See discussions, stats, and author profiles for this publication at: https://www.researchgate.

net/publication/230866251

Psihološke karakteristike budućih pomagača: empatičnost i vezanost

studenata psihologije

Article  in  Psihologija · March 2011

DOI: 10.2298/PSI1102097D

CITATIONS READS

10 219

3 authors, including:

Aleksandar Dimitrijevic Sonja Milojevic

International Psychoanalytic University Berlin Institute of Criminological and Sociological Research
49 PUBLICATIONS   123 CITATIONS    8 PUBLICATIONS   21 CITATIONS   

SEE PROFILE SEE PROFILE

All content following this page was uploaded by Aleksandar Dimitrijevic on 17 May 2014.

The user has requested enhancement of the downloaded file.

PSIHOLOGIJA, 2011, Vol. 44 (2), 97–115 UDK 159.923.2.072-057.875
© 2011 by the Serbian Psychological Association DOI: 10.2298/PSI1102097D

Psihološke karakteristike budućih pomagača:

empatičnost i vezanost studenata psihologije

Aleksandar Dimitrijević1, Nataša Hanak2 i Sonja Milojević1

1
Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Srbija
2
Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Univerzitet u Beogradu, Srbija

Ovim istraživanjem smo proverili da li se studenti psihologije razlikuju od studenata

koji se ne školuju za pomagačke delatnosti po osobinama ličnosti značajnim za pomagački
rad – kvalitetu vezanosti i kapacitetu za empatiju.
Uzorak su činili studenti psihologije iz Beograda i Novog Sada (N=452) i oni koji se
na više fakulteta Beogradskog Univerziteta pripremaju za nepomagačke profesije (N=402).
Za procenu dimenzija i obrazaca vezanosti korišćena je revidirana verzija Upitnika za procenu
afektivnog vezivanja, dok je kao mera empatičnosti upotrebljen Koeficijent empatičnosti.
Rezultati su potvrdili pretpostavke o tome da su budući pomagači češće sigurno vezani,
empatičniji, imaju razvijeniji kapacitet za mentalizaciju i pozitivniji model drugih. Oni se po
ovim osobinama razlikuju od nepomagača već na prvoj godini studija, bez obzira na pol.
Zaključeno je da psihologiju upisuju osobe motivisanije i sposobnije za bavljenje
pomagačkim poslom. Iako devojke brojčano daleko nadmašuju mladiće, posebno u poduzorku
studenata psihologije, razlike između budućih pomagača i nepomagača ne mogu u potpunosti
biti objašnjene polnom strukturom studenata ovih grupacija, pre svega zato što pomagači
imaju bolje rezultate od nepomagačica.
Ključne reči: studenti psihologije, pomagačke profesije, empatija, vezanost, mentalizacija

Čitav niz delatnosti i zanimanja posvećen je pružanju pomoći drugima.

Posao lekara, medicinskih sestara, psihologa, psihoterapeuta ili socijalnih
radnika trebalo bi da bude usmeren na podsticanje razvoja različitih aspekata
lične dobrobiti njihovih klijenata. Ove profesije nazivamo pomagačkim i u njih
uključujemo i nastavnike i vaspitače.
Veliki broj mladih ljudi odlučuje se za studije psihologije iz želje da
pomognu drugima i doživljavaju psihologiju kao pomažuću profesiju, često
previđajući njenu naučnu ili istraživačku dimenziju. Mnogi psiholozi rade u
kliničkom, zdravstvenom ili obrazovnom okruženju, gde su njihovi zadaci
gotovo isključivo pomagačkog tipa.

Kontakt adresa: adimitri@f.bg.ac.rs

98 PSIHOLOŠKE KARAKTERISTIKE BUDUĆIH POMAGAČA

Osnovna pitanja koja postavljamo u ovom tekstu jesu: da li se studenti

psihologije, kao budući pomagači, po relevatnim psihološkim karakteristikama
razlikuju od studenata koji se ne pripremaju za pomagačka zanimanja; drugo,
ako takve razlike postoje, da li se one pojavljuju već u trenutku izbora fakulteta
ili tek pod uticajem studija; konačno, interesovalo nas je koje bi bile obrazovne
implikacije nalaza istraživanja o osobinama pomagača – to jest, da li je moguće
zasnovati kurikulum budućih psihologa na empirijski dobijenim podacima
umesto na administrativnim odredbama.
Pri ispitivanju psiholoških svojstava pripadnika pomagačkih profesija
izabrali smo dva indikatora: obrasce i dimenzije vezanosti1 i empatičnost.
Ove karakteristike spadaju među vrlo važne kvalitete koje korisnici vrednuju
kod psihologa, njihov značaj za delotvornost pomaganja se sve više empirijski
istražuje, a u obrazovanju psihologa ovim dvema temama se najčešće posvećuje
nedovoljno pažnje: konceptualno malo, a praktično gotovo nimalo.
Presudan razvojni značaj vezanosti danas je opšteprihvaćen, a ona se
posmatra kao sistem putem kojeg se ostvaruju ključni zadaci u psihološkom
razvoju jedinke – razvoj selfa i njegovih mehanizama regulacije, a pre svega
kapaciteta za mentalizaciju (Fonagy, Gergely, Jurist, & Target, 2002; Mikulincer,
Shaver, & Pereg, 2003; Schore, 2003). Izgradnja odnosa vezanosti u prvoj
godini života predstavlja centralni događaj za dalji razvoj jer se unutar
sigurnog odnosa vezanosti ostvaruju optimalni uslovi za sazrevanje specifičnih
nervnih struktura koje su zadužene za afektivnu kontrolu i posreduju u svim
interpersonalnim i intrapsihičkim aspektima budućih socioemocionalnih
funkcija (Schore, 2003).
Obrasci vezanosti definišu se kao organizacije osećanja, kognitivnih
procesa dispozicija i ponašanja osobe u odnosima koji obezbeđuju osećaj
sigurnosti i pripadanja, a kad su u pitanju adolescenti i odrasli najčešća je
kategorizacija na siguran, odnosno autonomni obrazac i tri tipa nesigurnih
obrazaca – odbacujući, preokupirani i bojažljivi/nerazrešeni u pogledu gubitka/
traume. Sigurno vezane osobe osećaju se udobno u bliskim vezama, iz njih crpu
doživljaj sigurnosti, imaju visoko samopoštovanje, poverenje u druge ljude i
efikasnu regulaciju afekata. Doživljaj samopoštovanja preokupirano vezanih
osoba preterano zavisi od bliskih odnosa i one zbog toga brinu da će biti
ostavljene, dok je za odbacujuće vezane osobe karakteristično upravo suprotno:
one teže tome da se oslanjanju samo na sebe. Bojažljivo vezane osobe veoma su
vulnerabilne i nestabilne u svom interpersonalnom funkcionisanju. One nemaju

1 Odlučili smo se za to da koristimo izraze „vezivanje“ i „vezanost“ umesto ustaljenog – i

nikad obrazloženog – „afektivno vezivanje“. Ne samo da Bolbijev izraz „attachment“ ne
uključuje isticanje emocionalne komponente, već savremeni pristupi vide ovaj fenomen
kao da ima jasne evolucione osnove, neurofiziološku utemeljenost, autonomnu potrebu za
odnosom, mnogo jakih osećanja, kao i mentalizacija i regulaciju afekta, pa nema razloga
da ga u prevodu ograničimo na samo jednu od tih dimenzija (za detaljniju diskusiju videti
Hanak i Dimitrijević, 2007).
 Aleksandar Dimitrijević, Nataša Hanak i Sonja Milojević 99

samodovoljnost osoba odbacujućeg obrasca, niti su izgradile strategiju korišćenja

drugih kao spoljašnjeg regulatora svojih mentalnih stanja poput preokupiranih,
što ih često ostavlja bespomoćnim, uplašenim i usamljenim (za detalje videti
Mirić i Dimitrijević, 2005). U meta-analitičkoj studiji koja je uključila nekliničke
uzorke majki ispitanih u SAD i Kanadi, uz upotrebu „Intervjua za ispitivanje
obrazaca vezanosti odraslih“, utvrđena je sledeća distribucija obrazaca vezanosti:
58% sigurnih, 23% odbacujućih i 19% preokupiranih kad se koristi klasifikacija
s tri kategorije, dok se u primeni četiri kategorije pojavljuje 18% nerazrešenih u
pogledu gubitka/traume (Bakermans-Kranenburg & van IJzendoorn, 2009).
Istraživanja jednoglasno potvrđuju da je sigurna vezanost povezana
s brojnim indikatorima subjektivne dobrobiti i mentalnog zdravlja: boljom
adaptacijom i psihosocijalnim funkcionisanjem – manje stresa i manjom
usamljenošću, većim zadovoljstvom akademskim postignućem (Moore &
Leung, 2002); učestalijim pozitivnim osećanjima u svakodnevnim socijalnim
interakcijama (za pregled vidi Mikulincer & Shaver, 2007); višim vrednovanjem
sebe, skladnijim odnosima s drugim važnim osobama, kvalitetnijim prijateljskim
odnosima, većom prihvaćenošću od strane vršnjaka, otvorenijim odnosima s
roditeljima (Allen, Moore, Kuperminc, & Bell, 1998; Sroufe, Egeland, Carlson,
& Collins, 2005).
Istraživanja takođe pokazuju da psihoterapija čini da mnoge odrasle
osobe ‘pređu’ iz nesigurnih u sigurne obrasce vezivanja (Hesse, 2008). Osim
toga, osnovano se može pretpostaviti da su osobe sigurne vezanosti efikasnije
kao pomagači, pošto ih odlikuju bazično poverenje i altruizam, pa su samim
tim motivisanije za uspostavljanje odnosa s ljudima (imaju razvijeniji pozitivni
unutrašnji radni model drugog), efikasnije u proceni unutrašnjih stanja drugih
osoba i spremnije da ponude pomoć. Za razliku od njih, osobe nesigurnih obrazaca
međuljudskim odnosima pristupaju s prenaglašavanjem ili zanemarivanjem, pa je
njihova briga o drugima najčešće neadekvatna. Takođe, kao što traumatizovanoj
deci bolje pomažu majke koje su uspele da prevaziđu neku traumu ili gubitak
nego one koje se s njima nikad nisu suočile (Coates, 1998), može se očekivati da
klijenti imaju veće koristi od razmena s pomagačima koji su i sami jednom bili
izloženi traumi i uspeli da je integrišu u svoje iskustvo.
Sigurna vezanost direktno je povezana i s kapacitetom za mentalizaciju,
„mentalnim procesom pomoću kojeg neka osoba implicitno ili eksplicitno
tumači svoje ili tuđe postupke kao smislene na osnovu intencionalnih mentalnih
stanja kao što su lične želje, potrebe, osećanja, verovanja i razlozi“ (Bateman
& Fonagy, 2004). Već je iz definicije jasno da je bez izrazite razvijenosti ovog
svojstva nemoguće biti efikasan u razumevanju drugih ljudi i pružanju psihološke
pomoći. Posebno se ovo odnosi na profesionalce koji rade s osobama izrazito
oštećene ili (još) nerazvijene mentalizacije. Zbog svega ovoga, u inostranstvu
postoje razvijeni programi za učenje veštinama mentalizacije i njihovu primenu
u psihoterapiji i prevenciji (Allen & Fonagy, 2006).
100 PSIHOLOŠKE KARAKTERISTIKE BUDUĆIH POMAGAČA

Jednak ovome je i značaj koji za pomagačke profesije imaju kapacitet

za empatičnost i empatijski stav prema klijentima: empatija pomaže da se
uspostavi komunikacija i istinsko razumevanje pacijenta u procesu postavljanja
dijagnoze, pri formulisanju predloga tretmana ili odlučivanju o psihoterapijskim
intervencijama; empatičnost se, takođe, smatra najpoželjnijim stavom nastavnika
prema detetu sa ometenošću (Dimoski, 2006). A kako je Kohut (1982) isticao
„[...] empatija sama po sebi, samo prisustvo empatije, takođe ima pozitivan, u
širokom smislu, terapijski efekat – i u kliničkoj situaciji i u ljudskom životu
uopšte“. Ljudi se osećaju bolje čim imaju doživljaj da ih neko razume; ponekad
je razumevanje i jedino za čim tragaju.
Pregled radova objavljenih između 1992. i 2000. godine pokazao je da se
koristi pet različitih konceptualizacija empatije: empatija kao osobina ličnosti,
empatija kao profesionalno stanje, empatija kao proces komunikacije, empatija
kao briga i empatija kao poseban vid odnosa (Kunyk & Olson, 2001). Jedna od
starih i još prisutnih podela među istraživačima jeste na one koji naglašavaju
afektivnu i na one koji ističu kognitivnu prirodu empatije. Pobornici afektivnog
pristupa smatraju da je empatija „primeren emocionalni odgovor posmatrača na
afektivno stanje druge osobe“ (Baron-Cohen & Wheelwright, 2004). Kognitivni
pristup svodi empatiju na razumevanje osećanja drugih ljudi, opisujući je kao
složen proces koji može da uključuje decentraciju, zauzimanje perspektive
drugoga, primenu „teorije uma“ prilikom tumačenja i predviđanja njihovog
ponašanja (Doherty, 2009). Kao i sve više savremenih autora i mi ćemo u ovom
radu empatiju posmatrati kao proces komunikacije koji neizbežno obuhvata i
mišljenje i osećanja (Baron-Cohen & Wheelwright, 2004; Cliffordson, 2002;
Monica, 1981).
Postoje istraživački nalazi o pozitivnoj vezi emocionalne komponente
empatije i pomagačkog ponašanja u različitim pomagačkim delatnostima. Jedno
ispitivanje koje je obuhvatilo 120 nastavnika i bezmalo tri i po hiljade učenika
osnovnih i srednjih škola pokazalo je da postoji značajna pozitivna povezanost
afektivne komponente nastavničke empatičnosti sa afektivnim i motivacionim
pokazateljima uspečnosti učenika (Bjekić, 2000). Takođe se pokazalo da je
empatija posebno važna u početnim fazama psihoterapije ili savetovanja,
odnosno tokom razvoja radnog saveza (Trusty, Ng, & Watts, 2005).
Uprkos značaju koji taj fenomen ima, mnoga istraživanja pokazuju da je
situacija u ovoj oblasti alarmantna: na različitim uzorcima, u Srbiji i inostranstvu,
ispostavljalo se da pomagači nisu empatičniji od članova kontrolnih grupa. Sažeto
rečeno, ni nastavnici ni zdravstveni radnici nisu empatičniji od administrativnih
radnika.
Prva ovakva istraživanja u nas je vršio Vencislav Radovanović (1991,
1993). Poredeći pedesetoro nastavnika i isto toliko administrativnih radnika,
Radovanović je utvrdio sledeće: prvo, da ne postoje značajne razlike u ukupnom
empatijskom potencijalu; drugo, da je empatičnost nastavnika više afektivna,
a da službenike odlikuje veća kognitivno-afektivna uravnoteženost; treće,
 Aleksandar Dimitrijević, Nataša Hanak i Sonja Milojević 101

da nastavnici ispoljavaju osećanja egocentrično i nerealistično, službenici

alocentrično i prosocijalno; četvrto, da nastavnička krutost, nespontanost i
ranjivost stoje naspram prijateljske nastrojenosti i lagodnosti službenika.
U drugom ispitivanju upoređeno je po šezdesetoro socijalnih radnika i
pripadnika nepomagačkih profesija (Žegarac, 1997). Pokazalo se da statistički
značajna razlika u korist pomagačkih profesija postoji samo na dimenziji
„zauzimanje tuđeg stanovišta“, a optimistični zaključci koji se iznose u tekstu
zasnivaju se na razlikama koje nisu statistički značajne.
Istraživanje u kome su poređeni zdravstveni i administrativni radnici
(Mitić, 2007) pokazalo je da pomagači ne ostvaruju više skorove na merama
empatičnosti, sposobnosti zauzimanja tuđeg stanovišta i empatijskoj zabrinutosti,
dok su na ostalim dimenzijama (fantazija i lična nelagodnost, na Indeksu
interpersonalne reaktivnosti) izraženije razlike po stručnoj spremi nego po vrsti
zanimanja (lekari imaju bolje rezultate nego srednje medicinsko osoblje).
Šezdesetih godina prošlog veka pojavile su se prve studije empatičnosti
studenata pomagačkih fakulteta. Pored nekoliko studija o budućim medicinskim
sestrama i tehničarima, pokazalo se i da studenti psihologije pokazuju skoro
potpuni nedostatak uvida u tuđa osećanja i iskustva (prema Reynolds &
Scott, 2000). U skladu s ovim su i rezultati praćenja 125 studenata medicine
ispitanih na početku studija i na kraju treće godine, kojim je utvrđeno da postoji
smanjenje rezultata na merama empatičnosti konstruisanim baš za ispitivanje
reagovanja u bolničkim situacijama (Hojat et al., 2004). Koliko nam je poznato
u našoj sredini nisu izvođena istraživanja empatičnosti studenata pomagačkih
fakulteta.
Naše istraživanje ima za cilj: a) da utvrdi razlike između studenata
psihologije, kao predstavnika pomagačkih profesija, i studenata drugih studijskih
grupa koji se ne školuju za pomagačke profesije, u pogledu empatičnosti,
dimenzija i obrazaca vezanosti; b) da ispita da li razlike postoje neposredno po
upisu na fakultete, što bi govorilo u prilog razlikama u sklopu ličnosti mladih
ljudi koji se opredeljuju za pomagačke odnosno nepomagačke profesije; c)
da utvrdi da li postoje razlike među studentima psihologije s različitih godina
studija u pogledu empatičnosti, dimenzija i obrazaca vezanosti i time nagovesti
eventualni podsticajni efekat studija na menjanje ličnosti u pravcu koji je
poželjan za buduće pomagače; i d) da proveri polne razlike u kvalitetu vezanosti
i empatičnosti, kao i interakcije pola s vrstom studija.
Osnovna pretpostavka istraživanja jeste da će se studenti psihologije
razlikovati od studenata nepomagača po većoj empatičnosti, boljem kapacitetu
za mentalizaciju, pozitivnijem unutrašnjem radnom modelu drugih i boljoj
regulaciji besa, odnosno da će češće biti svrstani u sigurni obrazac vezanosti.
Očekujemo da ove razlike postoje već pri upisu studija psihologije, kao i da se
ne mogu svesti na eventualne polne razlike u izraženosti ispitivanih osobina.
102 PSIHOLOŠKE KARAKTERISTIKE BUDUĆIH POMAGAČA

Metod
Uzorak: U istraživanju su učestvovali studenti psihologije Filozofskog fakulteta u Beogradu
i Novom Sadu (N = 452), kao predstavnici budućih pomagača, i oni koji se na Beogradskom
univerzitetu školuju za nepomagačke profesije (studenti hemije, matematike, biologije,
mašinstva, istorije umetnosti, istorije i političkih nauka – politikolozi i žurnalisti, N = 402).
Devojke su zastupljenije od mladića u oba poduzorka, što odražava trenutnu situaciju na
odabranim studijskim grupama. Ipak, u poduzorku pomagača razlika u broju studentkinja i
studenata je veća nego u poduzorku nepomagača (87,4% devojaka naspram 12,6% mladića
kod studenata psihologije, odnosno 79,1% devojaka naspram 20,9% mladića kod ostalih
studenata nepomagača) i ova razlika je statistički značajna (χ2(1) = 39,103; p =,000). Struktura
uzorka prema polu i godini studija data je u Tabeli 1.

Tabela1. Frekvencija i procenat studenata pomagača

i nepomagača prema polu i godini studija

Grupa Ukupno

Godina Pomagači Nepomagači

studija Pol f % Pol f % Pol f %
M Ž M Ž M Ž
Prva 23 119 142 31,4 48 72 120 29,9 71 191 262 30,7
Druga 11 96 107 23,7 29 60 89 22,1 40 156 196 23,0
Treća 14 104 118 26,1 16 63 79 19,7 30 167 197 23,1
Četvrta 9 76 89 18,8 24 90 114 28,4 33 166 199 23,3
Ukupno 57 395 452 100 117 285 402 100 174 680 854 100

Postupak: Podaci su prikupljani za vreme predavanja na fakultetima, tokom prvog semestra

školske godine 2009/10, u okviru većeg istraživanja, te su ovi instrumenti bili deo šire baterije
testova. Prosečno vreme popunjavanja cele baterije iznosilo je 45 minuta. Pre podele upitnika,
studenti su informisani o istraživanju, načinu zaštite anonimnosti podataka ispitanika, nakon
čega su potpisivali saglasnost o učešću u istraživanju.
Varijable i instrumenti: Nezavisna varijabla je nazvana „pomagači/nepomagači“. „Pomagači“
su studenti psihologije, dok grupu „nepomagača“ čine studenti onih studija koje ne pripremaju
za poziv koji podrazumeva pomaganje drugim osobama. Kontrolne varijable su godina studija
i pol. Zavisne varijable su vezanost i empatičnost.
Za procenu dimenzija i obrazaca vezanosti korišćena je revidirana verzija Upitnika
za procenu afektivnog vezivanja – UPIPAV-R (Hanak, 2004; Hanak, 2010a). UPIPAV-R
ispituje bazične aspekte vezanosti, ustanovljene kroz analizu teorije i postojećih instrumenata
za procenu vezanosti na nivou mentalnih reprezentacija. Revidirana verzija instrumenta ima
ukupno 77 stavki, raspodeljenih u sedam skala. Stepen slaganja sa stavkama se izražava na
skali od 1 do 7. Unutrašnja konzistentnost instrumenta u celini je visoka (alfa =,891). Nazivi
skala i njihove pouzdanosti na ovom uzorku, izražene preko alfa koeficijenta, jesu sledeće:
▪ Korišćenje spoljašnje baze sigurnosti (alfa =,862)
▪ Strah od gubitka spoljašnje baze sigurnosti (alfa =,878)
▪ Nerazrešena porodična traumatizacija (alfa =,885)
 Aleksandar Dimitrijević, Nataša Hanak i Sonja Milojević 103

▪ Negativan radni model selfa (alfa =,874)

▪ Negativan radni model drugih (alfa =,885)
▪ Slaba regulacija besa (alfa =,819)
▪ Kapacitet za mentalizaciju (alfa =,790)
Iako se pojedini istraživači argumentovano zalažu za dimenzionalni pristup proceni
vezanosti umesto kategorijalnog (vidi npr. Fraley & Waller, 1998; Trusty, Ng & Watts,
2005), obrasci, stilovi ili kategorije vezanosti su daleko najrašireniji modalitet opisivanja
individualnih razlika u pogledu vezanosti, pa je i u ovom istraživanju utvrđena pripadnost
obrascima vezanosti. Za razliku od većine upitnika i skala za procenu vezanosti kojima se
procenjuje kvalitet vezanosti za određene figure (roditelje, prijatelje, partnera), instrument koji
smo koristili omogućava da se utvrdi opšti obrazac koji je, prema teoriji, odraz „stanja uma u
pogledu vezivanja“ (Hesse, 2008; Main, Kaplan, & Cassidy, 1985), odnosno reprezentacionog
sveta jedinke. Kategorizacija je izvršena pomoću klaster analize skorova na skalama,
metodom k proseka. Rešenje s četiri klastera pokazalo se kao najoptimalnije, kao i u drugim
istaživanjima s ovim instrumentom, na različitim uzorcima (Hanak, 2004; Hanak, 2010a;
Vukosavljević-Gvozden i Hanak, 2007; Vukčević, 2010). Slika 1 prikazuje profile klastera
vezanosti na skalama UPIPAV-R. U ovom istraživanju ustanovljena je sledeća distribucija
obrazaca: sigurni 32,2%, preokupirani 28,3%, odbacujući 21,8% i bojažljivi 17,7%.

Slika 1. Profili klastera vezanosti na skalama UPIPAV-R

Za procenu empatičnosti korišćen je Koeficijent empatičnosti (EQ), koji bi trebalo da

meri „opštu“ empatičnost, budući da je zasnovan na pretpostavci da se afektivna i kognitivna
komponenta empatičnosti uvek javljaju zajedno (Baron-Cohen & Wheelwright, 2004).
Koeficijent empačnosti ima ukupno 60 stavki od kojih 40 procenjuje empatičnost, a preostalih
104 PSIHOLOŠKE KARAKTERISTIKE BUDUĆIH POMAGAČA

20 služe tome da odvuku pažnju ispitanika od preteranog fokusiranja na predmet merenja. Na

našem uzorku studenata EQ je pokazao zadovoljavajuću pouzdanost (alfa =,824).

Rezultati
Osnovna pretpostavka istraživanja o razlikama između studenata
pomagača i nepomagača proverena je primenom kanoničke diskriminacione
analize. Izdvojena je jedna diskriminaciona funkcija koja statistički značajno
razlikuje dve grupe ispitanika (vidi Tabelu 2). Njena kanonička korelacija sa
varijablom „pomagači/nepomagači“ iznosi 0,493. U Tabeli 3 prikazana je
struktura diskriminacione funkcije.
Tabela 2. Svojstvena vrednost, objašnjena varijansa,
kanonička korelacija i značajnost diskriminaciome funkcije

Svojstvena % Kanonička Wilksova

Funkcija Hi kvadrat df p
vrednost varijanse korelacija lambda
1 0,321 100 0,493 ,757 238,639 9 ,000

Tabela 3: Matrica strukture kanoničke diskriminacione funkcije

Diskriminaciona
Skale
funkcija
Kapacitet za mentalizaciju 0,749
Negativni model drugih -0,563
Empatičnost 0,562
Pol 0,384
Korišćenje spoljašnje baze sigurnosti 0,216
Negativni model selfa -0,191
Slaba regulacija besa -0,158
Nerazrešena porodična traumatizacija -0,103
Strah od gubitka spoljašnje baze sigurnosti 0,003

Iz Tabele 3 vidimo da diskriminaciona funkcija najveću korelaciju

ostvaruje sa skalom Kapacitet za mentalizaciju, a potom sa skalama Negativni
model drugih i Empatičnost, dok se varijabla Pol nalazi na četvrtom mestu.
Slika 2 prikazuje razlike u distribuciji obrazaca na uzorcima pomagača
i nepomagača (χ2(3) = 63, 968; p =,000). U grupi pomagača dominira siguran
obrazac vezanosti, dok je odbacujući obrazac najmanje zastupljen, a među
nepomagačima su najzastupljeniji preokupirani i odbacujući obrazac vezanosti.
 Aleksandar Dimitrijević, Nataša Hanak i Sonja Milojević 105

sigurni preokupirani odbacujući bojažljivi

50.0%
45.0%
40.0%
35.0%
30.0%
25.0%
20.0%
15.0%
10.0%
5.0%
.0%
Pomagači Nepomagači

Slika 2. Distribucija obrazaca vezanosti na uzorcima pomagača i nepomagača

Pretpostavku o tome da razlike u ispitivanim odlikama ličnosti budućih

pomagača i nepomagača postoje pre ulaska u proces obrazovanja za određen
profesionalni profil i početka sticanja profesionalnog identiteta, proverili smo
ispitivanjem razlika među studentima prve godine pomagačkih (N = 142)
i nepomagačkih struka (N = 120). Studenti pomagači dobili su značajno više
skorove na skalama Kapacitet za mentalizaciju (F(1, 260) = 60,394; p =,000)
i Empatičnost (F(1, 260) = 22,198, p =,000), i značajno niže skorove na skali
Negativni model drugih (F(1, 260) = 10,255, p =,002). Potvrđena je i razlika
ustanovljena na uzorku u celini koja pokazuje da je među pomagačima
najučestaliji sigurni obrazac vezanosti, dok je u grupi nepomagača najviše
ispitanika s odbacujućim obrascem (χ2(3) = 13, 091; p =,004).
Izvršeno je i poređenje studenata različitih godina na odeljenjima za
psihologiju u Beogradu i Novom Sadu. Razlike na dimenzijama vezanosti i na
empatičnosti ispitane su putem univarijacione jednosmerne analize varijanse.
Rezultati (vidi Tabelu 4) ukazuju na to da studenti starijih godina imaju niže
skorove na skalama Nerazrešena porodična traumatizacija, Strah od gubitka
spoljašnje baze sigurnosti, Negativni model drugih, Negativni model selfa
i Slaba regulacija besa, i više skorove na skalama Korišćenje spoljašnje baze
sigurnosti i Empatičnost. Dodatne analize pokazale su da sličan trend postoji i na
uzorku nepomagača gde rezultati s godinama studija rastu na skalama Kapacitet
za mentalizaciju (F(4, 397) = 6, 313; p =,000), Empatičnost (F(4, 397) = 5, 281;
p =,000), i Korišćenje spoljašnje baze sigurnosti (F(4, 397) = 3, 331; p =,011),
a opadaju na skalama Negativni model drugih (F(4, 397) = 3, 045; p =,017) i
Slaba regulacija besa (F(4, 397) = 2, 506; p =,042).
106 PSIHOLOŠKE KARAKTERISTIKE BUDUĆIH POMAGAČA

Tabela 4. F-statistici i značajnost razlika na skalama

instrumenata po godinama studija pomagača

Skale F (3, 448) p

Nerazrešena porodična traumatizacija 4,188 ,006
Strah od gubitka spoljašnje baze sigurnosti 3,876 ,009
Negativni model drugih 14,263 ,000
Kapacitet za mentalizaciju ,198 ,898
Negativni model selfa 6,979 ,000
Korišćenje spoljašnje baze sigurnosti 5,843 ,001
Slaba regulacija besa 3,935 ,029
Empatičnost 4,871 ,002

Distribucija obrazaca (Slika 3) ukazuje na smanjenje zastupljenosti

nesigurnih obrazaca i veću zastupljenost sigurnog obrasca s godinama studija
(χ2 = 39,121; p =,004).

sigurni preokupirani odbacujući bojažljivi

70.0%

60.0%

50.0%

40.0%

30.0%

20.0%

10.0%

.0%
prva druga treća četvrta

Slika 3. Distribucija obrazaca vezanosti pomagača po godinama studija

Očekivano, na uzorku svih studenata utvrđene su značajne polne razlike

na svim skalama, pri čemu su devojke ostvarile više skorove na Korišćenju
spoljašnje baze sigurnosti (F (1, 852) = 158,714; p =,000), Strahu od gubitka
spoljašnje baze sigurnosti (F (1, 852) = 85,164; p =,000), Empatičnosti (F (1,
 Aleksandar Dimitrijević, Nataša Hanak i Sonja Milojević 107

852) = 44,946; p =,000) i Kapacitetu za mentalizaciju (F (1, 852) = 15,778; p

=,000), dok su muškarci više skorove dobili na Negativnom modelu drugih (F
(1, 852) = 16,738; p=,000), Negativnom modelu selfa (F (1, 852) = 6,635; p
=,010), Nerazrešenoj porodičnoj traumatizaciji (F (1, 852) = 4,483; p =,035) i
Slaboj regulaciji besa (F (1, 852) = 4,010; p =,046). Na nivou obrazaca vezanosti,
mladići i devojke se razlikuju u učestalosti preokupiranog i odbacujućeg obrasca
(χ2 (3) = 128,986; p =,000), pri čemu je preokupiran obrazac učestaliji kod
devojaka, a odbacujući kod mladića. S obzirom na to da su kod žena izrazitije
sve tri ključne dimenzije po kojima se pomagači razlikuju od nepomagača –
Kapacitet za mentalizaciju, pozitivniji Model drugih i Empatičnost, urađene
su dodatne analize na poduzorcima u kojima je pol bila kontrolna varijabla.
Rezultati su prikazani u Tabeli 5.
Tabela 5. Razlike u AS na skalama instrumenata u odnosu na vrstu fakulteta i pol
Žene Muškarci
Skale Razlike F Razlike F
p p
u AS (1, 172) u AS (1, 172)

Nerazrešena porodična
-,198 6,741 ,010 ,376 5,532 ,020
traumatizacija
Strah od gubitka spoljašnje
-,116 2,747 ,098 -,204 1,785 ,183
baze sigurnosti
Negativni model drugih -,604 67,716 ,000 -,456 8,193 ,005

Mentalizacija ,661 94,262 ,000 1,139 46,198 ,000

Negativni model selfa -,177 5,794 ,016 -,204 1,159 ,283

Korišćenje spoljašnje baze
,120 2,929 ,087 -,111 0,774 ,380
sigurnosti
Slaba regulacija besa -,182 6,018 ,014 -,032 0,015 ,903

Empatija ,504 50,548 ,000 ,639 13,439 .000

• Pozitivan predznak – više skorove ostvaruju pomagači

I devojke i mladići pomagači postižu značajno više skorove na Kapacitetu

za mentalizaciju i Empatičnosti, odnosno niže skorove na Negativnom modelu
drugih, od devojaka i mladića nepomagača. Drugim rečima, sržne osobine
profila pomagača iste su kod oba pola. Postoji, međutim, jedna značajna razlika
između devojaka i mladića iz oba poduzorka: studentkinje psihologije imaju
niže skorove na Nerazrešenoj porodičnoj traumatizaciji od nepomagačica, dok
su studenti psihologije ostvarili značajno više skorove na ovoj skali od studenata
nepomagača. Kada se uporede pomagači i nepomagačice ova razlika na skoru
108 PSIHOLOŠKE KARAKTERISTIKE BUDUĆIH POMAGAČA

Nerazrešene porodične traumatizacije ostaje značajna (F (1, 340) = 4,760; p =,030),

a ispostavlja se i da pomagači imaju razvijeniji kapacitet za mentalizaciju (F (1, 340)
= 31,269; p =,000) i pozitivniji model drugih (F (1, 340) = 5,564; p =,019).

DISKUSIJA I ZAKLJUČAK
Za razliku od nalaza nekoliko istraživanja koja smo izložili u uvodnom
delu teksta (Hojat et al., 2004; Mitić, 2007; Radovanović, 1991, 1993; Žegarac,
1997), ovde izneti rezultati mogu se smatrati ohrabrujućim. Naime, studenti
psihologije ostvaruju bolje rezultate od studenata nepomagača na merama
nekoliko dimenzija koje mogu biti od centralnog značaja za buduće pomagače
praktičare.
Prvo, studenti psihologije imaju viši kapacitet za mentalizaciju, drugim
rečima, imaju razvijeniju sposobnost da sopstveno i tuđe ponašanje razumeju
i objasne u terminima mentalnih stanja; mogu da misle o unutrašnjim stanjima
i u bliskim odnosima ili kad su osećanja jaka; imaju jaču motivaciju i veću
usmerenost na bavljenje psihološkim sadržajima.
Drugo, za buduće pomagače karakterističan je i pozitivniji model drugih
(Bolbi, u štampi; Bretherton & Munholland, 2008). To znači da studenti
psihologije imaju, u poređenju sa studentima drugih fakulteta, jači doživljaj da
su socijalni odnosi važni, te da donose nešto dobro i podsticajno; druge ljude
smatraju vrednim pažnje i brige i imaju veće poverenje u ljude; otvoreniji su za
nova iskustva, za upoznavanje drugih osoba i sebe (Rodžers, 1985).
Treće, budući pomagači superiorniji su i u empatičnosti. Studenti
psihologije su ispoljili izraženiju sposobnost da zauzmu tuđe gledište i zamisle
i dožive osećanja druge osobe; imaju bolji kapacitet za toleranciju velike
privremene bliskosti s drugom osobom, bez istovremenog gubitka uvida u
sopstvena unutrašnja stanja.
Najzad, među budućim pomagačima ustanovljena je i veća učestalost
sigurnog obrasca vezanosti što u celini govori o njihovom boljem kapacitetu da
traže, prihvate i ponude utehu, kao i o većoj spremnosti za istraživanje, pa i u
oblasti mentalnih sadržaja (Weinfield, Sroufe, Egeland, & Carlson, 2008).
Jedan izvor ovih razlika između prethodnih i našeg istraživanja svakako
može da bude u primeni drugačijih instrumenata. U ranijim istraživanjima
korišćeni su „Skala emocionalne empatičnosti“ i „Indeks interpersonalne
reaktivnosti“ (Mitić, 2007; Radovanović, 1991, 1993; Žegarac, 1997), dok smo
se mi odlučili za „Koeficijent empatičnosti“, instrument koji se sada široko
koristi i standardizovan je na različitim jezicima (Berthoz, Wessa, Kedia,
Wicker, & Grezes, 2008; Kim & Lee, 2010; Preti et al., 2011). Ovo, međutim,
ne može biti potpuno objašnjenje razlika u dobijenim rezultatima, pošto je
„Indeks interpersonalne reaktivnosti“ korišćen pri validiranju „Koeficijenta
empatičnosti“ i dobijene su značajne korelacije umerenog intenziteta (Lawrence,
 Aleksandar Dimitrijević, Nataša Hanak i Sonja Milojević 109

Shaw, Baker, Baron-Cohen, & David, 2004). Čini nam se verovatnijim da razlike
potiču iz toga što su u ranijim studijama uzorak činili profesionalci dok su naši
ispitanici bili studenti, a bilo bi logično očekivati da emocionalna komponenta
empatičnosti opada s godinama bavljenja pomagačkim poslom. Ipak, konačan
odgovor mogla bi da pruži tek studija koja bi uporedila rezultate studenata,
profesionalaca na početku karijere i pomagača s višegodišnjim stažom.
Dobijeni rezultati pokazuju da su studenti psihologije pripremljeniji i
motivisaniji za rad s ljudima, što može biti primenjeno u različitim profesionalnim
odnosima i okolnostima. Važno je, takođe, obratiti pažnju na to da ove razlike
nisu samo rezultat uticaja studija psihologije, specifične obuke i razvijanja
željenih kapaciteta pomagača, pošto su ustanovljene i na poduzorcima brucoša.
Iz toga možemo da zaključimo da studije psihologije, a možda i drugih fakulteta
koji pripremaju za pomagačke profesije, privlače mlade osobe koje već u sebi
nose motivaciju i sposobnost da se bave sopstvenim i tuđim mentalnim stanjima.
Iako razlike između studenata pomagača i nepomagača postoje pre
višegodišnjeg, sistematskog delovanja obuke za buduću profesiju, i uprkos
nalazima da studije medicine deluju negativno na empatičnost (Hojat et al.,
2004), postoji nagoveštaj da tokom studija dolazi do pozitivne promene u
gorepomenutim kapacitetima. Radi se o nalazu da studenti starijih godina imaju
sve pozitivniji doživljaj sebe i više poverenja u druge; da više i bolje koriste
druge kao bazu sigurnosti; da uspevaju bolje da prorade i integrišu rana negativna
iskustva u porodici; da su manje anksiozni u pogledu gubitka ili narušavanja
bliskih odnosa; i da uspešnije regulišu negativna osećanja, pre svega bes. Takođe
su prema „organizaciji osećanja, kognitivnih dispozicija i ponašanja osobe u
odnosima koji obezbeđuju osećaj sigurnosti i pripadanja“ u većem procentu
svrstani u sigurne (autonomne).
Neobičan je nalaz da se empatičnost studenata povećava, a da se
kapacitet za mentalizaciju ne menja, iako su ove dve dimenzije međusobno
visoko povezane (r =,542; p =,000). Verovatno se radi o tome da studenti lakše
prepoznaju predmet merenja na upitniku empatičnosti i da im je važno da se
prikažu u skladu sa slikom koju imaju o profesionalnom identitetu psihologa,
dok im je to verovatno teže sa subskalom mentalizacije koja predstavlja jedan
deo složenijeg instrumenta.
Osnovno pitanje u vezi s nalazom o generacijskim razlikama jeste da li on
odražava proces promene odnosa prema sebi i drugima i povećanje otvorenosti
za razumevanje sopstvenog i tuđeg psihičkog sveta ili se radi o artefaktu
nastalom usled uvežbanosti starijih studenata da prepoznaju predmet merenja
instrumenata i svesno ili nesvesno prilagode svoje odgovore u pravcu veće
socijalne poželjnosti. Kratko rečeno: da li studenti starijih godina psihologije sve
više funkcionišu kao psiholozi-pomagači ili sve bolje umeju tako da se predstave.
Pri donošenju konačnog zaključka treba imati u vidu da do slične promene dolazi
i u uzorku nepomagača. Taj nalaz mogao bi da sugeriše da ova promena nije
posledica samo usvajanja znanja i veština već ličnog sazrevanja, ali heterogenost
110 PSIHOLOŠKE KARAKTERISTIKE BUDUĆIH POMAGAČA

našeg uzorka ne omogućava da to tvrdimo sa sigurnošću. Ovu dilemu moglo

bi da razreši samo longitudinalno istraživanje koje bi iste grupe studenata (pri
čemu bi svi nepomagači bili s istog fakulteta) pratilo tokom nekoliko godina.
Osim toga, u njemu bi trebalo koristiti i instrumente koji objektivno utvrđuju i
uspešnost u prepoznavanju osećanja: široko korišćeni Reading the Mind in the
Eyes, na kome je potrebno tačno proceniti koja osećanja odaju određeni izrazi
očiju (Baron-Cohen, Wheelwright, Hill, Raste, & Plumb, 2001) ili MSCEIT (test
emocionalne inteligencije kao sposobnosti), koji pored percepcije emocija na
osnovu izraza lica procenjuje i razumevanje značenja emocija i složenih obrazaca
emocionalnog funkcionisanja, a koji je u prvom istraživanju na našoj populaciji
pokazao dobru konvergentno-diskriminativnu valjanost (Altaras Dimitrijević i
Jolić Marjanović, 2010).
Istraživanje je potvrdilo nalaze o polnim razlikama u empatičnosti i
vezanosti koji se prilično dosledno replikuju u istraživanjima u svetu i kod nas.
Naime, devojke imaju veći kapacitet za mentalizaciju i empatičnije su od mladića
(vidi npr. Harton & Lyons, 2003; Rueckert & Naybar, 2008; Trusty, Ng, & Watts,
2005; Vukosavljević-Gvozden & Hanak, 2007). One više i uspešnije koriste
bliske osobe kao izvor sigurnosti i utehe, ali osećaju veći strah od gubitka ili
narušavanja bliskih odnosa, što se odražava i u većoj učestalosti preokupiranog
obrasca vezanosti kod devojaka, ustanovljenom na našem uzorku. S druge
strane, mladići imaju negativniji model drugih, slabiju regulaciju besa i manje
izraženu anksioznost u bliskim odnosima, što se odražava u većoj zastupljenosti
odbacujućeg obrasca u muškoj populaciji (za pregled nalaza o polnim razlikama
u vezanosti videti na primer Nikić i Travica, 2007).
Mada se pomagačke profesije često vezuju za ženski pol, kao biološki i/ili
socijalno naklonjeniji negovanju odnosa, brižnosti prema drugima i altruizmu,
a što ilustruje neuporedivo veća zastupljenost devojaka na fakultetima koji
pripremaju za pomagačke profesije, naši rezultati pokazuju da pol ne objašnjava
u dovoljnoj meri razlike između pomagača i nepomagača. Prvo, devojke s
nepomagačkih fakulteta imaju niže skorove na ispitivanim varijablama od
devojaka s pomagačkih fakulteta, isto kao što mladići s pomagačkih imaju više
skorove od mladića s nepomagačkih, a posebno je važno to da pomagači bolje
mentalizuju i druge opažaju pozitivnije nego nepomagačice. Osim toga, razlike
na drugim dimenzijama su izrazitije, pa je pol u matrici strukture diskriminacione
funkcije tek na četvrtom mestu.
Osim toga, ispostavilo se da postoji još jedna nijansa koja razlikuje
studente i studentkinje psihologije: buduće pomagačice imaju povoljnija rana
porodična iskustva u odnosu na studentkinje drugih grupa, dok za buduće
pomagače važi obrnuto. Ovaj nalaz sugeriše da se neki muškarci odlučuju za
to da budu pomagači kada imaju nepovoljnija rana porodična iskustva, čime
verovatno pokušavaju da izbegnu traženje pomoći od drugih i nadaju se da će
pomoći sami sebi. Ovakva pozicija ih približava onome što se u jungijanskoj
tradiciji naziva „ranjeni iscelitelj“: istinski uspešan pomagač u svakom trenutku
 Aleksandar Dimitrijević, Nataša Hanak i Sonja Milojević 111

je pod uticajem svoje rane koja nikad ne može potpuno da zaceli (Trusty, Ng, &
Watts, 2005).
Ograničenja ovog rada postoje u nekoliko oblasti: prvo, uzorak studenata
nepomagača je vrlo heterogen, pošto nismo uspeli da ispitamo studente različitih
generacija istog fakulteta, zbog čega nije izvesno da su nalazi o razlikama
studenata prve i četvrte godine nepomagačkih fakulteta potpuno pouzdan odraz
stvarnih razlika u populaciji; drugo, iako je procenat mladića među studentima
psihologije mali, on odgovara realnoj situaciji, mada ne bismo mogli da
tvrdimo da je zastupljenost mladića u poduzorku nepomagača reprezentativna
za Univerzitet; treće, koristili smo jedan od poznatijih upitnika za ispitivanje
empatičnosti koji se primenjuje širom sveta i široko upotrebljavani domaći
instrument za ispitivanje vezanosti, koji su i u ovom istraživanju pokazali dobre
metrijske karaktiristike, ali je moguće da bi drugačiji izbor instrumenata doveo
do drugačijih rezultata; konačno, u ovom istraživanju utvrđen je niži procenat
sigurno vezanih ispitanika od onog dobijenog u inostranstvu, ali treba imati u
vidu da smo mi koristili skalu samoprocene dok su u meta-analitičku studiju
bili uključeni podaci dobijeni „Intervjuom za utvrđivanje obrazaca vezanosti
odraslih“ (Bakermans-Kranenburg & Van IJzendoorn, 2009), kao i da distribucije
obrazaca variraju u zavisnosti od ispitivane populacije (vidi npr. Hanak, 2010b;
Stein et al., 2002). Konačno, na distribuciju obrazaca na instrumentu UPIPAV-R
može da utiče i izbor vrste klaster analize.
Verujemo da ovo istraživanje, uprkos ograničenjima, otvara važna
praktična pitanja. Bez obzira na to da li je promena među generacijama
studenata činjenica ili artefakt, pitanje je da li nam dobijeni rezultati, ovog i
sličnih istraživanja, mogu pokazati u kom pravcu treba menjati kurikulum da bi
se podržali i unapredili kapaciteti budućih pomagača, koji su u ovom istraživanju
nedvosmisleno utvrđeni u grupi studenata prve godine psihologije. Taj nalaz
istovremeno ohrabruje i opominje. Bez empatičnosti je nemoguće pomoći
drugome, ali s previše otvorenosti za emocionalne aspekte empatije ili bez
dovoljno fokusirane mentalizacije, pomagači praktičari mogu biti u opasnosti od
preplavljenosti i izgaranja, a njihovi klijenti mogu imati više štete nego koristi.
Zbog toga bi talenti s kojima studenti upisuju pomagačke fakultete morali biti
usavršavani kroz sistem praktičnih vežbi i superviziranja. Najčešće, međutim,
na fakultetima ne postoji priprema za to kako razgovarati s ljudima, kako
proniknuti u ono što im treba i šta osećaju, kako reagovati na njihova osećanja
i zahteve ili molbe, šta učiniti kad nas preplave osećanja koja se neminovno
javljaju nakon celodnevnog rada s ljudima koji pate. Intervjuisanje, empatijsko
slušanje, mentalizacija, reflektovanje tuđih stanja i transformacija emocionalnih
sadržaja koje ona izazivaju u nama, najčešće su samo pojmovi čije definicije
treba naučiti. Ovakva praktična obuka ne samo da bi bila od velike koristi za
klijente, već bi uticala i na same pomagače: na radnu efikasnost, zadovoljstvo
poslom i, naposletku, ličnu dobrobit. Umešno korišćena empatija mogla bi da
bude jedan od najlekovitijih sastojaka svakog pomagačkog procesa, kao što bi
nevešto korišćena mogla da bude izvor velikih problema.
112 PSIHOLOŠKE KARAKTERISTIKE BUDUĆIH POMAGAČA

LITERATURA:

Allen, J. P., Moore, C. M., Kuperminc, G. P., & Bell, K. L. (1998). Attachment and adolescent
psychosocial functioning. Child Development, 69, 1406–1419.
Allen, J. P. & Fonagy, P. (Eds.). (2006). Handbook of Mentalization-Based Treatment.
Chichester, UK: John Wiley & Sons, Ltd.
Altaras Dimitrijević, A. i Jolić Marjanović, Z. (2010). Test emocionalne inteligencije Majera,
Saloveja i Karuza: provera metrijskih karakteristika srpske verzije MSCEIT-a. Psihologija,
43(4), 411–426.
Bakermans-Kranenburg, M. & van IJzendoorn, M. H. (2009). The First 10,000 Adult
Attachment Interviews: distributions of adult attachment representations in clinical and
non-clinical groups. Attachment & Human Development, 11, 223–263.
Baron-Cohen, S., & Wheelwright, S. (2004). The Empathy Quotient (EQ). An investigation of
adults with Asperger Syndrome or High Functioning Autism, and normal sex differences.
Journal of Autism and Developmental Disorders, 34, 163–175.
Baron-Cohen, S., Wheelwright, S., Hill, J., Raste, Y., & Plumb, I. (2001). The ‘Reading
the Mind in the Eyes’ Test Revised Version: A Study with Normal Adults, and Adults
with Asperger Syndrome or High-functioning Autism. Journal of Child Psychology and
Psychiatry, 42(2), 241–251.
Bateman, A. & Fonagy, P. (2004). Psychotherapy for Borderline Personality Disorder:
Mentalization Based Treatment. Oxford: Oxford University Press.
Berthoz, S., Wessa, M., Kedia, G., Wicker, B., & Grezes, J. (2008). Cross-cultural Validation
of the Empathy in a French-speaking Sample. Canadian Journal of Psychiatry, 53(7),
469–477.
Bjekić, D. (2000). Uspešnost u nastavi i empatija nastavnika. Psihologija, 3–4, 499–520.
Bolbi, Dž. (u štampi). Sigurna baza. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Bretherton, I., & Munholland, K. A. (2008). Internal Working Models in Attachment
Relationships. Elaborating a Central Concept in Attachment Theory. In J. Cassidy & P. R.
Shaver (Eds.), Handbook of Attachment. Theory, Research, and Clinical Application (pp.
102–127). New York: The Guilford Press.
Cliffordson, C. (2002). The hierarchical structure of empathy: Dimensional organization and
relations to social functioning. Scandinavian Journal of Psychology, 43, 49–59.
Coates, S. (1998). Having a Mind of One’s Own and Holding the other in Mind: Commentary
on Paper by Peter Fonagy and Mary Target (1998). Psychoanalytic Dialogues, 8, 115–148.
Dimoski, S. (2006). Uloga ličnosti nastavnika u svetlu psihodinamskih shvatanja. Pedagogija,
61(2), 176–179.
Doherty, M. J. (2009). Theory of Mind. How Children Understand Others’ Thoughts and
Feelings. Hove – New York: Psychology Press.
Fonagy, P., Gergely, G., Jurist, E., & Target, M. (2002). Affect Regulation, Mentalization, and
the Development of the Self. New York: Other Press.
Fraley, R. C., & Waller, N. G. (1998). Adult attachment patterns: A test of the typological
model. In J. A. Simpson & W. S. Rholes (Eds.), Attachment theory and close relationships
(pp. 77–114). New York: Guilford Press.
Hanak, N. (2004). Konstruisanje novog instrumenta za procenu afektivnog vezivanja kod
odraslih i adolescenata – UPIPAV. Psihologija, 37(1), 123–141.
Hanak, N., i Dimitrijević, A. (2007). Predgovor. U N. Hanak i A. Dimitrijević (Ur.), Afektivno
vezivanje. Teorija, istraživanja, psihoterapija (pp. xy-xy). Beograd: Fakultet za specijalnu
edukaciju i rehabilitaciju, CIDD.
 Aleksandar Dimitrijević, Nataša Hanak i Sonja Milojević 113

Hanak, N. (2010a). Razlike između trudnica sigurnog i nesigurnih obrazaca afektivne

vezanosti u pogledu tranzicije ka materinstvu. Psihološka istraživanja, 13(1), 131–147.
Hanak, N. (2010b). Činioci koji utiču na emocionalnu vezanost trudnica za fetus. Doktorska
disertacija. Beograd: Filozofski fakultet Univeziteta u Beogradu.
Harton, H. C., & Lyons, P. C. (2003). Gender, Empathy, and the Choice of the Psychology
Major. Teaching of Psychology, 30(1), 19–24.
Hesse, E. (2008). The Adult Attachment Interview. Protocol, Method of Analysis, and
Empirical Studies. In J. Cassidy & P. R. Shaver (Eds.), Handbook of Attachment. Theory,
Research, and Clinical Applications (pp. 552–598). New York, London: The Gulford
Press.
Hojat, M., Mangione, S., Nasca, T. J., Rattner, S., Erdmann, J. B., Gonnella, J. S. & Magee, M.
(2004). An empirical study of decline in empathy in medical school. Medical Education,
38(9), 934 – 941.
Kim J., & Lee, S. J. (2010). Reliability and Validity of the Korean Version of the Empathy
Quotient Scale. Psychiatry Investigation, 7(1), 24–30.
Kohut, H. (1982). Introspection, Empathy, and the Semicircle of Mental Health. International
Journal of Psychoanalysis, 63, 395–407.
Kunyk, D., & Olson, J. K. (2001). Clarification of conceptualizations of empathy. Journal of
Advanced Nursing, 35(3), 317–325.
Lawrence, E. J., Shaw, P., Baker, D., Baron-Cohen, S., & David, A. S. (2004). Measuring
empathy: reliability and validity of the Empathy Quotient. Psychological Medicine, 34,
911–924.
Main, M., Kaplan, N., & Cassidy, J. (1985). Security in infancy, childhood, and adulthood: A
move to the level of representation. In: I. Bretherton & E. Waters (Eds.), Growing points
of attachment theory and research. Monographs of the Society for Research in Child
Development, 50, 66–104.
Mikulincer, M., & Shaver, P. R. (2007). Attachment in adulthood: Structure, dynamics, and
change. New York: Guilford Press.
Mikulincer, M., Shaver, P. R., & Pereg, D. (2003). Attachment theory and affect regulation:
The dynamics, development and cognitive consequences of attachment-related strategies.
Motivation and Emotion, 27(2), 77–102.
Mirić, J., i Dimitrijević, A. (Ur.). (2005). Afektivno vezivanje. Eksperimentalni i klinički
pristupi. Beograd: Centar za primenjenu psihologiju.
Mitić, M. (2007). Empatičnost i samopoštovanje zdravstvenih i administrativnih radnika.
Neobjavljen diplomski rad. Departman za psihologiju Univerziteta u Nišu.
Monica, E. L. L. (1981). Construct validity of an empathy instrument. Research in Nursing &
Health, 4, 389–400.
Moore, S., & Leung, C. (2002). Young people’s romantic attachment styles and their
association with well-being. Journal of Adolescence, 25, 243–255.
Nikić, G. i Travica, V. (2007). Primena teorije afektivnog vezivanja u proučavanju partnerskih
odnosa. U N. Hanak i A. Dimitrijević (Ur.), Afektivno vezivanje: teorija, istraživanja,
psihoterapija (str. 133–148). Beograd: Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju.
Preti, A., Vellante, M., Baron-Cohen, S., Zucca, G., Petretto, D. R. & Masala, C. (2011).
The Empathy Quotient: a cross-cultural comparison of the Italian version. Cognitive
Neuropsychiatry, 16(1), 50–70.
Radovanović, V. (1991). Empatija kao veština i podsticajni činilac profesija koje pružaju
pomoć. U Pravci razvoja teorije i prakse obrazovanja odraslih (str. 159–173). Beograd:
Institut za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta.
Radovanović, V. (1993). Empatičnost srednjoškolskih nastavnika. Psihologija, 26(1–2), 11–50.
114 PSIHOLOŠKE KARAKTERISTIKE BUDUĆIH POMAGAČA

Rodžers, K. (1985). Kako postati ličnost? Beograd: Nolit.

Reynolds, W. J., & Scott, B. (2000). Do nurses and other professional helpers normally
display much empathy? Journal of Advanced Nursing, 31(1), 226–234.
Rueckert, L., & Naybar, N. (2008). Gender differences in empathy: The role of the right
hemisphere. Brain and Cognition, 67, 162–167.
Schore, A. N. (2003). Affect Regulation and the Repair of the Self. New York: W. W. Norton
& Company.
Sroufe, L. A., Egeland, B., Carlson, E., & Collins, W. A. (2005). The development of the
person: The Minnesota Study of Risk and Adaptation from Birth to Adulthood. New York:
Guilford Press.
Stein, H., Koontz, A. D., Fonagy, P., Allen J. G., Fultz, J., Brethour, J. R., Allen, D., & Evans,
R. B. (2002). Adult attachment: What are the underlying dimensions? Psychology and
Psychotherapy: Theory, Research and Practice, 75, 77–91.
Trusty, J., Ng, K., & Watts, R. E. (2005). Model of Effects of Adult Attachment on Emotional
Empathy of Counseling Students. Journal of Counseling & Development, 83, 66–73.
Vukčević, B. (2010). Delovanje komponenti afektivne vezanosti na razvoj formalno-
operacionalnog mišljenja. Psihologija, 43(3), 315–327.
Vukosavljević-Gvozden, T., i Hanak, N. (2007). Kapacitet za empatiju različitih organizacija
afektivnog vezivanja odraslih. U N. Hanak i A. Dimitrijević (Ur.), Afektivno vezivanje:
teorija, istraživanja, psihoterapija (str. 183–206). Beograd: Fakultet za specijalnu
edukaciju i rehabilitaciju.
Weinfield, N. S., Sroufe, L. A., Egeland, B., & Carlson, E. (2008). Individual Differences
in Infant-Caregiver Attachment. Conceptual and Empirical Aspects of Security. In J.
Cassidy & P. R. Shaver (Eds.) Handbook of Attachment. Theory, Research, and Clinical
Application (pp. 880–904). New York: The Guilford Press.
Žegarac, N. (1997). Empatijski stil u jednoj pomažućoj profesiji. U S. Joksimović, S. Gašić-
Pavišić i Lj. Miočinović (Ur.), Vaspitanje i altruizam (str. 308–319). Beograd: Institut za
pedagoška istraživanja.
 Aleksandar Dimitrijević, Nataša Hanak i Sonja Milojević 115

Psychological Characteristics of Future Helping Professionals:

Empathy and Attachment of Psychology Students
Aleksandar Dimitrijević1, Nataša Hanak2 and Sonja Milojević
1
Department for Psychology, Faculty of Philosophy, University of Belgrade, Serbia
2
Faculty of Special Education and Rehabilitation, University of Belgrade, Serbia

In this study we investigated whether psychology students differ than students who
have chosen non-helping professions in psychological features important for helping activities:
attachment and empathy.
The sample consisted of psychology students from Belgrade and Novi Sad (N=452)
and students from several Belgrade University faculties for non-helping professions. The
revised version of Attachment Questionnaire was used for assessment of attachment, while
empathy was assessed by Empathy Quotient.
The results confirmed hypotheses about the greater prevalence of secure attachment
pattern, higher empathic capacity, better mentalizing, and more positive model of the other
among the future helpers. These differences between student groups are present at the
enrolment, with gender controlled. Finally, the prevalence of the secure attachment pattern
and high empathy scores rises with the years spent at studying psychology.
We concluded that psychology studies are chosen by persons with higher motivation
and capacities for helping professions. Although women outnumber men, differences between
the future helping professionals and others cannot be explained by the gender structure of
the sample, since men in the helping professions have better results than women in the non-
helping ones.
Key words: psychology students, helping professions, empathy, attachment, mentalizing.

View publication stats