje onoga što on jeste. Luborsky, Woody i Hooley i drugi
(citirano kod Khantzian, Holliday, Golden i Mc Auliffe, 1991) tvrde da se veliki deo žalosti i anksioznosti
onih koji zloupotrebljavaju neku supstancu, obrće oko njihove nesposobnosti da se osećaju dobro u vezi sa
samim sobom i svojim odnosima da drugima. Pošto je prihvatio samog sebe, D je rekao da se oseća bolje i u
vezi sa samim sobom i u vezi sa drugima. Prihvatiti self kao celinu, nije lak proces. Još se može osećati kao
pretnja, prihvatanje karakteristika koje ugrožavaju dugotrajna verovanja u vezi sa samim sobom.
Po Perls-u (1973), terapeutski procesi koji vode ka priznavanju istine, ponovo uspostavljaju samo-
regulišući proces, gde se zdravo pojavljivanje potreba i svesti dešava spontano. D je počeo da oseća
odgovornost za sebe. Odgovornost u geštalt pristupu, uključuje sposobnost da se odgovori na sopstvena
očekivanja, želje, fantazije i akcije kao i na isto kod drugih. Ona takođe znači skidanje odgovornosti za
ponašanje, stavove, osećanja i očekivanja drugih. Ova vrsta odgovornosti proističe iz prihvatanja selfa-a i
okoline, onakvih kakvi jesu (Persl, 1973). Odgovornost, svesnost, sloboda i mogućnost izbora su različiti
aspekti istog procesa. Geštalt terapija ističe slobodu pojedinaca. Bez verovanja u ovu slobodu, klijent po
29
pravilu postaje ubeđen da nema načina da se promeni. Tako je, postavši ogovoran i priznavajući izbore koji
mu se pružaju, D mogao da se promeni.

Zaključak

Sve više se priznaje, da mnogi zavisnici od droge nastavljaju da pate od mnogih interpersonalnih i
psiholoških problema koji prate trezno stanje, što ako se ostavi bez kontrole, može doprineti povratku drogi.
Zato su bitne grupe“posle-lečenja“ ili „ponovo-prijavljivanje“. Ovaj deo pomalo nedostaje organizaciji
Sedqua, u ovom trenutku, ali planiraju da formiraju takve grupe u bliskoj budućnosti. Ponašanje zavisnika,
dok je koristio drogu, verovatno je bitno oštetilo interpersonalne odnose, samopouzdanje i sposobnosti da
obnove prijateljstva i porodične veze. Ova situacija, posledično, može dovesti do upornog osećanja
otuđenosti i utučenosti. Otvoreno preispitivanje zapažanja i osećanja vezanih za porodicui lične veze su
važan deo iskustva grupne terapije.
U stvari Browne-Miller (1993) veruje da zbog izuzetno važne uloge međuzavisnosti između
zavisnosti i ozdravljenja, takvo preispitivanje nije samo važno, već je i imperativ u psihoterapiji zavisnika.
Autor veruje da bi bilo od izuzetne koristi za porodicu, da učestvuje u porodičnoj terapiji, zajedno sa
klijentom. Takođe, naučena ponašanja su tako jaka, da je povratak drogi gotovo neizbežan, ukoliko se
naravno ne sprovede paralelna terapija sa porodicom. Ipak, na Malti još ne postoji ništa slično.

30
 Klijentima u najranijim fazama ozdravljenja, često nedostaje sposobnost da se nose čak i sa niskim
stepenom anksioznosti ili frustacije. Stoga, lečenje mora da obezbedi podršku i olakša ova osećanja. Do sada,
geštalt terapija je , kako izgleda, bila uspešna sa tri od četiri klijenta, redukujući njihov nivo anksioznosti.
Bivšim zavisnicima je potrebno puno vremena, često tri i više godina, da bi se vratili na „normalan“
nivo psihološkog zdravlja (Chrisco i Sutton, 1994), iako rehabilitacioni programi ne traju tako dugo. Kritični
element u geštalt terapeutskom procesu je naučiti da se veruje u samo-podržavajuće mehanize. Ova vrsta
poverenja raste kroz eksperimentisanje, i tokom terapije i van nje, što traje dugo, ponekad godinama. Klijenti
su napredovali, što možda zavisi od terapije, od dužine asptinencije, ili i jednog i drugog – što je i
najverovatnije. Faktor vremena, takođe, pokazuje koliko je teško lečiti zavisnike od droge, obzirom da oni
nisu spremni da prolaze kroz duge tretmane. U stvari, iako je istraživač uradio prvi intervju sa 30 klijenta,
samo je četvoro bilo voljno da nastavi sa ovim tretmanom. Bilo bi interesantno pokušati da se odrede dalji
uzroci za takav preokret, kao eo budućeg istraživanja.
U grupi, klijenti su učeni da se skoncentrišu na svoje fizičke, društvene i psihološke procese. Njihovi
emocionalni odgovori na to, razmatrani su u grupi. U razčišćavanju prepreka ka ovom koncentrisanju, klijenti
su počeli da osvajaju kontrolu nad svojom zavisnošću. Takođe su mogli da podele ovaj proces sa drugima.
Grupni faktor je možda uticao na rezultate, pa je teško povući granicu između terapeutskih aspekata jedne
grupe i same geštalt terapije. Mnogi interpersonalni aspekti grupe, obezbeđuju neke povoljne reakcije ka
cenjenju samog sebe i vezane za probleme odnosa, na progresivan način, kroz zajedničke, univerzalne
aspekte grupe, progresivnu podršku i prihvatanje i uvođenje ljubavi i pokazivanja poštovanja prilikom
slušanja i interakcija.
Istovremeno, iz rezultata dobijenih ovom studijom, autor je došao do zaključka de je uglavno Ja-Ti
odnos iz geštalt terapije, imao najveći uticaj, obzirom da se klijenti nisu osećali tako ugodno u grupi. Geštalt
terapija je, izgleda, uspešna u prekidanju klijentovih načina pogrešnog nošenja sa problemima. Kada je
pažnja jednom usmerena na svesnost o postupcima, mislima, namerama i željama, terapeut je pomogao
klijentima da se pomere od onog stepena znanja koji omogućava lični izbor. Terapeut je bio u stanju da
podstakne klijente da promene ponašanja koja blokiraju rast i na taj način, je funkcionisala kao podstrekač
promene u ponašanju kao i stavu.
Geštalt terapija je pomogla klijentima da postanu svesniji vraćajući ih na sopstvene izvore i na
priznavanje sopstvene odgovornosti, na taj način ostvarujući cilj koji je objasnila Browne-Miller (1993) .
Takođe im je pomogla da prikupe sopstvene snage i sredstva samo-podržavanja dajući im osećaj self-a, jer je
usmerena ka self-u. To se desilo u različitom stepenu kod različitih klijenata.

DODATAK 1.: Interjvu

Interpersonalni proces prisećanja (Kagan i kagan, 1991.)

ASPEKT 1: EMOCIJE

1) Kako ste se osećali u tom trenutku?_________________________________________________________

2) Da li ste bili svesni tih osećanja?___________________________________________________________
3) Šta su vam ta osećanja značila?____________________________________________________________
4) Da li su vam ta osećanja bliska?___________________________________________________________
5) Kako izlazite na kraj sa tim osećanjima kada ih doživite?_______________________________________
6) Da li ste u nekom trenutku želeli da izrazite ta osećanja?________________________________________
7) Komentar?____________________________________________________________________________

ASPEKT 2: KOGNITIVNI PROCESI

31
1) Šta ste se mislili u tom trenutku?___________________________________________________________
2) Šta se desilo u tom trenutku?______________________________________________________________
3) Da li ste imali neku ideju šta treba uraditi u vezi sa onim što ste govorili? __________________________
4) Da li ste bili u stanju da se izrazite onako kako ste želeli? _______________________________________
5) U tom trenutku , da li ste želeli da kažete nešto drugo?__________________________________________
6) Mislite li da je terapeut znao šta ste, u stvari, želeli?____________________________________________
7) Da li ste stvarno pokazali šta želite u vezi sa sobom? ___________________________________________
8) U tom trenutku, da li je bilo ikakve fantazije, mentalne slike ili sećanja u vašem umu?
_______________________________________________________________________________________
9) Šta ste očekivali da vam terapeut kaže? _____________________________________________________
10) Kakav je utisak terapeut ostavi na vas?_____________________________________________________
11) Da li ste očekivali da terapeut učini nešto da vam olakša? ______________________________________
12) Da li vas je nešto sprečavalo da kažete ono što ste želeli? ______________________________________
13) Šta je to bilo?_________________________________________________________________________
14) Mislite li da vas je terapeut razumeo?______________________________________________________

ASPEKT 3: TELESNI ASPEKT

1) Sećate li se da ste nešto osetili u svom telu u tom trenutku?______________________________________

2) Gde ste to osetili i kada?_________________________________________________________________
3) Kada bi taj telesni osećaj umeo da govori, šta bi rekao u tom trenutku? ____________________________

ASPEKT 4: INTERPERSONALNA ZAPAŽANJA

1) Šta mislite da je terapeut osećao prema vama?________________________________________________

2) Kako vas je terapeut video?_______________________________________________________________
3) Da li je terapeut bio svestan vaših osećanja? _________________________________________________
4) Da li mislite da je terapeut očekivao nešto od vas? ____________________________________________
5) Kakvu poruku je terapeu pokušao da vam prenese?____________________________________________
6) Da li ste se slagali sa intervencijama?_______________________________________________________

DODATAK 2: STAI formular Y-1 (Spillberg et al.1983)

donekle

umereno (je tako)

u velikoj meri (je tako)

uopšte ne

1. Osećam se mirno 1 2 3 4
2. Osećam se sigurno 1 2 3 4
3. Napet sam 1 2 3 4
4. Osećam se sputano 1 2 3 4
5. Osećam se lagodno 1 2 3 4
6. Uznemiren sam 1 2 3 4
32
7. U ovom trenutku brinem u vezi sa mogućim nevoljama 1 2 3 4
8. Osećam se zadovoljeno 1 2 3 4
9. Uplašen sam 1 2 3 4
10. Ugodno mi je 1 2 3 4
11. Osećam se samouvereno 1 2 3 4
12. Nervozan sam 1 2 3 4
13. Imam tremu 1 2 3 4
14. Osećam se neodlučno 1 2 3 4
15. Opušten sam 1 2 3 4
16. Zadovoljan sam 1 2 3 4
17. Zabrinut sam 1 2 3 4
18. Zbunjen sam 1 2 3 4
19. Osećam se stabilno 1 2 3 4
20. Osećam se prijatno 1 2 3 4

Lista tabela

1. Tabela: Informacije o poreklu klijenata (bliže informacije o klijentima), str. 22.

2. Tabela: Rezime odgovora na pitanja 3, 4, 5, 6, 7, 8, 11, 12, 14; str.23.
3. Tabela: Odgovori na treći aspekt pitanje 3 u intervjuu; str.24
4. Tabela: Razlika u STAI bodovima za 4 klijenta između 1. i 2. intervjua, str.25.

Lista skica/slika

Slika 1.: Klivendski ciklus svesnosti, str.3.

Slika 2.: Model promene, str.9.
Slika 3.: Geštalt ciklus svesnosti iskustva kod zavisnosti, str.15.
33
Slika 4.: Okolnosti 30 klijenata do drugog intervjua, str.22.
Slika 5.: Lokacija telesnih osećaja određenih u aspektu 3, pitanje 2; str.24.
Slika 6: STAI bodovi 4 4 klijenta koji su ostali na lečenju, str. 25-NEDOSTAJE

34