Ivan Ili}

Kratak sadr`aj: Kontratransfer je najintrigantniji element psihoterapijskog procesa. U

okviru svoje konceptualizacije tokom istorije
psihoanalize i psihoterapije, odredjenje kontratransfera prolazi kroz nekoliko revolucionarnih pomaka od ometaju}eg i ote`avaju}eg faktora, preko fenomena koji predstavlja
klju~ za razumevanje pacijenta sve do elemenata koje je po`eljno, na poseban na~in, eksternalizovati u terapijskoj situaciji kako bi se
pacijentu pribli`ilo razumevanje sopstvenog
funkcionisanja.
Adolescenti i mladi vi{estruko su provokativni u kontratransfernom smislu, jednim delom
zbog intenziteta i specifi~ne dinamike razvojnih procesa koju donose i unose u psihoterapiju a drugim delom zbog specifi~nih zahteva koji se postavljaju pred terapeute koji rade
sa ovom populacijom i to kako u personalnom tako i profesionalnom smislu.
Autor u radu prezentuje sagledavanje kontratransfernih fenomena u inicijalnoj fazi psihoterapije adolescenata i mladih, posmatranih
kroz dve definisane i elaborirane a generi~ki
razli~ite linije kontratransfernih manifestovanja. Posebnu pa`nju posve}uje tzv.kontratransfernim zamkama u radu sa adolescentima koje su upravo najizra`enije u inicijalnoj
fazi psihoterapije. Takodje navodi i preporuke za pravovremeno uo~avanje kontratransfernih reagovanja i postavljanja prema njima. Rad je ilustrovan kratkim klini~kim primerima.

Institut za psihijatriju,
Klini~ki centar Srbije, Beograd

Klju~ne re~i : kontratransfer, adolescencija,

psihoterapija

Kontratransfer predstavlja najintrigantniji element psihoterapijskog procesa koji, skoro ~itav vek, fokusira interes psihoanaliti~ke literature i kome se permanentno posve}uje posebna pa`nja u elaboraciji prakti~nog rada psihoterapeuta. Medjutim, u preciznom odredjivanju kontratransfera suo~avamo se sa nizom te{ko}a,
obzirom da razli~iti autori kontratransfer
sagledavaju iz sopstvenog teorijskog i teh-

ni~kog konceptualnog okvira. Tako postoji evolucija u razumevanju kontratransfera koja podrazumeva i nekoliko revolucionarnih pomaka u razumevanju ovog
pojma.
Prvi put pojam kontratransfera sre}emo kod Freud-a 1910.godine u radu Budu}e {anse psihoanaliti~ke terapije a kasnije (1912) i u Savetima lekaru za primenu psihoanaliti~kog tretmana, gde je

Engrami z vol. 27 z januar-jun 2005. z br. 1-2

KONTRATRANSFER
U INICIJALNOJ FAZI
PSIHOTERAPIJE
ADOLESCENATA

69

Engrami z vol. 27 z januar-jun 2005. z br. 1-2

70

shva}en prevashodno kao ometaju}i faktor tj otpor analiti~ara zbog akriviranja

unutra{njih konflikata u njemu koji vode
formiranju slepih mrlja i na taj na~in
ote`ava razumevanje i vodjenje analize.(1) Kasnije je od drugih autora ( Brenner) shva}en kao transfer analiti~ara tj.
transferne projekcije analiti~ara u pacijenta koje predstavljaju nedostatak ili nedovoljnost njegove sopstvene analize.
Dugo vremena kontratransfer je negativno konotiran i shvatan kaoi prepreka u
analiti~kom radu koju treba eliminisati ili,
koliko je god mogu}e, staviti pod kontrolu. P.Heimann po prvvi put (1950.) odredjuje kontratransfer kao sredstvo za razumevanje pacijenta. Polaze}i od teze da
nesvesno terapeuta razume nesvesno pacijenta smatra da se pacijentove projekcije ogledaju u emocionalnom odgovoru
terapeuta te ih terapeut mo`e sagledati i
time razumeti na~in funkcionisanja svog
pacijenta.(2) Ove postavke pokre}u niz
nadogradnji u sagledavanju kontratransfera, pre svega u okvirima klajnijanske
psihoterapijske {kole koje sve vi{e kontratransfer povezuju sa odbrambenim mehanizmima, pre svega projektivnom identifikacijom. Tako Racker govori o konkordantnoj i komplementarnoj identifikaciji
analiti~ara sa projektovanim sadr`ajem
pacijenta (u zavisnosti da li se terapeut
identifikuje sa self ili objekt reprezentacijama), Grinberg defini{e projektivnu kontraidentifikaciju kao specifi~ni vid kontratransfernog reagovanja koji podrazumeva
ulazak terapeuta u transferno namenjenu
ulogu od strane pacijenta, H.Segal opisuje kontratransfer kao poreme}aj u procesu kontejniranja sadr`aja pacijenta od
strane terapeuta.(3) Zajedni~ko za razmatranja klajnijanske {kole je da transfer i
kontratranssfer sagledavaju kao veoma

bliske i uzajamno povezane pojave u stalnom medjudejstvu, da nagla{avaju procese sadr`avanja (kontejniranja) pacijentovog projektovanog materijala i da pozitivno i konstruktivno vide ulogu kontratransfera. U po~etku je nagla{avana potreba
zadr`avanja kontejniranih projekcija dok
danas ({to je takodje jedan od revolucionarnih pomaka) mnogi autori (npr.Bion)
smatraju da je potpuno kontejnizovanje
kontratransfera ne samo nemogu}e nego
i nepo`eljno. Jedan od zadataka analiti~ara je da primi, prihvati, podnese i razume
projektivnu identifikaciju pacijenta i da,
kroz proces interpretacije, detoksicirane i
metabolizirane sadr`aje vrati svom pacijentu.(4) To, naravno, ne zna~i suvi{no
optere}ivanje psihoterapijskog procesa
agiranjem kontratransfernih ose}anja ve}
da analiti~ar mo`e (a i treba) da poka`e
pacijentu da je pod uticajem njegovih sadr`aja, da je pokrenut njima, da nastoji da
ih izdr`i i razume i da to ~ini dovoljno dobro (a {to je, kako }emo videti, od posebne va`nosti upravo u radu sa adolescentima)(5).
Posebno je pitanje, koje ni danas nema kona~ni odgovor, da li kontratransfer
podrazumeva op{ti i sveukupni vid reagovanja terapeuta na pacijenta (koji uklju~uje i neke neanaliti~ke momente u relaciji sa pacijentom) ili on predstavlja posebne emocionalne odgovore analiti~ara
izazvane posebnim osobinama pacijenta.
Iako se u savremenim vidjenjima kao i sa
tehni~kog aspekta drugi odgovor ~ini prihvatljivijim (obzirom da potencira pozitivnu i konstruktivnu konotaciju kontratransfera), smatram da sve {to se de{ava u
unutra{njem prostoru terapeuta a vezano
je za do`ivljaj pacijenta u okviru terapijskog odnosa sa njim, bez obzira da li je ishodi{te transfer, setting, odbrambeni me-

3. da analiti~arevo stalno i potpuno

ispitivanje svih promena njegovih
ose}anja ili stavova prema pacijentu mo`e da vodi ka sve ve}em uvidu u procese koji se de{avaju u pacijentu (7).
Kada je re~ o adolescentima i mladim
pacijentima mo`emo konstatovati da je
ova populacija izrazito i vi{estruko provokativna u kontratransfernom smislu. Prvo
re~ je o inzenzitetu i specifi~noj dinamici
razvojnog procesa koju ovi pacijenti donose sa sobom a sledstveno i unose u
psihoterapijski proces. Drug o, re~ je o
specifi~nim zahtevima koji se postavljaju pred psihoterapeute koji rade sa adolescentima i mladima i to, kako na personalnom, tako i na profesionalnom
planu.(8) Na ovom mestu ne bih ulazio
u elaboraciju specifi~nosti adolescentnog procesa kao ni u analizu neophodnih karakteristika li~nosti terapeuta, obzirom na veliku {irinu pomenutih tema.
Medjutim, ono {to je va`no naglasiti je
da su, kako dinamika razvojnog procesa koju pacijent donosi, tako i karakteristike li~nosti terapeuta, najuo~ljivije, a
time i od velikog zna~aja, upravo u inicijalnoj fazi psihoterapije adolescenata i
mladih.
Inicijalna faza u psihoterapijskom radu sa adolescentima, na taj na~in, i sama dobija na specifi~nosti i zna~aju. To
je vremenski period koji, pored mnogih
drugih sadr`aja i zadataka, omogu}uje
obostranu prezentaciju, medjusobno
upoznavanje, uzajamnu procenu i testiranje u~esnika u psihoterapiji. Adolescenti i mladi na po~etku terapijske komunikacije prezentuju ono {to je najuo~ljivije a to je upravo dinamika njihovog razvojnog procesa ( naravno, sa
elementima njihove individualne psiho-

Engrami z vol. 27 z januar-jun 2005. z br. 1-2

hanizmi, radna alijansa, realne osobine

li~nosti pacijenta, li~nost terapeuta sa
svim njegovim karakteristikama i eventualnim konfliktima, njegov profesionalni
stav, pa ~ak i spolja{nja (vananaliti~ka) situacija, neosporno ima veliki zna~aj. Naro~ito se ne mo`e zanemariti li~nost terapeuta (koja takodje predstavlja jedan od
fokusa interesovanja u nizu proteklih decenija) i to posebno u radu sa adolescentima i mladima.
Postoje i druga pitanja bez jasnog odgovora, npr. da li je kontratransfer (kao
{to je transfer) univerzalan, sveprisutan
fenomen ili je striktno ograni~en na psihoterapijsku situaciju i ne postoji van nje
u smislu sopstvenog odredjenja. Slede}e
je da li postojanje kotratransfera podrazumeva vremensku dimenziju tj. da li o njemu govorimo samo u okviru trajanja terapijskog procesa ili je prisutan i po zavr{etku terapije (a nekada mo`da i pre njenog
po~etka). Neki autori pro{iruju okvire
kontratransfera uklju~uju}i i odredjene
na~ine reagovanja pacijenta na kontratransfer terapeuta kao direktnu specifi~nu
posledicu istog.(6) Medjutim dalja elaboracija ovih pitanja kao i razmatranja dilema u vezi odredjenja kontratransfera prevazilazila bi ciljeve ovog rada.
Zaklju~uju}i uvodna razmatranja o
kontratransferu mo`emo re}i slede}e :
1. postoje kontratransferna reagovanja u analiti~aru, i to tokom cele
amalize
2. da kontratransfer mo`e da proizvede te{ko}e ili neadekvatno vodjenje analize. To }e se desiti ako i
kada analiti~ar ne uspe da postane
svestan svojih kontratransfernih reagovanja prema pacijentu ili, ako
ih je svestan, ne bude u stanju da sa
njima izadje na kraj

71

Engrami z vol. 27 z januar-jun 2005. z br. 1-2

lo{ke dinamike koja postaje dominantna u kasnijim fazama psihoterapije). Terapeut takodje izlazi na teren sa najuo~ljivijim karakteristikama svoje li~nosti
(kao {to }emo videti u daljem tekstu, ne
retko i potencijalno problemati~nim).
Time, od samog po~etka zapo~inje transferno kontratransferna igra i uzajamno uslovljavaju}e medjudejstvo.
Da bi smo sagledali manifestacije
kontratransfera u inicijalnoj fazi psihoterapije adolescenata ({to predstavlja i
osnovni cilj ovog rada), izdvoji}emo
dve osnovne linije kontratransfernih fenomena koje, iako naizgled simplifikovano, ipak dovoljno jasno ozna~avaju
su{tinski razli~itu genezu a time i njiho-

72

vo druga~ije razumevanje i postavljanje

prema njima u psihoterapijskoj situaciji. Ova podela poku{ava da integri{e
dosada{nja razumevanja kontratransfera ali ne treba zaboraviti da je u psihoterapijskom radu kontratransferni odgovor uvek integrativan i objedinjuje
obe linije kontratransfera (navedena
podela je didakti~ka i od prakti~nog
zna~aja za uo~avanje konkretnih kontratransfernih reagovanja i odgovaraju}eg postavljanja prema njima u datoj
psihoterapijskoj situaciji).
Kroz slede}u tabelu prezentovali bi
najzna~ajnije karakteristike kontratransfernih manifestacija u obe definisane linije (9)

la pacijenta koja terapeutu mo`e pru`iti trenutne narcisti~ke gratifikacije ali

zna~ajno komplikuje psihoterapijski
proces sa nizom reperkusija na dalji terapijski rad. Ekstremni vid ovakvog
kontratransfernog reagovanja, na sre}u
kod edukovanih terapeuta izuzetno redak, je da terapeut nudi ili name}e sebe kao Ego-ideal pacijentu i {to ukazuje na ozbiljne kontratransferne probleme.
DRUGA LINIJA kontratransfera vi{e
fokusira samog terapeuta i njegove odgovore u terapijskom radu koje nisu direktno uplivisani psihoterapijskim odnosom ve} su vi{e vezane za njegove
osobine, psiholo{ke karakteristike, stavove, `ivotno i profesionalno iskustvo.
Potencijali za kontratransferno reagovanje terapeuta po ovom tipu uvek su
prisutni, bez obzira na edukaciju i sopstvenu analizu.
U radu sa adolescentima i mladima
ova dimenzija kontratransfera dobija na
specifi~nosti. Na~in na koji se terapeut
odnosi prema problematici mladih u
prili~noj meri je odredjen njegovim izlaskom iz sopstvene adolescencije i stepenom razre{avanja sopstvenih problema iztog perioda. Uzburkani,i `ivi telesni, intelektualni i emocionalni do`ivljaji adolescenta retko i terapeuta ostavljaju ravnodu{nim, tim pre {to je taj,
nimalo lak i prili~no bolan period pristupa~an se}anju daleko vi{e nego rano detinjstvo. Ovaj regres terapeuta u
sopstvenu adolescenciju u kontaktu sa
adolescentom omogu}uje bolje razumevanje (i empatsko i intelektualno)
postoje}ih procesa ali podrazumeva i
postojanje bliske konfliktuoznosti sa

Engrami z vol. 27 z januar-jun 2005. z br. 1-2

PRVA LINIJA je, kao {to vidimo, vezana za odnos terapeut pacijent i pripada sagledavanju onoga {to mladi pacijent izaziva u terapeutu, pre svega
kroz transferne manifestacije i projekcije (projektivne identifikacije). Funkcionisanje adolescenata i mladih, ve} u inicijalnoj fazi psihoterapije, u zna~ajnoj
meri ima transfernu konotaciju, bilo da
se radi o ispitivanju granica tolerancije,
strpljenja, emocionalnog stava terapeuta, testiranja sopstvene prihva}enosti
ili da je u pitanju plasman odredjenih
obrazaca pona{anja, mehanizama odbrane ili objektnih relacija koji te`e da
nadju svoju potvrdu u komplementarnosti sa terapeutovim pona{anjem i sa
tendencijom da terapeut bude uklju~en
i na odredjeni na~in reaguje. Nestabilnost i neizgradjenost psihi~ke strukture
adolescenata, uz prisustvo razli~itih
mehanizama ~itavog spektra zrelosti,
zna~ajno uslo`njava transferne i kontratransferne manifestacije. Ve}ina
autora uo~ava sli~nost psiholo{ke
strukturne organizacije adolescenata sa
grani~nom organizacijom li~nosti ~ime
se implicira kvalitet terapijskog odnosa
pa i kontratransfera terapeuta.
Poseban problem vezan je za transfer identifikacije (7), upravo karakteristi~an za mlade pacijente, i njegove reperkusije na kontratransferni odgovor.
Tendencija mladih da u terapeuta projektuju sopstveni Ego-ideal kao i introjektivni procesi sa ciljem reparacija pukotina u sopstvenom idealu Ja, mogu
kod terapeuta izazvati razli~ita reagovanja, do`ivljaje, nelagodnosti, uznemirenosti pa i neprihvatanja. Druga opasnost je u prihvatanju ulpoge Ego-idea-

73

Engrami z vol. 27 z januar-jun 2005. z br. 1-2

74

potrtebom da se repariraju rezidue sopstvenih adolescentnih problema. U tom

slu~aju sposobnost terapeuta da primi,
prihvati, razume, obradi i interpretira
sadr`aje svog adolescentnog pacijenta
mo`e biti kompromitovana. Na mora se
raditi samo o nerazre{enoj adolescentnoj problematici. Adolescentni pacijent
suo~ava terapeuta i sa izneveravanjem
sopstvenih ideala, mnogobrojnim kompromisima napravljenim u cilju prilagodjavanja, zavisno{}u od niza okolnosti i
osoba kao i kolebljivo{}u na koju se
pristaje a {to je u evidentnom kontrastu
sa nezavisnom pozicijom koju adolescent zauzima, njegovom beskompromisno{}u, silovito{}u i neposredno{}u
kao i idealisti~kim optimizmom. I ovi
momenti izazivaju odredjena ose}anja
terapeuta i kao gorki za~in ulaze u terapijski proces.(8)
Postoje i druge kontratransferne
zamke u radu sa adolescentima i mladima koje mogu predstavljati klizav teren i za samog terapeuta.(10)
Pitanje seksualnosti, intenzivirano i
zao{treno u adolescenciji, predstavlja
izvor napetosti i za odraslu osobu koja
se suo~avala (ili se jo{ uvek suo~ava) sa
problemima u toj sferi. Od na~ina na
koji se formira heteroseksualni izbor i
funkcionisanje, razre{ava biseksualna
pozicija i prevazilaze rezidue infantilne
seksualnosti, u mnogome zavisi izgradjenost i integrisanost u sferi psihoseksualnog identiteta, pa i terapeuta. U
kontratransfernom smislu terapeut se
mo`e ovim problemima nagla{eno baviti ili izbegavati i minimizirati njihov
zna~aj. Destruktivnost po terapijski
proces mo`e bit prili~na ako adole-

scent oseti da u toj delikatnoj sferi postoji izvesna napetost i kod samog terapeuta. Anksioznost, koja je u vezi sa
tim pitanjima i ina~e prisutna, bila bi vi{estruko poja~ana.
Agresivnost, bilo da je izazvana projektivnim materijalom ili agresivno{}u
samog pacijenta, ili da je nezavisna od
toga (vezana za agresivne crte terapeuta) va`an je deo negativnog kontratransfera koji u terapijskoj situaciji mo`e izma}i kontroli, tim pre {to se mo`e javiti u bilo kom trenutku terapije. Razli~iti
su momenti koji mogu pokrenuti agresivnost u terapeutu : povredjen narcizam, sporo napredovanje, rezistentni
otpori, neki realni aspekti funkcionisanja pacijenta ili pona{anje u terapijskoj
situaciji...Ono {to je upozoravaju}e je
legitimitet mogu}nosti za plasiranje
agresivnosti od strane terapeuta kao i
njihova raznovrsnost : preuranjene ili
forsirane interpretacije, nagla{en pasivni stav, promene setting-a, davanje terapijskih zadataka, zahtevi za promenom, ultimativne intervencije...a {to se
sve mo`e opravdati konstruktima psihoterapijskog re~nika, psihoterapijskom tehnikom, terapijskom tendencijom i te`njom za dobrobiti pacijenta.
I problemi autoriteta pro`imaju terapijski rad sa adolescentima i mladima. Za mladog pacijenta terapeut je odrasla osoba u koju se projektuju razli~ita stremljenja, ideali ali i specifi~ni do`ivljaji te osobe sa pro`imaju}om anksiozno{}u, zavi{}u ili odbranama od njih
(npr. izra`enim u tendenciji ka egalitarnosti, familijarnosti, submisivnosti,
obezvredjivanju ili podsme{ljivom stavu). Kontratransferne opasnosti su u te-

lektualne, emocionalne ili fantazmatske prijem~ivosti) pojavi jedan od dva

kvaliteta : preteranost ili inhibicija. U
tom slu~aju mo`emo biti sigurni da
smo kontratransferno pokrenuti i uvek
je neophodno postaviti pitanje : O ~emu se, zapravo, radi? kako bi bili u stanju da reuspostavimo sopstvenu sposobnost da pratimo svog pacijenta, prihvatamo i razumemo njegove sadr`aje i
iste interpretiramo. (11)
Wolberg (1977)daje preporuke za
uo~avanje inicijalnog kontratransfera.
Kontratransfer te`imo da uo~imo od prvog susreta i terapeut uvek sebi postavlja slede}a pitanja:
1. Da li pacijent nekim svojim pona{anjem (u `ivotu ili u terapijskoj situaciji) izaziva odredjeno
reagovanje terapeuta i kakvo?
2. Da li pacijent li~i ili podse}a terapeuta na nekoga koga je ranije
poznavao (ili jo{ uvek poznaje) i
kakav je emocionalni odnos
imao (ili ima) prema toj osobi?
3. [ta terapeut misli o osobama kao
{to je pacijent?
4. Da li terapeut predvidja te{ko}e
u terapijskom odnosu sa pacijentom i kakve i da li o~ekuje neko
odredjeno funkcionisanje pacijenta i koje? (12)
Imaju}i u vidu iskustvenu dimenziju
ovog rada, prezentovao bih nekoliko
primera iz sopstvene klini~ke prakse.
Mladi pacijent koji je, tokom inicijalne faze terapije, na po~etku svake seanse izgovarao re~enicu: Pro{la je jo{
jedna nedelja bez zna~ajnijih zbivanja,
iritirao me je ovom izolovanom stereotipijom koju sam do`ivljavao da je re-

Engrami z vol. 27 z januar-jun 2005. z br. 1-2

`nji za dominacijom i mo}i, prihvatanju

omnipotentne pozicije, zatim kori{}enju autoriteta radi prikrivanja sopstvene nesigurnosti i stru~ne insuficijencije
ali i podredjivanje pacijentu, sve do nekriti~nog i mazohisti~kog prihvatanja
svih projekcija i uloga koje mu pacijent
namenjuje. Naj~e{}e u osnovi stoje problemi autoriteta samog terapeuta, proistekli iz njegovih odnosa sa primarnim
objektima ili drugim autoritetnim figurama.
Narcizam, reaktiviran i uveliko prisutan tokom adolescencije, mo`e i terapeutu praviti probleme ukoliko je nerazre{en ili nedovoljno gratifikovan (a
znamo da to nikad u potpunosti nije).
Ovo je naj~e{}i teren gde, gotovo redovno, dolazi do izvesnih kolizija terapeuta sa adolescentnim pacijentom (u
razli~itom spektru intenziteta) a {to je
razumljivo, obzirom na zna~aj koji narcisti~ka pozicija ima u adolescentnoj
formaciji te je i terapeut neminovno suo~en sa interakcijom sopstvenih i pacijentovih narcisti~kih problema. Od krucijalne va`nosti je da se shvati kako
svaki adolescent koji svojevoljno dolazi
u psihoterapiju, to ~ini u krizi omnipotencije (narcisti~ki fenomen) i da je jedan od prvih zadataka terapeuta da pomogne reparaciju povredjenog narcizma svog pacijenta a ne da se bavi sopstvenim narcisti~kim povredama (za
koje }e adolescent ve} na}i na~in i prili~no se potruditi da u njemu izazove).
Kontratransfer mo`emo pratiti kroz
permanentno sagledavanje sopstvenog
funkcionisanja u psihoterapiji. On je
manifestan kada se u unutra{njem prostoru terapeuta (u okviru njegove inte-

75

Engrami z vol. 27 z januar-jun 2005. z br. 1-2

76

zervisana za mene (u su{tini uop{te nije stereotipna osoba niti su mu intelektualni i emocionalni sadr`aji siroma{ni). U jednoj od narednih seansi kada
je na po~etku }utao, uo~iv{i promenu,
postavio sam mu pitanje: Da li je pro{la jo{ jedna nedelja bez zna~ajnijih zbivanja ili se mo`da ne{to promenilo?
Iako je uo~ena zna~ajna promena u pona{anju pacijenta koju je, svakako, bilo
potrebno primetiti, ironi~an (pa i blago
cini~an) na~in na koji je terapeut to u~inio, uprkos formalno benevolentnoj
neverbalnoj pratnji, jasno govori o
agresivnoj pozadini poruke. Pacijent se
osmehnuo a zatim tokom cele seanse
govorio o manje zna~ajnim stvarima,
pa`ljivo izbegavaju}i referentne sadr`aje, uz delimi~nu afektivnu inhibiciju.
Vi{e nije pominjao uobi~ajeni uvod ali
je jo{ dugo vremena zadr`ao pomenute
otpore.
Drugi pacijent je svojim na{inom
verbalizacije (uop{ten, neodredjen i
nejasan do konfuznosti) izazivao kod
terapeuta permanentno ose}anje dosade, uprkos slo`enoj i interesantnoj problematici. Fenomen je bio upadljiv jer
se ponavljao iz seanse u seansu tako
da se terapeut prvih pola sata seanse
borio sa uspavano{}u i zevanjem da bi
tek pred kraj probudio interes za pacijenta. Razlog specifi~ne verbalne ekspresivnosti pacijenta je u potrebi da sve
{to izgovori bude besprekorno i najbolje {to mo`e. Terapeutu (kada je do{ao
do ovog obja{njenja) nije bilo te{ko da
prepozna povezanost sa sopstvenim
nagla{enim perfekcionizmom koji ponekad do`ivljava prili~no dosadnim i
ograni~avaju}im.

Pacijentkinja koja je u terapeutu na

po~etku izazivala prevashodno pozitivna kontratransferna ose}anja (zbog naivne iskrenosti, otvorenosti i infantilnog {arma, iako su ovi fenomeni bili
vezani za duboke i ozbiljne zastoje u
formiranju identiteta, fiksiranu infantilnu poziciju sa predispozicijom za dublje regresivne pomake), u jednom trenutku (kada je bilo re~i o komunikacijama i odnosima sa drugim ljudima) izgovara re~enicu: Toliko sam orijentisana prema sebi i okrenuta svojim problemima da ne mogu da me zainteresuju drugi ljudi i njihovi `ivoti. Terapeut,
u tom trenutku, prepoznaje proboj novog kvaliteta u ose}anjima prema pacijentkinji nagla{enu nesimpatiju pa i
izvesnu ljutnju a {to je, u stvari, usmereno ka njegovom sopstvenom egocentrizmu uz potrerbu da se od njega reaktivno-formacijski odbrani.
Mlada devojka atraktivnog izgleda,
vrlo solidnih personalnih potencijala,
ma{tovita i kreativna, u psihoterapiju
dolazi zbog zastoja na studijama i u situaciji prolongirane identitetne krize.
Od po~etka manifestuje izrazito pozitivan transfer sa elementima idealizacije
(proistekao iz primarnih objektnih relacija) i gotovo savr{enu terapijsku saradnju {to ne ostavlja ravnodu{nim terapeuta, posebno i zbog sofisticiranog smisla za humor (koji je visoko konotiran u
sistemu vrednosti terapeuta) a {to je,
sve zajedno, ~ini rado vidjenim i omiljenim klijentom. Specifi~nu kontratransfernu te`inu ovom terapijskom odnosu daje ~injenica da boluje od hroni~ne
metaboli~ke bolesti iste kao i potomak terapeuta. Obzirom da je ovaj po-

ponudjeni psihoterapijski rad. Razloge

za svoj sada{nji dolazak vidi u nesposobnosti za uspostavljanje, kako bliskih
tako i povr{nih kontakta, sa ljudima,
bez obzira na godine ili pol. To povezuje sa do`ivljajem sopstvene inferiornosti, nesigurnosti pa i ugro`enosti
zbog ~ega ima potrebu da stalno kontroli{e razgovor i sve {to ona govori a
{to vodi velikom energetskom ulaganju
i iscrpljenju. Ne usudjuje se da pomi{lja
na ozbiljnu vezu sa suprotnim polom.
Nema prijatelje ni mladi}a, sve vi{e se
usamljuje (do izolovanosti), izbegava
bilo kakve kontakte posve}uju}i se individualnim zabavama koje povremeno narcisti~ki valorizuje. Odnos prema
majci isestri takodje je redukovan i ~esto osoran. Prema majci ose}a izvesnu
netrpeljivost, odri~e pozitivna ose~anja
prema njoj ili njene pozitivne karakteristike ali uz blag ose}aj krivice {to je odnos sa njom nezadovoljavaju}i. Na drugoj strani prisutna je idealizacija preminulog oca.
Neposredan povod za njeno javljanje je predstoje}i upis na fakultet gde bi
morala da kontaktira sa ljudima kolegama, profesorima...uz procenu da je
generalizovani problem komunikacije
i u dosada{njem {kolovanju umanjio
njen uspeh. Od zna~aja je spomenuti i
intenziviranost smetnji nekoliko meseci
po povratku iz inostranstva gde su njeni planovi za ostanak i organizaciju budu}nosti do`iveli neuspeh.
Izlo`ena problematika inspirativna
je za terapeuta, pobudjuje njegovo interesovanje uz do`ivljaj da se M. Mo`e
psihoterapijski pomo}i i da je to uprabvo najadekvatniji na~in.

Engrami z vol. 27 z januar-jun 2005. z br. 1-2

datak prisutan od po~etka komunikacije, formirao je kontratransferno optere}enje u kome terapeut repetitivno tra`i
potvrdu i obnavlja nadu kako je, uprkos ograni~enjima zbog bolesti, mogu}e relativno uspe{no funkcionisati i razviti svoje potencijale, bore}i se sa sopstvenom radoznalo{}u i pa`ljivo izbegavaju}i pitanja o toj referentnoj temi
(smatraju}i da to nije razlog javljanja terapeutu niti da je razgovor o tome u
njenom primarnom interesu). U daljem
toku psihoterapije terapeut (u nagla{enoj kontratransfernoj potrebi da u toj
sferi obezbedi svog klijenta) ipak ~ini
iskorak i nudi mogu}nost da, medju
svojim kolegama, pronadje odgovaraju}eg lekara koji bi se bavio somatskim
stanjem pacijentkinje a {to je sa njene
strane sa zahvalno{}u prihva}eno i realizovano.
Daleko delikatnije (a i opasnije) od
opisanih kontratransfernih odgovora,
koji se redovno javljaju ali i prevazilaze
u terapijskom radu, je inicijalno zauzimanje kontratransfernog stava jo{ na
po~etku psihoterapije, nekad i pre postignutih dogovora, a {to mladi pacijenti mogu isprovocirati. O tome govori
slede}i kratak ilustrativan prikaz (ve}
ranije objavljen na drugom mestu - 8):
M. je devojka koja u vreme javljanja
terapeutu ima 19 godina, vanredni je
u~enik zavr{nog razreda srednje {kole,
`ivi sa majkom i mladjom sestrom (otac
je umro kad je imala 8 god.). Na prvi
razgovor do{la je sama, svojom inicijativom, smatra da frugi ~lanovi porodice
ne treba da budu u to uklju~eni. Ranije
imala jedan kontakt sa psihijatrom na
inicijativu majke i tada nije prihvatila

77

Engrami z vol. 27 z januar-jun 2005. z br. 1-2

78

Problemi nastaju ubrzo po prihvatanju pacijentkinje. Ve} od prvog kontakta terapeut uo~ava specifi~an nastup M.
upla{en, submisivan uz zauzimanje
odbrambenog stava i evidentnu govornu anksioznost ali i, u po~etku zbunjuju}e a kasnije sve vi{e iritiraju}e, ispade
arogancije, obezvredjivanja drugih ljudi, situacija ili aktivnosti kojima bi mogla da se bavi kao i tvrdokornu rezignaciju i pesimizam. Pomenute oscilaciji
diskretno ali i jasno doti~u i samog terapeuta koji od po~etka uo~ava nazna~ene promene u u sopstvenom tonu komunikacije. U poku{aju da ovo kontroli{e, povla~i se u }utanje, prepu{taju}i
pacijentkinji da govori a {to nju, obzirom na razloge javljanja, dovodi u neprijatnu situaciju sa evidentnim porastom anksioznosti i blokade. Zatim slede prerane intervencije, usmerene na
pasivno-agresivan stav pacijentkinje,
izvan i u okvirima terapijske situacije
kao i neuvremenjene interpretacije njenog funkcionisanja prema ~emu ona izra`ava razumljiv otpor. U razmi{ljanju
kako da se najbolje pomogne pacijentkinji, teraput formuli{e i predlog o
uklju~ivanju u grupni psihoterapijski
rad (zanemaruju}i osnovni problem
izra`enu komunikacijsku anksioznost)
uz obrazlo`enje prednosti tog metoda,
blago insistiraju}i na njemu kao najpogodnijem za specifi~ne probleme komunikacija (uz zanemarivanje prethodne neophodne pripreme).
M. je na ove inicijative i stav terapeuta odgovorila napu{tanjem zapo~etog
terapijskog rada posle 3.seanse, ostavljaju}i terapeuta sa ose}anjem krivice i
do`ivljajem da je pacijentkinju oterao iz

psihoterapije koja je, po svemu, nagove{tavala mogu}nost da joj se pomogne da je druga~ije bila vodjena.
Terapeut se suo~io sa inicijalnom
dekompenzacijom frustrirane narcisti~ke pozicije pacijentkinje. Osciliraju}e transferne elemente, proistekle iz relacija sa primarnim objektima (idealizacija oca, obezvredjivanje majke) koji su
se sukcesivno pojavljivali u komunikaciji, nije istolerisao i amortizovao, nije
o~uvao sposobnost kontejniranja kao
ni dovoljnu neutralnost i, umesto da te`i reparaciji povredjenog narcizma,
prerano se /i neadekvatno) uklju~io u
transferne tokove.
Kontratransferni doprinos proisti~e
iz pokrenute interferencije sa narcisti~kim elementima samog terapeuta. Provociran transfernim obezvredjivanjem
od strane pacijentkinje, terapeut se brani agresivno{}u i rivaliziranjem, uz reparaciju sopstvenog narcizma (umesto
pacijentkinjinog) ili poku{ava da se obra~una sa njim kroz neadekvatne intervencije upu}ene pacijentkinji.
Na kraju je neophodno pomenuti
zna~aj supervizije, {to va`i za svaku
psihoterapiju a posebno za psihoterapijski rad sa adolescentima i mladima.
Upravo supervizija fokusira pitanja
kontratransfera u konkretnoj psihoterapiji ~ime terapeutu ukazuje na probleme kojima treba da posveti pa`nju u
sopstvenoj didakti~koj analizi ili/i autoanalizi. Smatram da terapeut, ukoliko
prepozna ili nasluti neki od pomenutih
fenomena koji ukazuju na prisustvo
kontratransfera, gotovo da ima obavezu da potra`i superviziju jo{ u inicijalnoj fazi i na taj na~in prevenira ozbiljni-

cijalnoj fazi psihoterapije. On je prisutan i

kao mogu}a opasnost i ozbiljan ograni~avaju}i faktor ali i kao mogu}e sredstvo
za razumevanje pacijenta pa i boljeg uspostavljanja relacije sa njim. U kojoj meri
}e se neka od ovih mogu}nosti realizovati, u mnogome zavisi od profesionalne
ve{tine i iskustva terapeuta kao i njegovih
personalnih karakteristika. Didakti~ka
analiza u svakom slu~aju ima krucijalan
zna~aj i neophodna je za svakog psihoterapeuta koji radi sa mladima. Tek ako
razumemo sebe, mo}i }emo da razumemo i svog pacijenta tj. tek tada }emo kontratransfer mo}i da upotrebimo, ne samo
kao klju~ za razumevanje pacijenta ve} i
u intervencijama na na~in koji bi pacijentu bio od koristi.

Engrami z vol. 27 z januar-jun 2005. z br. 1-2

je te{ko}e i komplikacije u daljem psihoterapijskom procesu. Drugo je pitanje (o kome se jo{ uvek vode polemike
medju terapeutima) da li }e o tome informisati svog pacijenta. Mi{ljenja sam
da je potrebno, u na~elu, nagovestiti takvu mogu}nost na po~etku terapije ali
ne i da pacijenta obave{tava o konkretnom supervizijskom radu ili razlozima
za to (jer, pored toga {to bespotrebno
uslo`njavamo terapijski odnos uvodjenjem imaginarnog tre}eg u osnovi je
re~ o problemima terapeuta koji ne moraju a i ne trebaju da budu u sferi interesovanja pacijenta).
Kao {to vidimo kontratransfer je od
fundamentalnog zna~aja u psihoterapiji adolescenata i mladih, naro{ito u ini-

79

COUNTERTRANSFERENCE
IN THE INITIAL PHASE OF
PSYCHOTHERAPY OF
ADOLESCENTS

Engrami z vol. 27 z januar-jun 2005. z br. 1-2

Ivan Ili}

80

Summary: Countertransference is the most

intrigant element of the psychotherapeutical process.Within the framework of its
conceptualization in the course of history
of psychoanalysis and psychotherapy determination of countertransference goes
through several revolutionary shifts, from
the hindering and hampering factor, through the phenomenon representing the key
for understanding of a patient, up to the
desirable element in a particular way, to
externalization in a therapeutic situation so
as to make a closer approach, with the aim
to make the patient understand his own
functioning.
Adoloescents and youth are manifoldly
provocative in the countertransference meaning, partly because of the intensity of the
specific dynamic of the developing processes which they bring with them and inplant
into psychotherapy and partly due to specific demands facing therapeutists, working with this segment of population, both
in personal and in professional meaning.
In his work, the author presents his overwiew of countertransference phenomenons
in the initial phase of psychoterapy among
adolescents and youth, observed through
two defined and elaborated and genetically
different lines of countertransference manifestations. He pays a particular attention to
so called countertransference traps in the
work with adolescents, that are just most
expressed in the initial phase of psythoterapy. The author also cites recommendations for timely recognition of countertransference reactions and how to react to
them himself. The work is illustrated with
short clinical examples.
Key words : countertransference, adolescence, psychotherapy

Ivan Ili}
Klini~ki centar Srbije
Institut za psihijatriju, Pasterova 2
11000 Beograd, SCG
drivanilic@yubc.net

Literatura
7. Sandler J, Dare C, Holder A. : The Patient and the Analyst, karnak Books,
London, 1972.
8. Ili} I. : Inicijalna faza u psihoanaliti~koj
psihoterapiji mladih, rad u`e zdravstvene specijalizacije, Univerzitet u Beogradu, 1996.
9. Ili} I. : Kontratransfer u inicijalnoj fazi
psihoterapije adolescenata, predavanje
odr`ano pri Sekciji za Psihoterapiju
SLD, januar 2003.
10. Tomori M. : Kontratransferne zamke u
psihoterapiji adolescenata, Psihijatrija
Danas, 1983./ 2-3
11. Tadi} N. : Psihoanaliti~ka Psihoterapija Dece i Mladih, Nau~na Knjiga, Beograd, 1992.
12. Wolberg L. : The Technique of Psychotherapy, Grune and Stratton, New York,
1977.

Engrami z vol. 27 z januar-jun 2005. z br. 1-2

1. Frojd S. : Spisi o psihoanaliti~koj tehnici I , Biblioteka Cathexis, 1990.

2. Heimann P. : On Counter-transference,
International Journal of PsychoAnalysis 31, 81-84, 1950.
3. Segal H. : Countertransference, from
The Work of Hanna Segal (A Kleinian
Approach to Clinical Practice), Free Association Books, Maresfield Library,
London, 1986.
4. Bion W.R. : Attacks on Linking, from
Second Thoughts (selected papers on
Psychoanalysis), Jason Aronson New
York , 1967.
5. [tajner Popovi} T. : Postklasi~na Psihoanaliza Oboga}enje Teorije o Tehnici, iz Psihoanaliza na Razmedju Vekova, Gutenbergova Galaksija, 2000.
6. Brenman-Pick I. : Working Through in
the Countertransference, from The
Contemporary Kleinians of London, International Universities Press, Inc, Madison, Connecticut, 1997.

81