GABRIJEL

GARSIJA MARKES

OHARASKA
Novela
Prevod sa španskog
Jasna Mimica Popović

DEČJE NOVINE
GORNJI MILANOVAC, 1978.
 Naslov originala:
Gabriel Garcia Marquez
La hojarasca
Editado por PLAZA & JANES, S. A., Editores
virgen de Guadalupe, 21-33
Esplugas de Llobregat (Barcelona)
Crtež na zaštitnom omotu i korici
Momčilo Antonijević
 PREDGOVOR

Iznenada, kao kovitlac koji je bacio korenje usred sela, došla je kompanija
banana gonjena oharaskom1. Bila je izmešana, bučna oharaska, sastavljena
od ljudskih otpadaka i stvari iz drugih sela; strnjište nekog građanskog rata
koji je svaki put izgledao dalji i neverovatniji. Oharaska je bila neumoljiva.
Sve je zaražavala svojim izmešanim raznovrsnim smradom, smradom od
lučenja na površini kože i skrivene smrti. Za manje od godinu dana bacila je
na selo ruševine mnogih katastrofa koje su njoj samoj prethodile i raspršila
po ulicama svoj zbrkani tovar otpadaka. I ti otpaci, iznenada, uz nepredviđen
i nepromišljen kompas oluje, odabirali su se, odvajali prema osobinama, dok
se nisu pretvorili u ono što je bila ulica sa rekom na jednom kraju i torom za
mrtvace na drugom, u neko drugačije i zamršeno selo sastavljeno od
otpadaka drugih sela.
Tu su došli, pomešani sa ljudskom oharaskom, povučeni njenom burnom
snagom, otpaci radnji, bolnica, saloni za zabavu, električne centrale, otpaci
samih žena i muškaraca koji su vezivali mazge o hotelski balvan, noseći kao
jedini prtljag drveni sanduk ili zavežljaj robe, i kroz nekoliko meseci imali
svoju kuću, dve naložnice i vojni čin koji su im dugovali pošto su kasno stigli
u rat. Čak i otpaci tužne ljubavi gradova stigli su nam sa oharaskom i
sagradili male drvene kućice, i prvo uredili jedan ugao u kome je polovina
kreveta bio mračni dom za jednu noć, a potom bučna zabranjena ulica, a
zatim čitava naseobina ljubavi u selu.
Usred te mećave, te oluje nepoznatih lica, šatora nasred ulice, muškaraca
koji presvlače odeću na ulici, žena koje sede na sanducima sa otvorenim
kišobranima i napuštenih mazgi koje lipsavaju od gladi u dvorištu hotela, prvi
su bili poslednji; mi smo bili stranci; došljaci. Posle rata, kad smo stigli u
Makondo i procenili bogatstvo njegovog tla, znali smo da je oharaska jednom
morala da stigne, ali nismo računali na njenu žestinu. Tako kad smo osetili da
stiže lavina jedino što smo mogli da učinimo bilo je da stavimo tanjir sa
viljuškom i nožem iza vrata i sednemo strpljivo i čekamo da nas pridošlice
upoznaju. Tada je voz zapištao prvi put. Oharaska se uskovitlala i izašla da
ga sačeka i sa okretom izgubila snagu, ali je postigla ujednačenost i čvrstinu;
istrpela je prirodni proces vrenja i pripojila se zametku zemlje.
(Makondo, 1909)
»A Polinika što nam jadno poginu
naredio je, kažu, građanima svim
da niko ne pogrebe i ne okuka,
bez plača i bez groba da ga ostave,
da bude slatkim plenom gladnim pticama.
To kažu da je tebi dobri Kreonte
i meni, velim, i meni naredio,
pa amo hita onima što ne znaju
da javno kaže to; i stvar tu ne smatra
ko šalu, nego usudi l se na to ko,
od naroda ga stiže smrt pod kamenjem.«
(Iz »Antigone«)2
 1

Prvi put sam video leš. Sreda je, ali osećam kao da je nedelja jer nisam
išao u školu i obukli su mi ovo odelo od zelenog štofa koje me negde steže. S
majkom za ruku, prateći moga dedu koji pipa štapom svaki korak da se ne bi
sapleo o stvari (ne vidi dobro u polutami i hramlje), prošao sam pored
ogledala u salonu i video se čitav, obučen u zeleno i sa ovom uštirkanom
mašnom koja me steže s jedne strane vrata. Video sam se u okruglom,
oštećenom ogledalu i pomislio to sam ja, kao da je danas nedelja.
Došli smo u kuću u kojoj je mrtvac. U zatvorenoj sobi je zagušljiva
vrućina. Čuje se zujanje sunca na ulicama, ali ništa više. Vazduh je ustajao,
opipljiv; dobija se utisak da bi se mogao prelomiti kao čelično sečivo. U sobi
u kojoj su postavili leš miriše na sanduke, ali ja ih nigde ne vidim. U uglu je
ljuljaška, čiji jedan kraj visi o alki. Miriše na otpatke i mislim da oštećene i
skoro raspadnute stvari koje nas okružuju izgledaju kao stvari koje moraju da
mirišu na otpatke, iako stvarno imaju drugi miris.
Uvek sam verovao da mrtvaci moraju da nose šešir. Sada vidim da ne.
Vidim da imaju voštanu glavu i maramu vezanu o podbradak. Vidim da imaju
malo otvorena usta i da se iza modrih usana vide umrljani i neravni zubi.
Vidim da imaju zagrizen jezik sa strane, debeo i mekan, malo tamniji od boje
lica, kao prsti kad se stegnu kanapom. Vidim da imaju otvorene oči, mnogo
više nego kod običnog čoveka, prestrašene i iskolačene, a koža im liči na
nabijenu i vlažnu zemlju. Mislio sam da mrtvac liči na mirnu i zaspalu osobu,
a sada vidim da je sve obrnuto. Vidim da liči na osobu budnu i besnu kao
posle tuče.
Mama se isto tako obukla kao da je nedelja. Stavila je slamni starinski
šešir koji joj pokriva uši, i crnu haljinu, zatvorenu do grla, sa rukavima do
zglavaka. Pošto je danas sreda, vidim je daleku, nepoznatu, i imam utisak da
bi htela nešto da mi kaže dok moj deda ustaje da primi ljude koji su doneli
kovčeg. Mama sedi pored mene, okrenuta leđima zapečaćenom prozoru.
Teško diše i svaki čas popravlja niti kose koje joj izlaze ispod šešira
stavljenog na brzinu. Moj deda je naredio ljudima da postave kovčeg pored
kreveta. Tek tada sam primetio da mrtvac može da stane u njega. Kad su ljudi
doneli sanduk, imao sam utisak da je suviše mali za telo koje zauzima celu
dužinu kreveta.
Ne znam zbog čega su me doveli. Nikada nisam ušao u ovu kuću i čak
sam verovao da je nenastanjena. Bila je to velika kuća na uglu, čija vrata,
verujem, nikada nisu bila otvorena. Uvek sam verovao da je kuća bila prazna.
Tek sada, pošto mi je mama rekla: »Ovo poslepodne nećeš ići u školu«, i ja ne
osetih radost, jer mi je to rekla ozbiljnim, uzdržanim glasom; i video sam je
kako se vraća sa mojim odelom od štofa i obukla me je bez reči i izašli smo
na vrata da se nađemo sa mojim dedom; prešli smo tri kuće koje odvajaju ovu
od naše, i tek tada sam primetio da neko živi na ovom uglu. Neko ko je umro i
ko mora da je čovek na koga se odnosilo kad je moja majka rekla: »Moraš da
budeš ozbiljan na doktorovoj sahrani«.
Kad sam ušao nisam video mrtvaca. Video sam mog dedu na vratima kako
razgovara sa ljudima, i video sam ga kasnije kako izdaje naređenja da nastave
dalje. Verovao sam tada da ima nekoga u sobi, ali kada sam ušao osetio sam
da je tamna i prazna. Vrućina mi je udarila u lice od prvog trenutka i osetio
sam taj smrad od otpadaka koji je bio jak i uporan u početku i koji sad, kao i
vrućina, dolazi u isprekidanim talasima i nestaje. Majka me je povela za ruku
kroz tamnu sobu i smestila me pored sebe, u ugao. Tek trenutak kasnije počeo
sam da razaznajem stvari. Video sam moga dedu kako pokušava da otvori
prozor, koji izgleda kao da su mu ivice zalepljene za drveni okvir, i video sam
ga kako udara štapom o reze, a sako mu pun prašine koja se dizala na svaki
potres. Okrenuo sam lice prema mestu na kome se kretao moj deda kad se
oglasio nemoćan da otvori prozor i tek tada sam video da ima nekog u
krevetu. Bio je to taman, ispružen, nepokretan čovek. Tada sam okrenuo
glavu prema majci, koja je stajala daleka i ozbiljna, gledajući na drugo mesto
u sobi. Pošto mi noge ne dopiru do poda nego ostaju da vise u vazduhu, stavio
sam ruke pod butine, naslanjajući dlanove na stolicu, i počeo da mlataram
nogama, ne misleći ni na šta, sve dok se nisam setio da mi je mama bila rekla:
»Moraš da budeš pažljiv na doktorovoj sahrani«. Tada sam osetio nešto
hladno iza mojih leđa, ponovo sam pogledao i video samo zid od suve i
ispucale daske. Ali bilo je kao da mi je neko rekao iz zida: »Ne mlataraj
nogama, jer čovek koji je na krevetu je doktor i mrtav je«. I kad sam pogledao
prema krevetu, više ga nisam video kao pre. Više ga nisam video ispruženog
nego mrtvog.
Od tada, uprkos mnogih napora koje sam činio da ga ne gledam, osećam
kao da mi neko drži glavu okrenutu na tu stranu. Iako se naprežem da gledam
prema drugim mestima u sobi, opet ga vidim, na bilo kom mestu, sa
iskolačenim očima i zelenim i mrtvim licem u tami. Ne znam zbog čega niko
nije došao na sahranu. Došli smo moj deda, mama i četiri seljaka koji rade za
mog dedu. Ljudi su doneli vreću kreča i ispraznili je u kovčeg. Da moja
majka nije tako čudna i rasejana, upitao bih je zbog čega to rade. Ne razumem
zašto moraju da zaliju krečom unutrašnjost sanduka. Kad je vreća ostala
prazna, jedan od ljudi je istresao na kovčeg i još je palo nekoliko poslednjih
opiljaka, koji su više ličili na piljevinu nego na kreč. Podigli su mrtvaca za
ramena i noge. Ima proste pantalone pridržane na struku širokim i crnim
kaišem, i sivu košulju. Ima navučenu samo levu cipelu. Tu je, kako kaže Ada,
sa jednom nogom kralja a drugom roba. Desna cipela je bačena na ivicu
kreveta. Izgledalo je kao da je mrtvacu bilo neudobno na krevetu. U kovčegu
izgleda komotniji, mirniji, i lice koje je bilo lice živog i budnog čoveka kao
posle tuče, dobilo je odmoran i siguran izgled. Profil postaje blag; i kao da se
tu, u sanduku, već oseća na mestu koje mu odgovara kao mrtvacu.
Moj deda se kretao po sobi. Skupio je nekoliko stvari i stavio ih u sanduk.
Ponovo pogledam u mamu sa nadom da će mi reći zbog čega moj deda baca
te stvari u sanduk. Ali moja majka ostaje nepomična u njenoj crnoj haljini, i
izgleda da se napreže da ne bi gledala prema mestu gde je mrtvac. Ja takođe
hoću to da uradim, ali ne mogu. Uporno ga gledam, ispitujem ga. Moj deda
baci jednu knjigu u sanduk, da znak ljudima i trojica od njih stave poklopac
na leš. Tek tada se osećam oslobođen od ruku koje su mi držale glavu prema
tom mestu i počinjem da razgledam sobu.
Ponovo pogledam moju majku. Ona me, prvi put od kako smo ušli u kuću,
pogleda i nasmeje se usiljenim osmehom, bez ičeg unutrašnjeg; i čujem
izdaleka zvižduk voza koji se gubi na poslednjoj okuci. Čujem neku buku iz
ugla u kome je leš. Vidim da jedan od ljudi podiže ivicu poklopca, i da moj
deda stavlja u kovčeg cipelu mrtvaca, onu koja je bila zaboravljena na
krevetu. Ponovo zviždi voz, svaki put udaljeniji, i iznenada pomislim: »Pola
tri je«. I sećam se da u tom času (dok voz zviždi na poslednjoj seoskoj okuci)
dečaci staju u red da bi prisustvovali prvom popodnevnom času.
»Abraham«, mislim.
Nisam morala da dovedem dete. Ne odgovara mu ovaj prizor. I samoj
meni, koja ću navršiti trideset godina, škodi ovaj prostor zagušljiv zbog
prisustva leša. Mogli bismo sada da izađemo. Mogli bismo reći tati da se ne
osećamo dobro u sobi u kojoj su se nagomilali, tokom sedamnaest godina,
ostaci čoveka oslobođenog od svega što bi se moglo smatrati ljubavlju ili
zahvalnošću. Možda je moj otac bio jedina osoba koja je prema njemu osećala
neku naklonost. Neku neobjašnjivu naklonost koja mu sada služi da ne istruli
sam između ova četiri zida. Zabrinjava me nešto smešno čega ima u svemu
ovome. Uznemirava me pomisao da ćemo izaći na ulicu, kroz koji trenutak,
prateći kovčeg koji ni kod koga neće izazvati osećaj različit od zadovoljstva.
Zamišljam izraz žena na prozorima, koje vide kako prolazi moj otac, koje
vide kako ja prolazim sa detetom iza mrtvačkog sanduka u kome je počela da
truli jedina osoba koju je selo baš tako želelo da vidi, vođenu na groblje usred
neumoljive napuštenosti, praćenu od tri osobe koje su odlučile da naprave
milosrdno delo koje će biti početak njihove lične sramote. Moguće je da će
ova tatina odluka prouzrokovati da se sutra niko ne nađe voljan da nas isprati
na našoj sahrani.
Možda sam zbog toga dovela dete. Kad mi otac reče, pre jednog trenutka:
»Moraš da me otpratiš«, prvo mi pade na pamet da povedem i dete da bih se
osetila zaštićenom. Sad smo tu, u ovom zagušljivom septembarskom
popodnevu, osećajući da su stvari koje nas okružuju nemilosrdni zastupnici
naših neprijatelja. Tata nema za šta da se brine. Zapravo, proveo je život
radeći stvari kao što je ova; dajući narodu da jede kamenje, izvršavajući svoje
najbeznačajnije obaveze leđa okrenutih svim merilima. Još pre dvadeset i pet
godina, kada je ovaj čovek došao u našu kuću, tata je morao da pretpostavi
primećujući besmisleno držanje posetioca da se danas u selu neće naći osoba
voljna da baci leš čak ni lešinarima. Možda je tata predvideo sve prepreke,
izmerio i proračunao sve moguće zapreke. I sada, dvadeset i pet godina
kasnije, mora da oseti da je ovo samo ispunjavanje dugo proučavanog
zadatka, koji bi na svaki način izvršio, makar morao sam da vuče leš ulicama
Makonda.
Međutim, kada je došao čas, nije imao hrabrosti da to učini sam i naterao
me je da učestvujem u ovoj nepodonošljivoj obavezi, koju mora da je
ugovorio mnogo pre nego što sam postala razumna. Kad mi je rekao: »Moraš
da pođeš sa mnom«, nije mi dao vremena da razmislim o značaju njegovih
reči; nisam mogla da proračunam koliko smešnog i sramotnog ima u tome da
se ukopa čovek koga je ceo svet čekao da vidi pretvorenog u prah u njegovoj
jazbini. Pošto svet nije čekao samo na ovo, nego se pripremao da se stvari
dogode na takav način, i to su čekali od srca, bez griže savesti i sa prethodnim
zadovoljstvom da jednoga dana osete radosni smrad njegove truleži, kako
lebdi po selu, a da se niko ne oseti uzbuđen, uznemiren ili sablažnjen, nego
zadovoljan da vidi kako je stigao dugo željeni čas, želeći da se to stanje
produži sve dok krivudavi miris mrtvaca ne zasiti i najskrivenija zlopamtila.
Sada ćemo mi lišiti Makondo dugo očekivanog zadovoljstva. Osećam se
kao da, na neki način, ova naša odluka ne rađa u srcima ljudi onaj
melanholični osećaj razočarenja, nego odlaganja.
I zbog toga je trebalo da ostavim dete kod kuće; da ga ne bih umešala u
ovu zaveru koja će se sada oteloviti u nama kao što je to učinila sa doktorom
tokom deset godina. Dete je moralo da ostane izvan ovog dogovora. Čak i ne
zna zbog čega je tu, zašto smo ga doveli u ovu sobu punu ruševina. Ćuti,
uzbuđen, kao da čeka da mu neko objasni značaj svega ovoga; kao da
očekuje, sedeći, ljuljajući nogama i sa rukama naslonjenim na stolicu, da mu
neko odgonetne ovaj strašni rebus. Želim da budem sigurna da to niko neće
da učini; da niko neće da otvori ova nevidljiva vrata koja ga sprečavaju da
prodre dalje nego što dopiru njegovi osećaji.
Nekoliko puta me je pogledao i ja znam da me je video čudnu, nepoznatu,
sa ovom zatvorenom haljinom i ovim starinskim šeširom koji sam stavila, da
ne bih bila prepoznata ni od mojih ličnih predosećanja.
Da je Meme živa, tu u kući, možda bi bilo drukčije. Moglo bi se verovati
da sam došla zbog nje. Moglo bi se verovati da sam došla da učestvujem u
bolu koji ni ona ne bi osećala, ali koji bi mogla da odglumi i koji bi selo
moglo sebi da objasni. Ima oko jedanaest godina kako je Meme nestala.
Lekareva smrt izbrisala je sve mogućnosti da se sazna njeno boravište, ili,
makar, boravište njenih kostiju. Meme nije tu, ali je moguće da kad bi bila –
da se nije desilo ono što se desilo i što se nikada neće objasniti – da bi se
stavila na stranu naroda i protiv čoveka koji je tokom šest godina grejao njenu
postelju sa toliko ljubavi i toliko čovečnosti kako bi to mogla da pruži mazga.
Čujem kako zviždi voz na poslednjoj okuci. »Pola tri je«, mislim; i ne mogu
da odbacim pomisao da je ovoga časa ceo Makondo upro pogled u ono što
radimo u ovoj kući. Mislim na gospođu Rebeku, mršavu i izboranu, sa nečim
od domaće prikaze u pogledu i oblačenju, kako sedi pored električnog
ventilatora sa licem osenčenim od mreža na njenim prozorima. Dok čuje voz
koji se gubi na poslednjoj okuci, gospođa Rebeka naginje glavu prema
ventilatoru, izmučena od vrućine i srdžbe, sa vitlima njenog srca koja se vrte
kao krila ventilatora (ali u suprotnom pravcu) i šapuće: »Đavo je umešao
prste u sve ovo«, i zadrhti, vezana za život najsitnijim žilama onog
svakodnevnog.
I Aheda, oduzeta, gledajući Solitu koja se vraća sa stanice pošto je
ispratila svog verenika; posmatrajući je kako otvara suncobran i skreće za
pusti ugao; osećajući je kako se približava sa seksualnom radošću koju je ona
nekada imala i koja joj se pretvorila u tu pobožnu strpljivu bolest koja je
naterala da kaže: »Valjaćeš se u krevetu kao svinja u svom brlogu«.
Ne mogu da napustim ovu misao. Ne misliti da je pola tri; da prolazi
poštanska mazga sva obavijena vrelom prašinom, praćena ljudima koji su
prekinuli popodnevni odmor u sredu da bi primili paket s novinama. Pop
Anhel, sedeći, spava u sakristiji, sa otvorenim molitvenikom na masnom
trbuhu, slušajući kako prolazi poštanska mazga, terajuće muve koje ga muče u
snu, podrigujući, i govori: »Truješ me s tvojim ćuftama«.
Tata je hladnokrvan prema svemu ovome. Čak i kad naredi da otvore
kovčeg i stave cipelu koja je zaboravljena na krevetu. Samo je on mogao da
se interesuje za prostaštvo ovog čoveka. Ne bih se iznenadila da kad izađemo
s lešom gomila stoji čekajući nas na vratima sa izmetom sakupljenim u toku
noći i okupa nas smradom zbog ometanja volje sela. Možda zbog tate neće to
učiniti. Možda će to da učine jer se odnosi na nešto toliko nedostojno kao što
je to da lišavamo narod dugo očekivanog zadovoljstva, zamišljanog tokom
mnogih zagušljivih popodneva, svaki put kad bi muškarci ili žene prošli pored
ove kuće i govorili: »Pre ili posle ručaćemo sa ovim smradom«. Jer to su
govorili svi, od prve do poslednje kuće.
Kroz koji trenutak biće tri. Gospođica to već zna. Gospođa Rebeka je vide
kako prolazi i pozva je, nevidljiva iza mreže, i izađe za trenutak iz putanje
ventilatora i reče joj: »Gospođice, to je đavo. Vi to znate«. A sutra već moj sin
neće prisustvovati časovima, nego drugo, sasvim različito dete; dete koje će
rasti, množiti se, i na kraju umreti, a da niko prema njemu nema dug
zahvalnosti koji mu jemči da će biti ukopan kao hrišćanin.
Sad bih ja bila u kući, mirna, da pre dvadeset i pet godina ovaj čovek za
koga niko nije znao odakle je stigao, nije došao kod mog oca sa pismenom
preporukom, i da nije ostao među nama, hraneći se travom i gledajući žene
onim pohlepnim očima psa koje su mu iskakale iz duplji. Ali moja je kazna
bila zapisana pre mog rođenja i ostala je sakrivena, uzdržana, sve do ove
smrtonosne prestupne godine, koje je trebalo da navršim tridesetu od rođenja,
i moj otac mi rekao: »Moraš da me pratiš«. A potom, pre nego što sam imala
vremena da upitam, lupajući štapom o pod: »Mora se bilo kako izaći iz ovog,
kćeri. Doktor se obesio u zoru«.
Ljudi su izašli i vratili se u sobu sa čekićem i kutijom eksera. Ali nisu
zakovali kovčeg. Stavili su stvari na sto i seli na krevet na kome je bio
mrtvac. Moj deda izgleda miran, ali njegov mir je nesavršen i očajan. To nije
mirnoća leša u kovčegu, nego nestrpljivost čoveka koji se trudi da tako ne
izgleda. To je nezadovoljna i nespokojna mirnoća mog dede koji kruži po sobi
gegajući, premeštajući nagomilane stvari.
Kada otkrijem da u sobi ima muva, počne da me muči pomisao da je
kovčeg ostao pun muva. Još ga nisu zakovali, ali mi se čini da je to zujanje
koje sam u početku pobrkao sa bukom električnog ventilatora u susedstvu,
gomila muva, slepih, koje lupaju po zidovima kovčega i licu mrtvaca.
Protresem glavom; zatvorim oči; vidim mog dedu kako otvara. sanduk i vadi
nekoliko stvari koje ne stižem da razlikujem; vidim na krevetu četiri ničije
žiške upaljenog duvana. Progonjen zagušljivom vrućinom, trenutkom koji ne
prolazi, zujanjem muva, osećam kao da mi neko govori: »I ti ćeš tako. Bićeš u
kovčegu punom muva. Tek ćeš navršiti jedanaest godina, ali jednoga dana
bićeš tu, prepušten muvama u zatvorenoj kutiji«. I ispružim skupljene noge, i
vidim moje lične crne izglačane čizme. »Imam odvezanu pertlu«, pomislim, i
ponovo pogledam mamu. Ona me isto tako gleda i sagne se da zaveže pertlu
na čizmi.
Para koja se diže iz mamine glave topla je i oseća se na zadah ormana;
vonja na uspavano drvo, ponovo se sećam kovčegovog zatvora. Disanje mi
postaje teško, želim da izađem odavde; želim da dišem topli ulični vazduh i
hvatam se svog poslednjeg utočišta. Kad mama ustane, kažem joj tiho:
»Mama!« Ona se nasmeje, kaže: »Aha«. A ja, naginjući se prema njoj, prema
njenom sirovom i sjajnom licu, drhteći: »Želeo bih da idem tamo pozadi«.
Mama pozove mog dedu i nešto mu kaže. Vidim njegove sitne i
nepokretne oči iza naočara, kad se primakne i kaže mi: »Da znaš da je sada
nemoguće«. Protegnem se i ostajem sasvim miran, ravnodušan zbog
neuspeha. Ali stvari ponovo teku veoma sporo. Bi neki brz pokret, pa drugi i
drugi. I potom opet mama naslonjena na moje rame, govoreći: »Već ti je
prošlo?« I kaže to ozbiljnim i punim glasom, kao da je više grdnja nego
pitanje. Stomak mi je suv i tvrd, ali mamino pitanje ga umekša, ostavi ga
punog i mlitavog, i tada mi sve, čak i njena ozbiljnost, postane nasrtljivo,
izazivačko. »Ne«, rekoh joj. »Još nije prošlo«. Pritiskam stomak i pokušavam
da lupam nogama o pod (drugo krajnje sredstvo), ali dole nalazim samo
prazninu; prostor koji me odvaja od poda.
Neko ulazi u sobu. To je jedan od ljudi mog dede, praćen policijskim
službenikom i čovekom koji isto tako ima pantalone od zelenog platna, nosi
opasač sa revolverom i u ruci pridržava šešir sa širokim zavrnutim obodom.
Moj deda ide prema njemu da ga primi. Čovek u zelenim pantalonama kašlje
u mraku, kaže nešto mom dedi, ponovo kašlje; i još kašljući naređuje
službeniku da razvali prozor.
Drveni zidovi imaju loman izgled. Izgledaju kao da su sagrađeni od
hladnog i nabijenog pepela. Kad policajac lupi rezu kundakom puške,
dobijam utisak da se vrata neće otvoriti. Kuća će se srušiti, a zidovi pasti bez
buke, kao što bi se palata od pepela srušila u vazduhu. Mislim da ćemo posle
drugog udarca ostati na ulici, na pustom suncu, sedeći, glave pokrivene
ruševinama. Ali pri drugom udarcu prozor se otvori i svetlost uđe u sobu; uđe
naglo, kao kad se otvore vrata životinji bez pravca, koja trči i njuši, nema;
koja besni i grebe zidove, baleći, i ponovo se baca, mirno, u najsvežiji ugao
zamke. Kad se otvori prozor stvari postaju vidljive ali se učvršćuju u svojoj
čudnoj nestvarnosti. Tada mama uzdiše duboko, pruža mi ruke, kaže mi:
»Dođi, idemo da vidimo kuću kroz prozor«. Iz njenih ruku ponovo vidim
selo, kao da mu se vraćam posle nekog putovanja. Vidim našu izbledelu i
ruiniranu kuću, ali svežu pod bademima; i osećam odavde kao da nikada
nisam bio u toj zelenoj i prijatnoj svežini, kao da je naša kuća bila savršeno
izmišljena, obećana od moje majke u mojim noćima more. I vidim Pepea koji
prolazi a da nas ne vidi, rasejan. Dečkić iz susedne kuće koji prolazi
zviždućući, preobražen i nepoznat, kao da su ga tek ošišali.
Tada gradonačelnik ustane, raskopčane košulje, znojav, sa potpuno
izmenjenim izrazom. Približava mi se zajapuren od uzbuđenja koje mu
izazivaju njegove sopstvene tvrdnje. »Ne možemo tvrditi da je mrtav dok ne
počne da smrdi«, reče, zakopča košulju i pripali cigaretu, licem ponovo prema
kovčegu, misleći možda:sad ne mogu da kažu da sam van zakona. Gledam ga
u oči i osećam da sam ga pogledao sa dovoljno čvrstine kako bi primetio da
prodirem u njegove najdublje misli. Kažem mu: »Vi se stavljate van zakona
da biste zadovoljili ostale«. A on, kao da je baš to očekivao da čuje, odgovara:
»Vi ste uvažen čovek, pukovniče. Vi znate da je to moje pravo«. Ja mu
kažem: »Vi znate bolje nego iko da je mrtav«. A on kaže: »Istina je, ali posle
svega, ja sam samo službenik. Jedino zakonito bila bi umrlica«. A ja mu
kažem: »Ako je zakon na vašoj strani, iskoristite to da dovedete lekara koji će
da izda umrlicu«. A on, podignute glave, ali bez oholosti, samo isto tako
mirno, i bez najmanjeg znaka slabosti ili uzbuđenja, kaže: »Vi ste uvažena
osoba i znate da bi to bila samovolja«. Kad sam ga čuo, shvatio sam da nije
tako poblesavio od rakije nego od kukavičluka.
Sad primećujem da gradonačelnik deli osvetoljubivost sela. To je osećanje
koje je gajeno tokom deset godina, od one burne noći kada su doneli
ranjenike na vrata i doviknuli mu (pošto nije otvorio; odgovorio je iznutra);
viknuli su mu: »Doktore, prihvatite ove ranjenike zato što drugi lekari ne
mogu da stignu«, i još ne otvarajući (pošto su vrata ostala zatvorena, a
ranjenici ispruženi ispred njih): »Vi ste jedini lekar koji nam ostaje. Morate da
učinite dobročinstvo«; i on je odgovorio (i ni tada se vrata nisu otvorila),
zamišljen od svetine usred sale, sa podignutim fenjerom, osvetljenih tvrdih,
žutih očiju: »Zaboravio sam sve što sam o tome znao. Nosite ih na drugo
mesto«, i nastavio (pošto se od tada vrata nisu nikad otvorila) da drži
zatvorena vrata dok je bes rastao, razgranavao se, pretvarao u kolektivnu
zarazu, koja nije dala mira Makondu do kraja njegovog života da bi u svakom
uhu nastavila da odjekuje presuda – izrečena te noći – koja je osudila lekara
da istruli iza tih zidova.
Prošlo je još deset godina a da se nije napio vode u selu, progonjen
strahom da nije otrovan; hraneći se povrćem koje su on i njegova naložnica
Indijanka sejali u dvorištu. Selo sad oseća da je došao čas da mu otkaže milost
koju je on odbio selu pre deset godina, i Makondo, koji ga zna mrtvog (pošto
su svi morali da se probude tog jutra malo olakšani), sprema se da uživa u
ovom iščekivanom zadovoljstvu, za koje se svi smatraju zaslužnim. Žele
samo da osete smrad telesnog raspadanja iza vrata koja se tog puta nisu
otvorila.
Sad počinjem da verujem da ništa neće vredeti moj dogovor protiv
krvoločnosti sela, da sam opkoljen, okružen mržnjom i okorelošću čete
zlopamtila. Čak je i crkva našla načina da bude protiv moje odluke. Pop
Anhel mi reče pre jednog trenutka: »Neću dozvoliti čak ni da ga ukopaju u
svetu zemlju, čoveka koji se obesio pošto je sedamdeset godina živeo bez
boga. I vas bi Gospod bog pogledao dobrim očima ako biste odustali da
izvedete do kraja ono što ne bi bilo milosrdno delo, nego greh buntovnika«. Ja
mu rekoh: »Ukopati mrtvaca, kako je zapisano, milosrdno je delo«. I pop
Anhel reče: »Da. Ali u ovom slučaju nismo nadležni mi da to učinimo, nego
sanitarci«. Došao sam. Pozvao sam četiri seljaka koje sam odgojio u mojoj
kući. Naterao sam moju kćer Izabelu da me prati. Tako se čin pretvara u nešto
više porodično, više čovečno, manje lično i izazivačko, nego da sam ja lično
vukao leš po ulicama sela do groblja. Verujem da je Makondo sposoban na
sve, s obzirom na ono što sam video da je proteklo u ovom veku. Ako neće da
poštuju mene, čak ni zbog moje starosti, pukovnika republike, i pored svega
hromog u telu a čitavog u savesti, nadam se da barem poštuju moju kćer zato
što je žena. Ne radim to zbog mene. Možda ni zbog mrtvačevog mira. Samo
da bih ispunio svetu obavezu. Ako sam doveo Izabelu, nije to bilo zbog
kukavičluka, nego zbog milosrđa. Ona je dovela dete (i razumem da je to
učinila iz istih razloga), i sad smo tu, svi troje, izdržavajući težinu ovog
teškog trenutka. Stigli smo pre jednog časa. Mislio sam da ćemo naći leš još
obešen o krov, ali ljudi su nas preduhitrili, ispružili ga na krevet i skoro ga
uvili u mrtvački pokrov, sa tajnim uverenjem da stvar neće trajati duže od
jednog časa. Kad sam stigao, sačekam da donesu kovčeg, vidim svoju kćer i
dete kako sede u uglu i posmatram sobu misleći da je doktor mogao da ostavi
nešto što bi objasnilo njegovu odluku. Pisaći sto je otvoren, pun nerazumljivih
hartija, nijedna napisana njegovom rukom. Na pisaćem stolu je ukoričen blok
sa receptima, onaj isti koji je doneo u kuću pre dvadeset i pet godina, kada je
otvorio taj ogromni sanduk u koji je mogla da se smesti odeća cele moje
porodice. U sanduku nije bilo ničega osim dve proste košulje, veštačka vilica
koja nije mogla da bude njegova, jednostavno zbog toga što je imao svoje
prirodne vilice, jake i čitave; portret i blok sa receptima. Otvaram ladice i u
svima nalazim štampane hartije, samo hartije, stare, prašnjave; a dole, u
poslednjoj ladici, još uvek veštačka vilica koju je doneo pre dvadeset i pet
godina, prašnjava, požutela od vremena i neupotrebe. Na stočiću, pored
ugašene lampe, nalazi se nekoliko neotvorenih paketa novina. Pregledam ih.
Štampane su na francuskom, najsvežije od pre tri meseca: jul 1928. Ima i
drugih, isto tako neotvorenih: januar 1927, novembar 1926. I one najstarije:
oktobar 1919. Mislim: ima devet godina, jedna više od kad je izgovorena
presuda da neće da otvori novine. Od tada je otkazao poslednje što ga je
vezivalo za njegovu zemlju i njegove ljude.
Ljudi donose kovčeg i spuštaju leš. Onda se prisećam dana od pre
dvadeset i pet godina kad je došao u moju kuću i predao mi pismo sa
preporukom, datirano u Panami i upućeno meni krajem velikog rata, od
Generalnog Gradonačelnika Atlantske Obale, pukovnika Aurelijana Buendije.
U tami tog sanduka bez dna tražim njegove razbacane sitnice. Bez ključa, na
drugom uglu, sa istim stvarima koje je doneo pre dvadeset pet godina. Ja se
sećam: imao je dve proste košulje, kutiju sa zubima, portret i taj stari
ukoričeni blok sa receptima. Skupljam sve ove stvari i bacam ih u kovčeg pre
nego što ga zatvore. Portret je još tu na dnu sanduka, skoro na istom mestu
gde je i nekad bio. To je dagerotip nekog odlikovanog vojnika. Bacim portret
u kovčeg. Bacim veštačku vilicu i najzad blok. Kad sam završio, dajem znak
ljudima da zatvore kovčeg. Mislim: sada je opet na putovanju. Najprirodnije
je da na poslednji put ponese stvari koje su ga pratile na pretposlednjem. To
je, bar, najprirodnije. I tada mi se čini da ga vidim, prvi put, udobno mrtvog.
Pregledam sobu i vidim da je zaboravljena cipela na krevetu. Dam novi znak
mojih ljudima, sa cipelom u ruci, i oni ponovo podignu poklopac u istom
trenutku kad je voz zapištao, gubeći se iza poslednje seoske okuke. »Pola tri
je«, mislim. Pola tri 12. septembra 1928; skoro u isti čas tog dana, 1903. taj
čovek je prvi put sedeo u našoj kući i tražio travu da jede. Adelaida mu je
tada rekla: »Kakvu vrstu trave, doktore?« A on, sa svojim umerenim glasom
preživara, uz to ometanim zbog nazalnog izgovora: »Običnu travu, gospođo,
onu koju jedu magarci«.
 2.

Istina je da Meme nije u kući i da niko ne bi mogao tačno da kaže kad je

prestala da bude. Videla sam je poslednji put pre jedanaest godina. Još je
imala radnjicu na tom uglu koju je prema potrebama suseda neosetno menjala
dok je nije pretvorila u svaštarsku radnju. Sve veoma uredno, savršeno zbog
savesne i metodične vrednoće Meme, koja je provodila dan šijući za
susedstvo na jednoj od četiri šivaće mašine kojih je tada bilo u selu, ili iza
tezge, uslužujući mušterije sa onom simpatičnošću Indijanke koja je nikada
nije napustila i koja je bila u isto vreme široka i uzdržana; svestrana mešavina
naivnosti i nepoverenja.
Ja sam prestala da viđam Meme od kako je izašla iz naše kuće, ali istina je
da više ne bih mogla tačno da kažem kada je došla da živi na uglu sa
doktorom i kako je mogla da bude nedostojna do krajnosti da se pretvori u
ženu čoveka koji joj je uskratio njegove usluge, a uz sve to oboje su delili
kuću mog oca, ona kao usvojenica a on kao stalni gost. Preko moje maćehe
saznala sam da je doktor čovek lošeg porekla, i da se dugo prepirao sa ocem
kako bi ga ubedio da ono što ima Meme nije nimalo opasno. I rekao je to ne
pregledajući je, ne mičući se iz svoje sobe. Bilo kako bilo, iako ono što je
seljanka imala ne bi bilo ništa više nego prolazna bolest, morao je da je
pregleda, bar iz poštovanja prema tome kako se postupalo s njim u našoj kući
tokom osam godina, koliko je živeo u njoj.
Ne znam kako su se stvari razvijale. Znam da Meme jednoga dana nije
osvanula u kući, a isto tako ni on. Onda je moja maćeha naredila da se zatvori
soba i nije ga više spomenula do pre dvanaest godina, kad smo šile moju
venčanicu.
Tri ili četiri nedelje pošto su napustili našu kuću, Meme je prisustvovala
misi u crkvi u osam, u šuštavoj haljini od šarene svile i sa smešnim šeširom
koji se na vrhu završavao buketom veštačkog cveća. Uvek sam je viđala tako
jednostavnu u našoj kući, veći deo dana bosu, tako da je te nedelje kad je ušla
u crkvu ličila na neku Meme drukčiju od naše. Slušala je misu u prvim
redovima, među gospođama, ukočena i prenemažući se, ispod te gomile stvari
koje je stavila na sebe i koje su je činile sasvim novom, kao neku
spektakularnu novost prepunu koještarija. Klečala je napred. Čak i pobožnost
s kojom je slušala misu bila je nepoznata kod nje; čak i u načinu kako se
krstila bilo je nečega od tog rascvetalog i sjajnog kicošenja s kojim je ušla u
crkvu na zaprepašćenje onih koji su je poznavali kao sluškinju u našoj kući i
iznenađenje onih koji je nikad nisu videli.
Ja (koja tada nisam imala više od trinaest godina) pitala sam se kakav je
razlog toj promeni; pošto je Meme nestala iz naše kuće i pojavila se te nedelje
u crkvi, obučena više kao božićna jelka nego kao gospođa, ili kako bi se
obukle tri žene zajedno da prisustvuju uskršnjoj službi, i pored toga, na
seljanki je preticalo đinđuva i ukrasa da se obuče još jedna žena. Kad se
završila misa, žene i muškarci su se zaustavili kod vrata da je vide kako izlazi;
postavili su se u predvorju, u dva reda pred slavnim vratima, i čak verujem da
je bilo nečeg tajno smišljenog u toj svečanoj ravnodušnosti i podrugljivosti s
kojom su čekali, ne govoreći ni reči, sve dok Meme nije izašla na vrata,
zatvorila oči i potom ih otvorila u savršenoj harmoniji sa svojim suncobranom
u sedam boja. Prošla je tako, između dvostrukog reda žena i muškaraca,
smešna u svojoj maski pauna na visokim potpeticama, dok jedan od
muškaraca nije počeo da zatvara krug i Meme je ostala u sredini, nema,
zbunjena, pokušavajući da se nasmeje otmenim osmehom koji je ispao tako
svečan i namešten kao i njen izgled. Ali kad je Meme izašla, otvorila
suncobran i počela da hoda, tata je bio pored mene i vukao me prema gomili.
I kad su muškarci počeli da zatvaraju krug, moj otac se probio do Meme, koja
je pokušavala da nađe načina da se skloni. Tada je uzeo za ruku, ne gledajući
prisutne, i doveo je na sredinu trga sa onim oholim i izazivačkim stavom koji
je zauzimao kad učini nešto sa čim se ostali ne slažu. Prošlo je neko vreme
pre nego što sam ja saznala da je Meme došla da živi kao doktorova
naložnica. Ali tada je radnjica bila otvorena i ona je nastavila da prisustvuje
misi kao jedna od najuglednijih žena, ne brinući za ono što će se reći ili
misliti, kao da je zaboravila šta se desilo prve nedelje. Međutim, dva meseca
kasnije nisu je više videli u crkvi.
Ja sam se sećala doktora u našoj kući. Sećala sam se njegovog crnog i
uvijenog brka i njegovog načina gledanja žena svojim gramzivim psećim
očima. Ali sećam se da mu se nikada nisam približila jer sam ga gledala kao
čudnu životinju koja bi sela za sto pošto bi svi ustali i koja se hranila istim
travama kojima se hrane magarci. Kad je otac bio bolestan, ima tri godine,
doktor nijedanput nije izašao iz ovog ugla, od noći kad je odbio pomoć
ranjenicima, isto kao što je šest godina ranije odbio pomoć ženi koja će dva
dana kasnije postati njegova naložnica. Radnjica je zatvorena pre nego što je
selo izreklo presudu doktoru. Ali ja znam da je Meme nastavila da živi tu,
nekoliko meseci ili godina posle zatvaranja radnje. Moralo je da bude mnogo
kasnije kad je nestala ili kad se saznalo da je nestala pošto je tako pisalo na
letku koji se pojavio na ovim vratima. Prema tom letku, doktor je ubio svoju
naložnicu i zakopao je u vrt u strahu da se selo njome ne posluži da ga otruje.
Ali pre moje svadbe ja sam Videla Meme. Ima jedanaest godina, kad sam se
vraćala sa molitve, seljanka je izašla na vrata svoje radnje i rekla mi sa onim
njenim veselim i malo ironičnim izrazom: »Ćabela3, udaćeš se a nisi mi ništa
rekla«.
– Da, – kažem mu – moralo je tako da bude. – Onda zategnem konopac,
na čijem se jednom kraju još vidi živo meso konopca tek odsečenog nožem.
Ponovo napravim čvor koji su moji ljudi odsekli da bi otkačili telo i prebacim
jednu ivicu preko grede dok sam konopac ostaje da visi, pridržavan, sa
dovoljno snage kao da bi mogao da izazove mnoge smrti iste kao u ovog
čoveka. Dok se hladio šeširom, lica izobličenog od zagušljivosti i rakije,
gledajući prema konopcu, mereći njegovu izdržljivost, on kaže: »Nemoguće
da je jedan tako tanak konopac izdržao njegovo telo«. I ja mu kažem: »Na
ovom istom konopcu visila je ljuljaška tokom mnogo godina«. A on dovuče
stolicu, preda mi šešir i veša se o konopac sa licem nabreklim od napora.
Potom ponovo ostaje stojeći na stolici, gledajući kraj konopca koji visi. Kaže:
»Nemoguće je. Taj konopac ne stiže da se obavije oko mog vrata«. I onda
shvatam da je namerno alogičan, da izmišlja prepreke kako bi onemogućio
sahranu.
Gledam ga u lice, odmeravajući ga. Kažem mu: »Niste primetili da je on
bio za glavu viši od vas«. A on ponovo pogleda kovčeg. Kaže: »Bez obzira na
sve to, nisam siguran da je to učinio ovim konopcem«.
Siguran sam da je tako bilo. I on to zna, ali ima nameru da gubi vreme iz
straha da ne stvori sebi obaveze. Prepoznaje mu se kukavičluk po načinu
kretanja bez određenog pravca. Dvostruki i protivrečni kukavičluk: da
onemogući pogreb i da ga naredi. Tada, kad stigne pred kovčeg, okrene se na
pete, pogleda me, kaže: »Morao bih da ga vidim obešenog da bih se uverio«.
Ja bih to učinio. Naredio bih mojim ljudima da otvore kovčeg i ponovo
obese obešenog, kao što je bio do malopre. Ali to bi bilo suviše za moju kćer.
Bilo bi suviše za dete koje ona nije morala da dovede. Iako mi ne bi bilo
odvratno da se na ovaj način odnosim prema mrtvacu, nagrditi nezaštićeno
meso, ometati čoveka prvi put mirnog u njegovoj koži; iako činjenica da
pokrenem leš koji se zasluženo i mirno odmara u svom kovčegu ne bi bila
protiv mojih uverenja, naredio bih da ga obese ponovo da bih saznao dokle je
sposoban da ide ovaj čovek. To je nemoguće. I kažem mu: »Možete biti
sigurni da neću izdati to naređenje. Ako vi želite, obesite ga sami i budite
odgovorni za ono što će se dogoditi. Setite se da ne znamo koliko ima
vremena od kako je mrtav«.
On se nije pokrenuo. Još je pored kovčega, gledajući me; gledajući potom
Izabelu, a zatim dete i onda ponovo kovčeg. Iznenada njegov izraz postane
mračan i preteći. Kaže: »Vi morate da znate šta bi moglo da vam se dogodi
zbog ovoga«. I ja stignem da shvatim dokle je istinita njegova pretnja. Kažem
mu: »Naravno da je tako. Ja sam odgovorna osoba«. I on, sada sa prekrštenim
rukama, znojeći se, hodajući prema meni proučenim i smešnim pokretima
koji teže da budu preteći, kaže: »Mogao bih da vas pitam kako ste saznali da
se ovaj čovek sinoć obesio«.
Sačekam da dođe ispred mene. Ostajem nepokretan, gledajući ga, sve dok
me ne zapahne njegovo toplo i hrapavo disanje; sve dok se ne zaustavi, još
uvek sa prekrštenim rukama, mašući šeširom iza pazuha. Tada mu kažem:
»Kad mi budete službeno postavili to pitanje, imaću zadovoljstvo da vam
odgovorim«. Još uvek je ispred mene, u istom položaju. Kada mu govorim u
njemu nema iznenađenosti ni zbunjenosti. Kaže: »Naravno, pukovniče. To
vas službeno pitam«.
Spreman sam da mu dam ceo konopac. Siguran sam da će i pored mnogo
obrta koje namerava da napravi morati da popusti pred gvozdenim stavom, ali
strpljivim i mirnim. Kažem mu: »Ovi ljudi su skinuli telo zato što ja nisam
mogao da dozvolim da ostane tu, viseći, dok se vi odlučite da dođete. Ima dva
časa kako sam vam rekao da dođete, a vi ste se zadržali sve to vreme da biste
prešli samo dva ugla«.
Još se ne miče. Ja sam preko puta njega, oslonjen o štap, malo nagnut
napred. Kažem: »A kao drugo, bio je moj prijatelj«. Pre nego što sam završio
da govorim, on se podrugljivo nasmejao ne menjajući položaj, bacajući mi u
lice njegov gorak i gust zadah. Kaže: »To je najlakša stvar na svetu, zar ne?« I
iznenada prestane da se smeje. Kaže: »Dakle, vi ste znali da će se taj čovek
obesiti«.
Miran, strpljiv, ubeđen da samo zapliće stvari, kažem mu: »Ponavljam
vam da je prvo što sam uradio kada sam saznao da se obesio bilo da sam
otišao do vas, i od tada ima više od dva časa«. I kao da sam mu postavio
pitanje a ne pružio objašnjenje, on kaže: »Ručao sam«. I ja mu kažem:
»Znam. Čak mi se čini da ste imali vremena i da se odmorite«.
Tada ne zna šta da kaže. Baci se unazad. Pogleda Izabelu koja sedi pored
deteta. Pogleda muškarce i najzad mene. Ali sada se njegov izraz promenio.
Izgleda da se odlučio na nešto što obuzima njegovu misao od pre nekoliko
trenutaka. Okrene mi leđa, ode prema mestu na kome je policajac i nešto mu
kaže. Policajac napravi neki gest i izađe iz sobe.
»Voleo bih da razgovaram s vama u drugoj sobi, pukovniče«. Sada se
njegov glas potpuno promenio. Sada je napregnut i uzbuđen. I dok hodam
prema susednoj sobi, osećajući pritisak nesigurne šake na mojoj ruci, iznenadi
me pomisao da znam šta će da mi kaže. Ova soba, suprotno onoj, velika je i
sveža. Preplavljuje je svetlost iz dvorišta. Tu vidim njegove uzbuđene oči,
njegov osmeh koji ne odgovara izrazu njegovog pogleda. Čujem njegov glas
koji kaže: »Pukovniče, ovo bismo mogli da sredimo na drugi način«. I ja, ne
dajući mu vremena da dovrši, kažem mu: »Koliko«? I tada se pretvori u
savršeno različitog čoveka.
Meme je donela tanjir sa kolačima i dva slana hlepčića, koje je naučila da
pravi sa mojom majkom. Časovnik je otkucao devet. Meme je sedela preko
puta mene, u sobici iza radnje, i jela bezvoljno, kao da su kolač i hlepčići bili
izgovor da zadrži posetu. Ja sam tako razumela i dopustila joj da se izgubi u
njenim lavirintima, da se topi u prošlosti sa tim nostalgičnim i tužnim
oduševljenjem koje je učinilo da izgleda, na svetlosti sveće koja se trošila na
tezgi, mnogo oronulija i starija nego onog dana kad je ušla u crkvu sa šeširom
i visokim potpeticama. Bilo je očigledno da je Meme te noći imala želju da se
seća. I dok je to radila, dobijao se utisak da se tokom prethodnih godina
zaustavila u jedno doba nepokretno i bez vremena i da je te noći, kada se
sećala, stavljala ponovo u pokret njeno sopstveno vreme i počinjala da pati
njen dugo zapostavljeni tok starenja.
Meme je bila uspravna i mračna dok je pričala o tom šarenom feudalnom
sjaju naše porodice u poslednjim godinama prethodnog veka, pre velikog rata.
Meme se sećala moje majke. Setila se nje te noći kad sam se vraćala iz crkve i
ona mi rekla s podrugljivim i malo ironičnim izrazom: »Ćabela, udaćeš se, a
nisi mi ništa rekla«. To se dogodilo baš tih dana kad sam se ja zaželela moje
majke i trudila se sa više snage da je vratim u moje pamćenje. »Bila je živa
tvoja slika«, rekla je. I ja sam u to stvarno verovala. Sedela sam preko puta
Indijanke koja je govorila s naglaskom u kome se mešala tačnost i
neodređenost, kao da je bilo mnogo od neverovatne legende u onome čega se
sećala, ali kao da se toga prisećala dobronamerno i čak sa ubeđenjem da je
tokom vremena pretvorila legendu u daleku stvarnost, ali koja se teško
zaboravlja. Pričala mi je o putovanju mojih roditelja tokom rata, o teškom
hodočašću koje bi moralo da se završi nastanjenjem u Makondu. Moji
roditelji su bežali od ratnih nesreća i tražili napredan i miran kutak na kome bi
se naselili i čuli su da se priča o zlatnom teletu i došli su da ga traže u tom
selu u nastajanju, osnovanom od nekoliko izbegličkih porodica, čiji su se
članovi jednako trudili u čuvanju svoje tradicije i verskih obreda kao u
gojenju svojih svinja. Makondo je bio za moje roditelje obećana zemlja, mir i
Zlatno runo4. Ovde su našli odgovarajuću zemlju da ponovo sagrade kuću,
koja će se kroz nekoliko godina pretvoriti u seosko zdanje, sa tri štale za
konje i dve gostinske sobe. Meme se sećala pojedinosti bez kajanja i pričala o
najčudnijim stvarima sa neizdržljivom željom da ih ponovo doživi i s bolom
koji joj je stvarao uverenje da ih neće ponovo doživeti. Nije bilo patnji i
odricanja na putovanju, govorila je. Čak su i konji spavali ispod komarnika,
ne zbog toga što je moj otac bio raspikuća ili ludak nego zato što je moja
majka imala čudan smisao za milosrđe, osećanja čovečnosti, i smatrala je da
bi u božjim očima pružila isto toliko zadovoljstva činjenica što štiti čoveka
od. komaraca kao i da štiti neku životinju. Svuda su nosili njihov neobični i
ometajući tovar; kovčege pune odeće mrtvaca koji su umrli još pre njihovog
rođenja, od predaka koji se nisu mogli naći ni dvadeset lakata ispod zemlje;
kutije pune kuhinjskog posuđa koje je prestalo da se upotrebljava mnogo
godina ranije i koje je pripadalo dalekim rođacima mog oca (bili su
međusobno braća od stričeva) i čak jedan sanduk pun svetaca s kojim bi
podigli domaći oltar u svakom mestu koje su posećivali. Bila je to čudna
povorka sa konjima i kokoškama i četiri seljaka (drugovi Ademe) koji su
odrasli u kući i pratili moje roditelje po celoj oblasti, kao dresirane cirkuske
životinje.
Meme se sećala sa tugom. Dobijao se utisak da je prolaženje vremena
smatrala kao lični gubitak, kao da je primećivala probodena srca od
uspomena, da ako vreme ne bi bilo prošlo, ona bi još bila na tom hodočašću
koje je moralo da bude kazna za moje roditelje, ali koje je za decu imalo
nečeg prazničnog, sa neobičnim predstavama kao ova sa konjima ispod
komarnika.
Posle toga sve je počelo da ide naopako, reče. Bio je to dolazak jedne
osiromašene porodice u seoce Makondo poslednjih dana stoleća, još uvek
obuhvaćene skorašnjom sjajnom prošlošću, nesređene zbog rata. Seljanka se
sećala moje majke kad je došla u selo, sedeći sa strane na magarcu, noseće i
zelenog i malaričnog lica i nogu neupotrebljivih zbog oteklina. Možda su u
duši mog oca sazrevali temelji mržnje, ali je dolazio voljan da pusti koren
makar morao i kroz vatru i kroz vodu, dok je čekao da moja majka rodi to
dete koje joj je raslo u trbuhu tokom prelaza i koje joj je donosilo sve bržu
smrt kako se bližio dan rođenja.
Svetlost lampe padala joj je sa profila. Sa svojim čvrstim izrazom
Indijanke, glatkom i debelom kosom kao konjska griva ili konjski rep, Meme
je ličila na idola koji sedi, zelen i avetinjski u toplom sobičku iza radnjice,
govoreći kao što bi to činio idol koji se priseća njegovog starog zemaljskog
postojanja. Nikada joj se nisam približila, ali te noći, posle tog naglog i
spontanog ispoljavanja prisnosti, osetila sam da sam s njom sjedinjena
vezama jačim nego krvnim.
Iznenada, u jednom predahu Meme, čula sam ga kako kašlje u sobi, u ovoj
istoj odaji u kojoj se sada nalazim sa detetom i mojim ocem. Kašljao je suvim
i kratkim kašljem, potom se ishraknuo i zatim se čuo prepoznatljivi šum koji
pravi čovek kad se okrene u krevetu. Meme je odmah zaćutala i tamni i tihi
oblak pomračio je njeno lice. Ja sam ga bila zaboravila. Za vreme dok sam
ostala tu (bilo je oko deset) osetila sam kao da smo Indijanka i ja same u kući.
Potom se promenila napetost u odaji. Osetih zamor ruke u kojoj sam držala,
ne probajući, tanjir sa slatkišima i hlepčićima. Nagoh se napred i rekoh:
»Budan je«. Ona, sada postojana, hladna i sasvim ravnodušna, reče: »Biće
budan do zore«. I iznenada sam objasnila sebi razočarenje koje se primećivalo
kod Meme kad se prisećala prošlosti naše kuće. Naši životi su se promenili,
vremena su bila dobra a Makondo bučno selo u kome je dostizalo novca čak i
za rasipanje subotom uveče, ali Meme je živela čvrsto vezana za jednu bolju
prošlost. Dok se napolju šišalo zlatno tele, unutra, u sobici, njen život je bio
jalov, nepoznat, ceo dan za tezgom a noću sa čovekom koji nije spavao do
zore, koji je provodio vreme hodajući po kući, šetajući, gledajući je pomamno
onim očima psa koje nisam mogla da zaboravim. Zbunjivalo me je da
zamislim Meme sa tim čovekom koji joj je jedne noći odbio svoje usluge i
koji je nastavio da bude okamenjena životinja, bez gorčine ni samilosti, sa
nepopravljivim hodanjem po kući celoga dana, kojim bi izbezumio i
najuravnoteženiju osobu.
Znajući da je on tu, budan, da otvara možda njegove pomamne oči psa
svaki put kad bi naše reči odjeknule u sobici iza radnje, pojačala sam ton
glasa i pokušala da skrenem razgovor.
– Kako ti ide sa radnjicom? – rekoh.
Meme se nasmeja. Njen osmeh je bio tužan i tmuran, kao da nije bio
posledica sadašnjeg osećanja, nego kao da ga je držala spremljenog u ladici i
vadila samo u neophodnim trenucima, ali upotrebljavajući ga bez ikakvog
osećanja vlasništva, kao da je retka upotreba osmeha naterala da zaboravi
normalan način da ga upotrebi. »Tako«, reče, klimajući glavom na neodređen
način, i ponovo osta ćutljiva, odsutna. Tada shvatih da je vreme da odem.
Predadoh tanjir Meme, ne dajući objašnjenje zbog čega je njegova sadržina
ostala netaknuta, i videh kako ustaje i stavlja ga na tezgu. Pogleda me otuda i
ponovi: »Živa si njena slika«. Ali ja sam sedela nasuprot svetlu, osenčena
suprotnom svetlošću, i Meme mi nije videla lice dok je govorila. Potom, kad
se digla da stavi tanjir na tezgu, iza lampe, vide me s lica i zbog toga mi to
reče: »Živa si njena slika«. I dođe da sedne.
Onda poče da se seća onih dana kad je moja majka došla u Makondo.
Došla je pravo s magarca na ljuljašku i ostala da sedi tokom tri meseca, ne
pomerajući se, bezvoljno primajući hranu. Ponekad bi primila ručak i ostala
do poslepodne sa tanjirom u ruci, ukočena, ne ljuljajući se, s nogama koje su
se odmarale na stolici, osećajući kako smrt raste u njima, sve dok neko ne bi
došao i uzeo joj tanjir iz ruku. Kad je došao dan, porođajni bolovi izvukli su
je iz njene napuštenosti i ona je sama ustala, ali je bilo potrebno da joj se
pomogne da pređe onih dvadeset koraka koji su delili trem od spavaće sobe,
izmučenu od zaokupljenosti smrću koja se uvlačila u nju tokom devet meseci
ćutljivih patnji. Njen put od ljuljaške do kreveta imao je sav bol, gorčinu i
muke koje nije imalo putovanje obavljeno nekoliko meseci ranije, ali stigla je
dokle je morala da dođe da izvrši poslednji čin svog života.
Moj otac je izgledao očajan zbog smrti moje majke, reče Meme. Ali, kao
što je i sam kasnije rekao kad je ostao usamljen u kući, »niko ne može da
poveruje u čast jedne kuće u kojoj čovek nema pri ruci zakonitu ženu«. Kako
je u nekoj knjizi čitao da kad umre voljena osoba mora da se posadi jasmin da
bi je se setili svake noći, posadio je puzavicu pored dvorišnog zida i godinu
dana kasnije venčao se po drugi put, sa Adelaidom, mojom maćehom.
Ponekad sam pomislila da će Meme da zaplače dok govori. Ali držala se
čvrsto, zadovoljna da ispašta greh što nije bila srećna i što je prestala to da
bude njenom sopstvenom voljom. Potom se nasmeja. Zatim se proteže na
sedištu i postade stvarna. Bilo je kao da je napamet svodila račune svog bola.
Kad se nagla napred, videla je da još nešto od dobrih uspomena ostaje u njenu
korist. Potom se nasmeja, njenom starom, širokom i podrugljivom
ljubaznošću. Reče da je ono drugo počelo pet godina kasnije, kad je došla do
trpezarije u kojoj je ručavao moj otac i rekla mu: »Pukovniče, pukovniče, u
radnoj sobi vas čeka neki stranac«.
 3

Iza crkve, s druge strane ulice, nalazilo se dvorište bez drveća. To je bilo
krajem prošlog veka, kad smo došli u Makondo i kad još nije počela izgradnja
crkve. Bila su to pusta, suva zemljišta na kojima su se deca igrala kad su
izlazila iz škole. Potom, kad je počela izgradnja crkve zakucali su četiri grede
na jednoj strani dvorišta i videlo se da je taj omeđeni prostor bio dobar da se
podigne soba. To su i učinili. I spremili su u njoj građu za crkvu u izgradnji.
Kad su završeni radovi oko crkve, neko je oblepio blatom zidove sobička i
otvorio vrata na zadnjem zidu koji gleda na pusto i kamenito dvorište, u kome
nije rasla ni žilica biljke. Godinu dana kasnije sobičak je bio izgrađen tako da
su u njemu mogle da stanuju dve osobe. Unutra se osećao miris kreča. Bio je
to jedini miris koji se osetio tokom mnogo vremena u tom prostoru i jedini
prijatni miris koji će se ikada osetiti. Pošto su obeleli zidove, ista ruka koja je
dovršila izgradnju povukla je rezu na vratima iz dvorišta i nabacila katanac na
ona sa ulice. Sobičak nije imao gospodara. Niko se nije zauzeo da zadobije
svoja prava ni na teren ni na materijale za izgradnju. Kad je stigao prvi paroh,
nastanio se kod jedne od najmoćnijih porodica u Makondu. Potom je
premešten u drugu parohiju. Ali tih dana ( i možda pre nego što je otišao prvi
paroh) neka žena sa odojčetom zauzela je sobičak a da niko nije znao kad je
stigla do njega, ni odakle, ni kako je uspela da otvori vrata. U uglu je bilo
korito crno i zeleno od mahovine i bokal koji je visio o ekseru. Ali više nije
bilo kreča na zidovima. U dvorištu, na kamenju, napravila se krasta od zemlje
stvrdnute od kiše. Žena je sagradila nastrešnicu da bi se branila od sunca. A
kako nije imala sredstava da napravi krov od palme, crepova ili pleha,
posadila je lozu pored trema i obesila grančicu aloje i hleb na ulaznim
vratima, da bi se zaštitila od uroka.
Kad je objavljen dolazak novog paroha, 1903. godine, žena je još uvek
živela u sobi sa detetom. Pola naselja je izašlo na glavni put da sačeka
parohov dolazak. Seoska banda je svirala sentimentalne muzičke komade, sve
dok nije došao jedan dečak, zadihan, iscrpljen, da kaže da je parohova mazga
na poslednjem zavijutku puta. Tada su muzikanti promenili položaj i počeli
marš. Zaduženi za govor dobrodošlice popeo se na brzo sastavljen podijum i
sačekao da se pojavi paroh da bi počeo pozdrav. Ali, trenutak kasnije ratnički
marš je prekinut, govornik je sišao sa podijuma i, gomila, zabezeknuta, videla
je kako prolazi neki tuđinac, jašući mazgu na čijim je sapima putovao najveći
sanduk koji je ikada viđen u Makondu. Čovek je prošao prema selu, ne
zaustavljajući se, i ne gledajući nikoga. I da se paroh obukao u građansko
odelo da bi putovao, niko ne bi mogao da zamisli da je taj preplanuli putnik, u
vojničkim čizmama, bio pop preobučen u građanina.
I stvarno nije bio, pošto su u tom istom času na prečici, sa druge strane
sela, videli kako ulazi neki čudan pop, zastrašujuće mršav, sa suvim i
otegnutim licem, jašući na mazgi, mantije zavrnute do kolena i zaštićen od
sunca izbledelim i dronjavim kišobranom. U blizini crkve paroh je upitao gde
se nalazi popova kuća, i mora da je to pitao nekoga ko nije imao predstavu ni
o čemu, pošto mu je bilo odgovoreno: »To je sobičak koji se nalazi iza crkve,
oče«. Žena je bila izašla, ali dete se igralo unutra, iza odškrinutih vrata. Pop je
sišao, otkotrljao do sobice nabrekli kofer, poluotvoren i bez brave, učvršćen
samo kožnim kaišem različitim od kofera, i pošto je pregledao sobičak
naterao je mazgu da uđe i vezao je u dvorištu, pod senkom lastara. Potom je
otvorio kofer, izvukao ljuljašku koja je morala da ima iste godine i istu
upotrebu kao kišobran, zakačio je poprečno u sobi, od grede do grede, izuo
čizme i pokušao da spava, ne hajući za dete koje ga je gledalo okruglim,
uplašenim očima. Kad se žena vratila, mora da se osetila uzbuđena pred
čudnim prisustvom paroha, čije je lice bilo toliko bezizražajno da se ni u
čemu nije razlikovalo od kravlje lobanje. Mora da je žena prešla sobu na
prstima. Mora da je odvukla krevet na rasklapanje do vrata i uvezala svežanj
svoje odeće i detinjih krpica i izašla iz sobe, zbunjena, ne brinući čak ni o
koritu ni o bokalu, pošto jedan čas kasnije, kad je skup prešao selo u
suprotnom pravcu, na čelu sa bandom koja je svirala borbene marševe među
gomilom dece koja su bežala iz škole, našli su paroha samog u sobičku,
raskomoćenog u ljuljašci, sa otkopčanom mantijom, i bez cipela. Mora da je
neko proneo vest na glavnom putu, ali niko se nije setio da upita šta radi
paroh u toj sobi. Mora da su pomislili da je bio u nekoj rodbinskoj vezi sa
ženom, isto kao što je ova napustila sobičak verujući da je pop imao
naređenje da se useli ili da je svojina crkve, ili jednostavno iz straha da je ne
upitaju zašto je živela više od dve godine u toj sobici koja joj nije pripadala,
ne plaćajući kiriju i bez ičije dozvole. Pratnji nije palo na pamet da traži
objašnjenje, ni u tom trenutku a ni kasnije, pošto paroh nije prihvatio govore,
stavio je darove na pod i ograničio se da hladno pozdravi muškarce i žene, na
brzinu, pošto, kako je rekao, »nije sklopio oka cele noći«.
Pratnja se razišla pred tim hladnim prijemom najčudnijeg popa koga su
ikada bili videli. Primećivalo se da mu je lice izgledalo kao kravlja lobanja, da
je imao sedu kosu, odsečenu do temena i da nije imao usne, nego neki
horizontalni otvor koji nije izgledao kao usta od rođenja, nego napravljen
kasnije, iznenadnim i samo jednim udarcem noža. Ali to isto popodne našlo
se da liči na nekoga. I pre zore svi su znali ko je. Sećali su se da su ga videli
sa lukom i kamenom, golog, ali sa cipelama i šeširom, u vremenima kad se
Makondo sastojao od skromnih izbegličkih kućeraka. Veterani su se sećali
njegovih uzvika u građanskom ratu osamdeset pete godine. Setili su se da je
bio pukovnik u sedamnaestoj godini i da je bio hrabar, tvrdoglav, i protivnik
vlade. Ali u Makondu se više nije znalo o njemu do dana kad se vratio da
preuzme parohiju. Njegovog imena sećalo se veoma malo ljudi. Naprotiv,
većina veterana se sećala onog koje mu je dala njegova majka (pošto je bio
samovoljan i nepokoran) i koje je bilo isto s kojim su ga kasnije upoznali
njegovi ratni drugovi. Svi su ga zvali Kaćoro5. Tako su nastavili da ga zovu u
Makondu sve do časa njegove smrti: – Kaćoro, Kaćorito.
Tako je ovaj čovek došao u našu kuću istog dana i skoro u isti čas kada je
Kaćoro stigao u Makondo. Onaj je išao glavnim putem, kad ga niko nije
očekivao niti je iko imao najmanju predstavu o njegovom imenu ili njegovom
zvanju; a paroh prečicom, dok ga je na glavnom putu čekalo celo selo.
Ja sam se vratio kući posle prijema. Tek što smo seli za sto – nešto kasnije
nego po običaju – kad mi se Meme približi da mi kaže: »Pukovniče,
pukovniče, u radnoj sobi vas čeka neki stranac«. Ja rekoh: »Neka uđe«. I
Meme reče: »U radnoj sobi je i kaže da mora hitno da vas vidi«. Adelaida
prestade da daje supu Izabeli (tada ova nije imala više od pet godina) i ode da
primi pridošlicu. Trenutak kasnije se vrati, vidljivo zabrinuta:
– Šetao se po radnoj sobi – reče.
Video sam je kako hoda iza svećnjaka. Potom je nastavila da daje supu
Izabeli. »Zašto ga nisi pozvala«, rekoh ne prestajući da jedem. A ona reče:
»Nameravala sam to da učinim. Ali hodao je po radnoj sobi kad sam došla i
rekla mu: dobar dan, a on nije odgovorio pošto je gledao na polici balerinu na
navijanje. I kad sam htela ponovo da mu kažem dobar dan, on je počeo da
navija balerinu, stavio je na pisaći sto i ostao da je gleda kako igra. Ne znam
da li mu je muzičica onemogućila da me čuje kad sam mu ponovo rekla dobar
dan i ostala stojeći pored pisaćeg stola nad kojim je bio nagnut, gledajući
balerinu koja je još dugo mogla da igra«. Adelaida je davala supu Izabeli. Ja
joj rekoh: »Mora da je veoma zainteresovan za igračku«. A ona, nastavljajući
da daje supu Izabeli: »Šetao je po radnoj sobi, ali kad je ugledao balerinicu,
spustio je kao da je prethodno znao čemu služi, kao da poznaje njen
mehanizam. Navijao je kad sam mu rekla prvi put dobar dan, pre nego što je
muzičica počela. Tada je stavio na pisaći sto i ostao gledajući je, ali bez
osmeha, kao da nije bio zainteresovan za igru nego za mehanizam«.
Nikad mi nisu nikoga najavljivali. Posete su dolazile skoro svakoga dana:
poznati putnici koji su ostavljali životinje u štali i približavali se sa puno
poverenja, sa familijarnošću onoga koji se nada da će naći, uvek, prazno
mesto za našim stolom. Ja rekoh Adelaidi: »Mora da donosi poruku ili nešto
drugo«. A ona reče: »U svakom slučaju, čudno se ponaša. Gledao je
balerinicu sve dok mehanizam nije prestao da radi i dok sam ja stajala pored
pisaćeg stola, ne znajući šta da mu kažem, pošto sam znala da mi neće
odgovoriti dok muzika traje. Potom, kad je balerinica skoknula, što uvek čini
pre nego što mehanizam stane, on je još ostao da je gleda sa radoznalošću,
nagnut nad pisaćim stolom ali ne sedajući. Tada me je pogledao i ja sam
primetila da je on znao da sam ja u radnoj sobi, ali nije obratio pažnju na
mene pošto je želeo da zna koliko bi vremena balerina igrala. Ali ja mu tada
nisam ponovo rekla dobar dan, nego sam mu se nasmejala kada me je
pogledao, pošto sam videla da ima ogromne oči, sa žutim rožnjačama, koje
odjednom obuhvate celo telo. Kad sam mu se nasmejala, on je nastavio da
bude ozbiljan, ali je učtivo klimnuo glavom i rekao: »Pukovnik? Pukovnik je
taj koji mi treba.« Imao je dubok glas kao da može da govori sa zatvorenim
ustima. Kao da je trbuhozborac«.
Ona je davala supu Izabeli. Ja sam nastavio da ručam, pošto sam
poverovao da se radi samo o nekoj poruci; pošto nisam znao da to popodne
počinju stvari koje se danas završavaju.
Adelaida je nastavila da daje supu Izabeli i rekla: »U početku se šetao po
radnoj sobi«. Tada sam shvatio da je stranac delovao na nju na neki čudan
način i da je imala neki poseban interes da ga primim. Međutim, nastavio sam
da ručam dok je ona davala supu Izabeli i govorila. Rekla je: »Potom, kad
reče da želi da vidi pukovnika, tada sam mu ja kazala, izvolite proći u
trpezariju, i on se uspravio gde je stajao, sa balerinom u ruci. Tada je podigao
glavu i postao ukočen i čvrst kao vojnik, na njega mi liči, pošto nosi visoke
čizme i odelo od proste tkanine sa košuljom zakopčanom do grla. Ja nisam
znala šta da mu kažem kad nije odgovorio ništa i ostao miran, sa igračkom u
ruci, kao da je čekao da ja izađem iz radne sobe da bi je ponovo navio.
Iznenada mi je ličio na nekoga, kad sam primetila da je vojnik«.
Ja joj rekoh: »Dakle, ti veruješ da je nešto ozbiljno«. Pogledah je preko
svećnjaka. Ona me nije gledala. Davala je supu Izabeli. Reče:
– Kad sam stigla, šetao je po radnoj sobi, tako da nisam mogla da mu
vidim lice. Ali potom, kad je ostao da stoji, držao je glavu toliko podignutu i
oči toliko uprte da mi je ličio na vojnika, i rekla sam mu: vi želite da vidite
pukovnika, nasamo, nije li tako? A on je potvrdio glavom. Onda sam došla da
vam kažem da liči na nekog, ili bolje rečeno, da je ista osoba na koju liči, iako
mi nije jasno kako je došao.
Ja sam nastavio da ručam, ali sam je gledao između svećnjaka. Ona je
prestala da daje supu Izabeli. Rekla je:
– Sigurna sam da to nije poruka. Sigurna sam da ne liči, nego da je baš taj
na koga liči. Bolje rečeno, sigurna sam da je vojnik. Ima crne šiljate brkove, a
lice kao od bakra. Ima visoke čizme i sigurna sam da ne samo što liči nego da
je on taj na koga liči.
Ona je govorila istim tonom, ujednačenim, upornim. Bila je vrućina i
možda zbog toga počeh da se ljutim. Rekoh joj: »Aha, na koga liči?« A ona
reče: »Kad se šetao po radnoj sobi nisam mu videla lice, ali kasnije…« A ja,
ljut zbog jednolikosti i upornosti njenih reči: »Dobro, dobro, videću ga kad
završim sa ručkom«. A ona, ponovo dajući supu Izabeli: »U početku nisam
mogla da mu vidim lice pošto se šetao po sobi. Ali kasnije, kad sam mu rekla
izvolite da prođete napred, on je ostao miran pored zida, sa balerinicom u
ruci. Tada sam se setila na koga liči i došla sam da vam javim. Ima ogromne i
nametljive oči i kad sam se okrenula da izađem, osetila sam da me gleda
pravo u noge«.
Iznenada je zaćutala. U trpezariji je ostao da vibrira metalni odjek kašike.
Ja sam završio sa ručkom i ostavio servijetu ispod tanjira.
U to se začula, u radnoj sobi, vesela muzičica igračke na navijanje.
 4

U kuhinji kuće nalazi se stara stolica od izrezbarenog drveta, bez prečaga,

u čijem razbijenom dnu moj deda ostavlja cipele da mu se suše, pored
ognjišta,
Tobijas, Abraham, Gilberto i ja napustili smo školu, juče u ovaj čas, i
otišli na plantažu sa strelom, velikim šeširom za teranje ptica i novom
britvom. Na putu sam počeo da se sećam razvaljene stolice prislonjene uz
ugao kuhinje, koja je jedno vreme služila za goste i koju sad upotrebljava
mrtvac koji tu sedi svake noći, sa šeširom na glavi, da gleda pepeo ugašenog
ognjišta.
Tobijas i Gilberto hodali su do dna tamnog broda. Kako je kiša padala
tokom jutra, njihove cipele su se klizale na blatnjavoj travi. Jedan od njih je
zviždao i njegovo tvrdo i ravno zviždanje odjekivalo je u biljnoj pećini, kao
kad neko počne da peva u tunelu. Abraham je dolazio pozadi, sa mnom. On sa
strelom i kamenom, spremnim da ga hitne. Ja sa otvorenom britvom.
Iznenada sunce razbi krovište od gustog i čvrstog lišća i jedno telo
svetlosti pade lepetajući u travu, kao živa ptica. »Da li si ga video?« reče
Abraham. Ja pogledah napred i videh Gilberta i Tobijasa na kraju broda.
»Nije ptica« rekoh. »To je sunce koje se snažno pojavilo«. Kad su došli do
obale počeli su da se svlače i da se snažno udaraju tom sumračnom vodom
koja je izgledala kao da im ne kvasi kožu. »Nema nijedne ptice ovog
popodneva«, reče Abraham. »Kad pada kiša nema ptica«, rekoh. I ja sam tada
u to verovao. Abraham poče da se smeje. Njegov smeh je bio blesav i
jednostavan i pravio je buku kao tanki mlaz vode u fontani. Svukao se. »Ući
ću u vodu sa britvom i napuniću šešir ribama«, reče.
Abraham je bio nag preda mnom sa ispruženom rukom, čekajući britvu.
Nisam mu je odmah dao. Držao sam britvu stisnutu i osećao na ruci njen čist i
mlak čelik. »Neću mu dati britvu«, pomislih. I to mu rekoh: »Neću ti dati
britvu. Tek sam je juče dobio i držaću je celo popodne«. Abraham je i dalje
držao pruženu ruku. Tada mu rekoh:
– Inkomploruto.
Abraham me je razumeo. Samo on razume moje reči: »Dobro«, reče, i ode
prema vodi kroz tvrd i kiseo vazduh. Reče: »Počni da se svlačiš i mi ćemo te
čekati na kamenu«. I to reče dok se gnjurao i ponovo izlazio sjajan kao neka
srebrna i velika riba, kao da je voda postala tečna pri njegovom dodiru.
Ja ostadoh na obali, ležeći na toplom blatu. Kad ponovo otvorih britvu,
prestadoh da gledam Abrahama i podigoh oči, pravo prema drugoj strani,
iznad drveća, prema besnom zalasku čije je nebo imalo čudovišan sjaj
upaljene štale.
»Požuri«, reče Abraham sa druge strane. Tobijas je zviždao na ivici
kamena. Tada pomislih: »Danas neću da se kupam. Sutra«.
Kad smo se vraćali Abraham se sakri iza žbunja. Ja pođoh za njim, ali on
mi reče: »Ne dolazi ovamo. Zauzet sam«. Ja ostadoh ispred žbunja, sedeći na
mrtvom lišću na putu, gledajući jedinu lastu koja je pravila krug na nebu.
Rekoh:
– Ovog popodneva ima samo jedna lasta.
Abraham nije odmah odgovorio. Bio je tih, iza žbunja, kao da ne može da
me čuje, kao da čita. Njegova tišina bila je duboka i usredsređena, puna
skrivene snage. Tek posle duge tišine uzdahnu. Onda reče:
– Laste.
Ponovo mu rekoh: »Samo je jedna ovog popodneva«.
Abraham je nastavio iza žbunja, ali ništa se nije znalo o njemu. Bio je tih i
usredsređen, ali njegova mirnoća nije bila statična. Bila je to očajnička i
snažna nepokretnost. Posle jednog trenutka, reče:
– Samo jedna? Aaaah, da. Jasno, jasno.
Sada mu ništa ne rekoh. On je bio taj koji je počeo da se miče iza žbunja.
Sedeći na lišću, ja osetih na mestu gde je on bio šum drugih mrtvih listova
ispod njegovih nogu. Potom je ponovo ostao u tišini, kao da je nekud otišao.
Onda duboko uzdahnu i upita:
– O čemu ti govoriš?
Ja mu ponovo rekoh: »Da, ovog popodneva ima samo jedna lasta«. I dok
sam to govorio, gledao sam nakrivljeno krilo, kako pravi krugove na
neverovatno plavom nebu. »Leti visoko«, rekoh.
Abraham odgovori odmah.
– A, da, jasno. Onda mora da je zbog toga.
Izađe iz žbunja, zakopčavajući pantalone. Pogleda gore, gde je lasta
nastavila da pravi krugove, i još ne gledajući me reče:
– Šta si mi to maločas govorio o lastama?
Ovo nas zadrža. Kad smo stigli, svetlosti sela bile su upaljene. Ja uđoh
trčeći u kuću i sapletoh se u hodniku o debele i slepe žene, o bliznakinje
svetog Jeronima koje svakog utorka dolaze da pevaju za mog dedu, od pre
mog rođenja, kako je rekla moja majka.
Cele noći mislio sam kako ćemo danas ponovo da pobegnemo iz škole i
da idemo na reku, ali ne sa Gilbertom i Tobijasom. Hoću da idem sam sa
Abrahamom, da mu vidim sjaj stomaka kad gnjura i ponovo izlazi kao
metalna riba. Cele noći želeo sam da se vratim s njim, sam kroz pomrčinu
zelenog tunela, da bih mu očešao butinu dok hodamo. Uvek kad na to
pomislim osećam kao da me neko grize blagim zagrižajima, koji mi ježe
kožu.
Ako se ovaj čovek koji je otišao sa mojim dedom da priča u drugoj sobi
uskoro vrati, možda ćemo moći da budemo u kući pre četiri. Tada ću sa
Abrahamom ići na reku.
Ostao je da živi u našoj kući. Zauzeo je jednu od soba do hodnika, onu
prema ulici, zato što sam smatrao da je pogodna; jer sam znao da čovek
njegovog karaktera neće naći načina da se smesti u seoskom hotelčiću. Stavio
je objavu na vrata (ima nekoliko godina, kad su krečili kuću, još je stajala na
svom mestu, on je lično napisao olovkom u kurzivu) i sledeće nedelje bilo je
potrebno da se donesu nove stolice da bi se zadovoljili zahtevi mnogobrojnih
pacijenata.
Pošto mi je predao pismo pukovnika Aurelijana Buendije, naš razgovor u
radnoj sobi se produžio tako da Adelaida nije posumnjala da se radi o nekoj
vojnoj ličnosti u važnoj misiji i postavila je sto kao za praznik. Pričali smo o
pukovniku Buendiji, njegovoj kćeri nedonoščetu i priglupom prvencu. Naš
razgovor nije dugo trajao kad sam dokučio da taj čovek dobro poznaje
vrhovnog gradonačelnika i da ga je poštovao u dovoljnoj meri da bi mu
uzvratio njegovo poverenje. Kad je Meme došla da nam javi da je sto
postavljen, ja pomislih da je moja supruga napravila nešto na brzinu da bi
počastila upravo prispelog gosta. Ali ta divna trpeza bila je veoma daleko od
improvizacije, postavljena sa novim stolnjakom, kineskim porculanom,
naročito određenim za porodične večere na Božić i Novu godinu.
Adelaida je bila svečano ukočena na čelu stola, obučena u somotsku
haljinu, zatvorenu do grla, koju je nosila pre našeg venčanja kada bi
prisustvovala porodičnim obavezama u gradu. Adelaida je imala navike
prefinjenije od naših, neko društveno iskustvo koje je od našeg venčanja
počelo da utiče na navike moje kuće. Stavila je porodični medaljon, koji je
nosila u izuzetno važnim prilikama, i cela ona, kao sto, kao nameštaj, kao
vazduh koji se disao u trpezariji, odavala je strogi osećaj umerenosti i čistoće.
Kad smo ušli u salon, on, koji je uvek bio toliko nemaran u oblačenju i
ponašanju, morao se osetiti postiđen i izvan sredine, pošto je pregledao
dugme na okovratniku, kao da je imao kravatu, i primećivalo se neko lako
uzbuđenje u njegovom nemarnom i jakom hodu. Ničega se ne sećam sa
takvom tačnošću kao tog trenutka kad smo ušli u trpezariju i ja se isto tako
osetih suviše familijarno obučen za trpezu kakvu je spremila Adelaida Na
tanjirima je bilo mesa od govečeta i divljači. S druge strane, sve je bilo isto,
kao u našim svakodnevnim obrocima iz tog vremena; ali način njihovog
prikazivanja u novom porcelanu, između tek izglačanih svećnjaka, bio je
spektakularniji i različitiji od svakidašnjeg. Iako je moja žena znala da će
primiti samo jednog gosta, postavila je za osmoro i bocu vina, u sredini; bio je
to preterani dokaz marljivosti s kojom je priredila svečanost u čast čoveka
koga je ona, od prvog trenutka, pobrkala sa nekim otmenim vojnim
službenikom. Nikad ne videh u mojoj kući atmosferu toliko pretrpanu
nestvarnošću.
Adelaidina haljina mogla je da ispadne smešna da nije bilo njenih ruku
(suviše lepih, u stvarnosti; i suviše belih) koje su svojom stvarnom otmenošću
uravnotežile mnogo veštačkog i nameštenog u njenom izgledu. Ali kad je on
pregledao dugme na košulji i pokolebao se, ja sam požurio da kažem: »Moja
druga žena, doktore«. Jedan oblak zatamnio je Adelaidino lice koje je postalo
drukčije i mračno. Ona se nije pomerila, sa ispruženom rukom, nasmejana, ali
ne više sa tim zategnutim svečanim izgledom koji je imala kad smo upali u
trpezariju.
Tek prispeli gost lupnu čizmama kao vojnik, dodirnu slepoočnicu
jagodicama ispruženih prstiju, i pođe prema mestu gde je ona stajala.
– Da, gospođo – reče. Ali ne izgovori nijedno ime.
Tek kad ga videh kako steže Adelaidinu ruku sa nespretnim treskanjem,
shvatih niskost i prostakluk njegovog ponašanja.
Seo je na začelje stola, između novih kristala, među svećnjacima. Njegov
neuredni izgled ličio je na mrlju od supe na stolnjaku.
Adelaida posluži vino. Njeno početno uzbuđenje pretvorilo se u smirenu
nervozu, koja kao da je govorila: dobro je, sve će se uraditi kao što je bilo
predviđeno, ali mi duguješ objašnjenje. I pošto posluži vino i sede na čelo
stola, dok se Meme spremala da služi, on se zabaci na stolicu, nasloni ruke na
stolnjak i reče, smejući se:
– Gledajte, gospođice, stavite da provri malo trave i donesite mi to kao da
je supa.
Meme se nije pomerila. Pokuša da se nasmeje, ali ne uspe da to učini do
kraja, već se okrenu prema Adelaidi. Tada ona, smejući se isto tako, ali
očevidno zbunjena, upita ga: »Kakve vrste trave, doktore?« I on, sa svojim
smirenim glasom preživara:
– Običnu travu, gospođo; onu koju jedu magarci.
 5

Postoji trenutak kada se iscrpi popodnevni odmor. Čak i tajna, skrivena,

mala aktivnost insekata prestane u tom određenom trenutku; tok prirode se
zaustavi; svet se ljuja na ivici haosa i žene ustaju, slinave, sa izvezenim
cvetom jastuka na obrazu, ugušene od vrućine i mržnje; i misle: »Još je sreda
u Makondu«. I tada se ponovo skupe u uglu, sjedine san sa stvarnošću i
dogovaraju se da pletu ogovaranje kao da je ono neko veliko platno od konca
koji su zajedno izradile sve žene u selu. Kad bi unutrašnje vreme imalo isti
ritam kao spoljnje, sad bismo bili pod žarkim suncem, sa kovčegom nasred
ulice. Napolju bi bilo kasnije: bila bi noć. Bila bi teška septembarska noć sa
mesecom i ženama koje sede u dvorištima, pričajući pod zelenom svetlošću, i
na ulici mi, troje odbačenih, pod žarkim suncem ovog žednog septembra.
Niko neće onemogućiti obred. Sačekah da sreski načelnik bude nesalomljiv u
svojoj odluci da se tome suprotstavi, da bismo mogli da se vratimo kući; dete
u školu, a moj otac u njegove cokule, nad svoj lavabo ispod glave koja kipi od
sveže vode, i sa leve strane njegovog bokala s hladnom limunadom. Ali sad je
drukčije. Moj otac je ponovo bio dovoljno ubedljiv da nametne svoju volju
nad onom za koju ja u početku verovah da je nepromenljiva odluka sreskog
načelnika. Napolju vri selo, koje se upustilo u dugo, neprekidno i nemilosrdno
ogovaranje; i čista ulica, bez ijedne senke u netaknutoj i nevinoj prašini otkad
je poslednji vetar pomeo trag poslednjeg vola. I to je selo bez ikoga, sa
zatvorenim kućama u čijim se sobama ne čuje ništa osim gluvog vrenja reči
izgovorenih iz zlog srca. I u sobi dete koje sedi, ukočeno, gledajući cipele;
jednim okom prikovanim za lampu a drugim za novine i onda za cipele i
najzad sa oba za obešenog, za njegov zagriženi jezik, za njegove staklene oči
psa bez grabljivosti; psa bez želja, mrtvog. Dete ga gleda, misli na obešenog
koji je ispružen ispod dasaka; čini tužan pokret i tada se sve menja: izlazi
klupica na vrata brijačnice, a iza nje stočić sa ogledalom, puderima i
mirišljavom vodicom. Ruka postane pegava i velika, prestaje da bude ruka
mog deteta, pretvori se u veliku i veštu ruku koja hladno, sa proračunatom
odmerenošću, počinje da oštri brijač dok uho čuje metalni zvuk mlake oštrice,
i glava misli: »Danas će stići ranije, pošto je sreda u Makondu«. I tada dolaze,
ležu na stolice u senci i svežini dovratnika, mračni, razroki, prekrštenih nogu,
ruku skrštenih na kolenima, grickajući krajičke duvana; gledajući, govoreći o
istom, videći, pred sobom, preko puta njih, zatvoren prozor, tihu kuću sa
gospođom Rebekom unutra. Ona je isto tako nešto zaboravila: zaboravila je
da isključi ventilator i hoda po sobama sa mrežama na prozorima, nervozna,
uzbuđena, preturajući koještarije njenog jalovog i mučeničkog udovištva, da
bi sebe ubedila čak i čulom pipanja da on neće umreti pre nego što dođe čas
sprovoda. Ona otvara i zatvara vrata svojih soba, čekajući da se patrijarhalni
časovnik digne iz popodnevnog odmora i razveseli čula otkucajima u tri. Sve
to, dok traje detinji pokret i ono ponovo postaje čvrsto, uspravljeno, ne trošeći
ni polovinu vremena koje bi nekoj ženi bilo potrebno da napravi poslednji
ubod u mašinu i podigne glavu punu viklera. Pre nego što se dete ponovo
uspravi, zamišljeno, žena je povukla mašinu do ugla hodnika i ljudi su dva
puta zagrizli cigaru, dok posmatraju jedno tamo-ovamo britve na oštraču; i
Aheda, oduzeta, učini poslednji napor da probudi mrtva kolena; i gospođa
Rebeka još jedanput okrenu bravu i pomisli: »Sreda je u Makondu. Dobar dan
za ukopavanje đavola«. Ali tada se dete ponovo pomeri i zbiva se nova
promena u vremenu. Dok se nešto kreće, zna se da vreme prolazi. Pre ne. Pre
nego što se nešto pokrene vreme je večito, znoj, izbalavljena košulja na koži i
nepodmitljiv i hladan mrtvac iza svog zagriženog jezika. Zbog toga ne prolazi
vreme za obešenog: jer iako se ruka deteta miče, on to ne zna. I dok to mrtvac
prenebregava (pošto dete nastavlja da pomera ruku), Aheda mora da je
započela novi krug na brojanicama; gospođa Rebeka, ispružena na stolici na
rasklapanje, zbunjena, gledajući kako časovnik stoji na ivici sledećeg minuta,
i Aheda je imala vremena (iako na časovniku gospođe Rebeke nije prošao
sekund) da ponovo prebere brojanice i pomisli: »Ovo bih učinila ako bih
mogla da odem do popa Anhela«. Potom se ruka deteta spusti i brijač iskoristi
pokret oštrenja i jedan od ljudi, koji sedi u hladovini dovratnika, reče: »Mora
da je pola četiri, nije li tako?« Tada se ruka zaustavi. Ponovo časovnik mrtav
na obali sledećeg minuta, ponovo brijač zaustavljen na prostoru svog ličnog
čelika; i Aheda, još čekajući novi pokret ruke da bi protegla noge i upala u
sakristiju, sa raširenim rukama, ponovo pokretljivih kolena, govoreći: »Oče,
oče«. I pop Anhel koji se odmara u miru deteta, prelazi jezikom preko usana
da bi osetio moru lepljivog ukusa ćufte, videći Ahedu, rekao bi tada: »Ovo
mora da je čudo, bez sumnje«, i potom, valjajući se ponovo u pospanosti
popodnevnog odmora, cmizdreći u znojavom mamurluku i slinama: »Bilo
kako, Aheda, ovo nije vreme da se pevaju mise dušama u čistilištu«. Ali novi
pokret zamre, moj otac uđe u sobu i dva vremena se pomire; dve polovine se
sastave, učvrste se, i časovnik gospođe Rebeke primeti da je bio zbunjen
lenjošću deteta i nemirom udovice, i tada zeva pomračen, gnjura u čudesnu
mirnoću trenutka, i potom izađe kipući od tačnog vremena, tačnog i ispravnog
vremena, i nakloni se napred i reče sa svečanom dostojanstvenošću: »Tačno
su dva časa i četrdeset i sedam minuta«. A moj otac, a da to nije znao, razbi
paralizu trenutka, reče: »U oblacima si, kćeri«. A ja kažem: »Mislite li da se
nešto može dogoditi?« A on, znojav, nasmejan: »Ako ništa drugo, siguran
sam da će u mnogim kućama izgoreti pirinač i iskipeti mleko«.
Sada je kovčeg zatvoren, ali ja se sećam mrtvačevog lica. Zadržao sam ga
u sebi sa toliko tačnosti da kad pogledam prema zidu vidim otvorene oči,
jagodice izdužene i sive kao vlažna zemlja, zagrižen jezik sa strane usta. Ovo
mi izaziva vatreni osećaj nemira. Možda pantalone nikad neće prestati da me
stežu s jedne strane noge.
Moj deda je seo pored majke. Kad se vratio iz susedne sobe povukao je
stolicu i sada sedi tu, pored nje, bez reči, naslonjen bradom o štap i ćopavom
nogom ispruženom napred. Moj deda čeka. Moja majka, kao i on, čeka. Ljudi
su prestali da puše na krevetu i stoje mirni, poređani, ne gledajući u kovčeg,
oni isto tako čekaju.
Kad bi mi vezali oči, kad bi me uhvatili za ruku i napravili sa mnom
dvadeset krugova po selu i vratili me ovde u ovu sobu, prepoznao bih je po
mirisu. Nikada neću zaboraviti da ova soba miriše na otpatke, na nagomilane
sanduke, na sve zajedno i pored svega toga video sam samo sanduk u koji
bismo mogli da se sakrijemo Abraham i ja i još bi preteklo mesta za Tobijasa.
Ja prepoznajem sobe po mirisu.
Prošle godine Ada me je stavila u svoje krilo. Imao sam zatvorene oči i
gledao je kroz trepavice. Video sam je tamnu, kao da nije žena nego neko lice
koje me gleda i ljuja se i bleji kao ovca. Počeo sam stvarno da se uspavljujem
kad sam osetio miris.
U kući nema mirisa koji ja ne prepoznajem. Kad me ostave samog u
trpezariji, zatvorim oči, ispružim ruke i hodam. Mislim: »Kad osetim miris
kanforisanog ruma, biću u sobi mog dede«. Nastavljam da hodam zatvorenih
očiju i ispruženih ruku. Mislim: »Sad sam prošao pored sobe moje majke
pošto miriše na nove karte. Posle će mirisati na katran i na loptice od
naftalina«. Nastavljam da hodam i još osećam miris novih karata, kad čujem
glas moje majke, kako peva u svojoj sobi. Onda osetim miris katrana i loptica
od naftalina. Mislim: »Sada ću nastaviti da mirišem loptice od naftalina. Onda
ću da krenem levo od mirisa i osetiću drugi miris belog platna i zatvorenog
prozora. Tu ću se zaustaviti«. Potom, kad napravim tri koraka, osetim novi
miris i ostanem miran, zatvorenih očiju i ispruženih ruku i čujem Adin glas,
koja viče: »Dete. Već hodaš zatvorenih očiju«. Te noći, kad sam počeo da se
uspavljujem, osetih miris koji ne postoji ni u jednoj sobi u kući. Bio je jak i
mlak miris kao da je neko počeo da trese jasmin. Otvorih oči, njušeći gust i
težak vazduh. Rekoh: »Osećaš li?« Ada me je gledala, ali kad joj rekoh ona
zatvori oči i pogleda na drugu stranu. Ja joj ponovo rekoh: »Osećaš li?
Izgleda kao da su negde jasmini«. Tada ona reče:
– To je miris jasmina koji su pre devet godina bili na zidu.
Ja sedoh u njeno krilo. »Ali sada nema jasmina«, rekoh. I ona reče: »Sada
nema. Ali pre devet godina, kad si se ti rodio, bio je žbun jasmina pored
dvorišnog zida. Noću je bilo toplo i mirisalo je isto kao i sada«.
Ja se naslonih na njeno rame. Gledao sam joj usta dok je govorila. »Ali to
je bilo pre nego što sam se rodio«, rekoh. A ona reče: »Bilo je to u vreme
jedne jake zime i trebalo je očistiti baštu«.
Miris je još bio tu, mlak, skoro opipljiv, terao je druge mirise noći. Ja
rekoh Adi: »Hoću da mi kažeš ono«. I ona ućuta za trenutak, pogleda prema
belo okrečenom zidu i reče:
– Kad budeš veliki, saznaćeš da je jasmin cvet koji izlazi.
Ja nisam razumeo, ali sam osetio čudan drhtaj, kao da me je dodirnula
neka osoba. Rekoh: »Dobro«; i ona reče: »Sa jasminima se događa isto što i
sa ljudima, izlaze da lutaju noću posle smrti«.
Ja ostah naslonjen na njeno rame, ne govoreći ništa. Mislio sam na druge
stvari, na klupicu u kuhinji, na čijem razbijenom dnu moj deda ostavlja cipele
da mu se suše kad pada kiša. Od tada sam znao da u kuhinji postoji mrtvac
koji svake noći sedi, ne skidajući šešir, da posmatra pepeo ugašenog ognjišta.
Posle jednog trenutka, rekoh: »To mora da je kao mrtvac koji sedi u kuhinji«.
Ada me pogleda, otvori oči i reče: »Koji mrtvac?« A ja joj rekoh: »Onaj što
svake noći sedi tamo gde moj deda ostavlja cipele da mu se suše«. A ona reče:
»Tu nema nikakvog mrtvaca. Klupica je tu pored ognjišta pošto ne služi u
druge svrhe osim za sušenje cipela«.
To je bilo prošle godine. Sada je drukčije, sada sam video leš i dovoljno
mi je da zatvorim oči i nastavim da ga gledam unutra, u tami očiju. Idem da
kažem majci, ali ona je počela da priča sa mojim dedom. »Verujete li vi da se
nešto može dogoditi?« reče. A moj deda, podižući bradu sa štapa, klimajući
glavom: »Ako ništa drugo, siguran sam da će u mnogim kućama izgoreti
pirinač i iskipeti mleko«.
 6

U početku je spavao do sedam. Viđali su ga kako se pojavljuje u kuhinji, u

košulji bez okovratnika zakopčanoj do grla, zgužvanih i prljavih rukava
zavrnutih do lakata, u izlizanim pantalonama koje su mu dosezale do grudi i
kaišem vezanim spolja mnogo niže od pasa. Dobijao se utisak da će pantalone
da mu skliznu, ili padnu, zbog nedostatka čvrstog tela na kome bi se zadržale.
Nije oslabio, ali se na njegovom licu nije više opažao onaj vojnički i oholi
izgled prve godine, nego dosadan i umoran izraz čoveka koji ne zna šta će biti
s njegovim životom minut kasnije, niti je i najmanje radoznao da to sazna. Pio
je svoju crnu kafu, nešto posle sedam, i vraćao se potom u sobu, deleći u
povratku njegovo bezizražajno dobar dan.
Već četiri godine živeo je u našoj kući i stekao u Makondu glas ozbiljnog
profesionalca, i pored njegovog prekog karaktera i neurednog ponašanja
stvorili su oko njega atmosferu koja je više ličila na strah nego na poštovanje.
Bio je jedini lekar u selu sve dok ovde nije došla kompanija banana i počeli
prvi radovi na železnici. Tada su počele da pretiču stolice u sobici. Svet koji
ga je posećivao prve četiri godine njegovog boravka u Makondu, počeo je da
se osipa pošto je kompanija banana organizovala medicinsku službu za svoje
radnike. On je morao da vidi prve usečene pravce oharaske, ali ništa nije
rekao. Nastavio je da otvara vrata sa ulice, sedeći na svojoj kožnoj stolici,
tokom celog dana, dok nisu prošli mnogi dani a da se nije vratio ni jedan
bolesnik. Onda je navukao rezu na vratima, kupio ljuljašku i zatvorio se u
sobu.
U ta vremena Meme steče naviku da mu nosi doručak sastavljen od
banana i pomorandži. Jeo je voće i bacao ljuske u ugao, odakle bi ih seljanka
vadila subotom, kad bi mu čistila spavaću sobu. Ali zbog načina kako je to
radio, svako bi posumnjao da je njemu uopšte bilo važno ako mu se jedne
subote ne bi očistila soba i pretvorila se u smrdljak, Sada apsolutno ništa nije
radio. Provodio je časove njišući se u ljuljašci. Kroz odškrinuta vrata
primećivao se u tami, i njegovo suvo i bezizrazno lice, njegova razbarušena
kosa, bolešljiva živost njegovih tvrdih žutih očiju, davali su mu nesumnjiv
izgled čoveka koji je počeo da se oseća pobeđen okolnostima. Tokom prvih
godina njegovog boravka u našoj kući, Adelaida se bar spolja pokazala
ravnodušna i na izgled zadovoljna i stvarno saglasna sa mojom voljom da on
ostane u kući. Ali kad je zatvorio ordinaciju i napuštao sobu samo za vreme
obeda, da bi seo za sto sa oduvek istom ćutljivom i bolnom bezvoljnošću,
moja žena razbi prepreke svoje trpeljivosti. Reče mi: »Jeres je ako nastavimo
da ga izdržavamo. To je kao da hranimo đavola«. A ja, uvek naklonjen njemu
sa složenim osećanjem milosti, divljenja i sažaljenja (iako sada hoću to da
promenim, bilo je mnogo sažaljenja u tom osećanju), ponavljao sam:
»Moramo da ga podnosimo. To je čovek bez ikoga na svetu i potrebno mu je
da ga neko razume«.
Malo kasnije železnica poče da pruža svoje usluge. Makondo je bio
napredno selo, puno novih lica, sa salom za bioskop i mnogo mesta za
zabavu. Tada beše posla za svakog, osim za njega. Nastavio je da bude
usamljen, nepristupačan, do jutra kad se iznenada pojavio u trpezariji za
vreme doručka i pričao neposredno i čak sa oduševljenjem o sjajnoj
budućnosti sela. Tog jutra čuh reč prvi put. On je izreče: »Sve će ovo proći
kad se naviknemo na oharasku«. Nekoliko meseci kasnije često je viđan kako
izlazi na ulicu pre sumraka. Ostajao je da sedi u brijačnici do poslednjih
časova dana i učestvovao u razgovorima koji su se zapodevali pred vratima,
pored pokretnog stočića, pored visoke klupe koju bi berberin izvukao na ulicu
da bi njegove mušterije uživale u svežini predvečerja.
Lekari kompanije nisu se zadovoljili što su mu oduzeli sredstva za život,
nego 1907., kada u Makondu više nije postojao nijedan pacijent koji bi ga se
setio i kad je i on sam prestao da ga očekuje, neki od lekara kompanije banana
nagovorili su opštinu da zatraži od svih profesionalaca u selu registar njihovih
zvanja. On se nije osetio pogođenim kad se jednog ponedeljka pojavila objava
na sva četiri ugla trga. Ja mu rekoh da je korisno da ispuni ovaj zahtev. Ali on,
miran, ravnodušan, ograničio se da mi odgovori: »Ja ne, pukovniče. Neću više
da ulazim u to«. Nikad nisam mogao da saznam da li su mu titule stvarno bile
u redu. Čak nisam znao da li je bio Francuz, kao što se pretpostavljalo, ni da li
je sačuvao sećanja na porodicu koju je morao da ima, ali o kojoj nikad nije
rekao ni jednu reč. Nekoliko nedelja kasnije, kad su se gradonačelnik i njegov
sekretar pojavili u mojoj kući da bi zahtevali da im pokaže svoju diplomu, on
je odlučno odbio da izađe iz svoje sobe. Tog dana – posle pet godina od kako
smo živeli u istoj kući, i jeli za istim stolom, – setih se da mu ne znamo čak ni
ime.
Nije bilo potrebno imati sedamnaest godina (kao što sam ih ja tada imala)
da bih primetila – otkad videh nakinđurenu Meme u crkvi, i potom, kad s
njom razgovarah u sobici – da je sobica sa ulice u našoj kući bila zatvorena.
Kasnije saznah da je moja maćeha bila stavila katanac i protivila se da se
diraju stvari koje su ostale unutra: krevet koji je doktor upotrebljavao dok nije
kupio ljuljašku; stočić sa lekovima, sa koga ništa nije preneo na ugao, osim
novca sakupljenog tokom njegovih najboljih godina (koga mora da je bilo
mnogo pošto nikad nije imao troškova u kući i dovoljno da Meme otvori
radnjicu) i još, između gomile otpadaka i starih novina štampanih na
njegovom jeziku, krčag i nekoliko nepotrebnih ličnih stvari. Izgledalo je kao
da su sve te stvari bile zaražene onim što je moja maćeha smatrala nekim
štetnim đavolskim svojstvom.
Ja primetih zatvaranje sobice u oktobru ili novembru (tri godine pošto su
Meme i on napustili kuću), jer sam početkom sledeće godine počela da
gradim iluzije oko Martinovog smeštaja u tu sobu. Ja sam želela da živim u
njoj posle mog venčanja; obilazila sam je; u razgovoru sa mojom maćehom
stigla sam da joj nagovestim da je već bilo vreme da se otvori katanac i da se
ukine neprihvatljivi karantin nametnut jednom od najprivlačnijih i najprisnijih
mesta u kući. Ali pre nego što smo počeli da šijemo moju venčanicu, niko mi
nije direktno govorio o lekaru, a još manje o sobici koja je i dalje bila nešto
njegovo, kao deo njegove ličnosti koja nije mogla da se odvoji od naše kuće
dogod u njoj bude živeo neko ko bi ga se mogao sećati.
Nedostajalo je manje od godinu dana do mog venčanja. Ne znam da li su
okolnosti u kojima se razvijao moj život tokom detinjstva i rane mladosti bile
ono što mi je u to vreme davalo neki neodređeni pojam činjenica i stvari. Ali
istina je da u tim mesecima dok su napredovale pripreme za moju svadbu, još
nisam znala tajnu mnogih stvari. Godinu dana pre nego što sam se venčala s
njim, ja sam se sećala Martina kroz neodređenu atmosferu nestvarnosti.
Možda sam zbog toga želela da ga imam blizu, u sobici, da bih ubedila sebe
da se radilo o istinskom čoveku, a ne o nekom vereniku koga sam upoznala u
snu. Ali ja nisam imala snage da razgovaram sa maćehom o mojim
planovima. Normalno bi bilo reći: »Skinuću katanac. Staviću sto pored
prozora i krevet uz suprotni zid. Staviću saksiju karanfila na policu i grančicu
aloje iznad vrata«. Ali na moj kukavičluk, na moj apsolutni nedostatak
odlučnosti, dodavala se maglovitost mog verenika. Sećala sam ga se kao neke
neodređene, neuhvatljive prilike, kod koje izgleda da su jedini stvarni
elementi bili sjajni brk, glava malo nakrivljena na levo i večiti kaput sa četiri
dugmeta.
Bio je u našoj kući krajem jula. Provodio je dan među nama i pričao u
radnoj sobi sa mojim ocem, oko neke tajanstvene trgovine koju nikad nisam
uspela da otkrijem. Po podne bismo Martin i ja išli sa mojom maćehom na
plantaže. Ali kad bih ga videla na ljubičastoj svetlosti zalaska, kad bi bio bliže
meni, hodajući uz moje rame, tada je bio još apstraktniji i nestvarniji. Ja sam
znala da nikad neću moći da ga zamislim kao ljudsko biće, ili da nađem u
njemu neophodnu čvrstinu da bi mi njegova uspomena dala hrabrosti i snage
u trenutku kad kažem: »Idem da uredim sobu za Martina«.
Čak i misao da ću se s njim venčati izgledala mi je nestvarna godinu dana
pre naše svadbe. Upoznala sam ga u februaru, na bdenju Palokemadovom
sinu. Nas nekoliko devojaka pevale smo i udarale palmama pokušavajući da
iscrpimo do kraja jedinu zabavu koja nam je bila dozvoljena. U Makondu je
postojala bioskopska dvorana i javni gramofon i druga mesta za zabavu, ali
moj otac i moja maćeha su se suprotstavili tome da u njima uživaju devojke
mojih godina. »To su zabave za oharasku«, govorili su.
U februaru je bilo vrelo u podne. Moja maćeha i ja smo sedele na tremu,
vezući belo platno, dok se moj otac odmarao. Vezle smo dok bi on prošao
vukući cokule i išao da zamoči glavu u lavor. Ali po noći februar je bio svež i
dubok i u celom selu su se čuli glasovi žena kako pevaju na bdenjima deci. U
noći kad smo išli na bdenje Palokemadovom sinu, morao je da se čuje, bolje
nego ikada, glas Meme Oroske. Bila je mršava, nesrećna i ukočena kao metla,
ali je znala da peva bolje nego iko. U prvom predahu Genoveva Garsija reče:
»Napolju sedi neki stranac«. Mislim da smo sve prestale da pevamo, osim
Remedios Orosko. »Zamisli, došao je u kaputu«, reče Genoveva Garsija.
»Pričao je cele noći, a drugi su ga slušali otvorenih usta. Na sebi ima kaput sa
četiri dugmeta i prekršta nogu i vide mu se čarape sa lastišem i čizme na
vezivanje«. Meme Orosko još nije prestala da peva, kad smo mi lupile
palmama i rekle: »Udaćemo se za njega«.
Kasnije, kad sam ga se ja sećala u kući, nisam našla nikakvu vezu između
tih reči i stvarnosti. Sećala sam se kao da ih je izrekao skup izmišljenih žena
koje su lupale palmama i pevale u kući u kojoj je umrlo nestvarno dete. Druge
žene su pušile pored nas. Bile su ozbiljne, napregnute, dugih lešinarskih
vratova istegnutih prema nama. Pozadi, prema hladovini dovratka, druga žena
glave uvijene u crnu maramu, čekala je da provri kafa. Iznenada se jedan
muški glas spojio sa našim. U početku je bio iznenađujući i neusaglašen. Ali
kasnije je postao metalan i treperav, kao da taj čovek peva u crkvi. Veva
Garsija me je udarila laktom u rebra. Tada podigoh oči i videh ga prvi put.
Bio je mlad i čist, sa krutim okovratnikom i kaputom zakopčanim na sva
četiri dugmeta. I gledao me je. Ja sam čula da se govori o njegovom povratku
u decembru i mislila sam da nijedno mesto nije povoljnije za njega od
zatvorenog sobička. Ali ja ga nisam zamišljala. Govorila sam sebi: »Martin,
Martin, Martin«, ponavljano ime, uživano, rastureno u svoje osnovne delove,
gubilo je za mene čitav svoj značaj.
 Kad je izašao sa bdenja okrenuo je šoljicu prema meni. I rekao je:
»Pročitao sam vašu sreću u kafi«. Ja sam išla prema vratima, među drugim
devojkama i čula njegov glas, dubok, ubedljiv, miran: »Izbrojte sedam zvezda
i sanjaćete me«. Kad smo stigli do vrata videli smo Palokemadovo dete u
kutijici, lica pokrivenog praškom od pirinča, sa ružom u ustima i očiju
otvorenih štapićima. Februar nam je slao mlake dahove njegove smrti i u sobi
je lebdeo miris jasmina i ljubičica sprženih od vrućine. Ali u tišini mrtvaca,
onaj drugi glas je bio stalan i jedinstven: »Dobro se setite. Ništa više osim
sedam zvezda«.
U julu je bio u našoj kući. Voleo je da se nasloni na saksije kraj ograde.
Govorio je: »Seti se da te nikad nisam gledao u oči. To je tajna čovekova kad
počne da oseća strah što se zaljubio«. I bila je istina da se ja nisam sećala
njegovih očiju. U julu nisam mogla da kažem koje su boje dužice čoveka s
kojim ću se venčati u decembru. Međutim, šest meseci ranije, februar je bio
tek duboka podnevna tišina, par glisti, mužjak i ženka, uvijeni na podu
kupatila; prosjakinja od utorka koja traži grančicu metvice, a on ispružen,
nasmejan, sa kaputom zakopčanim do brade, govoreći: »Primoraću je da misli
na mene svakog trena. Stavio sam njenu sliku iza vrata i ubo joj oči
čiodama«. A Genoveva Garsija, mrtva od smeha: »To su gluposti koje su
muškarci naučili od seljaka«.
Krajem marta on bi hodao po kući. Provodio bi duge časove u radnoj sobi
mog oca, ubeđujući ga u značaj nečega što nikad nisam mogla da objasnim.
Sada je prošlo jedanaest godina moga braka, devet otkako sam ga videla kako
mi kaže doviđenja sa prozora voza, tražeći mi da mu obećam da ću dobro da
čuvam dete dok se on ne vrati po nas. Morale su da prođu ovih devet godina a
da se ništa nije znalo o njemu, da moj otac koji mu je pomogao pri spremanju
za taj put bez kraja, nije izgovorio ni jednu reč u vezi sa njegovim povratkom.
Ali čak ni za tri godine koliko je trajao naš brak nije bio stvarniji i opipljiviji
nego što je bio na bdenju Palokemadovog deteta ili one nedelje u martu kad
sam ga po drugi put videla vraćajući se iz crkve sa Vevom Garsijom. On je
stajao na hotelskim vratima, sam, sa rukama u džepovima njegovog kaputa na
četiri dugmeta. Reče: »Sad će misliti na mene celog života pošto su već pale
čiode sa fotografije«. To reče ugašenim i otegnutim glasom tako da je
izgledalo istinito. Ali i ta istina je bila drukčija i čudna. Genoveva je
ponavljala: »To su gluposti seljaka«. Tri meseca kasnije ona je pobegla sa
direktorom kompanije lutaka, ali još te nedelje izgledala je veoma savesna i
ozbiljna. Martin reče: »Umiruje me saznanje da će me se neko sećati u
Makondu«. A Genoveva Garsija, gledajući ga sa licem izobličenim od
razdraženosti, reče:
– Pefedefer! Istruliće na njemu taj kaput na četiri dugmeta.
 7

Iako je on očekivao suprotno, bio je čudna ličnost u selu, bezvoljna, i

pored njegovih očiglednih napora da izgleda društven i ljubazan. Živeo je
među ljudima u Makondu, ali udaljen od njih zbog sećanja na prošlost protiv
koje je izgledao beskoristan svaki pokušaj ispravljanja. Gledali su ga
radoznalo, kao neku mračnu životinju koja je tokom dugog vremena ostala u
senci i ponovo se pojavljivala sa takvim ponašanjem koje selo nije moglo
drukčije da shvati nego kao veštačko, i zbog toga i sumnjivo.
Vraćao se pred veče iz brijačnice i zatvarao u sobu. Već dugo je preskakao
večeru i u početku se u kući mislilo da se vraća umoran da bi išao pravo u
ljuljašku, da spava do sledećeg dana. Ali nije prošlo dugo kad sam primetila
da se nešto izuzetno događa u njegovim noćima. Čulo se kako hoda po sobi sa
mučeničkom i ludačkom upornošću, kao da ga u tim noćima prima u sobu
avet čoveka koji je on bio do tada, i obojica, bivši i sadašnji čovek, trudili su
se u gluvoj borbi, u kojoj je prošli branio svoju besnu samoću, svoju neranjivu
sigurnost, svoje nepopustljive osobine; i sadašnji, njegovu strašnu i upornu
volju da se oslobodi svog ličnog prethodnog čoveka. Ja bih ga čula kako kruži
po sobi do zore, sve dok njegov sopstveni umor ne bi iscrpeo snagu njegovog
nevidljivog protivnika.
Samo ja primetih pravi razlog njegove promene, otkad je prestao da nosi
čizme i počeo da se kupa svakoga dana i natapa rublje kolonjskom vodom.
Nekoliko meseci kasnije njegova promena je dosegla granicu na kojoj je moj
osećaj prema njemu prestao da bude jednostavna razumna popustljivost i
pretvorio se u sažaljenje. Ono što me je uzbuđivalo nije bio njegov novi
izgled na ulici, već to što sam ga zamišljala zatvorenog u sobi tokom noći,
kako čisti blato sa čizmama, kvaseći krpu u lavoru, maže pastom cipele
istrošene od stalne upotrebe tokom nekoliko godina. Uzbuđivala me je
pomisao na četkicu i kutijicu paste spremljenih ispod postelje, sakrivenih od
očiju sveta, kao da su elementi tajnog i sramnog poroka stečenog u godinama
kada većina ljudi postaju mirni i metodični. U stvari, doživljavao je zakasneli
i jalovi pubertet i trudio se da se oblači kao pubertetlija, sa odećom
izglačanom rukama svake noći, na hladno, a nije bio dovoljno mlad da bi
imao prijatelja kome bi ispovedio svoje iluzije ili svoja razočarenja.
 Selo je isto tako moralo da primeti promenu na njemu, pošto je nešto
kasnije počelo da se priča kako je zaljubljen u berberinovu kćer. Ne znam da
li je bilo neke osnove da se o tome priča, ali je istina da me je to ogovaranje
nateralo da shvatim njegovu ogromnu seksualnu usamljenost, biološki bes
koji je morao da ga muči u tim godinama gnusobe i napuštenosti. Svako
popodne su ga viđali kako prolazi prema berbernici sve doteraniji u
oblačenju. Košulja sa veštačkim okovratnikom, manžete sa zlatnom dugmadi,
čiste i ispeglane pantalone, ali još uvek sa kaišem izvan gajki. Ličio je na
veštački udešenog mladoženju, obavijen oreolom jeftinih losiona; večiti
razočarani mladoženja, ljubavnik na zalasku kome je uvek nedostajao buket
cveća za prvu posetu.
Tako su ga iznenadili prvi meseci 1909. godine, a još nije postojala druga
osnova za ogovaranja sela osim činjenice da ga viđaju kako svako popodne
sedi u brijačnici, razgovarajući sa prolaznicima, ali niko nije mogao da
potvrdi da je bar jedanput video berberinovu kćer. Ja otkrih zlobu tih
ogovaranja. U selu su svi znali da je berberinova kći ostala neudata pošto je
cele jedne godine patila od proganjanja nekog duha, nevidljivog ljubavnika
koji je bacao šake zemlje u njeno jelo i mutio vodu u koritu i zamračivao
ogledala u brijačnici i tukao je sve dok joj lice ne bi postalo zeleno i
izobličeno. Bili su uzaludni napori Kaćora, udaren epitrahiljem, složeno
lečenje blagoslovenom vodom, sve te relikvije i psalmi otpevani sa
dramatičnom brižnošću. Kao poslednje sredstvo, berberinova žena zatvori
začaranu kćer u sobu, zali salu šakama pirinča i predade je nevidljivom
ljubavniku u mrtvom i usamljenom medenom mesecu, posle koga su čak i
muškarci Makonda pričali da je berberinova kći začela.
Nije prošla godina dana, kad prestade da se čeka čudovišni događaj
njenog porađanja, a narodna radoznalost okrenu se doktoru, zaljubljenom u
berberinovu kćer, i pored toga što je ceo svet bio ubeđen da će se začarana
zatvoriti u sobu da istruli živa mnogo pre nego što se njeni mogući prosioci
pretvore u mladoženje.
Zbog toga sam ja znala da je to, pre nego osnovana pretpostavka, bilo
surovo ogovaranje, izmišljeno u zlobi. Krajem 1909. doktor je nastavio da
odlazi u brijačnicu, a svet da priča i priprema svadbu, a da niko nije mogao da
kaže da li se devojka pojavila dok je on bio prisutan, niti da li su imali ma
kakvu mogućnost da porazgovaraju.
Jednog vrelog i mrtvog septembra kao što je bio ovaj, ima trinaest godina,
moja maćeha poče da mi šije venčanicu. Svako popodne, dok se moj otac
odmarao, sele bismo da šijemo pored saksija sa cvećem na tremu, pored
vrelog ognjišta ruzmarina. Septembar je bio takav celog života, od pre trinaest
godina i mnogo ranije. Kako je svečanost na mojoj svadbi morala da bude
prisna (pošto je tako naredio moj otac), šile smo lagano, sa podrobnom
pažnjom onoga koji ne žuri i koji u svom neprimetnom poslu nalazi najbolju
meru za svoje vreme. Tada smo pričale. Ja sam nastavila da mislim na sobicu
sa ulice, prikupljajući snagu da kažem mojoj maćehi da je to najbolje mesto
da smestimo Martina. I tog popodneva joj rekoh.
Moja maćeha je šila dugi rep od muslina i izgledala je, na oslepljujućoj
svetlosti tog neizdrživog, bleštavog i bučnog septembra, kao da je do ramena
potopljena u neki oblak tog istog septembra. »Ne«, reče moja maćeha. I
potom, vraćajući se na svoj posao, osećajući kako preko njenog čela prelazi
osam godina gorkih uspomena: »Ne daj bože da neko ponovo uđe u tu sobu«.
Martin se vratio u julu, ali se nije nastanio u kući. Voleo je da se nasloni
na saksije na tremu i da ostane gledajući na drugu stranu. Voleo je da kaže:
»Ostao bih da živim u Makondu celog života«. U popodneva smo izlazili sa
mojom maćehom na plantaže. Vraćali smo se za vreme večere, pre nego što bi
se upalile svetlosti u selu. Tada mi je govorio: »I kad to ne bi bilo zbog tebe, u
svakom slučaju bih ostao da živim u Makondu«. A i to je isto tako, po načinu
kako je govorio, izgledalo istinito.
U to doba prošlo je četiri godine otkako je doktor napustio našu kuću. I
prošlo je tačno tog popodneva kad smo počele da šijemo venčanicu – tog
zagušljivog popodneva kad joj pomenuh sobičak za Martina – kad mi moja
maćeha prvi put ispriča o njegovim čudnim navikama.
– Ima pet godina, – reče – još je bio tu, zatvoren kao životinja. Jer ne
samo da je bio to: životinja, nego nešto više: biljožder, preživar kao obični vo
iz zaprege. Da se oženio berberinovom kćeri, tim mrtvim puvalom koje je
ubedilo selo u tu veliku laž da je bila začela posle sumnjivog medenog
meseca sa duhovima, možda se ništa od ovoga ne bi dogodilo. Ali iznenada je
prestao da odlazi u berbernicu i čak je u poslednjem času pokazao neku
promenu koja nije bila niša drugo nego novo poglavlje u utvrđenom
ostvarivanju njegovog stravičnog plana. Samo je tvom ocu moglo da padne na
pamet da posle toga, taj čovek sa tako niskim navikama, mora da ostane u
našoj kući, da živi kao životinja, sablažnjavajući selo, pružajući povoda da se
o nama priča kao o nekom ko upražnjava stalni izazov moralu i dobrim
navikama. Ono što je on planirao, moralo je da dođe do vrhunca selidbom
Meme. Ali čak ni tvoj otac nije prepoznao uznemirujuće razmere svoje
greške.
– Nisam ništa čula o tome – rekoh. Cvrčci su napravili pilanu u dvorištu.
Moja je maćeha pričala, ne prekidajući sa šivenjem, ne podižući pogled sa
đerđefa, na kome je urezivala znakove, vezući bele lavirinte. Govorila je: te
noći sedeli smo oko stola (svi osim njega, pošto od onog popodneva kada se
poslednji put vratio iz brijačnice nije večeravao), kad je Meme došla da nas
posluži. Bila je izmenjena. »Šta ti je, Meme?«, rekoh joj. »Ništa, gospođo.
Zašto?« Ali mi smo znali da nije dobro, pošto se doteturala do lampe i sva je
imala neki bolesnički izgled. »Zaboga, Meme, tebi nije dobro«, rekoh. A ona
se jedva držala, kako je mogla, sve dok se nije okrenula sa poslužavnikom
prema kuhinji. Tada joj tvoj otac, koji je posmatrao sve ovo vreme, reče:
»Ako se ne osećate dobro, lezite«. A ona ništa ne reče. Nastavi sa
poslužavnikom, leđima prema nama, dok nismo čuli tresak posuđa koje se
raskomadalo. Meme je bila u hodniku, pridržavajući se noktima uza zid. Tada
je tvoj otac pošao da ga traži u toj sobi da bi pomogao Meme.
Za osam godina koliko je proveo u našoj kući – govorila je moja maćeha
– nikad nismo tražili njegove usluge za nešto teško. Mi žene otišle smo u sobu
Merne, trljale je alkoholom, i čekale da se vrati tvoj otac. Ali nisu došli,
Izabela. Nije došao da pregleda Meme i pored toga što mu je čovek koji ga je
hranio u toku osam godina, dao mu smeštaj i pranje rublja, išao lično da ga
traži. Svaki put kad ga se setim, mislim da je njegov dolazak bio kazna božja.
Mislim da je sva ona trava koju smo mu davali tokom osam godina, sve one
pažnje, bili božje iskušenje da nam da lekciju iz opreznosti i nepoverenja
prema svetu. Izgledalo je kao da smo skupili osam godina gostoprimstva,
hrane, čistog rublja, i sve to bacili svinjama. Meme je umirala (tako smo bar
mi mislili), a on, tu, ostao je zatvoren, odbijajući da izvrši nešto što više nije
bilo delo milosrđa, nego pristojnosti, zahvalnosti, iz čiste pažnje prema
svojim zaštitnicima. Tek oko ponoći došao je tvoj otac, govorila je. Lenjo
reče: »Neka je trljaju alkoholom, ali neka joj ne daju ništa za čišćenje«. A ja
osetih kao da su me ošamarili. Meme je reagovala na naše masaže. Besna,
uzviknuh: »Da. Alkohol, to je. Već smo je protrljali i bolje joj je. Ali da bi se
to učinilo nije nam bilo potrebno da živi osam godina na tuđ račun«. A tvoj
otac, i dalje popustljiv, i dalje sa tom blesavom pomirljivošću: »Nije ništa
ozbiljno. Jednog dana ćeš to i shvatiti«. Kao da je onaj tamo bio vrač.
To popodne, zbog žestine u njenom glasu, zbog uzbuđenja u njenim
rečima, izgledalo je kao da moja maćeha ponovo preživljava događaje te
daleke noći u kojoj je doktor odbio da pomogne Meme. Ruzmarin je izgledao
zagušen od slepe svetlosti septembra, od pospanosti cvrčaka, od dahtanja
muškaraca koji su pokušavali da razvale neka vrata u susedstvu.
– Ali jedne od tih nedelja Meme je išla na misu nakinđurena kao najbolja
gospođa – reče. »Sećam se kao sada da je imala suncobran u bojama koje su
se prelivale«.
– Meme. Meme. To je isto tako bila kazna božja. U tome što smo je uzeli
od njenih roditelja, koji su je ubijali glađu, prihvatili je, dali joj krov. hranu i
ime, isto tako se umešala ruka božjeg proviđenja. Kad sam je ugledala
sledećeg dana na vratima, kako čeka jednog od seljaka da joj ponese sanduk,
ni ja sama nisam znala kuda ide. Bila je izmenjena i ozbiljna, tu (izgleda mi
kao da je vidim), stojeći pored sanduka, govoreći sa tvojim ocem. Sve je
učinjeno a da se o tome nisu sa mnom savetovali, Ćabela; kao da sam ja bila
neki majmun naslikan na zidu. Pre nego što sam mogla da upitam šta se
dešava, zašto se u mojoj kući događaju čudne stvari bez moga znanja, tvoj
otac je došao da mi kaže: »Nemaš šta da pitaš Meme. Ona odlazi, ali će se
možda vratiti kroz izvesno vreme«. Ja ga upitah kuda ide, a on mi ne
odgovori. Otišao je vukući cokule, kao da ja nisam njegova žena, nego
nekakav majmun naslikan na zidu.
– Samo dva dana kasnije – govorila je – saznadoh da je onaj drugi otišao u
zoru i da mu je nedostajalo pristojnosti da se oprosti. Ušao je kao u svoju
kuću i osam godina kasnije izašao kao iz svoje, ne opraštajući se, ne govoreći
ni reči. Ni manje ni više nego kao što bi to učinio neki lopov. Ja pomislih da
ga je tvoj otac otpustio zato što je odbio da pomogne Meme. Ali kad mu
postavih pitanje, tog istog dana, jednostavno odgovori: »Ti i ja moramo dugo
da govorimo o tome«. I prošlo je pet godina a da to više nije dodirnuo.
– Samo sa tvojim ocem i u kući neurednoj kao što je ova, u kojoj svako
radi za svoj groš, moglo je da se dogodi tako nešto. U Makondu se nije
govorilo ni o čemu drugom, kada ja još nisam znala da se Meme pojavila u
crkvi, nakićena kao drolja, uzdignuta na visinu gospođe, i da je tvoj otac imao
toliko drskosti da je vodi ispod ruke po trgu. Tada sam saznala da nije bila
tako daleko kao što sam ja verovala, nego da je živela sa doktorom u kući na
uglu. Otišli su da žive zajedno, kao dve svinje, a da nisu prošli ni kroz
crkvena vrata, iako je ona bila krštena žena. Jednog dana rekoh tvom ocu: »I
ovu će jeres kazniti bog«. A on ne reče ništa. I dalje je bio isti mirni čovek
kao uvek, iako je štitio javni konkubinat i skandal.
Međutim, sad sam zadovoljna što su se stvari na taj način dešavale, jer je
doktor napustio našu kuću. Da se to nije dogodilo, još bi bio u sobičku. Ali
kad sam saznala da ga je napustio i da je odneo svoje koještarije na ugao i
onaj kovčeg koji nije mogao da uđe kroz ulična vrata, osetila sam se mirnije.
To je bila moja pobeda, odlagana osam godina.
Dve nedelje kasnije Meme je otvorila radionicu i čak je imala šivaću
mašinu. Bio je kupio jednu novu Domestik, novcem koji je nagomilao u ovoj
kući. Ja sam to smatrala za uvredu i tako rekoh tvome ocu. Ali, iako on nije
odgovarao na moje proteste, primećivalo se da je bio više zadovoljan svojim
delom nego što se kajao, kao da je spasao svoju dušu suprotstavljajući se
interesima i časti ove kuće njegovom poznatom popustljivošću, njegovim
razumevanjem i njegovim slobodoumljem. I čak s pomalo nepromišljenosti.
Rekoh mu: »Bacio si svinjama ono najbolje od tvojih ubeđenja«. A on, kao
uvek: – I to ćeš isto tako shvatiti jednoga dana.
 8

Decembar stiže kao nepredviđeno proleće, kao opisano u knjizi. I s njim

stiže Martin. Pojavi se u kući posle ručka s mekim koferom, i opet u kaputu
na četiri dugmeta, sada čist i tek ispeglan. Ništa mi ne reče, pošto ode pravo u
radnu sobu mog oca, da razgovara s njim. Datum svadbe bio je određen još od
jula. Ali, dva dana posle Martinovog dolaska u decembru, moj otac pozva
maćehu u radnu sobu da bi joj rekao da će se svadba održati u ponedeljak.
Bila je subota.
Moja venčanica je bila završena. Martin je dolazio u kuću svakoga dana,
govorio sa mojim ocem i ovaj bi nam saopštavao svoje utiske za vreme jela.
Ja nisam poznavala mog verenika. Nisam bila nasamo s njim ni jednog
trenutka. Međutim, Martin je izgledao vezan s mojim ocem prisnim i čvrstim
prijateljstvom, a ovaj je govorio o njemu kao da će se on a ne ja venčati sa
Martinom.
Nisam osećala nikakvo uzbuđenje dok se približavala moja svadba. I dalje
sam bila obavijena tom sivom maglom kroz koju je Martin dolazio, uspravan i
nestvaran, mašući rukama u govoru, zakopčavajući i otkopčavajući svoj kaput
na četiri dugmeta. U nedelju je ručao s nama. Moja maćeha je odredila mesta
za stolom tako da je Martin seo do mog oca, tri mesta odvojen od mene. Za
vreme ručka moja maćeha i ja izmenjale smo veoma malo reči. Moj otac i
Martin razgovarali su o svojim poslovima; a ja, sedeći tri mesta dalje, gledala
sam čoveka koji će godinu dana kasnije biti otac mog sina i za koga me nije
vezivalo čak ni površno prijateljstvo. U nedelju uveče obukoh venčanicu u
sobi moje maćehe. Izgledala sam bleda i čista pred ogledalom, uvijena u
oblake prašnjave svile koja me je podsećala na priliku moje majke. Govorila
sam sebi pred ogledalom: »To sam ja, Izabela. Obučena sam kao mlada, da
bih se venčala u zoru«. I nisam prepoznavala samu sebe; osećala sam se
prepolovljenom u sećanju na moju mrtvu majku. Meme mi je pričala o njoj,
na ovom uglu, nekoliko dana ranije. Reče mi da je posle mog rođenja moja
majka bila obučena u svoju venčanicu i položena u kovčeg. I sada, videći se u
ogledalu, ja sam videla kosti moje majke pokrivene posmrtnim zelenilom,
između gomile svilene pene i nabijenog žutog praha. Ja sam bila van
ogledala. Unutra je bila moja majka, ponovo živa, gledajući me, pružajući mi
ruke iz njenog hladnog prostora, pokušavajući da dodirne smrt koja je
stavljala prve čiode na moju krunu mlade. A pozadi, usred sobe, moj otac
ozbiljan, zbunjen: »Sad je upravo ona, u toj haljini«.
Te noći primih prvo, poslednje i jedino ljubavno pismo. Martinova poruka
napisana olovkom na poleđini bioskopskog programa. Pisalo je: »Pošto će mi
biti nemoguće da večeras stignem na vreme, ispovediću se u zoru. Recite
pukovniku da je ugovoreno skoro postignuto, zbog toga sad ne mogu doći.
Mnogo uplašena? M.« S brašnjavim ukusom ovog pisma odoh u spavaću
sobu i još su mi bili gorki nepci kad sam se probudila, nekoliko časova
kasnije, kada me je prodrmala moja maćeha.
Ali u stvarnosti je prošlo mnogo časova pre nego što sam se potpuno
probudila. Osećala sam da sam po drugi put u venčanici u svežoj i vlažnoj
zori, koja je mirisala na mošus.6 Osećala sam sušu u ustima, kao kad se krene
na put i pljuvačka opire da okvasi hleb. Kumovi su bili u sali od četiri časa. Ja
sam ih sve poznavala, ali sada sam ih videla preobražene i nove, muškarce
obučene u štof i žene kako razgovaraju, sa šeširima na glavi, puneći kuću tom
gustom i razdražujućom parom njihovih reči.
Crkva je bila prazna. Neke žene su se okrenule da me gledaju kad sam
prolazila kroz crkvu kao neki posvećeni momak prema žrtveniku. Kaćoro,
mršav i dostojanstven, jedina osoba koja je imala stvarne oblike u toj
uzburkanoj i bešumnoj mori, siđe niz stepenice i predade mi Martina sa četiri
pokreta njegovih mlitavih ruku. Martin je bio pored mene, miran i nasmejan,
kao što sam ga videla na bdenju Palokemadovog deteta, ali sada sa kratkom
kosom, kao da mi pokazuje kako se u samom svadbenom danu potrudio da
bude još nestvarniji od onoga koji je već bio običnih dana.
Te zore, po povratku kući, pošto su kumovi doručkovali i podelili
uobičajene fraze, moj muž izađe na ulicu i ne vrati se do popodnevnog
odmora. Moj otac i moja maćeha nisu pokazivali da primećuju moj položaj.
Pustili su da prođe dan a da se ne poremeti red stvari, tako da ništa nije
dopuštalo da se oseti izvanredni dah tog ponedeljka. Oslobodih se venčanice,
napravih od nje zamotuljak i spremih na dno ormana sećajući se moje majke,
misleći: ove će mi krpe bar poslužiti kao mrtvačka odeća.
Nestvarni mladoženja vrati se u dva posle podne i reče da je ručao. Tada,
videći ga da dolazi, sa ošišanom kosom, izgledalo mi je da je decembar
prestao da bude plavi mesec. Martin sede pored mene i jedan trenutak bili
smo bez reči. Prvi put od rođenja osetih strah što je počela da pada noć. Mora
da sam to pokazala nekim gestom, pošto Martin iznenada ožive, nasloni se na
moje rame; reče: »Na šta misliš?« I ja osetih da se nešto izvilo u mom srcu:
nepoznati je počeo da mi se obraća sa ti. Pogledah nagore, tamo gde je
decembar bio neka ogromna sjajna lopta, blistavi stakleni mesec; rekoh:
»Mislim da sada jedino nedostaje da počne da pada kiša«.
Poslednje noći koje smo razgovarali na tremu bilo je toplije nego obično.
Nekoliko dana kasnije on će se zauvek vratiti iz brijačnice i zatvoriti se u
sobu. Ali te poslednje noći na tremu, jedne od najtoplijih i gustih kojih se
moje pamćenje seća, on se pokaza razuman, kao u retkim prilikama. Jedino
što je izgledalo da živi, u toj ogromnoj peći, bio je gluvi odsjaj cvrčaka
pobunjenih zbog žeđi prirode, i mala, beznačajna, a u isto vreme preterana
aktivnost ruzmarina i nara, koji su sagorevali usred tog pustinjskog časa.
Oboje smo ćutali jedan trenutak, lučeći iz sebe lepljivu i debelu tečnost koja
nije bila znoj nego bale žive materije u truljenju. Ponekad je gledao zvezde,
opustošeno nebo od tolikog letnjeg sjaja; potom bi ustao u tišini, kao sav
predat prolaznosti te čudovišno žive noći. Ostali smo tako, zamišljeni, jedan
naspram drugog, on u svojoj stolici od kože, ja u ljuljašci. Iznenada, na
prolazu jednog belog krila, videh ga sa tužnom glavom nagnutom na levo
rame. Setih se njegovog života, njegove samoće, njegovih strašnih duševnih
poremećaja. Setih se mučeničke ravnodušnosti s kojom je prisustvovao
predstavi života. Ranije sam se osećao vezan za njega kroz složena osećanja,
u prilikama protivrečnim i tako promenljivim kao njegova ličnost. Ali u tom
trenutku nisam ni najmanje sumnjao da sam počeo da ga duboko volim.
Verovao sam da otkrivam u sebi tu tajanstvenu snagu koja me je od prvog
trenutka naterala da ga štitim i osetih na sopstvenoj koži bol njegove
zagušljive i tamne sobice. Videh ga mračnog i pobeđenog, zbunjenog zbog
okolnosti. I iznenada, na novi pogled njegovih tvrdih i prodornih žutih očiju,
stekoh uverenje da mi je tajna njegove isprepletane samoće bila otkrivena
zbog napregnutih otkucaja noći. Pre nego što sam imao vremena da mislim
zbog čega to radim, upitah ga:
– Recite mi jednu stvar, doktore: verujete li vi u boga?
On me pogleda. Kosa mu je padala po čelu i sav je goreo u nekoj vrsti
unutrašnjeg gušenja, ali njegovo lice još nije pokazivalo ni jednu senku
uzbuđenja ni zbunjenosti. Reče, njegovim potpuno povraćenim, umerenim
glasom preživara:
– To je prvi put da mi neko postavi takvo pitanje.
– A vi sami, doktore, da li ste se ikada upitali?
Nije izgledao ni ravnodušan ni zabrinut. Izgledao je jedva zainteresovan
za mene. Čak ni za moje pitanje, a još manje za njegovu nameru.
 – Teško je to znati – reče.
– Ali ne izaziva li vam strah noć kao ova? Nemate li osećaj da postoji
čovek viši od svih koji hoda po plantažama, dok se ništa ne miče i sve stvari
izgledaju zbunjene pred prolaskom čoveka?
Sada je ćutao. Cvrčci su punili prostor, dalje od mlakog, živog i skoro
ljudskog mirisa koji je širio jasmin posađen u znak sećanja na moju prvu
ženu. Nesamerljivi čovek ‘nodao je, sam, kroz noć.
– Ne verujem da me ma šta od toga može zbuniti, pukovniče. – I sada je
izgledao smeten, i on, kao i stvari, kao ruzmarin i nar na njihovom vrelom
mestu. »Ono što me zbunjuje«, reče, i ostade gledajući me pravo u oči,
usredsređeno, oštro: »Ono što me zbunjuje jeste da postoji osoba kao što ste
vi, kadra da sa sigurnošću tvrdi da oseća kako taj čovek hoda u noći«.
– Mi se trudimo da spasemo dušu, doktore. U tome je razlika.
Onda sam otišao dalje nego što sam nameravao. Rekoh: »Vi ga ne osećate
jer ste bezbožnik«.
A on, miran, ravnodušan:
– Verujte mi da nisam bezbožnik, pukovniče. Stvar je u tome što me
zbunjuje da mislim kako bog postoji, isto kao i da mislim da ne postoji. Onda
više volim da ne mislim na to.
Ne znam zbog čega sam predosećao da će mi baš to odgovoriti. »On ne
haje za boga«, pomislih, čuvši ono što je tek izrekao spontano, jasno i
određeno, kao da je to pročitao u nekoj knjizi. Ja sam i dalje bio opijen
sparinom noći. Osećao sam se uvučen u srce neke ogromne galerije
proročanskih slika.
Tu, iza trema, bio je mali vrt koji su gajile Adelaida i moja kći. Zbog toga
je plamsao ruzmarin, pošto su ga one svakog jutra ojačavale svojom pažnjom
da bi se u noćima kao ova njegov užareni vazduh kretao po kući i davao
mirniji san. Jasmin je širio svoj uporni miris i mi smo ga primali zato što je
imao Izabeline godine, zato što je na neki način taj miris bio produžetak njene
majke. Cvrčci su bili u dvorištu, među stablima, pošto smo zaboravili da
očistimo korov kad je prestala kiša. Jedino neverovatno, divno, bilo je to što
je on tu, sa svojom ogromnom prostom maramicom, brišući čelo obasjano
znojem.
Posle kratkog predaha reče:
– Voleo bih da znam zašto ste me to pitali, pukovniče.
 »Iznenada mi je palo na pamet«, rekoh ja. »Možda zbog toga što ima već
sedam godina kako želim da znam šta misli čovek kao vi«.
Ja sam isto tako upijao znoj. Govorio sam:
– Ili je to možda zato što me brine vaša samoća. – Čekao sam odgovor
koga nije bilo. Video sam ga preko puta mene, i dalje tužnog i samog. Setio
sam se Makonda, ludila njegovih ljudi koji su, na zabavama, palili novčanice;
oharaske bez pravca koja je malo uvažavala sve, koja se valjala u svojoj
močvari instinkata i u rasipanju nalazila željeni ukus. Setio sam se njegovog
života pre nego što je stigla oharaska. I njegovog života kasnije, njegovih
jeftinih parfema, njegovih starih izglačanih cipela, ogovaranja koje ga je
pratilo, kao senka nepoznata i njemu samom.
Rekoh:
– Doktore, vi nikada niste pomislili da imate ženu?
I pre nego što sam završio s pitanjem, on je već odgovarao, počinjući
jedno od svojih dugih uobičajenih okolišenja:
– Vi mnogo volite vašu kćer, pukovniče. Zar ne?
Odgovorio sam da je to prirodno. On je nastavio da govori:
– Dobro. Ali vi ste drukčiji. Nikome se ne dopada više nego vama da
zakivate vaše lične eksere. Ja sam vas video kako stavljate šarke na vrata iako
imate nekoliko ljudi u vašoj službi koji bi mogli to da učine umesto vas. To
vam se dopada. Mislim da je vaša sreća u tome da hodate po kući sa kutijom
alata, tražeći gde ima nešto da se popravi. Vi ste kadri da zahvalite nekome
što vam je pokvario šarke, pukovniče. Vi zahvaljujete na tome jer vam se na
taj način pruža mogućnost da budete srećni.
»To je navika«, rekoh ja, ne znajući kuda cilja. »Kažu da je moja majka
bila ista takva«.
On je reagovao. Njegov stav je bio miran ali čvrst.
– Vrlo dobro – reče. – Ta navika je dobra. A pored toga, to je najjeftinija
sreća koju sam upoznao. Zbog toga imate kuću kakvu imate i odgojili ste vašu
kćer na taj način. Kažem da mora biti dobro imati kćer kao vašu.
Ja još nisam znao ciljeve tog dugog okolišenja. Ali još uvek ne znajući ih
upitah:
– A vi, doktore, jeste li pomislili kako bi bilo dobro za vas da imate kćer.
– Ja ne, pukovniče – reče. I nasmeja se, ali se odmah uozbilji. – Moja deca
ne bi bila kao vaša.
Tada u meni nije ostao ni najmanji trag sumnje: on je govorio ozbiljno i ta
ozbiljnost, taj položaj, izgledali su mi strašni. Ja sam mislio: dostojniji je
sažaljenja zbog toga nego zbog svega ostalog. Zasluživao je zaštitu, mislio
sam.
– Da li ste čuli da se priča o Kaćoru? – upitah ga.
Odgovorio je da nije. Ja rekoh: »Kaćoro je paroh, ali više od toga –
prijatelj je celom svetu. Vi morate da ga upoznate«.
– A, da, da – reče on. – On isto tako ima decu, zar ne?
– Nije to ono što me sada zanima – rekoh ja. – Svet izmišlja priče o
Kaćoru zato što ga mnogo voli. Ali, vi tu imate jedan slučaj, doktore. Kaćoro
je daleko od bogomoljca, sveca kako mi kažemo. To je pravi čovek koji
izvršava svoje dužnosti kao čovek.
Sada je sa pažnjom slušao. Ostao je ćutljiv, usredsređen, sa svojim tvrdim
žutim očima uperenim u moje. Reče: »To je dobro, zar ne?«
– Verujem da će Kaćoro postati svetac –rekoh ja. I u tome sam isto tako
bio iskren. – Nikada nisam video u Makondu ništa slično. U početku su
osećali nepoverenje prema njemu zato što je odavde, zato što ga se starci
sećaju kad je izlazio da hvata ptice kao svi dečaci. Borio se u ratu, postao
pukovnik i to je bila prepreka. Vi znate da svet ne poštuje veterane iz istih
razloga zbog kojih poštuje popove. A pored toga, nismo navikli da nam se čita
Bristolski godišnjak umesto jevanđelja.
Nasmeja se. Mora da mu se to učinilo tako smešno kao što je i nama
tokom prvih dana. Reče: »Čudan je, zar ne?«
– Kaćoro je takav. Više voli da usmeri narod prema atmosferskim
pojavama. Ima skoro teološku zaokupljenost nevremenom. Svake nedelje
govori o njima. I zbog toga njegova propoved ne zasniva se na jevanđeljima,
nego na atmosferskim predviđanjima Bristolskog godišnjaka.
Sad je bio nasmejan i slušao je sa živom i zadovoljnom pažnjom. Ja sam
se isto tako osećao oduševljen. Rekoh: »Ima još nešto što bi vas zanimalo,
doktore. Znate li od kad je Kaćoro u Makondu?«
On je rekao da ne zna.
– Došao je slučajno istoga dana kad i vi – rekoh ja. – I nešto još
zanimljivije: kad biste vi imali starijeg brata, siguran sam da bi bio isti
Kaćoro. Telesno, naravno.
 Sada nije izgledalo da misli na nešto drugo. Ja primetih u njegovoj
ozbiljnosti, u njegovoj upornoj i usredsređenoj pažnji, da je došao trenutak da
mu kažem ono što sam nameravao:
– Pa dobro, doktore – rekoh. – Posetite Kaćora i shvatićete da stvari nisu
takve kao što ih vi vidite.
I on je rekao da hoće, da će ići da poseti Kaćora.
 9

Hladno, tiho, uporno, katanac stvara svoju rđu. Adelaida ga je stavila na

sobicu kad je saznala da je doktor otišao da živi sa Meme. Moja žena je
smatrala tu selidbu kao svoju pobedu, kao vrhunac utvrđenog, upornog rada,
koji je ona započela u istom trenutku kada sam ja odlučio da on živi među
nama. Sedamnaest godina kasnije, katanac je i dalje čuvao prostoriju.
Ako je u mom stavu, nepromenjenom u toku osam godina, moglo biti
nečeg nedostojnog u očima ljudi, ili nezahvalnog u očima boga, moja kazna
nadživeće moju smrt. Možda mi je u životu sledovalo ispaštanje za ono što
sam smatrao ljudskom dužnošću, hrišćanskom obavezom. Rđa nije počela da
se nagomilava na katancu kad je Martin bio u mojoj kući sa tašnom
nabijenom projektima, o čijoj verodostojnosti ništa nisam mogao da saznam, i
čvrstom odlukom da se oženi mojom kćeri. Došao je u moju kuću sa kaputom
na četiri dugmeta, lučeći kroz sve pore mladost i živost, uvijen u sjajnu
atmosferu dopadljivosti. Venčao se sa Izabelom u decembru, ima jedanaest
godina od tada. Prošlo je devet godina otkad je otišao sa tašnom punom
obaveza koje sam potpisao, i obećao da će se vratiti čim završi nameravani
posao za koji je kao oslonac računao sva moja dobra. Prošlo je devet godina,
ali zbog toga ja nemam pravo da mislim da je bio varalica. Nemam pravo da
mislim da je njegovo venčanje bilo samo izlaz kako bi me uverio u svoju
časnost.
Ali osam godina iskustva služile su za nešto. Trebalo je da Martin zauzme
sobicu. Adelaida se suprotstavila. Njeno suprotstavljanje bilo je ovoga puta
čvrsto, odlučno i nepokolebljivo. Ja sam znao da moja žena neće imati ni
najmanju prepreku da sredi konjušnicu kao venčanu sobu, pre nego što
dozvoli da mladenci zauzmu sobicu. Ovog puta sam bez oklevanja pristao na
njen stav. To je bilo moje priznanje njene pobede odlagane tokom osam
godina. Ako smo se oboje prevarili verujući Martinu, ispašće kao greška koju
delimo. Nema pobede ni poraza ni za jedno od oboje. Međutim, ono što je
dolazilo kasnije išlo je mnogo dalje od naših snaga, bilo je kao atmosferske
pojave najavljene u godišnjaku, koje se moraju sudbinski izvršiti.
Kad rekoh Meme da napusti našu kuću, da nastavi putem koji je smatrala
boljim za njen život; a potom, iako mi je Adelaida prebacivala moje slabosti i
popustljivosti, ja sam mogao da se pobunim, da postavim moju volju iznad
svega (uvek sam tako radio) i da sredim stvari na moj način. Ali nešto mi je
govorilo da sam nemoćan pred tokom koji su počeli da uzimaju događaji.
Nisam ja bio taj koji je predlagao stvari u mojoj kući, nego druga tajanstvena
sila, koja je sređivala tok našeg postojanja i za koju nismo bili ništa drugo
nego miran i beznačajan instrument. Tada je sve izgledalo da sluša prirodno i
postepeno izvršenje nekog proroštva.
Po načinu kako je Meme otvorila radnjicu (u suštini, ceo svet je morao
znati da vredna žena koja prekonoć postane naložnica seoskog lekara, završi,
pre ili posle, vodeći neku radnjicu) saznao sam da je on bio uspeo da
nagomila u našoj kući količinu para veću nego što je iko pretpostavljao, i da
ih je držao u ladici, u novčanicama i sitnišu nedirnute, kako ih je nepažljivo
bacao u kutiju od vremena kad je držao ordinaciju,
Kad je Meme otvorila radnjicu, pretpostavljalo se da je on tu, u sobici iza
radnje, opkoljen ko zna kakvim neumoljivim proročanskim životinjama.
Znalo se da nije uzimao hranu sa ulice, da je zasadio vrt i da je Meme tokom
prvih meseci kupovala komadić mesa za sebe, ali da je godinu dana kasnije
odustala od te navike, možda zbog toga što se neposredan dodir sa njenim
čovekom završio tako što se i ona pretvorila u vegetarijanca. Tada su se oboje
zatvorili, sve dok vlasti nisu razvalile vrata, pretresle kuću i prekopale vrt,
pokušavajući da pronađu leš Meme.
Pretpostavljali su da je tu, zatvoren, da se ljulja u svojoj staroj i poderanoj
ljuljašci. Ali ja sam znao, čak i u tim mesecima u kojima se nije očekivao
njegov povratak u svet živih, da je njegov iskušenički zatvor, njegova gluva
borba sa božjom pretnjom morala da dostigne vrhunac mnogo pre nego što ga
njegova smrt iznenadi. Znao sam da je pre ili posle morao da izađe, zato što
nema čoveka koji može da izdrži pola života u zatvoru, odvojen od boga, a da
naglo ne izađe i položi prvom čoveku koga nađe na uglu, bez najmanjeg
napora, račune koje ni okovi ni klada; ni mučeništvo vatrom i vodom; ni
mučenje na krstu i točku; ni drvo ni usijana gvožđa na očima i večita so na
jeziku i sprava za mučenje; ni bičevi i mučilišta i ljubav, ne bi naterali da
položi svojim inkvizitorima. I taj čas će doći za njega, nekoliko godina pre
njegove smrti.
Ja sam poznavao tu istinu od ranije, od poslednje noći kad smo pričali na
tremu, i potom, kad sam ga potražio u sobici da pregleda Meme. Da li sam ja
mogao da se suprotstavim njegovoj želji da živi s njom, kao muž i žena?
Možda sam ranije mogao. Sada ne, pošto je drugo poglavlje sudbine počelo
da se ispunjava pre tri meseca.
 Te noći nije zauzeo ljuljašku. Bio se izvalio na krevetu na leđima i ležao
glave zabačene unazad, očiju uprtih na mesto gde je morala da bude tavanica
da je svetlost iz malog svećnjaka bila jača. U sobi je imao električnu sijalicu,
ali je nikad nije upotrebljavao. Više je voleo da leži u polutami, sa očima
uperenim u mrak. Nije se pomerio kad sam ušao u sobu, ali sam primetio da
je od trenutka kad sam stavio nogu na prag počeo da se ne oseća sam. Tada
rekoh: »Ako vas mnogo ne uznemirava, doktore, izgleda da se seljanka ne
oseća dobro«. Podigao se u krevetu. Trenutak ranije nije osećao da je sam u
sobi. Sad je znao da sam ja taj koji se nalazi u njoj. Bila su to, bez sumnje,
dva potpuno različita osećanja, pošto se odmah izmenio, zagladio kosu i ostao
sedeći na ivici kreveta, čekajući.
– Adelaida, doktore. Ona želi da vi pregledate Meme – rekoh.
A on, sedeći, njegovim umerenim glasom preživara, odsečno mi je
odgovorio:
– Neće biti potrebno. U stvari, ona je u drugom stanju.
Potom se nagnu prema meni, izgledao je kao da odmerava moje lice, i
reče: »Već godinama Meme spava sa mnom«.
Moram da priznam da se ne osetih iznenađen. Ne osetih smetenost,
zbunjenost ni bes. Ne osetih ništa. Možda je, sa moje tačke gledišta, njegova
ispovest bila suviše teška i izlazila iz normalnih tokova mojih shvatanja. Ja
sam nastavio mirno, stojeći, staložen, hladan kao i on sa njegovim umerenim
glasom preživara. Potom, kad je prošla duga tišina a on i dalje sedeo u
krevetu, ne mičući se, kao da čeka da ja prvi donesem odluku, razumeh svu
težinu onoga što mi je upravo izrekao. Ali tada je bilo suviše kasno da se
zbunim.
– Dakle, vi shvatate situaciju, doktore. – To je bilo sve što sam mogao da
kažem. On reče:
– Čovek preduzima svoje mere predostrožnosti, pukovniče. Kad uleće u
neki rizik, on zna kako se uleće. Ako nešto propadne to je zbog toga što je
bilo nečeg nepredviđenog, van njegovog dohvata.
Ja sam poznavao te vrste okolišenja. Kao uvek, nisam znao gde je mislio
da stigne. Povukoh stolicu i sedoh ispred njega. Tada on napusti krevet, zateže
kaiš, podiže i namesti pantalone. Nastavio je da govori iz ugla sobe. Reče:
– Toliko je tačno da sam bio preduzeo svoje mere predostrožnosti, da je
ovo drugi put kako ostaje u drugom stanju. Prvi put je bilo pre godinu i po
dana i vi niste mogli ništa da primetite.
 Nastavio je da govori bez osećanja, krećući se ponovo prema krevetu. Ja
sam osećao u mraku njegove spore i čvrste korake po podu. Govorio je:
– Ali tada je ona bila spremna na sve. Sada nije. Ima dva meseca otkako
mi je rekla da je u drugom stanju i ja sam joj rekao isto kao i prvi put: dođi
ove noći da ti spremim ono isto. Ona mi reče tog dana da sada neće, nego
sledećeg dana. Kad sam otišao da popijem kafu u kuhinji, rekoh joj da je
čekam, ali ona reče da se ne bi nikada vratila.
On je stigao do kreveta, ali nije seo. Ponovo mi okrenu leđa i poče drugi
krug po sobi. Ja sam ga slušao kako govori. Slušao sam plimu i oseku
njegovog glasa, kao da mi govori dok se njiše u ljuljašci. Izgovarao je stvari
mirno, ali sa sigurnošću. Ja sam znao da bi bilo uzaludno prekidati ga. Samo
sam ga slušao. A on je govorio:
– Međutim, došla je dva dana kasnije. Ja sam imao sve spremno. Rekoh
joj da sedne tu i odoh do stola po čašu. Onda, kad joj rekoh popij to, osetih da
ovoga puta to neće da učini. Pogleda me bez osmeha i reče zlobnim glasićem:
»Ovo neću da bacim, doktore. Ovo ću da okotim da bih ga odgajila«.
Osetih se razgnevljen zbog njegove mirnoće. Rekoh mu: »To ništa ne
opravdava, doktore. Vi niste ništa drugo učinili osim što ste dva puta uradili
nedostojnu stvar; prvi put zbog odnosa u mojoj sopstvenoj kući, a potom zbog
prebacivanja«.
– Ali vi ste videli da sam učinio sve što sam mogao, pukovniče. Bilo je to
najviše što sam mogao da učinim. Potom, kad sam video da tu nema leka,
spremao sam se da razgovaram sa vama. Nameravao sam to da učinim jednog
od ovih dana.
– Pretpostavljam da vi znate da postoji lek za ovu vrstu situacije, kad se
stvarno želi da se ukloni uvreda. Vi znate koja pravila važe u ovoj kući –
rekoh.
A on reče:
– Neću da vam pravim nikakve smetnje, pukovniče. Verujte mi. Ono što
sam hteo da vam kažem bilo je ovo: odvešću seljanku da živi u kući na uglu
koja je prazna.
– U javnom konkubinatu, doktore – rekoh ja. – Znate li šta to znači za
nas?
On se tada vrati do kreveta. Sede, nasloni se napred i poče da govori sa
laktovima naslonjenim na bedra. Njegov glas se promenio. U početku je bio
hladan. Sada je počeo da biva zloban i izazovan. Reče:
 – Predlažem vam jedino rešenje koje vam neće predstavljati nikakvu
smetnju, pukovniče. Drugo bi bilo kad bih rekao da dete nije moje.
– Meme bi to rekla – rekoh ja. Počeo sam da bivam besan. Njegov način
izražavanja, sada, postao je suviše izazovan i napadan da bih ga mirno
prihvatio.
Ali on, čvrst, neumoljiv, reče:
– Verujte mi sa apsolutnom sigurnošću da Meme ne bi to rekla. Pošto sam
siguran u to, kažem vam da ću je odvesti na ugao, samo da bih vama otklonio
neprilike. Ništa više, pukovniče.
Usudio se da sa takvom sigurnošću odriče da bi Meme mogla da mu
prikači očinstvo njegovog sina, da sam se ja sada osetio zbunjen. Nešto me je
nateralo da mislim da je njegova snaga bila ukorenjena mnogo dublje od
njegovih reči.
Rekoh:
– Mi smo verovali u Meme kao u našu kćer, doktore. U ovom slučaju, ona
bi bila na našoj strani.
– Kad biste vi znali ono što ja znam, ne biste tako govorili, pukovniče.
Izvinite što vam to ovako kažem, ali ako vi poredite Indijanku sa vašom kćeri,
vređate vašu kćer.
– Vi nemate razloga da to kažete – rekoh ja.
I on odgovori, još sa onom gorkom čvrstinom u glasu: »Imam ih. I kad
vam kažem da ona ne može da izjavi da sam ja otac njenog sina, za to isto
tako imam razloga«.
On zabaci glavu unazad. Duboko uzdahnu i reče:
– Kad biste vi imali vremena da pratite Meme kad izlazi noću, ne biste
čak ni zahtevali od mene da je vodim sa sobom. U ovom slučaju onaj koji
snosi rizik sam ja, pukovniče. Primam na sebe mrtvaca da bih vam otklonio
neprilike.
Tada sam shvatio da sa Meme ne bi prošao ni kroz crkvena vrata. Ali
posle njegovih poslednjih reči, težina je bila u tome što se ja ne bih usudio da
rizikujem sa onim što bi kasnije moglo da bude ogroman teret za moju savest.
Bilo je nekoliko karata na mojoj strani. Ali jedina koju je on imao bila bi
dovoljna da napravi opkladu protiv moje savesti.
– Vrlo dobro, doktore – rekoh. – Ove iste noći zauzeću se da vam urede
kuću na uglu. Ali, u svakom slučaju, hoću da vam stavim do znanja da vas
izbacujem iz moje kuće, doktore. Vi ne izlazite po vašoj ličnoj volji. Pukovnik
Aurelijano Buendija naterao bi vas ca skupo platite način na koji ste
odgovorili na moje poverenje.
I kad sam ja očekivao da sam pobedio njegove nagone i čekao da se
oslobode njegove mračne, prvobitne snage, on je na mene bacio svu težinu
njegovog dostojanstva.
– Vi ste pristojan čovek, pukovniče – reče. – Ceo svet to zna i živeo sam u
ovoj kući dovoljno dugo da vam nije potrebno da me na to podsećate.
Nije izgledao pobednički kad je ustao. Samo zadovoljan što je mogao da
uzvrati na našu pažnju od osam godina. Ja sam bio taj koji se osećao uzbuđen,
grešan, Te noći, videći klice smrti koje su vidljivo rasle u njegovim tvrdim
žutim očima, razumeh da je moj stav bio sebičan i da mi je zbog te jedine
mrlje na savesti pripadalo da trpim do kraja mog života strašno ispaštanje. On
je, naprotiv, bio u miru sa samim sobom; govorio je:
– Što se tiče Meme, neka je protrljaju alkoholom. Ali bez čišćenja.
 10

Moj deda se vratio do mame. Ona sedi, potpuno odsutna. Haljina i šešir su
tu, na stolici, ali moja majka je prestala da biva u njima. Moj deda se približi,
vidi je odsutnu, i mahne štapom ispred njenih očiju, govoreći: »Probudi se,
devojče«. Moja majka je trepnula, zatresla glavom. »Na šta misliš« reče moj
deda. I ona, s mukom se smejući: »Mislila sam na Kaćora«.
Moj deda ponovo sede pored nje, brade naslonjene na štap. Reče: »Kakva
slučajnost. I ja sam mislio na njega«.
Oni razumeju svoje reči. Govore ne gledajući se, mama ispružena na
stolici, tapkajući se po ruci, a moj deda sedeći do nje, još sa bradom
naslonjenom na štap. Uprkos tome, oni razumeju svoje reči, kao što se
razumemo Abraham i ja kad idemo da posetimo Lukreciju.
I kažem Abrahamu: »Sad dirke didajner«. Abraham ide dalje napred, na
oko tri koraka ispred mene. Ne okrećući se da pogleda, kaže: »Još ne,
uskoro«. A ja mu kažem: »Kad dirke didajner duprica dođe pukne«. Abraham
ne okreće lice, ali osećam kako se tiho smeje blesavim i običnim smehom koji
je kao nit vode koja ostaje drhteći na gubici vola kad se napije. On kaže: »To
mora da bude oko pet«. Potrči još malo i kaže: »Ako idemo sada može da
pukne duprica«. Ali ja navaljujem: »U svakom slučaju, uvek je tu dirke
didajner«. A on se okrene prema meni i počne da trči govoreći: »Do’oro, onda
hajdemo«.
Da bismo videli Lukreciju treba da pređemo pet dvorišta punih drveća i
jaraka. Mora se proći pored zelenog zidića sa gušterima, na kome je ranije
pevao patuljak ženskim glasom. Abraham prolazi trčeći, sijajući kao metalni
list pod jakom svetlošću, sa petama napadnutim psećim lavežom. Potom se
zaustavi, U tom trenutku smo ispred prozora. Kažemo: »Lukrecija«,
podešavajući glas kao da Lukrecija spava. Ali budna je, sedi na krevetu, bez
cipela, sa širokom belom i uštirkanom spavaćicom koja je pokriva do članaka.
Kad govorimo, Lukrecija podigne pogled i kruži njim po sobi i zabode u
nas okruglo i veliko oko, kao u bukavca.7 Onda se smeje i počinje da se kreće
prema sredini sobe. Ima otvorena usta i krezave i sitne zube. Ima okruglu
glavu, sa kosom ošišanom kao u muškarca. Kad stigne na sredinu prestane da
se smeje, sagne se i pogleda prema vratima, dok joj ruke stižu do gležnjeva i,
polako, počinje da podiže košulju sa sračunatom sporošću, sa zlobnim i
izazivačkim ritmom. Abraham i ja nastavljamo da virimo kroz prozor dok
Lukrecija zadiže košulju, zategnutih usana u usplahirenoj i nemirnoj grimasi,
njeno upereno i sjajno, ogromno oko bukača. Tada vidimo beli stomak koji se
niže pretvara u gusto plavetnilo, kad ona pokrije lice spavaćicom i ostane
tako, istegnuta u sredini spavaće sobe, nogu skupljenih i stisnutih s drhtavom
snagom koja joj se penje iz peta. Iznenada naglo otkrije lice, pokaže nas
kažiprstom i sjajno oko iskoči iz njegove orbite, usred strašnih arlaukanja
koja odjekuju po celoj kući. Tada se otvore vrata od sobe i žena izađe vičući:
»Zašto ne odete da zajebavate strpljenje vaše majke«.
Ima dana kada ne idemo da vidimo Lukreciju. Tada idemo na reku putem
kroz plantaže. Ako rano izađemo iz ovog, Abraham će da me čeka. Sad se
moj deda ne miče. Sedi pored mame, sa bradom naslonjenom na štap. Ja ga
gledam, posmatram njegove oči iza kristala, i on mora da oseća da ga gledam
pošto iznenada snažno uzdahne, strese se i kaže mojoj majci ugašenim i
tužnim glasom: »Kaćoro bi ih kaišem naterao da dođu«.
Potom ustane sa stolice i ide prema mrtvacu.
Ovo je drugi put da dolazim u ovu sobu. Prvi put, ima deset godina, stvari
su bile u istom redu. Bilo je kao da on nije ništa ponovo pipnuo od tada, i kao
da je od onog dalekog jutra kad je došao da živi sa Meme nastavio da ne brine
o svom životu. Hartije su bile na istom mestu. Sto, oskudna i prosta odeća,
sve je zauzimalo isto mesto na kome se i sada nalazi. Kao da je juče to bilo
kad smo Kaćoro i ja došli da uspostavimo mir između vlasti i ovog čoveka.
U to doba, kompanija banana prestala je da nas cedi, i bila je otišla iz
Makonda sa otpacima otpadaka koje nam je bila donela. A sa njima je otišla
oharaska, poslednji tragovi onoga što beše napredni Makondo 1915-te. Tu je
ostajalo uništeno selo, sa četiri mračne i siromašne radnje; nastanjeno
nezaposlenim i zlobnim ljudima, koje je mučilo sećanje na naprednu prošlost
i gorčina mučne i ustaljene sadašnjosti. Ničeg nije bilo tada u budućnosti osim
mračne i preteće izborne nedelje. Šest meseci ranije, jedna objava je osvanula
prikucana na vratima ove kuće. Niko se nije interesovao za nju i tu je bila
zakucana tokom mnogo vremena, sve dok poslednje kišice nisu isprale njena
tamna slova, i hartija je nestala, odnesena poslednjim februarskim vetrovima.
Ali krajem 1918-te, kad su se približavali izbori, naterali su vladu da misli na
potrebu da drži budnom i napetom razdražljivost svojih birača. Neko je
obavestio nove vlasti o ovom usamljenom lekaru, o čijem postojanju već
dugo nisu mogli da daju verodostojno svedočanstvo. Moralo im se reći da je
tokom prvih godina Indijanka koja je živela s njim držala radnjicu koja je
imala udela u samom napretku koji je u to doba pogodovao i najbeznačajnijim
poslovima Makonda. Jednoga dana (niko se ne seća kog datuma, čak ni koje
godine) vrata radnjice nisu se otvorila. Pretpostavljalo se da su Meme i doktor
nastavili tu da žive, zatvoreni, hraneći se povrćem koje su oni sami gajili u
dvorištu. Ali u objavi koja se pojavila na ovom uglu pisalo je da je doktor
ubio svoju konkubinu i sahranio je u vrtu iz straha da se selo ne posluži njom
da bi ga otrovalo. Nije razjašnjeno zbog čega je to rečeno, u doba kada niko
nije imao razloga da kuje doktorovu smrt. Čini mi se da su vlasti bile
zaboravile na njegovo postojanje, do te godine kada je vlada pojačala policiju
i zaštitu s ljudima od svog poverenja.
Tada je iskopana zaboravljena legenda o objavi i vlasti su oskrnavile ta
vrata, pretresle kuću, prekopale dvorište, ispitale zahod pokušavajući da
pronađu leš Meme. Ali nisu našli ni jedan jedini trag od nje.
Tom prilikom bi bili uhapsili doktora, zgazili bi ga i verovatno bi bila još
jedna žrtva na javnom trgu u ime službene uspešnosti. Ali Kaćoro se umešao,
došao u moju kuću i pozvao me da posetimo doktora, ubeđen da ću od njega
dobiti zadovoljavajuće objašnjenje.
Kad smo ušli kroz zadnja vrata, iznenadili smo napuštene ostatke čoveka
u ljuljašci. Nema ničeg goreg na ovom svetu od olupine nekog čoveka. I
mnogo gora je bila ovog građanina niotkuda koji se pridigao iz ljuljaške kad
nas je video da ulazimo, i on sam izgledao je pokriven krastom prašine koja je
prekrivala sve stvari u sobi. Imao je čeličnu glavu i njegove tvrde žute oči još
su imale jaku unutrašnju snagu koju sam upoznao u mojoj kući. Stekao sam
utisak da ako bi ga neko dodirnuo noktom telo bi mu se raspalo, pretvorilo u
gomilu ljudske strugotine. Bio je odsekao brkove, ali se nije brijao do kože.
Brade se oslobađao makazicama, tako da njegov podbradak nije izgledao
posejan tvrdim i čvrstim stabljikama, nego blagim i belim maljama. Gledajući
ga na ljuljašci, ja sam mislio: sada ne liči na čoveka. Sada liči na leš kome
samo još oči nisu umrle.
Kad je progovorio, njegov glas je bio onaj isti umereni glas preživara koji
je doneo u našu kuću. Reče da nema šta da kaže. Reče, kao da je verovao da
mi to ne znamo, da je policija oskrnavila vrata i prekopala dvorište bez
njegove saglasnosti. Ali to nije bio protest. Bilo je samo neko jadno i
melanholično poveravanje.
Što se tiče Meme, pružio nam je objašnjenje koje bi moglo da izgleda
detinjasto, ali on ga je izrekao sa istim naglaskom kojim bi rekao svoju istinu.
Reče da je Meme otišla, to je bilo sve. Kad je zatvorila radnju počela je da se
dosađuje u kući. Ni s kim. nije govorila, nije imala nikakvog dodira sa
spoljnim svetom. Reče da je jednog dana video kako sprema kofer i nije joj
ništa rekao. Reče da joj ništa nije rekao ni kad je video u haljini za izlazak, sa
visokim potpeticama i sa koferom u ruci, kako stoji na kućnom pragu bez
reči, kao da se pokazivala tako, uređena, da bi on znao da odlazi. »Tada sam«,
reče, »ustao i dao joj novac koji se nalazio u ladici«.
Ja mu rekoh: »Koliko ima vremena od tada, doktore?«
A on reče: »Izračunajte to po mojoj kosi. Ona je bila ta koja me je šišala«.
Kaćoro je malo govorio za vreme te posete. Od svog ulaska u sobu
izgledao je iznenađen priviđenjem jedinog čoveka koga nije poznavao za
petnaest godina koliko je bio u Makondu.
Tog puta primetih (i bolje nego ikada, pošto je doktor bio podsekao
brkove) neverovatnu sličnost ta dva čoveka. Nisu bili isti, ali su ličili na
braću. Jedan je bio nekoliko godina stariji, mršaviji i iscrpljeniji. Ali je bila
među njima sličnost crta koja postoji između dva brata, iako jedan liči na oca
a drugi na majku. Tada se setih poslednje noći na tremu. Rekoh:
– Ovo je Kaćoro, doktore. Jedanput ste mi obećali da ćete ga posetiti.
On se nasmeja. Pogleda popa i reče: »Istina je, pukovniče. Ne znam zbog
čega to nisam učinio«. I produži da ga gleda, ispitujući ga, sve dok Kaćoro
nije progovorio:
– Nikad nije kasno za onog koji dobro počne – reče. Voleo bih da vam
budem prijatelj.
Odmah sam primetio da je pred strancem Kaćoro izgubio svoju
uobičajenu snagu. Govorio je stidljivo, bez nesalomljive sigurnosti s kojom je
njegov glas grmeo sa propovedaonice, čitajući uzvišenim i pretećim tonom
atmosferska predviđanja Bristolskog godišnjaka.
To je bio prvi put da su se videli. A bio je isto tako i poslednji. Međutim,
doktorov život se produžio do te zore pošto je Kaćoro posredovao za njega po
drugi put u noći, kada su ga molili da pregleda ranjenike a on nije otvorio
vrata, i izrekli mu tu strašnu presudu čije ću izvršenje ja sada pokušati da
izbegnem.
Pripremali smo se da napustimo kuću kad sam se setio nečega što sam
mnogo godina želeo da ga upitam. Rekoh Kaćoru da ću ja ostati tu, sa
doktorom, dok on posreduje kod vlasti. Kada smo bili sami, rekoh mu:
– Recite mi jednu stvar, doktore: šta je bilo sa detetom?
 On nije promenio izraz: »Kakvim detetom, pukovniče?« reče. A ja mu
rekoh: »Vašim. Meme je bila u drugom stanju kad je izašla iz moje kuće«.
A on, miran, nepokolebljiv:
– Imate pravo, pukovniče. To sam čak bio zaboravio.
Moj otac je ćutao. Potom reče: »Kaćoro bi ih kaišem naterao da dođu«.
Oči mog oca izražavale su neku uzdržanu uznemirenost. I dok se ovo čekanje
produžavalo više od pola časa (pošto je moralo biti oko tri), brinula me je
smetenost deteta, njegov izraz koji je izgledao da ništa ne pita, njegova
apstraktna i hladna ravnodušnost koja ga je činila istovetnim sa njegovim
ocem. Moj sin će se istopiti u vrelom vazduhu ove srede kao što se dogodilo
Martinu pre devet godina, dok je mahao na prozoru voza i nestao zauvek.
Biće uzaludne sve moje žrtve za ovog sina ako nastavi da liči na svog oca.
Uzalud ću se moliti bogu da od njega napravi čoveka od mesa i kostiju, da
ima zapreminu, težinu i boju kao ljudi. Uzalud je sve dok u krvi ima klice
svog oca.
Pre pet godina, dete nije imalo ničeg od Martina. Sad je počelo da dobija
sve, otkad se Genoveva Garsija vratila u Makondo sa njenih šest sinova,
među kojima je bilo dva para blizanaca. Genoveva je bila debela i ostarela.
Izbile su joj plave žilice oko očiju, koje su davale prljav izgled njenom čistom
i zategnutom licu koje je ranije imala. Pokazivala je bučnu i neobuzdanu
sreću među njenim pilićima u belim cipelicama i mašnama od organdina. Ja
sam znala da je Genoveva bila pobegla sa direktorom neke kompanije lutaka i
imala sam neki čudan osećaj gađenja gledajući tu njenu decu koja su izgledala
kao da imaju automatske pokrete, kao da njima upravlja samo jedan središnji
mehanizam; sitni i uzbudljivo isti među sobom, šestoro sa istim cipelicama i
istim ukrasima na odeći. Izgledala mi je bolna i tužna Genovevina
dezorganizovana sreća, njeno prisustvo pretovareno gradskim ukrasima u
razorenom selu, uništenom od prašine. Bilo je nečeg gorkog, kao neutešna
smejurija, u njenom načinu kretanja, u srećnom izgledu, u kukanju zbog naših
tako različitih načina života, o kojima je pričala svojim poznanicima u
kompaniji lutaka.
Gledajući je, ja sam se sećala drugih vremena. Rekoh joj: »Divno
izgledaš, ženo«. A ona se tada rastužila. Reče: »Mora biti da uspomene goje«.
I osta pažljivo gledajući dete. Reče: »A šta je bilo sa onim vračem sa četiri
dugmeta?« Ja joj odgovorih, drsko, zato što sam znala da ona to zna: »Otišao
je«. A Genoveva reče: »I nije ti ostavio više od ovoga?« A ja joj rekoh da nije,
da mi je ostavio samo dete. Genoveva se nasmeja prostim i rasparanim
smehom: »Mora se biti veoma lenj da bi se napravilo jedno dete za pet
godina«, reče, i nastavi, ne prestajući da se klati, kvocajući među izmešanim
pilićima: »A ja koja sam bila luda za njim kunem ti se da bih ti ga digla, da ga
nismo upoznale na bdenju jednog deteta. U to doba bila sam veoma
sujeverna«.
I pre nego što se oprostila Genoveva osta gledajući dete i reče: »Stvarno je
isti otac. Samo mu nedostaje kaput sa četiri dugmeta«. I od tog trenutka dete
je počelo da liči na svog oca, kao da mu je Genoveva donela prokletstvo
njegovog identiteta. U izvesnim prilikama iznenadila bih ga sa laktovima
naslonjenim na sto, glave nakrivljene na levo rame i maglovitog pogleda
okrenutog prema ničemu. Bio je isti Martin kad bi se naslonio o saksije
karanfila na ogradi i govorio: »Iako ne bi bilo zbog tebe, ostao bih da živim u
Makondu celog života«. Ponekad imam utisak da će to reći, kao što bi mogao
reći sada dok sedi pored mene, mračan, pipajući nos pocrveneo od vrućine.
»Boli te?« upitah ga. A on reče da ne, da je mislio da ne bi mogao da drži
naočare. »Ne moraš da brineš zbog toga«, kažem mu i otkopčam mu mašnu
oko vrata: »Kažem: »Kad dođemo kući odmorićeš se da bi se okupao«. I tada
gledam prema mom ocu koji upravo reče: »Kataure«, pozivajući najstarijeg
od seljaka. To je debeo i nizak Indijanac, koji puši na krevetu, i kad čuje svoje
ime podigne glavu i traži lice mog oca sa njegovim malim mračnim očima.
Ali kad moj otac ponovo počne da govori, u zadnjoj sobici čuju se koraci
gradonačelnika koji ljuljajući se ulazi u sobu.
 11

To podne bilo je strašno u našoj kući. Iako za mene nije bila iznenađenje
vest o njegovoj smrti, pošto sam je očekivao dugo vremena, nisam mogao da
pretpostavim da će ona izazvati toliko pometnje u mojoj kući. Neko je morao
da me prati na toj sahrani i ja sam mislio da će taj pratilac biti moja žena,
naročito posle moje bolesti, ima tri godine, od onog popodneva kad je ona
pronašla štapić sa srebrnom ručicom i balerinu na navijanje, kad je pretresla
ladice mog pisaćeg stola. Mislim da smo u to doba već bili zaboravili na
igračku. Ali to popodne podesili smo mehanizam da radi, i balerina je zaigrala
kao u drugim vremenima, oživljena muzikom koja je ranije bila vesela i koja
je posle duge tišine u ladici odjekivala mračno i nostalgično. Adelaida je
gledala kako igra i sećala se. Potom se obrati meni, pogledom vlažnim od
jednostavne tuge:
– Koga se sećaš? – reče.
I ja sam znao na koga Adelaida misli, dok je igračka rastuživala sobu
svojom istrošenom muzičicom.
– Šta je moglo biti s njim? – reče moja žena, sećajući se, možda potresena
lepetom tih vremena u kojima bi se on pojavljivao na sobnim vratima, u šest
posle podne, i vešao fenjer o dovratak.
– Na uglu je – rekoh ja. – Jednog od ovih dana će umreti i mi moramo da
ga sahranimo.
Adelaida je ćutala, zadubljena u igru balerine, i ja se osetih zaražen
njenom nostalgijom. Rekoh joj: »Uvek sam želeo da znam s kim si ga
pobrkala onog dana kada je došao. Uredila si taj sto zato što je ličio na
nekoga«.
Adelaida reče sa sivim osmehom:
– Rugaćeš mi se ako ti kažem na koga mi je ličio kad je stao tu, na uglu,
sa balerinom u ruci. I pokazala je prstom prema praznini gde ga je videla
dvadeset i četiri godine ranije, sa čitavim čizmama i u odelu koje je ličilo na
vojnu uniformu.
Mislio sam da su se to popodne pomirili u uspomeni, tako da danas rekoh
mojoj ženi da se obuče u crninu da bi me pratila. Ali igračka je opet u ladici.
Muzika je izgubila svoju moć. Adelaida se sada uništava. Tužna je,
razoružana, i provodi čitave časove moleći u sobi. »Samo je tebi moglo da
padne na pamet da praviš tu sahranu«, reče mi. »Posle svih nevolja koje su
pale na nas, jedino što nam je nedostajalo bila je ova prokleta prestupna
godina. A zatim potop«.
Pokušavao sam da je ubedim da sam uložio moju časnu reč u ovaj
poduhvat.
– Ne možemo odreći da mu dugujem život – rekoh.
A ona reče:
– On je taj koji nama duguje. Nije učinio ništa drugo kad ti je spasao
život, nego isplatio dug od osam godina kreveta, hrane i čistog rublja.
Potom povuče stolicu prema ogradi. I još mora da je tu, sa očima
naoblačenim od tegobe i sujeverja. Njen stav mi je izgledao toliko odlučan da
sam pokušao da je umirim. »Dobro. U tom slučaju poći ću sa Izabelom«,
rekoh. A ona ne odgovori. Nastavila je da sedi, neprikosnovena, dok smo se
spremali da izađemo, i ja joj rekoh, verujući da joj udovoljavam: »Dok se ne
vratimo, idi u sobu za molitvu i moli se za nas«. Onda okrenu glavu prema
vratima, govoreći: »Neću čak ni da se molim. Moje će molitve i dalje biti
uzaludne sve dok ta žena bude dolazila svakog utorka da traži grančicu
metvice«. I bilo je u njenom glasu tamne i poremećene pobune.
– Ostaću tu, oduzeta, do Sudnjeg dana. Ako do tada crv ne bude pojeo
stolicu.
Moj otac zastane sa ispruženim vratom slušajući poznate korake koji
dopiru iz zadnje sobice. Tada zaboravi na ono što je misilo da kaže Katauru, i
pokuša da se okrene oko samog sebe, naslonjen na štap, ali neupotrebljiva
noga ga izdaje pri okretu i on se nađe na ivici da padne ničice, kao što je to
uradio tri godine ranije kad je pao u baru limunade između buke od bokala
koji se kotrljao po podu i cokula i ljuljaške i plača deteta koje je bilo jedina
osoba koja ga je videla kako pada.
Od tada hramlje, od tada vuče nogu koja mu se ukočila posle te nedelje
gorkih patnji, kada smo mislili da ga nikada nećemo videti oporavljenog.
Sada, gledajući ga tako, kako uspostavlja ravnotežu uz pomoć koju mu pruža
gradonačelnik, mislim da je u toj onesposobljenoj nozi tajna nagodbe koju se
sprema da ispuni protiv volje sela.
Možda njegova zahvalnost dolazi od tada. Otkad je pao na tremu,
govoreći da oseća kao da su ga gurnuli sa nekog tornja, i dva poslednja lekara
koji su ostali u Makondu savetovali su mu da se pripremi za dobru smrt. Ja ga
se sećam petog dana ležanja, smanjenog među čaršavima; sećam se njegovog
desetkovanog tela, kao Kaćorovog tela koje su prethodne godine svi
stanovnici Makonda bili odneli na groblje, u zbijenom i uzbudljivom cvetnom
sprovodu. U kovčegu, njegova veličanstvenost je imala isti koren neizlečive i
neutešne napuštenosti koju sam videla na licu mog oca tih dana kad se soba
ispunila njegovim glasom i kad je pričao o tom čudnom vojniku koji se u ratu
osamdeset i pete pojavio jedne noći u logoru pukovnika Aurelijana Buendije
sa šeširom i čizmama ukrašenim krznom i zubima i kandžama tigra, i upitali
su ga: »Ko ste vi?« I taj čudni vojnik nije odgovorio; i rekli su mu: »Odakle
dolazite?« I još nije odgovorio; i upitali su ga: »Na kojoj se strani borite?« I
još nisu dobili nikakav odgovor od tog nepoznatog vojnika, dok jedan
poručnik nije uzeo komad žara i približio ga njegovom licu i pregledao ga za
trenutak i uzviknuo, zaprepašćen: »Majku mu! To je vojvoda od Malboroa!«
Usred tog strašnog priviđenja lekari su dali naređenje da ga okupaju. Tako
je urađeno. Ali sledećeg dana mogla je da se primeti neka jedva primetna
promena na njegovom stomaku. Tada su lekari napustili kuću i rekli da je
njihov jedini savet da ga pripreme za dobru smrt.
Soba je ostala uronjena u tihu atmosferu u kojoj se čulo samo lagano i
mirno lepetanje smrti, onaj skriveni lepet koji u sobama samrtnika miriše na
dah muškarca. Potom mu je pop Anhel dao poslednju pričest, prošlo je mnogo
časova a da se niko nije pomerio, posmatrajući šiljati profil beznadežnog
bolesnika. Potom na časovniku zazvoni zvonce i moja maćeha se spremi da
mu da kašiku. Podižemo mu glavu, pokušavajući da mu rastavimo zube da bi
mu moja maćeha stavila kašiku u usta. Tada se začuše tihi i odlučni koraci na
tremu. Moja maćeha zadrža kašiku u vazduhu, presta da šapuće svoju molitvu
i okrenu se prema vratima, ukočena iznenadnim bledilom. »Čak i u čistilištu
bih prepoznala te korake«, stigla je da kaže, u istom trenutku kad smo
pogledali prema vratima i videli doktora. Bio je tu, na pragu, gledajući nas.
Kažem mojoj kćeri: »Kaćoro bi ih kaišem naterao da dođu«, i odlazim
prema kovčegu misleći: od kad je doktor napustio našu kuću, ja sam bio sam
ubeđen da su naši činovi bili naređeni nekom višom voljom protiv koje ne
bismo mogli da se pobunimo, iako bismo to postigli sa svim našim snagama
ili da smo prihvatili jalov Adelaidin stav koja se zatvorila da se moli.
I dok savlađujem razmak koji me odvaja od kovčega, gledajući moje
bezosećajne ljude, kako sede na krevetu, čini mi se da sam udahnuo prvi talas
vazduha koji vri na mrtvacu, celu tu gorku materiju fatalnosti koja je srušila
Makondo. Mislim da se gradonačelnik neće dugo zadržati sa dozvolom za
sahranu. Znam da napolju, na ulicama izmučenim od vrućine, čeka narod.
Znam da ima žena koje vire na prozorima, željne predstave, i da stoje tu,
vireći, zaboravljajući da mleko vri na vatri i da se pirinač osušio. Ali isto tako
verujem da je ovo poslednje izražavanje pobune jače od mogućnosti ovog
isceđenog, izmučenog skupa muškaraca. Njena sposobnost za borbu bila je
nesređena od pre te izborne nedelje kad su se pokrenuli, označili svoje
planove i bili savladani, i potom ostali u uverenju da su oni sami bili ti koji su
određivali svoje lične činove. Ali sve je to izgledalo predviđeno, uređeno da
usmeri činjenice koje bi nas, korak po korak, sudbinski dovele do ove srede.
Ima deset godina od kako je naišla propast, i zajednički napor onih koji su
težili da se oporave bio bi dovoljan za obnavljanje. Bilo bi dovoljno izaći na
razorena polja kompanije banana; očistiti ih od korova i početi opet iz
početka. Ali oharaska ih je naučila da budu nestrpljivi; da ne veruju u prošlost
ni u budućnost. Naučila ih je da veruju u sadašnji trenutak i da u njemu zasite
halapljivost svojih apetita. Ali bilo je potrebno malo vremena da bi primetili
da je oharaska otišla i da je bez nje obnova nemoguća. Oharaska je sve bi]a
donela i sve odnela. Posle nje ostajala je samo jedna nedelja u ruševinama
sela, i večiti izborni spletkar u poslednjoj noći Makonda, koji na javni trg
stavlja četiri balona rakije na raspolaganje policiji i obezbeđenju.
Ako je te noći Kaćoro uspeo da ih zadrži iako je njihova pobuna bila još
živa, danas bi mogao da ide od kuće do kuće, naoružan bičem, i naterao bi ih
da ukopaju ovog čoveka. Kaćoro ih je držao pod gvozdenom disciplinom.
Čak i kada je pop umro, ima četiri godine – jedna pre moje bolesti, – ta
disciplina se strasno pokazala kad je ceo svet iščupao cveće i žbunje iz svog
vrta i odneo na grob, da preda Kaćoru svoju poslednju dažbinu.
Ovaj čovek bio je jedini koji nije prisustvovao toj sahrani. Upravo jedini
koji je dugovao život toj nesalomljivoj i protivrečnoj poslušnosti sela prema
svešteniku. Jer te noći kad su stavili četiri balona rakije na trg, i Makondo je
bilo selo zgaženo od grupe naoružanih divljaka; uplašeno selo koje je
zakopavalo svoje mrtve u zajedničku raku, i neko je morao da se seti da je na
ovom uglu bio lekar. Bilo je to onda kad su stavili nosiljke pored vrata i
viknuli mu (pošto nije otvorio; odgovorio je iznutra); viknuli su mu:
»Doktore, prihvatite ove ranjenike jer drugi lekari ne postižu«, a on je
odgovorio: »Nosite ih na drugo mesto, ja ne znam ništa o tome«; i rekli su
mu: »Vi ste jedini lekar koji nam ostaje. Morate da učinite dobročinstvo«; a
on je odgovorio (i ni tada nije otvorio vrata), zamišljan od rulje da je nasred
sobe, sa visoko podignutim fenjerom, osvetljenih tvrdih žutih očiju:
»Zaboravio sam sve što sam znao o tome. Nosite ih na drugo mesto«, i
ostavio (pošto se vrata nisu nikada otvorila) zatvorena vrata, dok su muškarci
i žene Makonda umirali pred njima. Gomila je bila sposobna na sve te noći.
Spremala se da upali kuću i da pretvori u pepeo njenog jedinog stanovnika.
Ali tada se pojavio Kaćoro. Kažu da se to desilo kao da je bio tu, nevidljiv,
stražareći da spreči rušenje kuće i čoveka. »Niko neće pipnuti ova vrata«,
kažu da je rekao Kaćoro. I kažu da je to bilo sve što je rekao, raširenih ruku,
dok je njegovo bezizražajno i hladno lice kravlje lobanje bilo osvetljeno
sjajem seljačkog besa. I tada se nalet zaustavio, promenio svoj tok, ali imao je
još dovoljno snage da bi viknuli ovu presudu koja bi učvrstila, za sve vekove,
dolazak ove srede.
Hodajući prema krevetu da bih rekao mojim ljudima da otvore vrata,
mislim: mora da dođe svakog trenutka. I mislim, ako ne dođe kroz pet
minuta, iznećemo kovčeg bez dozvole i stavićemo mrtvaca na ulicu, makar
morao da ga ukopam ispred same kuće. »Kataure«, kažem, pozivajući
najstarijeg od mojih ljudi, i on je jedva imao vremena da podigne glavu, kad
čujem korake gradonačelnika kako dolazi kroz susednu sobu.
Znam da dolazi pravo prema meni, i pokušavam da se brzo okrenem na
svojim petama, naslonjen na štap, ali me izdaje bolesna noga i zanosim se
napred, siguran da ću pasti i razbiti lice o ivicu kovčega, kad naletim na
njegovu ruku i čvrsto se pridržim za nju, i čujem njegov glas miroljubive
gluposti, koji kaže: »Ne brinite, pukovniče. Tvrdim da vam se ništa neće
dogoditi«. I ja verujem da je tako, ali znam da on to kaže da bi ohrabrio
samoga sebe. »Ne verujem da će se ma šta dogoditi«, rekoh mu, misleći
suprotno, a on kaže nešto o drveću na groblju i predaje mi dozvolu za
sahranu. Ne pročitam je, savijem je, spremim u džep od prsluka i kažem mu:
»Bilo kako bilo, ono što će se dogoditi moralo je da se dogodi. To je kao da
ga je bio najavio godišnjak«.
Gradonačelnik se obraća seljacima. Naređuje im da zakuju kovčeg i
otvore vrata. I ja ih vidim kako se kreću, tražeći čekić i eksere koji će zauvek
izbrisati sliku tog čoveka, tog nezaštićenog gospodina niotkuda, koga sam
poslednji put video pre tri godine, pred mojim krevetom, sa glavom i licem
ispucalim od prevremene oronulosti. Tada me je upravo izvukao iz smrti. Ista
snaga koja ga je tu bila dovela, koja mu je bila donela vest o mojoj bolesti,
izgledalo je da ga sada drži pred mojim krevetom, dok govori:
– Jedino vam nedostaje da malo vežbate tu nogu, Moguće je da ćete
morati da upotrebljavate štap od sada pa nadalje.
Dva dana kasnije, ja sam ga pitao koji je moj dug, a on je imao da
odgovori: »Vi mi ne dugujete ništa, pukovniče. Ali ako želite da mi učinite
uslugu, bacite mi odozgo malo zemlje kad osvanem ukočen. To je jedino što
mi je potrebno da me ne pojedu lešinari«.
U samoj obavezi koju je učinio da prihvatim, u načinu kako je to
predložio, u ritmu njegovih koraka na sobnim pločicama, primećivalo se da je
taj čovek počeo da umire još pre mnogo vremena, iako je moralo da prođe još
tri godine pre nego što se ta odložena i konačna odluka potpuno ostvari. Taj
dan je bio današnji. I čak mislim da ne bi imao potrebu za konopcem. Laki
udar vetra bio bi dovoljan da ugasi poslednji ostatak života koji je tinjao u
njegovim tvrdim žutim očima. Ja sam sve to predosećao od noći kad sam s
njim razgovarao u sobici, pre nego što je došao da živi sa Meme. Tako, kad
me je naterao da prihvatim obavezu koju ću sada da izvršim, nisam se osetio
zbunjen. Jednostavno mu rekoh:
– To je nepotrebna molba, doktore. Vi me poznajete i morali ste znati da
bih vas ja ukopao uprkos celom svetu, i kad vam ne bih dugovao život.
A on, nasmejan, prvi put sa njegovim smirenim tvrdim žutim očima:
– Sve je to istina, pukovniče. Ali ne zaboravite da me mrtvac ne bi mogao
ukopati.
Sada niko neće moći da popravi ovu sramotu. Gradonačelnik je predao
mome ocu naređenje za sahranu i moj otac je rekao: »Bilo kako bilo, ono što
će se dogoditi moralo je da se dogodi. To je kao da ga je najavio godišnjak«. I
reče to sa istom lenjošću s kojom se predade sudbini Makonda, veran
sanducima u kojima je spremljeno rublje svih mrtvaca koji su prethodili mom
rođenju. Od tada je sve pošlo nizbrdo. I sama energija moje maćehe, njen
čvrst i gospodareći karakter, pretvorili su se u gorak jad. Svaki put izgleda
više odsutna i tmurna, i njeno razočarenje je toliko da je ovo popodne sela
pored ograde i rekla: »Ostaću tu, oduzeta, do Sudnjeg dana«.
Moj otac nije više ni u čemu nametao svoju volju. Samo se danas digao da
završi sa ovom sramotnom obavezom. Tu je siguran da će sve proći bez većih
posledica, gledajući seljake koji su se pokrenuli da otvore vrata i zakuju
sanduk. Ja ih gledam kako se približavaju, stanem, uzmem dete za ruku i
privučem stolicu prema prozoru, da ne bih bila pred očima sela kad otvore
vrata.
Dete je začuđeno. Kad ustadoh, pogleda me u lice s neopisivim izrazom,
pomalo ošamućenim. Ali sada je zbunjen, pored mene, gledajući seljake kako
se znoje od napora koji čine da bi povukli alke. Sa dubokim i uzdržanim
jaukanjem zarđalog metala, vrata se sasvim otvaraju. Tada ponovo vidim
ulicu, sjajnu prašinu, belu i vruću, koja pokriva kuće i daje selu žalosni izgled
oštećenog nameštaja. To je kao da je bog objavio Makondo nepotrebnim i
bacio ga u ugao u kome su sela koja su prestala da pružaju svoje usluge svetu.
Dečak, koji je u prvi mah morao da zaslepi od iznenadne svetlosti
(njegova ruka je zadrhtala u mojoj kad su se vrata otvorila), odjednom podiže
glavu, usredsređen, pažljiv, i upita me: »Čuješ li ga?« Tek tada primetih da u
jednom od susednih dvorišta bukavac otkucava vreme. »Da«, kažem. »Mora
da je tri«, skoro u istom trenutku kad odjeknu prvi udarac čekića u ekser.
Pokušavajući da ne slušam taj ranjenički zvuk koji mi ježi kožu;
pokušavajući da dete ne otkrije moju zbunjenost, okrenem lice prema prozoru
i vidim, na drugom uglu, melanholične i prašnjave bademe sa našom kućom
na dnu. Protresena nevidljivim rušilačkim vetrom, ona je isto tako pred tihim i
konačnim rušenjem. Ceo Makondo je takav od kako ga je iscedila kompanija
banana. Bršljan osvaja kuće, žbunje raste po sokacima, zidovi pucaju i čovek
se nađe usred dana sa gušterom u spavaćoj sobi. Sve izgleda srušeno od kako
smo prestali da gajimo ruzmarin i bosiljak; od kad je od neke nevidljive ruke
popucao božićni porcelan u kredencu i moljci bili stavljeni da se goje u rublju
koje više niko nije ponovo upotrebio. Gde neka vrata popuste, nema dobre
ruke spremne da ih popravi. Moj otac nema snage da se kreće kao što je to
radio pre tog ležanja koje ga je ostavilo da hramlje zauvek. Gospođa Rebeka,
iza svog večitog ventilatora, ne bavi se ničim što bi moglo da ogadi glad zlobe
koju joj izaziva njeno jalovo i mučeničko udovištvo. Aheda je oduzeta,
pognuta zbog neke strpljive verske bolesti; i pop Anhel nema drugog
zadovoljstva nego da uživa u svakodnevnom popodnevnom odmoru njegove
uporne probavne smetnje zbog ćufti. Jedina koja ostaje nepromenjena je
pesma bliznakinja svetog Jeronima i ona tajanstvena prosjakinja koja izgleda
kao da ne stari i da već dvadeset godina dolazi svakog utorka u kuću sa
grančicom metvice. Samo pisak žutog i prašnjavog voza koji nikog ne odnosi,
prekida tišinu četiri puta dnevno. I noću, tum-tum električne centrale koju je
ostavila kompanija banana kad je otišla iz Makonda.
Vidim kuću kroz prozor i pomislim da je moja maćeha tu, nepomična u
svojoj stolici, misleći možda da bi pre nego što se mi vratimo prošao onaj
poslednji vetar koji će zbrisati ovo selo. Tada bi svi otišli, osim nas, pošto
smo vezani za ovo tle zbog jedne sobe pune sanduka u kojima se još čuva
domaće posuđe i odeća dedova, mojih dedova, i nastrešnice koje su nosili
konji mojih roditelja kad su došli u Makondo bežeći od rata. Posejani smo na
ovom tlu zbog uspomena na daleke mrtvace čije se kosti više ne bi mogle naći
ni na dvadeset stopa ispod zemlje. Sanduci su u sobi od poslednjih dana rata; i
tu će biti ovo popodne kad se vratim sa sprovoda, ako dotle ne bude prošao
onaj poslednji vetar koji će zbrisati Makondo, njegove spavaće sobe pune
gušterova i njegov tmurni svet, opustošen uspomenama.
Iznenada se moj deda digne, nasloni na štap i protegne svoju ptičju glavu
na kojoj naočari izgledaju sigurne, kao da su deo njegovog lica. Mislim da bi
mi bilo veoma teško da nosim naočare. Sa bilo kojim pokretom iskočile bi mi
sa mojih ušiju. I misleći na to, lupnem se po nosu. Mama me pogleda i upita:
»Boli li te?« I ja joj kažem da ne, da sam jednostavno mislio da ne mogu da
nosim naočare. I ona se nasmeje, duboko uzdahne i kaže mi: »Mora da si sav
znojav«. I istina je, odeća mi gori na koži, zelena i debela čoja, zatvorena do
grla, lepi mi se po telu od znoja i izaziva mi neprijatan osećaj. »Da«. kažem. I
moja majka se nagne prema meni, odveže mi mašnu i hladi mi vrat, govoreći:
»Kad dođemo kući odmorićeš se da bi se okupao«. »Kataure«, čujem…
U to, kroz zadnja vrata, ponovo čovek s revolverom. Kad se pojavi na
kućnom pragu skine šešir i hoda pažljivo, kao da strahuje da će probuditi leš.
Ali to je učinio da bi uplašio mog dedu, koji padne napred pošto ga je čovek
gurnuo, i ljulja se, i uspe da se uhvati za ruku istog čoveka koji je pokušao da
ga obori. Drugi su prestali da puše i ostaju sedeći na krevetu, poređani kao
četiri gavrana na nogarima. Kad uđe onaj s revolverom gavrani se sagnu i
govore tajno i jedan od njih ustane, ide prema stolu i uzme kutijicu sa
ekserima, i čekić.
Moj deda priča sa čovekom pored kovčega. Čovek kaže: »Ne brinite,
pukovniče. Tvrdim vam da se ništa neće dogoditi«. A moj deda kaže: »Ne
verujem da se nešto može dogoditi«. A čovek kaže: »Možete ga ukopati sa
spoljne strane, pored levog grobljanskog zida gde je najviše drveće«. Potom
preda neku hartiju mom dedi, govoreći: »Vi ćete videti da će sve ispasti
veoma dobro«. Moj deda se nasloni na štap jednom rukom i uzme hartiju
drugom i spremi je u džep od prsluka, u kome nosi mali kvadratni sat od zlata
sa lancem. Potom kaže: »Bilo kako bilo, ono što će se dogoditi, moralo je da
se dogodi. To je kao da ga je najavio godišnjak«.
Čovek kaže: »Ima nekoliko osoba na prozorima, ali to je čista radoznalost.
Žene uvek provire zbog bilo čega«. Ali verujem da ga moj deda nije čuo,
pošto gleda prema ulici kroz prozor. Čovek se tada pokrene, dođe do kreveta i
kaže muškarcima, dok se hladi šeširom: »Sada ga možete zakovati. U
međuvremenu, otvorite vrata da uđe malo hladovine«.
Ljudi se pokrenu. Jedan od njih sagne se nad kutiju sa čekićem i ekserima
a drugi idu prema vratima. Moja majka ustane. Znojava i bleda. Gurne
stolicu, uzme me za ruku i skloni me u stranu da bi mogli da prođu ljudi koji
su pošli da otvore vrata.
 U početku pokušavaju da povuku rezu koja izgleda zakovana o zarđale
alke, ali ne mogu da je pomere. To je kao da je neko snažno naslonjen sa
ulične strane. Ali kad se jedan od muškaraca nasloni na vrata i lupne, u sobi
se podigne zvuk daske, zarđalih gvožđa, brava zavarenih vremenom, brava na
bravu, i vrata se otvore, ogromna, tolika da bi prošla dva čoveka, jedan na
drugome; i biva dugo škripanje daske i probuđenih gvožđa. I pre nego što
imamo vremena da saznamo šta se događa, prodre svetlost u sobu, s leđa,
moćna i savršena, pošto su joj digli nosač koji je zadržavao tokom dvesta
godina i sa snagom dvesta volova, i padne na leđa u sobu, vukući senku stvari
svojim uzburkanim padom. Ljudi postaju grubo vidljivi, kao munja u podne, i
ljuliaiu se, čini mi se kao da su morali da se zadrže da ih ne bi preturila
svetlost.
Kad se otvore vrata bukavac počne da peva negde u selu. Sada vidim
ulicu. Vidim sjajnu i vrelu prašinu. Vidim nekoliko ljudi naslonjenih na
suprotnom trotoaru, sa prekrštenim rukama, kako gledaju prema sobi. Čujem
ponovo bukavca i kažem mami: »Čuješ li ga?« I ona kaže da, mora da je tri.
Ali Ada mi je rekla da bukavci pevaju kad osete miris mrtvaca. Idem da
kažem majci u istom trenutku kad čujem snažan udarac čekića po glavi prvog
eksera. Čekić lupa, lupa, i ispunjava sve; odmori se za trenutak i ponovo lupa,
ranjavajući drvo šest puta uzastopce, budeći dugu i tužnu buku uspavanih
dasaka, dok moja majka, sa licem okrenutim na drugu stranu, gleda na ulicu
kroz prozor.
Kad su završili sa zakivanjem, čula se pesma nekoliko bukavaca. Moj
deda da znak svojim ljudima. Oni se sagnu, nakrenu sanduk, dok onaj koji
ostaje u uglu sa šeširom kaže mom dedi: »Ne brinite, pukovniče«. I tada se
moj deda okrene prema uglu, uzbuđen i sa natečenim i crvenim vratom, kao
petao za borbu. Ali ne kaže ništa. Iz ugla ponovo progovori čovek. Kaže:
»Čak verujem da u selu nema nikoga koji se onog seća«.
U ovom času osećam pravi grč u stomaku. Sada da, želim da odem tamo
pozadi, pomislim; ali vidim da je sada suviše kasno. Muškarci čine poslednji
napor; protegnu se sa petama zakovanim o pod, i kovčeg ostaje da lebdi u
svetlosti, kao da nose da ukopaju neki mrtvi brod.
Ja pomislim: sad će osetiti miris. Sad će svi bukavci početi da pevaju.
Gabrijel Garsija Markes:
OHARASKA
Prevod sa španskog
Jasna Mimica Popović
Izdavač
NIRO »Dečje novine« Gornji Milanovac
Za izdavača
Miroslav Petrović, generalni direktor
Recenzent
Aleksandar Ilić
Odgovorni urednik
Milomir Glišić
Urednik
Stanica Milošević
Lektor
Ljiljana Čubrović
Korektor
Ljiljana Bojanić
Dizajn i tehnički urednik
Rade Rančić
Štampa
»Nikola Nikolić«, Kragujevac
Štampanje u tiražu. od 5.000 primeraka završeno septembra 1978. godine
1 Oharaska – suvo lišće koje opada sa drveća. Nepotrebno rastinje na nekim

stablima (prim. prev.)

2 Prevod Miloš Đurić

3 Ćabela – deminutiv od Izabela (prim. prev).

4 Zlatno runo – (po grčkoj mitologiji) runo od ovna na kome su Hele i Frikso

jahali da bi prešli Helespont; Argonauti su putovali da ga vrate natrag (prim.

prev.)
5 Kaćoro (El Cachorro) – štene.

6 Mošus – mirišljava i masna supstanca koja se vadi iz kese jedne vrste jareta

(živi u Tibetu i Tonkinu), koju nosi u stomaku. Koristi se u medicini i

parfimeriji (prim. prev.).
7 Bukavac – po Bremu, ptica iz porodice čaplji. Krešti glasno kao gavran.

Glavne osobine: lenjost i tromost, bojažljivost i nepoverljivost, lukavost i

prevejanost, opakost i podmuklost. Živi samo za sebe i čini se da mrzi sva
ostala živa bića (prim. prev.).