Geštalt EAGT Evropski akreditovan obrazovni trening institut

za psihoterapiju
Studio za edukaciju Beograd

Seminarski rad
PRVI DEO PREVOD OSMOG POGLAVLJA KNJIGE
Taylor Miriam – Trauma therapy and clinical practice
neuroscience gestalt and the body

student:
Ivana Pajović

Beograd, novembar, 2017.

 OD OTUĐENOSTI DO KONTAKTA

Disocijacija ja karakteristika traumatske reakcije koja je psihološki i biološki

prisutna. Ovo poglavlje istražuje ovaj fenomen, raspravljajući o tome da ako je
neophodan za preživljavanje može biti viđen i kao kreativan proces. Diskutuje se i o
efektima disocijacativnog doživljaja u odnosu na telo, smeštajući ih u kontekst
neurobiologije. Nadalje, obrađeni suefekti disocijacije koji u odnosu na ličnost
izazivaju otcepljenje i predstavljen je Strukturalni Disocijativni Model. Istražuju se i
povezanost otcepljenja u odnosu na partnerske veze, i onda se opisuju određena
razmišljanja kako kontakt može biti poboljšan za ove klijente. Evina priča se nastavlja.

Traumatični događaji preispituju bazične ljuske veze. Oni razaraju porodičnu

povezanost, prijateljstva, ljubav i povezanost sa zajednicom. Oni razbijaju
konstrukciju selfa koji je oformljen i povezan sa drugima. Oni podrivaju
sistem uverenja koji daje značenje ljudskom iskustvu. Oni ruše poverenje
čoveka u prirodni ili božanski red i dovode žrtvu do stanja egzistencijalne
krize. Traumatični događaji uništavaju fundamentalne pretpostavke o
bezbednosti sveta, pozitivne vrednosti selfa i smisleni red kreacije...
Traumatizovani ljudi osećaju se potpuno napušteni, potpuno sami, izbačeni
van ljudskog i božanskog sistema brige i zastite koja oržava život.

(Herman 1992:51-2)

U periodu nakon traume, razbijena je podloga na kojoj je smešteno nečije

iskustvo. Takva razarajuća otuđenost aktivira pitanja koja se tiču povezanosti selfa sa
svetom. Ova duboka egzistencijalna kriza produbljena je osećajem otuđenosti od
vitalnog dela sebe koji je u stanju da doživljava. Traumatična iskustva često vode do
disocijacije, što je jednako izazovno kako za terapeute, tako i za klijente. Disocijacija
izazvana traumom je kao živ mrtvac, kome svakodnevni život jedva može da bude nešto
više od samog kretanja. Ljudi koji pate od disocijativnog iskustva izazvanog traumom
jedva da osećaju da postoje na bilo kakav smislen ili autentičan način i često opisuju
sebe kao da su predugo u magli.

Teorijska perspektiva disocijacije

Kapacitet da disociramo je normalan i nešto što svi mi radimo s vremena na

vreme. Uzmite za primer sanjarenja u toku dana, prepuštanje filmu ili knjizi, ,,hipnoze”
u toku vožnje ili drugi načini kako se nosimo sa dosadom ili preteranim stimulacijama.
Disocijacija ima drugu važnu funkciju u svakodnevnom životu, kao što je pomoć da se
nosimo sa umorom ili bolom. Disocijacija organizuje odgovor našeg uma (Bromberg
2006:4) pri čemu prilagođavamo naše stanje selfa zahtevima sadašnjeg trenutka. Ovi
normalni disocijativni odgovori su tečni i adaptivni. Disocijacija koja je rezultat traume
prilično je drugačija i u tom smislu postaje čvršći i strukturalni aspekt ličnosti.
Disocijaciju karakteriše odsustvo asocijacija, integracije, asimilacije, povezanosti i
uključenost. Važno je da se setimo da stepen disocijacije zavisi od okolnosti, to je
osetljivo polje i može da skalira od blage do privremene ili ozbiljne i hrnočne –
disocijativnog poremećaja.

Kroz temu disocijacija neminovo je baviti se pitanjem kontakt granica.

Sposobnost stvaranja kontakta jasno je ugrožena disocijacijom koja je po definiciji
stanje van okvira tolerancije. Relevantnost postojanja mehanizama odbrane vodi nas
van okvira tolerancije, odnosno do modifikacije kontakta rečeno klasičnim jezikom
geštalta, i oni su predmet žive debate koja traje. Neke debate su pozicionirane oko
interpretativnog mesta modifikacije kontakta, koji su procesi koji ne mogu biti
jednostavno fenomenološki opisani ili prepoznati, i u sukobu su sa autentičnom
povezanošću.

Jedno od iskustava modifikacije kontakta jeste desenzitizacija, koja se odnosi na

utelovljenost. Desenzitizacija je odvraćanje pažnje od određenih fizičkih stimulusa,
mada je proces kako se ovo dešava nejasno opisan. Zbog toga desenzitizacija može biti
smeštena na kontinumu sa disocijacijom. Možemo na primer postati naviknuti na
određene svakodnevne neugodnosti kao što su buka, smrad ili zaprljana sredina ili
hladnoću ukoliko ne možemo sebi da priuštimo grejanje. Ili možemo ,,živeti u glavi“,
brzo jesti, preterano raditi obraćati malo pažnje na naše telesne senzacije kao stil
komunikacije. Ove dve forme možemo zvati desenzitizacija, i možemo videti njihove
funkcije u uobičajnom kontaktu, i ne mora biti indukovan traumatskim iskustvom.

Disocijacija izazvana traumom je na drugom kraju kontinuma i uključuje

bavljenje stimulusima koji nisu nužno povezani sa sadašnjom situacijom. Disocijacija
ima kliničke karakteristike koji su prepoznati kao problematični kako od strane klijenta
tako i ljudi oko njega. Philippson (2001:64) koristi termin ,,spliting“ (u različita stanja
selfa) kao prekid kontakta; koji se odnosi na jednu od karakteristika disocijacije koji je
ipak širi pojam od pojma splitinga kako ga on opisuje. Obično disocijacija uključuje
promenu u svesnosti, povlačenje iz jedne ili više kontakt funkcija i odvajanje od
trenutne stvarnosti koja može imati više različitih formi. Kepner opisuje disocijaciju
kao povlačenje energije iz svesnosti, bežanje iz otelovljenog života. Klijenti mogu
izveštavati na primer promene u percepciji sluha ili vida ili neki drugi vid smanjenja
svesnosti. Podjednako, disocijacija može da uključuje poremećaju u svesnosti,
identitetu ili sećanju.

Disocijacija može biti odgovor u odnosu na traumatičnu situaciju, ali ona više
dovodi do izostanka reakcije, u odnosu na aktivnost. Fenomenološka observacija
uključuje usporavanje odgovora i otupelost kontakta, u smislu da je klijent napusti
konverzaciju ili da odluta u misli. Terapeut može da ima osećaj pospanosti koji je teško
prevazići posebno kada postane obrazac. Disocijativne epizode mogu da traju od
nekoliko trenutaka do nekoliko dana što je ekstrem. Ideja ulaženja u dug, polagan
flešbek je veoma važan za bolje razumevanje dužih disocijatvnih iskustava. Neke žrtve
traume su sposobne da bivaju na nekoliko različitih nivoa u isto vreme, što deli pažnju
na različite figure.

Smatra se da se disocijacija razvila kao rezultat preplavljujućeg iskustva koje ne

može biti kontejnirano, obrađeno ili koje nije bilo refleksije u odnosu na ovo iskustvo.
Ako osoba doživi disocijaciju u vreme prvobitne trauma ili doživljava pretnju u odnosu
na telesni integritet, disocijacija će da postane veći problem kasnije u životu, i može da
se predvidi PTSP (Nijenhius 2004: 89). Bromberg sugeriše da disocijacija znači
sredstvo za očuvanje integriteta selfa u takvim okolnostima (2001: 11).

U normalnom životu konflikt između suprostavljenih potreba raznih delova selfa

može biti razrešena kroz interni dijalog, funkcijom selfa koja je oštećena traumatskim
iskustvom. Ovde se konflikt centrira na najbazičnijem nivou odnosno oko odnosa
između potreba za sigurnim i predvidljivim svetom u kom je funkcionisanje moguće i
stvarnosti koja je preteća i destabilizovana i koja se oseća kao nepodnošljivo bolna. Ovi
konflikti ne mogu biti rešeni na isti način jer je istovremeni pristup različitim stanjima
selfa blokiran (Bromberg 2006: 68), barijera između različitih stanja selfa je isuviše
,,prevrtljiva”. Proces self organizacije nije organski i kapacitet da se reflektuje nad tim
iskustvom je ograničeno. Brommerg ovo zove ,,misli bez mislioca”.
 Depersonalizacija i derealizacija

Postoji širok opseg mogućih disocijativnih iskustava ili simptoma. Nijenhuis

smatra da postoje dalekosežne promene u ponašanju, afektu, osetu, percepciji i znanju
koje su rezulatat disocijacije (2004:18). Ove širok opseg uključuje depersonalizaciju i
derealizaciju. Depersonalizacija je osećanje da se nešto događa ali ne tebi, ili da si ti
,,van” tela i posmatraš događaj sa distance. Na primer uobičajeno je da klijenti govore
da su tokom zlostavljanja koje su doživljavali u detinjstvu ,,plovili do plafona” i gledali
šta se dešava sa te pozicije. Još ozbiljnije, mnoge žrtve traume koje dožive disocijaciju
imaju određeni stepen teškoće da održavaju manje ili više koherentan osećaj za sebe i
mogu osećati da postoji više od jednog selfa koji preuzima kontrolu u različitim
vremenima. Ova konfuzija identiteta je česta.

Derealizacija uključuje osećanje da su događali ili ljudi nerealni, ili da su

uobičajene stvari nepoznate; derealizacije može da uključi i poremećaj percepcije
prostora ili vremena (Boon 2017). Česte su rupe u vremenu i klijenti koji su veoma
disocirani često gube periode vremena ili imaju nejasno delimično sećanje, koje nije
isto kao kada su posledica korišenja određenih supstanci. Totalna amnezija za
traumatski događaj je naročita i često se odnosi na važne delove detinjstva, indukujući
disocijativni proces. Kada postoji određeno sećanje na traumatski događaj onda ono
može biti delimično, senzorno i diskontinuirano. Žrtve traume izveštavaju da njihova
sećanja na traumu imaju drugačiji kvalitet sećanja u odnosu na svakodnevna sećanja ili
drugih važnih prilika. Druga somatska stanja mogu da uključuju bol bez medicinskog
objašnjenja, gubitak govora ili prestanak korišćenja određenog dela tela, ponekad se
nazivajući konverzivni poremećaj. Oznaka ovih disocijativnih simptoma jeste da su oni
nehotični.
 Davanje smisla disocijaciji

Disocijacija predstavlja normalnu funkciju koja postane preterano korištena kao

odgovor na traumu i ne bi trebalo da bude tretirana kao patologija već pre kao ,,dobar
radni model kako se telo nosi sa bilo kojom traumom” (Cook 2012). Disocijacija je
mnogo češći proces kod ljudi koji u istoriji da su bili zlostavljani nego što se to čini.
Mnogi ljudi će preopoznati šta to znači kada si ,,pored sebe” sa nekim jakim emocijama;
disocijacija je ekstremna forma ovog procesa podeljenosti i neutelovljenosti.
Disocijacija je neophodno, biološki kreirano sredstvo za prevazilaženje sa
fundamentalnim pretnjama po integritet osobe, koje dozvoljava tekuće funkcionisanje
i bazični sistem za preživljavanje ,,imajući u vidu da se sa njihove tačke gledišta trauma
ne pojavljuje” (Ross 1997). Jedan klijent je objasnio:,,Oni ne mogu da me povrede jer
ja nisam tamo – sjajna odbrana!”. Disocijacija je sistem uz pomoć kog žrtve traume
održavaju sistem ličnog kontituniteta, povezanosti i integriteta selfa. Pacijent koji pati
od disocijativnog poremećaja u svom normalnom stanju može da insistira ,,Ja nisam
bio zlostavljan”, dok disocirani kognitivni sistem sadrži uverenje npr ,,Ja sam slab,
bespomoćan i bezvredan” ili ,,Ja sam jak i agresivan” (van der Kolk 2007). To uključuje
aktivno odbacivanje traumatskog iskustva u većem delu sebe, i klijent govori ,,Ne, ja
nemam ništa sa tim”. Stoga disocijacija je aktivan granični proces i izvor pomoći.

Žrtve koje su bile zlostavljane često su podložne i pretnjama od strane njihovih

zlostavljača da moraju da ćute o tome ili ,,zaborave” šta se dogodilo. Ponekad pretnje
imaju psihotičan kvalitet, na primer ,,ovo se nije dogodilo” koje može da vodi žrtve ka
tome da pomisle da su ludi ako se prisete toga. Porodica može da obeleži žrtvu kao ludu
kako bi zaštitili zlostavljača i porodični sistem.
 Disocijacija i telo

Trauma je fenomen polja, i reakcije na nju su funkcije tog polja. Kulturalno

odvajanje vezano za telo i traumu, naročito seksualnu traumu i zlostavljanje dece, nigde
se više ne održavaju nego kod klijanata koji su disocirani. Disocijacija je prirodan
odgovor na traumu na ličnom, porodičnom, društvenom i političkom nivou. U
individualnim slučajevima mogu da postoje razlozi koje se tiču dubokog kolektivnog
stava i verovanja koja dosežu iza generalizacija. Tamo gde postoji neka vrsta uvrede ili
zlostavljanja žrtva je verovatno tretirana od stane druge osobe kao da nije ljudsko biće;
njihovo dostojanstvo i ljudskost su podčinjeni želji i kontroli drugih, njihovo telo
tretirano kao objekat, i njihov senzibilitet obezvređen.

Fizičko telo je mesto bivanja, centar i uzemljenje našeg bića i humanosti. Ono
nosi poricanja i uverenja kolektiva. Ljudsko telo takođe ima jedinstvenu sposobnost
uzemlji svesnost o sebi i drugima i da integriše iskustvo. Gubitak povezanosti sa
utelovljenim selfom je stoga katastrofičan za svakoga, koji se tada oseća dislocirano,
izgubljeno i nesposobno da se orijentiše u svetu. Žrtve traume mogu biti nesposobne da
nadalje žive svoju priču. Žrtva koja ima disocijativni poremećaj može da priča svoju
priču na diskotinuiran način, ali istina ne može biti spoznata ili integrisana sve dok se
ne oseti potpuno i duboko da postoji unutar sebe.

Jedan klijent je opisivao iskustvo depresije na vrlo neskladan način i nisam

mogao da saosećam sa njim. Kada sam na to ukazao klijentu, on je
rekao:,,Pretpostavljam da ja sam ne mogu da osetim depresiju u svom telu”. Mi ovo
možemo nazvati osećajem bez tela koji takođe definise nesklad. Ne postoji osećaj za
,,Ja” u telu kada je telo odvojeno od selfa. Tako da ponovno prizivanje i utelovljenje
traumatičnog iskustva je suštinski važno za oporavak. Disocijacija mora da ima vezu
sa saznanjem: ,,znanje o nečijem telu i znanje o nečijem selfu, prošlosti i povezanosti
sa drugima”.

Eksperiment

Zamislite svet u kom su ljudska tela od vrata na dole nejasna. Njihovo fizičko
telo nije tu u potpunosti, delimično je nevidljivo, ili poluvidljivo na određenim
delovima. Svet glava koje se pomeraju okolo na neznačajnim telima, pričaju i bivaju
uključene u odnosu na svoja ograničenja. Sada provdite par minuta i zapišite šta je to
što nedostaje u ovom svetu, šta ne može da se desi što sada u ovom telesnom stanju ti
uzimaš zdravo za gotovo? Kakav je uticaj na veze, na odgovor, na svesnost, na osećaj
pripadanja, na opažanje ili donošenje odluka? Kako organizuješ emocije, nartive i
osećaj za svet oko sebe? Kakvo je ovo iskustvo? Koja osećanja ti dolaze kada uđeš u
eksperiment i pišeš o njemu?

Žrtve traume imaju tendenciju da se ne identifikuju sa njihovim telesnim

iskustvom, ili da osude, odbace ili negiraju telesni osećaj. Međutim, ,,van uma” ne znači
i ,,van tela”... simptomi tela dozvoljavaju osobi da izrazi mentralnu uznemirenost bez
da ona bude priznata kao takva. Telo drži mnoga traumatska sećanja, uključujući i ona
na realan bol koji može biti doživljen snažno. Somatoformna disocijacija je termin koji
se odnosi na široki opseg telesnih fenomena, koji može da uključi skoro sve telesne
sisteme i to svaki sa svojim značenjem i funkcijom. Druga telesna uznemirenja ponekad
se pojavljuju na bizaran način, može biti simbolična reprezentacija bola ili somatska
reakcija izazvana traumatskih okolnostima. Svako namerno ili nenamerno gašenje
emotivne reakcije može da generiše fizički stres.
 Nije retkost da klijenti dožive fizičku bol tokom seanse kako sećanja i osećanja
izlaze na površinu. Ovi ljudi su obično veoma osetljivi na bol i ponekad je pogrešno
tumače, kako to rade i sa drugim senzacijama. Očigledna kontradiktornost je što upravo
to opiranje bolu može biti poslednja stvar koja drži personalni identitet. Identitet koji je
formiran na osnovu iskustva bola je zapravo otrežnjujuća misao. Bol tu služi kako bi
skrenuo pažnju sa telesnog iskustva i selfa. Uobičajno je za žrtve traume da budu samo-
sedirani na različite načine, na primer problem prejedanja, zloupotreba supstanci,
zloupotreba opijata protiv bolova ili samopovređivanje. Dvostran odnos mnogih žrtava
traume prema bolu može se videti u izbegavanju medicinske pomoći sa jedne strane i
ponovno traženje medicinske pažnje sa druge strane. Ovo odražava dva stanja ,,previše
osećanja” ili ,,premalo osećanja” koja su zbunjujuća za žrtve traume. Priča koju telo
priča ne mora da bude isto ono što i self priča. Na primer jedan klijent je bio voljan da
razume svoje stanje ali je bivao disociran kad god je neka psihoedukacija bila
ponuđena.