TONSKI ZAPIS: Kreativna adaptacija

Lidija – Sve što imate literature u Geštalt terapiji Vam je o kreativnoj adaptaciji. Šta god da čitate, ceo život
je kreativna adaptacija, nećete pogrešiti. Nešto bih prvo rekla o konceptima organizmičke samoregulacije.
Svi ovi koncepti o kojima budem sada govorila su oni koji su za većinu Vas poznati. Neki od Vas će imati
komentare u vezi sa ovim. Nastaviću da govorim o kreativnoj adaptaciji i posledicama kreativne adaptacije.
Čitav ova deo se podvodi pod holistički pristup čoveku. Govorićemo o elementima kreativne adaptacije,
odnosno o veštinama kreativne adaptacije. Ovde dolazi onaj eksperimentalni deo koji bih ja želela da svi mi
učestvuje, to će biti neka vrsta istraživanja. Tada bih htela da se fokusiramo na ovih 5 veština, da se oslonio
na ono o čemu će biti reči i da nađemo neka svoja rešenja. Svemu ovome ću suprostaviti nešto što se odnosi
na savremenost, što se odnosi na posthumanističke rasprave, rasprave koje su u vezi sa tehnologijom i njeni
uticajem na ljudsko biće i njenim uticajem na redefinisanje svih koncepata a najviše uključujući telo koje je
sada pod velikim znakom pitanja. Za ovo nemam odgovor, u toj oblasti ću da pravim istraživanja. Kako
geštal terapija, teorija, metodologija, kako može, šta može i da li uopšte može da može nešto da ponudi
onome što sledi i što se raspravlja, između ostalog, i pod nazivom posthumanizma, tehnologije čoveka.
Mislim da mi moramo da ovakve susrete iskoristimo da se bavimo našim istraživanjima.

Pre par godina sam kupila knjigu, sada se ne sećam naslova, ni autora. Čovek je pisao o tome šta će čovek
biti za izvesno vreme i šta je možda i sada s obzirom na sve moguće intervencije koje se na telu vrše.

Lidija – Rekla bih da teorija Geštalt terapije koristi određene principe koji su se manifestovali i otkrili u
drugim oblastima i drugim ljudskim disciplinama a u ovom slučaju najviše mislim na biologiju gde se govori
o potrebi bića da realizuje, stalno reuspostavlja, ponovo uspostavlja homeostazu. Ovo je inspiracija da se u
čoveku funkcionisanje preda i pokuša da se razume kroz ovaj fenomen, da u stvari svaki disbalans koji
postoji u ljudskom postojanju vrlo često se doživljava kao potreba i vrlo često s njom u vezi se pojavljuju
određene emocije i vrlo često nas ona vodi u određenu aktivnost da taj disbalans odnosno tu prepoznatu
potrebu, kroz određene aktivnosti u stvari zadovoljimo tj ponovo uspostavimo homeostazu. Za mene je novo
bilo korišćenje reči drugačijih. Počela sam u ovom konceptu da koristim reči uzimanje i davanje. Za mene
lično, u nekom mom ličnom procesu ja se jako puno bavim uzimanjem i davanjem i tim balansom. Ovaj
princip ukazuje na to da nedostatak kreira potrebu za uzimanjem iz spoljašnjosti a da više, čak, kreira potrebu
za davanjem i da je za nas jedan od značajnih uslova za razumevanje ljudskog funkcionisanja i ovog procesa
ne samo prepoznavanje balansa nego prepoznavanje ovog principa uzimanja i davanja gde uzimanjei davanje
mora da bude konstantno redefinisano u odnosu na svoj kriterijum. Šta je kriterijum uzimanja? Šta je
kriterijum davanja? Kako znam šta treba dati? Kako znam šta treba uzeti? Kako znam da je ta razmena dobra
razmena? Zbog ovoga, čak i kada mislimo da mi na spoljašnjem nivou uzimamo i dajemo balans se ne
uspostavlja i naš je cilj u ulozi terapeuta da pronađemo šta je ono što stvarno nedostaje ili šta je ono što
stvarno treba da se da. Pitanje je ovde da li je davanje uvek dobro? Kada treba prestati davati? Gde treba biti
u trenutku primanja? Ovako primenjena dinamika između uzimanja i davanja ima jednu opasnost. Ako
razmišljamo o homeostazi, o ponovnom uspostavljanju balansa može nam se učiniti da je homeostaza jedan
konzervativan proces tj. da ona nema ili ne pokazuje kako taj proces pored toga što obezbeđuje balans
obezbeđuje i rast. Ako se mi ponovo i stalno uspostavljamo na određenom istom nivou a da to nema nekakav
spiralni tok onda nam homeostaza može biti konzervativni proces, da mi uspostavljamo ravnotežu ali se
krećemo u horizontali, ne idemo u nekom vertikalnom pravcu rasta. Zbog toga je Hanter Bomon dao jedan
intervju u Geštalt žurnalu. Tom prilikom je rekao, pošto je on na putu od Geštalta ka sistemskim
konstalacijama, ka nekom savremenom misticizmu, počeo malo da kritički gleda i osvrće se na Geštalt
terapiju i teoriju, on je sugerirao da se koncept orgazmističke samoregulacije možda dopuni konceptom
orgazmičke samoorganizacije. Iako se organizam uvek samoorganizuje na sledećem nivou pa na taj način on
sebi obezbeđuje rast ipak ova orgazmička samoregulacija eksplicitnije ukazuje na jedan princip koji je
suštinski princip, ugrađeni princip koji obezbeđuje organizaciju i rast. Ne samo da imamo potrebu da
obezbedimo homeostazu i balans već imamo kroz ovaj princip u stvari potrebu za konstantnim rastom. Šta
1
znači taj princip? Ovaj princip znači ovo, kada smo disbalansirani ovaj princip nam pomaže da nađemo svoj
red. Kada smo poremećeni ovaj princip koji teži rastu i razvoju, usklađivanju, dobroj formi, on nam pomaže
da se organizujemo, on je na na neki način nečujni pomagač terapeutu. Kroz ovaj princip mi želimo da haos
dovedemo u red, želimo da se taj red uspostavi na nekom novom, drugačijem nivou. Kada smo dugo u
homeostazi i kada ne mrdamo na ovaj princip, zbog toga što je razvojni, kreira određeni haos u nama da bi
smo organizujući taj haos ušli u novi razvojni korak. Pored toga što operišemo tim principom homeostaze mi
i funkcionišemo sa ovim principom. U idealnim uslovima, kojih mi nemamo, organizam prepoznaje svoje
potrebe, u skladu je sa tim principom samoorganizacije i razvoja, sredina mu pruža mogućnosti izbora,
organizam bira ono što mu je neophodno i u skladu sa sobom i sa drugima u polju pravi izbore i kreira svoj
balans i raste. Živimo u uslovima i u kontekstu koji se stalno menja, nemamo idealne forme podrške da
rastemo mi moramo da uvedemo jedan drugi princip i taj princip postoji zato jer u sredini ne postoje dobri
uslovi za ono što nama treba i taj princip je princip kreativne adaptacije. Kreativna adaptacija je sada sledeći
princip koji se uključuje da bi pomogao organizmu da ubrojnim elementima polja pronalazi lični,
najadekvatniji način da se u tom trenutku adaptira. Idealno bi bilo da ovaj princip kreira, da je on fluidan,
fleksibilan, spontan, živ, pokretan jer je neophodno da se aktivira u stalno promenjivoj realnosti. Međutim,
kada načini kreativne adaptacije, tj. angažovanje organizma da pronađe rešenje u situacijama koje nisu
povoljne za njegovo razrešavanje problema, kada organizam izgubi spontanost, fleksibilnost, svesnost,
kreativnost on kreira rigidne forme adaptacije, odnosno forme adaptacije se stvrdnjavaju, ne menjaju se,
ponavljaju se i u stalno promenjivoj realnosti primenjuju se iste forme kreativne adaptacije te na taj način
dobijamo ono što mi nazivamo fiksnim Geštaltom ili simptomom. Simptom postaje vidljiv. Mi dolazimo sa
tim simptomom na terapiju, terapeut mora da otkrije kreativnu adaptaciju koja je u određenom kontekstu
nekada davno bila fleksibilna i životna, koja je usled životnih okolnosti morala da se zaledi i da za organizam
postane izvor problema i simptoma. Mi pokušavamo da vratimo organizmu kapacitet i spontanost u
kreativnoj adaptaciji. Razbijamo rigidnost i zaleđenost forme kreativne adaptacije. Malkom Parlet, je pre 10 -
tak godina, u svom predavanju, je govorio o kreativnoj adaptaciji i savremenosti. Taj članak je kasnije
revidirala M. Spanjolo Lom. Oni su govorili o veštinama koje su neophodne ljudskom biću da se kreativno
adaptira. Govorila bih o ideji veština, edukacije itd.. Neko je prokomentarisao da neka vrsta discipline,
navođenja sposobnosti, vrednosti, veština itd., da nije u saglasju sa humanizmom, posebno sa idejom da
čovek može da bude kreativan, da pronalazi svoje načine, svoje oblike itd.. Ja sam za kompromis između ova
dva ekstrema. Ono o čemu ćemo govoriti u nastavku ne treba da bude introjekcija, nisu to veštine,
sposobnosti koje ljudsko biće treba da ima, praktikuje pa ako ima onda će biti to i to ako nema onda će biti to
i to. Ne, one i dalje treba da ostanu neka vrsta vodiča u razumevanju ovog procesa. Ovo će biti samo okvir a
onda ćemo mi iza ovog okvira pristupiti onome što sam najavila a to će biti neko naše istraživanje kao jedna
od potvrda toga da se ne radi o introjekciji nego da se radi o potrebi za istraživanjem.
M. Parlet zajedno sa M. Spanjolom Lob, kasnije, govori o 5 veština koje ljudsko biće treba da
ovlada da bi se kreativna adaptacija obavljala na adekvatan način. Veštine su: utelovljenost, međusobno
odnošenje, odgovaranje, samopoznavanje i eksperimentisanje. Koncepti su bazirani na činjenici da se
kreativna adaptacija obavlja kroz aktivni deo, vidljivi deo aktivnosti selfa kroz kontakt iskustvo. Kontakt
iskustvo se za sve nas događa kroz faze pripreme za kontakt, realizacije kontakta, ispunjenja potrebe u
odnosu na sebe ali uzimajući u obzir sredinu i druge i jednog povlačenja u proces asimilacije i integracije u
našu ličnost. Kreativna adaptacija se nekako bazira na ovom iskustvu i ovi elementi predpostavljam da su
uzeti uzimajući u obzir ovo o čemu govorim.
Utelovljenost. U našem klasičnom pristupu ljudskom biću, ljudsko biće mora da bi funkcionisalo
da funkcioniše holistički, to znači da svi aspekti manifestacije bića mentalni, koji su emotivni, koji se tiču
tela, koji se tiču duše, duhovnih iskustava, koji se tiču interakcije sa sredinom, svi oni moraju da budu
usklađeni da bi čovek funkcionisao po principu orgamističke samoregulacije i organizacije i kreativne
adaptacije. Utelovljenost govori o tome da mi moramo da vratimo svoju pažnju na telo. Jedan od zalutalih
odgovora na ovaj zahtev jeste brojno nicanje ovih teretana. Ako mi moramo da se vratimo našoj telesnosti da
bi smo bili holistični u svom pristupu i da bi smo bili balansirani mi s tim telom moramo nešto da radimo ili
moramo da se prisetimo nečega što znamo pa smo zaboravili ili nešto moramo da naučimo. Najlakše je
misliti da se radi o telesnoj manifestaciji pa onda imamo preplavljenost idealima kako telo treba biti. Na
2
naslovnim stranama nemamo ljude koji reklamiraju vrline nego imamo ljude koji reklamiraju mišiće, grudi,
ekstremitete, šminke, usta, hiljade dijeta. Da li smo mi zbog toga što ne živimo na pravi način u telu upravo
podobni za manipulaciju ovakvi sadržajima od strane onih koji imaju benefit a mi imamo samo besomučno
trčanje za time da realizujemo ideale koji su nam nametnuti. U traganju mi lutamo, znamo da je telo ono što
moramo da uključimo, integrišemo. Znamo da je to telo i onda lutamo kroz ove mogućnosti zaboravljajući da
uključimo onaj deo koji se tiče uključivanja tela kao glavnog konsultanta u dijalogu i odlučivanju i izborima
naših aktivnosti u svetu da se usmerimo na telo, na njegove suptilne znake i poruke, na njegovu intuitivnu
poruku koja nam omogućava da budemo više u skladu sa bližim, etičnim procesima u koje je ljudsko biće
uključeno. Mi moramo da živimo na taj način da aktiviramo ovu sposobnost tela koje će nam svojim
sopstvenim otvaranjem ili zatvaranjem, tenzijom ili relaksacijom, radošću ili teskobom, težinom ili lakoćom,
svežinom ili iznurenošću ukazivati da li je naše posezanje za određenim odlukama iza pravljenje određenih
izbora dobro ili nije. Praktično, mi se odričemo svog kapaciteta i sposobnosti a na taj način i odgovornosti,
desentiziramo se, ne slušamo svoje telo, nego pratimo, odlučujemo i biramo ono što nam se nudi. Na taj
način mi postajemo podložni manipulaciji. Govorim o dinamici koja je između ostalog posledica tog
dobrovoljnog napuštanja naše lične odgovornosti i prepuštanja te odgovornosti nekim drugim nevidljivim,
značajnim drugim koji su možda projekcija nas samih i naše nesposobnosti i našeg straha da pogledamo u
sebe i pravimo sopstvene izbore. Rehabilitacija ove veštine ostajanja u kontaktu sa telom nešto što je
značajan aspekt kreativne adaptacije. Mi kao studenti geštalt terapije imamo tu implicitnu mogućnost da
razvijamo ove sposobnosti i veštine ali šteta bi bilo da čovek mora da bude u ovome ili u nekom drugom
pristupu, šteta bi bilo da ovo bude samo luksuz malog broja ljudi kada može da postane, u biti, baza
edukacije koja ide od vrtića do kontinuiranih edukacija penzionera. Ja prihvatam hiljadugodišnje ideje o tome
da nešto što jeste slobodan i kreativan proces treba da se prepozna kao disciplina i veština koja može da se
uči, koja treba da se uči od malih nogu. Bavila sam se ovim, čitala sam brojne programe savremenih
edukacija i predškolskih ustanova i školskih ustanova, i formalnih i neformalnih edukacija. Vi koji radite u
ovim ustanovama znate da ovi programi postoje, da ovakvi programi trebaju da se apliciraju i znate da u
tome postoji manje ili više uspeha, nekada i problema a nekada i značajnih rezultata. Mi se nalazimo u
prostoru u kojem se postojeća edukacija koriguje sa dodatkom istraživanja. To je ono što se tiče
utelovljenosti. Moramo koristiti telesne procese, ne samo da dobro izgledamo, nego da sve to radimo, da sve
to bude put ka kreiranju jedne pročišćene telesnosti koja će nam dati bolje signale i bolje inforacije o tome šta
nam je činiti.
Eksperimentisanje. U Geštalt terapiji ćete naći da ona prihvata jedan eksperimentalni stav prema
životu, da podržava hrabrost, preuzimanje rizika, nezadovoljavanje postojećim formama, ponašanja, iskustva
i u ime toga eksperimentisanje sa novim iskustvima. Eksperimentisanje nije samo vezano za taj
eksperimentalni stav, nije samo vezano za uspostavljanje novih oblika ponašanja, već je ono vezano i za
eksperimentisanje u okviru ustanovljenih oblika ponašanja. Ako mi imamo određeni izbor koji je vezan za
naš identitet npr ako sam ja predavač i ako je taj identitet manje više definisan za mene i ako ja ta predavanja
radim za mene prihvaćen način, eksperientisanje u okviru ovog mog identiteta bilo bi u vezi sa izazovom da
to radim na drugačiji način, da npr koristim više tehnologiju, istraživanje, interakciju i da sa tim
eksprimentišem i da kao posledicu tog iskustva imam određena saznanja koja onda opet integrišem.
Eksperimentisanje nam omogućava da izađemo iz uobičajenih oblika ponašanja koji su posledica fiksiranih
kreativnih adaptacija koje su odlična podloga za manipulaciju od strane onih koji imaju autoritet. Mi treba da
taj eksperimentalni stav, nekako, prepoznamo i održavamo da bi smo održavali svežinu našeg postojanja i da
bi smo održavali neku vrstu životne radosti.
Samoupoznavanje, samoprepoznavanje, samopriznavanje. Različito se prevodi. Sve ove veštine se
međusobno prepliću i da ne mogu jedna bez druge, da jedna sadrži drugu ali samoprepoznavanje se odnosi na
svest o tome ko smo mi, kako funkcionišemo, kakve su nam dinamike i šta na to utiče. Ja sam utopista.
Lepota te utopije je da nas mobiliše da ostvarimo svoj san. Kada pogledam posledice mojih razmišljanja o
životu i aktivnosti u životu mislim da je ono što sam ja učinila za sebe i za brojne ljude iza mene uglavnom
ima neku vrstu fabrikovanja značenja, pokreta, zajedništva, inicijative, optimizma. Ta utopija, što se tiče
ovog principa samoupoznavanja, sastoji se u tome da mi moramo aktivno da prepoznamo kako mi
funkcionišemo kao ljudska bića, ko smo mi, čime se manifestuju naše potrebe, sa čime su one u vezi, koji su
3
pokretači našeg ponašanja kako oni koji su svesni, kako oni koji su nesvesni, kako oni koji se nalaze u našem
istorijskom polju, tako i oni koji se nalaze u istoriji našeg konteksta bilo porodičnog, bilo nacionalnog, bilo
geografskog, bilo ljudskog itd.. Mi moramo to da znamo da bi nam ta svest i znanje o načinu na koji
funkcinišemo omogućila eksperimentalni stav, utelovljenost itd.. Bila sa uključena u projekat, u kojem sam
verovala da je bitno da i drugi ljudi, raznih profesija, znaju nešto o ovim principima funkcionisanja ljudskog
bića. To je bilo neuspešno i taj neuspeh je bio jedno moje veliko iskustvo. Sasvim slučajno događa se jedna
nova priča koja je uspešna van bilo kakvog mog napora. Na Malti se pojavljuje evropski projekat u vezi sa
podrškom profesionalcima (advokatima) i mene pozivaju da im držim neka od tih predavanja. Moja ideja je
bila da neko ko donosi zakon mora da zna nešto o ovome. Nisu moje utopije uzaludne. Samoprepoznavanje
je naša odgovornost prema znanju o tome i saznanjima o tome kako ljudsko biće funkcioniše.
Veština odgovaranja. To je etički proces tu postoji potreba za povećanjem svesti o tim etičkim
procesima koji su u vezi sa našim odgovaranjem. Da bih ja bila ljudsko biće koje funkcioniše za dobrobit
sebe i drugih, da bih funkcionisala u tom procesu ja moram da budem spremna na odgovaranje ali to
odgovaranje mora da bude odgovorno odgovaranje. Da bi moje odgovaranje bilo odgovorno prema meni i
prema drugima ja sam obavezana da postoji jedan nivo obavezanosti. Obavezanost je ono što ja osećam kao
svoju odluku. Obavezanost je da ću pratiti svoje procese, da ću voditi računa o tome šta se događa sa mnom,
informisati se o tome ko sam i šta sam, voditi računa o drugima, voditi računa o tome da smo svi povezani i
pronalaziti način, da ću uzimati sve to u obzir, odgovoriti. Pronalaženje reči u tom procesu postaje jako
odgovorna delatnost jer ta reč mora da bude izgovorena na taj način da uzme u obzir većinu elemenata u
polju. Samo tako možemo obezbediti taj opšti respekt, nepristrasnost, poštovanje prema onome što jeste. Ovo
je jedan etički zahtev koji je teško ostvariti jer ako u polju postoji međusobna povezanost elemenata i ako ti
elementi utiču jedni na druge i ako postoji potencionalna relevantnost svega, naravno da mi možemo da
uđemo u psihozu ako odlučimo da uzmemo sve u obzir i donesemo takvu pravu reč. Naravno da možemo da
uđemo u opsesivno kompulzivni poremećaj i nećemo napraviti nikakvu odluku jer ne možemo sve da
uzmemo u obzir. Moramo da negujemo dovoljno dobar izbor koji će nam omogućiti da odaberemo tu reč i da
idemo dalje.
Veština međusobnog odnošenja. Ono što mi kreiramo u procesu kreativne adaptacije i što je
posledica kreativne adaptacije jesu i ti naši odnosi koje imamo i prema sebi i prema drugima na svim
nivoima tih odnosa kao što je par, porodica, ustanova, organizacija.... Svi ovi sistemi su, trenutno u
savremenom svetu, poremećeni ili nestaju ili su u transformaciji. Mi se nalazimo u haosu koji je nastupio
usled toga što imamo velike mogućnosti, tehnološke, naučne pri tom svi sistemi podrške su poljuljani, nove
nemamo u procesu smo redefinisanja, nejasni su nam vrednosni sistemi, ne znamo šta je dobro a šta nije,
kako ćemo praviti izbore a pri tom smo dobili veliku moć. Ta moć nije ispraćena pravim autoritetom u nama i
u drugimai nije ispraćena našim vrednostima tako da smo počeli da prelazimo granice u okviru humaniza,
onog pravca koji gleda na čoveka. Zanimljivost ili usmeravanje pažnje na to šta mi radimo zbog toga što nam
se čini da sve možemo a da pri tom ne znamo šta je ok a šta nije ok, koji su nam kriterijumi. Da li je to znak
tog prelaza iz čoveka u postčoveka? Šta je sa granicama? Onim granicama koje su nama tako značajne u
Geštalt terapiji, na kojima baziramo našu dijagnozu, naše intervencije, naše ciljeve. Šta je sa tim granicama
kada se sve može? Šta je posledica toga? Posledica toga je duboka anksioznost kolektivna, panika, tuga,
strah, agresija na kolektivnom nivou. Šta mi kao psihoterapeuti možemo, koja je naša odgovornost i da li mi
uopšte imamo moć i da li je pred nama neka velika rekonstrukcija i prilagođavanje na nove uslove ili mi kao
psihiterapija polako idemo u beggraund da budemo zamenjeni sa nečim drugim?!

Srećan sam da vidim da podrška pacijentima još uvek postoji. Taj okvir nije ugrožen onim što je trend
življenja. Tu još uvek ima smisla baviti se tom podrškom ali onda to nije onaj klasični geštalt pristup tako da
se nešto menja, to ja osećam samo ne znam da artikulišem.

Lidija – Izašla je nova knjiga I. Polstera, on daje neke sugestije o tome kako sada psihoterapija mora da ide u
zajednicu i na koji način.

4
Mi u jeziku naše imamo imenicu čovek, pa imamo imenicu ljudsko biće. Biće je imenica a biće je futur
glagola biti. Ispada da mi u stvari još nismo ljudsko, mi ćemo biti ljudsko biće. Mi sada u različitim teorijama
govorimo o nekom postčoveku a mi u stvari ni kao čovek nismo još postali ljudsko. To mi je čudno. Pitam se
sve vreme šta je to onda uopšte. Mi govorimo o tome da gubimo telo u suštini ali imamo veštački kuk,
transplantaciju, veštačku hirurgiju itd... Nešto se menja od ovoga što smo i do sada bili a mi još uvek nismo
ljudsko. Šta je onda to?

Lidija – Na ovo Milka neće dobiti odgovor. Dalje.

Pitam se da li su te nove vrednosti koje treba da otkrijemo iznad nas? Da li je novi autoritet opet nešto iznad
kao što je bila crkva ili država, ideologija ili će nove vrednosti biti unutar nas? Da li su one trajnije od ovih
koje prolaze i očigledno dolaze spolja?

Lidija – To Vaše pitanje je bio moj motiv za pravljenje kongresa. Ja to ne znam. Sve što radimo u okviru ove
teme i nastavak ove teme je u vezi našeg puta koji prelazimo da bi smo ili ne našli taj odgovor. Mi možemo
da osvestimo to da se ti procesi događaju i da nam je bitno da aktiviramo svoju odgovornost i prepoznamo
vrednosti. Dalaj Lama je napisao knjigu Etika za svet izvan religije, koja govori da postoje dva kriterijuma u
odnosu na koje određujemo etičnost našeg življenja. Jedan je da ljudsko biće ne želi da pati, ono želi da bude
srećno i da raste prirodno. Drugo je da smo svi povezani. Ta dva kriterijuma mogu da budu vrlo jednostavna
baza naših izbora. Naša odgovornost jeste u odnosu na našu individualnu aktivnost jeste u odnosu na našu
individualnu radnju jer mi jesmo članovi zajednice koja je povezana i ako mi utičemo jedni na druge onda
individualno iako minorno, minimalno, utopijski. Ta ideja i jeste utopija ali ako i svi kažemo ma to je utopija
i ne radimo ništa se neće dogoditi ali ako svi kažemo jeste to je utopija ajde da ja uradim svoj deo onda ćemo
svi uraditi taj deo. Mi imamo odgovornost prema tom individualnom, usklađivanju, traganju. Mi nećemo
živeti u svetu u kojem ćemo funksionisati po ovim principima. Lepo je što smo na tom putu.

5
TONSKI ZAPIS: Kreativna adaptacija

Lidija – Svaki pravac terapijski, filozofski, svaki pojedinac može da pronađe neki svoj izbor onih
sposobnosti koje će mu najbolje pomagati u procesu kreativne adaptacije. To je preporuka ljudi koji se bave
time. Navela sam da mi je bitno da prepoznamo ove sposobnosti, da ih definišemo, da ih povežemo sa našom
teorijom a onda da ih uvedemo u nešto što je edukacija. Možda na nivou ove naše edukacije koja uskoro
mora da se redefiniše.
Moja ideja je da se uključimo u istraživanje, mislim da svaki red može biti jedna grupa. Istraživanje
će se sastojati u ovome. Rekla sam Vam na početku da se kreativna adaptacija manifestuje kroz kontakt
ciklus, moramo da imamo telo još uvek i imao našu ličnost, jedan stabilni sistem koji je posledica naših
predhodnih iskustava i bazirano na tome, u odnosu na kontekst, u odnosu na šira polja u kojem se organizam
nalazi on se kreativno adaptira u potrazi za svojim balansom i svojim rastom. Kreativna adaptacija je u stvari
ono što vidimo kroz kontakt ciklus a posledica kreativne adaptacije je ono što vidimo u organizaciji selfa, u
strukturi selfa, kako organizujemo naš self kroz one glavne funkcije, Ego funkciju i funkciju ličnosti i kroz
druge posledice kreativne adaptacije kao što su kontakt funkcije, kao što su mehanizmi odbrane. To su
posledice kreativne adaptacije a ovo je sam proces kreativne adaptacije koji se onda po našoj teoriji sastoji iz
procesa svesnosti, orijentacije, mobilizacije, akcije kontakta, punog kontakta zadovoljenja i povlačenja. Na
početku se nalazi kontaktiranje naše plodne praznine koja nam nudi brojne mogućnosti iz kojih mi u stvari
izdvajamo figuru gde počinje proces svesnosti. Cilj rada u grupi je da kreneta zajedno kroz ovaj ciklus vodeći
računa o kreativnoj adaptaciji, da postavite jedno drugom pitanje i da damo odgovor Šta meni treba da bih ja
bila efikasna na početku kontakta, da bi se bavila procesima svesnosti? Šta je meni potrebno? Koja mi je
veština potrebna? Koje mi je znanje potrebno, sposobnost da budem svesna? Koja mi je veština i znanje
potrebna da napravim izbor? Koja mi je veština i znanje potrebna da se motivišem, da budem u aktivnosti, da
istrajem, da zadovoljim svoju potrebu, da izađem iz tog ciklusa i da asimiliram? Pitanje je da kroz ove korake
kroz koje prolazi proces kreativne adaptacije, da vidimo šta je podržava? Ovi ljudi su nam naveli ovih 5
veština. Možemo da imamo 15 krugova, kroz tih 15 krugova Vi ćete dati kroz, kako god Vi podelite kontakt
ciklus, možda možemo zajednički da ga podelimo: predkontakt, kontakt, postkontakt. Hoćete tako? Možda
Vam je lakše. Ajde tako. Ovo su detalji tog ciklusa (crta, piše). Ovde je telo, ovde ličnost, ovde kontekst,
ovde proces kreativne adaptacije i ona ulazi ovde u ličnost i telo.
Hoću da Vi sami odredite poznavajući ovo da odredite šta je potrebno, koja je veština potrebna, koje
su osobine potrebne da bi smo bili u ovim koracima kreativne adaptacije. Kada to uradimo jedan od Vas će
biti govornik za grupu koji će nam reći koje su to osobine.
Odaberite predstavnika grupe.
Fokusirajte se na to i postavite sebi pitanje koje su sposobnosti, veštine potrebne ljudskom biću u
njegovom kontekstu, uzimajući u obzir sve ono što smo rekli da bi bio u predkontaktu, kontaktu,
postkontaktu. Te osobine ćete definisati, zapisati i reći ćete mi na kraju. Zapisaćemo šta je koja grupa rekla.
Rade po grupama.
Izlaganje po grupama.
Lidija – Krećemo od predkontakta. Koje su veštine potrebne organizmu u sredini za predkontakt?
U predkontaktu smo stavili introspektivnost, spontanost, suzdržavanje, kapacitet za prepoznavanje,
osluškivanje, uspostavljanje duševnog mira, prisutnost, pažnja, hrabrost, optimizam, poverenje, svesnost,
samosvesnost.
U predkontaktu smo stavili otvorenost, fleksibilnost, zainteresovanost, senzitivnost, intuicija, osluškivanje.
U predkontaktu smo stavili u suštini sve što i oni. Možda pojam samospoznaje, osetljivosti.
Imamo budnost, optimalan nivo psihofizičkog zdravlja, praćenje telesnih signala.
Veština slušanja, želja da se bude uključen, zainteresovanost za kontakt, odsustvo odbramenih mehanizama i
sposobnost za prepuštanje.

6
Strpljenje, iskrenost, sposobnost da prepoznamo šta je to u nama u telesnom smislu, intezivnost, rastući
intezitet potrebe.
Radoznalost i potecijalna energija.
Odvajanje vremena za sebe.
Sposobnost da se bude u praznini, prepoznavanje potrebe, kreativnu nezainteresovanost.
Stavljanje u zagrade, empatija, uzimanje u obzir konteksta, izbor alternativa, podržavanje sebe.
Sposobnost fluidne pažnje, poverenje u svoje senzacije, kontakt sa sobom.
Sprenost za....., utelovljenost, prisutnost, samopodržanost, predviđanja/očekivanja.
Zaboravljanje.
Lidija – Puno Vam hvala. Krećemo na drugu fazu, kontakt.
Poznavanje kako koristimo kontakt funkcije, međusobni odnos.
Sposobnost deljenja pažnje na spolja i unutra, veština posezanja.
Pravljenje izbora, posvećenost kontaktu/prisustvo.
Svest o sopstvenim veštinama, svest o sebi, prihvatanje, uvažavanje različitosti, fokusiranost na figuru,
prepuštanje i primanje, hrabrost.
Otvorenost ka raznim mogućnostima, veština ostajanja, istrajnost, radoznalost, uvažavanje konteksta/polja,
empatija, mudrost, spremnost za eksperimentisanje, asertivnost, jasnoća u izražavanju svoje potrebe, svest o
sebi i drugome.
Davanje i primanje, analiza, agresivnost.
Samopouzdanje, komunikativnost, usmerenost, informisanost, organizacija.
Poštovanje, poverenje u kontakt.
Donošenje odluka.
Etičnost, strpljenje, živost.
Prepoznavanje, imenovanje.
Preduzimljivost za kontakt, izražajnost.
Lidija – Idemo na pun kontakt.
Sposobnost prepuštanja i ostajanja u tom prostoru dovoljno dugo, spremnost na rizik i pomeranje sopstvenih
granica, poverenje za pun kontakt, otvorenost i prepoznavanje drugog.
Prihvatanje, prepoznavanje ispunjenosti, puštanje/prepuštanje, ćutanje, uvažavanje, zahvalnost, trpljenje.
Sposobnost za razmenu, sposobnost za zainteresovanost, kreativnost, spremnost ili hrabrost za promenu.
Sposobnost da se bude sada i ovde.
Povezivanje vertikalno i horizantalno, snaga, sposobnost zdrave konfluencije.
Tolerancija, iskrenost, autentičnost.
Vera, fleksibilnost granica, hrabrost kao kapacitet da se izdrži anksioznost.
Bivanje.
Protok emocija, kontrola emocija.
Autentičnost, transparentnost.
Lidija – Postkontakt.
Puštanje, ćutanje, uvažavanje, zahvalnost, žalovanje, odpuštanje.
Prihvatanje, sposobnost da se odvojio od, uživanje, asimilacija, integracija.
Emocionalna stabilnost.
Tolerancija na neuspeh, analiza i sinteza, strpljenje, sposobnost prepoznavanja kraja i davanja smisala.
Učenje, poverenje, priznavanje, sprenost na novi početak.
Sposobnost za integraciju iskustva, separacije.
Sposobnost da se zaustavimo, da stanemo, otvorenost za promenu.
Razumevanje, osećaj za vreme, kapacitet za fidbek, izvlačenje korisnih zaključaka za budućnost, sumiranje,
sećanje, poređenje i vrednovanje.
7
TONSKI ZAPIS: Kreativna adaptacija 711_0262

Lidija – Za danas je ostalo da damo neku analizu jučerašnjeg istraživanja, da nastavim ovo predavanje koje
je u vezi sa kreativnom adaptacijom, posledicama kreativne adaptacije. Juče smo govorili o organizmičkoj
samoregulaciji, kreativnoj adaptaciji i ciklusu iskustva, selfa u odnosu i u kontaktu sa sredinom i analizirali
smo neke sposobnosti koje učestvuju omogućavaju kasniju kreativnu adaptaciju i naveli smo ideju da je
možda značajno da se ovi principi izdvoje čak i u edukativne svrhe. Radili smo naše istraživanje. Danas bih
govorila o posledicama kreativne adaptacije. Kada smo govorili o konceptima Geštalt teorije i metodologije
koje koristimo za dijagnozu, čitava filozofija teorije i metodologije Geštalt terapije sastoji se od određenih
koncepata koje smo podelili u svrhu radne liste koja će nam poslužiti u procesu posmatranja, procene i
dijagnoze klijenata. Podelili smo ih u 3 kategorije. Prva lista se sastoji od posledica kreativne adaptacije,
druga se odnosi na uticaj hijararhijskih polja kojima klijent pripada i treća se odnosi na relacije: rezultati
klijentove kreativne adaptacije, klijent i terapeut u terapijskom odnosu, uticaj klijentovih hijerarhijskih polja.
Ovu listu uvek možemo da promenimo na vašu sugestiju.
Kreativna adaptacija je tekući proces, mi se stalno kreativno adaptiramo i rekli smo ukoliko su ti
mehanizmi kreativne adaptacije fluidni, fleksibilni, prilagodljivi da oni u stvari pospešuju rast organizma. U
koliko to nije slučaj onda imamo statične oblike kreativne adaptacije i za posledicu statične kreativne
adapracije imamo formiranje simptoma koje u stvari srećemo u terapiji. Zbog toga procesi kreativne
adaptacije utiču na organizaciju selfa. Ljudsko biće se rađa sa, možda, procesom koji spaja dušu i telo, koji
održava ovaj spoj do kraja života, tako da se jedan vibrantan fenomen vezuje sa jednim čvrstim fenomenom i
ono što mi doživljavamo kao integraciju ovog događaja, ja bih rekla, u polju nazivamo selfom. Self je
neizdiferenciran, ili je bitno da tako mislimo, on nema diferencirane oblike odnošenja sa sredinom i u
procesu su adaptiranja sa sredinom, taj neizdiferencirani self se diferencira u oblike i kategorije koje različite
teorije različito prepoznaju a mi prepoznajemo ovu inicijaciju kroz infunkciju, međufunkciju i funkciju selfa
kao i onaj srednji model postojanja koji je prikazan u nekom jedinstvenom, neometenom postojanju svih ovih
funkcija u organizmu. Svako od nas formira ili diferencira self na različite načine, odnosno proces je isti,
organizam i sredina ali posledice su, u zavisnosti od sadržaja koji mi imamo sa sredinom, različite. Tako da
imamo da naša Id funkcija, kontakt sa našim unutrašnjim procesima, sa našim telesnim procesima,
senzacijama, fantazijama, beggraundom, je razvijen različito kao što je razvijena i ona funkcija kojom se
povezujemo sa sredinom i da prikupljamo iskustva i da formiramo sopstvenu ličnost u tom procesu.
Sledeća kategorija koja je posledica kreativne adaptacije su polarnosti. Kroz kreativnu adaptaciju
organizam uči da favorizuje određene aspekte selfa. Self se pojavljuje kao mogućnost, potencijal za sve. Sve
što je ljudsko stoji u nama, u toj dubokoj suštini ljudskog bića, ako prihvatimo da u nama postoji i jeste
potencijal za sve, mi idemo pravo, ne budemo osuđujući jer sve što osuđujemo to je crno, postoji u nama.
Ono što se u odnosu sa sredinom podržava i formiramo u jedan vidljivi aspekt bića koje je nama
prepoznatljivo, koje je nama dobrodošlo, koje mi želimo da prikažemo. Kao posledicu toga imamo one
aspekte bića koje moramo da potiskujemo jer su neželjeni u raznim socijalnim okolnostima, u stvari određeni
kao nešto što je nepoželjno. Ukoliko se pojavimo sa takvim osećanjima i takvim osobinama vrlo često se
osećamo anksiozni, osećamo krivicu i osećamo stid. Postoji neka vrsta etičke regulative našeg ponašanja gde
mi imamo deo koji je potisnut. Istovremeno imamo i one delove selfa koji su nerazvijeni, nisu nužno
potisnuti, nisu još otkriveni. Pošto je ljudsko biće u konstantnom nastajanju mi nemamo trenutak kada
možemo reci da je ovaj proces završen. Ljudsko biće je konstantno u nekom procesu pojavljivanja i kreacije.
U tom procesu je neophodno da postoji svest. Ta svesnost ima mogućnost slobodnog izbora a taj slobodni
izbor je praćen sa određenim stepenom odgovornosti, praćen posledicama na sebe i druge i naravno da se sve
to događa u određenom kontekstu u kojem ličnost konstantno raste. Ove polarnosti su kriterijum naše
dijagnoze, mi posmatramo ljude sa onim sa čim se pojavljuju. Istovremeno i odmah možemo da nazovemo
polarnost i da u eksperimentalnoj situaciji terapijskog procesa mi ove polarnosti osvešćujemo i integrišemo u
tom stalnom procesu nastajanja ljudskog bića. Hoću da Vas podsetim na onu utelovljenost, koju smo juče
spominjali, zbog toga što mi postojimo u telu, sve ove dimenzije selfa koje smo spomenuli i ove polarnosti
vezane za određene telesne funkcije koje prate određene identitete. Ako govorim o identitetu predavača u
8
ovom trenutku i ako je taj identitet predavača sada aktivan, taj identitet ima određeno telo koje je praćeno
određenom fiziologijom, određenim kontakt funkcijama, to znači načinom kojim gledam, načinom kojim
slušam, načinom koji se fokusiram, načinom kojim se izražavam, pokrećem. Svaki identitet je vezan za telo.
Ovo je izvesno u kontaktu ciklusa ponašanja koji smo juče gledali, to jest početne faze osvešćivanja senzacija
svesti osećanjima, emocijama, potrebama, izborima, svi smo mi vezani za telesne procese koji su u stvari
telesni procesi koji prenosno u svom radu originalnom radu npr vezano za uzbuđenje, znači, stanje telesno
pred uzbuđenje, za vreme uzbuđenja, za vreme kontaktiranja, za vreme ekscitacije, konfrotiranja i za vreme
povlačenja. Telesni procesi su stalni pratioci, i za nas vrlo važan oslonac koji će nam odrediti ono kako
klijenta vidimo, doživljavamo, procenjujemo i kako intervenišemo. Terapijski proces, s druge strane, je
takođe, praćen telesnim sličnim paralelnim procesima koji se događaju u terapeutu. Ovo naglašavam zbog
toga što ćemo kasnije povesti jednu diskusiju o telu u savremenim uslovima.
Posledice kreativne adaptacije jesu načini na koje ljudsko biće formira figuru i pozadinu, na koje
izdvaja u zavisnosti od naših prethodnih iskustava mi ćemo manje ili više biti podešeni da iz onog mora
mogućnosti izaberemo određene elemente koji će prezentirati naše potrebe i te potrebe postaju naše figure.
Tada će se ove figure formirati spontano u konsultaciji sa slobodnim bićem koje ima mogućnost izbora ili će
se one formirati po principu konfluencije, introjekcije, mehanizama odbrane, zavisi će od prethodnih procesa
kreativne adaptacije i mi kada slušamo klijenta mi u stvari vidimo, čujemo i osećamo šta je klijent morao da
u kontekstu svojih životnih uslova formira da bi se kreativno adaptirao i preživeo. Mi u jučerašnjem radu
imamo figuru koja se manifestuje kao potreba za odnosom sa drugim bićem koje je celovito. Smatram da je
to autentična potreba. Koliko je ta potreba introjekcija našeg društva, konteksta to je drugo pitanje. Klijent
ima potrebu da bude zadovoljen na intelektualnom, emotivnom, telesnom nivou. To zovemo holistički
pristup. Ono što smo videli u odnosu klijenta, videli smo kako klijent sabotira sebe nesvesno da tu potrebu
koju ima realizuje u svojim odnosima, u ovom slučaju u odnosu na terapeuta, na taj način što u stvari prekida
kontakt u onom trenutku u kojem je neophodno da se Ego funkcija angažuje za vreme konflikta i destrukcije.
Kada dođe do konflikta i kada dođe do destrukcije figure, klijent u tom trenutku, u stvari, požuri da završi
odnos kroz prerano zaključivanje. Mi dobijemo, u odnosu sa nama, posledicu kreativne adaptacije, ono šta je
klijent morao da čini da bi preživeo u ranijim značajnim sistemima. Kada klijent formira figuru šta radi sa
njom, kako je destruira? Kako se udaljuje od nje? Kako se mobiliše oko nje? Sve nam to ukazuje na
klijentovu kreativnu adaptaciju? Jedna od značajnih formi kreativne adaptacije jeste manipulacija odnosa
organizma sa sredinom (ovo nisam sigurna da sam čula kako treba 00:21:30) ili modifikacije kontakta. Ovi
mehanizmi su mehanizmi koji su na raspolaganju organizmu da ih koristi u tom procesu kreativne adaptacije.
Kada su posledice svesnih izbora i kada postoji osećaj fleksibilnosti, slobode ovi mehanizi su uključeni u
proces kreativnosti tj onaj proces koji nam smanjuje anksioznost a povećava mogućnost za razvoj i odnos sa
ljudima. Kada ovaj mehanizam ne smanjuje anksioznost, ne omogućava rast i ne poboljšava odnose sa
sredinom i onda govorimo o kreativnoj adaptaciji sa sredinom koja više nije funkcionalna i koja je negde
zaškripala. U tom smislu ovi mehanizmi, onda kada su slobodno izabrani za kreativne, onda kada su
automatski i mehanički oni onda predstavljaju izvor zastoja.
Govoriću o kreativnoj adaptaciji, organizam u kreativnoj adaptaciji u procesu kontakta sa sredinom.
Taj idealni kontakt, rekli smo, koji bi se možda realizovao kroz orgazmističku samoregulaciju, on zbog toga
što srećemo u sredini, zbog toga što imamo u nama, nailazi na određene prepreke i tada se aktivira kreativna
adaptacija. Organizam mora da posegne za prekidom ovog kontakta kada je taj kontakt preintezivan,
subjektivno doživljen kao neadeklvatan i onda organizam prekida kontakt što je kreacija da se zaštiti, da
održi nekakvu svoju dobrobit, da se zaštiti od anksioznosti itd.. Ovi prekidi se mogu praviti pre primarne
ekscitacije, za vreme ekscitacije, za vreme konfrotiranja sredine, za vreme konflikta, destrukcije i za vreme
finalnog kontakta. Pre primarne ekscitacije, šta to znači? Sećate se kako smo juče podelili kontakt na
predkontakt, pun kontakt i postkontakt. Sećate se, iz onog stanja nekakve plodne sredine u predkontakt fazi,
pre nego što uđemo u kontakt, organizam se nalazi idealno u jednom prostoru predhodno završenog kontakta
u kojem je došlo do zadovoljenja i organizam sada treba da se povuče da bi kontaktirao novu potrebu i da bi
iz te potrebe ušao u novi kontakt. U tom prelazu se događa, znači imamo stanje pre ekscitacije, kada smo u
tom povlačenju, asimilaciji, zadovoljenju itd., kada tu nema nekog naročitog uzbuđenja nego smo u refleksiji
i nema nove figure jer nova figura ima za posledicu ekscitaciju uzbuđenja, uzbuđenja koje nam je neophodno
9
da bi smo bili u kontaktu. Ja sam pre nego što sam Vas videla i pre nego što sam pošla da budem u kontaktu
sa Vama i sa ovim tekstom, bila zavaljena u ovu fotelju da nisam mogla da se povežem sa Vama ja bih
verovatno do sutra ostala ovde jer sa to što sam. Jer osećam neku vrstu prenatrpanosti. To je neko stanje pre
ekscitacije. Kada ste se Vi pojavili, kada sam ja shvatila gde sam i ko sam ja sam morala da se mobilišem i da
uđem u ekscitaciju, u uzbuđenje koje bi mi onda omogućilo da sve ovo u sebi obilišem, razne identitete,
razne kapacitete, kontakt funkcije itd. i da budem sa Vama ovo što sam. To je primarna ekscitacija. Šta
organizam radi kada mu je teško iz nekih razloga da uđe u ekscitaciju, on u stvari prekida pre nove primarne
ekscitacije. Organizam ostaje u onom prostoru ne uzbuđenja i to se događa kroz konfluenciju, to je
mehanizam koji je u stvari, to me podseti kada sam učila engleski, konflusns, metafora jedna je bila ušće
reke, sećam se da sam tada bila fascinirana, a videćete kasnije kako je to smešno, vrlo humanistički, kako
sam ja bila fascinirana našim ušćem Save u Dunav, kako mi je to uvek izgledalo lepo i estetski, i kao prirodni
fenomen i kao ovaj ljudski fenomen koji označava u stvari nemanje granica, kada dva entiteta imaju jedno
iskustvo u kojem nema granica. E to je konfluencija. Polarnost u konfluenciji jeste povlačenje. U konfluenciji
nema kontakta sa ekscitacijom ili stimulansom. To znači da sam ja ostala u onom delu zadovoljenja sa
mojom razmenom u sredini, zamislite u onom delu silaska sam u kontaktu zadovoljila svoju potrebu i iz
razloga opasnosti mog subjektivnog doživljaja da je opasno da izađem iz tog odnosa, da moram da budem
jedno sa tim poljem, bićem, odnosom, da ja u stvari sebi ne dozvoljavam da izađem iz toga, da se pojavim
kao jedinstveno, nezavisno biće i različito biće. Ja mogu i dalje da funkcionišem kroz kontakte ciklusa i
povlačenja ali samo onim koji definišu potrebu koja je u skladu sa tim mojim zajedništvom koje je postignuto
u predhodnom odnosu. To se događa između supružnika, između dece i roditelja, između partnera itd., i neke
konfluentnosti su vrlo značajne, nama je bitno da budemo konfluentni, da ne budemo različiti od nekih
normi, pravila organizacija kojima pripadamo jer ona ugrožavaju naše postojanje, mi dozvoljavamo sebi i
slažemo se svesno ili nesvesno da se ne pojavljujemo sa svojim različitostima, čak ih ne kontaktiramo. Kada
se pojave naše različitosti, kada treba da kažem ja, kada treba da kažem ne ili kada treba da se pojavim sa
svojim pitanjem čovek doživi anksioznost jer se brine šta će se desiti sa njegovim pripadanjem. Organizam
ne može da izađe iz konfluentnog stanja zadovoljstva i ne daje sebi dozvolu za povlačenjem koje bi mu
omogućilo da dođe u dodir sa svojom različitošću i sa svoji potrebama. Postavlja se pitanje šta se u procesu
kreativne adaptacije događa sa agresijom, onom kreativnom agresijom? Rekli smo da organizam ima
uzbuđenje, Ja hoću da popijem čaj, imam fokus, imam mobilizaciju, uzbuđenje, posezanje, kontaktiranje,
destrukciju ovog čaja da bi e zadovoljio u mojoj potrebi da pijem čaj. Postavlja se pitanje Ako organizam u
procesu konfluencije koju odabere kao kreativnu adaptaciju jer se boji mame da kaže ne npr., šta organizam
uradi sa to čitavom agresijom koja mu je potrebna da bi obavio originalnu potrebu. On tu agresiju okreće
prema sebi kroz zalepljenost sa sredinom i ne obraćanje pažnje na sopstvene pojavljujuće potrebe. To Vam je
klijent koji Vam može reći Pa ne znam, Vi mi postavite pitanje. Vi osećate da morate da organizujete polje
tog klijenta jer on ne zna, ne može, neće, konfuzan je...... Kako se ta agresija manifestuje prema sredini kroz
sopstvenu paralizovanost, simbolički naravno i kroz neku vrstu desentiziviranosti i hostilnosti, to je nekako
pasivno. Ne može, neće, ne zna kako, sve je nejasno itd., Vi u stvari počinjete da budete hiperaktivni i ta
hiperaktivnost, potreba da organizujete neko, nešto za nekog što on može sam da uradi u nama polako izaziva
agresiju a od strane klijenta se to doživljava kao vrsta agresije prema sredini za ono što i umesto onoga što ne
može da kreira kao istu radnju za sopstvene potrebe. Agresija se manifestuje ali se manifestuje na ovaj način.
Na koji način ova osoba postiže sopstveno zadovoljstvo? Znamo da u nekom procesu odnosa sa sredinom
moramo da imamo neko uzbuđenje, agresiju, pa posezanje, pa zadovoljenje, pa povlačenje. Kako se postiže
zadovoljenje na ovom nivou? Zadovoljenje se postiže kroz jedan aktingaut i regresiju. Znači, s vremena na
vreme, ove osobe koje koriste konfluenciju kao glavnu regulaciju one u stvari imaju tu nabujalu potrebu da
pokažu ko su i onda imate ektingaut. Šta on pokaže osobi? On joj pokaže, pošto je nepripremljena, pošto je to
što uradi neadekvatno, iznenađujuće, on joj samo potvrdi da nije ok da se ispoljava sa svojim potrebama, da
mora da se vrati na konfluentan odnos i tako se tu zatvara. Iako se u našoj literaturi kasnije pojavili, P.
Klarkson je uvela desentizaciju a Plosterovi defleksiju, vratiću se na to ali ću ostati u ova 4 bazična
mehanizma koja su navedena u originalnoj literaturi i preći ću na introjekciju kao način regulacije organizma.
Introjekcija kao kreativna adaptacija koristi se kada organizam svesno pristane na taj introjekt koji
unese u sebe sadržaje iz spolja i da ih prihvati za svoje i kao takva introjekcija je pozitivan mehanizam,
10
funkcionalan mehanizam, kreativan mehanizam. Zamislite učenje jezika gde bi ste svaku reč mogli da
određujete da li je hoćete ili nećete, dal ćete ovako ili nećete ovako, to bi bilo nemoguće. Introjekcija je
mehanizam koji je neophodan u socijalizaciji, učenju, Vi imate poverenja u određenu ustanovu, u određene
ljude, jednostavno se otvorite prema njima bez rezerve i progutate to sve kao nešto što usvajate. Naravno, mi
podržavamo kritičko razmišljanje, odbacivanje, konflikt i tako dalje ali introjekcija kao mehanizam koji je
svestan nastao našom odlukom on je kao takav funkcionalan. Shvatićete da se sada radi o onom delu procesa
kreativne adaptacije u kojoj je organizam suočen sa već procesom ekscitacije. Zamislimo da je organizam u
svojoj funkcionalnosti otvoren, iz onog mirnog perioda zadovoljenja uđe u sebe, povuče se, prepozna svoju
različitost i krene sada u neki odnos sa sredinom. Tu počinje ekscitacija. Introjekcija se, u stvari, odnosi na
odbacivanje pojavljivanja sosptvenih potreba. U konfluenciji smo imali ostajanje tamo gde smo ostali u
onom zadovoljavajućem konfluentnom odnosu sa sredinom, ne izlazimo iz tog odnosa. Ovde izađemo,
vratimo se sebi ali odbacujemo pojavljivanje sopstvenih potreba i interesa koji se pojavljuju u odnosu sa
sobom ili sredinom i ne prihvatamo uzbuđenje koje je karakteristično za pojavu autentične potrebe. Znači,
umesto da pravimo kontakt sa sobom i sa drugima, u ovom smislu znači, ono što ste juče rekli fluidna pažnja,
ali ovo ide malo dalje od ovoga. Organizam, kada dođe u kontakt sa svojom autentičnom potrebom, on
doživi uzbuđenje. Ovde se prekida kontakt sa potrebom i prekida se kontakt sa uzbuđenjem i potrebe
organizma se zamenjuju sa potrebama sredine, naučenim potrebama, potrebama koje su određene
kontekstom. Postavlja se pitanje šta se događa sa agresijom organizma koja je prisutna u ovoj fazi? Agresija
se realizuje u ovom smislu na taj način što negiramo sopstvenu potrebu. Umesto da je podržim ja je negiram i
u toj negaciji ja manifestujem svoju agresiju prema sebi. Agresija prema sredini koja je neophodna ogleda se
kroz rezignaciju, znate ono kao Pa, dobro, završila sam fakultet; Pa, dobro, napisala sam taj rad; Uradila sam
to pa šta; Jer je potreba originalno tuđa. Ta jedna rezigniranost, taj jedan Pa, šta? stav ukazuje da originalno
nismo vezani sa onim što je naše biće. Zadovoljstvo koje proističe iz ovog načina regulacije jeste
mazohizam, zadovoljstvo da smo prihvaćeni jer negiramo sebe, herojsko delo: Eto, ja sebe žrtvuje za ideale.
Idemo u sledeću fazu. U koliko organizam prepozna svoju potrebu i krene sa uzbuđenjem ono što je bitno
jeste da konfrotira sredinu. To je moja potreba, ja sam izašla iz prethodnog odnosa, bila u kontaktu sa sobom,
prepoznala svoju potrebu, došla do uzbuđenja i sada moram da je prezentiram Vama. U koliko nema podrške
da se ta konfrotacija obavi uključuje se jedan organizam adaptacije koji je u stvari projekcija, koja, u stvari,
zaustavlja organizam od konfrotacije i prilaženja objektu zadovoljenja potrebe. U tom trenutku organizam
zna svoju potrebu, ima uzbuđenje i sada nakon uzbuđenja, kreće povezivanje sa sredinom i kada kreće
povezivanje sa sredinom pojavljuju se emocije i pojavljuju se manje osećanja a više emocije, pojavljuju se
razne misli, fantazije u vezi sa oni što mora da se dogodi i pošto nema podrške za konfrotiranje i za
suočavanje sa sredinom, za konfrotiranje organizma a emocije su tu u toj konfuziji, te emocije se u stvari
pripisuju drugome. Ja počnem da osećam: Jaoj, kako ću sada da pijem čaj? Kako ću da kašljem sada? Svoje
emocije i svoju uzbuđenost prebacuje na Vas pa kaže: Oni to ne prihvataju. Oni to ne vole. Oni su rigidni, oni
su kritični, neće voleti što ja to radim, oni će osuđivati, itd.. Prebaciću svoje emocije, svoja osećanja i pridaću
ih spoljašnjem svetu i onda ću se boriti sa svojim sopstvenim osećanjima u svom odnosu sa Vama umesto da
se konfrotiram sa onim što mi se u sredini prezentira. To je kao neka lebdeća emocija, lebdeće misli koje su
mobilisane ali u stvari ne upotrebljene jer organizam nema dovoljno podrške da nastavi u ovom procesu. U
tom trenutku agresija organizma prema samom sebi manifestuje se kroz odbacivanje emocija, ne prihvatanja
emocija koje pripadaju tom odnosu a agresija prema sredini se manifestuje kroz pasivnu toleranciju. Kod
projekcije imate puno pasivne provokacije i ljutnje i mnogo fantazija i Vi ćete da imate jedan nabujali
diskurs, jedan dijalog koji može da dovede do konflikta. Zadovoljstvo se ovde postiže kroz raznorazne
fantazije. E, onda ću ja njemu ovo, e onda ću ja njemu ono. Ovde imamo fantaziju koja nam zadovoljava
potrebu jer mi u biti ne ulazimo u fikciju, vrlo često nas onemogućava da uđemo u adekvatan odnos. U
koliko mi uspemo da se konfrotiramo i da priđemo sredini pojavljuje se faza koja u stvari prekida kontakt u
trenutku za vreme konflikta i destrukcije. To je faza retrofleksije. U retrofleksiji organizam ima iskustvo da
stvarno kontaktiranje, ispoljavanje, govor, pokret, pogled, slaganje, neslaganje, pojavljivanje, istrajniost, za
sve to organizam nema podršku i nema podršku za destrukciju. Pitao me Slaviša juče A šta se Vi radili? To je
podržavanje klijenta da ostane u fazi ekscitacije, kontakta sa sredinom i da destruira figuru, da ostane sam.
Prema organizmu, agresija koja je potrebna za tu destrukciju, a destrukcija je u stvari postavljanje pitanja,
11
radoznalost, slaganje, neslaganje, to je jedno rvanje na granici u kontaktu sa objektom zadovoljenja naše
potrebe do trenutka kada je instrukcija dovoljno obavljena da je dovoljno dobro učinjeno u tom odnosu
između organizma i sredine da se može ići dalje. Znači, u ovom trenutku u retrofleksiji organizam nema
dovoljno podrške da destruira figuru, da ostane na tom mestu. Umesto toga organizam se povlači sa granice
kontakta i umesto da gleda, pita, govori, poseže, traži, slaže se, ne slaže se, on usmeri tu konstruktivnost
prema sebi pa počne konstantno da radi introspekciju, da okrene to istraživanje sa spolja na unutra. Vrlo
često, posledica ove okrenute destrukcije koja je usmerena na spolja kada se okrene ka unutra imamo
psihosomatiku, umesto da stegnem tamo onog i da mu kažem Ej, šta to radiš? Zašto to radiš? Ja stežem
unutra sebe pa me boli glava, pa me boli vrat itd.. Odatle ide psihosomatika, depresije, poremećaja unutra
okrenute agresije jer nemamo podršku da budemo viđeni napolju. Vrlo često kao oblik agresije, pomerene
agresije prema drugima, ljudi, osobe koje koriste retrofleksiju kao kreativnu adaptaciju su doživljeni kroz
aktivni sadizam. Oni namerno povređuju druge. Umesto da budem agresivna i kažem: Pomerite mi malo to,
to je aktivna agresija, Ej, hoću da to... Setite se Geštalt terapija je imala svoju metaforu u ču jingu, u unošenju
hrane pa umesto da sažvaćem zalogaj da ga progutam, jel tako, ja ne koristim tu energiju, pa me onda boli
želudac. A koleginica kaže: Ej, čekajte, ponovite to. To je agresija, to je destruiranje figure. To je moja figura.
Hoću da destruiram tako što Vi treba da mi date nešto i ja to od Vas tražim. Ako se to ne upotrebi onda ćemo
dobiti nešto što je ispoljeno u ovoj fazi ciklusa kao aktivni sadizam.

Aktivni ili pasivni?

Lidija – Aktivni. Kod projekcije je pasivna. Ja to radim, ne u kontaktu sa tobom sada npr., ovo što ti radiš
sada je agresija, Ej, čekaj objasni mi. Pošto ja to ne mogu da uradim, ja ne pitam učiteljicu da mi to objasni ja
ću nakon jedno pola sata, sat da kažem nešto što će biti ugrožavajuće: E, ovo, mislim, stvarno, ovaj prostor
bez ovih prostora i ovo, mislim, dobro je što smo bili u onom hotelu N pa smo izašli iz onih stubova ali ovo
što smo došli ovde baš i nije neki..... Misli, dokle ćete. To bi mogla da bude i defleksija ali u biti, ovo je
podela originalna koja nije artikulisala defleksiju kao zasebne mehanizme nego ih je sve stavljala pod
retrofleksiju u različitim fazama. Jer suprotan pol u retrofleksiji je impulsivnost i nekontrolisana
ekspresivnost. Ti možeš u stvari, kao ono što smo imali kod konfluencije, da se s vremena na vreme povučeš
na ono mesto gde ti je dobro i gde ti je ovaj tvoj aktingdaun pokazao da nisi ok. Ovo je slično, ti ćeš izaći u
impulsivnost, nekontrolisanost, ekspesivnost.
Imamo egotizam koji je mehanizam, koji je kreativna adaptacija kroz prekidanje za vreme finalnog
kontakta. Organizam bira da ne bude spontan, spontanost mu je ugrožavajuća. Setite se, juče smo govorili o
Neveninom radu, pa smo rekli da tu ima aspekte i egotizma i defleksije. Agresija koja je originalno usmerena
prema sredini ovde se manifestuje kroz izolaciju selfa. Setite se kako je Nevena, u stvari, kroz način na koji
je ona kreirala svoju kreativnu adaptaciju, kroz čistotu uma, izraza itd., u stvari, kreirala svoju izolaciju, brzo
kretanje u interpretaciju kreira izolaciju i tu se u stvari koristi agresija selfa koja bi bila ,u stvari, neophodna
da organizam krene u iskustvo spontanosti. To znači da omogući razlaganje svojih granica, da nema više
granica, da nema više Ega koji stalno postavlja pitanje: Da, ali, jel može ovo, jel može ono, jel može ovako,
jel može onako, nego da se ta agresija koristi za otvaranje granica a umesto toga agresija prema organizmu je
usmerena na fiksaciju granice. Umesto da koristimo agresiju da je otvorimo mi koristimo agresiju da je
fiksiramo a prema sredini ona se manifestuje kroz izolaciju. E, nećemo da budemo zajedno. E, nismo još
dovoljno dobri. E, moramo još ovoliko. Nema radosti. Nema dovoljno dobro da bi smo mogli da se opustimo
jer uvek nešto fali. Organizam pribegava ovome zato što nema dovoljno podrške tako da je podrška, sa jedne
strane, nešto što organizmu treba da bi postojao u sredini, a sa druge strane, to je nešto što organizam kroz
odnose sa sredinom kreira. Opet je ovde telo značajno što se tiče mehanizama podrške naročito zato što je
funkcionalna fiziologija osnova sistema podrške a da ne kažem da je za kreativnu adaptaciju vrlo bitno, u
kakvom stanju, na koji način mi koristimo kontakt funkcije koje su opet vezane za telo. Kako ću ja kontakt
funkcije, pokret, glas, gledanje, slušanje, izgled, položaj, govor, miris, ukus, dodir....kako mi u stvari
koristimo ove kontakt funkcije za kreativnu adaptaciju? Da li ih koristimo da prekinemo kontakt sa sredinom
ili da ga omogućimo? Da li je naš glas povezujući ili je limitiran, fokusiran, preemocionalan tako da ne može
da dobaci do onog drugog? Da li je naš pokret prerigidan? Da li je naš glas prefokusiran tako da za vrlo
12
kratko vreme uspavamo protivnika i on ne želi da bude sa nama ili ne može da bude sa nama? Da li slušamo
samo ono što želimo da čujemo ili smo stvarno otvoreni da čujemo poruku iz vana? Bitno je da se vratimo
telu. Zapitajmo se ili počnimo sa pitanjem Ako je telo toliko bitno, ako se mi vraćamo na telo, ono što je
Nevena tražila, nađite mi mesto, nađite mi referens odakle ću da krenem da donosim svoje odluke, odakle ću
da budem slobodna, ako je to telo i ako je telo ono što nas i u čemu smo povezani sa dušom, duhom itd., šta
se događa u savremenom svetu u kojem nauka i tehnologija kreiraju našu pojavnost koja je beztelesna.
Vratićemo se na ovo. Polako ulazimo u ono što nam naša savremenost donosi i što mi kao psiholozi i
psihoterapeuti moramo da počnemo da uzimamo u obzir. Ne mislim da je ovo početak, već naprotiv,
pretpostavljam da bar 50-tak godina polako mi ulazimo u jedan drugi svet koji humanističke principe
postavlja u pitanje. Mi sve ove koncepte o kojima govorimo, mi ih vezujemo za telesno, utelovljenost,
otelovljenost.. Mi imamo jedan novi zadatak a to je da vidimo šta ćemo u ovoj našoj novoj realnosti.
Spomenula bih da je jedna od posledica kreativne adaptacije i formiranje brojnih nezavršenih
poslova. Kada kreativna adaptacija ima za posledicu završenje, ispunjenje, itd., mi imamo asimilaciju, rast,
integraciju ali kada nas zbog kreativne adaptacije, zbog uslova u kojim se nalazimo i kada nam je
onemogućeno mi imamo za posledicu nezavršene poslove i ti naši poslovi kao posledica kreativne adaptacije
su oni koji najčešće su posledica gubitka ili traume koje organizam kreativno razrešava na taj način što
blokira emocije i osećanja koja su u vezi sa procesiranjem tih događaja i na taj način sa jedne strane štiti
organizam od intezivnih osećanja, novih identiteta, suočavanja sa posledicama a sa druge strane stvara jedan
energetski blok sačinjen od ne izgovorenih reči, pravih reči, pravih pokreta, pravih aktivnosti u kojima treba
da se ispolje primarna osećanja vezana za događaj, tako da nezavršeni poslovi postaju fokus našeg rada sa
klijentom a cilj je da se prepozna kreativna adaptacija koja se manifestuje kroz sekundarna osećanja, da se
sekundarno osećanje snage, razboritosti, mudrosti, u stvari, prepoznaju kao značajna ali u stvari kao barijera
ka nekim primarnim osećanjima koja su osećanja straha, preplavljenosti, isključenosti, anksioznosti, ne
pripadanja, da se obrati pažnja, prvo da se imenuju pa se onda nazovu pravim imenom, izgovore, ispolje ta
osećanja na pravo mesto, pravim osobama, da se oslobodi ta energija i da se integriše u biće unutar tog svog
iskustva. To bi bio cilj. Svi ovi koraci koji su posledica kreativne adaptacije nama služe kao koncepti za
dijagnozu. To znači ja slušam priču i kažem Dobro, ja se ovde nalazim pred klijentkinjom, ja se nalazim u
terapijskom odnosu u kojem ona želi da ja budem terapeut a ona bude klijent. Ona mi daje dozvolu i poziva
me da je slušam kao terapeut a slušati kao terapeut znači imati sve ove posledice kreativnih adaptacija na
umu i pokušati da ih prepoznamo kada čujemo priču. Aha, koja je originalna priča? Pa to je tata koji je stalno
u autu, mama koja je stalno žrtva, tu sam ja koja pokušava da nađe svoje mesto uz tatu sam samo ako
postanem kao on a uz mamu ako nikada ne doživim da budem kao ona. Šta je sada to? To je defleksija mojih
osećanja, defleksija mojih identifikacija sa ženom, majkom, suprugom, vezana za neka teška sećanja. Ovako
mogu da kontrolišem, ovako mogu da budem slobodna.
Posle pauze prelazim na drugi deo. Za većinu Vas ja sam izgovorila ono što ste već znali pa me sada
zanima da mi date neku sugestiju, komentar. Da li je sve jasno?

13
TONSKI ZAPIS: Kreativna adaptacija 711_0263

Mene zanima da li se svaki od ovih mehanizama odbrane mogu pojaviti u bilo kom delu kontakta ili su ovako
specifični?

Lidija – Sve je ovo u edukativne svrhe. Mi moramo da ih podelimo, oni samo vidljiviji u tim fazama, taj
mehanizam u toj fazi ali Vi uvek imate npr konfluenciju i retrofleksiju u fazi a imate na spoljnoj
interferenciju. One su stalno tu povezane kao što su Id funkcija, Ego funkcija, funkcija ličnosti, stalno je tu,
samo što su kao lopta koja se vrti u moru. Stalno vidite neki drugi deo, a u stvari oni stalno tu postoje. Nisu
izolovani nego su zavisni jedni od drugih. Vi morate da budete konfluentni sa ovom svojom stolicom jer kada
ne bi ste bili Vi bi ste stalno morali da se nameštate. Moramo da deflektiramo od svih drugih potreba jer ako
mi je potreba da budem napolju, da budem sa roditeljima bila tu ja ne bih mogla da se sada fokusiram na Vas.
Mi stalno koristimo (neko konstantno priča pored diktafona, ne čujem deo 00:01:50) oni su problematični
kada su nesvesni, automatski i repetitivni.

Gde su tačke spajanja a gde su tačke razdvajanja između rezilijentnosti i kreativne adaptacije?

Lidija – Po meni je rezilijentnost vezana za posebnu sposobnost da se u mraku, mračnoj sobi, hladnoj sobi
vidi svetlo koje prolazi ispod vrata i ukazuje da je napolju svetlost. Meni se čini da je možda intezitet izazova
u stvari razlika. Kreativna adaptacija je to na primer što ja želim da završim, hoću da pijem čaj a Vi mi ne
date jer i postavljate pitanja, ja moram da odgovorim zato što sam identifikovana sa svojom ulogom i moram
da se kreativno adaptiram jer želim ovo a moram ovo. Rezilijentnost ipak zahteva je u stvari povučena onda
kada se nalazimo više ugroženi, tako se meni sada čini.

Šta smatrate zadovoljstvom da budemo sa sobom?

Lidija – Zadovoljstvo sobom. Sećate se da je fiksacija jedan proces koji organizam obavlja u tom trenutku a
u stvari držim sebe izdvojeno. Zadovoljstvo se postiže time što ja sebe držim izdvojeno od toga da se stopim
sa vama. Originalno moj strah od otkrivanja, od biti pokazan, od biti stopljen sa drugim, jer mi je ta vrsta
konfluencije mi je zastrašujuća i ja je realizujem kroz izolaciju. Neka ta izdvojenost, izolovanost. Koleginica
je ovde postavila pitanje o desentizaciji i refleksiji. P. Klakston je po prvi put strukturisano uvela mehanizme
desentizacije. Desentizacija je mehanizam koji se pojavljuje i nije izdvojen u originalnim delima jer
konfluencija da bi opstala kao mehanizam ostajanja u prethodnom odnosu, ona mora da koristi desentizaciju.
Desentizacija se onda vidi na bihejvioralnom nivou, to je neki bihejvioralni aspekt onoga što konfluencija
već mora da učini sa organizmom. Desentizacija je mehanizam koji se koristi da bi se udaljili od senzacija
koje su telesne, ona je defleksija od telesnih senzacija ali defleksija od druge zone svesnosti koja je srednja
zona ili spoljašnja zona svesnoti, to znači svest o osećanjima, mislima, fantazijama, sećanjima, ona se naziva
defleksija i ona se dobija u toj fazi kontakta pre nego što formiramo figuru. Nama defleksija onemogućava da
budemo u kontaktu sa određenim elementima naših osećanja, misli, sećanja. To nam je teško, uznemiravajuće
alii defleksija nam onemogućava da idemo dalje a da anksioznost bude izdržljiva. Egotizam, retrofleksija i
defleksija su originalno bili postavljeni kao jedan mehanizam retrofleksije ali se oni pojavljuju kao
retrofleksija, defleksija i egotizam u različitim fazama ciklusa a sva tri znače udaljavanje umesto posezanje
jednog, defleksija od emocija, osećanje i senzacija; retrofleksija od aktivnosti a egotizam od spontanosti. Sve
je retrofleksija, povlačenje. Kada je povući nazad od misli onda je defleksija na početku svesnost kada je
povlačenje na kraju od spajanja onda je egotizam, u stvari, u biti, doživljeno je isto povlačenje ali
bihejvioralno je drugačije. Vi vidite da ja neću da kontaktiram svoja osećanja, i neću da Vas gledam ili baš
neću da budem spojena nego izdvojena, to Vi vidite, to je bihejvioralno, ali u biti je mehanizam isti. Zato
originalno nisu bili izdvojeni. Oni su slojeviti, naslagani jedno ispod drugog. Ja mogu da budem egotistična
zato što sam udaljena od svojih osećanja, senzacija, što sam sa Vama samo formalno dodirujem a u biti sam
izdvojena. Ovo nije jednostavno. Da bi ste bili terapeut bitno Vam je da ove koncepte osetite. Da uvek sebi
14
postavljate pitanje: Šta znači iskustvo? Šta je iskustvo? Šta bi bilo za mene iskustvo da doživljavam
retrofleksiju? Šta to u retrofleksiji rade moje oči, ruke, telo, glas? Onda ćete znati. Kada ja znam da je to to ja
znam izlaz iz toga.

15
TONSKI ZAPIS: Kreativna adaptacija

Lidija – Analizirali smo jučerašnje diskusije. Rezultat je podložan kritici i daljim sugestijama i daljem radu.
Tražili smo koje su to sposobnosti koje su neophodne da bi smo prolazili kroz proces kreativne adaptacije
kontakta i evo do čega smo došli.
U predkontaktu je bitno da krenemo od neke psiho - fiziološke funkcionalnosti, ovo se u Geštalt
terapiji nalazi kao osnova sistema. Da je potrebna neka vrsta sveobuhvatne prisutnosti, malo je bilo dileme da
li je to svesnost i koja vrsta svesnosti. Onda je tu fluidna pažnja, samo da li ona obuhvata prisutnost. I
kapacitet za zaboravljanje. U ovom smislu kapacitet za zaboravljanje se uključuje onda kada već moramo da
krenemo ka formiranju figure, sa jedne strane, s druge strane, kada, normalno zaboravimo ono što u
psihotičnom poremećaju nije moguće, a to je da zaboravimo sve one opasnosti koje kreira život: da možemo
svakodnevno da umremo, da možemo svakog trenutka da budemo potreseni zeljotresom, eksplozijom. Mi
takve stvari moramo da zaboravimo.
U sledećoj fazi pojavile su se kao značajne: radoznalost kontakt funkcije, to je ovo o čemu smo danas
govorili; poznavanje sebe i konteksta; empatija i uvažavanje različitosti, hrabrost, pravljenje izbora i
razmena.
U punom kontaktu sposobnosti su spontanost, prepuštanje, prijemčivost, transparentnost.
U postkontaktu to je uvažavanje, davanje smisla, učenje, prepoznavanje kraja, vraćanje sebi,
spremnost za dalje. Ovo može da bude malo pročišćenije, malo preciznije ali ono što je za mene zanimljivo
jeste da ovakva ispitivanja mogu da posluže nama i u ulozi terapeuta kada razmišljamo o tome čime klijent
mora da ovlada da bi prolazio kroz kontakt iskustvo. Terapija se završava kada klijent uspe da kontaktom
zameni sve one mehanizme odbrane koji su ga sprečavali i zaustavljali ili tada i kada zna sam da prepozna
kada remeti svoj kontakt i prepozna način na koji to radi i kada uspe sam da se vrati na put kontakta koji
uključuje uzbuđenje, konfrotiranje, spontanost. Ovo može biti zanimljiv rad za rad u vrtićima, školama. Npr
pravljenje izbora u svetu u kojem živimo, u kojem imamo hiljadu mogućnosti veština izbora je jedna od
najznačajnijih veština.
To je bilo naše istraživanje. Ja Vam se zahvaljujem. Da li imate komentara?

Prelazim da drugi deo. Predpostavljam da će ova tema biti uvod u rad nekih od nas u sledećem
periodu. Zainteresovala sam se za ovu temu ali nemam dovoljno iskustva u ovome. Govorili smo do sada o
humanističkom pristupu. Znate da u našim kriterijuima za rad postoje humanaistički, da mi pripadamo
humanističkim pravcima u psihoterapiji i da su oni zasnovani upravo na ovome o čemu ovde govorimo, na
orgazmističkoj samoregulaciji i kreativnoj adaptaciji, slobodi izbora, rastu, nastajanju. Humanistički pristup
je uglavnom zainteresovan za holistički pristup, za samoaktuelizaciju, za zdravlje, nadu, ljubav, kreativnost,
prirodnost, jedinstvenost, kreiranje značenja, rast i razvoj, svrhu, slobodu, potencijal to su uglavnom principi
sa kojima mi raspolažemo. Sa razvojem, do kojeg je danas došla nauka i tehnologija, svi naši sistemi podrške
su dovedeni u pitanje. Imamo sisteme podrške, kao što su npr unutrašnji i spoljašnji sistemi podrške, sistemi
podrške iz sredine (odnosi sa porodicom, prijateljima, socijalna mreža, zaposlenje, slobodne aktivnosti) a što
se tiče samopodrške to su zdravlje, pozicija, disanje, kreativna adaptacija, priroda, doživljaj sopstvenog
identiteta, uverenje o sebi i drugima, spiritualnost. Svi ti sistemi podrške nekako se dovode u pitanje sa ovim
gde nas je sada dovela nauka i tehnologija i postoji potreba da se svi ovi sistemi nekako redefinišu i da bi
smo se snašli u svemu tome juče smo spomenuli da nam je za to potrebna etička svesnost i da nam je u
skladu sa time u ovom periodu, neke vrste tranzicije, neophodna edukacija koja bi uključila ove koncepte u
svoje kurikulume ne u smislu nekih rigidnih, sveopštih standarda koji bi se onda aplicirali i mi bi onda
vežbali itd., nego jednostavno osvešćenost u vezi sa ovim konceptima i informisanost edukacije koja bi bila u
nekom skladu sa oni kroz šta čovek prolazi. Govorila sam da ovo zvuči kao utopija ali negde moramo da
krenemo. Od nas se traži da se prilagodimo profesionalno i lično tom novonastalom stanju i jedan od pravaca
koji napušta tradicionalne ideje humanizma možda je ono što nalazimo sada pod nazivom posthumanizma a
posebno jedne dimenzije posthumanizma ili izvan humanizma, transhumanizma kao jednog aspekta razvoja
koji u stvari, dovodi u pitanje uverenja o ljudskoj prirodi, posebno o ljudskoj subjektivnosti i utelovljenju. To
16
je mesto odakle, ja mislim, svi moramo da nastavimo. Kao psihoterapeuti mi moramo da usklađujemo svoje
koncepte i svoje definicije u skladu sa promenama sa kojima se srećemo jer moramo to da redefinišemo u
skladu sa savremenim naučnim izdanjima. Nama je u stvari, problem, redefinisanje ljudskog sistema. Jedna
od doktrina transhumanizma koja ukazuje na onaj aspekt posthumanizma u kojem je ljudsko biće plus
tehnologija. Ja ne znam lično iako je veliki deo toga već realnost da li je to takođe jedan deo od onih
utopijskih teorija koje zvuče drugačije zbog toga što su podrprte naukom i tehnologijom. Jedna od onih
teorija koje smo imali u vezi sa prosvetljenim društvom, i dok smo se ranije prosvetljivali tako što smo
meditirali, što smo bili majful, što smo vežbali svesnost, što smo se fokusirali na telo, verovali u to da ćemo
dostići neko stanje zajedništva, nije li onda i taj transhumanizam koji se pojavljuje kao sledbenik ovoga u
čemu se nalazimo, nije li onda i on neki oblik utopije koji je potpomognut tehnikom i tehnologijom i koji
nam u stvari takođe obećava neki svet u kojem ćemo i odlučivati da li ćemo mi ulaziti u telo ili ne, da li ćemo
funkcionisati na tom principu, da li ćemo odlučivati da budemo samo energije koje će se razmenjivati
informacijama, nije li to samo jedan oblik onih teorija koje smo nekada sa zaprepašćenjem u 60-tim
godinama prošlog veka čitali u filozofiji istočnjačkih kultura. U svakom slučaju pred nama je da istražimo i
tehnologiju koja sve više zamenjuje ljudsko biće, zameljuje ljudske aspekte gde omogućava i obećava neku
vrstu promene besmrtnosti i kreira tog nekog postčoveka budućnosti. Dolazi do redefinicije i zamenjivanja
koncepta. Globalno i zajedničko zamenjuje individualno. U Geštalt terapiji se pojavila knjiga Polstera koji
govori o sinegrafiji i zajednici. To je davno bila njegova ideja, u knjizi izašloj krajem 70-tih ima jedan
odeljak, pred kraj, govori o psihoterapiji i zajednici. Izgleda da je nekako sada to globalno, zajedničko se
pojačalo u odnosu na individualno, da s tim, takođe, moramo znati da li je to globalno i zajedničko nešto što
je u nekom paranoidno stavu prema svemu tome, opet delo nekih interesa koji uvode globalno više kao neku
posledicu interesa. Subjektivno i intersubjektivno, sećate se koliko smo i insistirali u ovom našem treningu na
intersubjektivnosti i to nam je bila značajna teorija na relacionom geštaltu it., ali se sada to subjektivno
zamenjuje sa ne ljudskim elementima kao što je tehnologija, životinje, biljke gde se u stvari toj nekoj
antropocentričnosti predpostavlja jedan svet u kome čovek nije predpostavljen svim ostalim elementima
polja nego je on u stvari jedan ravnopravni element polja. U ovim novim teorijama se postavlja pitanje da li
čovek ima pravo da postavlja sebe iznad svih ovih elemenata polja i da onda odatle imamo pokrete ekološke
itd.. Mene malo zbunjuje, ja ću Vam reći nešto ovde što me zbunjuje, a to je u svim ovim traganjima za tim
novim definicijama, davanjima jednakog značaja svemu, uvažavanju i respekta svemu, interkorelaciji svega,
povezivanja svega, probijanja granica, stvaranja odnosa između svega i svačega, probijaju se nekada
postojeće granice. Bitno je da budemo obazrivi i da nas u ovoj svemoći koja nam je pružena a u isto vreme i
zapitanosti da li antropocentrični svet u stvari nestaje, da ne pokušavamo i da ne dajemo sebi slobodu da
stavljamo sve sa svačim, gde je sve moguće, to je vrlo bitno, zbog toga su oni etički procesi bitni jer mi smo
još uvek, večina nas, je u telu, još uvek i funkcionišemo nezamenjenih tehnologija, ali to stavlja pred nas
jednu obavezu i odgovornost da lepo sednemo i da pokušamo da radimo istraživanja i dajemo nove definicije
upravo svega ovoga o čemu smo govorili ova dva dana, sve treba da se redefiniše. Čovek nema prava da stavi
sebe iznad svega ostalog već izgleda da čovekovo znanje nije dominantno i omnipotentno, onakvo kakvo
jeste i kako ga mi poznajemo, i u tim nastojanjima posthumanizma i svim aspektima posthumanizma u stvari
pokušava da se redefiniše šta je ljudsko biće, taj koncept uopšte treba da se redefiniše. Ono što ljudsko biće
sada u ovom trenutku nadilazi granice otelovljenog iskustva je ono sa čime smo mi sada suočeni, da je telo
prevedeno na inforaciju i da je prevedeno na prisustvo na raznim ekranima, da postoji digitalna
reprezentacija svega i da sve što smo do sada definisali telom više nije dovoljno iz prostog razloga što je telo
prevedeno na informaciju. Ako telo postane neka vrsta informacije, ako se preslikava, ako se umnožava i ako
se ovako demonstrira kao što imamo ove dve koleginice mi ćemo morati da se uključimo u postojeće tokove
onih koji već godinama, da ne kažem decenijama, istražuju i da oplemenimo našu teoriju sa ovim novim
tokovima jer je sve ono što je bazirano na telesnim granicama polako uzdrmano ili se gubi i mora se dopuniti.
Šta Vi mislite o psihoterapiji u ovom kontekstu? O psihoterapiji koja mora da se redefiniše da bi imala smisla
jer iako će ta psihoterapija koja je psihoterapija licem u lice potrajati jer je neophodno bar u našoj generaciji
u nekom narednom periodu će taj odnos lice u lice još uvek biti značajan. Kako ćemo se mi u stvari baviti
time da bi smo opstali kao profesija i da bi smo imali smisla za naše klijente da ne bi smo zbilja bili kao
utopija? Ajde bar da u osavremenimo našu utopiju. Izvoli?
17
 To je pitanje koje svako od nas postavlja. Ja već 4-tu godinu pokušavam da razjasnim. Razišljanje
koje imam šta dalje. Primetićete da ova pitanja koja postavljamo sebi postavljaju samo Zapadne civilizacije,
što će reći da Zapadna civilizacija koja stvara te različite pravce.....

Lidija – Kako to znamo? To je naša fantazija da ne postavljaju....

Ali ja..... pitanje je da li razumemo to što znamo. Ako Istočna ima duhovnost u svemu tome a mi
danas imamo problem u psihoterapiji kada je duhovnost u pitanju. Onda o čemu pričamo? Vi znate da je još
od vremena Dekarta „Mislim, dakle postojim“ što je apsurdno ali, znači, ja postojim tako što mislim. Zar nije
ispravnije ono što je bilo pre a to je Mislim, dakle postojim, ono što mislim. Da se ne dovodi u pitanje moje
postojanje mišljenja, da se ode korak dalje. Zapadna civilizacija u ovom trenutku traži odgovor na takvo
pitanje a mi se nalazimo negde u prilici da to pogledamo kako rade na ovim prostorima uz uvažavanje svih
dostignuća Zapadne civilizacije, gde možemo da pogledamo kako se to nekad ovde dešavalo. Mislim da je,
možda došlo vreme, da se neke nove ideje Zapadu pošalju i odavde, ne mislim sada na ove naše prostore, sa
ovih naših prostora koji su imali tu vrstu razmišljanja ranije. Ja razmišljam o tome.

Lidija – Hvala na tom glasnom razmišljanju. Mislim da se mi nalazimo u nekoj tranziciji i da imamo pravo
da imamo ideje o tome. Volela bih da čujem Vaše mišljenje.

Ja sam na sednici Nastavničkog veća u školi, imala jednu situaciju, da ustanem, da pozovem ljude na
to da vide šta se dešava na nivou svih država, tako, jeste jedno probijanje granica, neki haos, da je u našoj
prosveti haos i da je najmanje što možemo da uradimo je da nekako budemo bolji jedni prema drugima. Kako
to biva u praksi neko je to čuo, neko nije čuo. Realnost jeste takva da verovatno treba ići u nekom novom
pravcu prateći savremene trendove itd., ali ja mislim da to treba da bude neki novi pravac, neke druge
psihoterapije a da nekako Geštalt možda proba da ostane takav kakav je bio zato da možda neko ko ne bi išao
u tom pravcu ima na šta da se vrati. Možda da ostane na nekom mestu na ko kaže Evo, razmišljam o sebi
lično.

Ja nekako psihoterapiju vidim u toj ideji da mi kreiramo viziju kako želimo a ne da budemo pasivni
pratilac događaja. Vidim naš zadatak u tome šta mi želimo u naše društvu, u našem životu.....

Lidija – Tako je. Da ona bude u našoj službi a ne neko kome se klonimo. Hvala.

Oko mene je jako puno mladih ljudi, puno njih su programeri, grafički dizajneri itd., našla sam se
polu sluđena u svemu tome. Bilo mi interesantno kako kužim da oni pričaju nekim svojim jezikom, ne
mislim na programerski jezik, baš vidim da je tu nekakav, drugačije su vrednosti, drugačije su komunikacije.
Oni su se okupili i žele od Osjeka napraviti neku Silikonsku dolinu, oni su otvoreni i za druge ljude. Prijavila
sam se da se učlanim u Udruženje jer me stašno zanima, htela bih se baciti u to i videti kako plivam, šta se tu
radi, šta se tu događa, kakva je to edukacija. Htela sam izraziti neku znatiželju i spremnost na neki način ne
da negde iz vana ili sa strane mi njima govorimo Znate, tehnologija to ne štima, komunikacija vamo/tamo
nego zapravo da se pokuša iznutra osetiti šta i kako, kako bih što više naučila o tome. To je nešto što me
trenutno inspiriše, zanima. Zanima me i ova druga strana, da budem otvorena za nju.

Stalno preformulišem i redefinišem šta je moje razmišljanje. Koleginica je pomenula programere,

svet sa kojim ja nemam kontakta ali se sećam o tom iskustvu u prvoj trudnoći moje ćerke, ona je stalno
govorila da se ona voltuje. To mi je bilo interesantno. Odakle nama dolaze informacije? Lidija je pomenula
da se telo svodi na informaciju pa šta je ono što mi radimo u Geštaltu ako želimo da ogolimo, npr imamo
informaciju, to što osećamo je informacija koje naše telo nama šalje. Ja kažem boli me glava i pitam se o
čemu mene sada moj sistem informiše. Mi već ulazimo i terminološki u neki neki novi svet, to je ono što je
meni nekako prvo. Odakle nam dolazi informacija? Kada radimo Order šta se dešava tu? Mi kažemo
dobijamo informaciju od polja u nekom našem radu. Da li je zapravo Geštalt negde ugrožen? Da li uopšte
18
treba nešto da se preterano redefiniše? Možda više govorimo o nekoj terminološkoj pojavi kada pričamo
kako će izgledati terapija u Geštaltu. Meni se više čini da je ovo neka vrsta individualne spoznaje šta je ono
što se sada dešava sa svima nama pojedinačno i na neki način kolektivno. Vi svi koji ste u psihoterapiji dugo
i bavite se time verovatno sa klijentima radite preko skajpa. Šta to znači o telesnoj prisutnosti u smislu da
moramo da sedimo jedno preko puta drugog. Znam neke koji godinama imaju klijente u inostranstvu i nema
fizički da budu tu. Ono što mi prenosimo je energija. Mi možemo biti prisutni a i ne moramo, mi kroz reči,
pokret koji mi imamo, način na koji govorimo, mi u suštini koncentrišemo energiju, energija ide tamo gde je
namera, naša je namera usmerena ka klijentu. Šta će biti sa nama kada budemo mogli pojedine delove tela
zamenjivati sa određenim bioničkim delovima. Ja nemam iskristalisan ni odnos prema transplataciji. Ako moj
organ sadrži sve što je o meni informacija, znači, neko će da dobije i da unese u sebe deo mene. To su po
meni pitanja koja se otvaraju.

Pročitala sam u štampi da je jedan bračni par imao devojčicu koja se razbolela i sa 2 i po godine
umrla. Oni su zaledili njen mozak. Prošlo je određen broj godina i negde su očekivanja da će taj mozak u
određenom trenutku, moći da rekoplikuje telo. Ja nemam komentar. Ja osećam samo neku limitiranost.

Razmišljam o tome da li se savremenost skratila. Da li smo mi savremenici klincima koji sada nastaju
i koji su od malena zatrpani tv-om, telefonima, komuniciraju na taj način, provode veliki deo vremena u
svemu tome, prema čemu većina nas ovde ima jedan otpor a oni opet ne mogu da žive izvan toga jer ako žive
izvan toga onda nisu u svom vremenu. Da li smo mi savremenici? Delimo isto vreme. Da li se savremenost
skraćuje? Da li u životnom veku imamo nekoliko savremenosti? Kako da komuniciramo sa tim
savremenostima? Da li imamo potrebu da ostajemo u kontaktu sa onim što je naša savremenost ili smo
spremni da se izložimo toj ogromnoj promeni? Na terapiju dolaze klinci gde Vi morate negde da redefinišete
svoju savremenost.

Ne znam da li smo svesni da živimo u eri kada su klonirana deca rađala pre 17 - 18 godina. Šta se tu
dešava? Šta se dešava sa polovima? Na Zapadu ima instituta koji kloniraju Vaše kućne ljubimce. Da li je tu
ista duša? Da li su tu iste informacije? Kako mi sada da u sklopu tehnologije se rešimo naših strahova? Po
meni je to pitanje straha koje treba da proradimo od onoga šta nam je korisno od te tehnologije. Tehnologija
je sredstvo koje nam čini život lakšim ali ne nešto samo po sebi da može negde da nas ugrozi. Kloniranje,
tehnologija u svrhu nečega e to je onda nešto.

Lidija – Tu sada dolazi pitanje svesno i ti procesi koje i moramo sada da vratimo, pojačamo, istaknemo u
edukaciji i uopšte u našem funkcionisanju. Ja mislim da nam je etika kao disciplina, možda je došlo vreme da
se stavi neka neki forgraund.

Zapitana sam kuda sve to ide? Koliko mi razumemo te mlade generacije? U Engleskoj se pojavio
priručnik za roditelje kako da razumeju ono što deca pišu dok razmenjuju poruke. To su skraćenice koje
imaju drugačije i nekada vrlo opasno značenje. Koliko mi stariji možemo da pratimo sve to? Tu je pitanje
intimnosti, pitanje odnosa. Da li je dovoljan samo računar koji će nama da zadovolji sve naše potrebe u
smislu seksualnosti, u smislu intimnosti?! Šta se tu dešava? To su ozbiljna pitanja koja tek dolaze na red, da
vidimo do čega ona, zapravo, mogu da dovedu.

Lidija – Neka ovo ostane otvoreno pitanje, neka svakom od Vas da mogućnost ako želi da krene da istražuje.
Neko će krenuti da to primenjuje, neko će napraviti svoj svet. Neka ovo ostane naša zajednička zapitanost.
Ovo su teme za neke buduće kongrese i istraživačke radove.

Malo pre priča o holističkom. Izalud priča o holističkom kada holističko ne postoji u tehnici. Šta kad
mi dođe klijent? Da li će doći sajber klijent? Šta da radim sa holističkim u Geštaltu koji ne postoji?

19
 Poslužila bih se metaforom dosta banalnom na izgled Holuvudskom predstavom budućnosti, slikom.
U jednom tipu slika ja sam našla čak i logiku. Kod futurističkih filmova, koji uvek prikazuju jedan
uznapredovali nivo tehnologije, stvar se na kraju rešava seljačkom tučom između pozitivca i negativca.
Prilikom susreta sa nekim višim bićima, obično iz dalekog svemira, oni su prikazani kao tehnološki napredna
civilizacija koja je obično ili svedena na nešto vrlo primitivno, destruktivno ili je prikazana kao jedno vrlo
jednostavno, uzvišeno, etički vrlo visoko biće i vrlo pojednostavljeno biće. To je u stvari neka naša duhovna
faza. Predstava tehnološki naprednog društva ima te dve vizije osnovne koje su opet naše bazične pozicije,
neka bela pozicija, neka crna pozicija. Ja u stvari, ne vidim novi svet kao nešto mimo nas, kao nešto što će
nas ostaviti bez nekog dela nego nešto čemu možemo kao ideji da poslužimo kao alatke a s druge strane
postavlja se pitanje kako da to služi nama, gde mi da kažemo tome je mesto tu a ne gde smo mi u tome, da je
ono uže od nas, da smo mi u stvari ljudi ne kao centar nego kao oni koji misle i biraju a ako se sa druge
strane postavimo u poziciju da gledamo, da je to neki talas, ja bih radije ostala, pa makar me zvali
konzervativnom na mestu koraka nazad i da kažem to nije za mene, na planeti će valjda postojati mesto gde
bih odabrala ono što je za mene. Ne bih da se prilagodim po svaku cenu. Kada vidim decu koja tako
komuniciraju koja ne reaguju na proste priče sa poukom, metafore i slično ja osećam tugu za njih. Imam
intimni utisak da njima tu nešto ne dostaje. Da su nešto izgubili.

Na feničanskim tablicama je zapisano da su mlađe generacije manje moralne i da se oni boje za

budućnost sveta. Mi spadamo u te, po njima, manje moralne generacije, pa smo opet tu gde jesmo i ne
smatramo sebe lošim ali se bojimo za generacije koje dolaze. Možda svi treba da se pitamo ko je za to da
menja svet, ko je za to da pomogne onima koji trebaju da se promene a ko je za to da mu se dopada ovo što
jeste, pa možda da podelimo uloge.

Lidija – Da se vratimo našim holističkim okvirima i definicijama, gledajući vreme, mi imamo još vremena u
okviru ovog našeg susreta pa da se mi vratimo staroj, dobroj terapiji.

20