OD OTUĐENOSTI DO KONTAKTA

Disocijacija ja karakteristika traumatske reakcije koja je psihološki i biološki prisutna. Ovo

poglavlje istražuje ovaj fenomen, raspravljajući o tome da ako je neophodan za preživljavanje može
biti viđen i kao kreativan proces. Diskutuje se i o efektima disocijacativnog doživljaja u odnosu na
telo, smeštajući ih u kontekst neurobiologije. Nadalje, obrađeni suefekti disocijacije koji u odnosu
na ličnost izazivaju otcepljenje i predstavljen je Strukturalni Disocijativni Model. Istražuju se i
povezanost otcepljenja u odnosu na partnerske veze, i onda se opisuju određena razmišljanja kako
kontakt može biti poboljšan za ove klijente. Evina priča se nastavlja.

Traumatični događaji preispituju bazične ljuske veze. Oni razaraju porodičnu

povezanost, prijateljstva, ljubav i povezanost sa zajednicom. Oni razbijaju konstrukciju
selfa koji je oformljen i povezan sa drugima. Oni podrivaju sistem uverenja koji daje
značenje ljudskom iskustvu. Oni ruše poverenje čoveka u prirodni ili božanski red i
dovode žrtvu do stanja egzistencijalne krize. Traumatični događaji uništavaju
fundamentalne pretpostavke o bezbednosti sveta, pozitivne vrednosti selfa i smisleni red
kreacije... Traumatizovani ljudi osećaju se potpuno napušteni, potpuno sami, izbačeni
van ljudskog i božanskog sistema brige i zastite koja oržava život.

(Herman 1992:51-2)

U periodu nakon traume, razbijena je podloga na kojoj je smešteno nečije iskustvo. Takva
razarajuća otuđenost aktivira pitanja koja se tiču povezanosti selfa sa svetom. Ova duboka
egzistencijalna kriza produbljena je osećajem otuđenosti od vitalnog dela sebe koji je u stanju da
doživljava. Traumatična iskustva često vode do disocijacije, što je jednako izazovno kako za
terapeute, tako i za klijente. Disocijacija izazvana traumom je kao živ mrtvac, kome svakodnevni
život jedva može da bude nešto više od samog kretanja. Ljudi koji pate od disocijativnog iskustva
izazvanog traumom jedva da osećaju da postoje na bilo kakav smislen ili autentičan način i često
opisuju sebe kao da su predugo u magli.

Teorijska perspektiva disocijacije

Kapacitet da disociramo je normalan i nešto što svi mi radimo s vremena na vreme. Uzmite
za primer sanjarenja u toku dana, prepuštanje filmu ili knjizi, ,,hipnoze” u toku vožnje ili drugi
načini kako se nosimo sa dosadom ili preteranim stimulacijama. Disocijacija ima drugu važnu
funkciju u svakodnevnom životu, kao što je pomoć da se nosimo sa umorom ili bolom. Disocijacija
organizuje odgovor našeg uma (Bromberg 2006:4) pri čemu prilagođavamo naše stanje selfa
zahtevima sadašnjeg trenutka. Ovi normalni disocijativni odgovori su tečni i adaptivni. Disocijacija
koja je rezultat traume prilično je drugačija i u tom smislu postaje čvršći i strukturalni aspekt
ličnosti. Disocijaciju karakteriše odsustvo asocijacija, integracije, asimilacije, povezanosti i
uključenost. Važno je da se setimo da stepen disocijacije zavisi od okolnosti, to je osetljivo polje i
može da skalira od blage do privremene ili ozbiljne i hrnočne – disocijativnog poremećaja.

Kroz temu disocijacija neminovo je baviti se pitanjem kontakt granica. Sposobnost stvaranja
kontakta jasno je ugrožena disocijacijom koja je po definiciji stanje van okvira tolerancije.
Relevantnost postojanja mehanizama odbrane vodi nas van okvira tolerancije, odnosno do
modifikacije kontakta rečeno klasičnim jezikom geštalta, i oni su predmet žive debate koja traje.
Neke debate su pozicionirane oko interpretativnog mesta modifikacije kontakta, koji su procesi koji
ne mogu biti jednostavno fenomenološki opisani ili prepoznati, i u sukobu su sa autentičnom
povezanošću.

Jedno od iskustava modifikacije kontakta jeste desenzitizacija, koja se odnosi na

utelovljenost. Desenzitizacija je odvraćanje pažnje od određenih fizičkih stimulusa, mada je proces
kako se ovo dešava nejasno opisan. Zbog toga desenzitizacija može biti smeštena na kontinumu sa
disocijacijom. Možemo na primer postati naviknuti na određene svakodnevne neugodnosti kao što
su buka, smrad ili zaprljana sredina ili hladnoću ukoliko ne možemo sebi da priuštimo grejanje. Ili
možemo ,,živeti u glavi“, brzo jesti, preterano raditi obraćati malo pažnje na naše telesne senzacije
kao stil komunikacije. Ove dve forme možemo zvati desenzitizacija, i možemo videti njihove
funkcije u uobičajnom kontaktu, i ne mora biti indukovan traumatskim iskustvom.

Disocijacija izazvana traumom je na drugom kraju kontinuma i uključuje bavljenje

stimulusima koji nisu nužno povezani sa sadašnjom situacijom. Disocijacija ima kliničke
karakteristike koji su prepoznati kao problematični kako od strane klijenta tako i ljudi oko njega.
Philippson (2001:64) koristi termin ,,spliting“ (u različita stanja selfa) kao prekid kontakta; koji se
odnosi na jednu od karakteristika disocijacije koji je ipak širi pojam od pojma splitinga kako ga on
opisuje. Obično disocijacija uključuje promenu u svesnosti, povlačenje iz jedne ili više kontakt
funkcija i odvajanje od trenutne stvarnosti koja može imati više različitih formi. Kepner opisuje
disocijaciju kao povlačenje energije iz svesnosti, bežanje iz otelovljenog života. Klijenti mogu
izveštavati na primer promene u percepciji sluha ili vida ili neki drugi vid smanjenja svesnosti.
Podjednako, disocijacija može da uključuje poremećaju u svesnosti, identitetu ili sećanju.

Disocijacija može biti odgovor u odnosu na traumatičnu situaciju, ali ona više dovodi do
izostanka reakcije, u odnosu na aktivnost. Fenomenološka observacija uključuje usporavanje
odgovora i otupelost kontakta, u smislu da je klijent napusti konverzaciju ili da odluta u misli.
Terapeut može da ima osećaj pospanosti koji je teško prevazići posebno kada postane obrazac.
Disocijativne epizode mogu da traju od nekoliko trenutaka do nekoliko dana što je ekstrem. Ideja
ulaženja u dug, polagan flešbek je veoma važan za bolje razumevanje dužih disocijatvnih iskustava.
Neke žrtve traume su sposobne da bivaju na nekoliko različitih nivoa u isto vreme, što deli pažnju
na različite figure.

Smatra se da se disocijacija razvila kao rezultat preplavljujućeg iskustva koje ne može biti
kontejnirano, obrađeno ili koje nije bilo refleksije u odnosu na ovo iskustvo. Ako osoba doživi
disocijaciju u vreme prvobitne trauma ili doživljava pretnju u odnosu na telesni integritet,
disocijacija će da postane veći problem kasnije u životu, i može da se predvidi PTSP (Nijenhius
2004: 89). Bromberg sugeriše da disocijacija znači sredstvo za očuvanje integriteta selfa u takvim
okolnostima (2001: 11).

U normalnom životu konflikt između suprostavljenih potreba raznih delova selfa može biti
razrešena kroz interni dijalog, funkcijom selfa koja je oštećena traumatskim iskustvom. Ovde se
konflikt centrira na najbazičnijem nivou odnosno oko odnosa između potreba za sigurnim i
predvidljivim svetom u kom je funkcionisanje moguće i stvarnosti koja je preteća i destabilizovana i
koja se oseća kao nepodnošljivo bolna. Ovi konflikti ne mogu biti rešeni na isti način jer je
istovremeni pristup različitim stanjima selfa blokiran (Bromberg 2006: 68), barijera između
različitih stanja selfa je isuviše ,,prevrtljiva”. Proces self organizacije nije organski i kapacitet da se
reflektuje nad tim iskustvom je ograničeno. Brommerg ovo zove ,,misli bez mislioca”.

Depersonalizacija i derealizacija

Postoji širok opseg mogućih disocijativnih iskustava ili simptoma. Nijenhuis smatra da
postoje dalekosežne promene u ponašanju, afektu, osetu, percepciji i znanju koje su rezulatat
disocijacije (2004:18). Ove širok opseg uključuje depersonalizaciju i derealizaciju.
Depersonalizacija je osećanje da se nešto događa ali ne tebi, ili da si ti ,,van” tela i posmatraš
događaj sa distance. Na primer uobičajeno je da klijenti govore da su tokom zlostavljanja koje su
doživljavali u detinjstvu ,,plovili do plafona” i gledali šta se dešava sa te pozicije. Još ozbiljnije,
mnoge žrtve traume koje dožive disocijaciju imaju određeni stepen teškoće da održavaju manje ili
više koherentan osećaj za sebe i mogu osećati da postoji više od jednog selfa koji preuzima kontrolu
u različitim vremenima. Ova konfuzija identiteta je česta.

Derealizacija uključuje osećanje da su događali ili ljudi nerealni, ili da su uobičajene stvari
nepoznate; derealizacije može da uključi i poremećaj percepcije prostora ili vremena (Boon 2017).
Česte su rupe u vremenu i klijenti koji su veoma disocirani često gube periode vremena ili imaju
nejasno delimično sećanje, koje nije isto kao kada su posledica korišenja određenih supstanci.
Totalna amnezija za traumatski događaj je naročita i često se odnosi na važne delove detinjstva,
indukujući disocijativni proces. Kada postoji određeno sećanje na traumatski događaj onda ono
može biti delimično, senzorno i diskontinuirano. Žrtve traume izveštavaju da njihova sećanja na
traumu imaju drugačiji kvalitet sećanja u odnosu na svakodnevna sećanja ili drugih važnih prilika.
Druga somatska stanja mogu da uključuju bol bez medicinskog objašnjenja, gubitak govora ili
prestanak korišćenja određenog dela tela, ponekad se nazivajući konverzivni poremećaj. Oznaka
ovih disocijativnih simptoma jeste da su oni nehotični.
 Davanje smisla disocijaciji

Disocijacija predstavlja normalnu funkciju koja postane preterano korištena kao odgovor na
traumu i ne bi trebalo da bude tretirana kao patologija već pre kao ,,dobar radni model kako se telo
nosi sa bilo kojom traumom” (Cook 2012). Disocijacija je mnogo češći proces kod ljudi koji u
istoriji da su bili zlostavljani nego što se to čini. Mnogi ljudi će preopoznati šta to znači kada si
,,pored sebe” sa nekim jakim emocijama; disocijacija je ekstremna forma ovog procesa podeljenosti
i neutelovljenosti. Disocijacija je neophodno, biološki kreirano sredstvo za prevazilaženje sa
fundamentalnim pretnjama po integritet osobe, koje dozvoljava tekuće funkcionisanje i bazični
sistem za preživljavanje ,,imajući u vidu da se sa njihove tačke gledišta trauma ne pojavljuje” (Ross
1997). Jedan klijent je objasnio:,,Oni ne mogu da me povrede jer ja nisam tamo – sjajna odbrana!”.
Disocijacija je sistem uz pomoć kog žrtve traume održavaju sistem ličnog kontituniteta, povezanosti
i integriteta selfa. Pacijent koji pati od disocijativnog poremećaja u svom normalnom stanju može da
insistira ,,Ja nisam bio zlostavljan”, dok disocirani kognitivni sistem sadrži uverenje npr ,,Ja sam
slab, bespomoćan i bezvredan” ili ,,Ja sam jak i agresivan” (van der Kolk 2007). To uključuje
aktivno odbacivanje traumatskog iskustva u većem delu sebe, i klijent govori ,,Ne, ja nemam ništa
sa tim”. Stoga disocijacija je aktivan granični proces i izvor pomoći.

Žrtve koje su bile zlostavljane često su podložne i pretnjama od strane njihovih zlostavljača
da moraju da ćute o tome ili ,,zaborave” šta se dogodilo. Ponekad pretnje imaju psihotičan kvalitet,
na primer ,,ovo se nije dogodilo” koje može da vodi žrtve ka tome da pomisle da su ludi ako se
prisete toga. Porodica može da obeleži žrtvu kao ludu kako bi zaštitili zlostavljača i porodični
sistem.

Disocijacija i telo

Trauma je fenomen polja, i reakcije na nju su funkcije tog polja. Kulturalno odvajanje
vezano za telo i traumu, naročito seksualnu traumu i zlostavljanje dece, nigde se više ne održavaju
nego kod klijanata koji su disocirani. Disocijacija je prirodan odgovor na traumu na ličnom,
porodičnom, društvenom i političkom nivou. U individualnim slučajevima mogu da postoje razlozi
koje se tiču dubokog kolektivnog stava i verovanja koja dosežu iza generalizacija. Tamo gde postoji
neka vrsta uvrede ili zlostavljanja žrtva je verovatno tretirana od stane druge osobe kao da nije
ljudsko biće; njihovo dostojanstvo i ljudskost su podčinjeni želji i kontroli drugih, njihovo telo
tretirano kao objekat, i njihov senzibilitet obezvređen.

Fizičko telo je mesto bivanja, centar i uzemljenje našeg bića i humanosti. Ono nosi poricanja
i uverenja kolektiva. Ljudsko telo takođe ima jedinstvenu sposobnost uzemlji svesnost o sebi i
drugima i da integriše iskustvo. Gubitak povezanosti sa utelovljenim selfom je stoga katastrofičan za
svakoga, koji se tada oseća dislocirano, izgubljeno i nesposobno da se orijentiše u svetu. Žrtve
traume mogu biti nesposobne da nadalje žive svoju priču. Žrtva koja ima disocijativni poremećaj
može da priča svoju priču na diskotinuiran način, ali istina ne može biti spoznata ili integrisana sve
dok se ne oseti potpuno i duboko da postoji unutar sebe.

Jedan klijent je opisivao iskustvo depresije na vrlo neskladan način i nisam mogao da
saosećam sa njim. Kada sam na to ukazao klijentu, on je rekao:,,Pretpostavljam da ja sam ne mogu
da osetim depresiju u svom telu”. Mi ovo možemo nazvati osećajem bez tela koji takođe definise
nesklad. Ne postoji osećaj za ,,Ja” u telu kada je telo odvojeno od selfa. Tako da ponovno prizivanje
i utelovljenje traumatičnog iskustva je suštinski važno za oporavak. Disocijacija mora da ima vezu
sa saznanjem: ,,znanje o nečijem telu i znanje o nečijem selfu, prošlosti i povezanosti sa drugima”.

Eksperiment

Zamislite svet u kom su ljudska tela od vrata na dole nejasna. Njihovo fizičko telo nije tu u
potpunosti, delimično je nevidljivo, ili poluvidljivo na određenim delovima. Svet glava koje se
pomeraju okolo na neznačajnim telima, pričaju i bivaju uključene u odnosu na svoja ograničenja.
Sada provdite par minuta i zapišite šta je to što nedostaje u ovom svetu, šta ne može da se desi što
sada u ovom telesnom stanju ti uzimaš zdravo za gotovo? Kakav je uticaj na veze, na odgovor, na
svesnost, na osećaj pripadanja, na opažanje ili donošenje odluka? Kako organizuješ emocije,
nartive i osećaj za svet oko sebe? Kakvo je ovo iskustvo? Koja osećanja ti dolaze kada uđeš u
eksperiment i pišeš o njemu?

Žrtve traume imaju tendenciju da se ne identifikuju sa njihovim telesnim iskustvom, ili da

osude, odbace ili negiraju telesni osećaj. Međutim, ,,van uma” ne znači i ,,van tela”... simptomi tela
dozvoljavaju osobi da izrazi mentralnu uznemirenost bez da ona bude priznata kao takva. Telo drži
mnoga traumatska sećanja, uključujući i ona na realan bol koji može biti doživljen snažno.
Somatoformna disocijacija je termin koji se odnosi na široki opseg telesnih fenomena, koji može da
uključi skoro sve telesne sisteme i to svaki sa svojim značenjem i funkcijom. Druga telesna
uznemirenja ponekad se pojavljuju na bizaran način, može biti simbolična reprezentacija bola ili
somatska reakcija izazvana traumatskih okolnostima. Svako namerno ili nenamerno gašenje
emotivne reakcije može da generiše fizički stres.

Nije retkost da klijenti dožive fizičku bol tokom seanse kako sećanja i osećanja izlaze na
površinu. Ovi ljudi su obično veoma osetljivi na bol i ponekad je pogrešno tumače, kako to rade i sa
drugim senzacijama. Očigledna kontradiktornost je što upravo to opiranje bolu može biti poslednja
stvar koja drži personalni identitet. Identitet koji je formiran na osnovu iskustva bola je zapravo
otrežnjujuća misao. Bol tu služi kako bi skrenuo pažnju sa telesnog iskustva i selfa. Uobičajno je za
žrtve traume da budu samo-sedirani na različite načine, na primer problem prejedanja, zloupotreba
supstanci, zloupotreba opijata protiv bolova ili samopovređivanje. Dvostran odnos mnogih žrtava
traume prema bolu može se videti u izbegavanju medicinske pomoći sa jedne strane i ponovno
traženje medicinske pažnje sa druge strane. Ovo odražava dva stanja ,,previše osećanja” ili ,,premalo
osećanja” koja su zbunjujuća za žrtve traume. Priča koju telo priča ne mora da bude isto ono što i
self priča. Na primer jedan klijent je bio voljan da razume svoje stanje ali je bivao disociran kad god
je neka psihoedukacija bila ponuđena.

Neuronauka i disocijacija

Postoje jasni neurobiološki procesi koji rade tokom disocijacije zajedno sa psihološkim.
Uloga endogenog endorfina u disocijaciji izgleda da služi kao anelgetik, pomožući žrtvama traume
da se nose sa bolom. Neuronske mreže uključene u razdvajanje između misli, oseta, ponašanja i
emocija su odvojene. Ova odvojenost u integrisanoj organizaciji neuronske mreže utiče na emotivnu
regulaciju, privrženosti i izvršno funkcionisanje. Damasio daje interesantnu sugestiju da u
forntalnom kortekstu postoje ,,višestruke glavne kontrolne lokacije” i prekidanje između njih
uključuje talamus. Disocijacija inhibira insulu (deo korteksa) i hipokampus od vezivanja
traumatskog iskstva u koherentan paket, tako da sećanja na traumu postanu slobodno lebdeća i
bivaju vezana za senzornu ili motornu situaciju koja dozvoljava sećanjima da se pojave u svest.
Primarna izvršna uloga leve hemisfere mozga objašnjava onaj neutralni emocionalni ton koji
disocijativni klijenti često pokazuju i moguće je da postoji blokada u integraciji desne i leve
hemisfere. Možemo da pretpostavimo izmene u korpusu kalozuma, odnosno mostu između
hemisfera. Disocijacija ide ruku pod ruku sa dubokim hipoarausalom autonomnog nervnog sistema.

Fragmentirani self

Odvojena stanja selfa su stvarno promenljive kombinacije psiholoških i fizioloških faktora,

koje svi mi imamo do određenog stepena. Jedan od načina da razmatramo ovaj fragmentirani self
jeste da smatramo svaki somatski fenomen kao izraz jednog od stanja selfa. Podjednako odvojena
stanja selfa mogu da sadrže različite delove priče ili sećanja. Disocirani delovi obično nisu viđeni
kao dramatični prekidi, kako su obično prikazani u popularnim medijima, već predstavljaju mnogo
suptilniju promenu u energiji i kvalitetu kontatka, kao da se klijent kreće kroz prostor i menja smer
bez očiglednog razloga. Disocijacija često ima kvalitet da nešto baš i nije razumljivo, da nema
smisla i da se ne uklapa kako treba. Prekid kontakta nije uvek očigledan, ali terapeut može da ga
ulovi jer se pojavljuje kroz konfuziju koja govori o tome ,,kako smo odatle došli ovde”.

Kada se klijent opire nečemu hranljivom ili pozitivnom sa izgovorom ,,da, ali” možete
slobodno prepostaviti da je uključeno neko drugo self stanje. Bromberg predlaže da se ovo
pomeranje stanja selfa više osećaju nego što su viđeni.

Geštalt terapeuti su poznati sa konceptima ,,top doga” i ,,under doga” koji zaista
predstavljaju podeljeni self. Polster je pisao opširno o različitim stanjima selfa koji imaju različite
uloge i kvalitete. Delisle ukazuje da su self funkcije podeljeni self koji je podeljen na id i ego
funkciju u geštalt terminologiji. Vratimo se Filipsonu ,,Ono što je uključeno u koncept o selfu kao
relaciji jeste mogućnost da u interakciji osobe sa okolinom ona može formirati više od jednog selfa,
i svaki od njih može drugačije da se povezuje sa okolinom”.

Neki stepen splitinga je u ovom smislu zajednički za svakoga od nas. Filipson nije
neophodno govorio o disocijaciji jer spliting je kreiran kao odgovor na stres pre nego na životnu
pretnju, iako je proces sličan. Filipson kasnije opisuje disocirane delove sebe kao procesne,
usklađujuđi svoje mišljenje sa geštalt konceptom selfa kao proces. Polster se poziva na ,,suštinske”
selfove koji mogu postati fiksni. Obraćajući se sa psihoanalitičkog stanovišta, ali u skladu sa
diskusijom, Bromberg kaže:,,Ako se sve odvija relativno dobro u ranoj životnoj dobi, onda smene
ovih self stanja su obično neopažene kao što je neopaženo i kucanje srca, i usaglašenost selfa
nastavlja se bez prekida”. Stern sugeriše da je self sinhronija bitna karakterisitka usaglašenosti selfa
i izgleda da je ova sinhronija ona koja biva prekinuta u disocijativnom odgovoru na traumu, onda
neće sve proći kako treba. Stern takođe predlaže da sposobnost integracije senzornog iskustva u
modalitetima igra važnu ulogu, naglašavajući da osećaj selfa nije kognitivni konstrukt već iskustvo
koje se oseća; opet ovo su funkcije selfa koje manje ili više budu diskonektovane u traumi. Jontef
ima ovo da kaže o fragmentiranom selfu:,,Ova (ideja samog jezgra selfa) nije samo gubitak celine,
on ograničava osobu na taj strukturalni entite. ,,To” postaje usaglašeno ili ,,to” postaje
fragmentovano.

Iako Jontef govori o redukcionističkom konceptu selfa pre nego iskustvenom procesu koji je
biološki napravljen da se reguliše, on takođe opisuje i posledice. Šta se dešava u frametisanoj i
traumatizovanoj osobi nije svedeno i ograničeno, već je pre složeni sloj stanja selfa. Najvažniji
faktor u self teoriji o traumi čini se da je self kao funkcija polja. Ogden i saradnici imaju probem da
istaknu nešto možda očigledno ali ipak suštinski važno; da su ,,delovi” jednostavno metafore koje
nam pomažu da razumemo proces pre nego stvarne podele. Imajući u vidu maksimalno prihvaćen od
strane geštalta model da je celina više od sume delova, mi se okrećemo modelu disociranog selfa,
koji je zasnovan na funkciji pre nego na ulogama ili karakteristikama, koji pomaže da se da smisao
procesu u terminima kreativnog prilagođavanja, a ne patologiji.

Strukturni model disocijacije

Ovaj model polazi od pretpostavke da se sa povećanjem izloženosti traumi osoba postaje

više fragmentisana. Kako bi se suočili sa unutrašnjim konfliktom i nastavila nekakvu prividnost
,,normalnog” života, žrtve traume teže da se reorganizuju tako da podele self u različite funkcije,
onaj koji drži traumu i onaj koji ispunjava svakodnevne zadatke, što ponekad funkcioniše sasvim
dobro. Ovo se zove ,,Primarna disocijacije strukture” koja se dešava kod traume koja se desila samo
jedanput kao npr saobraćajna nesreća i često reaguje na kognitivno bihejvioralni pristup ili EMDR
pristup. Ako trauma traje ili se ponavlja, traumatizovani deo može da se podeli još više i onda se
povezuje sa oslabljenim odbrambenim funkcijama, nazvane sekundarne strukturalne disocijacije,
dok tekući funkcionalni self nastavlja kao i pre. Sekundarna strukturalna disocijacija će biti glavni
fokus ove diskusije. Ovaj nivo disocijacije odnosi se na kompleksnu traumu, i verovatno je prisutan
kod većine traumatizovanih klijenata u redovnoj kliničkoj praksi. Dalji nivo fragmentacije jeste
,,Tercijalna Strukturalna Disocijacija”, koji se više odnosi na disocijativni poremećaj i zahteva
specijalnu terapiju.

U poglavlju 6 tri mobilizovana i tri imobilizovana mehanizma odbrane su bili opisani. Oni su
inicirani od strane limbičkog sistema pod pretnjom: borba, beg, zamrzavanje, potčinjavanje i
pripajanje. Žrtve traume imaju nedovršen posao sa svakom od ovih pet funkcija preživljavanja i to je
razlog zbog čega oni nisu u potpunosti postali fiksni kao deo strukture već kao nesinhroni aspekti
ličnosti. Klijent je, nesvesno, stalno zabrinut i traži kako da ih angažuje i dovrši bilo koji od ovih pet
ili svih ovih pet odbrana kako bi ublažio patnju, kako god da je to minijutarno to bilo. Ono što se
izgleda dešava jeste da jedna od ovih self funkcija može preuzeti ,,izvršnu kontrolu” u bilo kom
trenutku, uključujući i ovaj deo koji nastavlja da vodi svakodnevni život. Kada biva okinut van
okvira tolerancije klijent je nadvladan od strane ovog dela selfa koji je pod stresom, uhvaćen u
beskrajnom ciklusu ponavljanja i ponovnog uspostavljanja.

Bilo bi pogrešno razmišljati da su ovi delovi diskretni kako to model ukazuje; stvar nije baš
tako jednostavna. Ponekad delovi se prikriveno prikazuju kroz pozitivne osobe, kao što je kreiranje
jednostavnog stila života kada uslovi u polju to podržavaju, dok u drugim vremenima njihova
poruka o funkciji preživljava može biti teško razumljiva. Samoubilački deo može verovati da
zauzima odbrambeni stav, na primer. Ovaj model implicira da su sve odbrambene funkcije
predstavljene u unutrašnjem sistemu čoveka, čak i i gde se klijent može odreći svog borilačkog dela
ili potrebe za privrženošću, na primer.

Međutim ovo ne znači da su svi delovi svesni onog drugog dela; ,,ko-svesnost” je tehnički
izraz za svesnost između samih self stanja. Kao i kod amnezije, neki delovi ili funkcije mogu biti
efikasno skriveni iza disocijativne barijere, kao da su zatvoreni u drugoj sobi. U nekim stanjima
mnogi klijenti su sposobni da priznaju neke od svojih stanja selfa, dok u drugim nisu. Klijenti koji
su traumatizovani mogu se odnositi ubilački ili mogu biti uplašeni ili da odbacuju jedan ili više
svojih delova. Primeri ovoga mogu biti viđeni kod klijenata koji žele da se otarasi adolescentskog
dela koji ih je sprečavao da nastave sa svojim životom i kod klijenta koji je postao potpuno fobičan
u odnosu na ojeđeni dečiji deo sebe i ,,priče” koju je taj deo nosio. Baš kao i kod top-dog/underdog
koncepta, čak i kada postoji svesnost između disocijativnih delova, oni mogu biti antagonistički
jedan prema drugome. Unutrašnji sukob karakteriše proces disocijativne fragmentacije.

Diskonekcija između stanja selfa je ključni faktor u razumevanju poteškoća koje imaju pri
rešavanju konflikata, mobilizaciji ili donošenju odluka. Međutim ako se samo malo zamislimo nad
tim možemo da uočimo da su ovi delovi zapravo različiti resursi. Ono što je suštinski važno za
razumevanje jeste ta kreativna i odbrambena uloga koju svaki deo predstavlja i pozitivni doprinos
koji oni daju životu žrtve. Implikacija u odnosu na terapiju jeste da razumevanjem ovih delova i
veza između njih terapeut dostiže do novog pogleda na tu celinu koju će gledati sa poštovanjem, i
onda one mogu da funkcionišu tečno i ujedinjeno.
 Jedna stvar koja nedostaje u ovom modelu jeste koncept zdravog odraslog selfa. Jer ipak je
to model disocijacije, a ne bavi se zdravim funkcionisanjem. Kako god da je self bio oranizovan pre
traume on je ipak kompletno uništen ovim događajima. Ovo je bespotrebno pesimistički pogled na
situaciju. Može biti da je zdravi self je u određenoj meri nastavio da funkcioniše u podsvesti kao da
se ništa nije desilo, i to se zove ,,očigledno normalna ličnost” u ovom modelu. Ali tu nema
pretpostavke da postoji deo individue koji nije bio pod uticajem traume, deo kome ličnost može da
se vrati, ili da ga koristi kao vodič ili kao hranljivo mesto u procesu oporavka. Pogled koji je
najsličniji geštaltističkih vrednostima u odnosu na zdravlje dat je od strane Schwartzsovih
Internalnih porodičnih sistema, u kom vodeću ulogu može preuzeti deo selfa. Koristeću metaforu
orkestra on predlaže da ,,individualni muzičari su analogni delovima selfa, a da je dirigent self.” Bez
obzira koliko je mali ovaj deo klijenti mogu da pristupe pojmu zdravog odraslog ,,dirigenta” u sebi,
koji može da pomogne da se uspostavi svesnost o dvojanoj perspektivi ,,sadašnjosti i prošlosti”,
,,odraslog i deteta”. Ujedinjenje jeste ponovo uspostavljanje sa pretraumatizovanim selfom, i idejom
da nije ceo self uništen zbog traume, i to daje nadu i utehu.

Eksperiment

Samim tim što postajete svesni različitih delova može biti od pomoći. Kada ste sa klijentom
koji je proživeo traumu probajte jednostavno da pratite kako se smenjuju različita stanja selfa, dok
klijenti govore šta su uradili, osetili ili mislili. Uradite ovo tako što ćete govoriti sebi dok se
pojavljuju nove figure:,,To je deo, to je drugi deo, to je drugi deo” i tako dalje. Ne morate ništa da
uradite ili kažete o tome šta primećujee, samo dozvolite da postanete svesni toga. Sugeriše se da
održavate miran pogled tokom ovih promena stanja selfa kroz sesiju. Kasnije možete misliti o tome
šta ste videli, šta je pomoglo u eksperimentu i koji obrazci su se pojavili i možda napravite par
beleški o njima.

Disocijacija i veze

Nivo strukturalne disocijacije može biti povezan sa pitanjima granica. Što je veća trauma to
je veći problem sa granicama. Govoreći geštalt terminologijom tamo gde je ,,self” stvoren na granici
sa okolinom, disocijacija je potpuno u vezi kontakt granicama, prisustvom i mogućnošću za kontakt.
Zapravo žrtva koja je u stanju disocijacije zapravo redefiniše granice, efikasno uklanjajući svoj self
iz jedne nepodnošljive situacije: u ovom procesu postoji snažan osećaj ,,NE” koji treba da bude
jasno određen. Katastrofalni osećaj otuđenja prikazan je u uvodnom citatu ovog poglavlja
naglašavajući sve interakcije, sve self koncepte, sve nade, sve žudnje za povezivanjem.

Kada zlostavljanje ili trauma proisteknu iz detinjstva, žrtva možda nikada nije imala pravi
osećaj pripadanja:,,Trauma... individualizuje nas, ali na način koji se manifestuje kroz mučan osećaj
samosti i samoće”. Delisle uznemireno navodi da ,,često ovi subjekti nisu bili držani dovoljno blizu
da osete da su u svetu”. ,,Duboka izolacija, žudnja i usamljenost su obeležja traumatizovanih ljudi,
to su simptomi žrtve”.

Geštalt pogled na odnose dugo je bio takav da je bio veoma vezan za kontakt, i ovaj pogled
se potvrđuje kroz vreme i potvrđuje se učenjem iz neuronauke. Bromberg smatra da je disocijacija
interpersonalni proces i ova ideja se provlači u trećem delu ove knjige. Napuštanje autentičnog selfa
odražava i sadrži nepodnošljivo iskustvo realnog napuštanja u širem životnom kontekstu.

Postoje nekoliko mogućih granica koje se odnose na vezu između organizma i sredine. One
uključuje kožu, sigurnu zonu, lični prostor, seks, auru i nivo tolerancije, utičući na odnose sa
drugima u svim sferama života. Na drugom nivou terapije druge granice (osim seksa naravno) mogu
postati relevantne, ali u najvećoj meri naša zabrinutost je u vezi sa uspostavljanjem dovoljno
sigurnog prostora u kom klijent može biti prisutan. U vezi sa tim, podsećamo da terapijsko iskustvo
može takođe biti potencijalni okidač ili podrška, i obično tu postoji jako tanka linija između ova dva.

Klijenti pod traumom su često izuzetno osetljivi na pitanja daljine i bliskosti, uprkos
iskrivljenoj percepciji u odnosu na distancu koja može da se pojavi u različitim stanjima disocijacije
i mogu imati intenzivne rekacije kada im neko pređe granicu koliko god da su suptilni. Ponekad
klijenti moraju da definišu terapijski prostor u odnosu na razdaljinu između njih i terapeuta tako što
će pitati teraputa da postave njihovu stolicu ,,baš tako”, možda čak i da pomere par centimetara kako
bi se osećali sigurnim. Mudar terapeut će ovo proveriti sa ekstremno traumatizovanim klijentom.
Terapeuti mogu naučiti da osete neku vrstu energetskog balona kod svojih klijenata i da osete
njihove granice, na telesnom nivu da osete da nemaju dozvolu da priđu blize i svesnost o tome da su
već upali u taj prostor. Pažljivim merenjem moguće je osigurati da rastojanje nije previše niti
premalo. Naravno kada se šire polje ne percipira kao prijemčivo za traumu ili intenzivno stradanje,
žrtve se povlače i održavaju trajnost svog iskustva.

To je uobičajeno iskustvo za žrtve traume da budu nepoverljivi ili da njihova patnja ne bude
viđena ili da bude pogrešno shvaćena. Ovo može biti posledica ,,ne sasvim prisutnog“ kvaliteta
bivanja žrtve; njih nema dovoljno tako da ne mogu biti shvaćeni ozbiljno. Funkcionalniji deo
ličnosti često ,,ide sam“, ponekad odbacujući svaku potrebu za kontaktom. Disocijacija takođe štiti
povezanost u odnosu, držeći ,,loše” aspekte veze van svesnosti. Otkrivanje i potraga za povezanošću
i podrškom uključuje gubitak ovih, s mukom stvorenih, kreativnih sistema prilagođavanja.

Među ovim klijentima ima i onih koji su visoko nezavisni, i koji su se zaštititili od
izloženosti bolu i ranjivosti. Nesvesni svog praga tolerancije oni mogu da se nose sa neverovatnim,
gotovo vanljudskim nivoom stresa bez traženja pomoći. Nisu imali prilike da nauče šta je podrška i
da u zdravim odnosima ljudi posežu jedni za drugima. Takođe mogu da budu veoma osetljivi na
znakove napuštanja ili odbačenosti i mogu da rezoniraju sa promenom prisustva terapeuta ili
sposobnošću za kontakt čak i pre nego što ih upoznaju. Traumatizovani klijenti moraju da nauče da
tolerišu samoću i usamljenosti koja može da reguliše uzbuđenje, razdvajajući ove situacije tako da ih
više ne asociraju na napuštanje.

Sada dolazi na red razmatranje sa fascinantnim implikacijama koje dolazi iz neuronauke.

Istraživanje ukazuje na odrednicu za relacionu perspektivu, predstavljajući izazov za geštalt da to
integriše u već uspostvljeno razmišljanje o selfu, drugome i granicama kontakta. Sada znamo da
empatija, relaciona veština, može biti razvijena kroz individualnu praksu o praktikovanju svesnosti
(mindful awareness). Sagel navodi sledeće:,,Mi možemo zamisliti da društvena priroda našeg mozga
možda ima neke veze sa našim umovima u samosti”. Izgleda da on ovde sugriše da se proces
neuronske rekonekcije odvija u samosti koji pomaže stvaranju uslova za društvene veze. Potrebno je
da se obnove veze koje su zadužene za kontakt. Ali ako je disocijacija interpesonalni kontakt u svom
nastajanju, održavanju i oporavku, onda možemo da pretpostavimo da je neuronski opravak u
samosti takođe funkcija relacionog polja. Nije u domenu individualne paradigme, niti one druge, već
obe. U geštalt teoriji polja veruje se da ništa, čak ni misao, se ne dešava bez povezivanja sa
poljem:,,Kretanje toka uma može da uključuje obe vrste aktivnosti, jedna je aktivnosti u samom
umu, a druga je u interakciji sa drugim umovima (Segel).

Podržavajući kontakt

Terapiju sa žrtvama traume treba posmatrati kao vrstu rehabilitacije, u smislu da se ta reč
odnosi na prebivanje i pripadanje. ,,Rehabilitacije je da nekoga povrati na njeno/njegovo mesto u
zajednici koje mu/joj pripada posle nekoge vrste odsečenosti ili mesta izolacije (Levin). Zadatak je
da se podrži razvoj integrativnih kapaciteta i vraćanje selfa u svet. Istovremeno kreativna
odbrambena uloga disocijacije treba da bude viđen i da se razume, i treba da joj se prizna vrednost
pre nego što se odvoji. Kako Bromberg kaže najvažnije potreba je da ,,sačuvamo disocijativnu
strukturu dok je predajemo”. Postoje tri glavna područja koja traže pažnju u terapiji sa
disocijativnim klijentima. Prva je da se nauči veština ostajanja u prisutnosti, druga je da se radi sa
fragmentovanim self stanjima i treća je da se radi na vraćanju zdravog osećaja vezano za telo.

Disocijacija po svojoj prirodi utiče na prisustvo, tu deluju dve suprotne i kontradiktorne sile.
Dakle prisustvo je stoga preko potrebna polarnost koja nedostaje u odnosu na disocijaciju. Terapeut
mora podsticati niz načina u kojima disocijativni klijenti mogu da se brzo i bezbedno vrate u
prisustvo. U početku ovi načini će se pojavljivati prirodno u terapijskom okruženju, ali za klijenta je
obično nemoguće da prevede veštine i tehnike u seting svakodnevnog života. Tokom vremena, čak i
mesecima, ove veštine postanu integrisane i lako dostupne za klijenta. Prvi korak može biti da nauči
koju god strategiju i da je koristi da bi se vratio u kontakt i kako bi se uzemljio.

Eksperiment

Primeti tri objekta koja vidiš u sobi i obrati pažnju na njihove detalje (oblik, boju, teksturu,
veličinu). Budi siguran da ne požuruješ sebe kroz ovaj deo eksperimenta. Neka tvoj pogled pređe
preko svakog objekta. Imenuj tri karakteristike objekta glasno za sebe, na primer ,,plav je, veliki,
okrugao”.

Sada primeti tri zvuka koja možeš da čuješ u trenutku (unutar ili van sobe), i obrati pažnji i
na njih, osluškujući njihove kvalitete ili imenujući njihove karakteristike.

Sada dodirni tri objekta koja su ti blizu i opiši glasno kako se osećaš.
 Vrati se na ova tri objekta koja si odabrao da posmatraš očima. Kada ih primećuješ
skoncentriši se na činjenicu da si ti sada ovde sa ovim objektima u sadašnjosti, u ovoj sobi. Zatim
primeti zvuke i i skoncentriši se na činjenicu da si u ovoj sobi sa ovim zvucima. Konačno, uradi isto
sa objektima koje si dodirnuo/la.

Radeći sa klijentima, treba ponavljati ovaj proces uzemljenja koji onda postaje integralni deo
terapije i postoje mnogo varijacije tog procesa. To je još jedan način da se klijent vrati u svoj nivo
tolerancije i takođe jedan oblik koncentracije i treninga prisustva sa punom svesnošću. Jedna od
karakteristika ove vežbe jeste to da je vrlo specifična i konkretna, što pomaže u borbi protiv
disocijacije. Druga konkretna strategije je da se postavi klijentima pitanje koji je procenat njihovog
prisustva u sobi upravo sada i da istražite šta bi im pomoglo da se to poveća, čak i malo.

Nasprot onome što se može pretpostaviti, važno je postaviti pitanja vezana za delove selfa
direktno u terapiji. Klijent mora da dobija potvrdu, uvažavanje i normalizaciju procesa koji mu se
dešava. Mi takođe moramo da budemo jasni sa klijentima oko toga što to znači integracije različitih
delova. Cilj ovog rada jeste da ,,popravi kratke spojeve, a ne da ukloni ili zameni delove” (Ross)
omogućavajući tečne pokrete između stanja selfa. Upravo ova tečnost je znak integracije ili
unutrašnje povezanosti.

Ponekad literatura o traumi sugeriše da je integracije konačno spajanje svgih delova u

,,jedninstvenu” celinu. Ovo je redukcionistički pogled na self i ne uklapa se u sliku selfa kao
kompleksnog procesa. Jedanput kada su klijenti u radu budu upoznati sa različitim delovima selfa i
onda oni budu voljni i da odustanu od njih. U stvari neophodno je da delovi ,,budu viđeni sa
jasnoćom i taj lični značaj postepeno ublažava pacijentov predhodni osećaj zbunjenosti vezan za to
ko je on ,,stvarno” i kako je postao ta osoba” (Bromberg), što je u službi ucelovljenja.

Ako se self može razdvojiti iskustvom koje menja veze, verovatno se može ponovo spojiti
iskustvima koja uspostavljaju, menjaju ili obnavljaju veze (LeDoux2002). Terapeut treba da poziva
na svesnost različitih delova ali da to radi sa saosećajnim razumevanjem njihovih funkcija kako bi se
postigao veći stepen svesnosti. Prisutup ovome može biti podržan istraživanjem straha i potreba
ovih delova (Polster 1991). Ne možemo da radimo sa izolovanim delovima već se moraju uzeti u
obzir način na koji su oni organizovani (Goldstein), to jest, moramo razumeti vezu izmenju njih kao
i njihov doprinos celini. Klijentu je potrebno da nauči da toleriše unutrašnji sukob između delova
oko integracije (Bromberg 2006).

Da bi to učinili korisno je podržati unutrašnji dijalog, ohrabrujući klijente da to dele sa

terapeutom pre nego sa praznom stolicom, delove koji su razdvojeni (Spagnuolo Lobb). Ovo ne
znači da terapeut mora da ima ,,odvojen” odnos sa svakim delom; zdravi deo selfa je najbolje ojačan
upravo podsticanjem da govori u ime drugih. Klijent može da nauči tehnike upravljanja ovim
delovima kao što je traženje od delova pod stresom da ,,se spuste na noge”, što zvuči čudno ali ima
smisla mnogim klijentima, tražeći neprestano opreznom i budnom delu da dopusti ,,drugima” da idu
da spavaju, ili kada ima dovoljno svesnosti da zamisli da ovi delovi imaju sastanak za okruglim
stolom. Zapravo je malo krenuti napred u život bez saglasnosti svih delova, u suprotnom sabotaža će
biti neizbežna.

Nije moguće raditi sa disocijatvnim procesom bez rada na telu. Kompleksnijim klijentima
možda je potreban pristup drugim kompleksnijim terapijama koje se bave telom kao što je Krano-
Sakralna, Rosenova ili Aleksandrova masaža. Neophodno je pričati direktno o utelovljenom
iskustvu zato što može da bude izazov za depersonalizaciju i strahove da je ,,telo isuviše oštećeno da
bi bilo uključeno u proces oporavka” (Goodwin i Attias). Dalje, korisno je ,,ponovo pronaći sredinu
između potpune disocijacije i nepodnošljive patnje unutar povređenog tela”. Reč koju treba naglasiti
ovde jeste ponovno otkrivanje – rad na telu u disocijativnom procesu jeste o ponovnom povratku
onome što je bilo izolovano. Veština rada sa disocijativnim telom su slične onim koje su naglašene u
ovoj knjizi: fenomenološko praćenje kako bi se podržala svesnost, usporavanje ili podsticanje
procesa koji će upravljati uzbuđenjem (Ogden 2006) i eksperimenti vezani za direktnu svesnost.
Ponovno povezivanje sa telom zahteva ,,usmerenu, bez osude, svesnu pažnju na osećanja, misli i
telesne senzacije koje se pojavljuju u sadašnjem trenutku” (Sapriel).

Međutim, postoji ključna tačka koju terapeuti moraju imati na umu kada rade eksperiment.
Kada se radi sa odgovorima koji su bespomoćni pokazalo se da je pokret ključ za oporavak. Pokret
je po definiciji uključuje korišćenje udova: periferije tela. U disocijaciji, međutim, pažnja mora da se
usmeri na samo jezgro tela. Pod tim se podrazumeva na antomske strukture koje se odnose na
delove tela ispod glave, posebno one niže delove tela, oko centra gravitacije tik ispod pupka. Kapner
kontra intuitivno ukazuje na to da je gubitak osećaj granica povezan sa osećajem zamene mesta
osovine oko centra kičmene moždine (2002). Vežbe iz pilatesa, joge i taj čija će pomoći u
uspostavljanju otelovljenog osećaja jezgra. Kako bi se obnovio kapaciteta upravljanja intenzitetom
sa umrtvljenog mesta neophodno je proceniti rad pažljivo – slično razvijanju različitih funkcija
(Kepner 1995). Potreba da se postepeno prelazi od samo primećivanja oseta i procesa koji se
dešavaju do dubokih nivoa svesnosti. Traumatizovani klijent treba da bude u stanju da bude priustan
ne samo ovde i sada već da iskustveno živi self koji je otelovljen.

Studija slučaja 3

Bila je neka slabost vezana za Evu, kombinacija njene niske energije, zaštitu koju je nosila u
svom glasu, njena funkcionalna upotreba jezika i njene odbrane kada je sa mnom. Hteo sam da
posegnem za još kontakta sa Evom, ali osetio sam da sam suptilno gurnut sa strane i naučio sam da
je ona imala očekivanja da svoja očekivanja spozna kroz odnos. Eva je rekla da se oseća napušteno
u odnosu na druge potencijalne izvore podrške. Nije imala bliskih prijatelja i nije učestvovala u
socijalnim događajima na poslu i u Frejinoj školi. Osećala je sebe otuđenom zbog svoje traume.
Daleko od sigurnosti koju je osećala u svom domu, da se izrazim njenim rečima, ,,Kao da gledam
film i nisam u njemu”, to je iskustvo derealizacije.

To je bilo nešto na čemu smo radili u terapijskom setingu i Eva je postala mnogo stabilnija
da održi njeno mesto rasta, koje smo mogli da pratimo zajedno. Direktno smo radili na mnogim
temama koje su mogle da joj pomognu da se angažuje, u terapijskoj sobi, u spoljašnjem svetu, i što
je važnije u svom unutrašnjem iskustvu. Bilo je trenutaka, naročito kada je bila u stanju kolapsa,
kada mi je Eva rekla da je moj glas postao veoma slab za nju i da je plutala daleko od svoga tela.
Stoga radili smo da na održiv način podržimo svesnost o telu kada se oseća sigurno i osećaj snage i
fluidnosti, i da to poveže Evu sa osećanjem telesne kompetentnosti. Eva je koristila dodatnu podršku
za telo tako što je išla na masažu i časove joge, i vratila se svom ranijem interesovanju plivanju kao
nešto najbliže čime se mogla primaći sigurnom iskustvu ronjenja.

Evina borba sa besom je bila u velikoj meri u sukobu sa njenom tendencijom da se preda
drugima. Pored psihoedukacije o traumi i disocijaciji, što je za Evu bilo od pomoći, upoznao sam je
sa metodom kontakta među različitim delovima selfa što je osvetlilo Evin konflikt. Prepoznali smo
da postoji dimenzija vezanosti u njenom ponašanju prema njenom šefu, da joj je on trebao zajedno
sa sigurnošću koja je došla sa poslom, bez obzira na njegov tretman prema njoj i stres koji je često
osećala. Bilo je važno poštovati svrhu njene veznaosti i u isto vreme gledati na to kao pokušaj da
drži sebe sigurnom što nije dobro funkcionisalo. Eva je shvatila kako je morala da postane
submisivna kako bi se suočila sa strašnom pretnjom i da radi sa različitim delovima kako bi
uspostavila dijalog. Eva je primetila da se deo njene konfuzije raščistio kada je počela da ceni
aspekte svoje ličnosti koji su bili hrabri i ranjivi.

Kako je terapija napredovala Eva je počela da se oseća manje izolovano i više je bila
uključena u spoljašnji svet. Rekla je da je imala jasnije uvide i da se više posvetila sebi u odnosu na
ranije. ,,Nisam se više osećala ludo ili da sam bila kvadrat u okruglom ramu”, rekla mi je kasnije.
Ipak ostala je veoma anksiozna u vezi sa bivanjem sa drugim ljudima, i bila je u stanju da primeti
unutrašnje argumente koji su je sprečavali da krene napred. Bilo je najvažnije da je Eva naučila da
obraća pažnju na somatske signale i da može da tumači njihovo značenje sa određenom tačnošću i
da postupa u skladu sa tim.

Rezime

Disocijacija je prirodna biološka funkcija, koju svi koristimo sa ciljem da bismo se isključili
iz dosadnih ili stresnih situacija, da sanjarimo ili da izgubimo sebe u knjizi ili filmu. Ovo je prilično
drugačije od disocijacije koja je uzrokovana traumom, što može da uključi i depersonalizaciju ili
derealizaciju, ili oba. U ovakvoj vrsti disocijacije postoji značajan gubitak kontakt funkcija i osećaj
da se energija za kontakt povlači, da je nema dovoljno. Disocijacija je glavni modifikator kontakta,
redefinišući granice i ponekad stavljajući klijenta izvan dometa. Nivo disocijacije će se naći u većini
trauma klijenata. Za klijente ovo može da dovede do osećaja da su oni duboko nepovezani i da
prolaze kroz život bez volje. Uloga terapije jeste da pomogne u stvaranju puta koji će da vodi ka
uspostavljanju povezanosti sa telom i da uspostavi povezaniji osećaj sebe, tj. selfa.

Disocijacija je kreativno prilagođavanje par excellence, omogućavajući žrtvi da nastavi sa

nečim što nalikuje na normalnost, mada po ogromnoj ceni. Žrtve traume žrtvuju povezanosti i
integritet sebe i beže od otelovljenog života kako bi preživeli snažnu pretnju koju osećaju kao
unutrašnji konflikt i intezitet osećanja. Strukturalni model disocijacije objašnjava proces
fragmentacije ličnosti. Primarna i sekundarna strukturalna disocijacija su dva najčeća tipa viđena u
kliničkoj praksi. Ovo ukljuje deljenje selfa u traumatizovani i funkconalni deo, u kompleksnoj
traumi Sekundarna Strukturalna Disocijacija, traumatizovane uloge su dokaz pet odbrambenih
funkcija koji su pod pretnjom: bori se, bezi, smrzi se, podčini se ili se veži.

Osećaj otuđenosti u disocijativnom procesu može biti prilično dubok; otuđenje od sebe, od
tela i od drugih. Neizbežno distanciranje u disocijaciji je samo nametnuta granica selfa koja će pre
da izoluje osobu nego da bude granica uključenja i kontakta. Ponovno povezivanje uključuje rad na
različitim nivoima, koristeći potencijale integrativnih kapaciteta fragmentiranih delova selfa i tela
kako bi se povećala povezanosti sa širim poljem.