GEŠTALT STUDIO BEOGRAD

BAZIČNI NIVO

PROJEKTIVNA IDENTIFIKACIJA U
GEŠTALT PSIHOTERAPIJI

STUDENT:

Sekuloski Tijana

APRIL, 2013.
 UVOD

Pojam „projektivna identifikacija“, kao  što znamo, potiče iz psihoanalitičke teorije. Oštro
napadana i često kritikovana, psihoanalitička teorija, neosporno u nauku je uvela pojmove koji se široko
koriste i najadekvatnije determinišu određena iskustva karakteristična za psihoterapijski odnos.

Staemmler (1993), nemacki psiholog i geštalt psihoterapeut, upravo govori o potrebi da se

inkorporira znanje razlicitih škola psihoterapije, na primer psihoanalize, u korpus znanja Geštalt terapije.
On se, shodno tome, u jednom svom radu posvecuje procesu projektivne identifikacije, ilustuje njegove
manifestacije uz pomoc klinickog materijala i daje indikacije za terapijski tretman.

Asimilacija ne-geštaltickih termina i teorija, po recima ovog autora, ima svoja ogranicenja: kao
Geštalt terapeuti mi možemo jedino asimilovati takve „strane“ ideje ukoliko su one konzistentne sa
suštinskim pretpostavkama Geštalt terapije. Te osnovne postavke sadrzane su u stavljanju naglaska na
kontakt i licne relacije, dominantno sa ostvarenjem kvalitetnog Ja-Ti odnosa; naglašavanjem ljudskog
razvitka koji se bazira na ovom odnosu i svakako, fenomenološkom pristupu.

PROJEKTIVNA IDENTIFIKACIJA – DEFINICIJA I OPIS

Postoji veliki broj definicija projektivne identifikacije.

Termin je prvi put korišćen od strane Melanije Klajn (1946), zacetnice teorije objektih odnosa.
Ona je uvela projektivnu identifikaciju kao novi mehanizam odbrane, opisujući depresivnu poziciju u
razvoju deteta. Po njenom viđenju projektivna identifikacija pociva na shvatanju o fantazmima,
projekciji, pounutrenju, cepanju i zavisti. Suština mehanizma je u tome da zahvaljujući cepanju Ja veliki
deo mrznje prema delovima vlastite licnosti upravljen je i projektovan u druge. Putem projekcije Ja se
oslobađa neprihvatljivih unutrašnjih delova selfa...

Sledbenici Klajnove nastavili su da razvijaju razlicite aspekte njene teorije. Bion (Vukosavljević-
Gvozden, 2000), je tako, pojasnio sam nacin na koji su objektni odnosi znacajni za razvoj. Njegova
teorija kontejnera i kontejniranog (container-contained theory) tvrdi da je razvoj omogućen i posredovan
specificnim odnosom sa spoljašnjim objektom koji je zasluzan kako za uspostavljanje emocionalne

2
stabilnosti, tako i za razvoj kapaciteta za ucenje. Po Bionovom mišljenju, beba izlazi na kraj sa
neizdrzivim anksioznostima tako što ih projektuje u majku koja dejstvuje kao kontejner ovih
anksioznosti. To podrazumeva da majka dozvoljava da dete izazove osećanja kod nje, obrađuje ih,
razmišlja o njima, daje im smisao i nakon toga razlicitim akcijama ovaj smisao komunicira detetu. U
optimalnom slucaju, emocionalna stanja koja beba pobuđuje u svojoj majci putem projektivne
identifikacije, postaju osnova za njenu intenzivnu identifikaciju sa bebom i omogućavaju joj da bolje
razume njene potrebe i da ih adekvatnije zadovolji. Beba tada moze ponovo introjektovati anksioznost
modifikovanu time što ju je majka kontejnirala, kao i samu majku kao objekat koji je sposoban da
kontejnira anksioznost. Nakon toga, slicni procesi nastavljaju da se odvijaju unutar bebe, između ega i
unutrašnjeg objekta.

Bion je znacajan doprinos dao isticuci razlike između normalne i patološke projektivne
identifikacije i naglašavanjem njenog komunikacionog znacaja. Smatrao je da projektivna identifikacija
pored toga što predstavlja jedan od prvih mehanizama odbrane predstavlja i prvi oblik komunikacije
između majke i deteta.

Osobe sa teškim poremecajima licnosti, kao i psihoticne osobe, uglavnom koriste mehanizam
projektivne identifikacije kako bi izrazile veoma rana osecanja i primitivna stanja koja ne mogu drugacije
da komuniciraju i prenesu osim cineci da ih analiticar dozivi (Vukošavljevic-Gvozden, 2000). Usled toga,
analiticar je u radu sa njima cesto preplavljen osecanjima i dozivljajima koja je teško podneti.

NEKA ODREDJENJA PI KOJA DAJU PREDSTAVNICI GEŠTALT PSIHOTERAPIJE

Nema sumnje da je Geštalt teorija obogacena uvođenjem psihoanalitickih koncepata, ali nuzno je
pazljivo razmotriti kako se ovi koncepti uklapaju u suštinške principe geštalta.

Dave Mann (2010) smatra da projektivna identifikacija moze biti opisana u terminima
kontratransfera. Smatra da nesmemo izgubiti iz vida ko-kreiranu prirodu iskustva. On istice da novo
otkrice „neurona ogledala“ (mirror neurons) omogucava bolje uviđanje nacina na koje ljudi razumeju
mentalna stanja jedni drugih. Ovo otkrice, između ostalog, cini evidentnom ko-kreativnu prirodu
fenomena projektivne identifikacije.

Philippson (2002) određuje projektivnu identifikaciju kao proces u kome terapeut dozivljava
osecanja koja izvorno pripadaju klijentu. On je predlozio mehanizam iz geštalt teorije za objašnjenje
ovog pojma. Ukazuje na to da u terapijskom odnosu, terapeut pokušava da primeni inkluziju razumevanja
klijentovog iskustva uz odrzavanje svoje osobenosti.

3
 Joyce i Sills (2001) opisuju pojavu kao „nosenje, sadrzavanje“ klijentovih odbacenih osecanja.

Yontef (1993) opisuje proces projektivne identifikacije kao proces u kome osoba otuđuje i odrice
se aspekta sebe, pridajuci ih drugoj osobi, a zatim se identifikuje sa tom osobom.

Staemmler (1993) opisuje projektivnu identifikaciju kao „interakcionu šemu“ i time itice
komunikativnu funkciju procea, što ujedno predtavlja njegov onovni terapijki potencijal.

Staemmler smatra pojam projektivne identifikacije veoma znacajnim – posebno u radu sa

klijentima koji se suocavaju sa fundamentalnim i za njih veoma opasnim temama. Istice da je znacajno
ukljuciti ovaj pojam u vokabular Geštalta, jer proces projektivne identifikacije u terapeutu budi vrlo
specificnu vrstu rezonance. Teško je prepoznati terapijski benefit od ovog odgovora koji se u terapeutu
javlja, ukoliko ne razumemo model ove interakcije.

Projektivna identifikacije je, kao što smo spomenuli, izvorno smatrana za primitivni odbrambeni
mehanizam, koji se dominantno koristi u prva cetiri meseca zivota (shvatanje Klajnove). Međutim u
poslednje vreme sve se cešce istice komunikativna funkcija projektivne identifikacije. Postoje izvesna
osecanja koja su tako konstruisana da se cini kao da su iznad reci i da time mogu poticati iz preverbalnog
perioda. Mocna osecanja se cešce ne ispoljavaju, vec pruzaju drugoj osobi u vidu dozivljaja. Klijent zna
da ga razumemo tek kada i sami dozivimo patnju koju pacijent zivi (Grotštein, 1985).

Upravo ova komunikativna funkcija projektivne identifikacije cini suštinski terapijski potencijal
koji, za Staemmlera, reprezentuje najznacajniji aspekt ovog fenomena. Tako da, podsvesno, Steammler o
njoj i ne govori kao o odbrambenom mehanizmu vec kao o interakcionoj šemi, jer tako opisan termin
nosi u sebi pozitivniji poredak. Takođe, u tom slucaju, je ne mozemo posmatrati kao nešto što se dešava u
samo jednoj osobi, kao što je slucaj sa projekcijom ili negiranjem.

Iz tog razloga neki autori u projektivnoj identifikaciji vide integraciju transfera i kontratransfera:

„ ..kao što projektivna identifikacija moze biti shvacena kao aspekt transfera, odgovor primaoca
na projektivnu identifikaciju sadrzi aspekt kontratransfera. Ovaj potencijal za povezivanje transfernog i
kontratransfernog iskuštva racuna se za specificnost (posebno mesto) koncepta projektivne identifikacije
u psihoanalitickoj teoriji „ (Ogden, 1982).

4
 PI vs. Projekcija

Kako Vukosavljevic-Gvozden smatra (2007), projektivna identifikacija (PI) se razlikuje od obične

projekcije pošto kod nje nema transformacije mete. Npr. paranoidna osoba može da druge goste restorana
vidi kao agente tajne službe koji je uhode i prisluškuju, a kelnerima pripiše nameru da ga otruju, ali te
projekcije ne menjaju osećanja ili ponašanja tih ljudi. Drugim rečima, projektivna identifikacija može da
se desi samo u bliskom odnosu i interakciji dvoje ljudi, a meta mora da bude prijemčiva za projektovane
sadržaje.

Suštinski, po recima Forrest (2002) projektivna identifikacija podrazumeva da se „projektor“

oseca povezanim sa primaocem, u suprotnosti sa projekcijom kod koje je projektor u suprotnosti sa
primaocem. Od primaoca projektor ocekuje da reaguje. Projektorovi otuđeni aspekti hrane tu reakciju.

ILUSTRACIJA PI NA PRIMERU DEPRESIVNOG PACIJENTA

U cilju pojašnjenja šta je to što, konkretno Steammler, podrazumeva pod projektivnom

identifikacijom, on navodi citate iz Stierlinovog opisa interakcije između „depresivnog pacijenta“ i druge
osobe:

„Klijent je u velikoj meri odustao od ideje u poboljšanje i manje-više je ubađen da mu terapeut ne

moze pomoci. Ovaj depresivni pacijent sebe opisuje kao slabog i nekog ko pati. Manje-više direktvno on
se obraca drugom za pomoc, ali u isto vreme cini nemogucim da mu se pomoc pruzi. Druga osoba zeli da
mu pomoc pruzi, da mu umanji patnju i depresiju i utoli njegovu emocionalnu glad, ali sve se to moze
desiti samo pod uslovima koje propisuje depresivna osoba, a ti se uslovi ne mogu ostvariti. Drugoj osobi
se tako namece da je, u svoj svojoj snazi i vitalnosti, u stvari on taj koji je slab: nije u mogucnosti da
pomogne i time je izlozen frustraciji i osecanju krivice. Osecanja nemoci i slabosti koje je primarno
osecao klijent sada su probuđeni i u terapeutu.“

ŠTA SE U STVARI DESILO? Slabost, beznađe i bespomocnost klijenta koje je, kroz terapiju, trebao
prevazici na kraju ovog procesa sam terapeut na slican nacin pocinje da dozivljava. Mudro, ali nesvesno
(postavljeni nedostizni uslovi), klijent uspeva da terapeuta dovede u emocionalno stanje slicno njegovom.
On sopstveno osecanje nemoci projektuje na terapeuta, za koga sada smatra da mu ne moze pomoci.
Tako deluje na terapeuta (nedostiznim uslovima) da na kraju terapeut ipak oseca nemoc i slabost kao
svoje, a koje je u stvari klijent projektovao. Terapeut više ne zna šta moze uciniti za klijenta.

5
 Da bi granice odgovornosti bile jasne bitno je naglasiti da terapeut ne dozivljava klijentovu
bespomocnost, vec sopstvenu, iako ju je klijent pobudio. Kod projektivne identifikacije, primalac
projekcije sebe dozivljava kao što je prikazan u projektivnoj fantaziji. Realnost je da iskustvo primaoca
jeste nov dozivljaj u odnosu na dozivljaj projektora. Primaoceva osecanja mogu biti slicna projektorovim,
ali ona nisu presađena. Primalac je autor sopstvenog dozivljaja pobuđenog od strane specificnog pritiska
koji je izvršio projektor. Pobuđeni dozivljaj je ipak, produkt drugacijeg sistema licnosti sa drugacijim
snagama i slabostima (Ogden, 1979).

Steammler smatra da ideja o „kontejneru“ daje lazan utisak da osoba moze iskusiti osecanja druge
osobe. Takve hipoteze nisu potrebne ni za razumevanje projektivne identifikacije ni za terapijsku
primenu. Ukoliko terapeut preuzme odgovornost za svoju bespomocnost (iz primera) mora da se pomiri
sa cinjenicom da je klijent uspeo svojim ponašanjem da u njemu pobudi osecanja koja prvobitno sam nije
osecao i koja ne zeli da oseca. Upravo tu u terapeutovoj averziji prema tim osecanjima pobuđenim od
strane klijenta lezi mogucnost korišcenja projektivne identifikacije u terapijske svrhe. Po svoj prilici,
iritacija ili bespomocnost takođe nisu narocito prijatni za klijenta, odnosno: to je, mozda, za njega onaj
nepodnošljivi egzistencijalni osecaj koji on ocajnicki zeli da prevaziđe, ali ne moze samostalno. Ono što
je on izazvao u terapeutu kao rezultat svog ponašanja je najverovatnije samo blazi deo onoga što
originalno oseca; pod uslovom da se i sam terapeut ne bori sa slicnim problemima.

Tako da, projektivna identifikacija moze predstavljati veoma koristan proces: terapeut moze
shvatiti šta klijent oseca, onda kada on mozda nije u stanju da sam to prepozna i artikuliše. Uz pomoc
dozivljaja blaze forme tog osecanja i uz pomoc drugih resursa koje kao terapeuti posedujemo,
omoguceno nam je da se mozda suocimo i imenujemo to osecanje i time pruzimo priliku da se sa tim
suocimo na što konstruktivniji nacin. Ovim skretanjem njegovih osecanja na terapeuta, klijent je u stanju
da se suoci sa tim osecanjima verovatno mnogo lakše, jer na ovaj nacin on više nije sam sa tim, i u
terapeutu je video da jeste moguce da se dozivi, artikuliše, i radi na tome na jedan konstruktivan nacin, i
da se u kontakt unese nešto što je do tada dozivljavano kao nepodnošljivo, ugrozavajuce i obuzimajuce.

TERAPIJSKI PRISTUP PROJEKTIVNOJ IDENTIFIKACIJI

6
 Terapijska upotreba projektivne identifikacije pretpostavlja „prihvatanje“ projekcije od strane
terapeuta. U nekim situacijama prosto ne znamo šta nas je snašlo, dok u vecini situacija mozemo osetiti
kako klijent vrši svoj uticaj kako bi terapeuta uveo u subjektivno stanje koje je klijent prethodno
projektovao u terapeuta (Sterlingov primer sa depresivcem). Nekada klijenti odmah uspevaju da
identifikuju projektovani utisak. U slucaju „normalne“ projekcije, klijenti su obicno brzo spremni da
uzmu u obzir mogucnost da je impresija (utisak) u stvari nerealisticna. Ali kod projektivne identifikacije
klijenti uglavnom uporno insistiraju na „preciznosti“ svojih projektovanih utisaka (nekada izgledajuci
bespomocno, nekada mudro, nekada uskogrudi, nekada tvrdoglavi).

Takvo uporno pripisivanje, kao i suptilnije forme pritiska koje klijenti koriste da bi nametnuli
projektivnu identifikaciju, uglavnom u terapeutu budi neku vrstu otpora. Steammler navodi svoje
iskustvo: „ne volim da me ucine necim što nisam, i što ne bih zeleo da budem; spontano reagujem
averzijom kada neki identitet ili deo identiteta koji mi je neobican ili koji dozivljavam neadekvatnim, se
meni namece. Pre nego što postanem svestan projektivne identifikacije i pre nego što izanaliziram svoja
osecanja u takvoj situaciji, cesto bih neposredno reagovao na ovaj nacin. Na taj nacin ja naglašavam
granice izmedju sebe i svojih klijenata i dajem im jasno na znanje moju subjektivnu realnost i cinjenicu
da sam drugaciji od njih, ili im jednostavno saopštim o svojoj averziji vezano za pritisak koji osecam.“

Po recima Searlesa (1986), ovakvi transferni fenomeni su veoma cesto pretnja za terapeuta tako da
on nesvesno pokušava da izbegne razvoj transferne uloge koja je u opticaju, ili ukoliko pocne da je bude
svestan, pocinje da je preuranjeno interpretira – da tu „uzarenu loptu“ vraca nazad pacijentu, jer ni sam ne
moze da je podnese. Kada se „uzarena lopta“ vrati nazad, to moze dovesti do naglog povlacenja ili u
nekim slucajevima do pojacavanja intenziteta klijentovog ponašanja. Kako Porder (1987) primecuje,
ukoliko terapeut ne moze da prihvati projektovana osecanja, pacijent ce pojacavati silu i burnost kojom
šalje projekciju.

Kada svojim ponašanjem terapeut odbaci prihvatanje projektivne identifikacije, klijenta time
prepušta samom sebi sa osecanjima koja on samostalno ne moze da iznese i za koje „normalno“
razumevanje nije dovoljno. Bez mogucnosti da prorade ta osecanja putem projektivne identifikacije,
klijentima se cini ili besmislenim pokušavati da se sami sa njima dalje suocavaju ili ponovo pokušavaju
sa manje ili više mentalnog nasilja da primoraju pristup koji je upravo nije uspeo.

Na ovaj nacin se pokrece zacarani krug. Što veci pritisak vrši klijent, to se terapeut više distancira
što opet za posledicu ima to da klijent pokušava vršeci još jaci pritisak. Ovo vodi potpuno bizarnim

7
formama ponašanja klijenta, da za terapeuta postaje nemoguce da ostane u bilo kakvom kontaktu sa
atributima koji mu se pririsuju:

„ ..primalac moze biti nemocan da podnese indukovana osecanja i moze se sa njima suocavati
negiranjem, projekcijom, omnipotentnom idealizacijom, projektivnom identifikacijom ili distanciranim
ponašanjem. U tom slucaju, projektor biva potvrdjen u svojim verovanjima da su njegova osecanja i
fantazije zaista opasni i nepodnošljivi. Kroz identifikaciju sa patološkim tretiranjem ukljucenih osecanja,
originalna patologija projektora biva ojacana i proširena (Ogden, 1982).“

Da bi se izbeglo stvaranje takvog zacaranog kruga, prioritet terapeuta je da obrati paznju na

komunikativni aspekt u ponašanju klijenta i na njegov pokušaj da se upozna sa necim što je za njega
potpuno nepodnošljivo. Tako da konfrontacija sa manipulativnim i cešto neprijateljskim aspektima
klijentovog ponašanja moraju biti odlozeni i treba napraviti mesto za „prihvatanje“. Ovo moze biti veoma
teško za terapeuta. Ali, kako Searles komentariše, „ako ja kao terapeut dozivljavam konkretno transferno
iskustvo potpuno nepodnošljivim, kako mogu ocekivati da klijent, sa znacajno slabijom ego-
organizacijom od moje, bude sposoban da integriše ove anksioznošcu vodjene disocijativne ego-
komponente koje pokušava da u mene projektuje?“

Upravo kada je terapeut siguran da nije kao osoba ni na koji nacin onakav kakvim njegov klijent u
procesu projektivne identifikacije zeli da ga ucini, bice u mogucnosti da „prihvati“, na izvesno vreme,
ono što klijent pokušava da mu pripiše.

„Prihvatanje“, za Steammlera, prvensveno znaci, tolerisati bez kontradikcije ono što nam pripisuje
klijent, i privremeno dozvoliti dozivljaj takve slike o sebi, a u kojoj terapeut sebe jedva da prepoznaje,
prihvatanje tog dozivljaja bez bilo kakvog analiziranja.

Takodje, ovo „prihvatanje“ moze znaciti prihvatanje odgovornosti i za zrnce istine koje se moze
kriti u toj iskrivljenoj slici o terapeutu.

Trece, terapeut moze konfrontirati ono što dozivljava najneprijatnijim u tom „lošem“ opazanju od
strane klijenta. Ili moze da vidi šta je ono što je najviše sklon da izbegava, kako bi mogao da podrzi zrnce
istine u toj iskrivljenoj slici. Poteškoce koje terapeutu predstavlja ovo prihvatanje, omogucava mu da
razume koliko teško klijentu moze biti da reorganizuje i sam prihvati sve te sadrzaje koje projektuje na
njega.

Ono što terapeut dozivljava kao pritisak, moze jednostavno biti stres koji dozivljava kada klijent
u njemu vidi nešto što mu je neprijatno da i sam vidi. Pacijenti cesto koriste ovaj nesvesni kapacitet za

8
preciznu procenu realnosti da formira testove koji u svom fokusu stavljaju psihološku vulnerabilnost
terapeuta, a što moze stvoriti znacajan emocionalan napor za terapeuta (Ogden, 1982).

Kako neki autori isticu, nekada ponašanje klijenta koje deluje potpuno neadekvatno i u velikoj
meri moze odgovarati projektivnoj identifikaciji, je cesto samo bespomocna i nespretna reakcija
terapeutove nesposobnosti da razume klijenta.

Forrest (2002) istice da cesto projektivna identifikacija ostaje van svesnosti terapeuta izvesno
vreme, tako da je veoma znacajna podrška koju terapeut moze dobiti u superviziji, jer tada supervizor
zajedno sa terapeutom moze da istrazi taj paralelni proces. Supervizija je od posebnog znacaja kada je rec
o projektivnoj identifikaciji jer omogucava osvešnjivanje i time napredovanje procesa zaceljenja. Uspeh
prevashodno zavisi od priznavanja i svesti o sopstvenim procesima, sposobnosti da drzimo i stavimo u
zagradu ono što pripada nama.

Terapeut mora obezbediti ocuvanje svog samopouzdanja i svojih integrativnih moci, da bi mogao
da se konstruktivno suoci sa projektivnom identifikacijom klijenta i bio terapijski koristan.

Uspešno tretiranje projektivne identifikacije je pitanje uravnotezenosti – terapeut mora biti

dovoljno otvoren da primi klijentovu projektivnu identifikaciju, a da u isto vreme odrzi dovoljnu
priholosku distancu od procesa (Ogden, 1979).

9
 LITERATURA

1. Forrest, D., 2002, Projection, Transference and Projective Identification, West Bridgford
2. Mann, D., 2010, Gestalt Therapy: 100 Key Points and Techniques, Routledge
3. Ogden, T., 1992, Projective Identification and Psychotherapeutic Technique, Carnac Books,
London
4. Philippson, P., A Gestalt approach to transference, British Gestalt Journal, Vol. 11, No. 1,
2002.str.16-20
5. Staemmler, Frank-M., Projective identification in gestalt therapy with sewrely impaired clients,
The Gestalt British Journal , 1993, 2, 104-110
6. Vukosavljevic-Gvozden, T., 2000, Doprinosi klajnijanske škole psihoanalitickoj teoriji tehnike,
Psihologija, 3-4, 351-368
7. Vukosavljević Gvozden, T. (Ur.) (2007). Psihoanaliza nakon Frojda: razvoj relacione
perspektive. Beograd. Centar za primenjenu pšihologiju.

10